Žitije Svetog I Bogonosnog oca našeg Vasilija, Ostroškog Čudotvorca, mitropolita Zahumskog 29. april (po novom 12. maj)

Svakom narodu i u svakom vremenu Svečovekoljubivi Gospod daje Crkvom Svoje svetitelje, koji će njegov verni narod prosvećivati i osvećivati i na zemaljskom putu njegovom ka Carstvu Nebeskom rukovoditi. I u Srpskom narodu, od kako on postade Hristov, Gospod neprekidno davaše Svoje svetitelje, u kojima se Bog proslavljaše i posvedočavaše, a pravoslavni ljudi kroz njih spasavaše i bogougodno prosvetljivaše.

Mnoge i velike svetitelje Gospod dade svakom kraju zemlje Srpske u svakom vremenu njegove istorije, i u prvo doba slobode i u kasnije doba ropstva. Tako i Zahumskoj zemlji Srpskoj, a kroz nju i svemu rodu svetosavskom, dade Bog u teško doba Turskog ropstva ovog svetog i bogonosnog oca našeg Vasilija, novojavljenog čudotvorca Ostroškog i Zahumskog.

Sveti otac naš Vasilije, nazvan Ostroški, rodi se u humskoj zemlji, današnjoj Hercegovini, kojom ranije vladaše Sveti Sava pre svog odlaska u Svetu Goru. A po povratku iz Svete Gore, kada ustanovi Srpsku Arhiepiskopiju, Sveti Sava u toj zemlji osnova Zahumsku episkopiju, kojom kasnije upravljaše i ovaj sveti otac naš Vasilije kao mitropolit njen. Ali treba prvo izložiti po redu njegovo sveto žitije.

Svet Vasilije rodi se u selu Mrkonjić u Popovom Polju 28. decembra 1610. godine, od pobožnih i blagočestivih pravoslavnih roditelja Petra Jovanovića i supruge mu Anastasije. Roditelji na krštenju dadoše detetu ime Stojan, a zatim ga naučiše strahu Božjem i svakoj dobroj mudrosti.

Blaženi Stojan od detinjstva beše bistrog uma i vrlo pametan, a dušom beše sav okrenut ka Bogu vrlinom pobožnosti. Prvu školu vrline i pobožnosti Stojan izuči u svojoj kući, jer se u njegovoj porodici više mislilo o Bogu i duši, nego o zemaljskim i prolaznim stvarima. Druga škola njegove pobožnosti beše mu post, molitva i stalno pohađanje bogosluženja u crkvi. Iako mlad, prepodobni je redovno išao na sveta crkvena bogosluženja. Stupajući na prag hrama Božjeg, on je pravio metanija i pobožno celivao najpre crkveni pod, a onda i sveti Krst i svete ikone u hramu. Na svetoj Liturgiji je stajao sa strahom Božjim, verom i ljubavlju, kao da stoji pred prestolom Božjim. Odlikovao se svagda smirenošću i ozbiljnošću, a takođe i milostivošću srca i duše.

Njegova porodica beše siromašna i jedva da hleba imađaše koliko treba. No on, ni ono malo hleba što je jeo, nije nikada jeo sam, nego je uvek delio sa drugima, osobito kada je kao čobanin čuvao ovce zajedno sa drugim čobanima.

Njegove roditelje mržahu neki zli susedi, otpadnici od vere i poturčenjaci, pa tu mržnju svoju okrenuše i protiv mladog Stojana zbog njegove pobožnosti i mudrosti. To behu prva iskušenja za mladu dušu njegovu, koja će kasnije imati da trpi još mnoga takva iskušenja. Da bi dete sklonili od neprijatelja, a ujedno želeći da se on i knjizi i pismenosti nauči, roditelji ga odvedoše u najbliži u tom kraju manastir zvani Zavala, koji beše posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice, i u kojem iguman beše Stojanov stric Serafim.

Manastir beše poznat u hercegovačkom kraju i imađaše poveće bratstvo. U manastiru beše i učenih monaha, a imađahu tamo i dosta knjiga. Ovde se blagorazumni mladić Stojan nauči mudrosti Svetoga Pisma i Svetih Otaca, a takođe i korisnim svetskim naukama. Čitajući knjige i reči Svetih Otaca duša mu se raspali ljubavlju prema Bogu i svetom podvižničkom življenju, te zato željaše da se zamonaši.

U manastiru Zavali prepodobni ostade neko vreme, pa onda preće u manastir Uspenja Presvete Bogorodice, zvani Tvrdoš, u Trebinjskom kraju, u kome beše i sedište Trebinjske eparhije.

Živeći u ovom manastiru, blaženi još više zavole monaški život i zato uveća svoje podvige, jer sada konačno odluči da ovde primi sveti i anđeoski čin monaški. Svo vreme on ovde provođaše u postu, bdenju i molitvama, i u telesnim trudovima. Kada zatim bi zamonašen, na monašenju dobi ime Vasilije. Ovo mu ime beše znak da se u budućem
podvižništvu i episkopstvu svom ugleda na svetog i velikoj jerarha Crkve Božje Vasilija Velikog. Posle nekog vremena prepodobni bi udostojen i đakonskog i svešteničkog čina. I služaše od tada pred prestolom i žrtvenikom Božjim sa svakom pobožnošću i čistotom. Pošto provede još neko vreme u ovom manastiru, on otide u Crnu Goru kod tadašnjeg mitropolita Cetinjskog Mardarija, koji ga zadrža kod sebe na Cetinju. Ali uskoro izmeću njih dvojice dođe do neslaganja oko jedne veoma važne stvari, o kojoj ćemo sada progovoriti.

U to vreme beše se proširila u zapadnim pravoslavnim krajevima usiljena latinska propaganda. Klirici rimski zvani jezuiti, poslani iz Rima od rimskog pape da koriste teško stanje robovanja i stradanja pravoslavnih eda bi ih obratili u svoju Latinsku jeres i potčinili papskoj vlasti, behu nasrnuli u to vreme na krajeve Primorske, Crnogorske i
Hercegovačke. Na njihov podmukli rad protiv pravoslavnih skrenu pažnju mitropolitu Mardariju revnitelj Pravoslavlja blaženi Vasilije, ali mitropolit ne hajaše za to i beše popustljiv prema unijatskoj propagandi. Blagodareći svojoj veri i privrženosti Pravoslavlju, a takođe i revnosnom delovanju prepodobnog Vasilija protiv unije, pravoslavni narod i sveštenstvo ne podlegoše latinskoj propagandi.

A prepodobni savetovaše mitropolitu da borbeno istupi protiv neprijatelja Crkve i da se ničega ne plaši kad je u pitanju odbrana vere i istine Hristove, ali to mitropolit ne posluša. Šta više, on poče da spletkari protiv svetog Vasilija i da ga lažno okrivljuje pred narodom. Narod nije poverovao tim klevetama mitropolitovim, jer je dobro znao za sveto i bogougodno življenje Vasilijevo, i mnogo ga je poštovao i voleo. Ali, želeći da se udalji od zlobe i spletkarenja, prepodobni se vrati natrag u svoj manastir Tvrdoš. No ni tamo on ne prestade da se bori za očuvanje Pravoslavne vere i za zaštitu svoga naroda od opake tuđinštine. Zato i bi od naroda nazvan revniteljem Pravoslavlja.

Živeći u Tvrdošu, svetitelj nastavi svoje podvige, ali ne samo na spasenju svoje duše, nego još više na spasenju svog pravoslavnog naroda Božjeg. Iz svoje molitvene kelije u manastiru on je sagledavao sve nevolje i bede koje podnosi njegov narod, grcajući u preteškom ropstvu agarjanskom, u nemaštini i sirotinji, u strahu od turskih zuluma i bezakonja, u opasnosti i kinjenju od unijatske propagande. I zato je neprestano uznosio Bogu tople molitve za spasenje svoga naroda. Iako u to vreme već beše arhimandrit, on se ne zaustavi samo u manastiru, nego krete na evanđelsku službu u narod, da kao duhovnik i pastir obilazi hercegovačka sela i kuće i tako propoveda Evanđelje Hristovo. Idući po narodu kao nekada njegov praotac Sveti Sava, on svršavaše sva sveta bogosluženja i svete tajne po narodu, i hrabraše ljude u veri i trpljenju, i pomagaše nevoljnima i ucveljenima. Pod imenom "rajina bogomoljca", kako su ga Turci zvali, on služaše kao pastir naroda Božjeg i njegov evanđelski prosvetitelj.

Ovakav njegov apostolski rad izazva protiv njega tamošnje poturčenjake, i oni gledahu da ga ubiju. Da bi se uklonio od te opasnosti, i da bi svom narodu više pomogao, sveti krete na put u pravoslavnu zemlju Rusiju. Vrativši se posle nekog vremena iz Rusije, sa sobom donese mnoge i bogate crkvene darove, svete odežde i crkvene knjige, a takođe i nešto novaca za svoj narod. Ovim darovima on snabdevaše osiromašene crkve po Hercegovini, a takođe i pomagaše i nevoljnike i potrebite.

