Nakon što su američke sigurnosne službe vidjele kako novi ruski pištolj bez problema probija njihove pancirke, zatražile su da ga Putinovi tjelohranitelji ne nose kada su u posjeti SAD-u. Pjotr Ivanovič Serdjukov (70) konstruirao je najubojitiji pištolj na svijetu koji je rezerviran za Putinove tjelohranitelje kao i ruske specijalce. Dok će Rusi bez problema izvoziti kalašnjikove, pa čak i moderne protuzračne sustave, ovaj pištolj ljubomorno čuvaju.
Pištolj koji sada zovu Serdjukov razvijan je devedesetih godina prošlog stoljeća. Kako su projekt financirale ruske tajne službe on je imao nekoliko konspirativnih imena: RGO 55, zatim SR-1 pa Vektor i Gjurza. Na kraju se, prenose Novosti, počeo proizvoditi za specijalne službe ruske vojske i policije pod nazivom SPS ( “Samozarjadni pistolet Serdjukova”) Pjotar Serdjukov završio je Politehnički insititut u Tuli, gradu kojeg je proslavio, “tetejac”. Interes za oružjem naslijedio je od oca Ivana, sovjetskog časnika i napravio je prvi sasvim originalni pištolj.
Prvi ruski sasvim originalni pištolj
Hvaljeni (a svakako poznati) pištolji koji su se dugo proizvodili u SSSR-u, TT i PM su za osnovu ipak imali strane pištolje. Čuveni TT (Tulskij Tokarjeva), konstruisan je u Tuli a za osnovu je uzet američki pištolj “Browning”, dok je PM (pistolet makarava) prerađeni policijski Walther. Neosporno je da su to bili odlični pištolji, ali su vremenom zastarjeli jer su proizvedeni takvi zaštitni prsluci koje nisu mogli probiti. Upravo zato su krajem osamdesetih godina u SSSR-u počeli razmišljati o sasvim novom, ubitačnijem pištolju koji može “izbušiti” i najbolje pancirke.
Oni koji su pucali Serdjukovom tvrde da “dobro leži u ruci” i što je osobito važno – vrlo je pouzdan. Za taj pištolj je napravljen poseban metak kalibra 9,21 milimetar. Na sto metara Serdjukov probija titanske listove debljine 1,4 mm ili četiri milimetra čelika. Uz malu izmjenu Serdjukov može koristiti i municiju od TT 7,62 milimetra ili metke Makarova od 9 milimetara.
Nije sve u dizajnu i konstrukciji
Konstruktor Pjotar Serdjukov se ne slaže sa onima koji tvrde da u eri računala uopće nije teško napraviti dobar pištolj. “Jedan zapadni proizvođač kolekcijskog minijaturnog oružja napravio je zaista lijep pištolj. Uspio je čak i uvjeriti rukovodioce ruskog obrambenog kompleksa da naruče pištolj za rusku vojsku. Neosporno je da je dizajnerski taj pištolj bio zaista odličan. Ali kad su ga počeli testirati u bojevim uvjetima pokazale su se sve njegove mane. Problem mu je stvarala prašina i brzo se zagrijavao. Pokazalo se da nije dovoljno dobar za gađanje iz raznih položaja. Na kraju su shvatili da nije samo dizajn važan za oružje nego i druge njegove karakteristike”, objašnjava konstruktor Serdjukov. Jedan od najtežih zadataka konstruktora pištolja je kako koristiti veći kalibar a da oružje ne bude glomazno. Upravo je to uspio Pjotar Serdjukov. Njegov pištolj gabaritima i težinom nije mnogo veći od Makarova, ali je zato znatno ubojitiji. Za svo oružje, pa tako i pištolje je vrlo važno ne samo konstrukcijsko rješenje nego i kvaliteta metala od kojeg je napravljen. Oružje od odličnog metala može biti vječno ako se pravilno održava. Kad je puška, automat ili pištolj napravljen od lošijeg materajala, poslije određenog vremena toplina deformira cijev i drastično pada preciznost.
