Гувион Сен-Сир једини је од 26 Наполеонових маршала највиши чин стекао у погубном походу на Русију 1812. године


У бици код Полоцка августа 1812. године, Сен-Сир је зарадио маршалску палицу.

ест да је велики пакет управо стигао у њен дом у Бар-ле-Дику, у француској покрајини Лорени, веома је обрадовала осамнаестогодишњу Ежени, супругу маршала Удиноа. Знала је да се у њему налази биста њеног храброг Николе-Шарла, који је на челу свог корпуса те 1812. године ратовао у Русији. С нестрпљењем је чекала да слуга отвори дрвени сандук и отпакује то парче камена поручено из Берлина, чији ће је облик свакодневно подсећати на супруга. Није знала када ће се Удино вратити из рата. „Ко зна где ће га повести Наполеон кад покори Европу?”, питала се. Говорило се да ће овај поход трајати дуго и да се можда неће завршити у Петрограду и Москви, него далеко у Азији, на обалама Инда.
Када је слуга коначно извадио бисту, црна слутња обузела је Ежени и она болно крикну – лево раме каменог попрсја које је представљало њеног мужа беше отпало. Неколико недеља касније, 16. августа, маршал Удино тешко је рањен, управо у раме, током борби с Русима у близини Полоцка. Кочијама је превезен у Вилну, где се опорављао до октобра, а војне операције на том делу ратишта преузео је генерал Гувион Сен-Сир.



Лоран Гувион рођен је 13. априла 1764. године у месту Тулу у Лорени, у породици која се бавила штављењем коже и месарским занатом. Туга је обележила његово детињство. Када је имао само четири године, Лоренова мајка напустила је мужа и троје деце и побегла у Лион, где се придружила некој верској секти. Недуго после тога умрла су оба Лоранова млађа брата. Отац, кожарски трговац, желео је да Лоран настави породични посао, убеђивао га, па и присиљавао да се лати месарског ножа и трговине кожом, али младић је ове послове презирао. Више је волео да чита, учи и размишља. Због неразумевања околине и урођене меланхолије, све више се повлачио у себе. Образовао се како је знао и умео, а када је стекао довољно предзнања, дозвољено му је да посећује часове у артиљеријској школи у Тулу.
Његову радозналост и интелигенцију приметио је један свештеник, професор у тој школи. Захваљујући овом човеку Лоран је научио основе грчког и латинског. Био је одличан математичар, а у цртању није имао премца. С 18 година одбио је понуду да постане официр и отпутовао у Лион, безуспешно покушавајући да пронађе мајку. Сазнао је да је она уместо Гувион узела презиме Сен-Сир. Његова чежња за мајком била је толико јака да је касније то презиме додао на своје. Није га се одрекао ни за време револуције, када је и сама назнака племићког порекла могла да значи смртну пресуду.
Из Лиона је, Гувион Сен-Сир отпутовао у Италију, где је провео четири године бавећи се сликарством, а потом у Париз где је радио у сликарском атељеу Николе Бренеа, ученика славног Франсоа Бушеа. Покушао је и да глуми, али био је превише стидљив за позорницу.
Можда би Сен-Сир постао познати сликар да револуција није из корена променила његов живот. Првог септембра 1792. приступио је једном добровољачком батаљону који је убрзо упућен у помоћ Рајнској армији. Показало се да је рођени вођа и одличан организатор. У време када је добровољцима било дозвољено да бирају своје старешине његов успон у војној хијерархији био је метеорски. После само две недеље постао је наредник, крајем септембра војници су га изабрали за потпоручника, а у новембру за капетана.
У фебруару 1793. генерал Кистин, обилазећи положаје око Хохајма, прошао је поред Сен-Сира. Приметивши да млади капетан нешто скицира, отео му је папир из руку и на своје запрепашћење угледао изврсну, надареном руком исцртану топографску мапу. После кратког разговора, било му је јасно да пред собом има изузетног човека. Тако је Сен-Сир постао ађутант, а ускоро је добио прилику да командује батаљонима на бојном пољу.

Када је наступило време терора, јакобинци су упутили своје комесаре у војне јединице. Они су добили овлашћење да бирају генерале, али и обавезу да их, у случају да изгубе битку, пошаљу на гиљотину. Један од тих неумољивих комесара, уочивши Сен-Сирово херојско држање на фронту, одлучио је да га 5. јуна 1794. унапреди у бригадног генерала, а после само пет дана дао му је чин дивизијског генерала.

Отвореног ума, склон необичним тактичким решењима и љубитељ неочекиваних дејстава, ратну вештину сматрао је уметношћу. Једном приликом повео је у напад два батаљона регрута наоружаних одавно превазиђеним копљима, мада је на располагању имао и гардисте са мускетама – и победио! Други пут намамио је противника у замку: непријатељеву колону која је наступала распршио је паљбом из добро скривених топова, а оне који су спас потражили у бекству стигла је коњица. У бици код Бибераха 1796. борио се слично Наполеону – артиљерију је поставио испред главног положаја, док се пешадија несметано приближавала непријатељу штићена топовском ватром.
„Одбојност коју сам имао према Сен-Сиру била је пропорционална мом интелектуалном дивљењу према њему”, записао је један његов саборац. Заиста, Сен-Сир је био недруштвен, хладан и затворен човек. Изражавао се врло прецизно и водио је рачуна о томе шта ће рећи, али говорио је надмено. На ратним саветовањима постављао се као несумњиви ауторитет и обраћао се с висине, што је сметало другим генералима. Увређени, главни команданти често су одбацивали његове предлоге. У биткама су уочавали да је Сен-Сир био у праву.

[You must be registered and logged in to see this image.]

У марту 1798. Сен-Сир је именован за команданта француске војске у Риму. Путујући по Апенинском полуострву, уживао је у првим наговештајима пролећа и сећао се дана које је као уметник провео у Италији. Али, на сваком кораку видео је да француски управници у италијанским градовима отимају новац, злато и уметничке предмете. Ускоро је сазнао и за похлепу свог претходника на челу војске у Риму, генерала Масене. Уложио је велики напор да спречи пљачке, дисциплинује војнике и умири становништво. Све то учинио је примењујући психологију и говорништво, без проливања крви.
Огорчен неделима француских намесника у Риму, који су запленили благо једног италијанског принца, приморао је политичаре да врате опљачкано. Уплашени принц, међутим, тврдио је да је то благо дао као поклон. Сен-Сировом поштењу дивили су се његови војници, али не и шефови у Паризу. Опозван је из Италије крајем јула, после само пет месеци проведених у тој медитеранској земљи.
Прекомандован је у Рајнску армију. Када је, после неколико месеци ратовања, чуо да је за главнокомандујућег ове армије постављен Масена, затражио је да га разреше дужности. Поново се борио у Италији 1799. године. Захваљујући Сен-Сировој вештини спречено је потпуно уништење француске војске у бици код Новија. У јесен је руководио успешним операцијама против бројчано надмоћних аустријских трупа у Лигурији.
Две године провео је у Мадриду као Наполеонов амбасадор. Ту је надгледао сукоб између Шпаније и Португала познат као Рат поморанџи. Ма колико да се гадио сплетки и подмићивања на шпанском двору, постигао је завидне дипломатске успехе. Убедио је Португалце да прекину односе са Енглеском, а Шпанце да Француској предају Луизијану, колонију у Северној Америци, у замену за неупоредиво мању Тоскану. Потом је боравио у Напуљу, где се дружио са сликарима, песницима и филозофима.
„Био је вредан, учен човек, можда најученији међу људима посвећеним племенитој вештини масакрирања, пријатан у приватном животу и мој велики пријатељ”, описао је Сен-Сира један од њих.

Битка код Полоцка

У рату с Русијом 1812. године Сен-Сир је командовао Шестим корпусом, састављеним од Француза и Бавараца. У августу, га је Наполеон послао ка Полоцку, граду у данашњој Белорусији, да помогне маршалу Удиноу на левом крилу Велике армије. Удино је био храбра војничина, али ограничен човек и није ценио Сен-Сирову ученост. С друге стране, Сен-Сир је био убеђен да је много способнији од маршала. Кад год га је Удино питао за мишљење о ратним дејствима, Сен-Сир је давао исти ироничан одговор: „Господине маршале, лично Наполеон учинио Вас је маршалом. Ко сам ја – само скромни генерал – да Вас саветујем.”
Руски генерал Витгенштајн напао је Французе и њихове савезнике 16. августа код Полоцка. Први напад је одбијен, али Удино је тешко рањен. Сен-Сир је преузео команду и „за неколико сати ситуација се потпуно изменила – толико је велики утицај способног човека који улива поверење.”
Располажући са 24.000 војника, Сен-Сир је знао да не може да потуче 30.000 Руса, ако не употреби ум. Зато је 17. августа прешао реку Двину преко моста у Полоцку и повукао се на њену леву обалу. Витгенштајн је био задовољан – сада је могао да обавести цара Александра о првој победи у Отаџбинском рату. „Док главнокомандујући руске војске бежи од Наполеона ка Москви, ја ћу стећи славу као спаситељ Петрограда”, мислио је Витгенштајн, не знајући да Сен-Сирови војници, под велом ноћи, у тајности граде други мост, преко ког ће се поново пребацити на десну обалу Двине.
Сен-Сир се постарао да руски генерал не сазна за овај маневар. Ноћ, брежуљци око Полоцка, исушено корито оближњег потока и село Спас били су заклон иза ког су се кретали његови пукови. У зору су били распоређени у три колоне спремне за напад. Сен-Сир је проценио да војници нису способни за више од четири или пет сати борбе. Зато је одлучио да нападне поподне. У три сата, две баварске дивизије подржане артиљеријом заузеле су Спас, а три француске дивизије појавиле су се испред Полоцка.
Напад је потпуно изненадио Витгенштајна. Храбри руски војници пружали су жесток, али узалудан отпор. Прво је попустило њихово лево крило, а потом се разбежао центар. Витгенштајн је учинио још један, последњи напор да преокрене битку – послао је елитну гардијску коњицу у напад на француску артиљерију. Једна пешадијска бригада ступила је испред топова да би бајонетима одбила коњички напад, али се успаничила и побегла ка артиљерцима, спречивши их тако да картечом прореде редове нападача. Руска гардијска коњица растерала је пешадију, посекла многе артиљерце и преврнула њихове топове, а затим је одбацила и француску коњицу. Гардисти су се потом устремили на Сен-Сиров штаб, који се разбежао.
И сам Сен-Сир био је приморан да бежи у кочији, пошто због ране из претходног сукоба није могао да јаше. Међутим, кочија се преврнула. Угледавши неки јарак, генерал се потрбушке бацио у њега, не би ли се заклонио. Оштрог сечива руске сабље највероватније га је спасла склоност ка једноставном облачењу. Уместо гиздаве генералске униформе, носио је обичан плави коњички мантил, па га руски коњаници нису препознали. Схвативши ову предност, прибрао се и мирно пошао ка Швајцарској бригади коју је, распоређену код градског гробља, држао у резерви. Ту је организован противнапад у ком су швајцарски пешадинци и француски хирасири поразили руску коњицу. Витгенштајнове трупе повукле су се у нереду, оставивши на бојном пољу око 3000 мртвих и рањених сабораца. Сен-Сир заробио је 1500 руских војника и 20 топова. Погинуло је око 1.000 француских, баварских и швајцарских војника.



„Сен-Сир је уистину био један од најспособнијих војника у Европи... Никада нисам упознао никог ко је боље од њега руководио трупама у бици”, сећао се овог времена пуковник Марбо, нимало наклоњен свом необичном команданту.
Када је Наполеон, који се већ неколико дана озбиљно бринуо за судбину левог крила своје армије, чуо за победу и мајсторство Гувиона Сен-Сира послао је овом генералу маршалску палицу. Тако је Сен-Сир, једини од 26 Наполеонових маршала, највиши војни чин стекао у походу на Русију 1812. године.

Следећа два месеца Сен-Сир је утврђивао Полоцк и одржавао везу са маршалом Жаком Макдоналдом који је опседао Ригу. Сложили су се да њихове војске ни удружене не могу да заузму Петроград, па такву акцију нису ни предузимали. Мада су болести смањиле Сен-Сирову војску на 18.000, Витгенштајн није нападао све до средине октобра, када се одиграла друга битка код Полоцка. Овога пута руски генерал повео је 50.000 војника у тродневну битку. Уверен у сопствену надмоћ, наредио је фронтални напад на француско-баварске положаје, али Сен-Сир је успео да се одупре.
Следећег дана Витгенштајн је део својих снага пребацио преко Двине. Увиђајући опасност од опкољавања, маршал је почео да напушта Полоцк. Трећег дана потукао је Русе на левој обали Двине. У току битке, је тешко рањен, тако да је командовао из болничких носила. Извукавши се из обруча, повукао се ка Минску и предао команду излеченом Удиноу.

Наполеонов пораз у Русији био је сигнал покореним државама Европе да почну борбу против Француске. У току рата у Немачкој 1813. Наполеон и Сен-Сир су се спријатељили. Маршалова писма из тог времена сведоче о томе да је Наполеона сматрао генијалним војсковођом. Овај је пред другим маршалима хвалио Сен-Сиров таленат: „Он је најбољи међу нама када је реч о одбрани, мада сам ја бољи од њега у нападу.”
Ускоро је Сен-Сир добио прилику да то покаже на делу – са 20.000 војника бранио је Дрезден од 225.000 непријатељских војника два дана, све док на бојно поље није стигао Наполеон, да ту извојује своју последњу велику победу.
Ујутро 6. октобра 1813. Наполеон је са Сен-Сиром разговарао о својој одлуци да се повуче у Лајпциг и упусти у одлучујућу битку. Том приликом закључили су да би издвајање корпуса за одбрану Дрездена била лудост, пошто је било нужно да се код Лајпцига сакупе све расположиве снаге. На маршалово изненађење, само дванаест сати касније, цар му је наредио да са својим корпусом остане у Дрездену. Као што је Сен-Сир и претпостављао, пораз је био неминован. Савезничке војске ушле су у Француску, Наполеон је протеран на Елбу, а краљ Луј XVIII сео је на престо.
За време прве рестаурације и Наполеонове владавине од 100 дана, Сен-Сир није учествовао у јавном животу. После Ватерлоа, прихватио је положај саветника у прелазној влади, залажући се за наставак рата и успостављање републике.
У току друге рестаурације два пута био је министар рата и једном министар морнарице. Способности је употребио да реформише војску у складу са тековинама Француске револуције и Наполеонових ратова. Сматрао је да војска мора да буде „слика” друштва, да са њим дели исте вредности и тежње. Под његовим руководством оформљен је генералштаб, отворена је школа за штабне официре и уведено обавезно образовање за подофицире. Успоставио је систем напредовања официра сличан данашњем. Организовао је резерву и гарантовао права ветерана. Пре његовог министровања краљева војска састојала се од 80.000 добровољаца. После њега Француска је располагала армијом од 240.000 редовних војника и неколико милиона резервиста. Странка ултраројалиста спречила је да многе од његових замисли постану стварност. Неке су примењене тек када је Француска поражена у рату с Пруском 1870. Мада је био либерал, Сен-Сир је од краља добио многа признања и титулу маркиза. Умро је од срчаног удара у Јеру, бањи покрај Тулона, 1830. године.

СВОЈЕГЛАВОСТ

Када је Наполеон 1804. крунисан, Сен-Сир је одбио да потпише честитку новом цару, сматрајући то недостојним политичким чином. Вероватно се због тога његово име није нашло на списку осамнаесторице генерала који су те године унапређени у маршале. А када је крајем 1805. сазнао да је његов корпус требало да се потчини Масени, сада маршалу царства, Сен-Сир је одмах предао команду свом заменику и отпутовао у Париз. Вратио се у јединицу тек када му је Наполеон запретио смртном казном због дезертерства.
У току рата у Шпанији, победио је шпанску војску у неколико битака у Каталонији, али Наполеону се опсада Героне чинила спором, па је наредио да команду преузме маршал Ожеро. Овоме се, међутим, није журило. Остао је у Перпињану тврдећи да је болестан. У ствари, чекао је да Сен-Сир сломи одбрану града, па да се онда појави и покупи ловорике. Увређени Сен-Сир затражио је од лекара уверење о властитом слабом здрављу, писмом честитао Ожероу на добијеном положају и отишао из Шпаније. Осамнаест месеци био је у немилости француског цара, који је послао три комисије да утврде Сен-Сирову одговорност због напуштања војске. Сва три пута потврђено је да због болести није био у стању да командује.

Сен-Сир био је један од ретких људи рођених у другој половини 18. века који се оженио из љубави. Изабраница његовог срца била му је рођака Ана Гувион. Венчање је одржано у Тулу, 26. фебруара 1795. када је њему било 36, а њој само 19 година. За разлику од свог уздржаног мужа, Ана је била друштвена и пуна живота. Без обзира на разлике, провели су 36 година у браку чији склад није нарушила ниједна љубавна афера нити било какав скандал, што је, опет, била реткост. Сина су добили тек 1815. године, када је Сен-Сир имао више од 50 година. Када је смрт закуцала на маршалова врата, верна супруга, иако веома побожна, поштовала је његов атеизам. На Сен-Сировом гробу нема ни крста нити било ког другог верског обележја.
Izvor Politikin zabavnik

Stepa Stepanovic
Stepa Stepanovic, istaknuti srpski vojskovodja, rodjen je u selu beogradskog atara, Kumodrazu, drugog marta 1856. godine. Sa osamnaest godina postaje pitomac Artiljerijske skole, a dve godine kasnije, prvo kao pitomac-narednik, a potom kao potporucnik, ucestvuje u srpsko-turskom ratu.

Zbog pokazane hrabrosti u dvogodisnjem ratovanju sa Turcima odlikovan je Takovskim krstom sa macevima. Do pocetka Balkanskih ratova obavljao je sve komandne duznosti i bio pomocnik nacelnika Generalstaba. U dva navrata je bio i na mestu ministra vojnog. Tokom Prvog i Drugog balkanskog rata Stepa Stepanovic komanduje Drugom armijom srpske vojske.

Njegov najveci vojnicki uspeh, bio je u Prvom balkanskom ratu.Tada je sa potcinjenim vojnicima u borbama kod Jedrena bilo zarobljeno 60.000 turskih vojnika. Na pocetku Prvog svetskog rata djeneral Stepanovic zamenjuje nacelnika Staba vrhovne komande vojvodu Putnika, koji je na lecenju. Po Putnikovom povratku ponovo preuzima komandu nad Drugom armijom.

Na planini Cer je sa svojom armijom avgusta 1914. godine razbio Pocorekovu Petu armiju i osujetio prvi napad na Srbiju. Za ovu prvu pobedu saveznickih snaga u Prvom svetskom ratu, djeneral Stepanovic je nagradjen cinom vojvode. Potom je Druga armija mesecima odolevala napadima germansko-ugarskih snaga u bitkama na Drini, Mackovom Kamenu i Gucevu. U Kolubarskoj bici, Stepina Armija je zaustavila austrougarske snage na desnoj obali Kolubare, a potom ucestvovala u Misicevim i Putnikovim operacijama koje su dovele do sloma neprijateljske Balkanske vojske.

Posle povlacenja kroz Albaniju, ucestvuje u reorganizaciji srpske vojske na Krfu. Odlucujuci proboj Solunskog fronta izveo je sa svojom Drugom armijom pojacanom sa dve francuske divizije 17. septembra 1918. godine. Primorava Bugarsku na kapitulaciju, i time otvara put za konacno oslobodjenje Srbije. Vojvoda Stepa Stepanovic je umro 29. aprila 1929. godine u Cacku.



Њему презиме није требало. У историју и народно памћење ушао је као војвода Степа.

ПОСЛЕДЊА РЕЧ КОЈУ ЈЕ ИЗГОВОРИО НА ЗЕМЉИ БИЛА ЈЕ "НАПРЕД"

Снежана Ђурић-Калушевић

Кад је поштар донео прву пензију војводи Степи, био је изненађен војводином реакцијом: "Три хиљаде! Па знају ли они колики је то новац! Мангупи, оће државу да упропасте!" Тутнуо је пензију поштару у руке: "Момак, одмах то да им вратиш!" До краја живота спавао је на обичном војничком кревету, гвозденом и тврдом. Равнодушан на похвале, није се обазирао ни на замерке - веровао је да постоји Божја правда и да ће свако добити "по заслузи". Читав свој живот изразио је у неколико речи: "Из народа сам поникао, он ме је начинио оним што сам, морам се покоравати његовој вољи и служити му до последнјег даха". Запамћено је како, после битке на Церу, официри читаво вече расправљају о томе да је тешко ратовати са Немцима. А војвода ћути. Слуша, слуша, и само рече: "Јест, кад Шваба почне да бежи, не можеш га стићи!"

Војвода је био веома побожан човек, литургију је знао напамет, као и многе духовне, црквене песме. Волео је црквене свечаности, порте пуне света, нарочито сељаке у копоранима и опанцима који су се искрено и топло молили Богу да не буде рата, елементарних непогода, молили се за плаху кишу, топле сунчеве зраке кад су најпотребнији и берићет. Волео је тај народ и његову чврсту веру, народ пун моралног здравља који је избегавао спорове и сукобе изговарајући просте и врло једноставне речи: "Нека му Бог плати..."

На причест обавезно Велики петак је био дан кад је војвода неизоставно одлазио у цркву. Као командант, увек се причешћивао заједно са својим војницима. У најкритичнијим тренуцима, уочи одлучујућих битака, војвода се повлачио у собу или под шатор и моли се Богу:

"Свевишњи, Ти који господариш животом и смрћу, благослови овај план за одбрану народа мог и Твог... Ми се само бранимо, чувамо своје њиве и своја огњишта, своју слободу и своју државу, своју веру и храмове у којима се Теби искрено и топло молимо. Чувај, Боже, моје војнике, синове Србије, а непријатеља, који хоће да отме оно што си нам Ти дао, нагнај у бекство..."

О томе како је војвода гледао на чување вере и народних обичаја, најбоље говори ова причица коју је "Политика" објавила пре 60 година:

Било је то у оно доба кад се српска војска препорађала, кад је кроз све њене родове и цео народ прострујао нови дух, што га је у народној души као варница изазвала анексија Босне и Херцеговине. Генерал Степа је у том периоду, до Балканских ратова, у два маха био министар војни. Друго његово министровање пада 1912. године, кад је почео рат против Турака.

Разуме се да је министар војни у то доба имао препуне руке посла, али је генерал Степа стизао да обилази трупе у београдском гарнизону, па и по другим градовима. Штавише, он је у ове обиласке одлазио с нарочитим уживањем. Хтео је на сваком кораку да се увери колико је војска спремна за догађаје који ће уследити.

Једног дана, била је среда великог поста, око десет часова, у касарни код Топовских шупа настало је комешање. Дежурни трубач дао је знак да у касарну долази министар војни. Док су се командири и водници прибрали од изненађења, министар је већ био у коњушници осме батерије, загледао коње, прибор и кровину на којој су коњи лежали. Кад је то завршио, попео се на спрат изнад коњушнице, где су биле војничке собе. У пространој соби, у четири реда, било је поређано око педесет војничких постеља. Министар је сваку од њих прегледао: задизао ћебад, прегледао застираче, окретао сламњаче. Био је веома задовољан - све је било у најбољем реду.

У источном делу собе висиле су мале руске иконе које је Русија била послала за све наше касарне. Пред иконама, на лучном носачу, било је кандило. Генерал Степа приђе, погледа у иконе и обрати се командиру:

- А шта вам је ово? - упита генерал својим звонким гласом.

- Иконе, господине министре! - одговори командир, помало збуњен питањем

- А оно пред иконама? - пита даље Степа.

- Кандило!

- Кандило, кандило, али неприпаљено иако је данас среда великог поста - љути се генерал Степа.

Командир, збуњен, слеже раменима, не зна шта да каже. Генерал га погледа благим, очинским погледом, па додаде:

- Е, е, и ви сте ми хришћанин!