Takođe se dade na popravljanje mnogih zapustelih i oronulih hramova, i otvaranje narodnih škola u Tvrdošu i pri parohijskim crkvama. Za ovaj nemanjićski ktitorski i prosvetiteljski rad on prizivaše u pomoć i tvrdošku sabraću jeromonahe i parohijske sveštenike. Ali lukavi vrag roda ljudskog ni ovoga puta ne ostavi ga na miru. Ranija mržnja njegovih neprijatelja i sada se opet razbuktavaše. S jedne strane, to behu poturčenjaci, a s druge agenti latinske unije. Njegovo neustrašivo revnovanje i neumorno apostolsko pastirstvovanje samo povećavaše mržnju i nasilje bogoprotivnika, tako da svetitelj bi ponovo prinuđen da se ukloni iz toga kraja.

Ovoga puta on odluči da otputuje u Svetu Goru, u taj svetionik Pravoslavne vere i vrlinskog života. Zato krete iz Tvrdoša preko Onogošta (Nikšića) i Župe Nikšićke i stiže u manastir Moraču. Iz Morače pređe preko Vasojevića i Budimlja i dođe u manastir Đurđeve Stupove, pa odatle produži sve do Peći. U Peći se javi svjatjejšem patrijarhu
pećskom Paisiju Janjevcu (1614-1647. g.) i ispriča mu podrobno o tužnom i čemernom stanju pravoslavnih Srba u Hercegovini, o njihovom stradanju pod nasiljima i zulumima turskim i o lukavoj propagandi latinskoj.

Zatim izloži svetom patrijarhu svoju želju da otputuje u Svetu Goru, i zatraži za to njegov blagoslov. Mudri patrijarh Paisije odmah uvide da arhimandrit Vasilije ima velike duhovne vrline i sposobnosti, i diveći se njegovom dotadašnjem pastirskom radu, odmah namisli da ga proizvede za arhijereja. Ali ga najpre pusti u Svetu Goru i posavetova mu da tamo ne ostane, nego da se vrati njemu u Peć. Patrijarh je ocenio Božjeg čoveka Vasilija i izveo zaključak da samo takav čovek može pomoći teško ugroženom pravoslavnom narodu u Zahumskim krajevima.

Vasilije doputova mirno u Svetu Goru i zadrža se u njoj godinu dana. Obišao je tamo mnoge manastire i skitove, i poučio se od mnogih podvižnika i pustinjaka atonskih. No najviše je vremena proveo u srpskom manastiru Hilandaru, meću srpskim monasima. Po povratku iz Svete Gore on svrati opet u Peć i javi se patrijarhu. Svjatjejši patrijarh tada sazva otačastvene arhijereje i na Sveto Preobraženje Gospodnje 1638. godine hirotonisa Vasilija za episkopa, i postavi ga za mitropolita Trebinjskog sa sedištem u manastiru Tvrdošu.

Iako beše još mlad, sa nepunih trideset godina, on bi udostojen episkopskog čina zbog svetosti svoga života i zbog velike potrebe Crkve u tim teškim i preteškim vremenima.

Iz Peći on otputova istim putem natrag u Tvrdoš, gde sa radošću bude primljen od svega pravoslavnog naroda. Odmah po dolasku u svoju episkopiju on nastavi svoj od ranije započeti pastirski rad. Bez obzira na sve opasnosti, koje mu ponova odasvud počinju pretiti, on putuje svuda po eparhiji i neostupno vrši svoju arhipastirsku službu. Glavno oružje u njegovom radu beše reč Božja i molitva. Moć njegovih molitava beše tako velika, da je već tada počeo činiti čudesna isceljenja i uopšte projavljivati znake i dejstva čudotvorstva. Narod ga već tada smatraše za svetitelja, jer se mnogo puta beše uverio u njegov sveti život i molitve i u dar prozorljivosti koji beše dobio od Boga.

Pri tome, ne samo da on iđaše u narod, nego i narod stade dolaziti k njemu, tražeći od njega sebi pomoći i utehe u različitim nevoljama i iskušenjima svake vrste. I svetitelj milostivo pomagaše svakome svojim svetim molitvama i duhovnim poukama, a često puta i milostinjom. Na milostinju on pobuđivaše i druge ljude, a takođe i na obnavljanje
svetih bogomolja i manastira. Tako on pokrenu bogatog narodnog dobrotvora Stefana Vladislavića i sa tadašnjim igumanom tvrdoškim Venijaminom oni popraviše i dovedoše u red manastir Tvrdoš u kome boravljaše.

U to vreme, Turci ubiše mitropolita istočno-hercegovačkog Paisija Trebješanina, čije sedište beše u okolini Onogošta (Nikšića). Tadašnji srpski patrijarh u Peći beše svjatjejši Gavrilo Rajić (1648-1656. g.), koji kasnije postrada kao sveštenomučenik. On tada postavi svetog Vasilija, dotadašnjeg mitropolita Zahumskog, za mitropolita ove upražnjene eparhije, i o tome napisa svoju patrijarašku gramatu (pismo).

U toj gramati on pisaše: "Smernost moja piše u bogospasaemu eparhiju, koja se zove Nikšić, Plana, Kolašinoviće i Morača, to jest kadiluk prijepoljski, vama prepodobnim igumanima, sveštenoinocima i inocima, blagovernim protopopima, i česnim sveštenicima, i svima u Hristu Bogu blagovernim hrišćanima. Blagodat Božja i pomoć Svetih Srpskih Prosvetitelja neka je sa svima vama! Ovim da znate kako dadoh i blagoslovih višerečenu eparhiju Vladici Zahumskom, kir Vasiliju, što je držao pokojni Vladika Maksim i svetopočivši Vladika Paisije, neka im je večan spomen. Primite sa usrđem višerečenog Vladiku i odajite mu čast onako kako treba svome zakonitom Mitropolitu, da bi dobili blagoslov i blagodat Gospoda Boga i pokrov Prečiste Bogorodice na vas i na decu i domove vaše pravoslavne".

Mitropolija istočno-hercegovačka, koja se još nazivaše i Mileševska ili Petrovska, na koju sada bi postavljen svetitelj Božji Vasilije, u stvari je istočni deo drevne Zahumske eparhije, jer je patrijarh Makarije Sokolović (1557-1574. g.) pri obnovi Pećske patrijaršije, Zahumsku eparhiju razdelio na istočnu Mileševsku, i zapadnu Trebinjsku, sa sedištem u Tvrdošu. Sveti dakle Vasilije preuze sada istočnu, takozvanu Onogošku, mitropoliju, ali ne preće odmah u Onogošt (Nikšić), nego za neko vreme upravljaše iz manastira Tvrdoša, gde je do tada živeo. Posle toga on otide sasvim u svoju mitropoliju i produži tamo svoj arhipastirski rad.

U to vreme Turci još više otpočeše mučiti srpski narod i pljačkati domove po selima, a ljude odvoditi u ropstvo. U tome su naročito prednjačili zli vojnici Ali-age. Oni opljačkaše crkve i manastire, i svu zemlju opustošiše, jer narod u strahu pobeže u zbegove, i sve pritište takva beda da ni Izrailjcima u Egiptu nije bilo gore od toga.

Obesni pak hercegovački sandžak-beg pohvata tih godina sve narodne prvake i pogubi ih sve po redu. Iako ljubljaše da živi u manastiru Svetog Apostola Luke u Župi Nikšićkoj, a uz to beše već obnovio i manastir Svetog velikomučenika Dimitrija u selu Pope kraj Onogošta gde takođe obitavaše, svetitelj bi prinuđen da se udalji iz ovog novog svog sedišta, jer beše pritešnjen ovim i drugim turskim zulumima. Zato on nađe jedno skrovito mesto, u koje nameravaše da se povuče. To mesto beše jedna pećina u Pješivcima pod planinom Zagaračom. Tamo on uredi sebi keliju i htede ostati duže u njoj. Doznavši za to, dođoše k njemu stariji ljudi iz okoline i usavetovaše mu da je bolje da pređe odatle u manastir Ostrog, što svetitelj odmah i posluša.

O Ostrogu je svetitelj već bio čuo i za njegove podvižnike znao, osobito za vrlinskog igumana ostroškog, prepodobnog starca Isaiju. Ovaj vrlinasti starac podvizavaše se veoma strogo i bogougodno u jednoj pećini iznad Gornjeg manastira Ostroga. Kada se prestavi iz ovog života, Bog proslavi njegove svete mošti, ali ih Turci ubrzo pronađoše i na ognju spališe. Došavši u sveti manastir Ostrog, sveti Vasilije se najpre zaustavi u podnožju Ostroške planine, zatim ode u Gornji Ostrog i nastani se u pećini ovog prepodobnog podvižnika Isaije. Od tada on sa toga mesta upravljaše svojom mitropolijom, i to punih petnaest godina.

U Ostrogu on poče okupljati oko sebe i druge monahe i podvižnike, i sa njima obnovi crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice, koju ranije behu sagradili prethodni ostroški podvižnici. Nešto kasnije on podiže i ukrasi i crkvicu Časnog i Životvornog Krsta u Ostroškoj steni, koja se zatim i živopisa i sačuva se do današnjeg dana.

