Tesla ujedinjuje Južne Slovene?

Rođendan Nikole Tesle 10. jul (Smiljan 1856 - Njujork, 7. januar 1943), mogao bi uskoro
biti proglašen za svetski dan nauke, ali je za to potrebno da Srbija, Hrvatska, Makedonija
i Crna Gora potpišu rezoluciju i da UN to usvoji.





Rođendan Nikole Tesle 10. jul (Smiljan 1856 - Njujork, 7. januar 1943), mogao bi uskoro biti proglašen za svetski dan nauke, ali je za to potrebno da Srbija, Hrvatska, Makedonija i Crna Gora potpišu rezoluciju i da UN to usvoji.

To je ovih dana najavio Ljubo Vujović, predsednik Udruženja Teslinog društva u Njujorku, ohrabren podrškom generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Ban Ki Muna. I Vuk Jeremić, predsednik Generalne skupštine UN, zalaže se za što hitnije sprovođenje ove ideje. U međuvremenu, gradovi Njujork i Filadelfija, kao i 23 univerziteta u SAD već su proglasili 10. jul za Teslin dan.

Ovo priznanje za Teslu, kao i uvek do sada, izazvalo je polemiku među onima koji polažu pravo na „Teslino poreklo“, mada je laž iza mnogo stvari koje se danas pominju o velikom geniju. Još 25. maja 1936. lider Hrvatske seljačke stranke Vlatko Maček znao je više nego što na javnim nivoima danas, duboko u dvadeset i prvom veku znaju političari u Hrvatskoj i Srbiji. Uzima se kao istinita Teslina izjava o tome kako se „ponosi srpskim rodom i hrvatskom domovinom“. Zapravo, tu je modifikovanu formulaciji upotrebio baš Maček u telegramskoj čestitki koju je pet godina pred Drugi svetski rat poslao Tesli u Njujork. Tu mu se obratio kao „velikom sinu naroda srpskog, a domovine Hrvatske“. Ljubazni Tesla odgovorio je onim čuvenim: „Jednako sam ponosan srpskim rodom i domovinom Hrvatskom. Da dugo žive svi Jugoslaveni.“






Dobro, kasnije su sve oko te prepiske naši vrli političari sa levice i desnice pretvorili u farsu. Svako je telegram tumačio na svoj način ili ga negirao. Navodno, Mačekov telegram od 25. maja 1936. je mnogo uranio za rođendan, te, pitali su se sumnjivci, kakvo čestitanje za velike izume kada je Tesla poslednje patente prijavio još 1928. Bilo je to pred Teslin 80. rođendan, 17 godina pre njegove smrti.

Ima tu i drugih dilema, a one su oko Tesle brojne i stalne. Zapravo, Tesla je kralj emigranata, čovek koji svojim životom svedoči šta znači biti pionir duha. Zašto? Pa 1884, kada je Nikola Tesla došao u Ameriku, novine su bile prepune izveštaja o Doku Holideju, Vajatu Erpu i pogibiji Džesija Džejmsa dve godine ranije... Sa sve detaljima o vrstama oružja, kalibrima metaka i veličini zrna, veštini potezanja i pucanja i tehničkim detaljima brzometnog oružja. Što se tadašnjih naučnih i tajkunskih krugova tiče, njima su naučni pronalasci značili prečicu do zlatnog teleta, tj. novca u pionirskoj, golemoj državi u kojoj je, po obećanju njenih tvoraca, bilo „sve moguće“. Tesla je sa svojim moralnim načelima i znanjem pokupljenim širom Evrope delovao kao egzotično čudo koje obećava.