I nakon 20 godina se priča o izrešetanim američkim prslucima
Konstruktor Serdjukov je prepričao anegdotu iz 1997. godine koja možda najbolje ilustrira koliko je njegov pišto revolucionaran. Bilo je to vrijeme kad su SAD i Rusija bili u dobrim odnosima pa su i vojske surađivale. Gosti iz Rusije su dovezli Amerikance u poligon marinca na demonstraciju novog oružja, među kojima je bio i pištolj Serdjukova. “Predstavnici tajnih službi koje čuvaju predsednika SAD zamolili su da se provijeri izdržljivost pancirka koje su postavili na stotinjak metara. Svi zaštitni prsluci bili su izrešetani. Američki vrhunski tjelohranitelji su bili šokirani ubojitošću ruskog Serdjukova. Kasnije su Amerikanci tražili da tjelohranitelji ruskih predsjednika ne donose Serdjukove kad su na službenom putu u SAD”, ponosan je Pjotar Serdjukov. Iako je prošlo skoro dvadeset godina od vatrenog krštenja na poligonu marinaca, u SAD-u se o izrešetanim pancirima i danas priča.
U institutu u Klimovsku nisu prestali raditi na novim modelima pištolja koji će sa lakoćom bušiti još suvremenije zaštitne prsluke. Stalna trka između onih koji rade oružje i onih koji se bave sredstvima zaštite se nastavlja. I jedni i drugi ne žale novac za nove modele jer jako dobro znaju da su to investicije koje se dobro vraćaju.
Fabrika Mauzer, koju su osnovala braća Peter Paul i Vilhelm Mauzer, je stekla reputaciju jedne od najboljih fabrika oružja još krajem 19. veka, i održala ju je do kraja Drugog svetskog rata. Nakon rata, kompanija je ostala u Zapadnoj Nemačkoj i bavila se uglavnom oružjem velikog kalibra (avionski topovi i sl.). Međutim, do tada su neki modeli ove marke postali mera za sve kasnije nastale. Jedan od takvih primera je, bez sumnje, i Mauzer model 1898, takođe poznate i kao Gewehr 98, Gew.98, G98. Ova puška nastala na osnovu iskustva Mauzerovih konstruktora i ušla je u službu 1898. godine kao standardna nemačka puška. Korišćena je tokom više sukoba, zajedno sa skraćenom verzijom (karabinom) K98, ili Kar98. Godine 1904, Nemačka je uvela novi tip metka (sa oštrim vrhom umesto starog, tupog). Novi metak je imao mnogo bolje karakteristike, tako da su svi nišani pregraduisani na nove parametre. Tokom međuratnog perioda, konstrukcija je neznatno promenjena i označen kao K98k kratki karabin (nem. Karbiner Kurz). Ova verzija je bila nešto kraća, manje težine, i lakša za upotrebu. Verzija se pojavila 1935. i pravljena je do 1945. godine kako u Nemačkoj tako i u okupiranim zemljama. Mnoge verzije ovog modela su licencirane u drugim zeljama, koje su napravile svoje modifikacije. Neke od najpoznatijih su iranski Mauzer, turski, češki VZ-24, Jugoslovenski M24 (FNRJ-Zastavin) M24/47 i M48.
Model 98 je ručna višemetna repetirka. Sam magacin, kao i mehanizam su dve najpoznatije odlike ove puške. Magacin je dvoredna ugrađena kutija sa dnom koje se može ukloniti. Puni se ili pojedinačnim mecima ili okvirom od pet metaka. Vraćanjem zatvarača u prednji položaj, okvir se automatski izbacuje. Magacin se prazni zatvaračem (pod uslovom da je sigurnosni prekidač na sredini), ili skidanjem dna magacina (nije preporučljivo).