Затим је сишао да разгледа остале батерије у којима су, наравно, дотле већ стигли да упале кандила. Пред подне стигао је до војничке кујне. Казани су већ били скинути с ватре. Видећи помало збуњене старешине и војнике, љуте на себе што су пропустили да упале кандила, генерал Степа одлучи да их шалом на свој рачун мало разгали. Рече кувару да и њему сипа у један тањир. Кувар завитла великом кутлачом по казану, па нали пун тањир пасуља.

- Е, немој ти мени само чорбе! - огласи се генерал Степа, понашајући се тако као да је заборавио да је пост. - Сипај и меса да видим како је кувано...

Командир осме батерије дочека ове речи као иза бусије и умеша се у разговор:

- Данас нема меса, господине министре. Данас је среда великог поста.

- Е, е, и ја сам вам неки хришћанин! - узврати Степа и сви около праснуше у смех.

Zivoti i postignuca dva coveka duboko su povezani sa istorijom Srbije na prelomu dva veka kao i sa zbivanjima u deceniji koja je prethodila Prvom svetskom ratu. Bili su skoro istih godina i usko su saradjivali. Jedan od njih je bio politicar, drugi je bio vojnik. Nikola Pasic, vodj Radikalne stranke, dao je pravac politickom zivotu Srbije u vreme burnih medjunarodnih i domacih kriza pre i u toku rata. Radomir Putnik, patrijarh srpske vojske, pripremio je vojsku za predstojeci rat i bio je na njenom celu za vreme pobedonosnih bitaka 1912--1914. kao i poraza pretrpljenog 1915. godine.

Pasic i Putnik imali su uzbudljive i uzburkane zivote koji su odgovarali vremenu u kome su ziveli. Politicar je bio bolje srece. Sudbina je dodelila Pasicu da dozivi pobedonosni ishod borbe koju je vodio, ali je bila manje naklonjena vojniku. Putnik je zapoceo karijeru porazom u ratu s Turskom 1876. a zavrsio ju je u izgnanstvu posle nemacke invazije na njegovu otaybinu 1915. godine. Umro je pre no sto se rat zavrsio i nije doziveo da vidi pobedonosni ishod vojevanja kome je posvetio zivot.

Najsvetliji trenuci u zivotu vojvode Putnika bili su u vreme bitaka 1912--1915. godine kada je istovremeno vodio dva rata: jedan za spas otaybine, drugi za sopstveni zivot. Srpska vojska se ocajnicki borila da se odupre zavojevacu. Njen komandant Putnik uskladjivao je strategiju odbrane i protivnapada sa bolesnicke postelje, na samrti od emfizema i boreci se svojim paralizovanim plucima za svaki dah. I vojska i njen komandant zabelezili su blistave pobede na Kumanovu, Bregalnici, Ceru i Kolubari i bili pobedjeni 1915. Srbija je prezivela. Putnik nije.

Ime Putnik ima prenosno znacenje. To prezime je Arsenije, siromasni emigrant sa Kosova, prijavio madjarskim vlastima pri kraju 18. veka.

Narodi Balkana, terani sa svojih ognjista ratovima i gladju, bili su u punom smislu recu putnici. Ipak, duboko privrzena starom kraju, porodica Putnik se vratila u Srbiji pocetkom tridesetih godina 19. veka. Autonomnoj knezevini koja se nedavno oslobodila otomanske vlasti bili su potrebni obrazovani ljudi. Arsenijev sin Dimitrije Putnik zaposlio se kao ucitelj u Kragujevcu. Mladji sin Radomir rodio se 24. januara 1847. godine.

Za sinove siromasnih porodica, bez zemlje i gotovine, skolovanje je bilo najbolje ako ne i jedino resenje. Medju malobrojnim skolama u Srbiji isticala se Artiljerijska skola, koja je docnije postala jezgro Vojne akademije, a koja je pruzala prednosti besplatne nastave, smestaja djaka, hrane pa cak i skromnog yeparca. Posto je dobio osnovno obrazovanje u Kragujevcu. Radomir Putnik je presao u Beograd gde je postao pitomac Artiljerijske skole.

Na balkanskoj vetrometini oduvek su se postovali vojska i oruzje. Samoodbrana je naucila seljaka da drzi pusku u svome domu. Vojnicka uniforma olicavala je moc. Srpska vojska, ciji je oficir postao Radomir Putnik, rodila se u ustanku 1804. godine i imala je seljacki karakter. Organizovanje jedinica stajace vojska zapoceto je tridesetih godina 19. veka. Pa ipak, tek je 1861. godine uvedena opsta vojna obaveza koja je obuhvatala sve odraslo musko stanovnistvo. Ova vrsta naoruzane narodne milicije modernizovana je osamdesetih i devedesetih godina 19. veka.

Artiljerijska skola u koju je stupio Radomir Putnik osnovana je 1850. godine. Njen prvi upravnik, ceski oficir Frantisek Zah, bio je pod uticajem francuske vojne doktrine dok je njegov naslednik Milojko Lesjanin studirao na berlinskoj Ratnoj akademiji.

U Putnikovoj klasi bilo je dvadeset i tri pitomca od kojih je sedamdeset diplomiralo 1863. godine. Putnik je bio tek osmi u rangu. Ovaj rezultat ocigledno nije bio sjajan, mada treba znati da je i Napoleon bio tek cetrdeset i drugi u klasi od pedeset i osam kadeta. Medju buducim srpskim vojskovodjama slican prosek pokazali su u svojim klasama vojvoda Misic (dvadeset prvi) i vojvoda Stepa Stepanovic (cetrnaesti). Bez obzira na ocene dobijene u skoli, Putnikova generacija je kasnije dala srpskoj vojsci osam generala.

Detinjstvo provedeno u siromastvu cesto stvara cvrstog, ocelicenog coveka. Nasledne osobine, stecene seljackim poreklom, izrazavaju se u samoodricanju i dubokoj privrzenosti rodnoj grudi. Patrijarhalno drustvo radja vodecu ulogu muskarca u porodici i drustvu. Sve ove crte se mogu naci u karakteru vojvode Putnika.





Vojvoda Radomir Putnik


Vecina vojskovodja i generala u Evropi pre Prvog svetskog rata poticala je iz aristokratskih slojeva. To nije bio slucaj sa srpskim vojnim vodjama koji su skoro svi poreklom bili iz seljackih ili tek nastajucih gradjanskih slojeva.

Radomir Putnik bio je od one vrste ljudi koji su sami sebe izgradili. Tek polovinom tridesetih godina zivota poceo je uciti strane jezike i to zato da bi mogao pratiti evropsku vojnu literaturu. Vojno obrazovanje stekao je u Srbiji, mada je ono bilo pod snaznim uticajem francuske i nemacke vojne doktrine. Svega je jednom boravio sest meseci u Rusiji gde je proucavao rad vojne fabrike u Hotinu.

Verovatno je stroga sredina Artiljerijske skole doprinela povucenom, u sebe zatvorenom Putnikovom karakteru. Pusio je cigaretu za cigaretom, sto je docnije izazvalo emfizem pluca i bilo znak unutrasnje napetosti uvecane neprekidnim radom i punim predavanjem duznosti. Cak i u mladim godinama Putnik je odudarao od pricljive i zivahne beogradske sredine. Zenina porodica ga je zvala "namcor" a potcinjeni oficiri su ga krisom nazivali "kasljavko". Postovali su ga, ali ga nisu voleli.

O Putnikovom licnom zivotu ne zna se mnogo. Ozenio se 1879. godine Ljubicom Bojovic, cerkom generalstabnog pukovnika. Imali su sedmoro dece: tri cerke i cetiri sina. Troje od njih je skolovano u Rusiji. Dva sina su bila pitomci vojnih skola a cerka je dovrsila skolovanje u Smolnom institutu za devojke. Posle zenine smrti Putnik je ziveo kod svoje najmladje cerke, koja je predano bila uz njega do kraja zivota.

Zivot u Putnikovom domu bio je vise no skroman. Njegov pomocnik Zivojin Misic opisao je gostinsku sobu, koja kao da se nalazila u kasarni, sa stolom bez stolnjaka u sredini i nekoliko stolica. Povlacenje u samoga sebe i otudjenost od ostalog sveta odudarali su od uzburkanog razvoja Beograda i mlade zemlje koja je krajem veka prolazila kroz niz dinastickih sukoba i drzavnih udara. Tek proizvedeni kapetan Putnik bio je kaznjen sa petnaest godana pritvora u vreme rata s Turcima, 1876. godine, zbog sukoba sa svojim pretpostavljenim u pitanju nabavke hrane za svoju jedinicu. Mladom kapetanu je kazna oprostena kada je njegovo hrabro drzanje na bojnom polju saopsteno generalu Cernjajevu. Kasnije, u dva navrata, 1881. i 1883. Putnik je ponovo kaznjavan zbog "upotrebe jakih izraza" u prepisci sa pretpostavljenima.

Putnikova karijera je ozbiljno bila ugrozena nemiloscu u koju je zapao kod oba kralja, Milana i Aleksandra Obrenovica. Uzajamna netrpeljivost bila je posledica razlike u mentalitetima. Sarmantan ali nestalan, kralj Milan nagonski nije podnosio strogog i zakopcanog oficira, koji je uz to pokazivao didakticne sklonosti. Kralj je ocekivao od svojih oficira da se pokoravaju njegovim zahtevima, bili oni opravdani ili ne. Kada je zatrazio od Putnika da kao clan ispitne komisije propusti jednog od njegovih sticenika, ovaj mu je odgovorio da ce ishod ispita zavisiti od odgovora kandidata. Kako ovi odgovori nisu bili na zahtevanoj visini, Putnik je kraljevog miljenika oborio. Sukob se tako dalje zaostrio. Putnikovo ime je izbrisano iz spiska oficira predlozenih za odlikovanje. Kada je kralj Aleksandar 1893. godine prolazio preko teritorije divizije pod Putnikovom komandom, ovaj je poslao svoga zamenika da kralja pozdravi umesto da to ucini licno. U tome je bilo i politickih razloga jer su kraljevi sumnjicili Putnika da je naklonjen njihovim iskonskim neprijateljima radikalima.

Konacan raskid je nastao kada je Putnikovo ime, uz nekakve brojeve nalik na sifru, nadjeno u beleznici zaverenika uhapsenog i optuzenog za zaveru protiv dinastije. U stvari, uhapseni je bio vlasnik kamenoloma kod koga je Putnik narucio kamen za nadgrobni spomenik svojim roditeljima. Brojevi nadjeni u beleznici oznacavali su srazmere narucenog spomenika. Epilog price bio je da je Putnik penzionisan 1896. godine kada mu je bilo cetrdeset i devet godina.

Sukob izmedju kralja Milana i Putnika naskodio je obojici, ali je najvise stetio srpskoj vojsci. Tokom poslednje decenije 19. veka kralj Milan je ulozio svu svoju energiju u organizovanje i modernizovanje vojske. Vojni buyeti su povecani, oruzje je kupovano u inostranstvu, stajaca vojska je uvecana a cesti vojni manevri usavrsavali su vojnu snagu zemlje. Oficir Putnikovog iskustva i sposobnosti bio bi tih godina od neocenjive koristi kralju. Umesto toga, u naponu zivotne snage, Putnik je primoran da ostane posmatrac razvoja vojske kojoj je bio posvetio citav svoj zivot.

U toku tri decenije, od kada je bio proizveden za potporucnika po zavrsetku Artiljerijske skole 1866. pa sve do penzionisanja u cinu pukovnika, Putnik je bio na odgovornim polozajima. Godine 1880. postavljen je za pomocnika komandanta tada jedine divizije stajace vojske u Srbiji a taj mu je polozaj dodeljen na celu novoosnovane Dunavske divizije. Polozio je ispit za djeneralstabnog oficira i postavljen za sefa Obavestajnog odeljenja Vrhovne komande. Unapredjen je 1888. godine za sefa Operativnog odeljenja Vrhovne komande i postao zamenik nacelnika generalstaba 1890. godine.

Putnikovom prestizu u vojsci posebno je doprinela profesura u Vojnoj akademiji 1886/7. i 1888--1895. godine. Za to vreme osam generacija kasnije istaknutih ratnih vojskovodja bili su njegovi djaci. Po kazivanju samog Putnika, poznavao je licno sve oficire iznad cina komandanta bataljona. Zajedno sa svojim studentima prokrstario je celu zemlju za vreme taktickih vezbi, djeneralstabnih ispita i vojnih manevara. Pricalo se da je licno poznavao sve mehandzije u Srbiji.

Obdaren izvanrednim pamcenjem, Putnik je do te mere poznavao geografiju svoje zemlje da je u toku ratnih operacija 1914. diktirao raspored trupa ne gledajuci u mapu. Dok je bio u penziji, Putnik se latio pisanja vojnih uybenika i privatne nastave mladim oficirima kako bi dopunio prihode skromne penzije, nedovoljne za izdrzavanje mnogobrojne porodice. Vec ranije, 1883. godine, objavio je studiju "Artiljerija u gradskoj vojni" koju je radio na osnovu belgijskih proucavanja odvojenih forova u sklopu utvrdjenih gradova. Godine 1890. objavio je uybenik "Sluzba djeneralstaba --Prvi deo, Sluzba u mirno doba" kome je dodao drugu svesku 1899. godine u suzbi u ratno doba. Obe knjige iznele su ukupno 1344 strane i bile su zasnovane na francuskom i nemackom iskustvu. Knjige su sluzile kao uybenici u Vojnoj akademiji ne samo u Putnikovo vreme vec i kasnije, sve do 1927. godine.

Sedam godina provedenih u penziji bile su najteze u njegovom zivotu. Neuspeli atentat na kralja Milana 1899. godine i sudjenje vodjima Radikalne stranke primorali su Putnika da se privremeno udalji iz zemlje iz bojazni od moguceg progona. Buducnost je izgledala tmurna i beznadezna. Usamljen, napusten, razocaran, Putnik je tavorio zivot usamljenika, nije izlazio iz kuce i bio je izlucen iz javnog zivota.

Iznenada, kao u starinskim grckim komadima, sudbina se konacno osmehnula vojniku. Zavera 1903. godine u Beogradu lisila je zivota kralja Aleksandra i kraljicu Dragu i dovela na presto kralja Petra I Karadjordjevica. Srbija je usla u razdoblje demokratije unutar zemlje i dinamicne nacionalne akcije spolja. Pod novim rezimom Putnik je vracen u aktivnu sluzbu, unapredjen u cin generala i imenovan za nacelnika Glavnog generalstaba. Za vreme ratova 1912--1918. ovaj naziv je promenjen u nacelnik staba Vrhovne komande. Na ovim polozajima Putnik je ostao dvanaest i po godina, sa prekidima kada je bio ministar vojni.

U toku pedeset godina aktivne sluzbe Radomir Putnik je ucestvovao u sest ratova: dva rata s Turskom, 1876. i 1877, ratu s Bugarskom 1885. dva balkanska rata 1912--1913. i Prvom svetskom ratu ciji kraj nije doziveo.

Kapetan Putnik je vojnu karijeru zaoceo porazom u ratu s Turskom 1876. godine kada je njegova brigada pretrpela velike gubitke kod Kalipolja. Mladi oficir je tada naucio da se stvarni rat razlikuje od onog opisanog u uybenicima. Razliku izmedju teorije koju je ucio i prakse koju je doziveo Putnik je izneo u pismu prijatelju i skolskom drugu, lekaru Vladanu Djordjevicu:

"Na hartiji se trupe brzo i lako koncentisu, posle nekoliko poteza perom vec su na glavnom zboristu... A kakav su one dotada napor ucinile, sa kakvim su se teskocama i oskudicama borile, to se samo licnim iskustvom osetiti moze... Bili su to dugi i zamorni marsevi. Ledena kisa, blato do kolena, sneg, bivakovanje bez vatre i bez hrane..."

Poraz je takodje naucio Putnika da ne bude suvise samopouzdan. Kasnije, kada je bio glavnokomandujuci, Putnik je bio izuzetno oprezan strateg, sto su mu prebacivali vojni istoricari. Bio je jaci u dobijanju bitke nego u koriscenju plodova pobede. Secanje na 1876. godinu ostace u njegovoj podsvesti za vreme ratova 1912--1914.

Sledeci rat s Bugarskom bio je za Srbiju katastrofalan. Putnik je bio svedok neuskladjenog komandovanja u ratu cije razloge srpski narod nije razumevao. Poraz 1885. odrzao je mladom nacelniku staba Dunavske divizije lekciju kako rat ne treba voditi. Iskusio je potrebu uskladjene komande, sposobne da oceni situaciju i da koncentrise snage u odgovarajucem trenutku i mestu. Ali vise od ove tehnicke strane Putnik je razumeo da se disciplina u vojsci ne moze ostvariti kaznom vojnika koji se povlaci. Disciplinu ugrozavaju iznurenost, dugi marsevi i neuskladjena naredjenja. Vojnik mora da oseti sposobnost vodja koji mu odredjuju sudbinu, pisao je Putnik. Kroz poraze Putnik je shvatio tri presudne cinjenice koje odlucuju ishod rata: efikasnost komande, poverenje vojnika u vodje i opravdanost ciljeva za koje se bori.

Sve sto se odigralo do 1903. godine ostavlja utisak kao da je bilo predigra u zivotu Radomira Putnika. Ono sto je posle toga nastupilo bilo je izraz udruzene proslosti, pruzene nove mogucnosti i iskusenja dogadjaja sa kojima je suocen njegov narod. Zadatak koji je istorija namenila Putniku bio je trostruk: vojnicki, politicki i diplomatski. Kao vojnik morao je pripremiti srpsku vojsku za predstojeci rat, kao politicar ucestvovao je u resavanju odnosa izmedju vojnih i civilnih vlasti u demokratskom ustrojstvu, kao diplomata bio je vojni savetnik u balkanskim pregovorima i sporazumima.

Cim je postavljen za nacelnika generalstaba, Putnik je pristupio reorganizaciji srpske vojske. Izmenio je njenu mirnodopsku i ratnu formaciju, dodao je pet novih divizija drugog poziva, podmladio komandni kadar penzionisuci stare i unapredjujuci mladje oficire i pristupio izradi planova za slucaj rata. Stari planovi za rat s Turcima, sastavljeni jos 1898. godine, revidirani su tako da je uoci Balkanskog rata 1912. godine generalstab raspolagao sa cetiri alternativna plana. Svaki od njih predvidjao je razne mogucnosti, posebne ciljeve i snagu koja se ima angazovati za njihovo ostvarenje. Kriza izazvana austrougarskom aneksijom Bosne i Hercegovine 1908. godine ubrzala je izradu planova za rat s Habsburskom monarhijom, kao i s Bugarskom. Sve u svemu, Putnik je tih godina pripremio sedam varijanti ratnih planova: cetiri za rat s Turskom, dva za rat sa Austro-Ugarskom i jedan za sukob s Bugarskom. Planovi protiv Turske zasnivali su se na ofanzivi, protiv Austro-Ugarske i Bugarske na defanzivi.

Putnik nije mogao sam da obavi ovaj obimni zadatak. Kao uslov da se prihvati polozaja nacelnika Generalstaba trazio je da mu se za pomocnika odredi pukovnik Zivojin Misic. Oni su ne samo usko saradjivali vec su se medjusobno dopunjavali: Putnik je bio racionalan, hladnokrvan i obazriv, Misic bujan, mastovit i emotivan. Povremena neslaganja bila su neizbezna, ali ih je Putnik stisavao jer je duboko cenio svog saradnika.

Po srpskom ustavu vojnicima je bilo zabranjeno mesanje u politiku. Medjutim, kako je bio na visokom vojnom polozaju i jedno vreme ministar vojni, Putnik je nevoljno bio uvucen u politiku. Dva razloga doprinela su tome ucescu: kupovina artiljerijskog naoruzanja koja je bila povezana sa zakljucenjem inostranog zajma i sukob koji je nastao rascepom u vojsci izmedju zaverenika iz 1903. i njihovih protivnika.

Pitanje naoruzanja vojske imalo je trostruki vid: politicki, finansijski i tehnicki. Izbor izmedju francuskog, nemackog ili austrijskog topa ujedno je odredio politicko opredeljenje Srbije izmedju dva bloka evropskih sila. Zajam za nabavku topova opterecivao je inace skuceni zemaljski buyet. Tehnicku odluku o tome koji je top najbolji nije bilo lako odrediti. U donosenje ovih odluka uplele su se ne samo strane fabrike, evropski kapitali i politicki pritisci vec i domace razmimoilazenje izmedju dve najjace stranke Radikalne i Samostalne. U skupstini su izbile zucne raspre koje su doveli do krize vlade. Usred ovih sukoba izbio je carinski rat s Habsburskom monarhijom 1906. godine.

U sporu o topovskom pitanju Putnik je podrzavao radikale i Nikolu Pasica, koji su hteli da topove nabave u Francuskoj jer su u njoj videli saveznika u buducem ratnom sukobu sa Austro-Ugarskom. Ova je odluka prevagnula i topovi su najzad kupljeni 1906. godine od francuske fabrike "Snajder" u Krezou, u vreme kada je Putnik bio ministar vojni.

Sukob u vojsci izmedju zaverenika iz 1903. i njihovih protivnika takodje je imao diplomatski, politicki i tehnicki vid. Britanija je kao uslov za ponovno uspostavljanje redovnih diplomatskih odnosa, poremecenih posle 1903. godine zahteva da srpska vlada kazni i penzionise kraljoubice. Zaverenicki vodji, usanceni u dvoru, odbili su da se pokore i time su izazvali domacu politicku krizu koja je izbila u skupstini. Vojska se podelila na dva tabora, za i protivu zaverenika. Sukob je ugrozio vojnu disciplinu i reforme koje je Putnik poceo da sprovodi. On je u nastaloj krizi ispoljio takt, neopredeljenost i cvrstinu. Odluku nije bilo lako doneti. U nacelu, Putnik se protivio uvlacenju vojske u domacu politiku i bio je veran zakletvi datoj kralju i izvrsnoj vlasti zemlje. S druge strane, drzavni udar 1903. vratio ga je u vojsku. Vojnik Putnik je visoko cenio profesionalne osobine mnogih oficira-zaverenika. Slobodan Jovanovic ostavio nam je svedocanstvo o visokom misljenju koje je Putnik imao o pukovniku Dragutinu Dimitrijevicu Apisu, vodji zaverenika. Problem je najzad resen 1906. godine u kompromisu s britanskom vladom. Zaverenici su penzionisani i materijalno obesteceni a Engleska je obnovila odnose sa Srbijom. Putnik je podrzavao vladu i posredovao izmedju nje i oficira.


Pregovori za balkanski savez, koji su zapoceli 1911. godine, upleli su Putnika u diplomatiju kada se raspraljalo o vojnim odnosima. Vlada se obracala Putniku u pitanjima razgranicenja s Bugarima u Makedoniji. U tim pregovorima Putnik je trazio da Ovce polje bude dodeljeno Srbiji zbog njegove strateske vaznosti. On je bio neposredno umesan u pregovore s Bugarskom, Grckom i Crnom Gorom kada se odredjivala vojna saradnja balkanskih armija u predstojecem ratu s Turskom

Plan srpskog generalstaba za rat s Turskom predvidjao je odlucujuci sukob na Ovcem polju (na liniji Skoplje--Stip--Veles). Tri srpske armije rasporedjene su shodno ovom predvidjanju. Sredisni napad namenjen je Prvoj armiji dok su ostale dve armije imale zdatak bocnog prodora s Kosova i Bregalnice kako bi se sve tri ujedinile kod Ovceg polja radi konacnog udara.

