Da umrem, šta ćeš ti, moj Bože?

Da umrem, šta ćeš ti, moj Bože?
Ja sam tvoj stalak i tvoj stožer;
ja sam tvoj krčag pun do vrha
(pa da se prospem? da se skrham?);
ja sam ti smisao i svrha,
ti sa mnom gubiš razlog svoj.
Imati nećeš posle mene
nijednu kuću gde ti mogu
šaptati reči zanesene
topao pozdrav, prisno hvala.
Ja ću sa umornih ti nogu
spasti ko somotna sandala.
Spašće ogrtač golem tvoj.
Tvoj pogled, što ga vazda čeka
moj obraz kao jastuk mekan,
doći će tada iz daleka
da mene traži i ne nađe
i klone kada Sunce zađe
kraj stranog stenja, tuđih smreka.
U meni zebnjom zvoni jeka:
šta ćeš da činiš, Bože moj?

Rainer Maria Rilke

Uberi dan, jer taj dan si ti!


Jedni, s očima uprtim u prošlost
Vide ono što ne vide; drugi, uperivši
Iste oči u budučnost, vide
Ono što se ne može videti.
 
Zašto postavljati tako daleko ono što je blizu --
Pouzdanje naše? Ovo je dan,
Ovo je sat, ovo je tren, to je to
Što jesmo, a to je sve.
 
Večito protiče beskrajni sat
Što nas proglašava za ništavne. U istom dahu
I živimo i mremo. Uberi dan,
Jer taj dan si ti.
 
Fernando Pesoa

Dodirne dušu skoro svaka stvar... - Rilke
 
Dodirne dušu skoro svaka stvar,
odasvud bruji spominjanja glas.
Poneki dan što prođe stran za nas
u budućnosti stigne tek k’o dar.
 
Ko mjeri naš doprinos? Da li ko
od prošlih, starih ljeta nas raspreda?
Šta od postanja saznasmo, sem to:
da sve se jedno u drugom ogleda?
 
Da se na nama ravnodušnost grije?
O, dome, travo, o, večernja sjeni,
dok se gledamo tako, obrgljeni,
najednom sve to kroz vas k nama vije.
 
Kroz sva se bića pruža prostor jedan:
suštinski svjetski prostor. Kroz nas laste
prolijeću tiho. Ja, rašćenja žedan,
pogledah, i: u meni drvo raste.

WALS ZA JELENU J.
 
 
Ona pamti tipove koji umeju da je nasmeju
i uvek navija za protivnicki tim samo da me nervira
sta se to desava sa Jelenom?
pa odlazi bez krivice i vraca se isto tako
nikad se ne zaustavlja
njeni koraci su bili svud po svetu i pre nastanka sveta
stalno se susrecemo a nikad se ne sretnemo
oprasta mi sto je cuvam od poezije
sto su reci kojima je oslovljavam ipak obicne
mada u vezi sa njom nema niceg obicnog i nista nije onako kako izgleda
a izgleda kao da zvezde ni sa kim ne deli
samo dok ona spava i moji snovi mogu ostati budni..
 
 
Ona ne voli da je slikaju
ne mora bas svako da bude vlasnik kolekcije njenog osmeha
sta se to dogadja sa Jelenom?
pa je jedino mesto na kom je ocekujem ono gde nikada nije bila
nikad vise prostora u Kragujevcu nego kad otvori vrata svoje kuce
ta devojka bez koje pesnici nemaju prava da napisu i jednu rec
 u kratkoj pauzi poslednjeg radnog dana,
stihovi Crnjanskog ,koga tada nista nisam razumeo
ali koji su pomogli da joj pogled udobno smestim u misli
predmeti na stolu ,bole,ako ih ne dodirne
to je nacin na koji se ona voli...
 
