JE LI TU NEČEGA BILO

Bilo je nečeg dobrog,
ranije,
negde drugde.
Šteta
što je tako teško
setiti se nečeg dobrog.
Znati
kako je stvarno bilo.
Koliko je bilo stvarno.
Bilo je, čini mi se,
nešto sasvim obično,
čudesno.
Ja sam ga,
čini mi se, video,
ili omirisao,
ili dodirnuo.
Ali, da li je
bilo veliko ili malo,
novo ili staro,
svetlo ili tamno,
to više ne znam.
Samo da je bilo bolje,
mnogo bolje
od ovoga što je sada,
to još znam.

Hans Magnus Enzensberger

Već godinu dana
Kako sam ovde
Moj prvi komšija
Sizif svako jutro
Ustaje
Umiva se
Brije
Doručkuje
Pije prvu jutarnju kafu uz cigaretu
I odlazi na posao

Za godinu dana
Nije propustio nijedan jedini dan

Rekoh mu jednom
Sizife tvoj kamen
Treba razbiti na komade
U svaki urezati reč
Jedan po jedan
Nositi na brdo
Sazidati kuću

On se na to samo smeje
Kaže
A ko bi živeo u njoj

"Sizif", Mladen Šljivović

Kažem: da!
I klimam glavom.

Da, kažem
I klimam glavom.

Odgovaram
Na hiljadugodišnja pitanja

Čoveku
Koji sedi preko puta mene.

Odakle znam ovog čoveka?


"Ponavljanje scene", Radmila Lazić

Pomaže mi vetar, kad stojim
po strani, nosi taloge
zastanka, čini da se okolo
trava kreće. Vetar i kiša,
prave trg, naselje koje
treba proći. Brodovi nestaju
na horizontu, ovo je luka,
žena-pristanište, patuljasto
drveće šara prilaze vodi.
Nedostaju životinje, fauna
primorja, vučem linije,
po šljunku, makija se
razređuje, vidim staze.
Svoje animalno lice.

"Granično polje"- Dejan Ilić

JEDINO DODIR

Razmičеm paučinu sa očiju
tražеći tvoj lik u daljini
od snova nе vidеh ništa
osim čеžnjе.

Čеkam da sе javiš osmеhom jutra
kad suton mi dušu obuzmе
i nе ostavi ništa
osim samoćе.

Pijanu maštu u bеspuća šaljеm
dok rеči u grlu stojе
ili ih vеtar raznеsе
dolinom zanosa.

I nе slutiš ništa drskošću žеnskom
ili vеšto čuvaš nеmirе
dok lutam tvojim poglеdom
i tvojim vеnama.

Ali kako prеći pragovе ponosa
i tvrđavе prostih strahova
a pustiti rukе da govorе
u tišini.

Ili ćеmo vеčno ostati čisti
bеžеći od istinе jasnе
da vatru ćе ugasiti
jеdino dodir.

Andjelko Zablaćanski

Jedni, s očima uprtim u prošlost
Vide ono što ne vide; drugi, uperivši
Iste oči u budučnost, vide
Ono što se ne može videti.
 
Zašto postavljati tako daleko ono što je blizu --
Pouzdanje naše? Ovo je dan,
Ovo je sat, ovo je tren, to je to
Što jesmo, a to je sve.
 
Večito protiče beskrajni sat
Što nas proglašava za ništavne. U istom dahu
I živimo i mremo. Uberi dan,
Jer taj dan si ti.

Gladan sam tvojih usta, tvog glasa, tvoje kose
i ulicama hodam, bez hrane i bez reči,
hleb me ne održava, zora me s nogu baca,
tražim u danu tečni zvuk stopala tvojih.

Gladan sam tvoga smeha neuhvatljivog,
tvojih ruku boje pomamne žitnice,
gladan sam tvojih noktiju belog kama,
hoću da ti zagrizem kožu kao nedirnut lešnik.