Jednom rečju, on nastojaše da se njegova Ostroška pećina pretvori u pravi manastir, te da po ugledu na ostale pravoslavne manastire bude rasadnik duhovnog života za narod. Kada se bratstvo u manastiru uveća, on tada postavi za igumana Isaiju, unuka onog prepodobnog Isaije iz sela Popa kod Onogošta. Sam pak svetitelj odade se ovde najstrožijim podvizima, jer nalagaše na sebe podvig za podvigom, sve teži od težega.

Iako zidaše crkve i kelije, i sopstvenim rukama nošaše kamenje za građenje, on uz to brinjaše i o svojoj eparhiji i o poverenoj mu pastvi, pri tom nikako ne umanjujući svoj podvig neprestanog bogomislija, molitvenog bdenja i isposništva. Hranjaše se samo voćem i povrćem, i svršavaše metanija i ostale podvige monaškog života. Telom
bejaše suv, a licem žut kao vosak, i sav beše hram Presvetoga Duha.

Ipak, svetitelj nije boravio samo u isposnici. Sa svojih ostroških duhovnih visina silazio je i u narod i delio sa njim mnogovrsna stradanja njegova kao pravi pastir njegov. K njemu stadoše dolaziti ljudi sa svih strana, i to u velikim masama, i tražiti njegovu pomoć i duhovnu i telesnu utehu. Još za života narod ga smatraše svetim, i zato mu sa svih strana priticahu. Mnogi tada osetiše čudesnu moć njegove molitve i proslaviše za to Boga. Proganjana i zlopaćena hercegovačka raja sklanjaše se ispred turskih zločina k svetitelju u Ostrog, i mnoga starci, žene i deca ostajahu duže vremena kod svog vladike.

A blaženi duhovni otac njihov, i pred Bogom molitvenik, brinjaše o njima i hranjaše ih blagodareći i pomoći okolnih sela.

Iz ostroške isposnice on održavaše redovne veze sa srpskim patrijarsima u Peći, i sa njima se dopisivaše, a kad mogaše i posećivaše ih. Njima se žaljaše sveti vladika mitropolit na veliku zlobu ljudsku, koja ga okruživaše. Naime u blizini manastira Ostroga živeo je neki knez Raič sa svojih šest sinova, koji svetitelju i manastiru činjahu mnoge i
velike nepravde. O tome je ovako pisao sveti Vasilije u svom zaveštajnom pismu "Pišem radi potvrde istini da znaju hrišćani da bejah neko vreme u Ostrogu u pustinji, i priložih tamo sav svoj trud usrdno i sve svoje imanje, i ništa ne poštedih Boga radi i milosti radi Svete Bogorodice.

I sa nekom bratijom uz pomoć Božju obnovih tamo ono što se i na samom delu vidi. I mnogi mi pakost činiše, ali mi Bog bi pomoćnik u svakom dobrom delu. A ovo pišem da znaju crkveni služitelji koji će posle mene služiti Bogu i Svetoj Bogorodici u Ostrogu, u studenoj steni toplote radi Božije, da znate i vi i hrišćani koji posle mene budete".

Zbog nasilja kneza Raiča i zbog silne zlobe ljudske, svetitelj pomišljaše da se preseli iz Ostroga na neko drugo mesto, gde bi nastavio svoje podvige. Pomišljao je tom prilikom da otide na svagda u Svetu Goru. Ali u sebi osećaše da je ta zloba delo demona, eda bi ga omeli u njegovom vrlinskom podvigu. Uz to ga umoliše i susedni Bjelopavlići, predvođeni svojim duhovnikom, sveštenikom Mihailom Boškovićem, da ih ne ostavlja same bez njegove blagodatne pomoći i molitvene zaštite. Svetitelj. odluči da ne napušta Ostrog, i da do kraja trpi nepravde. Ali ipak pođe (1667. g.) blaženom patrijarhu Maksimu u Peć i ispriča mu svoje tadašnje i narodno stanje. Svjatjejši patrijarh napisa pismo knezu Raiču i narodu Bjelopavlićkom, i u njemu opominjaše narod da čuvaju i pomažu manastir Ostrog, a prećaše prokletstvom svakome onome ko bi se drznuo da i dalje pakosti svetitelju i monasima.

Ovome knezu Raiču i sam Sveti Vasilije proreče, da zbog nasilja koje čine manastiru, svi će mu sinovi poginuti. Ovo proroštvo svetiteljevo ubrzo se i ispuni. Ožalošćen, knez Raič pođe tada svetom ocu Vasiliju i ispriča mu nesrećnu pogibiju svojih sinova. Svetitelj uteši kneza, i savetovaše mu da se kaje za grehe svoje i grehe svoje dece. Tom prilikom on mu proreče da, ako se bude iskreno pokajao, Gospod će ga utešiti i opet će ga blagosloviti velikim muškim potomstvom. Ovo pretskazanje Svetiteljevo uskoro se i ispuni, i knez opet dobi nekoliko muške dece. Još mnoga druga pretskazanja Svetiteljeva obistiniše se za vreme njegovog života, a takođe i mnoga se čuda molitvama njegovim dogodiše.

Neumoran u podvizima molitve, posta, fizičkog truda i rada, kao i mnogobrojnih briga za zemaljska i nebeska dobra svoje pastve, Svetitelj Ostroški dostiže polako i do kraja svog ovozemaljskog života. Upokoji se mirno bez bolova i patnje lako predavši dušu svoju u ruke Gospoda svog, 29. aprila 1671. godine u svojoj keliji iznad ostroške isposnice.

Iz stene pored koje se upokojio, docnije je izrasla jedna vinova doza, iako u steni nema ni malo zemlje. U času Svetiteljevog blaženog prestavljenja kelija se njegova zablista neobičnom i nadzemaljskom svetlošću. Telo Svetog Vasilija ostroški monasi sa hraniše u grob ispod crkvice Svetog Vavedenja Majke Božje.

Odmah po prestavljenju Svečevom narod poče dolaziti na njegov grob i moliti mu se, kao što mu dolažaše i za vreme njegovog zemnog života. A na grobu se počeše dešavati mnogobrojna čuda, koja ni do danas u Ostrogu ne prestaju. Sedam godina posle upokojenja (1678. godine) Svetitelj se javi u snu nastojatelju manastira Svetog Luke u Župi kod Nikšića, igumanu Rafailu Kosijerevcu, i naredi mu da dođe u Ostrog i otvori grob njegov. Iguman ne pridade ovome snu poseban značaj, i ne otide. Isti san se ponovi i drugi put, i iguman ponovo ne otide. Treći put se javi Sveti Vasilije igumanu obučen u vladičanske odežde i sa kadionicom u rukama. I dok Svetitelj kađaše kadionicom ispade žar iz kadionice i opeče igumana po licu i rukama. Iguman se tada probudi i sa strahom velikim ispriča to viđenje svoj bratiji. Onda se dogovoriše i kretoše u manastir Ostrog. Došavši u Ostrog i sve po redu ispričavši ostroškim monasima, udariše najpre svi u strogi post, svakodnevno držeći svo molitveno pravilo i služeći svete liturgije. A sedmoga dana okadivši Svečev grob, otvoriše ga. I pred njima se ukazao Svetitelj u proslavljenom telu, koje beše žuto kao vosak i svo mirisaše kao bosiljak. Onda monasi uzeše njegovo sveto telo, položiše u kovčeg i prenesoše u hram Vavedenja Presvete Bogorodice, gde ono i do danas počiva.

Glas o proslavljenju tela Svetog Vasilija brzo se proneo na daleko, i narod u sve većem i većem broju poče dolaziti njegovim svetim moštima. Od tada do danas ne prestaju, milošću božjom i svetošću Svetog Vasilija, dešavati se mnoga preslavna čuda nad njegovim svetim i čudotvornim moštima. Ka velikoj i mnogocenoj ostroškoj svetinji stadoše dolaziti ne samo pravoslavni, nego i ostali hrišćani, pa čak i muslimani. I, po veri njihovoj i milosti Božjoj i Svetog Vasilija, nalažahu utehu i dobijahu blagodatnu pomoć. Među mnogim poklonicima koji dođoše Svetitelju u Ostrog na poklonjenje beše i poslednji patrijarh srpski u Peći Vasilije Brkić-Jovanović (1763-1765. g., umro 1772. g.), koji, proganjan od Turaka, nađe sebi sklonište u Crnoj Gori. On u Ostrogu provede kraj moštiju Svetog Vasilija šest meseci u molitvi i postu, i tom prilikom sastavi Službu i Žitije ovom svetitelju. A u teškim ratnim i poratnim godinama, boraveći kraj Svečevog kivota i tu nalazeći sebi utehu i zaštitu, prezviter Vasilije napisa (1947. g.) Akatist Svetom Vasiliju, koji se nalazi u rukopisu u manastiru Ostrogu.