 
 
Ona ima kosu koja pada po ramenima moje tuge
nekad smo davali vise jer nam je bilo potrebno manje,
sta se to dogadja sa Jelenom?
i kad imam sasvim dovoljno vremena uvek mi fali njenih pet minuta dok smislja sta ce da obuce za posao
treba malo da se odmakne od pesme
da shvati da nista ne postoji za nju vec zbog nje,
da pozuri malo,
nece ti pobeci samo onaj ko te ceka,
niz grad se vuku momci sa gitarom,
otpevace svoju savrsenu devojku i njihovu nesavrsenu ljubav,
jedan poljubac ce uskociti u krvotok ovih ulica,
sad je vreme kada spava
tek ces da spavas
kad shvate da postojis i pocnu da posmatraju prolece sa drugog prozora
kad se odmoris od Jelene nicije i moje Jelene..
 
 
 
Ona ne razume bas uvek,
sta pokusavam da joj kazem
ali spremna je da veruje da su nasi susreti ipak nekom donosili srecu
kako bih bez te Jelene?
bez grada koji je tako dobro izgledao na njenom licu
bez police sa knjigama sa leve strane kreveta
na kome sam pronalazio hiljade razloga da ne mogu tek tako odustati
a samo jedan da ce ljubav ipak gledati svoju najbolju predstavu iz zadnjeg reda
jer su glavni glumci preumorni da bi odgigrali uloge do kraja..
mada, sve sto ona sanja ima neku posebnu pricu
koja mi nedostaje i dok traje i kad se zavrsava
cudo u patikama i farmerkama koju su zeleli i kad su mislili na druge
zbog cijeg „laku noc” bi spavali ostatak svog zivota..
 
 
 
Ona uvek kaze "Ako me volis..."
nista ne vidi i nista ne razume
u istoriji covecanstva neki su se mozda i vise voleli
ali niko nikada nije voleo vise da voli nju
postoje mozda i lepse ulice i trgovi
ali samo na jednom sam imao dovoljno vremena i strpljenja da cekam
da njen osmeh dodje po mene ,
verovatno i sada,u nekom parku,devojke nazivaju i porede sa andjelima
ali postoji samo jedna zbog koje andjele porede sa njom
a ona i dalje govori"Ako",
ta Jelena ,koja uporno dokazuje da se i van snova moze sanjati
da je ljubav cudo,za one koji u cuda ne veruju
kao sto i ljubavna pisma najduze cuvaju oni koji na njih nikada nisu odgovorili..
 
 
Ona ima nadimke
kao sto i ja imam imena koja se odazivaju na njene ruke
sta se to dogadja sa Jelenom?
samo dok se krece i ja mogu nekuda stici
postoje ljudi koji bi ucinili sve za tebe
osim da te vole
ponekad je ljubav poslednja cigareta u veceri kad ti bas ne ide
da te vole devojko!
da nauce sve o sebi ,voleci tebe
jos samo toliko i da konacno zavrsim stih
da se pritajim u secanju koje me ne ostavlja na miru
i na kraju sta to ima Jelena ?
kad sam ja uvek taj koji bira a ona ta koja izabere..
 
Ivan Dodic..

Kamo si krenuo kad je otkucalo četiri
i pre, ko si bio, ako jesi?
Prijatelju ili neprijatelju, mogu li te
sad osloviti
kad mi sedis nasuprot ramena
pognutih pod težinom pera?
Pričam ti iznad spuštene glave
i vidim preko tebe, na obzorju,
tvoje tragove, tvoje korake;
no ne znam kamo si krenuo
niti jesi li bio.
Gledam te tamo dole, u suncu
i kiši,
kako praviš široke kretnje
ili samo lako
naznake
pričaš starostavne reči
od pre četiri
i ništa ne znam o tebi, sve što
mi kažeš
o ovoj gluvoj glavi.
Ne pitam te za istinu,
šta misliš o sutrašnjem danu ili
jesi li već čitao Goethea;
niti jesi li voleo ili voliš
tajanstvenu ženu, ribu, mak.
Neću te nemuštosti sažaljenja
radi mene, tebe ili pak zemlje
koju ti i ja gazimo - i jedemo.
Pitam samo jesi li bio,
ko si bio i kamo si krenuo
kada je otkucalo četiri.
Nemaš oči? Ja ih ne vidim.
Tu i tamo
pokreneš glavu ili je pak sve lažno.
Časna reč, ne shvatam te.
Prijatelju, zašto si samo dolazio.