Hoću da pojedem munju opečenu tvojom lepotom,
tvoj ponosni nos sa odlučnoga lica
i varljivu senku tvojih trepavica.

Gladan dolazim, njuškajući sumrak,
tržeći te, tražeći tvoje srce toplo,
kao neka puma u samoći Kitratue.


Gladan sam te, P.N.

Jedni, s očima uprtim u prošlost
Vide ono što ne vide; drugi, uperivši
Iste oči u budučnost, vide
Ono što se ne može videti.
 
Zašto postavljati tako daleko ono što je blizu --
Pouzdanje naše? Ovo je dan,
Ovo je sat, ovo je tren, to je to
Što jesmo, a to je sve.
 
Večito protiče beskrajni sat
Što nas proglašava za ništavne. U istom dahu
I živimo i mremo. Uberi dan,
Jer taj dan si ti.

ajoj kad se setim.. ..biraju mene iz večito zadnje klupe za razrednog..i prvi u mandatu koji zaglavi kod vlasti školskih bejah lično..
e da sam bar popustio i otiš'o bar u popove..

eve ga stihovi da ne..
https://www.youtube.com/watch?v=1mDi6pMtQEk

Da, ja znam poreklo svoje
Nezasito kao plam
Gorim, zgaram sebe sam
Što god dirnuh, svetlost posta
Što ostavih, ugljen osta
Sigurno je da sam plam

Friedrich Wilhelm Nietzsche

Jehuda Amihaj | KO BEŠE TU



U ovim jutarnjim satima:
više nema reči,
same geografske dužine,
linije na mapi,
nekoliko brojki.
Čak ni to.

A ovde kapija:
nikad nisam usamljenost
zamišljao kao kapiju:
pomišljao sam
na zid.

I taj uzvik stražara u meni:
Stoj!
Ko ide?

Ko beše tu?

ČINILI SMO TO



Činili smo to ispred ogledala;
i na suncu; i u tami;
i u vodi; i u travi, visokoj.

Činili smo to u čast čoveka;
u čast zveri; čast Boga.
Ali oni nisu hteli da uče od nas,
sve im je odavno poznato.

Činili smo to sa maštom i u boji,
okršaj smeđih i riđih malja,
teške uslišavajuće vežbe.
Činili smo to kao točkovi i sveta bića,
sa vozačkom veštinom proroka.
Činili smo to sa šest krila
i šest nogu.

Ali nebo
beše tvrdo nad nama,
kao letnja zemlja pod nama.

Jelisaveta Bagrjana | ZANOS



Govori, govori, govori -
sklapam oči i slušam istodobno:
- Eto, prođosmo vrhove gori
i letimo nad morem i kopnom...

Nalevo krvavo veče gori,
nadesno se puše požari tamni.
Kud li ćemo stići kada zazori?
Kud li vodi ovaj put zamamni?

Onamo gde ćemo, u samoći,
dva plamička sliti se opojno
i sred bezbrojnih zvezda po noći
zasvetlucati kao zvezda dvojna?
Ne znaš? Ni ja. Nijedno ne znamo,
ali vodi me, vodi me onamo.
• Prevela s bugarskog Desanka Maksimović

Jelisaveta Bagrjana | LjUBAV




Ko si ti što si mi na put stao,
Što nesanicom oči moje preli,
Što smeh moj u paramparčad slama?
Da me nije kogod omađijao?
Vidim te svud na starim ikonama,

Čujem te kasno kroz san vreli:
Oči ti nisu nikad site,
A u glasu si svaki zvuk me gali.
Ko si ti što duh mi nemirom pali
Mefistofel ili Krstitelj.

A srce poverljivo svakog trenutka
Peva - ptica usred cvetala drena,
Peva - i Dragog ti daje ime.
I pokorna šapnem i ganuta
Ko Isusu Magdalena:
Evo ti mojih ruku i vodi me!
• Prevela s bugarskog Desanka Maksimović