Poklonici i danas dolaze u velikom broju iz svih naših krajeva Ostroškom Čudotvorcu, bez obzira na veroispovest i nacionalnu pripadnost. Dolaze, štaviše, i iz inostranstva. Kraj kivota Svetiteljevog uznose se molitve i na našem i na stranim jezicima. Mnogi donose decu da krste baš ispred moštiju Svečevih, i mnogi nazivaju decu imenom Vasilijevim, a mnogi tu sklapaju brak, ili se ispovedaju i pričešćuju, ili traže da im se čitaju molitve za zdravlje, za isceljenje, za spasenje. Mnoge se žrtve i prilozi donose Svetom Ocu pod Ostrog, ali su najveće one žrtve iskrenog pokajanja i očišćenja srca pred Bogom i Svetim Vasilijem. Njega čak i bezbožnici poštuju, i sa strahom njegovo ime spominju. Jer svi znaju da se sa Svetim Vasilijem nije moglo šaliti, ni za života ni posle smrti. Pred milostivim Svetiteljem Ostroškim sav srpski svetosavski rod izliva sve svoje tuge i boli, i prinosi tople molitve za žive i umrle svoje srodnike.

Praznikom i radnim danom, iz bliza i iz daleka, ka Svetitelju hrle poklonici, pripremani prethodno postom i molitvama, da bi se pred svetim kovčegom njegovim izjadali, isplakali, ispovedili i blagoslov izmolili. Pored redovnih crkvenih postova narod uzima i posebne zavetne postove, i taj post zove "nedjelja Svetog oca Vasilija". Ovo osobito
biva pred njegov praznik Vasiljev-dan. U krajevima Crne Gore ljudi se kunu imenom Svetoga Vasilija da bi dokazali istinitost svojih reči i postupaka. Pred Svečevim moštima nekada su polagali zakletvu i zavetovali se. Poklonička putovanja narodna u Ostrog počela su još za zemaljskog života Svetog Vasilija, i po proslavljenju njegovih svetih
moštiju nikako ne prestaju do danas. Pored praznika Svetog Vasilija, dani sabora u Ostrogu su Trojičin-dan, Petrov-dan, Ilin-dan i dan Uspenja Presvete Bogorodice. U te dane u Ostrog se okuplja i po deset i dvadeset hiljada pobožnih poklonika.

Kao što Svetitelj ne imađaše mira za zemaljskog života, gonjen od mnogih neprijatelja Božjih i od glavnog neprijatelja ljudskog spasenja - đavola, tako ni njegove svete mošti ne ostadoše u Ostrogu poštećene od nečastivoga. Tako, prvi put su ostroški kaluđeri morali da skrivaju mošti Svetog Vasilija 1714. godine, kada je Numan-paša Ćuprilić harao po Crnoj Gori. Monasi su tada zakopali Svetiteljeve mošti niže manastira kraj reke Zete. Ostale su tu zakopane čitavu godinu. Reka je plavila ovo počivalište, ali se voda na čudesan način nije dotakla ni kovčega ni moštiju njegovih. Drugi put to beše u vreme opsade manastira Ostroga od strane Omer-paše u zimu 1852. godine. Omer-paša je tada opkolio Crnogorce u Gornjem manastiru i opsada je trajala devet dana.

Svega trideset Crnogoraca, na čelu sa velikim vojvodom Mirkom Petrovićem, ocem crnogorskog kralja Nikole, branili su hrabro manastir od Turaka. Kada su najzad, s pomoću Svetog Vasilija, odbili Turke, otslužili su blagodarenje Bogu, Presvetoj Bogorodici i Svetom Vasiliju u crkvi Svetog Vavedenja. A onda Crnogorci uzeše sa sobom Svetitelja i poneše ga sa sobom na Cetinje, i položiše ga u crkvu Roždestva Presvete Bogorodice, pokraj moštiju Svetog Petra Cetinjskog.

Mošti Svetog Vasilija ostadoše na Cetinju do proleća 1853. godine, kada su opet vraćene u Ostrog. U tom ratu manastir Ostrog bi opljačkan i popaljen od Turaka, a mnoge dragocenosti ostroške, kao i dokumenta iz doba Svetiteljevog, nestadoše i propadoše. Treći put biše nošene mošti Svečeve iz Ostroga u ratu 1876-1877. godine, i to opet na Cetinje, gde ostadoše oko godinu dana. Sa velikom svečanošću vraćene su u Ostrog 1878. godine.Februara 1942. godine, prilikom bombardovanja Ostroga neprijateljskim granatama, monasi su iz straha da granate ne poruše crkvu Svetog Vavedenja, gde Svetitelj počiva, preneli njegovo sveto telo u malu pećinu u steni iza manastirskih konaka. Ovo strahovanje pokazalo se izlišnim. Jer su granate doletale, padale oko manastira i rasprskavale se, ali manastiru nikakvu štetu nisu nanele, niti koga od bratije povredile. Svetitelj je i tada, kao i ranije, a i danas, bdio nad svojom obitelji.

Poštovanje našeg naroda prema ovom Božjem Ugodniku ogleda se i u podizanju u njegovu čast mnogobrojnih hramova u zemlji i inostranstvu.

Osobito je divan hram podignut njemu u njegovom gradu Onogoštu -Nikšiću. Godine 1935. otvorena je u Beogradu bolnica pod imenom Svetog Vasilija Ostroškog; u crkvi Sv. cara Konstantina i Jelene na Voždovcu čuva se danas njegov sveti omofor.

Najviše pak proslavlja se Sveti Vasilije u samom manastiru Ostrogu, gde se, kao što rekosmo okupljaju mnogobrojni poklonici sa svih strana naše zemlje. U Ostrog se ide sa strahom i pobožnošću, pešačeći, a često i na kolenima idući od Donjeg do Gornjeg manastira. Iz Ostroga se nosi osvećena vodica, ulje i tamjan, nafora, ili vata sa kivota
Svetiteljevog, da se onda time namažu i poškrope oni koji nisu mogli doći Svecu na poklonjenje. Pred kivot svetiteljev donose se bolesnici, bolesni od raznih i neizlečivih bolesti, i Svetitelj ih milostivo isceljuje i ozdravljuje i od duševnih i od telesnih bolesti. O tome svedoče mnogobrojne štake, i lanci, i verige, i nosila, i skupoceni darovi ostavljeni Svetitelju u Ostrogu u znak zahvalnosti za čudesno isceljenje i ozdravljenje. O tim mnogobrojnim isceljenjima, i o onima od duševnih bolesti, ludila i đavoimanosti, svedoče mnogi zapisi u manastirskim knjigama, i još više neizbrisivi zapisi u srcima vernih. Mnoga od tih čuda Svetog Vasilija narod prepričava i kazuje širom naše
zemlje.

Једне године, реши нека жена, из села надомак града, да и она пође на пут. Али, претходно оде до мужа да се са њим разговара о својој намери. Но кад муж чу за њен наум, он јој рече:

- Ни случајно! Нема се новаца и не можеш да идеш!

Жену његове речи силно разљутише, али што је она више улазила у дискусију са њим, то је он био истрајнији и озбиљнији да јој не попусти. Најзад, не могавши изаћи са њим на крај, она реши да сакупи паре и без његовог знања крене у Острог.

Тако и би. Кад је аутобус кренуо и она је била у њему - сва срећна. Понела је и дарове да дарива светињу и кад су стигли под Острог, пењала се поносно, све мислећи у себи како јој је драго што није послушала мужа.

Колона се све више приближавала манастиру те стиже и до степеништа. Једну по једну прелазећи, жена ускоро стиже и до вратница. Међутим, кад закорачи да пређе праг – није га могла прећи! Сви су други пролазили, само је она стајала, не могавши да уђе. Нека невидљива сила јој није дозвољавала приступ.

Како се само јадница растужила и у моменту се присетила да је то због тога што није послушала супруга. Затим је сишла у Доњи манастир и, потраживши свештеника, исповедила се. И тако, не успевши да се поклони Светитељу, вратила се кући. Касније је научила речи апостола: «Жене! Слушајте своје мужеве као Господа! Јер је муж глава жени као што је и Христос глава цркви, и он је спаситељ тела.» (Еф.5;22-23)
«Јер ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати...» (Лк.12;2)

Наша сестра у Христу, о којој ће бити речи у овој причи, је жена у старијим годинама, можда већ и бака, нисам сигурна, али свакако мајка одрасле деце. Елем, упише се она на листу за обилазак светиња, од којих је најзначајније место заузимао, свакако, манастир Острог. О путу и путовању не бих овом приликом, али ево оно због чега је прича сврстана међу чудесне. Било је то у време када је поред кивота Светог Василија Острошког стражио Старац Јоил, иначе игуман манастира. Пришавши Светим моштима да им се поклони и целива, Старац Јоил је овој сестри, без икаквог претходног текста или разговора са њом, упутио следеће речи: «Не траје дуго, једва двадесет минута и не кошта више од једног прасета.» Морам напоменути да жена никада пре није видела Старца, нити је он њу видео. И она изађе потпуно замишљена. Но, наједном, поче да се присећа: када је било време њене удаје, дошло је до расправе: да ли да се венчање обави у цркви или у општини, као и то да ли да купе прасе или да плате венчање у цркви. Договор је гласио: да венчање у цркви дуго траје, више од двадесет минута, а и кошта више од једног прасета, тако да је боље да се тамо не венчавају, већ да купе за те паре прасе!?!