Mauzer je koristio jednostavnu, izuzetno jaku i dobro osmišljenu konstrukciju obrtno-čepnog zatvarača sa prednjim bravljenjem. Ručica čini deo zatvarača, u ranijim modelima stoji ravno, a kasnije je savijena nadole, uz sanduk. Postojali su i kanali za ventilaciju, koji su u slučaju eksplozije, preusmeravali gasove u magacin sprečavajući povredu vojnika. Osnovna karakteristika čuvenog Mauzerovog zatvarača je prednje zabravljenje cevi, sa zubom izvlakača koji drži čauru sve vreme u ležištu metka i izbacuje je. Sigurnosna kočnica se nalazi na kraju zatvarača i ima tri pozicije: levo (gleda se iz pozicije strelca) - ukočena je i udarna igla i zatvarač, sredina (dignut)- ukočena je udarna igla, ali ne i zatvarač (koristi se za pražnjenje puške) i desno- pozicija za paljbu.
Kundak je bio drveni, iz jednog dela, sa polupištoljskim hvatom, mada se 1942. godine pojavila i preklopna verzija za padobrance. Puška je pred kraj rata postepeno zamenjivana naprednijom SG44, ali se zbog svoje preciznosti dugo zadržala u službi kao snajper.
M-48 je jugoslovenska puška konstruisana 1948. godine po ugledu na nemačku pušku K98 Mauzer, i Mauzer M-24 koji se pre Drugog svetskog rata proizvodio u Zastavi.
M-48 je puška repetirka, što znači da za svaki novi pucanj metak je potrebno nanovo ubaciti metak u cijev repetiranjem zatvarača same puške pri čemu se čahura ispucanog metka izbacuje, a iz spremnika ubacuje novi metak. Može pucati samo jedinačno.
Svoje najbolje mogućnosti i rezultate postiže na daljinama od 1000 m. Posjeduje tromblonski nastavak pa može ispucavati i tromblonske mine. Kalibar joj je 7,92 mm. Kapacitet spremnika je 5 metaka. Puška M-48 je vrlo slična pušci Karabiner 98k ali ima kraću cev.
Na pušku je moguće montirati i bajonet. Modifikacija M48/63 se još uvek proizvodi u Zastavi kao lovačka puška.
Specifikacije:
Težina: 3.9 kg Dužina: 1105 mm Dužina cijevi: 597 mm Kalibar: 7,9 mm Vrsta operacije: repetirka (brzometno oružje) Način dejstva: Manuelni Brzina paljbe: oko 30 met/min Brzina zrna: 760 m/s Maks. ef. domet: 500, sa optičkim dodacima preko 800 m Odvojivi magacin: 5 kom. Nišan: Tangencijalni, a kod nekih modifikacija optički
Полуаутоматска пушка ПАП M59/66, Застава M59/66 или популарно Паповка, је југословенска верзија совјетске пушке СКС (руски Самозарядный карабин Симонова).
Серијска производња је започета у фабрици Застава Оружје 1964. године. Пушка је коришћена од стране Југословенске народне армије, све до 70-их година, када је постепено замењена Заставом М70. Међутим Паповка је остала у резерви све до деведесетих година, тако да се користила у ратовима приликом распада Југославије. Паповка је повучена из употребе из Србије, и осталих земаља бивше Југославије, међутим остала је у употреби у многим армијама широм света.
ПАП M59/66 се користи за гађање непријатељских војника и технике, док тромблонска мина може да се користи за гађање лаких оклопних возила, и лако утврђених положаја. Паповка има интегрални тромблонски нишан и тромблонски наставак. Све Паповке имају уграђен бајонет.
Тежина 4,1 kg Дужина 1120 mm Дужина цијеви 550 mm Калибар 7,62 x 39 mm Врста операције Начин дејства Полуатоматски Брзина паљбе до 40 мет/мин Брзина зрна 735 m/s Макс. еф. домет 500 m Одвојиви магацин 10 ком. Нишан Тангенцијални, код неких модификација оптички
Sre 2 Dec - 20:43