Zamisljeni Putnikov plan nije se ostvario. Nizam-pasa, novopostavljeni komandant turske vojske, ucenik francuske ofanzivne skole, odlucio je da prodre sto je vise moguce na vardarskom frontu, potuce Srbe i onda okrene ukupnu snagu protiv Bugarske. Stoga se sasvim neocekivano 23. oktobra Prva srpska armija pod komandom prestolonaslednika Aleksandra sukobila sa glavninom turskih snaga na Kumanovu, severno od Ovceg polja. Susret je bio iznenadjenje za Srbe. Putnik i Vrhovna komanda nisu imali prilike da intervenisu prvog dana bitke tako da je glavni teret pao na napadnutu Dunavsku diviziju. Ishod bitke nije odlucila Vrhovna komanda vec hrabrost i upornost srpskog vojnika i njegovog neposrednog oficira.

Jos uvek pretpostavljajuci da se Prva armija sukobila samo sa isturenim delovima turske vojske. Putnik je 24. oktobra anaredio da Prva armija krene u protivofanzivu ne cekajuci da njeno dejstvo uskladi s dvema bocnim armijama kojima je namenjeno da se sa njom susretnu na Ovcem polju. Tako se kumanovska bitka odigrala neocekivano za Putnika. Pa ipak je korpus Sedme turske armije bio do nogu potucen u toku dvodnevne bitke.

Putnik je kasnije kritikovan zbog toga sto se uporno drzao predvidjenog plana o glavnom susretu na Ovcem polju. U Putnikovu odbranu se mogu navesti dve cinjenice. Njegova Prva armija bila je sama po sebi dovoljno jaka da se mogla poneti sa glavninom turske vojske. Turska uzurbanost, nepotpuna mobilizacija, nedovrsena koncentracija i nesposobno komandovanje naneli su vise stete osvajacu nego Putniku. Kritika je mozda umesna utoliko sto je Putnik, i dalje ocekujuci odlucnu bitku, propustio da ubere plodove pobede na Kumanovu. Umesto da posalje svoje armije u gonjenje pobedjenog neprijatelja, Putnik ih je oprezno sakupio i dalje ocekujuci konacni obracun i time izgubio dragoceno vreme. U njegovu odbranu mogu se navesti reci koje je zabelezio jos 1876. godine: "Lako je filozofirati i prognozirati akciju kada su dogadjaji poznati i vec se odigrali."

Pobeda na Kumanovu donela je Putniku cin vojvode, najveci i u to doba jedinstveni cin u srpskoj vojsci. Dalje vojevanje reseno je pobedom u bici kod Bitolja 16--18. novembra. Da bi pomogao Bugarima u Trakiji, Putnik je poslao dve divizije na Jedrene. Jadranska ekspedicija, upucena u novembru i decembru preko Albanije na Jadran, bila je neuspesna jer se, zbog medjunarodnog pritiska iza koga je stojala Austro-Ugarska, srpska vojska morala povuci sa morske obale. Putnika su kritikovali sto se nije usprotivio jadranskoj ekspediciji. Pri tom treba imati u vidu da je Putnik, kao disciplinovani vojnik, izvrsio odluke politickog rukovodstva zemlje.

Sukob s Bugarskom 1913. izbio je zbog opravdanog srpskog zahteva za reviziju ugovora o savezu iz 1912. Gubitkom izlaska na more Srbija je stavljena u neravnopravan polozaj i njeni ukupni dobici iz rata 1912. dovedeni su u pitanje poremecenom balkanskom ravnotezom. Predstojeci sukob s Bugarskom stavio je Putnika pred izbor preventivne ofanzive ili gubitka inicijative u korist protivnika. Strateska prednost napada odbacena je iz politickih razloga. U takvim okolnostima Putnikov zadatak se sveo na obezbedjenje dugacke granice izmedju Srbije, Bugarske i Albanije.

U vojnicki nezavidnom polozaju, zajednicka odbrana s Grckom bila je jedina nada. Komandanti divizija koje je 1. juna 1913. Putnik pozvao i na sastanak u Skoplje, bili su svi odreda misljenja da Srbija ima izgleda u ratu s Bugarskom jedino ako bi prva napala ili ako bi uskladila odbranu s Grcima.

Noc 30. juna bila je burna u srpskoj Vrhovnoj komandi. Putnik je otisao na spavanje dobro raspolozen da bi ga usred noci probudila vest o neocekivanom bugarskom prepadu na Bregalnici. Nesto vedrije bile su vesti sledeceg dana: Grci su takodje bili zrtve slicnog prepada.

Iznenadni bugarski napad stavio je Putnika u dilemu da li da se povuce sa Bregalnice na drugu odbrambenu liniju kod Stracina i odatle krene u protivnapad ili da prihvati bitku kod Bregalnice u kojoj je napadac imao prednost prvog udara i iznenadjenja. Svi njegovi komandanti, osim jednoga, bili su za povlacenje na drugu liniju odbrane. Jedini koji se izjasnio za prihvatanje izazova kod Bregalnice bio je Putnikov pomocnik general Zivojin Misic. Njegovi argumenti bili su ubedljivi: povlacenje bi ozivelo uspomenu na poraz kod Slivnice 1885, ugrozilo bi moral trupa i obeshrabrilo Rumuniju i Tursku da se pridruze ratu protiv Bugarske.

Posle trenutnog kolebanja Putnik se slozio s misljenjem svog pomocnika Misica. Ova sudbonosna odluka donela je Srbiji pobedu nad Bugarskom kod Bregalnice u Drugom balkanskom ratu 1913. Medjutim, Putnik je propustio da potpuno iskoristi pobedu na isti nacin na koji je to ucinio posle bitke na Kumanovu. Uznemiren izvestajima o uspesima Bugara na juznom delu fronta i ofanzivom koju je Ratko Dimitrijev, novopostavljeni i energicni bugarski general zapoceo na severnom delu fronta. Putnik je ojacao svoje krilne divizije cime je omogucio bugarskoj Cetvrtoj armiji da se izvuce na centralnom delu fronta i tako izbegne potpunu katastrofu. Rumunska objava rata Bugarskoj 23. jula, pracena slicnom objavom turske, zapecatili su sudbinu Bugarske u Drugom balkanskom ratu.

Cudne su i nepredvidljive igre sudbine sa zivotima ljudi. Jedan takav neocivani dogadjaj umalo nije sprecio Putnika da ucestvuje u Prvom svetskom ratu i da umesto na bojistu rat provede zatvoren u kakvom austrijskom gradu. Oboleo od bronhitisa i iscrpljen u dva balkanska rata, Putnik je bio otputovao na lecenje u austrijsku banju Glajhenberg gde ga je iznenadila kriza nastala austro-srpskim sukobom jula 1914. Kada je 23. jula u Beogradu primljen becki ultimatum, Putniku je odmah nalozeno da se hitno vrati u otaybinu. na povratku, Putnik i njegova cerka zadrzani su u Budimpesti i posle uvreda gomile koja ih je docekala na zeleznickoj stanici bili su zatvoreni u hotelskoj sobi. Ishod je resen intervencijom Konrada fon Hecendorfa, nacelnika austrougarskog generalstaba, koji je naredio da se Putniku i njegovu kceri dopusti povratak u Srbiju. Motivi austrijskog feldmarsala bili su dvojaki. Pored vitestva prema neprijatelju i ubedjenosti u pobedu nad slabijim protivnikom, pomislio je da je bolje imati na celu srpske vojske starog bolesnog vojnika nego nekog mladog oficira obucenog u evropskim vojnim skolama.

Putnikov povratak nije bio jednostavan jer je u Turn Severinu dobio zapaljenje pluca koje je za osam dana odlozilo dolazak u Srbiju. U Vrhovnu komandu stigao je tek 5. avgusta, kada je rat vec bio u punom jeku. Savo Skoko, najpouzdaniji i najpotpuniji Putnikov biograf, kazuje nam da su dva adjutanta morala da razbiju kasu u kojoj su se nalazila uputstva za mobilizaciju posto je njen kljuc bio kod vojvode.

Cim se vratio u zemlju, bolesni Putnik je iz zdravstvenih razloga podneo ostavku kralju Petru I. Kralj ostavku nije prihvatio i umesto toga mu je predlozio da odlucuje u donesenju glavnih strateskih ciljeva s tim da njihovo sprovodjenje ostavi mladjim oficirima. Putnik je to prihvatio jer je znao koliko su zemlji i vojsci bili potrebni njegovo ime i iskustvo u ovim odlucnim trenucima.

Strategija koju je Putnik primenio 1914. godine zasnivala se na idejama koje je izlozio u radu "Radna sluzba" objavljenom 1911. godine:

"Odbrana ima za cilj da neprijatelju nanese sto je moguce vece gubitke. Medjutim, ona istovremeno treba da pripremi uslove za prelaz u protivnapad, jer pasivna odbrana vodi u poraz. Kako u pocetku operacija namere neprijatelja jos nisu dovoljno poznate to se glavnina vojnih snaga mora rasporediti po budini kako bi bila sposobna da odgovori na napad i uskladi protivofanzivu."

Bila je to doslovno primenjena strategija koju su Putnik i Misic upotrebili u ratu sa Austro-Ugarskom. Njihova predvidjanja u pogledu rata s Habsburskom monarhijom samo su se delimicno ispunila. Oni su tacno predvideli da Rusija nece napustiti malu bracu na Balkanu, ali su pogresno ocekivali da ce invazija doci sa severa, preko Dunava, i dalje produziti dolinom Morave.

Ovu pogresnu ocenu iskupila je mudra srateska "koncentracija po dubini". Po toj zamisli glavna snaga odredjena je Drugoj armiji u sredistu Srbije, sto joj je dalo mogucnost da odgovori na napad koji bi dosao bilo sa severa ili sa zapada. Raspored tri srpske armije imao je u vidu pocetnu odbranu. Tek kada bi pravac glavnog prodora neprijatelja postao jasan, odbrana bi se pretvorila u protivnapad.

Umesto da nastupi sa Dunava, austrougarski prodor u Srbiju krenuo je preko Save i Drine, na severozapadu zemlje. Na dan 12. avgusta takozvana Balkanska kaznena armija (Balkan Streit Armee), pod komandom Oskara Pocoreka, presla je obe reke u nameri da opkoli srpsku vojsku u trouglu izmedju Save i Drine, odbaci je u dolini Jadra i time presece zemlju na dva dela. Pod tim uslovima Srbija bi morala da kapitulira.

Prvih dana austrougarske invazije Putnik i njegov stab u Kragujevcu pokusavali su da proniknu namere protivnika i pravac njegovog glavnog napada. Za pisacim stolom na kome su se gomilali protivrecni izvestaji s frontova, Putnik je pokusao da odgonetne zagonetku koja ga je mucila. Izvestaji su ukazivali da glavni napad dolazi sa zapada umesto ocekivanog sa severa. Ali, sta ako je sve to samo varka kako bi se skrenula paznja sa glavnog severnog napada? Vreme je izmicalo i odgovor je mogao doci suvise kasno. Kutuzov je 1812. raspolagao ruskim prostranstvom i vremenom. Putnik nije imao ni jedno ni drugo. U tim prvim danima rata morao je bez odlaganja da bira izmedju vojnickog razuma, koji ga je upucivao na prodor sa severa, i instinkta saterane zveri kojoj lavez lovackih pasa dopire sa zapada. Polako i oprezno, korak po korak, iskusni vojskovodja je pokrenuo svoju sredisnu Drugu armiju prema Drini i Savi. Konacna, sudbonosna odluka doneta je u noci izmedju 14. i 15. avgusta. Dvojica najprisnijih Putnikovih saradnika, general Misic i pukovnik Pavlovic, istrcali su iz njegove sobe: "Kocka je bacena! Vojvoda je doneo odluku!" Srpske divizije, udarni deo srpske vojske, pokrenute su uzurbanim marsem ka zapadu okretom od devedeset stepeni.

Odluka je u osnovi znacila prelaz u protivofanzivu. Tek kada su namere protivnika protumacene, mogla se primeniti druga faza Putnikove strategije. Dok je Treca srpska armija imala da spreci prodor neprijatelja u dolinu Jadra, Drugoj armiji je naredjeno da krene u napad na levi bok Pocorekovih snaga na planini Ceru. Trecu armiju Putnik je zadrzao u rezervi.

Izvodjenje ovoga plana povereno je komandantu Druge armije, generalu Stepi Stepanovicu. On je svoje divizije, iskusane u prethodnim ratovima, bacio u cetvorodnevnu bitku od 16. do 19. avgusta, cija je okosnica bila na Ceru. Sudar je bio neocekivan. Posle napregnutog marsovanja preko prasnjavih puteva i pod letnjom zegom, srpska kombinovana divizija izbila je na padine Tekerisa gde se sukobila sa 21. divizijom Osmog austrijskog korpusa. Prema kazivanju ocevidaca razvila se divlja, nocna bitka. Bio je mrak, veli jedan od njih, ispunjen gromovima i kisom letnje oluje. Vojnici su bili iznureni, artiljerija se zaglibila na blatnjavim putevima. Komandant divizije naredio je da se vrh planine mora odrzati po svaku cenu. Nasi vojnici uskakali su u neprijateljske rovove i bitka je vodjena prsa u prsa. Kljucalo je kao u paklu. Obe strane dobile su pojacanje i klanica je nastavljena do zore kada su padine Tekerisa prekrili lesevi obeju vojski. Srpski gubici bili su 47 oficira i tri hiljade vojnika. Tekeris je bio odbranjen i 21. austrijska divizija prestala je da postoji. Potucene neprijateljske snage bile su primorane na povlacenje. Bitka na Ceru bila je prva saveznicka pobeda nad Centralnim silama u Prvom svetskom ratu i general Stepanovic, koji je izvojevao pobedu, unapredjen je u cin vojvode.

U cerskoj pobedi srpski vojnik, podrzan narodom, pokazao je najbolje ratnicke osobine. Kasnije je za njega general Alfred Kraus u knjizi o uzrocima austrijskog poraza rekao: "sa malim zadovoljan, umesan, ostrouman, pokretljiv, upoznat sa terenom, pod dobrom komandom, ispunjen mrznjom i entuzijazmom". General Zivko Pavlovic je naveo izvestaj jednog komandanta puka koji je smatrao posebnom cascu da se sukobi sa Cetvrtim carskim pukom dragona imenom Vindisgrec!

Na zahtev zapadnih saveznika koji su se borili na pristupima Parizu, Putnik je zapoceo ofanzivu s ciljem da zaobidje bok austrougarske vojske na Savi i Drini i prodre u Srem i Bosnu. Ofanziva je zapoceta 6. septembra, na dan bitke na Marni u Francuskoj. Putnikova ofanziva nije uspela jer su srpske trupe bile iscrpljene prethodnim vojevanjem i neopremljene za prelazak Save. Posle pocetnih uspeha, ulaska u Zemun i prodora u Srem, one su bile odbacene i satrvene u povlacenju kod Cevrntije. Prodor u Bosnu bio je takodje neuspesan. Srpske i crnogorske jedinice koje su nadirale prema Sarajevu bile su odbacene natrag preko Drine.

Putnik je imao dovoljnih razloga za brigu. Tamni oblaci koji su se nadvijali preko drinskog fronta nagovestavali su novu buru. Zaista 7. septembra Pocorek je preduzeo ofanzivu na srednjem delu srpskog fronta sa osvezenim i reorganizovanim snagama. Ogorcena bitka, nazvana u vojnoj istoriji Bitka na Drini, usla je u novu fazu razvoja.

Suocen s dugim frontom koji se protezao od Beograda do gornjeg toka Drine, Putnik je obrazovao novu komandu Odbrane Beograda i kao ranjeni tigar povlacio se, prelazio u protivnapad, pokusavao da probije blokove neprijatelja u Macvi i da stabilizuje uzdrmani front. Krvavi srpski protivnapadi kod Guceva i Mackovog Kamena naneli su teske gubitke neprijatelju, ali nisu dali rezultate koje je Putnik ocekivao. Konacno, iznurene i ukopane, obe strane su pokusale da povrate dah do konacnog udarca koji je imao da resi ishod i sudbinu ovog ratovanja.

Krvave borbe, napadi i protivnapadi ne samo da su desetkovali srpsku vojsku vec su iscrpli zalihe municije i oruzja. Boreci se da odole nemackoj najezdi, zapadni saveznici nisu imali mogucnosti da pruze pomoc; Rumunija i Bugarska su proglasile neutralnost i zabranile provoz oruzja iz Rusije za Srbiju. Krajem oktobra, uoci konacne austrougarske ofanzive, srpske rezerve bile su na izdisaju: artiljerija je raspolagala sa svega 160--200 granata po topu. U ocajanju, komandant Druge armije, vojvoda Stepa Stepanovic predlozio je Putniku ostavku: "Ja ne mogu da se borim bez municije!" U trenutku opsteg ocajanja Putnikov autoritet je uspostavio ravnotezu: "Hrabrost, prijatelju, hrabrost!" vikao je Putnik u telefon. "Ako nemamo granata, boricemo se puskama!"

Dok je hrabrio potcinjene komandante, Putnik je upozoravao svoju vladu i saveznike na moguci raspad vojske. I on sam je bio na ivici snage. Guseci se od emfizema, skoro paralizovan, pokusavao je da postine nemoguce: da obezbedi pomoc od saveznika i da istovremeno uskladi oslabljenu odbranu.

Putnik se blizio kraju i snage i moci. Na zajednickoj sednici Vlade i Vrhovne komande, koja je na njegov zahtev odrzana 8. novembra, Putnik je skinuo sa sebe odgovornost za sudbonosne posledice koje mogu nastupiti. Bez municije vojska nema izgleda na uspeh. Stoga postoje svega dve mogucnosti: separatan mir ili obustava dalje odbrane.

I danas nije jasno da li je ovaj predlog bio iskren ili mu je namera bila da uceni saveznike kako bi pritekli Srbiji u pomoc. Vlada je odbila Putnikov predlog, ali ga je Pasic odmah dostavio Rusiji. Zadovoljan, Putnik je napustio prostoriju u kojoj je sastanak odrzan recima: Boricemo se pa makar nas saterali do Djevdjelije!



Putnik nije preterao u proceni situacije. Neprijatelj je nadirao kroz zbunjenu i porazenu zemlju. Srpska vojska se najpre povukla na polozaje kod Kolubare i Valjeva, a zatim, posle neuspelog protivnapada, napusteno je i Valjevo. Povlacenje je pretilo da se pretvori u opstu bezaniju. Prema kazivanju ocevidaca, pukovi triju srpskih armija s vojnicima u stanju soka izmesali su se s narodom, seljackim kolima i konjima u gusanju na valjevskom drumu. To vise nije bila vojska vec gomila koja je bezala s kricima i psovkama uz odjeke artiljerijske grmljavine sa obliznjeg fronta.

U takvom odsudnom trenutku niko nije slutio da je Putnik bio u predvecerju najslavnije pobede u svojoj vojnickoj karijeri. Nekoliko razloga tome je doprinelo.

U drugoj polovini novembra saveznici su konacno bili u stanju da preko Grcke i Dunava posalju neophodnu municiju u Srbiju. Putnik je povlacenjem svojih armija skratio duzinu fronta. Najbolnija je bila odluka da napusti Beograd. Na opstu poviku koju je ona izazvala Putnik je gundjao da on nije kriv sto je prestonica postavljena na mestu gde bi trebalo da bude granicna karaula!

Srpsko povlacenje je istovremeno rasteglo linije snabdevanja austrougarske vojske preko blatnjavih puteva i od jesenjih kisa nabujalih reka, kao i opustosene zemlje.

Ovoga puta nije Putnik, vec njegov general Zivojin Misic preduzeo inicijativu protivofanzive i izabrao trenutak kada da je izvede. Misic je 14. novembra zamenio na celu Prve armije ranjenog generala Petra Bojovica. On je shvatio porazno dejstvo koje je povlacenje imalo na moral vojnika. U dramaticnom telefonskom razgovoru s Putnikom 28. novembra, koji je trajao dva i po casa, Misic je trazio dozvolu da dalje povuce svoju Prvu armiju do Gornjeg Milanovca kako bi sredio rastrojene pukove i odmorio ih za uspesnu protivofanzivu.

Misicev zahtev za dalje povlacenje doveo je Putnika u tesku dvoumicu. Povlacenje Prve armije neizbezno je nametalo i povlacenje ostalih dveju armija. Vise od toga: ako bi neprijatelj zauzeo Gornji Milanovac, to bi mu otkrilo put u Kragujevac, u srce Srbije, i preseklo bi zemlju na dva dela.

S druge strane, Putnik je dobro znao svog pomocnika Misica i imao puno poverenje u njegov sud. Uostalom, kontraofanziva je bila ugradjena u Putnikovu strategiju od pocetka rata.

Priteran uz zid, Putnik je primenio svoj uobicajeni postupak prema potcinjenim komandantima. Najpre bi se suprotstavio da bi ih potom pustio da ga ubede. Kada je vojvoda u prvom trenutku predlog odbio, bujni Misic ga je ucenio ostavkom. Putnik je konacno popustio i izdao potrebna naredjenja za uskladjeno povlacenje ostalih dveju armija.

Misic je bio u pravu. Kratak predah dobijen povlacenjem omogucio je vreme potrebno da se trupe povrate od soka i da se reorganizuju. Na dan 3. decembra pocela je nezadrziva srpska kontraofanziva, poznata kao Kolubarska bitka, koja je preokrenula poraz u pobedu.

Vojni istoricari kasnije su raspravljali o ulozi koju su Putnik i Misic odigrali u Kolubarskoj bici. Neki su pobedu pripisali vojvodi, drugi njegovom generalu. Stanoje Stanojevic, Stevan Hayic i Savo Skoko, koji je u dva obimna toma dao najbolju biografiju vojvode Putnika i objavio uspomene vojvode Misica, odavali su priznanje obojici, ali su davali prednost Misicu za inicijativu u organizovanju protivofanzive koju je nametnuo Putniku. General Zivko Pavlovic, koji je tesno saradjivao s Putnikom u Vrhovnoj komandi, imao je primedbe na pojedine Misiceve poteze prilikom povlacenja i davao je prednost Putniku. To su cinili medju ostalima i Putnikovi biografi Vladimir Belic i Zivan Rankovic. Svi se oni slazu da je Putnik bio arhitekt opste strategije dok je Misic tu strategiju primenio onda kada je nagonski osetio da je dosao trenutak za protivudar.

Posle poraza Sestog austrougarskog korpusa na Suvoboru srediste bitke preneto je na sever. Pocorekov Peti korpus pretio je da prodre od Beograda prema jugu u pozadinu srpskih armija razvijenih u zapadnoj Srbiji. Manevrisuci oprezno svojim iscrpljenim i desetkovanim trupama, Putnik je uputio divizije Druge armije prema severu. Pojedini istoricari kasnije su prebacivali Putniku sto nije dovoljno iskoristio rezultate Kolubarske bitke. Ali Putniku se cinilo manje vaznim gonjenje potucenog neprijatelja na Suvoboru od pretece opasnosti koja se nadvila na severnom frontu kod Beograda i Kosmaja. Oslobodjenje Beograda bilo je najveca nagrada. Putnik je 15. decembra u prestonici raportirao kralju Petru I da toga dana nije bilo vise nijednog slobodnog neprijateljskog vojnika na teritoriji Srbije. To je bila ne samo najslavnija vec i poslednja pobeda vojvode Radomira Putnika.

Putnikova strategija u vreme ratova 1912--1914. bila je elasticna i prilagodljiva nastalim prilikama na bojnom polju. Godine 1912. primenio je ofanzivnu strategiju a 1913. presao iz defanzive u napad. Strategija koju je nazvao "aktivna odbrana" dosla je do punog izrazaja 1914. godine. Koncentracija glavnih snaga u dubini i njihov prelaz u protivnapad bili su uspesni.

Ocigledno je da je sreca potrebna vojniku u ratu, kao i svima u svakodnevnom zivotu. Putnik je koristio pogreske turske komande, megalomansku politiku bugarskog kralja i rusku podrsku 1914. koja je pomela austrijske planove za invaziju Srbije. Napad daleko nadmocnijeg neprijatelja 1915. okrenuo je ratnu srecu protiv njega.