«Јер што у мраку рекосте, чуће се на видјелу; и што на ухо шаптасте у клијетима, проповиједаће се на крововима», опомиње Господ и поучава (Лк 12,3).

Za zanatliju iz okoline Nikšića obolelog od paralize nije bilo leka, ali ga dovedoše do kivota Svetog Vasilije gde je prenoćio, gde su mu čitali molitvem i posle određenog vremena sasvim je ozdravio

Sveti Vasilije Ostroški rođen je u selu Mrkonjići, Popovo Polje u Hercegovini, u Republici Srpskoj. Pravoslavni vernici ovog svetitelja poštuju i svetkuju u svim srpskim zemljama
Preko stotinu čuda zabeležili su ostroški monasi samo u poslednje vreme i ona se čuvaju u rukopisnoj zbirci manastira Ostroga, neka su i objavljena.
Neka od ovih objavljenih čuda, koja je sredio jeromonah Irinej Gavrilović, mi ovde objavljujemo, a ostala dostavio je prota Vaso Ivošević.
- U februaru 1942. godine, za vreme bombardovanja manastira Ostroga, jedna granata iz brdskog topa nemačkog udari u kameni zid iznad Gornjeg manastira, razbi vrata na crkvici Časnog Krsta, ali, za čudo, tom prilikom ne eksplodira. Granata se od pada razbila na dvoje, upaljač je pao na jednu, a barutno punjenje na drugu stranu crkvenog kamenog poda. Stručnim ispitivanjem kasnije utvrđeno je da je granata bila sasvim ispravna i kao takva trebala je da eksplodira. Očigledno je svima da Svetitelj to nije dopustio, jer bi time bila naneta velika šteta svetoj crkvi i njegovoj isposnici. Ova granata se i danas čuva cela u Gornjem manastiru.
- Jedan zanatlija iz okoline Nikšića beše se teško razboleo. Lekari na pregledu ustanoviše da je paraliza u punom stadijumu. Od toga nije bilo leka. Čovek se bio sav sklupčao. Rodbina ga savetovaše da pođe u Ostrog Svetom Vasiliju, ali je on to odmah odbio, jer beše ateista, nevernik. Posle izvesnog vremena, javi mu se Sveti Vasilije u snu i pozva ga da dođe k njemu u Ostrog pa će ga on isceliti. Pošto dugo porazmisli, ovaj čovek najzad odluči, i pristade da ga ponesu u manastir. Došavši u manastir on se ispovedi i onu noć prenoći pod kivotom Svetiteljevim, gde su mu čitali molitve. Posle kraćeg vremena sasvim je ozdravio, i iz zahvalnosti prema Svetom Vasiliju svome najstarijem sinu dao je ime Vasilije.



- Meseca septembra 1956. godine dođe na poklonjenje Sv. Vasiliju Drago Džabarkapa iz sela Vrulje, kod Pljevalja, i ispriča: "Pre dve godine bio sam mnogo bolestan od stomaka. Obraćao sam se lekarima u Pljevljima, Prijepolju i Sarajevu. Lekari su bili u nedoumici u pogledu moje bolesti. Na kraju su otkrili da je po sredi čir u stomaku. Posle svega, lekari su mi predložili da dođem u bolnicu i da tamo odležim 20 dana, a potom će me po pismenoj saglasnosti mojoj i mojih roditelja, operisati. Uprkos teškim bolovima koji su svakog časa bivali nepodnošljiviji, na operaciju nisam pristao. Otišao sam kući. Čim sam došao kući legao sam u postelju, od koje se nisam nikud mogao maknuti. Iste godine, u martu mesecu, nalazeći se u bolesničkoj postelji, usnio sam jedan neobičan san. Naime, sanjam da putujem jednim putem, meni uopšte nepoznatim. Zbog nepoznatosti puta beše me uhvatio veliki strah, koji se udvostruči, kada sa tog puta skrenuh ka jednoj maloj pećini, koja beše ispunjena mrakom. Iznenada, u njoj se pojavi jedan /meni nepoznat/ čovek, i zapita me: Zašto plačeš? Ja mu odgovorih da me je strah, jer nemam nikoga sa mnom. Tada mi on reče da pođem s njim. I ja pođem. Putujući s njim, dođoh do jednih malih vrata, koja behu zatvorena. Nepoznati čovek ih otvori i mi obojica uđosmo unutra. Prostorija beše lepa i vrlo svetla, mada nigde lampu nisam video. Tada mi on reče: "Ovde ćeš ti noćiti. Ovo je dom Svetog Vasilija". Posle ovih reči ja se prenem iz sna, duboko potresen onim što sam snio. San sam odmah ispričao svojim roditeljima, koji se saglasiše da odmah pođem u Ostrog. Tako se ja sa majkom, mada teško bolestan i iscrpljen, uputim po prvi put u Ostrog. U Ostrogu sam prenoćio kod Sveca dve noći, uz svakodnevno čitanje molitava. Meni odmah bude bolje i posle dva dana, ja gotovo potpuno zdrav, pođem veseo, i zdrav, svojoj kući. A radost mojih roditelja bila je bezgranična. Iz zahvalnosti svetom ocu Vasiliju na isceljenju, došao sam i ove godine sa svojim ujakom Dašom Cmiljanićem i majkom Miljom. Uvek se molim Bogu i Svetom Vasiliju da me i dalje čuva, mene i sve moje, od svake napasti".
- Meseca avgusta 1957. godine, dovedoše u Gornji manastir teško bolesnu nevestu, koja bolovaše duže vremena, po imenu Lenu Junčaj, iz sela Drume (Tuzi). Doveo ju je njen muž Leka i dever Nua. Toliko je bila bolesna, da su je sa željezničke stanice Ostrog njen muž i dever sa mnogo teškoća i napora izneli do manastira. Po dolasku u Gornji manastir, odmah su ušli u crkvu i pristupili ćivotu Svetog Vasilija. Zamolili su da se bolesnici očita molitva za ozdravljenje, što im je odmah udovoljeno. Po očitanoj molitvi, zamolili su da njihova bolesnica ostane malo i da odleži kod svetog kivota. I to im je bilo dopušteno. Bolesnica je zaspala kod svetog ćivota i spavala je blizu dva sata. Zatim su je probudili i pošli svome domu. Bolesnica se očigledno osećala bolje. Po dolasku svojoj kući, bolesnica je naglo počela osećati pridolazak zdravlja i uskoro potpuno ozdravila. Posle nekoliko dana, od njenog devera, koji je bio pismeniji od muža bolesnice, stiglo je pismo u kome Nua izveštava da je njegova snaha potpuno ozdravila. Svi oni blagodare Bogu i Svetom Vasiliju.



- Vera J., mlada devojka iz okoline Bara, po zanimanju službenica, iznenadno se razbolela 1950. godine, od nekog teškog nervnog rastrojstva i kao takva nije bila sposobna nizakakav posao. Zabrinuti roditelji vodili su je lekarima na sve strane i tražili pomoć od najboljih specijalista-nevrologa na klinikama u Beogradu i Zagrebu, ali, nažalost, bez uspeha. Njeno zdravstveno stanje iz dana u dan naglo se pogoršavalo. Kada je već bila izgubljena svaka nada da će devojka ikada ozdraviti, majka je odlučila da je, krijući od komšija, dovede u Ostrog, i da tamo potraži leka. Na put je krenula početkom zime iste godine. Sa velikom mukom su izašli od Donjeg do Gornjeg manastira. Devojku je zahvatila neka iznemoglost i trzala se kao besomučna, u nameri da se vrati natrag. Uz velike napore doveli su je do Gornjeg manastira, gde joj je čuvar ćivota pročitao molitvu, namenjenu za ozdravljenje ovakvih bolesnika. Tu noć prenoćili su u Gornjem manastiru. Sutradan, devojka je osvanula potpuno zdrava, na veliko iznenađenje i radost svoje majke i svih prisutnih. Vratila se vesela i laka svojoj kući, i kroz nekoliko dana nastavila je svoj raniji službenički posao.
- Radomir Pantović iz sela Gradca, 13. jula 1961. godine, u Gornjem manastiru, ispriča ovakav svoj slučaj. "Godine 1929. bio sam teško oboleo. Usled te bolesti izgubio sam i moć govora. Svi napori da se izlečim i da mi se govor povrati, bili su uzaludni. Tada se moj otac reši da me vodi u Ostrog. Uz veliki trud moga oca i uz moje nevolje, stigli smo u Gornji manastir, gde smo pristupili Svecu. Tu mi je kaluđer čitao molitvu. Posle molitve ostao sam da malo zaspim u crkvi. Legao sam i zaspao. Kada sam se probudio, bio sam potpuno zdrav. Ništa nisam osećao da me boli i, na moju veliku radost, mogao sam da govorim. Ne malo bili su iznenađeni kaluđer i moj otac, i drugi koji su tu bili prisutni. Posle toga, svi zajednički zablagodarismo Bogu i Svetom Vasiliju, koji mi podari isceljenje. Sa svojim ocem, vratih se kući zdrav i veseo. Sledeće godine došao sam da se zahvalim Svetitelju, što i sada, posle deset godina, činim, i činiću dok sam god u životu i budem u mogućnosti. Dolaziću u Ostrog, na poklonjenje i zahvalnost velikom čudotvorcu, Svetom Vasiliju".
- U letnjim mesecima, mnogo pobožnog naroda dolazi u manastir Ostrog na poklonjenje Svetom Vasiliju. A 4. avgusta 1961. godine došao je na poklonjenje i Slavko Jovanović iz Sarajeva te ispriča istiniti događaj isceljenja njegovog brata. - "Moj brat, priča Slavko, po imenu Radivoje, bješe težak umni bolesnik. Stvarno i formalno bio je lud. Bolest ga je snašla negdje 1948. godine. U sarajevskoj bolnici proveo je oko 5-6 mjeseci, ali bez ikakvog poboljšanja i nade za ozdravljenje. Moji roditelji namisle da ga izvedu iz bolnice i da ga dovedu ovdje u Ostrog, kod Svetog Vasilija. Iako tamošnjim ljekarima to nije bilo po volji, ipak su ga otpustili. Možda im je bilo i drago što će se, ma i za kraće vrijeme, osloboditi jednog teškog bolesnika. Moji roditelji, bolesnog brata vezana povedu u Ostrog, vjerujući da će tu naći iscjeljenja. Kada su ga doveli ovdje u Gornji manastir, kraj ćivota Svetog Vasilija, očitano mu je maslo, poslije kojeg mu je odmah bilo bolje. Sa ruku su mu skinuli konopce i sljedećeg dana vratili su se kući radosni, blagodareći Svetom Vasiliju koji mu podari zdravlje i iscjeljenje. Kada su stigli kući, u naše mjesto Zubač (kod Sarajeva), svi mještani i svojte bili su ne malo iznenađeni videći Radivoja zdrava i svjesna. Radivoje se poslije i oženio i sada ima svoju porodicu. On sada radi stolarski posao. Neprekidno slavi i hvali Boga i Njegovog ugodnika, Svetog Vasilija Ostroškog". Tako, i sada zadivljen tim čudnim delom Božjim, završi svoju povest Slavko Jovanović.