Pedro Tamen

Ja sam od onih bezbroj ali - Jelena Stojković-Mirić


Ja sam od onih što najviše ćute
kad najviše pričaju;
od onih, koje nećeš shvatiti
misleći da ih shvataš.
Od onih ljubitelja snova o dalekim,
najdražim gradovima i obalama reka.

Ja sam od onih bezbroj ali…
Ja sam od onih prefinjenih
što vole mnogo da psuju;
od onih predobrih
koji postaju ohola zlopamtila kad ih rane.
Od onih, što po njihovom biću lebde
i beli i tamni oblaci.

Ja sam davljenik što se,
samo za svoju ruku hvata.
Ja sam od onih
što otćute svoje najdublje istine
da im ne bi narušili mir
ili ukrali dušu,
ali ja sam i ono dete
izgubljeno na putu
što vapi mnogo ljubavi.
 
Ja sam od onih
što ti nikada neće otvoreno reći
kuda plovi odjek njihovih misli
a biće tužni, ako ih ne shvatiš.
Od onih, što vole osetiti
one prelepe treptaje
u vazduhu i sebi;
od onih ružnih spolja
sa unutrašnjim biserima.
 
Ja sam od onih
što dodiruju horizont
i onih što dišu pod vodom i zemljom.
Od onih, kojima grom i grad ne mogu ništa,
ali ih suza ubiti može.
 
Ja sam od onih
što se ceo život igraju
jer znaju da bez igre ne postoji ništa.
Od onih, što misle da je reč ljubav
predugo u upotrebi i prazna
a nisu otkrili drugu reč.

Ja sam neuspeli, mladi lingvističar.
Ja sam od onih
što izvesne stvari prećutkuju
da ih ne bi pokrali
a ipak vole da ih “kradu”.

Od onih
što su čvrsto nogama na zemlji
i tako divno odlepljeni od njene tvrde kore,
negde između sumraka i svitanja;
od onih što čeznu za vašim očima
a uplaše se sebe
kad ih u njima vide.
 
Ja sam od onih,
nisam od ovih
i nisam ovde,
jer ne volim crne krugove
koji postaju sve crnji.
 
Ja sam od onih
što jecaju uz trubače
i zvuke akustične gitare
i groze se računarski sažvakanih nota.

Od onih, što vole čudnom jednostavnošću
koja doseže do iznenađujuće složenosti.
Od onih,
što vole slobodu duha, daha, pokreta, mira.
Od onih što ljube
bez obzira da li su ljubljenoj osobi
smešne sa svim svojim licima ljubavi.
 
Ja sam od onih veselih pajaca
što glume darujući radost drugima
ne želeći da se otkrije njihov jad.
Ja sam od onih bezbroj ali…
 
Od onih
što vole da ih neko oseća kao tajnu
i koji druge vole
zato što jesu večna tajna;
od onih, što će te udisati
kao da te prvi i poslednji put udišu.
 
Od onih životinjica
što vas prepoznaju po mirisu
i znaju da krijete zver u sebi,
ali ja sam i upijač
svega plemenitog u vama.
 
Ja sam od onih blesavih što razmišljaju
kome zaveštati pertle, cipele, kosu
usne, dah i obraz?
Kome zaveštati knjige, reči i boje?
Kome zaveštati glinu opipanu samo mojim rukama?
Kome zaveštati tanjir iz koga sam jela
i omiljenu šoljicu
iz koje sam prvu jutarnju kafu pila?
Kome zaveštati olovku kojom sam
najlepše ludosti svoje glave zapisivala
i četkice kojima sam,
najlepše boje svojih snova naslikala?
Kome zaveštati kriglu
iz koje su mi najdraža pijanstva dolazila
kome zaveštati uzdahe i suze,
kretnje, slutnje, bludnje
i oblike dima izdahnutih iz mojih pluća?
I oči!
Da bi sve ovo isto
opet sagledale,
možda lepše proživele?
 