U svemu tome istorija je ipak bila naklonjena starom vojniku. Na vrhuncu Kolubarske bitke Putnik je odvratio kralja Petra od nameravane posete frontu:

"Velicanstvo, jedino sto cete cuti je kako vojnici psuju vas i mene."

Medjutim, Putnikovo telo preneto je u Beograd 1926. godine a na kapeli u kojoj je sahranjeno stoji natpis: "Vojvodi Putniku zahvalna otadzbina".

ГЕНЕРАЛ ЖИВОЈИН МИШИЋ

Живојин Мишић (7. јул (по ст.кал.)/19. јул 1855. Струганик - 20. јануар 1921. Београд) је био српски војвода из Првог светског рата. Живојин Мишић је учествовао у свим српским ратовима од 1876. до 1918. Непосредно је командовао српском Првом армијом у Колубарској бици, а приликом пробоја Солунског фронта је био начелник Врховне команде

Биографија:

Преци Живојина Мишића су се доселили у Струганик крајем 17. или почетком 18. века. Породица је узела презиме Мишић по имену деде Живојина Мишића - Миша Каљевића. Доселили су се из Дробњака.[тражи се извор од 09. 2009.]

Мишићеви родитељи Радован и Анђелија (рођ. Дамјановић – Коштуњић, рођака Војислава Коштунице) имали су тринаесторо деце, од којих су двоје биле девојчице Тодора и Живана. Живојин је био тринаесто дете, и када се родио, само осморо његових браћа и сестара је било живо.

По завршетку своје шесте године био је пастир. Основну школу започео у Рибници, а завршио у Крагујевцу. У својим мемоарима Мишић је помињао неприлике које је имао с варошком децом због сељачког порекла, што га је узбуђивало и вређало. Гимназију у Крагујевцу је уписао 1868. Први, други и шести разред гимназије завршио у Крагујевцу, а трећи и четврти у Београду, у Првој београдској гимназији. У првих пет разреда гимназије није био посебно добар ђак, али је шести разред завршио са много бољим успехом. С таквим оценама шестог разреда гимназије примљен је 20/9 (по ст.кал.) 1874. у Војну академију, као 19. у рангу. На сваком распусту одлазио је кући у село и врло често је заједно са својом браћом радио и пољске радове..

Војна каријера:

На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, као питомац Артиљеријске школе, учествовао је у два ослободилачка рата против Турске (1876. и 1877 — 1878. године). У тим ратовима командовао је Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде II класе и стекао прва ратна искуства.

Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је аустро-угарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку у српској војсци.

Учествовао је и у Српско-бугарском рату 1885. као поручник и командант чете у 5. пуку Дринске дивизије.

Од 1898. до 1904. предавао је стратегију на Војној академији. [1]

Након Мајског преврата је био приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, наводно због утицаја Црне руке, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909, током Анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником. Мишић је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустро-Угарском.

У Балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, јер је — како је истакао генерал Живко Павловић — „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске“. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан.

Међутим, пред само избијање Првог светског рата, опет је реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током Колубарске битке, Мишићу је предата команда над Првом армијом, тада у врло тешкој ситуацији, да замени њеног рањеног и болесног команданта генерала Петра Бојовића. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу. Мишић је инсистирао (тада је то сматрано ризичним) на дубљем повлачењу да би се целој српској војсци дало времена да се одмори и попуни залихе, што је резултовало напуштањем Београда. Међутим, његово коцкање се исплатило пошто је аустроугарска војска превише раширила своје линије снабдевања и тешко је поражена у потоњем српском контранападу, који је такође започео Мишић, а његова армија је одиграла одлучујућу улогу. Ово је била једна од највећих битака у српској историји и Мишић је унапређен у чин војводе. Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију у октобру 1915, када се српска војска повукла на Косово, Мишић је предложио да се изврши контранапад. Овај предлог су одбили остали заповедници армија на састанку у Пећи, и следило је повлачење српске војске преко Црне Горе и Албаније. На Солунском фронту 1916. Мишић је командовао Првом армијом која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску у бици код Горничева. Пред крај рата у јуну 1918. Мишић је постављен за начелника Врховне команде и командовао је српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру 1918.

Живојин Мишић је умро у Београду 20. јануара 1921.

VOJVODA PETAR BOJOVIĆ





V I T E Z  SRPSKOG RODA

Posle svetskog rata neki vojni pisci su s razlogom i bez razloga kritikovali komandu 1. armije za greške u upravljanju kumanovskom bitkom. Bitno je, međutim, da je bitka, s obzirom na uslove u kojima je vođena, dobijena s daleko manjim gubicima nego kod neprijatelja. Zanimljivo je takođe da ni kralj Aleksandar ni vojvoda Bojović nisu opovrgavali čak ni izvesne neobjektivne kritike. Posle drugog svetskog rata neki "istoričari" i političari su pisali i govorili da bi, na primer, Makedonci bolje prošli sa Turcima da nije bilo balkanskog rata. Dabome, lako je odapinjati praćku za Turcima kada su već proterani sa Balkana.

Srbija je dala najveći udeo u pobedi balkanskih saveznika u ratu protiv Turske. Zbog toga je srpska vlada postavila pitanje revizije ugovora o podeli oslobođenih teritorija. Bugarska je odbila mirno poravnanje pa je bez objave rata napala srpsku vojsku u Makedoniji. Srbiji su pritekle u pomoć Crna Gora i Grčka. U međusavezničkom ratu, koji je izazvala, Bugarska je poražena. Odlučujuća bitka za Makedoniju i položaj Srbije na Balkanu odigrala se na Bregalnici. Istina, Makedonija je tada podeljena između balkanskih saveznika. Ali samo u onom delu Makedonije koji je pripao Srbiji i, docnije Jugoslaviji, Makedonci su se oformili kao autohtoni narod i izgradili svoju federalnu jedinicu u sastavu jugoslovenske federacije.

Odlučujuću ulogu u bici drugog balkanskog rata imala je srpska 1. armija pod komandom prestolonaslednika Aleksandra i generala Bojovića. Slava srpske vojske i njenih komandanata odjeknula je diljem zemljine kugle kao najveća senzacija.

Uspesi srpske vojske, međutim, duboko su uznemirili Austro-Ugarsku Monarhiju, jer su srpske pobede pregrađivale put germanskim imperijalistima prema Bliskom istoku, ugrozili Austro-Ugarsku dominaciju na Balkanu i integritet stare dotrajale Monarhije u kojoj su njeni slovenski podanici pozdravili te pobede kao zoru sopstvenog oslobođenja i Srbiju kao pijemont jugoslovenskog ujedinjenja.

NEOSTVARENA "LAKA ŠETNJA DO NIŠA"

Zbog toga je Austro-Ugarska vrebala zgodnu priliku da uništi Srbiju i desetkuje srpski narod i tako otkloni opasnost za svoj opstanak velike evropske sile. S obzirom da je Srbija bila jako iscrpljena u balkanskim ratovima i pretrpela gubitke u ljudstvu od preko 80.000, sarajevski atentat Gavrila Principa na austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda je dobro došao kao zgodan povod za objavu rata.

Austrougarski vojni eksperti su smatrali da će rat protiv male i u predhodnim ratovima iscrpljene Srbije biti samo "jedna laka šetnja do Niša". Nadmeni stratezi su se grdno prevarili: Austro-Ugarska je našla svoj grob u Srbiji.

U prvom svetskom ratu, kada je Austro-Ugarska objavila rat Srbiji, general Bojović je postavljen za komandanta Prve armije a prestolonaslednik Aleksandar, kao regent Srbije posle povlačenja kralja Petra iz aktivne politike, postao je vrhovni komandant Srpske vojske. Prema ratnom planu, 1. armija je raspoređena u dolini Morave, za zatvaranje glavnog moravskog operacionog pravca sa severa. Pošto su Austro-Mađari izvršili napad preko Drine, s njima se zametnula Cerska bitka, u kojoj je Druga armija generala Stepe Stepanovića potukla neprijateljsku Petu armiju. Prva armija je prebačena u Mačvu, desno od Druge armije, i od 20. do 24. avgusta proterala neprijatelja preko Save i povratila Šabac.

Hrabar i temperamentan, general Petar Bojović često je ulazio u prve borbene redove, pa je na položaju kod Jevremovca, 21. avgusta, ozbiljno ranjen u zglob leve noge, puščanim metkom. Ali, on je i dalje ostao na čelu Armije, s kojom je od 6. do 10. septembra 1914. prešao Savu, oslobodio donji Srem, a zatim komandovao u bici na Drini do sredine novembra. Tada je zbog pogoršanja neizlečene rane smenjen, a na njegovo mesto postavljen je general Živojin Mišić.

U najtežoj situaciji 1915. godine, kada se srpska vojska pod pritiskom višestruko nadmoćnijih neprijatelja Nemačke, Austro-Ugarske i Bugarske povlačila na Kosovo, general Bojović je postavljen za komandanta trupa novih oblasti. Sa svojim trupama sprečio je proboj bugarske vojske na Kosovo i time olakšao povlačenje vojske i izbeglica na Jadransko primorje.

U Skadru, kada je vojvoda Radomir Putnik, zbog bolesti morao da napusti svoje mesto, decembra 1915. godine, na njegovo mesto postavljen je general Bojović. Naimenovanje za načelnika Štaba Vrhovne komande zateklo ga je u Elbasanu. Čim je primio depešu o naimenovanju, odleteo je borbenim avionom do  Skadra. Iznenađenje je bilo opšte: Bojović je bio prvi general u istoriji vazduhoplovstva, koji je leteo avionom do Skadra.

Na novoj dužnosti ispoljio je izuzetne organizatorske sposobnosti. Uprkos ogromnim nedaćama koje su zbog nemarnog odnosa Saveznika snašle srpsku vojsku u albanskom Primorju, Bojović je odigrao krupnu ulogu u njenom prevoženju na Krf, oporavku, reorganizaciji, opremanju novim oružjem i spremom i u prebacivanju na Solunski front.

Blagodareći upravo njegovoj čvrstini i pregovaračkom smislu, on je, oslonjen na podršku predsednika vlade Nikole Pašića i regenta Aleksandra, obezbedio ravnopravan položaj srpske vojske među savezničkim armijama na Solunskom frontu. Uspešno je upravljao operacijama u bitkama kod Gorničeva, na Kajmakčalanu i u oslobođenju Bitolja, u jesen 1916. godine.

Duboka kriza pogodila je sve savezničke zemlje tokom 1917. godine. Uzdanica Srbije, Rusija, izašla js iz rata. Kriza je pretila i srpskoj vojsci podrivačkim radom "crnorukaca". General Bojović je, budno prateći spoljne događaje i prilike na frontu, bitno uticao na održavanje borbenog morala srpske vojske. Njegove zasluge su velike za bratski prijem jugoslovenskih dobrovoljaca, koji su iz celog sveta pohrlili u srpsku vojsku da se bore za slobodu Srbije, oslobođenje i ujedinjenjs svih Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu.

Povodom dolaska velikog broja jugoslovenskih dobrovoljaca u srpsku vojsku, ujesen 1917. godine, Bojović je u svojstvu načelnika štaba Vrhovne komande uputio naredbu vojsci koja po svojim porukama i pogledima na budući zajednički život predstavlja svojevrstan manifest o jednakosti i bratstvu jugoslovenskih naroda. Ta naredba je doprinsla boljem upoznavanju i učvršćivanju poverenja i sloge između vojnika i dobrovoljaca i jačala njihovu veru u pobedu pravedne stvari za koju su se borili.

Juna 1918. podneo je ostavku na položaj načelnika Štaba Vrhovne komande, zbog sukoba sa glavnom komandom savezničkih snaga, generalom Gijomom. Nije se složio da se srpskoj vojsci proširuje front, jer je već dve godine bila bez smene i odmora u rovovima. Kada je vlada, iz bojazni da se zbog toga odbijanja ne poremete odnosi sa Saveznicima, pristala na zahtev savezničkog glavnog komandanta, Bojović je odstupio i po svojoj želji po drugi put postavljen je za komandanta Prve armije, umesto vojvode Živojina Mišića, koji je preuzeo njegovu dužnost.

U velikoj solunskoj ofanzivi 1918. godine, Prva armija je, nastupajući levo od Druge armije vojvode Stepanovića, probila neprijateljski front od Sokola do Crne reke od 15. do 18. septembra, i boreći se snažno, bez predaha, gonila neprijatelja, osvojila Drensku planinu i Babunu, prešla Vardar kod Velesa, osvojila Ovče polje i Kumanovo gde je bugarskoj vojsci i nemačkim trupama presekla odstupnicu na Krivoj Palanci i Sofiji i prisilila njihove armije od preko sto hiljada ljudi da polože oružje u otvorenom polju. Armija vojvode Stepe Stepanovića izbila je na staru bugarsku granicu kod Carevog sela usmerivši svoje napadne kolone prema Sofiji. Bugarska je morala da istakne belu zastavu. Zaplenjene su ogromne količine hrane, oružja i opreme. U znak priznanja za te slavne pobede vrhovni komandant regent Aleksandar unapredio je generala Bojovića u čin vojvode, a pet dana kasnije regent Alsksandar, vrhovni komandant srpske vojske, ukazom kralja Petra I unapređen je u čin generala.

SRBI REŠILI RAT

Izbacivanjsm Bugarske iz rata zaslugom srpske vojske, otvorena je ogromna breša u odbrambenom sistemu Centralnih sila. Saveznički komandant na Solunskom frontu, francuski general Franše d'Epere zabeležio je u svoj dnevnik da su se već tada "zvonici Budimpešte videli na horizontu". Obavešten o kapitulaciji Bugarske, nemački car Viljem uputio je sarkastičan telegram bugarskom kralju Ferdinandu u kome je rekao: "62.000 Srba rešilo je ishod rata. Sramota!"

Posle kapitulacije Bugarske, srpska 1. armija, koja je ispred svih savezničkih snaga u Makedoniji najdalje odmakla na sever, dobila je zadatak da nastavi gonjenje neprijateljskih snaga prema Nišu. Nemačka i Austro-Ugarska činile su strašne napore da dovođenjem trupa sa istočnog fronta, iz Italije i Francuske, obrazuju nov front u Srbiji, sačuvaju komunikacijske veze sa Turskom i zaštite rumunske izvore nafte neophodne za nastavljanje rata. Međutim, sva njihova nastojanja raspršila je armija vojvode Petra Bojovića. Pošto je iz pokreta razbila austrougarsku 9. diviziju, koja je upravo prevezena iz Venecije, i nemačke delove iz sastava XI armije kod Vranja, ona se ustremila prema Nišu ne dopuštajući neprijateljskim snagama da se srede na novim položajima. Posle pet dana neprekidnih marševa i bojeva, 1. armija je širokim frontom izbila pred Niš, gde su Nsmci doveli četiri nove sveže divizije i sa dvostruko jačim snagama od srpske 1. armije poseli jake položaje za odbranu. Obavešten o grupisanju jakih snaga neprijatelja kod Niša, general d'Epere je uputio telegram vojvodi Mišiću i upozorio ga da "Prva armija srlja u avanturu i da će kompromitovati sve naše dosadašnje uspehe", naredivši mu da se ona bezuslovno zaustavi do pristizanja ostalih savezničkih snaga. Vojvoda Mišić je prosledio depešu glavnog savezničkog komandanta vojvodi Bojoviću, ali mu je ostavio da sam odluči može li sam sa svojom armijom započeti bitku za Niš. Vojvodu Bojovića nije pokolebalo upozorenje generala d'Eperea. Duboko uveren da će u bici za Niš prevagnuti moralna snaga nad brojem vojnika, on je pregrupisao svoju armiju i naredio da 9. oktobra krene u odlučnu bitku. Posle tri dana krvavih borbi, kada su Konjička i Dunavska divizija otpočele proboj preko Pasjače ka Grejaču, nemačka 11. armija je priznala poraz i u neredu evakuisala Niš. Niš je oslobođen 12. otkobra. Armija vojvode Bojovića nastavila je gonjenje neprijatelja na sever. Turska je odsečena od njenih moćnih saveznika. Sada je Austro-Ugarska bila najneposrednije ugrožena od srpskih divizija. Obrazlažući kako je 1. armija porazila nadmoćnu neprijateljsku vojsku kod Niša, načelnik armijskog štaba pukovnik Emilo Belić je napisao sledeće: "Treba znati da je moral naših trupa bio toliko visok, želja da se pobedi toliko žarka i rešenost da se istraje, ma svi izginuli, toliko moćna, da je tada svaki vojnik predstavljao desetinu, svaka puška mitraljez, svaki top bateriju, a svi ukupno jedno biće koje ne poznaje granice umora kad je upitanju čast svoga oružja, ljubav prema otadžbini i želja da se oslobode ropstva svoji najmiliji".

Pobedu srpske 1. amrije u bici kod Niša strana štampa je opisivala kao krunu "najvećeg napredovanja saveznika u svetskom ratu". Londonski "Dejli ekspres" je isticao da veličinu pobede na Balkanu obeležava činjenica "da Srbi pobedonosno ulaze u svoju zemlju, što će još jednom učiniti da Austrija zadrhti od ove vojske". Drugi listovi opisivali su "napredovanje Srba prema Dunavu kao posmrtno zvono za Austro-Ugarsku imperiju". Iz oslobođenog Niša, osim toga, na horizontu se nazirao šestopreg na Brandenburškoj kapiji u Berlinu. Svetski rat bližio se kraju. Armija vojvode Bojovića ubrzavala je njegov pobedonosni završetak u korist savezničkog oružja.

U vreme oslobođenja Niša savezničke armije nalazile su se još uvek u Makedoniji zapletene na besputnim terenima. Armija vojvode Stepe hitala je dolinom Ibra prema Kraljevu i dalje ka Drini. Vojvoda Bojović nije čekao na njihovo pristizanje. Nastavio je da goni neprijatelja bez predaha. Posle novog poraza, koji je naneo nemačko-austrougarskim snagama na kragujevačkim položajima, produžio je pobedonosna nadiranja prema Savi i Dunavu. Mesec dana od početka solunske ofanzive neprekidnih borbi i marševa,vojvoda Bojović je oslobodio celu Srbiju od Timoka do Drine zajedno sa Beogradom u koji je, na čelu Dunavske divizije, ušao u 10.30 časova 1. novembra 1918. godine. U međuvremenu, 2. armija vojvode Stepanovića izbila je na Drinu i deo snaga pod nazivom "Jadranske trupe" uputila u pomoć crnogorskim ustanicima da proteraju neprijatelja iz svoje zemlje.

VELIKODUŠNOST REGENTA ALEKSANDRA

Austro-Ugarsku je zahvatilo rasulo. Vojvoda Bojović je 3. novembra obavešten da je kapitulirala dvojna Monarhija. Istog dana primio je naređenje da otpočne prebacivanje trupa preko Save i Dunava radi razoružavanja austrijske vojske i operacija protiv nemačkih armija, koje su nastavile rat. U međuvremenu Austro-Ugarska se potpuno raspala: Poljska i Čehoslovačka su proglasile državnu nezavisnost, Mađarska se odvojila od Austrije i, najzad, Sabor Hrvatske i Narodno vijeće u Zagrebu objavili su raskid veze sa Austrijom i Mađarskom i proglasile obrazovanje države Slovenaca, Hrvata i Srba koja je trebalo da obuhvati sve jugoslovenske pokrajine bivše Austro-Ugarske čvrsto rešeni da ne dopuste ulazak stranih trupa na tu teritoriju, uključujući italijanske i srpske. Srpskim trupama se, doduše, dopuštalo da se prošire na zapad do linije Osijek—Šamac. Ali, kada su uvideli da nije tako lako praviti državu, da ih niko ne priznaje, da pobedničke sile svu teritoriju Austro-Ugarske smatraju za neprijateljsko zemljište s pravom da posednu svaku tačku za koju smatraju da im može korisno poslužiti za efikasnu kontrolu izvršavanja veoma strogih odredbi iz Ugovora o primirju, da ne mogu organizovati sopstvenu vojsku da štite nacionalnu teritoriju od Italijana i Austrijanaca, uputili su delegaciju u Beograd da mole srpsku Vrhovnu komandu i vladu za vojnu i razne vidove druge pomoći. Delegaciju je, 8. novembra, prvi primio vojvoda Bojović i, prema instrukcijama Vrhovne komande, izjavio da će Srbija u svemu izaći u susret bratskoj vladi Narodnog vijeća i predložio delegatima da sačekaju regenta Aleksandra koji sutradan iz Niša stiže u Beograd.

Regent Aleksandar je, za vreme razgovora sa izaslanicima iz Zagreba galantno, u čisto srpskom maniru, izjavio da će Narodnom vijeću dati trupa koliko god žele, ako treba i 4—5 divizija, da bi zaštitili nacionalnu teritoriju od italijanske okupacije, i to, razume se, bez ikakvih uslova, ostavljajući im slobodu da priđu Srbiji ili ostanu nezavisni. Vojvoda Mišić je, međutim, u poruci Narodnom vijeću u Zagrebu, koju je trebalo da prenese izaslanik Vrhovne komande, pukovnik Dušan Simović, saošptio da će Srbija, ako novostvorena država zadrži nezavisan položaj, uzeti srpske zemlje do linije Barč, Osijek, Šamac, zapadna granica Bosne i Hercegovine i Dalmaciju zaključno sa Splitom.

Nastavljajući operacije preko Save i Dunava protiv austrijskih i nemačkih armija, srpska 1. armija je do 14. novembra oslobodila Srem, Banat, Bačku, Slavoniju i znatan deo Hrvatske i posela demarkacionu liniju: Arad, Subotica, Boja, obezbeđujući severnu granicu buduće jugoslovenske države. U isto vreme iz ove armije upućeni su specijalni odredi u Zagreb, Ljubljanu, Rijeku i Korušku da zaštite od italijanskih i austrijskih upada zapadne krajeve jugoslovenskog etničkog prostora.

Gonjenje koje je izvela srpska 1. armija posle proboja Solunskog fronta prešavši pod borbom 800 kilometara za dva meseca, uvek istaknuta za nekoliko dana marša ispred Druge armije i ostalih savezničkih snaga, vojni pisci s razlogom su svrstali među najuspešnija gonjenja u istoriji ratova, kako po smelosti, načinu izvođenja, tako i po postignutim rezultatima, uključujući i Napoleonovo gonjenje Prusa posle bitke kod Jene 1807. godine. Zbog toga su, i njen komandant vojvoda Bojović, zajedno sa vojvodama Radomirom Putnikom, Stepom Stepanovićem i Živojinom Mišićem, ušli u red najvećih srpskih vojskovođa uopšte i najuspešnijih vojskovođa prvog svetskog rata.

Po završetku rata, Bojović je ostao komandant Prve armijske oblasti do decembra 1920. godine. Marta 1921. preuzeo je dužnost načelnika Glavnog generalštaba umesto obolelog vojvode Živojina Mišića i na tom položaju ostao je sve do 21. decembra, kada je penzionisan i povukao se iz javnog života.

Vojvoda Petar Bojović doživeo je duboku starost, doživeo je drugi svetski rat. U kratkotrajnom aprilskom ratu, on se još jednom pojavio na ratnoj sceni. Kada je već krenulo nizbrdo, reaktiviran je i postavljen za pomoćnika Vrhovnog komandanta. Međutim, on nije mogao da pruži nikakvu pomoć, jer nije imao nikakvog uticaja na razvoj događaja koji su se završili potpunom katastrofom jugoslovenske vojske.

Vratio se u okupirani Beograd i u njemu — u dobrovoljnoj izolaciji — proživeo okupaciju i dočekao oslobođenje.

Umro je 20. januara, 1945. u osamdeset devetoj godini života. Sahranjen je na beogradskom Novom groblju, u porodičnoj grobnici, koja se u pogrebnim knjigama vodi kao grobnica trećeg reda. Na njegovom grobu nije ubeležen nikakav vidni beleg da je tu sahranjen veliki vojskovođa srpske vojske, ali ipak, njegovo ime je krupnim slovima zabeleženo u istoriji zajedno sa njegovom Prvom armijom, koja se ovenčala slavom u tri velika rata Srbije protiv njenih neprijatelja.