- Svake godine, bar jedanput godišnje, u Ostrogu se može videti jedan mlad čovek, visoko obrazovan, zaposlen kao pravnik u jednom velikom preduzeću, gde žurno hita Gornjem manastiru, da zablagodari Svetom Vasiliju za svoje isceljenje. Evo šta priča on, Božidar Čelebić, iz Beograda. - "Početkom 1961. godine teško sam oboleo od jedne teške bolesti. Lečen sam u bolnici puna 4 meseca, ali bez uspeha i sa malo nade na ozdravljenje. U vreme dok sam ležao u bolnici i borio se sa teškom bolešću, moj drug Aleksandar Dž. po želji moje duboko verujuće majke, došao je u manastir Ostrog i tu, za moje ozdravljenje, ****** osvećenje masla. U isto vreme kada je svršavao osvećenje masla za mene, osetio sam neku čudnu lakoću i poboljšanje zdravlja. Uskoro sam, na opšte iznenađenje lekara, zatražio otpuštanje iz bolnice. U svome zahtevu bio sam vrlo uporan tako da su lekari morali udovoljiti mojoj želji, mada su verovali da ću dugo živeti. Danas sam sa mojim kolegom Aleksandrom došao u Ostrog da se pomolim Bogu i zahvalim Svetom Vasiliju što sam potpuno zdrav", završi Božidar Čelebić.
- Mnogi poklonici koji nisu u mogućnosti da dovedu svoje bolesnike ćivotu Svetitelja, donose njihovu odeću i ostavljaju je pod ćivot Svetitelja, da tu prenoći bar jednu noć. Pored odeće, donose i hranu, najčešće šećer, i postupaju na isti način. Tom prilikom, čuvar ćivota pročita molitvu nad dotičnim predmetima. Prilikom povratka, osvećene stvari uzimaju sa sobom i nose ih bolesnicima, verujući da će im i na ovaj način Sveti Vasilije pomoći. I zaista pomaže, što će se videti iz sledećeg slučaja. Dana 15. avgusta 1962. godine, u Gornjem manastiru, Božidar Šijaković sa svojom ženom, Slavkom, ispriča sledeće: "Naš sin Vidomir, bio je teško bolestan od neke bolesti glave, od koje je strahovito patio pune dve godine. Za to vreme tražili smo leka kod mnogih lekara i obišli mnoge bolnice. Lekari su mu davali razne lekove i injekcije, ali sve je bilo bez koristi. Glavobolje nije nestajalo. Pretprošle godine, majka moje žene, Ilinka Novaković, pođe za Ostrog da se pokloni i pomoli Svetom Vasiliju. Tom prilikom dali smo joj kilogram šećera u kockama da stavi pod ćivot Svetoga Vasilija i da se na istome očita molitva za zdravlje Vidomirovo, što je ona i učinila. Kada se vratila kući donela nam je pomenuti šećer. Taj šećer mi smo nekoliko dana davali Vidomiru, verujući da će mu, kao stvar osvećena u Ostrogu, pomoći. Ne znamo kako i na koji način, ali znamo: kada je taj šećer pojeo, on je potpuno ozdravio i od tada do danas glava ga nikada više nije zabolela. Došli smo da zablagodarimo Bogu i Svetom Vasiliju što nam je iscelio sina".
- Meseca decembra 1962. godine, ćivotu Svetog Vasilija pristupi N. N. iz Bara sa svojom starom majkom. N. N. zamoli sveštenomonaha, čuvara svetog ćivota, da mu pročita molitvu za zdravlje. Po završenoj molitvi, čovek, čije je lice izražavalo unutrašnju patnju i neko čudno uznemirenje, sa primetnim suzama na licu, obrati se sveštenomonahu, rečima: "Oče, ja sam drevna pijanica. Sve što zaradim potrošim za piće. Pored toga živim neurednim, prljavim životom. Ničije savete niti uvažavam niti prihvatam. Prekjuče sam sa takvog puta došao kući, pred sam mrak i odmah sam legao da spavam. U toku noći da li je to bio san ili java, to vam ne mogu objasniti, pred oči mi izađe lik, za koji razumedoh da je Sveti Vasilije, pa mi prekornim rečima reče: "Zašto to radiš? Zašto živiš takvim životom? Zašto se ne popraviš?" Zatim mi reče: "Poći u manastir Ostrog i kod mog ćivota daj obećanje da više nećeš piti i neuredno živeti!" Potom prilika iščeze. Od tada do danas taj lik i te reči ne skidaju mi se sa uma, niti imam mira. Nešto me neprekidno goni i neprekidno šapće: idi, izvrši što ti je naređeno. Više nisam mogao izdržati, i evo, došao sam da se pomolim Bogu i poklonim Svetom Vasiliju i da ovde dam obećanje da se više nikada neću opijaniti i da ću živeti čestitim životom. Dozvolite mi oče, da vam još nešto kažem, dodade N. N.: Kada sam u svome domu doneo odluku da pođem u Ostrog i dam ovaj svečani zavet, osetio sam neku radost i neku snagu da to ne mogu ni sada iskazati. I još nešto da vam kažem oče: Mojoj odluci, da pođem u Ostrog, najviše se iznenadila i obradovala moja majka, koja je sa suzama u očima kleknula na kolena i govorila: "Slava Ti i hvala, veliki Ostroški Sveče, kada si se smilovao i pogledao na moj dom". - Odlazeći iz Ostroga N. N. je otišao kao drugi čovek. Radost je zamenila tugu, a duševni mir, uznemirenje. Prilikom pozdrava pri rastanku N. N. je rekao: "Od danas, ja i moj dom, slavićemo Boga i Svetoga Vasilija, kako budemo znali i umeli, molićemo se da nam Gospod bude u pomoći i da nas čuva od svakoga zla".