Ja sam od onih što ponekad
svoja bulažnjenja gluposti
zapisuju kao najveće istine i vrednosti;
od onih što daruju sitnice
verujući da su one vezice i kopče.
Ja sam propali hirurg.
 
Ja sam od onih
što vole bez razloga, povoda i racionalnosti;
od onih
što ih boli uvo za sve
ali ipak traže potvrdu da su prošli kroz tu školu.
Od onih, što teške rane otćute
a one najteže
rečima, bojom i glinom ispiraju.
 
Ja sam ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi da ga uzmete,
ali ja sam i davljenik
što se samo za svoju ruku hvata.
 
Ja sam od onih što prave
tamne oluje i najveselije vatromete
tonući u razmišljanja.
Od onih što im moraš puniti baterije.
Od onih što ih ne moraš videti hiljadama godina
a ipak će o tebi misliti kao o najbližem
i voleti te bez uslova.
 
Ja sam od onih, što ne vole logiku.
Od onih konfuznih, smotanih
smušenih i neorjentisanih
i baš u tome najlepših.
Ja sam od onih krivonogih, iskošenih, preosetljivih
i pomalo prevelikih
za ovo ovde
i ovo sada.
 
Ja sam od onih što nelogično lude
za možda nepotrebnim
a ipak preko potrebnim.
Od onih što su dovoljni sami sebi
a ipak,
uvek računaju na tebe kao na svoju ruku,
ali ja sam i ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi mnogo ljubavi.
 
Ja sam od onih
što ljude dele na sve ili ništa
i najsrećniji su i najtužniji
kad im se to sve, podvoji.
 
Ja sam od onih
uzdržanih i krutih, bez razloga;
od onih, što im gradovi mirišu
samo na jednu personu;
od onih, što pokušavaju da determinišu
vrstu, rod i poreklo ljubavi.
Ja sam propali istraživač biolog.
 
Ja sam od onih
što im usne, oči i suze
klize na dole;
od onih prepunih Ahilovih peta.
Od onih podzemnih prolaza
što se plaše da ih ne otkriješ i potopiš
jer znaju da si istovremeno
voda na izvoru i ponornica
i uvek ploviš dalje.
 
Ja sam od onih darovitih
što vide svo crnilo ovog sveta,
a uzimaju najsvetlije od njega;
od onih što vole
svoju tajnu, sreću i bol
oslikati, ispisati, izvajati.
Ja sam od onih srećno-nesrećnih usamljenika
zarobljenih svetom u sebi.
Ja sam od onih filtera
što prima i pročišćava;
od onih što guše i kiseonik daju.
Ja sam ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi da ga uzmete.
 
Ja sam od onih bezbroj ali…
Ja sam davljenik što se,
samo za svoju ruku hvata.
 
Ja sam od ovih,
nisam od onih
i nisam ovde
i nisam sada
jer ne volim crne krugove
što postaju sve crnji.

Moja lokacija je zbog nje...msm. pesme

Plodovi tihe usamljenosti - Zal Kopp

Čula si za mene dok još nisi spavala u spavačici mjesečine,
ali dalek bijah snom, nisam imao božansku narav disanja,
već sam srcu tvom samo nagovijestio mirise svoga dolaska,
i nekim čudom doletjeh na tvoje lice hrabrošću maštanja,
pa osmislih kako usred rijeke sna probuditi u tebi čežnju.

Sad sam tu, mila, zeleni lipanj u tvojim godinama čekanja,
iskren i tih, preko tvojih probdjevenih noći ispuštam uzdah,
a one iste noći u kojima si sanjala obrise ovog našeg lipnja
kao vjetar slažem na ramena i ne dopuštam im postojanje,
jer plodovi tihe usamljenosti ne uživaju razigranost leptira.