Deo auto-puta kroz Beograd, na potezu od Mostarske petlje do Autokomande, nosi ime čuvenog vojskovođe iz Prvog svetskog rata, koji je veoma poštovao srpski narod i njegove vojnike.

Čuveni francuski general Luj Franše d’ Epere (fr. Louis Félix Marie François Franchet d’Esperey) ulicu u srpskoj prestonici dobio je jer se u Prvom svetskom ratu borio na strani Srba. Izgleda da je položaj d’Epereove ulice pomalo simboličan: na delu auto-puta koji prolazi kroz sam grad, između dve petlje, ovaj deo pomalo podseća na buran ratnički život slavnog maršala.

Luj Franše d’ Epere rođen je 25. maja 1856. godine u Mostaganemu, u tadašnjem francuskom Alžiru. Kao sin oficira konjice, d’ Epere se vojno obrazovao u Sen Siru, odakle je otišao na službu u nekadašnju francusku Indokinu. Godine 1913. dobio je na komandu i korpus, a godinu dana kasnije otišao je u Maroko.

PRVI SVETSKI RAT

Iste godine, d’ Epere je komandovao korpusom u bici kod Šarloa, zbog čega je tokom rata brzo napredovao. Uoči bitke kod Marne postao je komandant Pete francuske armije. Do marta 1916. godine komandovao je Istočnoj armijskoj grupi i do januara 1917. godine Severnom armijom. Maja 1918. godine teško je poražen od Nemaca, nakon čega je uklonjen sa zapadnog fronta i postavljen za komandanta savezničke vojske na Solunu.

Kako je S. Sretenović zapisao u knjizi “Francusko-srpski odnosi u XIX i XX veku”, prelomna godina u ratu, pa i u francusko-srpskim odnosima bila je 1917.

- Te godine u rat na strani Antante su ušle Sjedinjene Američke Države; Rusija, tradicionalni podržavalac Srba, je izašla iz rata zbog boljševičke revolucije; a Italija, saveznica Antante, je doživela poraz kod Kobarida (Kaporeta). Sa druge strane, na Solunskom frontu, na strani saveznika borila se šarolika vojska koju nisu činile samo francuske i srpske trupe već i britanski, italijanski i grčki odredi.”

Prilikom organizacije ovakve vojske javljali su se mnogi problemi. Italijani su osporavali francusku vrhovnu komandu, dok su Srbi često težili ka tome da povlače samostalne poteze. Francuzi su promenili nekoliko vrhovnih komandanata na Solunskom frontu sa nadom da će smiriti nesuglasice. U Solun su slati generali sa iskustvom u komandovanju francuskim kolonijalnim trupama: Moris Saraj, Luj Gijoma i Luj Franše d’Epere.

Pod d’Epereovom komandom izvršen je proboj Solunskog fronta, izvedeno je proganjanje nemačko-austrijsko-bugarske vojske, zaključen je ugovor o kapitulaciji bugarske vojske i, konačno, oslobođena je Srbija.

POČASNI VOJVODA SLOBODNE SRBIJE

Franše d’Epere postao je maršal francuske vojske 19. februara 1921. godine, a iste godine dobio je i počasnu titulu vojvode od Srba.

Vojvoda je umro 3. jula 1942 godine. Možda je najbolje svedočanstvo francusko-srpskog prijateljstva, kao ličnog čina u okolnostima Drugog svetskog rata, okupljanje nekolicine Srba na čelu sa kraljem Petrom II Karađorđevićem u Londonu 1942. godine radi odavanja pošte preminulom francuskom maršalu.

Čuveni francuski vojskovođa ima svoju ulicu u dva evropska grada – u Solunu i Beogradu. Deo auto-puta od Mostarske petlje do Autokomande zvanično se zove Bulevar Franša d’Eperea.

(Milica Stojanović / Izvori: S. Sretenović “Francusko-srpski odnosi u XIX i XX veku”, Wikipedia)
[You must be registered and logged in to see this image.]

Павле Евгеније Јуришић Штурм (нем. Paulus Eugen Sturm)

Родио се 22. августа 1848. године у Згоржелцу (Лужица), од оца Лужичког Србина[1]. Војну академију је завршио у Вроцлаву (Шлеска). Име му је било Павел Штурм. По завршеној војној школи као официр Пруске са чином водника учествује у француско-пруском рату (1870 — 1871).
Дошао је у Србију пре српско-турских ратова да предаје на српској војној академији. Заљубио се у Србију, оженио Српкињом Савком и променио име Павел у Павле, а презиме Штурм у Јуришић (нем. Sturm значи јуриш). Презиме Штурм је задржао као алијас. Као крсну славу узео је Светог Саву, мада један део породице Јуришић-Штурм слави Светог Јована. Они се везују за даљег рођака Павловог, Michael-a von Sturm-a (Михаило Јуришић) ожењеног Милевом (рођеном Токалић).
Павлов рођени брат Евгеније Јуришић Штурм такође је био добровољац српске војске.
Павле је имао само једног сина коме је дао име Павле Јуришић млађи. Млађи Павле је за време Првог светског рата био мајор у српској војсци, а после априлског слома 1941, придружио се Југословенској војсци у отаџбини Драже Михаиловића. Гестапо га је ухватио и стрељао. По причи очевидаца, понуђено му је било да буде ослобођен и да настави живот у кућном притвору, будући да је немачког порекла, али је Павле то одбио говорећи да је српски официр.
Павле Јуришић као официр војске Србије

У српску војску је примљен као поручник, добровољац, 15. јуна 1876. Капетан 2. класе је постао 27. јануара 1877, капетан 1. класе 10. августа 1883, мајор 17. марта 1885, потпуковник 30. септембра 1892, пуковник 22. фебруара 1897. и генерал 2. новембра 1912.
По избијању непријатељстава између кнежевине Србије и Отоманске империје 1876. године, долази у Србију и учествује у српско-турским ратовима (1876 — 1878.). Примљен је као добровољац са чином поручника.
Истиче се као командант Шабачког и Посавско-Тамнавског батаљона у српско турском рату 1876.-1877., посебно у борбама код села Лешнице и Попова. Због тога је одликован Орденом Таковског крста и унапређен у чин капетана.
У идућем српско-турском рату 1877.-1878. командује 1. добровољачким пуком, а затим Крајинским комбинованим пуком код Беле Паланке и Пирота. Крај рата је дочекао са чином команданта пука.

Током балканских ратова командује Дринском дивизијом, која се посебно истакла у Кумановској бици пробивши турску одбрану.
[уреди]Први светски рат
Први светски рат дочекао је на челу III армије. Великим залагањем његове III армије спречен је продор аустроугарских трупа у Србију чиме је генералу Степи Степановићу и његовој II армији омогућено да изврши распоређивање и однесе прву победу Антанте над Централним силама у тзв. Церској бици.
Као командант III армије учествовао је у операцијама српске војске током јесени 1914. године, чија је последица била величанствена победа у Колубарској бици. Током здруженог напада на краљевину Србију 1915. године у коме су учествовале Аустроугарска, царевина Немачка и краљевина Бугарска трупе под његовом командом су пружале одлучан отпор XI немачкој армији спречавајући њен продор ка Моравској долини.
Трећом армијом командује и на Солунском фронту до августа 1916.


Пензионисан је 8. новембра 1921. године, а преминуо у Београду 14. јануара 1922. године. Сахрањен је на Новом гробљу. Одликован је Орденом Карађорђеве Звезде са мачевима, Орденом Белог Орла са мачевима, Орденом Таковског крста, и другим.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Radomir Putnik

Radomir Putnik (24. januar 1847 — 17. maj 1917) srpski vojskovođa, vojvoda, načelnik Glavnog generalštaba Vojske Kraljevine Srbije u Prvom svetskom ratu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Radomir Putnik se rodio 24. januara 1847. u Kragujevcu. Njegov otac Dimitrije je bio učitelj. U svom rodnom mestu je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Prezime Putnik njegova porodica je dobila u vreme kada su preci, tačnije deda Arsenije, doselo sa Kosova u Belu Crkvu. Kada su njegovog dedu, koji je tada imao oko sedam godina, upitali kako se zove, odgovorio je da je on putnik u nepoznatom pravcu. Tako su Arsenija nazvali Putnik.
Radomir je u školu krenuo sa šest godina i ako su i tada deca kretala sa navršenih sedam godina. Bio je dobar đak, odmeren i učtiv, ali voleo je da se u društvu nametne kao prvi, da se njegova sluša. Tu osobinu je zadržao kroz ceo život.
Od oca, prosvetnog radnika, je čuo da ne treba da uči samo za školu, već i za život. Mnogim nastavnicima je zadavao glavobolju, jer je često postavljao potpitanja posle njihovih predavanja. U to vreme nastavnici nisu voleli da naširoko i nadugačko objašnjavaju ono što predaju, već su se strogo držali zadate teme, tako da Radomir nije bio mnogo omiljen kod njih. Najverovatnije zbog toga nastavnik nemačkog mu je dao trojku, a kasnije se kroz vojničku karijeru tečno služio nemačkim jezikom i veoma retko je koristio rečnik čak i kada čita nemačku literaturu. Povremeno bi svirao gitaru i pevao, uglavnom kada bi ga zamolila majka ili otac. Njegova najmlađa ćerka Radojka udata je 1918. za lekara Aleksandra Radosavljevića.

U septembru 1861. posle završene prve godine gimnazije upisao je Vojnu akademiju, odsek Artiljerijska oficirska škola. Akademiju je završio 1866. godine, kao osmi u generaciji. Dobio je čin artiljerijskog potporučnika decembra 1866. kada je postavljen za komandira voda 4. poljske baterije. Tu dužnost ipak nije preuzeo, prvenstveno iz razloga što je bio talentovan crtač. Zbog toga je zadržan na radu u Topografskom odeljenju Ministarstva vojnog. U Ministarstvu vojnom je radio do januara 1867. kada je prebačen u operativnu jedinicu, gde je postavljen za komandira voda. Komandant baterije je postao posle dve godine.

Učestvovanje u Srpsko-turskim ratovima

Prva bitka u kojoj je učestvovala brigada pod Putnikovom komandom je bila Boj kod Kalipolja. Tu je najviše zbog loše organizacije i postavljanja vojske od strane Františeka Zaha srpska vojska doživela poraz. Putnikova brigada je tada imala velike gubitke. Niz poraza u bitkama na Adrovcu, Šiljegovcu, Krevetu i Đunisu, je doveo do poraza Srbije u prvom ratu sa Turskom. Već tada se Radomir Putnik pokazao kao sposoban i hrabar oficir, koji je i odličan komandant sa velikom stvaralačkom inicijativom. Zbog svogih dela u ovom sukobu je sredinom oktobra 1876. unapređen u kapetana prve klase, a samo dva meseca kasnije u čin majora.

Za vreme drugog rata sa turskom, Putnik je komandovao centralnom kolonom Šumadijskog korpusa, koja je učestvovala u borbama oko Pirota. Kao komandant Rudničke brigade je učestvovao u oslobođenju Niša, dok je u oslobođenju Vranja komandovao Veterničkom kolonom. Komandujući istom jedinicom je 31. januara 1878. godine porazio turske snage na Goču i Devotinu. Jedinica je nastavila borbe i 4. februara je oslobodila Gnjilane. Jedinica pod njegovom komandom je 5. februara napredovala do Gračanice i Lipljana, gde su dobili naređenje o prestanku borbi.

Uticaj na razvoj srpskih oružanih snaga

Putnik je veoma brzo shvatio da se oslobođenje od Turaka ne može potpuno ostvariti nametnutim reformama i hatišerifima od strane turskih vlasti, već jedino oružanom borbom. U tom cilju je pripremao sebe i svoje podređene a ostvarenje tog zadatka. On je bio prvi potporučnik u istoriji koji je pisao priručnik za obuku trupa. Na taj korak se odlučio 1868. godine. Od te godine se primećuje njegov uticaj na razvoj srpskih oružanih snaga.
Posle završetka srpsko-turskih ratova (1876-1878) imao je cilj da srpska vojska, po organizacionoj strukturi, bude bliska savremenim evropskim armijama. U tom cilju je objavio priručnik Artiljerija u gradskoj voini, koja je obuhvatila sve oblike ofanzivnih akcija artiljerije protiv tvrđava, kao i promenu i obogaćivanje plana obuke oficirskog i podoficirskog kadra. Takođe je objavio dvotomnu knjigu Služba generalštaba, koja će decenijama služiti kao udžbenik za stručno usavršavanje generalštabnih oficira. Napisao je i knjige Služba i mirno doba i Služba u ratno doba.

Ličnost Radomira Putnika


Švajcarac Arčibald Rajs je 1915. godine napisao:

“ Tek sad shvatam koliko je neobičan i uman bio taj starac, bledog lica, uokvirenog prosedom gustom bradom podrezanom u šiljak, koji je svoju bolesničku postelju pretvorio u biro u kome je neumorno radio dan i noć. ”

Vojvoda Putnik se kroz svoje odluke, koje su imale sudbonnosan značaj za srpsku zemlju i narod, pokazao kao nenadmašiv strateg i krupna istorijska ličnost. Kratke, razumne i potpuno jasne odluke su pokazivale dubinu misli i čvrstinu logike vojvode Putnika. U svakoj situaciji je umeo da odredi strategiju i plan, čime je on bio bitan element srpske državne politike. Putnik je smatrao da je vođenje rata pitanje i za državnike i za vojskovođe, i nikad nije izvršio nijednu odluku za koju nije dobio saglasnost vlade.

Putnik se uvek isticao kao hladna i racionalna ličnost. Bilo ga je veoma teško izbaciti iz ravnoteže i znao je da se ponese i u pobedi i u porazu. U ličnom životu je bio miran, povučen i skroman čovek. U javnosti nikad nije bio razmetljiv i izbegavao je preterano dekorisanje odlikovanjima, koje ni sam nije razumeo. Jednom je izjavio: „Moje dekoracije su ispod mundira“. Za vreme balkanskih ratova, naredio je da dnevnice potporučnika i vojvodi bude isto - tri dinara dnevno.


Zanimljivosti

Po njemu se u Kanadi zove planina Putnik.

wikipedija

Михаил Кутузов

[You must be registered and logged in to see this image.]

Михаил Иларионович Голенишчев Кутузов је познати руски војсковођа, генерал-фелдмаршал од 1812. године, Његово Височанство кнез од 1812. године, херој Отаџбинског рата 1812. године, први пуни витез ордена Светог Георгија. На почетку Отаџбинског рата у јулу 1812. године генерал Кутузов је изабран за начелника Петербуршке, а касније и Московске одбране. У почетној фази Отаџбинског рата 1. и 2. Западна руска армија повлачила се под притиском моћнијих Наполеонових снага. Због неуспешног тока рата племство је захтевало постављање команданта који би имао поверење од стране руског народа. Постављање Кутузова за команданта изазвало је раст патриотизма у армији и народу. Према једном сведочанству, он је рекао како ће поступати против Француза: „Нећемо победити Наполеона, преварићемо га.“ Због велике надмоћи непријатељских снага и недостатка резерви Кутузов је морао да повлачи војску дубоко у унутрашњост државе. Кад је добио незнатно појачање, Кутузов се одлучио за прву и једину генералну битку у Отаџбинском рату 1812. године против Наполеона. Једна од највећих битака у доба Наполеонових рата, Бородинска битка се одиграла 26. августа (7. септембра). За један дан руска армија је нанела тежак губитак француској војсци, али према прелиминарној процени и сама изгубила скоро половину војника редовне војске до ноћи истог дана. Кутузов се одлучио за повлачење армије са бородинске позиције, а након тога је напустио Москву. Тада је извео познати Тарутински маневар, преместивши армију код села Тарутина на западу Московске области јужније и западније Наполеонове армије тако да је овој последњој затворио путеве за одлазак у јужне делове државе. Због неуспеха покушаја да склопи мировни споразум са Русијом, 7. (19.) октобра Наполеон је почео повлачење из Москве. Покушао је да са армијом доће до Смоленска јужним путем преко Калуге, где имао залихе намирница и сточне хране, али је у бици за Малојарославец био спречен од стране Кутузова и повлачио се разореним Смоленским путем. Руска војска је прешла у контраофанзиву коју је организовао Кутузов тако да се Наполеонова армија нашла под ударцима крила редовних и партизанских одреда, при чему је Кутузов избегавао фронталне битке са великом количином војника. Огромна Наполеонова армија била је скоро потпуно уништена захваљујући стратегији Кутузова. У априлу 1813. године руска војска је стигла до реке Лабе. Дана 5. априла у шлеској варошици Бунцлауу (Прусија, тренутно територија Пољске) војсковођа се прехладио и разболео. Кнез Кутузов је преминуо 16. (28.) априла 1813. године. Његово тело је балзамирано, пренето у Санкт Петербург и тамо сахрањено у Казанској цркви.

Глас Русије

Aleksandar Vasiljevič Suvorov

General koji nikada nije izgubio niti jednu bitku

[You must be registered and logged in to see this image.]

Čini se nevjerojatnim podatak je slavni ruski generalissimus Suvorov pobijedio čak u 93 bitke tijekom svoje 52-godišnje vojne karijere, a da pritom nije izgubio nijednu.

Na današnji dan 23.12.1729. rođen je jedan od najslavnijih vojskovođa u ruskoj povijesti - Aleksandar Vasiljevič Suvorov. On navodno spada u rijetke zapovjednike koji nikada nisu izgubili niti jednu bitku tijekom svoje karijere. Dapače, čini se nevjerojatnim podatak je je Suvorov pobijedio čak u 93 bitke tijekom svoje 52-godišnje vojne karijere, a da pritom nije izgubio nijednu.

Suvorovljev vojni čin zanimljiv je slučaj. Naime, on ne samo da je dobio čin feldmaršala, nego je proglašen čak i generalissimusom. Zanimljivo je da je taj najviši čin postojao u carskoj Rusiji izgleda dugo vremena prije nego što ga je Staljin dobio 1945. godine.

Čak je i u SSSR-u Suvorov bio cijenjen, premda je pripadao feudalnom dobu. Naime, sovjeti su dodijeljivali Red Suvorova za ratne zasluge. Za svoju službu Suvorov je nagrađen visokim titulama od čega je zanimljiva titula "talijanskog kneza" (ruski князь Италийский). Tu je titulu Suvorov dobio nakon nevjerojatne vojne akcije koju je poduzeo u Italiji protiv francuske revolucionarne vojske. Naime, Suvorov je poveo rusku vojsku preko Alpa sve do daleke Italije i Švicarske, gdje se sukobio s Francuzima.

Postoji mišljenje da je Suvorov bio u stanju zaustaviti Napoleona Bonapartea samo da je uspio još koju godinu poživjeti. Umro je 1800. godine s punih 70 godina života.

(Dnevno.hr)

Паул Летов фон Форбек

[You must be registered and logged in to see this image.]

Паул Летов-Форбек (њем. Paul Emil von Lettow-Vorbeck; Сарлоуис, 20. март 1870 — Хамбург, 9. март 1964) је био њемачки генерал.

Током Првог свјетског рата командује колонијалним трупама у Њемачкој источној Африци (данас Танзанија). Потпуно изолован од Њемачке, успјешно пружа отпор вишеструко бројнијим британским снагама све до краја рата. Притом примјењује герилски начин ратовања, избјегавајући сукобе с јачим снагама противника. Написао је мемоаре Meine Erinnerungen aus Ostafrika (Лајпциг, 1920.).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Тамо доле, у источној Африци, један човек за само четири године постао је права легенда због сналажљивости, витештва, професионалне генијалности и хуманости.
Паул Летов фон Форбек, племић и професионални војник, командант немачких снага у источној Африци, у Тангањики, ветеран из Боксерских ратова 1900/1901. и из Херера у југозападној Африци 1904/1906. године. Кад је рат почео, он је уз себе имао свега 260 немачких војника и 2400 домородаца, колонијалних војника - аскера - који су одржавали мир.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Аскери - Афрички војници

Убеђени да Берлински акт из 1884, који се тицао неутралности афричких земаља делте реке Конго више не важи, Енглези су отпочели операције. Дар ес Салам, главни град немачке Тангањике и Танга, бомбардовани су с мора.
Ипак, постојало је нешто што Енглезима није допуштало да мирно спавају: присуство ’’Кенигсберга’’, највећег, најмоћнијег и најбржег брода у овој области. Док се он ту налазио, ниједно савезничко утврђење у Индијском океану није било мирно, нити би заузимање немачке колоније било сигурно. Знало се само да ова крстарица вреба из вода око источне Африке. Проћи ће месеци док не буде откривена на око 25 километара од ушћа реке Руфиџи, а неће бити могуће избацити је из борбе пре јула 1915. године. Добро сакривени топови и посада показаће се као тврд орах за сламање.
У Танги се једно британско искрцавање завршило тешким поразом. Хиљаду војника домородаца борило се под командом Немаца и отерало осам хиљада Индијаца. Међу Немцима морал се уздигао до невиђених висина: био је то ко зна који по реду доказ њихове војне надмоћи.
Борбе су се наставиле све до велике британске офанзиве у марту 1916. године. Међутим, оно што је по мишљењу Енглеза требало да се оконча за месец-два, прерасло је у рат без краја и конца. Немци се повуку, па нападну (у Махиви октобра 1917. британска пешадија изгубила је 2700 од 4900 војника), па опет нестану.
Иако су у септембру 1916. године заузели око 85 одсто немачких поседа, главни град, приобаље и велика језера, Енглези и даље нису могли да се домогну војске Летова Форбека.
Новембра 1917. Форбек улази у Мозамбик, португалски посед, са 278 Европљана, 16 хиљада аскера и четири хиљаде носача. Тамо остаје десет месеци хранећи се чиме стигне и отимајући од Португалаца оружје и муницију. А кад су га гониоци сатерали у ћошак, мала војска враћа се у немачку источну Африку да би напала Северну Родезију, где вест да је 11. новембра потписано примирје ставља тачку на ово војевање.
Несумњиви херој ове дуге борбе је он, пруски племић. На чудесан начин остварио је свој циљ да упосли највећи могући број енглеских трупа повлачећи их с других, много важнијих фронтова. Ово његово умеће коштало је Велику Британију дванаест милиона ондашњих фунти и три пута више погинулих војника него у Бурском рату.
На крају сукоба у новембру 1918. године Форбек је још под оружјем, непобеђен.

Летов-Форбек био цењен након рата, као један од немачких јунака, а његове Шуцтрупе биле су слављене као једина немачка колонијална сила у Првом светском рату која није поражена у отвореној борби. Борци Аскари који су се борили у Немачкој источној Африци касније су добили пензије од Вајмарске Републике и Савезне Републике Немачке (Западна Немачка).

Немачка крстарица СМС Кенигсберг такође се борила на обалама источне Африке. Версајским уговором укинута је колонија, северозападно подручје припало је Белгији (Руанда-Урунди), мали Конга троугао јужно од реке Ровуме Португалији (Мозамбик), а остатак Великој Британији (Тангањика).

Снага личности генерала Паула фон Летова-Форбека, професионална способност и умеће у командовању људима учинили су га једном од малобројних легендарних личности Првог светског рата.


Комбинејшн фром нет енд вики

Валтер Модел

[You must be registered and logged in to see this image.]


Валтер Модел (нем. Otto Moritz Walter Model; Гентин, 24. јануар 1891 — Дуизбург, 21. април 1945) је био немачки фелдмаршал у Другом светском рату, командант армије и групе армија, одликован дијамантима за мачеве и храстово лишће Витешког крста. Познат је под надимком „Хитлеров ватрогасац“.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Валтер Модел (десно)

Ото Мориц Валтер Модел је рођен 24. јануара 1891. године у Гентину, близу Магдебурга у породици средње класе. У породици није био ниједан војник, нити је било војне традиције, као на пример код Манштајна, Клајста и других аристократа у Вермахту. Његов отац је био учитељ а касније и директор музичке школе. Моделови преци са мајчине стране (име Моделове мајка је Мери Демер) су углавном земљорадници који су се целог живота бавили пољопривредом на сеоском домаћинству.