Pojava mladog evropskog naučnika i njegovo shvatanje nauke, morala i civilizacije bili su nešto što je ostavilo pečat... Toliko da su o njemu počeli da pričaju kao o onostranom, s druge planete. Duhovno i jeste bio sa drugog kontinenta i ne da se toga nije odricao nego je to samo nadograđivao. Udaljio se u onu čuvenu kulu od slonove kosti, koja se u njegovom životu zvala laboratorija u Kolorado Springsu ili Long Ajlendu i onde „pričao sa nečim nevidljivim“. Zapravo, on se kretao u domenima poznate nauke iz koje je zahvaljujući znanju i imaginaciji dolazio do neočekivanih rešenja. Poznavao je sve fakultete u južnoj i centralnoj Evropi i gotovo sve jezike u njoj. Imao je pasoš Austrije, čiji je podanik bio.





Što se tiče njegovog porekla, tu su stvari poznate - otac mu je bio sveštenik Srpske pravoslavne crkve. Kada je došao u SAD, u patentnim prijavama koje je podnosio pre dobijanja američkog državljanstva za sebe je pisao da je „iz Smiljana u Lici, pograničnoj pokrajini Austrougarske, podanik austrijskog cara, nastanjen u Njujorku“, a od 31. jula 1891. (kada je dobio američko državljanstvo) u patentnim prijavama je navodio da je „građanin Sjedinjenih Država, nastanjen u Njujorku, u okrugu i državi Njujork...“

Kada je Tesla umro, govorio je gradonačelnik Njujorka Fjorel Henri Lagvardija: „Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio, veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće.“ Obred je održan 12. januara u Crkvi svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu u Njujorku. Kremaciji i ispraćaju Teslinih posmrtnih ostataka prisustvovalo je oko 2.000 ljudi, među kojima su bile i mnoge značajne ličnosti i nobelovci, a vodeći njujorški listovi imali su svoje izveštače.

Urna sa Teslinim ostacima je u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Na sahrani je svirao njegov prijatelj, violinista Zlatko Baloković, tada jedan od najvećih virtuoza na svetu u pratnji slovenačkog hora Slovan, a po Teslinoj želji, prvo Šubertovu „Ave Marija“, a onda srpsku pesmu „Tamo daleko“.








Tesla se na delu ponosio svojim srpskim poreklom i hrvatskom domovinom. Toliko uporno da je odbio inicijativu Mihajla Pupina da mu nekoliko kompanija za koje je radio obezbedi solidnu američku penziju. Radije je izabrao da skromno živi od godišnje pomoći jugoslovenske vlade. Ima tu jedno međutim. Tokom čitavog veka umesto da se proklamovano bratstvo i jedinstvo Južnih Slovena potvrdi i učvrsti izvrglo se u nešto drugo. Da li će sada slučaj Tesle značiti nešto drugo, tek treba da vidimo. Jedno je sigurno, mnoge naučne institucije u Srbiji i Hrvatskoj nose imena Nikole Tesle ili Ruđera Boškovića i ne smeta im. Činjenice su istinite ili nisu, a ne patriotske ili izdajničke. To dobro znaju hiljade i hiljade mladih naučnika koji su i ove 2012. otišli sa prostora eks Jugoslavije glavom bez obzira, slično kao Tesla 1884. godine.

Jedini boravak u Beogradu

Jedini boravak Nikole Tesle u Beogradu bio je od 1. do 3. juna 1892. godine i to na poziv Đorđa Stanojevića. Stigao je 1. juna, a već sledećeg dana je primljen u audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića kojom prilikom je odlikovan Ordenom Svetog Save. Potom je Tesla održao pozdravni govor studentima i profesorima beogradske Velike škole.
„Ja sam, kao što vidite i čujete, ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu srpstva u svetu.“

Patriotizam je jedno, a realnost drugo. Već 12. septembra te godine dobio je priznanje engleskog udruženja inženjera i naučnika, te i počasnu titulu doktora Univerziteta Kolumbija. Ali krajem 1892. godine nije prošao na izboru za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Izabran je za dopisnog člana dve godine kasnije, 1894, a za redovnog 1937. godine.

b92,net
17.11.2012.