Zaputi se vrhom očiju slobodno u beskraj vječnih zvijezda,
niz nevidljivu putanju gdje počiva slava izgubljenog sunca,
prepusti nježnost usana jasnom drhtanju prisutnog ljeta,
i svoju osamljenu dušu prisloni uz mene u melem oblaka,
preći ću u tebe svim svojim nadanjima, tijelo tvoje postati.

Imaju trave pravo kad u pogledu rose ispijaju suncokrete,
jer dodirnuta mekoćom vlati, tišina svjetlosni biser postaje,
i zato u zagrljaju neba kao dvije nerazdvojne sunčeve kapi
zatvorimo izvore sjećanja, zaputimo se na sanjive ravnice,
tamo će naši obrazi postati rumeni od bezbrojnih poljubaca.

NE ŽELIM

Ne želim noćas da me budite,
Da mi u snove dirate,
Jer ja znam šta cu sanjati,
Jer ja znam o čemu cu maštati...

Ne želim ni da mi smetate,
Ni da me ista pitate,
Samo me pustite,
Da sanjam i maštam o njoj...

Dopustite da uživam,
Moja duša opet o njoj sniva,
Moje srce opet se probudilo,
Da je bar u snovima imam...

Gorki

Kad si otišla od mene
nebo je plakalo
pticama koje su u tišini nestajale sa horizonta.
Samo je ostala plava reka uspomena
koja je koračala ćutke kraj mene
i toplina ruku tvoga zagrljaja.
Ostao sam sam verujući da mi se to ne može desiti,
u stvari, veroavao sam u tebe,
u neka osećanja koja samo ponekad izviru iz srca,
i to baš onda kada su najpotrebnija,
kad potiru sve što nije dobro i lepo,
kad čovek lako uz njih zaboravlja
i kreće siguran u ljubav nekome kome je jako potreban.
Često se budim,
a oko mene sve je prazno,
tišina i tama plešu
uz ritam mojih jecaja.
Voleo sam de te gledam dok spavaš,
dok čuvaš našu ljubav zatvorenih očiju
za još jedno srećno sutra.
Uz tebe, ona su svitala lako.
I sunce je pokušavalo da pre mene dođe na tvoju trepavicu.
Uzalud.
Umeo sam beskonačno do tvog osmeha
da hodam na prstima
samo da te ne probudim.
Voleo sam te jednako i kad sam ćutao,
kad si sumnjala da mislim na neku drugu
i kad sam ti govorio da bez tebe ne mogu
biti srećan.
Lepša si mi bila od anđela
za koje sam čuo da postoje
i verovao da su oni samo tvoje kopije na nebu.
A sad se bojim vremena koje ne ume da zastane
i koje ne razume moje molitve.
Osećam, doći će kad najmanje budem želeo
i uzeti mi trenutke kad bih
tebi krenuo ponovo
i možda drugačije
gradio most do tvog srca.
A ovako, samo me sećanja ne ostavljaju
i plava reka što u daljini traje
i podseća na tebe
jer nestaje ispod neba bez ptica
u vremenu koje uzalud pokušava
da me otrgne od tebe.

Ljubenko Zvizdić

Dulse Marija Lojnaz
FATAMORGANA

Ti si iluzija na mome putu.
Ti si lažna voda
i senka u pustinji.
Moje oči te gledaju
i ne veruju ti.
Nisi na mom horizontu, ne svetliš,
iako to činiš svetlošću vode.
Ne gorčiš, iako zagorčavaš život.
Ne stižeš, iako si tu.
Refleks u tvojim očima
lažna je voda.
Kroz njih stvaraš iluziju
o srebrnom gradu,
zelenilu koje ne postoji,
svežini bez vetra,
vatrenoj reči koju niko
i nikada nije napisao na zidu.
I sama sam bila
projekcija noći u mome snu.
Ne zračiš, iako se to čini.
Tvoj poljubac ne ljubi.

Insistiram i kazem

nemam kljuceve
ni od violine
ni od meseca
i padam u otudjenost
jednu za drugom
koje zabrojene cini citav ponor.