Интересантно је да је крајем рата, мало пре самоубиства, Модел наредио једном од својих ађутанта да запали сва његова лична документа и из тог разлога, данас се јако мало зна о његовом дечачком и омладинском животу. Извесно је, да је у школи Модел био пажљив ученик. Похађао је гимназију у Ерфурту, где су му најмилији предмети били историја и учење грчког и латинског језика.

Током 1906. године у време школовања у црквеној гимазији у Наумбургу, где је био смештен један армијски батаљон, Модел се први пут среће са војском. Само две године касније, са својих 17. година живота, он се пријављује добровољно (помоћу везе свог утицајног деде) у 6. Бранденбуршки пук. Наредних 18 масеци Модел се обучава у војној школи у Најсу, и у том периоду коренито мења свој начин размишљања. У 1910. години добија звање потпоручник и започиње курс јахања. Тада се код њега појављује наклоност ка лову, и ускоро Модел до таквог степена усавршава техники јахања, да постаје један од најбољих јахача међу својим колегама у школи.

Модел је изградио репутацију амбициозног и часног официра. Није се бојао да каже то, шта мисли, и чудно је, да ни у младости, нити у каснијем периоду није имао блиске пријатеље.
Када је почео Први светски рат, Модел се налазио у 1. батаљону 52. пука дислоцираног на западном фронту. Током маја 1915. године у борби код Седана, Модел је тешко рањен од шрапнела и проводи један месец у болници. За тешко рањавање добија Гвоздени крст I степена. Енергичност и смелост, коју је често Модел демонстрирао у борби, оставили су силан утисак на његовог команданта дивизије Оскара фон Прусена (један од 6 синова немачког цара). Прусен лично позива Модела и предлаже му службу у штабу дивизије.

Недуго затим Модел решава да се врати поново на линију фронта и постаје командир чете. У току једног жестоког контранапада, тешко је рањен. Крајем рата је пребачен у Генералштаб у Берлину без претходне необходне зато обуке у војној академији, што је апсолутно необично признање за заслуге младог официра. Упркос томе, што Модел није аристократа, он је укључен у састав Рајхсвера током 1919. године и распоређен је у 2. пешадијски пук у Алтенштајну, Источна Пруска.
Након рата за разлику од многих других генералштабних официра, он избегава да се интересује за политику. У место тога он је написао књигу о фелдмаршалу Аугусту Најтхарду Гнајзенау.

За време гашења комунистичког устанка у Рурској области, Модел упознаје будућу супругу - Герда Хусен - са којом склапа брак годину и по касније.

Једна од одлика карактера Модела током овог периода је велика прврженост хришћанској цркви и верност Немачкој. Извесно је да је проучавао много војно-историјску тематику и може да се каже да је у том периоду силно извшио утицај на генија одбране генерал-потпуковника Фридриха фон Лосберга.

Фон Зект и други високопостављени немачки официри, сматрали су Модела за примерног пруског официра - извршан и веран војној дужности. Међутим Модел је био лишен осећаја за вештину понашања. Безосећајно је санкционирао подчињене за дозвољене грешке и отворено критиковао своје начелнике, када се није слагао са њима. Недостатак префињености и каваљеризма биле су главне одлике због којих је одскакао од истинских пруских официра. Модел се гробо држао и норматива етике према вишој класи, држећи се апсолутно по страни.

Тридесетих година Модел врши различите дужности у Генералштабу, а за кратко време је командовао батаљоном у Источној Пруској. Током 1934. године добија чин пуковник, и постављен је за команданта 2. пешадијског пука. Након тога Модел заузима место начелника одељења за обуку личног састава министарства одбране. У 1935. години постављен је за начелника 8. одељења у Генералштабу, одговоран за техничку опрему армије и разраду доктрине будућег Вермахта. Посећује Совјетски Савез са циљем изучавања техничких аспекта пренаоружавања, где је на бази искуства из времена Вајмарске републике и тога, шта је видео тамо, оформио у њему велико непријатељство против комунизма. Модел је пешадинац и уопште се ништа није разумео у технику, но био је категоричан за изградњу савремених моторизованих јединица и авијације. Током тог периода Гудеријан је уживао пуну подршку Модела.

Дана, 1. марта 1938. године Модел је повишен у чин генерал-мајор, а у новембру исте године је постављен за начелника штаба 4. армијског корпуса у Дрездену. Припремао се за постављање на месту начелника штаба армије која је требало да нападне Чехословачку, но након Минхенског споразума та кампања губи смисао.
У време операције "Барбароса", Модел је показао да је добар ученик Гудеријана. Његова дивизија пролази као лавина кроз Украјину и учествује у опкољавању Кијева. Са тачке гледишта, на питање за одржавање борбеног духа у војсци, генерал Модел са показао за немачку војску примерно, као и генерал Џорџ Патон касније за америчку војску. Када је модел преузео команду над 9. армијом, њој су већ биле предодређене безнадежне одбрамбене борбе око Ржева.

Модел је један од малог броја немачких генерала, који се осмелио да говори Хитлеру истуну без заобилажења. Током јануара 1942. године када се команда 9. армије нашла у окружењу код Ржева, Модел лично одлеће за Берлин да убеди Хитлера да пошаље појачање. Адолф Хитлер прима Модела и предлаже свој план за излазак из окружења. Модел стрпљиво саслушава Фирера и на крају каза: "Мој Фиреру, ко командује 9. армијом, ви или ја?". Чудно а и ретко се дешава, но Хитлер одступа и даје пуну слободу дејства Моделу. Совјети нападају тачно на то место које је предсказао Модел и бивају разбијени.

Модел спасава 9. армију контранападом од 22. јануара 1942. године, прво зауставља совјете, а након тога окружује њихову 39. армију, која је нешто раније успела да пробије немачке одбрамбене положаје на југу. Совјети се очајно труде да спасе своју окружену војску. Значајно проређена и лоше снабдевена армија Модела је изложена непрекидним нападима од стране совјетске војске: 22-га, 29-та, 31-ва, 30-та као и 1-ва ударна армија. Нападајући позиције Модела, совјетски војници нису разматрали татичку доктрину и исцрпели и себе и противника у чеоним нападима широких размера, јединица за јединицом, талас за таласом у страшној хладноћи. У исто време совјетска 39. армија се трудила да изврши пробој помоћу фанатичног напада.

За време тих борби, исто као и у многим другим случајевима, совјети су нападали жестоко. Модел је одговорио са истом фанатичном решеношћу и невероватном енергијом. На критично место у борби, Модел је располагао СС пуком „Фирер“ из 2. СС моторизоване дивизије „Рајх“ и наређује да се држе по сваку цену. И војници су издржали. У моменту завршетка борбе, остало је свега 35 фанатичних есесоваца способних за борбу из целог пука, остали су погинули или били рањени.
Борбе су трајале до 24. фебруара 1942, године. Од 32.000 војника и официра, колико их је имала 39. совјетска армија, предало се око 5.000. Остали су погинули у очајном покушају да се пробију из обруча. Шест совјетских дивизија је збрисано са лица земље, још четри су биле близу тога, а десетак других је преполовљено. Напори совјетске војске да пресеку Московски пут није успео. Зимско наступање Црвене армије се преокренуло за Стаљина у изненадан и неочекиван пораз код Ржева. Валтер Модел спасава армијску групу „Центар“, и у то нико није сумњао.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Битка код Курска


Битка код Курска се сматра највећом тенковском борбом у историји. Модел наноси удар по одбрани совјетске војске у клину са 5 оклопних дивизија. Укупно, он је располагао са 6 оклопних дивизија, свака са по више од 100 тенкова, 2. оклопно-гренадирске дивизије, 11 пешадијских дивизија и неколико мањих јединица. Модел је имао око 3000 оклопних возила (тенкови, самоходни топови, јуришни топови, ловци тенкова, оклопни аутомобили и оклопни транспортери).

За своју одбрамбену победу Модел добија чин генерал-пуковник и то му је уједно четврто повишење за три године. Адолф Хитлер је лично окачио на груди Модела Витешки крст са храстовим лишћем.
Битка код Курска се сматра највећом тенковском борбом у историји. Модел наноси удар по одбрани совјетске војске у клину са 5 оклопних дивизија. Укупно, он је располагао са 6 оклопних дивизија, свака са по више од 100 тенкова, 2. оклопно-гренадирске дивизије, 11 пешадијских дивизија и неколико мањих јединица. Модел је имао око 3000 оклопних возила (тенкови, самоходни топови, јуришни топови, ловци тенкова, оклопни аутомобили и оклопни транспортери). Манштајн, који је руководио јужним крилом, располагао је са 1500 оклопних возила.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Напад на делу фронта којим је руководио Модел, започео је лоше, а развијо се још лошије. Совјетска војска, која је од немачких дезертера сазнала тачно време почетка напада, извршила је двадесет минута раније, на места највеће концентрације немаца спремних за борбу, снажан артиљеријски удар. Након тога се показало да Фердинанди не оправдавају очекивања. Не само да су имали непоуздане моторе, него нису имали ни властите митраљезе и зато нису могли да дејствују против совјетске пешадије. Првог дана напада, генерал Ерхард Раус (командант 47. оклопног корпуса) успева да напредује мање од 10 километра, а корпус за његову подршку је упао у совјетско минско поље и прелази још краће растојање. На крају другог дана напада, 9. армија се пробила само 12 километра у дубину и 30 километра по ширини у совјетску одбрану. Дана, 7. јула тек трећи дан напада, 47. оклопни корпус је заустављен код Олховатке, на мање од 20 километра од полазних позиција. Ту је стала цела 9. армија. Њени губици већ су износили 20. 000 људи, а одбрана се показала јача него што се претпостављало. Будући да је стала, 9. армија је дозволила да совјети пребаце део својих снага на јужном крилу напада.

Модел је планирао да обнови напад 12. јула, но Жуков, командант совјетских снага га је претекао, започевши жесток напад против 2. оклопне армије на северном крилу Модела, дан раније. Циљ овог напада је био да се опколе немачке армије (2. оклопна и 9. армија) из сатава армијске групе „Центар“. Совјети пробијају фронт недалеко од Орела. Фон Клуге, командант армијске групе „Центар“, пожурује да преда команду над две армије Моделу, који издаје наређење да се заустави пробој, користећи јединице одређене за напад на Курск. Операција „Цитадела“ је пропала.
Адолф Хитлер још једном користи Модела у својству специјалисте за излаз из критичне ситуације, постављајући га 31. јануара 1944. године за главнокомандујућег групе армија „Север“ и замењујући сњим фелдмаршала Георга фон Кихлера. Група армија „Север“ (16. и 18. армија) је принуђена на повлачење а уз то је и исцрпљена од совјета који су током тог месеца сломили блокаду Лењинграда. Немачка 18. армија генерал-пуковника Линдемана се смањила на свега 17.000 војника и официра, и у њеном саставу су остале само 12. олопна и 58. пешадијска дивизија. Први корак Модела је увођење тактике „штит и мач“, засноване на идеји дозвољеног повлачења, но само у случајевима, да спремање за повлачење почне контранападом. У томе се Модел показао као одличан психолог, створивши план одступања прихватљив за Хитлера. Овом идејом Модел је изазвао дивљење свог штаба. Хитлер је упочетку смењивао сваког команданта који би предложио повлачење, након тога се појављује Модел и Фирер одобрава сваки његов предлог. Недељу дана након постављања за главнокомандујућег Групе армија „Север“, Фирер шаље изасланика који препоручује генерал-пуковнику, да ако се појави потреба, тражи дозволу за одступање ка линији „Пантер“.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Као допуна, он је енергичан човек који воли новитете и показује очигледно лично јунаштво. Модел је има склоност да виче за сваку ситницу и често да се меша у унутрашње послове подчињених јединица, и у посливе, који просто нису били његови. Он се истиче топлином и дружељубивошћу са обичним војницима, те га они много воле, но на рачун тога често је оштар и жесток са официрима. Он је могао да буде јако егоистичан и није се гнусао да понекад изврши „отимање“ делова и целих јединица других команданата

[You must be registered and logged in to see this image.]

Након завршених борби Адолф Хитлер је назвао Модела „спаситељ Источног фронта“, но у армији био је познат под надимком „Хитлеров ватрогасац“
Опкољен у Паризу добија наређење од Хитлера да одбрани град на шта му Модел одговара да његов гарнизон од 20 000 војника којим располаже тамо, није довољан да задржи подчињеним град од 3.500.000 људи. Тада Хитлер у освети наређује команданту града генералу Дитриху фон Холтицу да уништи Париз, но он није желео да изврши наређење. Париз је ослобађају савезници 25. августа 1944. године.

Волтер Модел је завршио живот самоубиством , тужан крај једне блиставе каријере Фелдмаршала довољно храброг да Хитлеру у лице каже многе ствари које нико никада није смео.

wikipedia.

Даглас Макартур

[You must be registered and logged in to see this image.]

Даглас Макартур (енгл. Douglas MacArthur; Литл Рок, 26. јануар 1880 — Вашингтон, 5. април 1964) је био амерички генерал из Првог светског, Другог светског и Корејског рата. Једна је од кључних фигура савезничке победе у Другом светском рату. Даглас Макартур је најодликованији официр у историји војске САД-а.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Као син генерала Артура Макартура, активног у америчком грађанском рату, детињство је провео у гарнизонима. Године 1903. завршио је војну академију Вест Поинт као први у класи. Само два питомца у историји Академије имају боље резултате и оцене од њега.
Учествује у Првом светском рату у Француској где постаје командант бригаде. У међуратном периоду начелник је војне академије Вест Поинт, где модернизује програм, а између 1922. и 1930. на служби је на Филипинима где је командант америчке војске од 1926. до 1930. Године 1925. постаје генерал-мајор, најмлађи са таквим чином.
Године 1932. године организовао је контроверзну акцију избацивања ратних ветерана Првог светског рата из касарни у Вашингтону где су протестовали против савезне владе која им наводно није исплатила сва дуговања. У акцији у којој је употребљен и сузавац, погинуло је двоје људи а стотине су биле повређене. Године 1935. године Филипинима је додељена ограничена независност па је први председник те земље, Мануел Квезон, затражио од Макартура да организује филипинску војску. Служба у америчкој војсци престаје му1937, а 1941. постаје филипински фелдмаршал. Председник САД Френклин Делано Рузвелт га реактивира и поставља за команданта америчких снага на Далеком истоку стационираних у Манили.

[You must be registered and logged in to see this image.]

По избијању Другог светског рата постаје савезнички командант на Филипинима. Пред надолазећим јапанским снагама концентрисао је своје снаге на утврђеном острву Корегидор. Макартурове трупе нису имале никаквих изгледа пред бројчано надмоћнијим Јапанцима, па председник Рузвелт наређује Макартуру да напусти своје јединице и да се повуче у Аустралију. Мекартур прво одбија али је присиљен да испоштује наређење. Своје чувено обећање "Вратићу се", које је америчка пропаганда користила у промотивне сврхе, понављао је у свим својим јавним говорима, па је постало једна од најславнијих изјава у Другом светском рату. У Аустралији, прво у Мелбурну а потом у Бризбејну, у координацији са морнаричким штабом на Хавајима, командује савезничким снагама на пацифичком ратишту. Постаје врховни командант савезничких снага у јужнопацифичкој зони.

Године 1944, након савезничке победе у бици за Филипине, враћа се у Манилу где поставља свој штаб одакле командује завршним акцијама против Јапана. Исте године Сенат му додељује пету генералску звездицу. Био је противник употребе атомске бомбе против Јапана
По избијању Корејског рата 1950. године Уједињене нације га постављају за команданта УН снага у Кореји. Спектакуларним маневром код Инчона натерао је севернокорејске снаге у повлачење до саме кинеске границе. Понесен успехом обећао је америчкој јавности „победу до Божића“, но након севернокорејске контраофанзиве улази у жестоки сукоб са тадашњим америчким председником Харијем Труманом, у вези с а политиком око Кине, тј. око наставка рата у Кореји, након чега га Труман смењује са свих функција 1951. године. Наиме Труман је хтео да употреби атомску бомбу, када је видео да губи рат.

[You must be registered and logged in to see this image.]

После 11 година враћа се у САД где му је приређен тријумфални дочек, парада на Петој авенији у Њујорку и одржава говор у Сенату. Америка га слави као једног од највећих хероја, но кандидатура на председничким изборима 1952. године пропада након што се у јавности сазнало да је хтео да употреби атомску бомбу против Кине у Корејском рату. Сенатор Џозеф Мартин предлаже да му се додели шеста генералска звездица, чин генерала свих армија, али по неким наводима до овога није дошло услед противљења председника Ајзенхауера који га је сматрао грандиозним егоистом. Повлачи се из јавности и остатак живота проводи мирно у Њујорку. Године 1961. саветује председнику Кенедију да се повуче из Вијетнама. Написао је аутобиографију „Сећања“.

Даглас Макартур је био егоцентричан генерал. Без резерве је истицао себе и властите заслуге, док је своје подређене држао у анонимности. У историју улази и као појава: истицао се својом генералском капом, која је била комбинација капе филипинског маршала и америчког генерала, као и Реј Бан наочарима.

[You must be registered and logged in to see this image.]


wikipedia

Luj Franše d’ Epere


[You must be registered and logged in to see this image.]

Ulica francuskog maršala, rođenog na Dan mladosti, koji je čuvao srpske frontove
Deo auto-puta kroz Beograd, na potezu od Mostarske petlje do Autokomande, nosi ime čuvenog vojskovođe iz Prvog svetskog rata, koji je veoma poštovao srpski narod i njegove vojnike

[You must be registered and logged in to see this image.]

Čuveni francuski general Luj Franše d’ Epere (fr. Louis Félix Marie François Franchet d’Esperey) ulicu u srpskoj prestonici dobio je jer se u Prvom svetskom ratu borio na strani Srba. Izgleda da je položaj d’Epereove ulice pomalo simboličan: na delu auto-puta koji prolazi kroz sam grad, između dve petlje, ovaj deo pomalo podseća na buran ratnički život slavnog maršala.

Luj Franše d’ Epere rođen je 25. maja 1856. godine u Mostaganemu, u tadašnjem francuskom Alžiru. Kao sin oficira konjice, d’ Epere se vojno obrazovao u Sen Siru, odakle je otišao na službu u nekadašnju francusku Indokinu. Godine 1913. dobio je na komandu i korpus, a godinu dana kasnije otišao je u Maroko.

PRVI SVETSKI RAT

Iste godine, d’ Epere je komandovao korpusom u bici kod Šarloa, zbog čega je tokom rata brzo napredovao. Uoči bitke kod Marne postao je komandant Pete francuske armije. Do marta 1916. godine komandovao je Istočnoj armijskoj grupi i do januara 1917. godine Severnom armijom. Maja 1918. godine teško je poražen od Nemaca, nakon čega je uklonjen sa zapadnog fronta i postavljen za komandanta savezničke vojske na Solunu.

Kako je S. Sretenović zapisao u knjizi “Francusko-srpski odnosi u XIX i XX veku”, prelomna godina u ratu, pa i u francusko-srpskim odnosima bila je 1917.

- Te godine u rat na strani Antante su ušle Sjedinjene Američke Države; Rusija, tradicionalni podržavalac Srba, je izašla iz rata zbog boljševičke revolucije; a Italija, saveznica Antante, je doživela poraz kod Kobarida (Kaporeta). Sa druge strane, na Solunskom frontu, na strani saveznika borila se šarolika vojska koju nisu činile samo francuske i srpske trupe već i britanski, italijanski i grčki odredi.”

Prilikom organizacije ovakve vojske javljali su se mnogi problemi. Italijani su osporavali francusku vrhovnu komandu, dok su Srbi često težili ka tome da povlače samostalne poteze. Francuzi su promenili nekoliko vrhovnih komandanata na Solunskom frontu sa nadom da će smiriti nesuglasice. U Solun su slati generali sa iskustvom u komandovanju francuskim kolonijalnim trupama: Moris Saraj, Luj Gijoma i Luj Franše d’Epere.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pod d’Epereovom komandom izvršen je proboj Solunskog fronta, izvedeno je proganjanje nemačko-austrijsko-bugarske vojske, zaključen je ugovor o kapitulaciji bugarske vojske i, konačno, oslobođena je Srbija.

POČASNI VOJVODA SLOBODNE SRBIJE

[You must be registered and logged in to see this image.]

Franše d’Epere postao je maršal francuske vojske 19. februara 1921. godine, a iste godine dobio je i počasnu titulu vojvode od Srba.

Vojvoda je umro 3. jula 1942 godine. Možda je najbolje svedočanstvo francusko-srpskog prijateljstva, kao ličnog čina u okolnostima Drugog svetskog rata, okupljanje nekolicine Srba na čelu sa kraljem Petrom II Karađorđevićem u Londonu 1942. godine radi odavanja pošte preminulom francuskom maršalu.

Čuveni francuski vojskovođa ima svoju ulicu u dva evropska grada – u Solunu i Beogradu. Deo auto-puta od Mostarske petlje do Autokomande zvanično se zove Bulevar Franša d’Eperea.

Wiki.

Петар Николајевич Врангел

[You must be registered and logged in to see this image.]

Чувени генерал, инжењер и барон Врангел, и за време живота био је везан за Србију, с обзиром да је провео више година у Сремским Карловцима, а поготово се у смрти трајно везао за Србију, јер је сахрањен по својој изричитој жељи у Београду, и то у Ташмајданском парку, у руској цркви Свете Тројице, која се налази непосредно поред београдске цркве Светог Марка.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Подсетимо због чега је овај војсковођа био толико познат и какав му је био животни пут. Дакле, Петар Николајевич Врангел је, иако далеким пореклом из старе немачке племићке породице, био велики руски патриота и учесник Руско-јапанског и Првог светског рата, у којима се истакао великом храброшћу, због чега је био добитник многих одликовања. Међутим, легендарним га је учинила тек његова улога у грађанском рату између такозваних Црвених и Белих, односно између бољшевика и монархиста, када је у чину генерала командовао белим снагама, то јест присталицама руског цара, а поготово када је већ пред крај грађанског рата у априлу 1920. године стао на чело царских Оружаних снага југа Русије.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Исто тако, веома је занимљива и његова улога после изгубљеног грађанског рата. Ради се о томе да је генерал Врангел након победе бољшевика, помогао масовну евакуацију поражених монархиста, а затим и организовао њихов избеглички живот. То су били пре свега војници поражене војске, али и цивили и њихове породице. У периоду од 1919. до 1925. године само у тадашњу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, односно потоњу Југославију, стигло их је приближно 50.000, а сам Врангел је као незванични лидер свих избеглица из царске Русије, провеониз година од 1922. до 1926. у Сремским Карловцима, где је написао мемоаре о грађанском рату. После тога је кратко време живео у Бриселу где је умро, али по сопственој жељи је пренет у Београд, где је 1929.г. сахрањен уз војне почасти у руском храму Свете Тројице у Ташмајданском парку.

[You must be registered and logged in to see this image.]

А у Сремским Карловцима, на месту где му се налазио штаб, уз благослов Патријарха московског, Руси и Срби су му 2007. године заједнички подигли споменик, и то први који је икада подигнут, не само у Србији, већ и у свету, а том догађају су присуствовали и званичници две државе.

Приликом откривања Врангелове бисте, речено је да то представља изузетно важан корак ка помирењу свих Руса, на које је позвао и председник Путин, после дугих година трагичне руске историје. Тада се могла чути и идеја да се у згради у којој је Врангел становао за време боравка у Сремским Карловцима – направи музеј руске емиграције.

[You must be registered and logged in to see this image.]