- 6. maja 1964. godine. muslimani Asib Gušo i Ševka Zajko dovedoše teško bolesnu. takođe muslimanku, Fatimu. Fatima je bila težak bolesnik. Od nekih strahovitih grčeva u celom telu patila je punih pet godina. Bolovi su je bacali u nesvest te je u tim mukama vikala, ružila i svoje najmilije. Za tih pet godina teške bolesti, koja je prelazila u ludilo, sa bolesnicom su obišli sve lekare, vračare i travare, ali leka i pomoći nije bilo. Čuli su za isceljenja od takvih bolesti u Ostrogu, pa su bolesnu Fatimu njen rođak Asib i komšinica Ševka doveli u Gornji manastir. Kada su je doveli pred crkvu u kojoj leži telo Svetog Vasilija, bolesnica je iz glasa vikala" Neću tamo da ulazim". To je ponovila nekoliko puta, uz ludačke trzaje da se vrati nazad. Čuvar ćivota otvorio im je crkvu, malo kasnije i ćivot Svetog Vasilija, i pomogao da bolesnicu privedu Svetitelju. Sa velikom mukom u tome se na kraju i uspelo. Rodbini bolesnice pošlo je za rukom da je ubede i da celiva Svetitelja, što je ona i učinila. U tom trenutku nju snađe neko užasno grčenje i drhtanje, da je to bilo strašno i gledati. Pošto se malo smirila, bolesnici je pročitana molitva. Po svršenoj molitvi nju tek tada uhvati neka jeziva muka i trzaji, od kojih je spopade takvo znojenje, da je za kratko vreme bila sva mokra. To stanje ne potraja dugo. Neočekivano, na očigled svih nas, nju iznenadno obuze neki mir i spokojstvo, koje se jasno odražavaše na njenom licu. Ona se potpuno smiri, kleče kod ćivota Svetitelja i otpoče da se moli. Ne potraja dugo, ona ustade sva ozarena i reče svima nama: "Hvala Bogu i Svetom Vasiliju, ja ozdravih. Ništa me ne boli". To izgovori pa pripade celivati ćivot Svetitelja. Prisutni, zadivljeni ovakvoj milosti Božijoj, zahvališe Bogu i Njegovom Ugodniku za ovo čudno isceljenje. Tu noć bolesnica je sasvim mirno provela u Ostrogu, a kada je svanulo prva je došla na jutrenju, da još jedanput zablagodari Bogu, koji je molitvama Svetog Vasilija isceli.
- Meseca jula 1964. godine, pristupi moštima Svetog Vasilija vikarni episkop Varnava. Posle poklonjenja Svetitelju, ispričao nam je slučaj svog isceljenja vodicom iz Ostroga. Kada je ispričao ovaj istiniti događaj, umolili smo ga da nam svoj slučaj isceljenja i pismeno izloži. To je on i učinio. Evo toga pisma. - "Bio sam u četvrtom razredu gimnazije. Bilo je to u zimu 1929. g. U Sarajevu je vladala epidemija šarlaha. A bilo je i na par dana pred Sv. oca Nikolaja, naše Krsne slave. U kući se užurbano spremalo za Slavu. Majka je mesila posne kolače i spremala bakalar. Naša kuća držala se svetih pravila i zakona i moj otac bio je spreman pre i da ne slavi, nego da omrsi na Sv. Nikolaja. I tada je grom udario iz vedra neba. Ja sam se toga dana jedva vratio iz škole. Odmah sam legao postelju. Ali već sutra u jutru, kola za hitnu pomoć odvezla su me u bolnicu. Šarlah. Kuća je naglo izmenila ceo izgled, iz gradskog fizikata došli su ljudi i na kućna vrata stavili cedulju sa natpisom: "Zarazna bolest". Na plakatu je bila naslikana mrtvačka glava, znak smrtne opasnosti za posetioce Sveti otac Nikola te godine došao je našoj kući tužno. Kuća je bila zaključana. Jedina briga ukućana bila je moje zdravlje moj život. Bio sam najteži bolesnik u celom zaraznom odeljenju. Već su me morali i vezati. U vrućini i bunilu hteo sam da skačem kroz prozor. Kad je doktorima izgledalo da je sve svršeno i izgubljeno, dopustili su da majka dođe da bude sa mnom u poslednjim časovima moga zemaljskog života. Kad je majka došla nisam je prepoznao. Već sam bio primio kamfor injekciju. Poslednju pomoć. I tada, kad su se sestre i bolničari razišli, kad je majka ostala sama sa mnom, izvadila je iz svoje tašne jednu malu bočicu. U njoj je bila sveta vodica ostroška. Duboko, žarko i potresno, kako samo majka može, moja mila majka molila se Bogu i Svetoj Majci Božijoj i svetome Čudotvorcu Ostroškom. Ja se nisam mogao sam podići. Majka me je tri puta zapojila svetom vodicom, darom Svetog Vasilija Ostroškog. Ja sam otvorio oči. Prepoznao sam svoju dragu roditeljku i moliteljku, svoju suznu molitvenicu. Pomogla mi je da se pridignem i prekrstim; zajedno sa njom očitao sam Oče naš, i pao u slatki, okrepljujući san, koji mi je doneo zdravlje i život do današnjeg dana. Tako je sveti Čudotvorac Vasilije Ostroški učinio ono što sva medicina nije mogla".




- Domaćica iz Bara R. 3. ispriča: "U junu 1953. godine, došla je u goste mojoj poznanici i komšinici, njena prijateljica iz Beograda, supruga ljekara opšte prakse dr M. N. Sa sobom je dovela svoga trinaestogodišnjeg sina, učenika osnovne škole, koji je bolovao od dečje paralize. Sva sredstva savremene medicine roditelji su primijenili u liječenju svoga djeteta, ali sve to nije ništa pomoglo. Dječak se jedva kretao uz pomoć naročitih štaka i bez istih nije mogao ni korak kročiti. Roditelji su bili očajni zbog bolesti svoga djeteta. Po savjetu nekih svojih poznanica i prijateljica, koje su pripadale hrišćanskoj zajednici, majka se sa svojim bolesnim sinom uputila Ostrogu, da još tu potraži lijeka svom paralizovanom sinu. Početkom mjeseca jula 1953. stigli su u Ostrog gdje su se zadržali dva dana. Za to vrijeme nadležni sveštenomonah nekoliko puta je pročitao molitvu nad dječakom pred ćivotom Sv. Vasilija. Kada su riješili da se vrate svome domu, mladić je osjetio lakoću u nogama, o čemu je na veliku radost saopštio i majci. Poboljšanje je bilo očigledno, jer se do tada teško bolesni mladić, bez mnogo napora spustio u donji manastir. Kada su došli u Donji manastir liturgija je bila u toku. Po svršetku službe Božje dječko je pred manastirom, na očigled prisutnih hodočasnika, ostavio štake i bez ikakvih teškoća uputio se prema željezničkoj stanici". Docnije su iz Beograda pisali da je dečak sasvim ozdravio i da je nastavio školovanje.
- Osamnaestogodišnja devojka Danica S. iz sela P. u okolini Zrenjanina, iznenadno je umno obolela. Odmah po pojavi bolesti zatražili su pomoć od lekara. No, svaki trud lekara da joj pomognu bio je uzaludan. Njeno je stanje iz dana u dan bilo gore i nepodnošljivije, ne samo za roditelje već i za susede. Da ne bi uznemiravala okolinu, jedini izlaz bio je da se devojka smesti u duševnu bolnicu. Ali pre nego što će je smestiti u duševnu bolnicu, otac devojke se odluči da upotrebi jedino preostalo sredstvo, a to je, da je dovede u manastir Ostrog, bez obzira na to što je put dug i naporan, a i skopčan sa velikim troškovima. U junu 1958. nameri se otac sa ćerkom, čije su ruke bile vezane jakim konopcem, u manastir Ostrog. Trud i trošak nije žalio samo da mu bolesna kćer nađe isceljenje. Posle napornog putovanja sa teškom bolesnicom, stigli su u Dolji manastir, a odatle pešice nastaviše put za Gornji manastir. Kada su se približili Gornjem manastiru, na veliko iznenađenje oca, devojka je sasvim normalno rekla ocu da se oseća lakše, zamolivši ga da joj oslobodi ruke od veza. Otac je to i učinio, jer je primetio da mu kći normalno govori i da ima normalan izgled. Pun hvale i blagodarnosti Bogu i Svetom Vasiliju, otac je priveo isceljenu ćerku ćivotu svetitelja. Zamolio je duhovnika, čuvara ćivota, da bolesnici očita molitvu za ozdravljenje. Po svršenoj molitvi, devojka izjavi ocu, na njegovu neiskazanu radost, da se oseća sasvim zdrava i zamolila je oca da stavi prilog na sveti ćivot za svoje čudesno i brzo ozdravljenje.