Rec je udaljena
kao vetrenjaca od vetra
koliko ram od slike.
Ali znam da je ovde,
mada mozda ne sada
kada kasne laste
i ne moze se pouzdati
u improvizovani trenutak.
Vraticu se
ako bude cas,
svojoj senci
koja se izgubljena ogleda
u vodama gde urlaju sirene
da bi prisvojile glas
talasa.

Ili mozda sutra.


"Mozda sutra", Monika Oznato

Na mahovini je tada bilo snijega,
na nj se opustila-
usne njene vlazne otvorene,
oci njene vlazne otvorene.

ruka joj zemlju dodirnula,
spora bjelina prsta,
ramena su njena kruzila,
u plavom na bjelini snijega.

Oci ispod mene
ovalne perle-
Bila je tada dio mene
mene izgubljenog.

H. Gorter

Alfonso Gatto

Možda će me od tvog lijepog lica,
ljubavi, ostaviti dah i plavo veče
isčeznut će kao muk unaokolo.
Bio je mekan snijeg tvojih koraka
a grad bijednih stovarišta
gasio je na dimnom nebu modri
odraz zidova. Govorila si mi
razgaljena do pojasa poput djevojčice
i daleko kao u snu , vidio sam gdje silaziš
mekanom stazom večeri i kako otvaraš sjenu.

Jedna riječ dovoljna je tvome srcu
i niko za tebe sada, kada vazduh
lista bademima, neće znati da izrazi
muk što bijeli od tvog daha.
Samo noć, koje mjesec jednako plovi
i mojim snima, zaustavljajući nebom
stabla, brežuljke i vjetar u čempresima.

U mlakom zaboravu, što ga istok
topi s dragim daljinama i hladovinom,
ja znam da ti pomaže dan, živiš
i zaboravljaš snove i moj glas.
Od tvoje sreće ostaje mi tek dim,
prošlost ništavila, jedna riječ.

"Kada se otvorimo ti sebe meni, ja sebe tebi,
kada potonemo u mene ti, u tebe ja,
kada prelazimo u mene ti, u tebe ja,
onda ja jesam ja i ti jesi ti."

Bernhard Šlink

Volim vek nagosti, kada se sa neba na zemne kipove lilo zlato Feba*. Kad čovek i žena, bez straha, bez laži uživahu plotske radosti i draži, a sunce što kičmu ljubljaše im danju pribor im držaše u ispraznom stanju. Plodorodna Rea, boginja prinove, bez muke je na svet rađala sinove, ta nežna vučica kraj opšteg pojila tamnim je sisama ceo svet dojila. Otmen i jak mužjak dičio se s pravom ženama, što carskom smatrahu ga glavom; Bestidno i glatko bilo je to voće ko napeta koža koja ugriz hoće! Kada se pesnik, danas, okrene izvoru da u prvobitnom uživa prizoru, u obnaženosti žene i muškarca - oseti u duši iglu lednog žmarca; Svuda crne slike po tom svetu belom: Te nakaze prosto plaču za odelom! Obrazine smešne, i trupovi kusi, zgrčena telesa, buljavi trbusi! Bog Korisnosti* ih mlade i zelene uvi u surove, bronzane pelene! A vi, žene, avaj! Blede kao sveće, gojne od razvrata, vi, deve noseće, što vučete teret majčinske utrobe, dužnost oplođenja i druge rugobe! Mi, kvarne nacije, danas znamo stvari za koje narodi ne znadoše stari: Rak-rane, čije je u srcu poreklo, i draži nemoći, kako bi se reklo; Al izumi Muza modernih vremena da uzdižu mladost - ah, to čisto vrelo! - Njen lik jednostavan i milosno čelo, svetle oči što su bistre kao voda koja se, bezbrižno, sa plavoga svoda izliva na ptice i cveće, širi se zračeći toplinu i blage mirise.
Šarl Bodler

TA SITNICA


Izgleda nikad se neće naći.
Kao da je neka žena izgubila biser,
tu na ulici, pa vas saletela
da pomognete u traženju.

Može čak biti da je sve izmislila
ilije lažne suze, mislite vi
dok prebirate pod nogama,
znajući da nema šanse ...