ПУТ ЦРНОГ БАРОНА

Генерал Пјотр Николајевич Врангел рођен је 1878. у Новоалександровску у данашњој Литванији, у племићкој породици немачког порекла. Завршио је Техничку школу у Ростову, Рударски институт у Петрограду, после тога и Николајевску коњичку школу. На кратко је напустио војску, радио као помоћник губернатора у Иркутску, да би се на почетку Руско-јапанског рата поново активирао, и у рату због храбрости стекао чин поручника.
После рата завршио је генералштабну академију, а на почетку Првог светског рата је врло брзо је унапређен у пуковника. Командовао је Трансбајкалским козацима, а 1917. године унапређен у чин генерал-мајора. Након револуција и изласка Русије из рата, отишао је у своју дачу на Криму, где су га бољшевици ухапсили. Успевао је да побегне, и после кратког периода у Украјини, прикључио се Добровољачкој армији и добио команду над дивизијом, која касније прераста у корпус. После многих победа на Кавказу, стекао је углед вештог вође и, што је врло важно, праведног администратора. Није одобравао безакоње пљачку због чега је уживао велики углед у народу.
После сукоба са генералом Дењикином, који је хтео да маршом крене на Москву, уместо продора ка Царичину (некада Стаљинград, данас Волгоград) и спајања са армијама адмирала Колчака, одузета му је команда, и неко време провео је у Истанбулу.
Када је Дењикин 1920. напустио место главнокомандујућег, војни комитет замолио је Врангела да се врати, што је он прихватио и на Криму се ставио на чело Беле армије. Његова влада покушала је да спроведе чак и аграрне реформе, али је за овакве ствари ипак било касно. После више пораза, организовао је масовну сеобу са обала Црног мора. Свако је могао да бира, да оде са њим у непознато или да остане и суочи се са Црвеном армијом. Врангел је напустио Русију 14. новембра 1920. последњим транспортом са војницима и цивилима.
После покушаја атентата у Истанбулу, преко Туниса је дошао у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, где је постао вођа свих руских избеглица, као несумњиво најугледнији међу њима. Године 1924. основао је Руски општевојни савез, организацију која је требало да сачува јединство свих огардејских у свету. Три године касније прелази у Брисел, где после изненадне болести умире 25. априла 1928. године. Сумња се да је отрован, а по сопственој жељи пренет је у Србију, где почива у руској цркви Свете Тројице, на Ташмајдану. Године 2007. му је подигнут споменик у Сремским Карловцима, у којима је провео неколико година. Био је то први споменик руске емиграције у свету.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Као закључак, може се рећи да нема сумње да је Црни барон, како је гласио популарни надимак Врангела због изгледа његове козачке униформе, био интригантна личност и за време свог бурног живота, а такође и након смрти, све до данашњих дана. Управо на то подсећа ова новоотворена изложба у београдском Руском дому, да би се и данашње генерације могле упознати са ликом и делом човека који је оставио трага не само у руској историји, него и у историји Србије, коју је Петар Врангел лично одабрао за своју вечну отаџбину.

srbininfo.

Ovaj čovek je isplanirao tri svetska rata!

NJUJORK - Svetski ratovi su isplanirani 1871. godine?! Albert Pajk, američki general koji se u građanskom ratu borio na strani Konfederacije, napisao je pre 140 godina dokument za koji je teško poverovati da postoji.


Ko je Albert Pajk

Pajk je rođen 1809. godine u Bostonu, završio je Harvard, a kasnije je kao general služio u južnjačkoj vojsci u američkom građanskom ratu. Tečno je govorio 16 jezika, a bio je veliki komandant masonskog pokreta u SAD sve do svoje smrti 1891. godine. Krajem šezdesetih godina bio je glavni vođa Kju-kluks klana.

Bio je satanista i bavio se okultnim ritualima, prizivajući, kako je pisao, i samog Lucifera. Bio je vođa satanističke grupe poznate pod nazivom Red paladijuma, osnovane u Parizu 1737. godine.

Pajkova desna ruka bio je Švajcarac Fileas Valder, bivši sveštenik, mason i okultista. Pajk je tesno sarađivao i s masonom 33. reda Đuzepeom Macinijem, koji je postao vođa Iluminata 1834. godine, a navodno je inicirao osnivanje mafije 1860. godine.

Engleski državnik lord Palmerston bio je, navodno, još jedan od saradnika Pajka, a njegov čovek u Nemačkoj bio je Oto fon Bizmark, ujedinitelj Nemačke.

Ko su Iluminati

Iluminati je naziv za zavereničku organizaciju koja postoji od 18. veka s ciljem da kontroliše događaje na planeti kako bi menjala istoriju u skladu sa svojim vizijama. Iluminati kontrolu postižu preko svojih agenata, koji upravljaju odlukama korporacija i vlada. Cilj akcija Iluminata je uspostavljanje novog svetskog poretka.

Pokret je, pod imenom Red prefektibilista, osnovao Adam Vajshaupt prvog maja 1776. godine. Naziv Iluminati znači „prosvetljeni“. Posle reforme u 19. veku Iluminati su postali tajno društvo, kao tajna organizacija unutar masonerije.

Војна каријера

На самом почетку Мексичко-америчког рата, Пајк се добровољно пријавио у америчку коњицу, а посебно се истакао у бици код Буена Висте. После рата, Пајк се вратио свом пређашњем адвокатском послу, и рад наставио у Њу Орлеансу. У том периоду написао је књугу Максиме римског закона и неки од старог француског закона, као што је изложио и примењују у учењу и судску праксу.

У Арканзас је дошао 1857. године. Ту је такође тражио посао адвоката. Остао је у сарадњи са Покретом незналица.

Пре грађанског рата је био чврсто против сецесије, али када је почео рат, он је ипак био на страни Конфедерације. Брзо је напредовао у служби ове државе, и изабран је за изасланика Конфедерације код Индијанаца.

Као истакнути чиновник Конфедерације, Алберт Пајк је произведен у бригадног генерала војске Конфедерације, 22. новембра 1861. године. Он је почео да обучава три коњичка пука војске Конфедерације који су били сачињени од „цивилизованих“ Индијанаца. Под његовом командом војска Конфедерације је однела победу над снагама Севера (САД) у бици код Пеа Риџа, али је био поражен у контраофанзиви. Након битке код Пеа Риџа, Пајк је био оптужен да је издао наређење за скалпирање војника у току битке. Генерал-мајор Томас С. Хиндман је оптужио Пајка за лошу расподелу новца и материјалних ресурса. Иако су обе оптужбе су одбачене због недостатка доказа, Пајк је послао оставку на место заповедника у војсци Конфедерације, 12. јула, а затим побегао у брда у Арканзасу, где је покушао да се сакрије од хапшења. Међутим, ухапшен је 3. новембра, под оптужбама за велеиздају и дезертирање. Кратко је био заточен у Тексасу, да би затим прихватили његову оставку и пустили га на слободу

Svetski ratovi su isplanirani 1871. godine?!

Albert Pajk, američki general koji se u građanskom ratu borio na strani Konfederacije, napisao je pre 140 godina dokument za koji je teško poverovati da postoji.

On je 15. avgusta 1871. imao viziju, koju je zatim u pismu prepričao svom prijatelju. Ovo pismo sadrži detaljne planove o tri svetska rata koja su „neophodna da bi se ostvario novi svetski poredak“, kako je mislio Pajk.

U pismu je do neverovatnih detalja opisan tok sva tri svetska sukoba, iako Pajk nije mogao da ima uvid u te detalje, osim ukoliko se oni nisu odigrali baš po njegovim planovima.

Prvi svetski rat

Prvi svetski rat, po Pajku, mora se desiti da bi Iluminati srušili vlast cara u Rusiji i od te zemlje načinili tvrđavu ateizma i komunizma. Sukob će agenti Iluminata stvoriti između britanske imperije i germanskih imperija. Na kraju rata komunizam će biti uspostavljen u mnogim zemljama kako bi se uništile druge vlade i oslabile religije.

Preko svog saradnika Ota fon Bizmarka, vođe tadašnje Nemačke, Pajk je dugo pripremao teren za stvaranje uslova za Prvi svetski rat, a svi njihovi napori kulminirali su 1914. godine, kad je atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu iskorišćen kao povod za pokretanje sukoba.

Drugi svetski rat

„Drugi svetski rat se mora pokrenuti podsticanjem sukoba između fašista i političkih cionista“, tvrdio je general. (Da ne bude zabune, iako pojmovi „nacizam“ i „cionizam“ nisu bili poznati 1871, upravo su ih Pajk i Iluminati izmislili!)

„Ovaj rat mora se tako voditi da nacizam bude uništen, a da cionizam ostane dovoljno jak da se osnuje nezavisna država Izraela u Palestini. Posle Drugog svetskog rata komunizam mora biti dovoljno jak da bi se suprotstavio hrišćanstvu, koje će onda biti pod kontrolom dok ne dođe vreme za konačnu društvenu kataklizmu“, pisao je Pajk.
Na konferenciji u Potsdamu 1945. godine, Truman i Čerčil su veliki deo Evrope jednostavno predali SSSR.

Treći svetski rat

„Treći svetski rat mora se načiniti tako da se iskoriste razlike među političkim cionistima i vođama islamskog sveta. Rat se mora napraviti tako da islam i cionizam unište jedan drugog. U međuvremenu će druge nacije, podeljene po ovom pitanju, morati da se bore do potpune fizičke, moralne, duhovne i ekonomske iscrpljenosti. Tada ćemo u svet pustiti nihiliste i ateiste i napravićemo društvenu kataklizmu koja će svima pokazati efekat apsolutnog ateizma. Onda će svuda građani istrebiti te uništitelje civilizacije i, žudeći za idealom, pronaći će pravo svetlo kroz univerzalnu manifestaciju čistog učenja Lucifera. Ova manifestacija će uslediti posle uništenja hrišćanstva i ateizma, koji će nestati u isto vreme“, pisao je Pajk u svom planu za vladavinu svetom.


kurir

Alexander Lohr


Čovjek o kojem smo učili iz istorijskih čitanki (gdje je gotovo redovno pogrešno navođen kao von Lohr) kao o monstrumu koji je razorio Beograd i u Petoj ofanzivi ubijao partizanske ranjenike.
Alexander Lohr rođen je 20. maja 1885. u Turnu Severinu, u Rumuniji. Majka mu je bila Ruskinja, a otac Austrijanac. Uoči početka WW1 završio je Vojnu akademiju u Beču i odmah po izbijanju rata angažovan je u borbenim dejstvima u austro-ugarskoj vojsci. Za vrijeme rata obavljao je razne komandne i štabske dužnosti, a jedno vrijeme je sa svojom jedinicom bio stacioniran u Višegradu.
Nakon rata ostao je u vojsci, gdje je brzo napredovao, radeći kao vrijedan i ambiciozan oficir u ministarstvo odbrane Austrije. Već za vrijeme rata radio je u Odjelu za avijaciju ministarstva odbrane, i za vazduhoplovstvo vezaće svoju dalju karijeru. Tako 1934. (u činu general-majora) postaje komandant protivvazdušne odbrane Austrije, a već slijedeće godine je vrhovni komandant austrijskog vazduhoplovstva. Na toj dužnosti ostaće do anšlusa, u martu 1938. Nakon pripajanja Austrije Trećem Rajhu postaje komandant Luftwaffe za pokrajinu Ostmark (bivša Austrija), a 1939. je komandant 4. flote Luftwaffe (u činu generala avijacije). Upravo će na ovoj dužnosti pokazati svoje komandne sposobnosti i prvi put se "proslaviti", najprije bombardovanjem Varšave, u septembru 1939, a zatim i Beograda, za vrijeme invazije na Jugoslaviju u aprilu 1941. U bombardovanju jugoslovenskog glavnog grada, koji je izvela Lohrova 4. flota, poginulo je oko 4000 Beograđana.


U julu 1942. Lohr (sad već general-pukovnik) je naslijedio feldmaršala Lista na položaju komandanta 12. armije, koja je imala komandu nad njemačkim snagama u Jugoslaviji i Grčkoj. 1. januara 1943. ova armija je preimenovana u Grupu armija "E", čiji će Lohr komandant ostati do kraja rata. Istog dana Lohr dobija položaj njemačkog komandanta Jugoistoka (tj.Grčke i Jugoslavije), koji će zadržati do avgusta iste godine. U tom svojstvu, postaje glavni organizator združenih njemačko-italijanskih operacija (uz pomoć ustaško-domobranskih, četničkih i bugarskih jedinica) "Weiss" i "Schwarz" (u jugoslovenskoj istoriografiji poznate kao Četvrta i Peta ofanziva).


Za vrijeme ovih operacija su, po Lohrovom naređenju i odobrenju, izvršene masovne likvidacije civilnog stanovništva i partizanskih ranjenika, razaranja i zatiranje čitavih sela. Tako su Nijemci pokušali, masovnim zločinima nad narodom, zatrijeti bazu ustanika.
Nakon što je u avgustu 1943. izgubio položaj komandanta Jugoistoka, Lohr ostaje zadužen samo za područje Grčke. Nakon teških borbi sa Saveznicima u Grčkoj, Lohrova grupa armija "E" se povlači preko Jugoslavije u jesen 1944. Nakon neuspjeha da zadrže nadiranje partizana na Sremskom frontu u proljeće 1945, njemačke snage ( jačine oko 200 000 ljudi) našli su se blizu jugoslovensko-austrijske granice, u namjeri da se predaju Englezima i Amerikancima. Nakon što je Njemačka 9. maja kapitulirala na svim frontovima, Lohr je bio prinuđen da pred partizanskim predstavnicima u Sloveniji potpiše kapitulaciju svojih trupa.

General je odveden u zarobljeništvo, u jednu vilu, iz koje je isti dan pobjegao i sa pratnjom prešao u Austriju, gdje su ga prihvatili Englezi. Nakon što su partizani saznali da se on nalazi kod Engleza, energično su tražili njegovo izručenje, na šta su Englezi na kraju pristali. Tako se Lohr 14. maja 1945. našao definitivno u rukama partizana, koje je tokom rata nemilosrdno uništavao.
Suđeno mu je u Beogradu u februaru 1947. za ratne zločine (bombardovanje Beograda i masakri zarobljenika, ranjenika i civilnog stanovništva u Četvrtoj i Petoj ofanzivi). Osuđen je na smrt i strijeljan 26. februara 1947.

Interesantno je da je Lohr, zbog svog izvanrednog vojnog umijeća, bio jedan od rijetkih oficira Wehrmachta koji je uživao Hitlerovo poštovanje. Vojnik do kraja i vjeran svom fireru, nije prezao ni od najstrašnijih zločina. Na suđenju je sve priznao, držao se hrabro i nije izražavao kajanje.

George S. Patton


General Džordž S. Paton.

Džordž Smit Paton Junior (George Smith Patton), 11.11. 1885. u. 21.12. 1945., bio je jedan od najboljih američkih generala u Drugom svetskom ratu. U svojoj vojnoj karijeri, dugoj 36 godina bio je među prvim američkim oficirima koji su zagovarali stvaranje modernih oklopnih jedinica, komandovao je američkim jedinicama u severnoj Africi, Siciliji i u Evropi. U američkoj vojsci ostao je zapamćen po nadimku Stara krv i petlja ("Old blood and guts"), koji je dobio zahvaljujući pogrešnom citiranju njegove izjave u kojoj je rekao da je za pobedu u ratu potrebna ne samo krv već i mozak ("Blood and brains"). Zvanična istorija stvorila je predstavu o generalu Patonu kao o briljantnom vojnom lideru koji je povremeno imao epizode neposlušnosti i nestabilnosti.

Njegovi potčinjeni, kako oficiri tako i vojnici pamtiće ga ne samo po briljantnom komandovanju, ludoj hrabrosti i istrajnosti, već i po oštrim, često vulgarnim govorima kojima je podizao moral svojim jedinicama. U jednom takvom govoru koji je održao vojnicima američke 3. armije neposredno pre nego što će se zaputiti u Francusku, Paton je rekao:

   Postoji jedna veoma bitna stvar koju ćete shvatiti tek kada sve ovo bude gotovo i kada se vratite kući. Zahvaljivaćete Bogu kada dvadeset godina kasnije budete sedeli pored kamina sa svojim unukom na kolenu i kada vas bude pitao šta ste radili u ratu, nećete morati da ga prebacite na drugo koleno, nakašljete se i kažete: "Lopatao sam balegu u Luizijani"

Paton je rođen u mestu San Gabrijel u Kaliforniji, od oca Džordža Smita Patona i majke Rut Vilson, ćerke Bendžamina Dejvisa Vilsona, uglednog lokalnog zemljoposednika i političara i jednog od prvih pionira koji je krenuo 1840. god na zapad da bi tamo ostao i stekao značajan imetak. Rodio se u porodici čiji su muški potomci bili civili, advokati i političari, dok su vojnici postajli samo po pozivu. Njegov deda Džordž Paton učestovao je u Američkom građanskom ratu kao pukovnik Konfederacije i poginuo je 1864. god. u bici kod Sedar Krika u Vinčesteru u Virdžiniji.

Paton je od malih nogu čitao Ilijadu i Odiseju, Bibliju i dela Viljema Šekspira. Odrastao je slušajući priče o podvizima vojnika Konfederacije u Američkom građanskom ratu i o svom dedi. Inspirisan ovim pričama mali Paton je još kao klinac maštao o tome da jednog dana postane general i heroj.

Tokom sukoba na meksičkoj granici 1916. god. Paton je bio u sastavu 13. Teksaškog konjičkog puka i pratio je brigadnog generala Džona Dž. Peršinga kao njegov ađutant tokom potere za Pančom Vilom. Tokom ovog sukoba Paton je uz pomoć deset vojnika iz 6. pešadijskog puka ubio "Generala" Hulia Kardenasa, komandira Vilinih ličnih telohranitelja. Zbog ove akcije kao i zbog naklonosti koju je Paton pokazivao prema svom revolveru Kolt Mirotvorac (Colt Peacemaker), Peršing mu je dodelio nadimak Bandit (Bandito).

U činu potpukovnika postavljen je za komandanta Američkog tenkovskog korpusa koji je prvo bio deo Američkih ekspedicionih snaga, a zatim deo američke 1. armije. Učestovao je u Sen Mišel ofanzivi 1918. god. kada je i ranjem metkom iz mitraljeza dok je pomagao da se zaglibljeni američki tenk izvuče iz blata. Metak mu je prošao kroz gornji deo butine. Paton je mnogo godina kasnije često, nakon što bi na nekim društvenim događajima popio malo više, svlačio pantalone pokazujući svoju ranu nazivajući podrugljivo sebe generalom sa pola stražnjice.

Za zasluge u Meza-Argonskoj ofanzivi Paton je odlikovan Purpurnim srcem i Krstom za istaknute zasluge u službi i unapređen je u pukovnika. Dok se Paton oporavljao od rana Prvi svetski rat je završen.

Tokom priprema za ulazak u rat Paton je formirao školu za obuku tenkovskih posada za ratovanje u pustinjskim uslovima u Indiju u Kaliforniji. Takođe je komandovao jednom od dve vežbovne armije u velikim manevrima koji su održani u Luizijani 1941. god.

1942. god. general Paton komandovao je američkom 1. oklopnom divizijom koja se u sklopu savezničke Operacije Baklja (Operation Torch) iskrcala na obalama Alžira i Maroka. Paton i njegov štab stigli su u Maroko na krstarici USS Ogasta koja je prilikom ulaska u luku Kazablanka došla pod vatru francuskog bojnog broda Žan Bar.

Posle poraza američkih snaga od strane nemaca u bici kod Kaserine prolaza 1943. god. Paton je unapređen u general-pukovnika i poverena mu je komanda nad 2. američkim korpusom. Iako je vrlo insistirao na obuci i disciplini, zaslužio je poštovanje svojih vojnika koji su ga uglavnom voleli. Ponovno uspostavljanje discipline u američkim redovima se isplatilo. U martu je započela nova kontra-ofanziva i američke jedinice potisnule su nemačke snage istočno od prvobitnih položaja. U isto vreme britanske snage pod komandom generala Montgomerija napale su nemce sa juga. Posle žilvog ali bezuspešnog otpora nemačke snage u Tunisu su se predale 13. maja 1943. god.


Zahvaljujući uspesima koje je postigao u Severnoj Africi, Patonu je poverena komanda nad 7. američkom armijom koja je trebalo da učestvuje u isrkcavanju na italijansko ostrvo Siciliju. Dodeljen mu je zadatak oslobađanja zapadnog dela ostrva dok je Montogomeri imao zadatak da oslobodi istočni deo ostrva i oslobodi Mesinu čime bi nemačkim i italijanskim trupama na ostrvu bila odsečena odstupnica.

Ne želeći da prepusti svu slavu svom suparniku Montgomeriju Paton je neverovatnim tempom oslobodio zapadni deo ostrva, oslobodio Palermo, a zatim i Mesinu. Njegove trupe ušle su u grad 17. avgusta 1943. god. samo dva sata pre dolaska prethodnica Montgomerijeve 8. armije.

Patonov imidž surovog ratnika i krvožedni govori koje je držao nisu nailazili na dobar prijem u javnosti savezničkih zemalja. Njegova vojna karijera skoro je bila gotova kada je u avgustu 1943. god. prilikom posete vojnoj bolnici verbalno napao i ošamario dva američka redova koje je smatrao kukavicama zato što su u bolnicu smešteni zbog kontuzije ili ratnog zamora što je psihičko stanje, a ne rana stečena u borbi. Kasnije se pokazalo da je jedan od ovih redova imao malariju. Zbog ovog incidenta Paton je neko vreme bio izvan vidokruga i bilo mu je naređeno da se izvini vojnicima. Ma koliko to ironično zvučalo, danas postoji teorija po kojoj je i sam Paton bio žrtva borbenog zamora. Zbog samog incidenta u javnosti su se pojavili zahtevi za njegovom ostavkom ili otpuštanjem. U skladu sa tim oduzeta mu je komanda nad 7. armijom koja se spremala za operacije u Italiji.

U periodu neposredno pred D-Dan Paton je držao govore i javne nastupe širom Britanije kao komandat nepostojeće Prve armijske grupe koja je trebalo da izvrši iskrcavanje u reonu Kalea. Bio je to još jedan od načina na koji su saveznici zavaravali nemačke obaveštajce u pogledu tačne lokacije i vremena iskrcavanja. Sve ove aktivnosti uključujući i stvaranje prividnih lažnih mesta koncentracija trupa uz pomoć gumenih i drvenih maketa desantnih čamaca, tenkova, aviona i dr. odvijale su se u sklopu Operacije Fortitud.

Nakon iskrcavanja savezničkih snaga u Normandiji i početnog neuspeha u proboju nemačke linije fronta, Patonu je poverena komanda nad 3. armijom koja je trebala da zauzme položaj na krajnjem desnom krilu savezničkog ratnog rasporeda.

Pod njegovom komandom 3. armija je u sklopu Operacije Kobra koja je počela 25. jula 1944. god. uspešno probila nemačku liniju fronta zapadno od Sent Loa odsekavši Šerbur od ostatka nemačkih snaga. Proboju 3. armije prethodio je snažan artiljerijski baraž i vazdušno bombardovanje. Do kraja avgusta meseca čitava Bretanja bila je oslobođena. Patonove jedinice oslobodile su Sent Malo i opkolile Brest, Loren i Sent Nazer. Treća armija uspešno je odbila poslednji nemački kontranapad u Francuskoj koji je krenuo iz Mortena u pravcu Avranša i koji je trebalo da ponovo uspostavi liniju fronta na mestu gde je probijena. Posle tri dana borbi Nemci su se povukli kako bi izbegli opkoljavanje samo da bi ih ista sudbina stigla u džepu kod Faleza.


u Fancuskoj 1944

U toku avgusta meseca položaj savezničkih jedinica bio je idealan za izvođenje operacije sveobuhvatnog opkoljavanja jedinica nemačke 7. armije u Francukoj. Patonovoj 3. armiji poverena je uloga južnog kraka klješta dok je sa severa obruč trebalo da zatvore britanske i kanadske jedinice pod komandom feldmašrala Montgomerija. Patonove jedinice stigle su do Aržantana 13. avgusta. Iako je Paton želeo da nastavi dalje napredovanje ka Falezu i zatvori obruč, 14. avgusta je dobio naređenje da svoje prethodnice koje su već stigle do Faleza povuče u Aržantan i sačeka da obruč zatvore britanske snage. Krajnje besan nije mogao da učini ništa drugo nego da gleda kako kroz otvor u obruču koji u jednom trenutku nije bio širi od desetak kilometara prolaze kolone nemačkih vojnika i vozila. Britanske jedinice zatvorile su obruč 19. avgusta ali je tada već bilo kasno jer je većina nemačke 7. armije evakuisana. U obruču je zarobljeno 40.000 nemačkih vojnika, a u borbi je poginulo oko 10.000. Da je Montgomeri bio brži u obruču bi se našlo preko 100.000 nemačkih vojnika.

