Doajen srpskog glumišta Vasilije-Vasa Pantelić je rođen 4.aprila 1922. u Rumi.

Glumačku karijeru je započeo u Narodnom pozorištu u okupiranom Kragujevcu. Okupacija ga je tamo zatekla, kao i Miju Aleksića. Po završetku gimnazije shvatili su kako moraju da nabave neku dozvolu za kretanje i da se spasu slanja na prinudni rad. I tako se odluče da odu u pozorište. Na opšte iznenađenje, tamo ih prime i obojica postanu veliki glumci.

Po završetku rata je došao u Beograd gde uporedo studira prava i psihologiju, pohađa Dramski studio pri Narodnom pozorištu i radi u Radio Beogradu – kao glumac i spiker. Član Drame Narodnog pozorišta postaje 1949. I ovom ansamblu ostaje privržen sve do kraja karijere.


Kritika je isticala njegove glasovne mogućnosti, dikciju, impresivnost, promišljenost, sugestivnost, preciznost, istinitost, savremenost glumačkog izraza,... Među više od 130 rola ističu se one iz velikog repertoara: Jago u „Otelu”, Horacio u „Hameletu” , Malvolio u „ Šta god hoćete“ i Kasio u „Juliju Cezaru“ kod Šekspira, kod Krleže Leone Glembaj u „Gospoda Glembajevi” i „Aretej“ u istoimenoj drami, Tiresija u Sofoklovom „Caru Edipu“, Karenjin u dramatizaciji Tolstojeve „Ane Karenjine“, Novaković u Bojićevoj „Gospođi Olgi“, Hadži Toma u Stankovićevoj „Koštani”, Aleksa Žunić u Nušićevom „Sumnjivom licu”, Dužd u Kostićevom „Maksimu Crnojeviću“... On je najviše voleo svog Miškina u „Idiotu“, Teslu u istoimenom komadu Crnjanskog i Papu Pija dvanaestog u Hohutovom „Namesniku“.

Ostvario je i četrdesetak uloga na filmu, domaćem ali i stranom (izdvajaju se role u filmovima „Pesma“, „Potraga“, „Pesma sa Kumbare“ i dr.) , zapažene kreacije na televiziji (najširi auditorijum pamti ga po ulozi šefa beogradske policije za vreme okupacije, Krste Mišića, u popularnoj seriji „Otpisani“), nebrojene upečatljive glumačke bravure na radiju. Skoro sedam decenija scenskog trajanja.

Od dobijenih nagrada i priznanja najdraža mu je bila Sedmojulska nagrada (1980).

Dve premijere Pantelić je odigrao, kao gost, na sceni Ateljea 212 (Troje i Nebeski odred, obe 1957). Sa Narodnim pozorištem gostovao je u Rumuniji (Gospođa ministarka i Tomas Mor, 1966), Bugarskoj (Tomas Mor, Ana Karenjina 1967. i Volpone 1983), te Mađarskoj (Konak i Madam San Žen, 1988), kao i širom SFRJ. Poslednju predstavu na sceni matičnog teatra odigrao je 27. juna 2001. godine. Bila je to uloga Fedorenka u „Majstoru” Ronalda Harvuda.

Vasina ljudska i stvaralačka radoznalost nije se ograničavala samo na glumačku umetnost. Usvojim pedesetim godinama počeo je i da slika, i uprkos njegovoj skromnosti, radove je izlagao u Nišu, Zemunu i Beogradu. Najčešće su to bili pejzaži, inspirisani dugim šetnjama kroz prirodu koje je voleo i često im se , sa suprugom, prepuštao.

Poslednjih godina se predano, posvetio sređivanju uspomena koje je tokom dugih decenija prikupljao i beležio: fotografija, novinskih isečaka, dokumenata... Tako je, između ostalog, nastala i knjižica “Moje premijere, predstave i uloge (1948–2001)”, možda najbolji odraz Vasine pedantnosti i posvećenosti svakoj delatnosti koje bi se latio, a naročito pozorišnoj. To je, u nekoliko primeraka umnoženih, na kompjuteru otkucanih, prelomljenih i odštampanih, preko sedamdeset stranica preciznih tabela koje od dana do dana prate ovu bogatu i dugotrajnu karijeru: sezona, mesec, datum, dan u sedmici, naziv predstave (za premijere i imena autora i reditelja).

Pamtimo njegov karakteristični glas, uvek dobro raspoloženje i zanimljive anegdote.

Preminuo je 30.avgusta 2008. u Beogradu. Prema sopstvenoj želji, sahranjen je u krugu porodice i prijatelja, u tišini.