U ovo doba dana, leti
čoveku zaista treba razlog
da ga pomeri iz hladovine,
a žena, gde zaboga nesta?

Zašto vam onda i posle toliko godina
oči na zemlji katkad traže nešto
baš kad žurite na neki sastanak,
na koji ćete tada sigurno zakasniti?

Čarls Simić

STARAC ZVANI OSTRVO

Na pusto, Dunavo,
Odbačen,
ko gaće:
ribar riđe brade zadoji me pivom!
Taj svet što se rađa,
jednog dana,
znaće
rane koje otkrih
na tom starcu živom.
Riba avanturu završi na žaru.
Ko čovek.
Ko čovek.
Slavan po svojoj gladi.
Bela Ruska lađa uz tugu prastaru,
tegli iz Mađarske benzinske buradi.
Miriše starac na konja, na cvet.
Kutlačom pomaže vatri da čorbu skuva.
Tu se skrasio da okonča let.
O, starče,
neka te šakal iz Kenije cuva!
A bog nek ti kupuje cigare i brašno.
I sapun.
I tamjan.
I mrtvački veš.
Genijalni starče! – biće, proričem, strašno,
kad isus
s neba
siđe
da uzme
tvoj leš.
Neka ti sunce besplatno pere i kuva.
Slavuj nek ti peva umesto gramofona.
Vetar sa severa kroz oči nam duva,
kroz lobanju ko kroz vagon iz Londona.
Koristi nesreću ko čaj, ko energiju.
Prohujali život kao ribarsku mrežu
Tugu kao duvan, voće i rakiju.
Smrt iskoristi kao ravnotežu.

Branislav Petrović

Ne usni me s nemirima,
Ne zeli sa zeljama,
Ne voli sa ljudima,
Ne trazi me sa svetom.
Ako me nadjes
Pusti da sanjam,
Pusti me da oteram nemire
I uspavam zelje,
Pomirim se sa svetom
Priblizim se ljudima.
Ako me zaista nadjes,
Ne usni me s nemirima
I ne voli
Kao sto volis ostatak sveta...