- Svake godine, uoči Lučin-dana u svetom Ostrogu, u Gornjem manastiru, može se videti jedan stariji čovek, poodmaklih godina, ali koji se još uvek odlično drži i svojim korpulentnim stasom uspešno nosi na svojim plećima skoro osam decenija života. Ovaj osamdesetogodišnjak, kad god je u mogućnosti dođe u Ostrog da se pomoli Bogu. Međutim, dan uoči Svetog Luke nikada ne propušta, a da sa velikim strahopoštovanjem i molitvenom usrdnošću ne pristupi ćivotu Svetoga Vasilija, da mu zablagodari što ga je u mladosti iscelio od teške bolesti zgrčenosti tela, i kroz to ga priveo poznanju Boga. To je, u kraju u kome živi, dobro poznati čovek i domaćin, Petar Koprivica.
Ove godine, uoči Sv. Luke, pred samo veče, uđe u kancelariju Donjeg manastira čika Petar, i pošto se sa svima prisutnima pozdravi, reče, da dolazi iz Gornjeg manastira. Pošto sede izusti: "Danas je, oče igumane, tačno 50 godina, od dana kada sam teško bolestan donijet kod ćivota Sv. Vasilija". Čuvši ove reči u meni se rasplamti neka radoznalost da iz usta čika Petra čujem o onome što sam negde pročitao, te ga zamolih da nam podrobno ispriča o svom čudesnom isceljenju, posredstvom Sv. Vasilija. Udovoljavajući želji svih prisutnih, čika Petar ispriča, i ništa ne zataji: "U svojoj mladosti pripadao sam naprednoj struji, kako se tada smatralo, te nisam niušta vjerovao. Odbacivao sam svaku vjeru u Boga. U neku moć Sveca takođe nisam vjerovao. Pri svem tom bio sam poznati hulitelj imena Božijeg. Sve sam psovao i svetinje ismijavao. Ali sveblagi Bog nije dopustio da dugo ostanem u takvom teškom bezakonju. U januaru 1920. godine teško se razbolim. Moja bolest je bila nepodnošljiva, ne samo za mene nego i za moju familiju. U tim nevoljama umjesto da se obratim Bogu, ja sam sve više i višu hulio na Boga. Uzalud su me roditelji, braća i sestre, odvraćali od psovke i bezvjerija. Bolest se svakim danom pogoršavala, i na kraju počeo sam se grčiti. Uzalud sam se mučio i trošio novac od ljekara do ljekara, od travara do travara, pomoći nije bilo. Naprotiv, muke su bile teške i nepodnošljive. Moji su bili izgubili svaku nadu da ću ikada ozdraviti.
U toku ovih neizdržljivih muka, često su mi govorili i savjetovali da pođem u Ostrog, kod Sv. Vasilija. Dok sam nevolje mogao trpjeti, takve savjete nisam prihvatao, jer u to nisam vjerovao. No, pritiješnjen bolovima i dugom vezanošću za postelju, pristanem da pođem u Ostrog. Sa teškom mukom baš na današnji dan, moj mlađi brat Luka me dovede u Gornji manastir. Pristupih Svetitelju, a potom izađoh napolje, da se malo odmorim. Mladi jeromonah Boris Kažanegra (sada iguman manastira Praskvice), saznavši potanko o mojoj bolesti, utješi me riječima da će mi Gospod i Sveti Vasilije povratiti zdravlje, ako budem čvrsto vjerovao i iskreno se molio. Potom mi je kod ćivota Svetitelja očitao vračevske molitve i ****** bdenije. Noć sam prenoćio u crkvi i na moju radost, baš tu noć osjetim veliku olakšicu. Sjutradan, sićem u Donji manastir i ovdje mi - pokaza rukom na crkvu - svrše osvećenje masla. Posle ovoga vratim se kući, u Nikšić, sa smanjenim i podnošljivim bolovima. Takvo stanje trajalo je nekoliko dana sve dok jednoga dana nisam ušao u radionicu i vidio da jedan posao nije dobro uradio moj mlađi brat Đorđije. Tada sam, po mojoj zloj navici, ljuteći se na brata, počeo da vrijeđam ime Božije i Njegovih Svetitelja. I gle čuda! Istog časa nastupe bolovi neuporedivo teži, nego oni prije odlaska u Ostrog. Tada sam se uvjerio, čvrsto i nepokolebljivo, da postoji Bog, koji kažnjava i nagrađuje. Kajao sam se sa suzama u očima što uvrijedih milosrđe Božije. Suze ne bjehu dovoljne da operu moj grijeh i moju drskost. Stanje moje bolesti svakim danom se pogoršavalo i bivalo sve očajnije. U takvom stanju sam proveo puna četiri mjeseca. Živci su mi prosto gorjeli. Imao sam osjećanje da se nešto zapalilo u meni i na meni. Osim toga, zapaljenje živaca potpuno me je zgrčilo, tako da glavu nisam mogao odvojiti od koljena. U tim neizrecivim mukama dočekah proljeće. Nešto me je neodoljivo vuklo u Ostrog. To je bila želja i mojih domaćih. I čim popusti zima, moj najmlađi brat Filip, posadi me na konja, i na Teodorovu subotu, noću, prispijem u Gornji manastir. Tu mi je opet pročitana molitva i svršeno bdenije. Kako je osvitala Prva nedjelja Velikog posta to sićem u Donji manastir na sv. liturgiju, gdje se i pričestih. Poslije ovoga, zahvaljujući milosrđu Božijem, onih teških i nesnosnih bolova je nestalo. Mogao sam se polako kretati. To mi dade snage i podgrija želju da pođem i u manastir Ždrebaonik, da se poklonim i Sv. Arseniju. Bog mi dade snage te i tu želju ispunih. Iz manastira Ždrebaonika sam se vratio kući. Bolovi ne bjehu potpuno nestali, ali bjehu podnošljivi. No, sada sam se obazrivo čuvao da ne bi opet nečim razgnjevio Boga. U milost i kaznu Božiju više nikada nisam posumnjao. Trudio sam se da živim po zakonu Božijem. Poste sam postio, Crkvu posjećivao i često molio sveštenike da mi čitaju molitvu za potpuno ozdravljenje. I ukoliko sam pobožnije živio, utoliko se moje zdravstveno stanje poboljšavalo, ali se ispraviti nisam mogao za duže vrijeme.
Tih dana zaželim da još jedanput pođem u sveti Ostrog. Ovog puta sa mnom je pošla moja sestra. I ovom prilikom pred ćivotom Sv. Vasilija pročitana mi je molitva. Poslije ove molitve ja se osjetim potpuno zdravim. Toplo se zahvalim Bogu i Svetitelju na iscjeljenju, i svojim nogama vratim se kući kao nanovo rođen dušom i tijelom. Od tada do danas, ta bolest mi se nikada više nije povratila. Ova istinita povjest zbila se 1922. godine. Uvijek sam blagodaran Sv. Vasiliju za svoje iscjeljenje, a isto tako neprekidno mu blagodarim što me je kroz bolest privikao pokajanju" - završi istinitu povjest o sebi čika Petar. - A ona kapija od gvožđa, u Gornjem manastiru kažu da je Vaš prilog manastiru Sv. Vasilija, u znak zahvalnosti za iscjeljenje, dodadoh čika Petru. "Da, kada je stari manastir izgorio, reče čika Petar, dugo sam molio tadašnjeg starešinu manastira, oca Leontija, da mi dozvoli da za potrebe Gornjeg manastira uradim nešto svojom rukom, za uzdarje Svetom Vasiliju, za svoje iscjeljenje. On mi dozvoli te napravih onu gvozdenu kapiju, koja i danas postoji".
- Ćerka jedne starije gospođe Grkinje iz Niša bila je teško obolela na plućima. Lekarske intervencije počele su dosta kasno. Jedne večeri, dok je žalosna majka sedela kraj teško bolesne ćerke koja je izdisala pod visokom temperaturom, od umora pade u kratkotrajan san. U snu joj se javi Sveti Vasilije Ostroški i reče joj da ne plače, jer će on isceliti njenu ćerku. I zaista, ujutro je bolesnici bilo naglo lakše. Posle novog pregleda, lekari su na opšte čuđenje ustanovili da je bolesnica potpuno ozdravila. Majka Grkinja dobro je upamtila lik koji joj se javio u snu, i kada je zatim u crkvi videla ikonu Svetog Vasilija Ostroškog, prepoznala je da je to bio on. Ona i ćerka odale su duboku zahvalnost velikom Ostroškom Čudotvorcu.




(Svetosavlje)

MOŠTI

Mošti Svetog Vasilija Ostroškog čuvaju se u manastiru Ostrog, u pećinskoj crkvi, u ćivotu, odolevaju truljenju i biološkim zakonitostima, a uz to, u njihovoj blizini oseća se takozvani miomiris – redak prijatan miris koji se oseća u prisustvu moštiju malobrojnih svetaca. Ova pojava je veoma retka što govori o posebnosti moštiju svetog Vasilija Ostroškog. Kažu učeni da je miomiris znak da je svetac živeo u celosti bogougodno. Dok je trajao rat sa Turcima mošti su stalno bile u opasnosti da budu uništene i zato su često izmeštane na različita mesta. U osamnaestom veku su ih zakopali pored reke, ali reka je preplavila novi grob. Kad su ih otkopali, mošti su bile neoštećene. U manastiru Ostrog čuvaju se i mošti ruku mučenika Stanka, mesnog čobanina kog su Turci ubili i odsekli mu ruke 1712. godine jer nije hteo da kaže gde su otišli begunci.

PRAVILA PONAŠANJA

Posetioci manastira moraju da ispoštuju pravila ponašanja i odevanja. U hram moramo ući pokrivenih ruku i nogu, što znači da šorcevi, kratke suknje, majice bez rukava, sandale, papuče i slična odeća i obuća nisu dozvoljeni. Žene moraju da pokriju glavu maramom, ešarpom ili šalom. Preporučuje se da žene nose dugačke suknje, a muškarci pantalone, košulje i majice, svedeno i neupadljivo, bez šljokica i mnoštva aplikacija. Poželjno je da garderoba bude tamnijih boja. Ne mora crna, važno je da ne budu neke šljašteće boje. Pretpostavlja se da bez obzira na to da li odlazimo kao zdravi ili bolesni da dolazimo u miru, da se nećemo svađati, izazivati incidente, niti se u bilo kom smislu ponašati nedolično.