"Izvan svega", Ivana Stojić

Pjesma za tebe




Sve svoje pjesme ja pišem o Tebi


U njima srce cijelo Ti dajem
Svakoga dana na novo se kajem

Što nisam vjerovao samome sebi



Makar neki stihovi puni su sreće

Duša mi pati zato što te voli


Moje jadno srce puno je boli

Tebe više ništa vratiti neće



Zar stvarno ne vidiš koliko Te volim
Ne postoji ništa što Ti ne bih dao

Za tvoju ljubav i pred smrti bih pao

Daj se jednom sjeti da postojim





Iskra Tanodi

MED I SO

Mađioničarski šešir, je li?
Igra za fine ljude?
Misliš, tu ti pomaže
ako si vješt sa kartama
ili sa kockicama?
Misliš, pomaže i to
što umiješ da sipaš pošalice,
da budeš drugarčina,
da ostavljaš utisak?
Uopšte, kada se sreću
mladić i djevojka –
šta tu pomaže?
Sve to pomaže.
Budi opušten, ali ne pretjerano;
budi uzdržan i tajanstven, ali samo donekle;
a onda zaboravi sve što si ikada čuo o ljubavi,
jer to je samo preplanulost od ljetnjeg sunca
ili rumenilo od zimskog vjetra,
a to dolazi kao promjena vremena,
i ti tu ne možeš ništa,
dolazi kao što ti je došlo to tvoje lice,
kao što su ti došle noge,
ili to kako hodaš, kako govoriš, kako držiš glavu i ruke –
tu se ništa ne može učiniti – samo se moliš, i čekaš.
Ima li načina da se izmjeri ljubav?
Ima, ali tek mnogo kasnije,
kad otkucaji tvog srca odu
miljama daleko, čak u velike brojke.
Da li je ključ za ljubav – strast, mudrost,
ili tananost?
Sve troje – uz mjesečinu, ruže, i sitne kupovine,
uz ono što se daje i ono što se prašta, uz ono što
se dobija i što se zaboravlja,
uz uspomene i račune za sobu,
uz biserje sjećanja i uz jaja sa šunkom.
Može li ljubav da se zaključa i čuva sakrivena?
Može, a onda skuplja prašinu i plijesan,
pa se smežurava u polumraku,
osim ako shvati da joj mogu pomoći
sunce i kiša i oluje,
ptice u svojim jednosobnim porodičnim gnijezdima
šibanim surovim, mahnitim vjetrovima.
Sve to pomaže, i zato
ne zaključavaj svoju ljubav, ne skrivaj je.
Kako se javlja prvi znak ljubavi?
U drhtaju, u grašci znoja,
u onom ti-i-ja, mi, nas dvoje,
u paru odgovora,
u ljubičastoj sumaglici na vidiku,
u nizu rezervisanih plesova,
u isprepletenim urezanim inicijalima,
u pet svježih ljubičica izgubljenih u morskoj soli,
u pticama što u velikim, jedinstvenim trenucima
ulijeću u hiljade prozora i izlijeću iz njih,
u srebrnom prstenu, u bronzanom odjeku,
u zlatnom gongu gonnngu onngggu,
u ružičastim dverima što se zatvaraju
jedna po jedna
pred sumračnim pjesmama duž zapada,
u rakunicama i ručkama zvijezda,
u prijevojima zavjesa mjesečine,
u klupčanju i raspetljavanju magle.
Koliko ljubav traje?
Koliko i stakleni mjehuri ako se na njih pazi,
ili dvije orhideje iz staklene bašte na mećavi,
ili jedan čvrsti i nepokretni čelični nakovanj
neumoljivo zavaren –
a opet, ljubav može da traje
kao šest pahuljica, šest šestougaonih pahulja,
šest šestouganih ljuspi snijega što lebde,
ili kao zakletve kiseonika i vodonika u čaši
izvorske vode,
ili kao pogled jelena ili srne,
ili kao dvije želje što jašu na leđima jutarnjeg
zimskog vjetra,
ili kao kutak drevnog oltara
što se kao svetinja čuva za prisne molitve,
ili kao prah, da, kao dostojanstvena hrpa prašine
kojom se poigrava nepostojani lahor.
Ima tih svetohranilišta
gdje se čuvaju med i so.
A ima i onih koji sve to
prosipaju i traće.
Ima i onih koji to traže i štede.
Ljubav može da bude i potraga
šutnjom i smirenošću.
Možeš li kupovati ljubav?
Naravno. Svakog dana – novcem, odjećom,
šećerlemom,
obećanjima, cvijećem, krupnim riječima,
smijehom, tepanjem, i lažima
svakoga dana ljudi i žene kupuju ljubav
i odnose je, pa se nešto dešava,
o njoj se razmišlja,
ali što se više u nju gleda,
to je sve manje ona ljubav koja je bila kupljena:
takva je ljubav samo krivotvorina pod garancijom.
Možeš li prodavati ljubav?
Da, možeš je prodati po svakoj cijeni,
pa ćeš da porazmisliš,
da opet zaviriš u cijenu,
pa da zaplačeš, da zaplačeš u sebi,
i da se upitaš ko je i šta je to prodavao, i zašto.
Odsjaji vešernjih popjevki što lebde nad tamnim vodama,
plitak morski rukavac gdje se zvijezde brčkaju u
kadifenim prisjencima,
veliki olujni rzaj bijelih vodenih konja –
za te trenutke nema cijene.
Nezvana ili zvana? Kako dolazi ljubav?
I zvana i nezvana, kao uljez i sjena,
zora što zasjenjuje prag,
kao traka svjetlosti u plavičastoj magli,
polagano žmirkanje dviju crvenih svjetiljki
u riječnoj izmaglici,
ili kao gusti dim što se vije nad grbom neke planine,
a onda se taj dim uvlači u nabore tvoje odjeće,
pa ti se upliće i u hod, u tvoje šake,
u tvoje lice i oči.

Carl Sandburg