Paton je u borbama u Francuskoj uspešno upotrebio taktiku blickriga protiv njenih tvoraca prešavši 600 milja za samo dve nedelje. Patonove jedinice oslobodile su veći deo severne Francuske i zaobišle Pariz dok su snage francuskog maršala Leklerka pomogle ustanicima u gradu da oslobode prestonicu.


Patonova ofanziva je zastala 31. avgusta 1944. god. kada je njegova armija ostala bez goriva u blizini reke Meze, neposredno nadomak grada Meca u Francuskoj. Vreme koje je potrošeno na dopunu jedinica gorivom i municijom Nemci su iskoristili da bi utvrdili grad i pretvorili ga u tvrđavu. Grad koji je bio utvrđen još iz vremena Francusko-Pruskog rata 1870. god. imao je preko dvadeset forova od kojih su najveći bili naoružani topovima kalibra 105 mm i 150 mm, uglavnom francuske proizvodnje. Borbe za Mec trajale su od početka oktobra do krja novembra meseca prouzrokojući teške gubitke na obe strane. Garnizon u gradu kapitulirao je 23. novembra ali su posade nekih forova pružale otpor sve do sredine decembra.

U ovim borbama gubici američke 3. armije iznosili su preko 7.000 mrtvih i ranjenih vojnika. Obilazeći ranjenike u obližnjoj bolnici nakon što se Mec predao, Paton je upitao jednog vojnika da li zna da je Mec pao. Vojnik mu je odgovorio da zna. Na to mu je Paton stegao ruku, nasmejao se i rekao: "Sine, sutra će u novinama osvanuti naslov 'Paton oslobodio Mec', ali ti i ja znamo da je to prokleta laž. Mec ste oslobodili ti i tvoji drugovi."

Ardenska ofanziva

Pred kraj 1944. god. nemačka vojska je po Hitlerovom naređenju učinila poslednji očajnički pokušaj kako bi porazila savezničke jedinice na Zapadnom frontu. Ardenska ofanziva je bila poslednja velika ofanzivna operacija nemačke vojske. 16. decembra 1944. god. u napad je krenulo 29 nemačkih divizija sa oko 250.000 vojnika. Napad je usledio na delu fronta između grada Monšaua na severu i grada Ehternaha na jugu, gde su savezničke snage bile najslabije. Nemačke jedinice sastavljene od 6. SS oklopne armije, 5. oklopne armije i 7. armije imale su zadatak da probiju američke položaje u oblasti Ardena, forsiraju reku Mezu između Liježa i Namura, zaobiđu Brisel i izbiju na obalu kod Antverpena. Hitler je smatrao da će u slučaju da ova operacija bude uspešna, zapadni saveznici biti prinuđeni da sklope separatni mir sa Nemačkom. Loše vremenske prilike i teška zima pogodovale su nemačkim jedinicama jer su maskirale kretanje tenkova i onemogućavale dejstvo savezničke avijacije.

Patonova 3. armija koja je operisala u oblasti Saar, izbila je 15. decembra na Zigfridovu liniju. Na konferenciji u Verdenu 19. decembra, na kojoj je prisustvovao i Paton, saveznički komandanti razmatrali su težinu situacije na frontu koji je bio potpuno probijen. Konstatovano je da je hitno neophodno izvršiti napad na južno krilo neprijatelja. Međutim, jedina borbena formacija koja je mogla da izvrši ovaj zadatak bila je Patonova 3. armija čiji borbeni poredak je bio orijentisan ka istoku. Na opšte zaprepaštenje prisutnih Paton je izjavio da može da otpočne kontranapad na nemačko južno krilo sa tri divizije u roku od tri dana. Prisutni generali smatrali su da je nemoguće rotirati borbeni poredak čitave armije za 90° i izvršiti kontranapad u tako kratkom roku. Međutim, ono što je Paton prećutao bila je činjenica da je još 12. decembra naredio svom štabu da izuči situaciju u kojoj bi od 3. armije bilo zahtevano da izvrši kontranapad sa juga na nemački prodor u sektoru američke 1. armije.

U trenutku kada je situacija bila najkritičnija, Paton je rotirao 3. armiju za devedeset stepeni i krenuo u proboj ka malom saobraćajnom čvorištu Bastonju u kojem su se nalazile opkoljene jedinice američke 101. vazdušno-desantne divizije. I danas je uvreženo mišljenje da ovakav manevar čitave armije, u tako kratkom vremenskom periodu mogao da izvede samo Paton. Do kraja februara Nemci su potisnuti na početne položaje, a Patonove jedinice nastavile su da napreduju u pravcu Sarskog basena na Nemačkoj teritoriji.

3. armija je prešla reku Rajnu kod Openhajma 22. marta 1945. god. Potom je poslao operativnu grupu Baum koja je imala zadatak da oslobodi američke ratne zarobljenike u logoru Hamelburg u kojem se nalazio i njegov zet Džon K. Voters.

Paton je planirao da oslobodi Prag u Čehoslovačkoj kada je stiglo naređenje o obustavljanju daljeg američkog napredovanja. Bez obzira na to njegove trupe oslobodile su Plzenj (6. maja 1945. god.) kao i najveći deo zapadne Bohemije (Češke).

Posle nemačkog poraza

Nakon završetka rata u Evropi Paton je bio veoma razočaran zato što je saveznička komanda odbila da mu poveri borbenu komandu nad nekom od američkih armija na Pacifiku kako bi nastavio da se bori protiv Japanaca. Nezadovoljan svojom ulogom vojnog guvernera Bavarske i siguran da za života više neće učestovati ni u jednom ratu, Paton je počeo da se ponaša čudno. Njegova pisma upućena porodici u Americi bila su puna anti-ruskih i anti-semitskih izjava.

Paton se uskoro opet našao u nemilosti američkih političara i javnosti. U jednom razgovoru sa novinarima uporedio je nemačke naciste sa gubitnicima na američkim parlamentarnim izborima. Ubrzo po davanju izjave smenjen je sa dužnosti komandanta 3 armije. Prebačen je u 15. armiju u kojoj je imao zadatak da učestvuje u pripremi istorije Drugog svetskog rata.

Ogorčen i ljut Paton je u oktobru 1945. god. preuzeo komandu nad američkom 15. armijom. Nameravao je da da ostavku na ovaj položaj ali ga je u tome pretekla teška saobraćajna nesreća koja se dogodila 9. decembra 1945. god. Paton je preminuo u bolnici od posledica nesreće 21. decembra 1945. god. i sahranjen je na američkom vojničkom groblju u Hamu u Luksemburgu.

wikipedia

Dvajt Dejvid Ajzenhauer


Dvajt Dejvid Ajzenhauer (Denison, 14. oktobar 1890. - Vašington, 28. mart 1969.) bio je američki vojskovođa i političar, najpoznatiji po uspešnom komandovanju savezničkim snagama u Zapadnoj Evropi za vreme Drugog svetskog rata, isto kao i po tome što je služio kao 34. predsednik SAD.

Rani život i karijera

Dvajt Dejvid Ajzenhauer je rođen u teksaškom gradu Denisonu, u porodici koja potiče od nemačkih doseljenika u Ameriku. Kada je imao šest godina, roditelji su mu postali članovi Društva Kule Stražare, koje će kasnije postati poznatije pod imenom Jehovini svjedoci.

Ajzenhauera je od vere više zanimao sport, pa je na temelju dobrih sportskih rezultata u srednjoj školi stekao potrebne preporuke za upis na Vojnu akademiju u Vest Pointu godine 1911. Ajzenhauer je diplomirao godine 1915. te slijedećih nekoliko godina proveo po garnizonima u Teksasu i Džordžiji. Godine 1916. se oženio Mejmi Ženev Daud koja će mu roditi dva sina.

Kada je izbio Prvi svetski rat, Ajzenhauer je privremeno unapređen u čin potpukovnika kako bi od 1918. mogao voditi novoformirani Tenkovski korpus SAD. Ta je jedinica u Pensilvaniji obučavala tenkovske posade prije odlaska na front u Francuskoj. Ajzenhauer je bio oduševljen s novim oružjem, ali ga sam nije stigao primeniti u praksi, jer je rat u međuvremenu završio.

Ajzenhauer je vraćen u čin kapetana te je služio u garnizonima u Merilendu, a kasnije i u Zoni Panamskog kanala, gde je bio pomoćnik tamošnjeg komandanta, generala Foksa Konera. Pod Konerovim uticajem Ajzenhauer je postao sledbenik ideja Karla fon Klauzevica, a kasnije je pohađao i Generalštabnu školu u Fort Livenvortu.

1920-ih i 1930-ih američka vojska je bila mala, slabo plaćena i zanemarivana od strane izolacionistički raspoloženih političara i javnosti. U to je doba Ajzenhauer uglavnom radio kao pomoćnik raznih ministara i generala. Na tim je položajima stekao ugled kao sposoban administrator i štapski oficir. 1933. je imenovan za pomoćnika načelnika generalštaba Daglasa Mekartura, a njega je 1935. sledio u Filipine gde je služio kao vojni savjetnik tamošnje vlade.

Ajzenhauer je 1936. unapređen u majora, a godine 1939, po povratku u SAD, i u potpukovnika. U septembru 1941. je unaprijeđen u čin brigadnog generala i imenovan načelnikom štaba Treće armije u Teksasu.

Ratna karijera

Nakon japanskog napada na Perl Harbur i ulaska SAD u drugi svjetski rat, Ajzenhauer je u decembru 1941. doveden u Vašington kako bi u Generalštabu planirao ratne operacije protiv Japana i Nemačke. Tamo je ostavio snažan utisak na načelnika Generalštaba Džordža Maršala, koji ga je preporučio za najviše komandne položaje uprkos nedostatka bilo kakvog ratnog iskustva.

U junu 1942. Ajzenhauer je imenovan za komandanta svih američkih snaga u Evropi te je doputovao u London, gde će mu biti štab.

Kada je donesena odluka da se savezničke snage iskrcaju u Sjeverozapadnoj Africi, Ajzenhauer je imenovan vrhovnim komandantom svih savezničkih snaga na tom ratištu. Nakon uspeha operacije Torč, Ajzenhauer je u februaru 1943. pod svoju komandu preuzeo i britansku Osmu armiju generala Montgomerija i rukovodio operacijama za uništenje snaga Osovine u Tunisu. Nakon toga je pod njegovim vođstvom izvršeno iskrcavanje na Siciliju, a potom i na italijansko kopno.

U decembru 1943. je Ajzenhauer imenovan za komandanta svih savezničkih snaga u Evropi te se sledećih nekoliko meseci posvetio konačnom planiranju i pripremama za normandijski desant - jednu od najsloženijih ratnih operacija u istoriji. Upravo je on doneo odluku da se desant izvrši 6. juna 1944. Nakon uspešnog iskrcavanja savezničkih snaga u Francuskoj, rukovodio je operacijama kojima su nemačke snage isterane iz Zapadne Evrope te konačno prisiljene na kapitulaciju 8. maja 1945.


Ajzenhauer nikada nije imao prilike da se iskaže kao naročito hrabar, a većina drži da nije bio ni naročito nadahnut vojni komandant. Međutim, uživao je veliku popularnost među svojim potčinjenima, a pokazao je - za prirodu svog posla daleko važnije - diplomatske sposobnosti, na osnovu kojih su ogromne vojne snage pod njegovom komandom izvojevale pobedu uprkos uplitanja često suprotstavljenih političara kao što su Čerčil i De Gol, odnosno nezdravog suparništva potčinjenih generala kao Montgomeri i Paton.

Георгиј Константинович Жуков



Георгиј Константинович Жуков (рус. Гео́ргий Константи́нович Жу́ков; Стрелковка, Калушка губернија, 1. децембар 1896. — Москва, Руска СФСР , 18. јун 1974. (78. год)) је био совјетски војсковођа, маршал Совјетског Савеза и министар одбране Совјетског Савеза од 1955. до 1957. године.

Један од најуспешнијих команданата у Другом светском рату. Под његовом командом, Црвена армија је извојевала важне победе у биткама за Москву, Стаљинград, Лењинград, Белорусију и Берлин. Четвороструки је Херој Совјетског Савеза, Херој Народне Републике Монголије, носилац Ордена победе и многих других совјетских и страних одликовања.

После Другог светског рата, запао је у Стаљинову немилост, а након његове смрти подржао је Никиту Хрушчова у обрачуну са антипартијском групом (Молотов, Маљенков и Каганович). Године 1957. због неслагања с Никитом Хрушчовим искључен је Централног комитета КПСС-а и смењен са свих војних функција, а 1958. је пребачен у резерву и пензионисан. После Хрушчова, 1964. године, ново руководство вратило га је у милост, али не и на власт. Остао је популарна личност у Совјерском Савезу све до смрти.

Предратна каријера

[You must be registered and logged in to see this image.]

Жуков 1923.

Рођен је у сеоској породици у Стрелковки, рејон Малојарославец, Калушка губернија (сада Жуково). Послат је у Москву да изучи занат, а 1915. бива регрутован у руску војску, где је служио у пуку као редов. Током Првог светског рата, Жуков је одликован Крстом Светог Ђорђа два пута и унапређен у чин подофицира за исказану храброст у бици. Приступа партији бољшевика после Октобарске револуције, и његово порекло из сиромашне породице тада му постаје предност. Када се опоравио од тифуса, борио се у грађанском рату (1918 — 1920).

До 1923. Жуков је био командант пука, а 1930. бригаде. Ватрено се залагао за бржу реформу војске и увођење и веће коришћење оклопних јединица јер је сматрао да ће тенкови имати одлучујућу улогу у будућим ратовима. Био је познат по својој строгости, детаљном планирању и гвозденој дисциплини. Преживео је Стаљинове чистке врха Црвене армије (1937-1938/39).

Године 1938. Жукову је предата дужност над командом Прве совјетско-монголске групе армија, како би спровео акцију против јапанских инвазионих снага на граници између Монголије и Манџуко коју су контролисали Јапанци у необјављеном рату који је трајао од 1938. до 1939. Оно што је почело као гранично пушкарање - јапански тест спремности Совјета да одбране своју територију - нагло је ескалирало у прави рат, који су Јапанци покренули, напредујући кроз Монголију са 80.000 војника, 180 тенкова и 450 борбених авиона.

То је довело до одлучујуће битке код Халхин Гола. Жуков је захтевао знатна појачања и 15. августа, 1939. издаје наређење за напад које је из прва изгледало као конвенционални фронтални напад. Међутим, Жуков је држао две тенковске бригаде у позадини, које је током успешног маневра, послао на оба крила фронта. Подржавани од стране моторизоване артиљерије и пешадије, две борбене групе опкољавају јапанску шесту армију и пресецају им везу са залихама. У току неколико наредних дана јапанске трупе бивају поражене.

За успех у овој операцији Жуков је награђен титулом Хероја Совјетског Савеза. Ван Совјетског Савеза, међутим, о овој бици се мало знало, и до тада је и Други светски рат почео. Жуковљево пионирско коришћење оклопних јединица је прошло незапажено од стране Запада, и последице немачког блицкрига на Француску у 1940. су дошле као велико изнанађење.

Унапређен у чин генерала 1940, Жуков је накратко био шеф Генералштаба пре него што је због неких несугласица са Стаљином смењен у јуну маршалом Шапошњиковим (кога је опет наследио Александар Васиљевски у новембру).

Други светски рат

После немачке инвазије на Совјетски Савез у јуну 1941, Жуков је послат у Лењинград да организује одбрану града. Зауставио је немачко напредовање ка јужној периферији града у јесен 1941.

У октобру 1941, када су се Немци приближили Москви, Жуков замењује генерала Тимошенка на дужности команданта и бива задужен да управља одбраном Москве (види Московска битка). Такође је руководио пребацивањем трупа са Далеког истока, где је велики део совјетских копнених снага био стациониран на дан Хитлерове инвазије. Успешна совјетска противофанзива 1941. натерала је Немце да се повуку, ван домашаја совјетске престонице. Жуковљеви подвизи у закључивању о даљим непријатељевим потезима се сматрају једним од његових највећих достигнућа.

У 1942. Жуков је постао заменик врховног команданта и послат на југозападни фронт да би командовао одбраном Стаљинграда. Под свеобухватном командом Васиљевског, надгледао је опкољавање и заробљавање немачке шесте армије године 1943. по цени од око милион мртвих (види Стаљинградска битка). Током стаљинградских операција Жуков је провео највећи део времена у безуспешним нападима на правцу Ржев-Вјазма, позната као "Ржевска кланица" ("Ржевская мясорубка"), без обзира на све прогласио је победу код Стаљинграда као своју, што је натерало Стаљина да потпише објаву о Жуковљевом непрописном понашању: "Супротно Жуковљевим тврдњама, он нема никакве везе са планом ликвидације групе немачких трупа код Стаљинграда; познато је да је план развијан и покренут у јесен 1942, док је Жуков био на другом фронту, далеко од Стаљинграда".

У јануару 1943. организовао је први пробој немачке блокаде Лењинграда. После неуспеха Маршала Ворошилова, преузео је акцију и успешно је прекинуо опсаду Лењинграда у јануару 1944.

Жуков је предводио совјетску офанзиву 1944. и коначни напад на Немачку у 1945. као и окупацију Берлина у априлу. Постао је први командант совјетске окупационе зоне у Немачкој. Као најчувенији совјетски војни командант у Великом отаџбинском рату, Жуков је вршио инспекцију Победничке параде на Црвеном тргу у Москви године 1945.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Жуков са Монтгомеријем
у Берлину, 1945.

Жуков је затим командовао операцијом Августовска олуја, у кампањи против Јапана пред крај Другог светског рата.

Послератна каријера

Ратни вођа и херој нарочито популаран у војсци, Жуков је представљао најозбиљнију потенцијалну претњу Стаљиновој диктатури. Као резултат тога, године 1947. бива постављен на дужност одеске војне области (која је далеко од Москве и без неког већег стратешког значаја). Али, после Стаљинове смрти, Жуков бива враћен у милост и постаје заменик министра одбране (1953), затим министар одбране (1955).

Године 1953. Жуков стаје на страну постстаљинистичког руководства комунистичке партије у извођењу хапшења (и касније смакнућа) Лаврентија Берије, шефа обавештајне службе (КГБ) када је овај покушао да дође на Стаљиново место.

Жуков, као совјетски министар одбране, је одговоран за инвазију на Мађарску у октобру, 1956. Он је то од Хрушчова и захтевао.

Године 1957. Жуков је подржао Хрушчова у борби против конзервативних струја унутар партије, такозване "антипартијска група" коју је предводио Вјачеслав Молотов. Жуковљев говор на пленуму централног комитета је био веома значајан - директно оптужујући неостаљинисте за њихово саучесништво у Стаљиновим злочинима.

У јуни исте године постао је пуноправни члан Президијума Централног комитета комунистичке партије. Имао је, међутим, значајне политичке несугласице са Хрушчовим по питањима војне политике. Хрушчов је смањивао број конвенционалних снага и морнарице, и у исто време развијао стратешко нуклеарно наоружање као примарну силу која је требала да одврати непријатеље од сукоба са Совјетским Савезом, стога ослобађајући људство и ресурсе који су могли служити развоју цивилне економије.

Жуков је подржао интересе војске и успротивио се Хрушчовљевој политици. Хрушчов, да би демонстрирао доминацију партије над војском, сменио је Жукова са министарске дужности и протерао га из Централног комитета (октобра 1957). У својим мемоарима, Хрушчов тврди да је веровао да Жуков планира државни удар против њега и оптужује Жукова за ово као основу за истеривање на састанку Централног комитета.

После Хрушчовљеве смене у октобру 1964. ново руководство Леонида Брежњева и Алексеја Косигина враћа Жукова у милост, али не и на власт. Остао је популарна личност у Совјерском Савезу све до смрти 1974. Сахрањен је са свим војним почастима.

Астероид 2132 Жуков је назван по њему. Године 1995, у знак сећања на Жуковљев стоти рођендан, Руска Федерација је усвојила ред Жукова и орден Жукова.

Амбасадорски звездани брод УСС Жуков (НЦЦ-62136) се помиње у америчкој научно-фантастичној телевизијској серији Звездане Стазе: Следећа генерација.

Одликовања

Жуков је носилац бројних одликовања. Између осталог, четири пута је био проглашен херојем Совјетског Савеза; поред њега, само је још Леонид Брежњев био четири пута херој. Жуков је један од три носиоца дупла Ордена Победе.

Између осталога одликован је америчком Легијом за заслуге и југословенским Орденом слободе.


wikipedia

Маршал Победе - Жуков


У годинама Другог светског рата маршал Георгије Жуков није просто побеђивао вермахт, он је страшном противнику задавао разорне ударце. Многи га, укључујући и западне војне историчаре, сврставају у исти ред с великим војсковођама света који су изменили ток историје. Није случајно што се управо његов потпис налази на акту беспоговорне капитулације нацистичке Немачке. Данас (1. децембра) навршава се 115 година од рођења легендарног Маршала Победе.

„Кад ме неко пита шта ми је највише остало у сећању из протеклог рата увек одговарам: битка за Москву,“ – говорио је Жуков. У страшну јесен 1941. године Московљани су у престоници опкољеној нацистима веровали: Жуков ће нас спасити, у њега полажемо све наде. Њихове наде су се оправдале. Позната је запањујућа чињеница – за време битке код Москве Жуков није спавао 11 дана и ноћи. Међутим, непријатељ који је до тада био непобедив је потучен, каже директор Инситута за Светску историју Александар Чубарјан.

Жуков је био практично у свим операцијама које су имале одлучујући значај. Он је био у бици код Москве, одиграо је велику улогу у одбрани Лењинграда, освојио је победу у Стаљинградској бици. И напокон, Берлинска операција, крај Великог Отаџбинског рата, такође је повезана с именом Жукова. Он је одиграо велику улогу и у послератној историји наших Оружаних сила.

Његова судбина је просто феноменална. Жуков је још у Првом светском рату награђен за храброст с два крста Светог Георгија. Имао је неколико рана и контузија. Два пута је боловао од трбушног тифуса. Међутим, успео је да се избори. Жуков је скоро једини човек у војном руководству СССР који је бранио своју тачку гледишта у директном спору са Стаљином. Над његовом главом се стално надвијала опасност од репресија.

Можемо да пишемо о њему научне елаборате, као што се пишу о великим војсковођама из прошлости, кад већ постоји историјска дистанца. Могу се истицати неке особености Жуковљевог стила, може се истаћи његов строги карактер, рекли би, његова устремљена снага.

О њему се и данас спори. Многи га сматрају истакнутим војсковођом свих времена. На пример, амерички војни историчар Мартин Кајден каже следеће: „Жуков је био војсковођа над војсковођама у вођењу рата масовним армијама двадесетог века. Он је Немцима нанео више губитака од било ког другог војсковође. Он је био чудо-маршал.“ Други тврде да су војне операције Жукова често праћене великим губицима. Много је написано и о његовој оштрој, окрутној строгости. Посебно у кризним ситуацијама, кад се решавао исход главних битака. Жуков је био војсковођа свог времена и свог народа: строг, снажне воље, бескомпромисан, усмерен ка циљу.

„Одушевљен сам војним даром Жукова и његовим људским особинама, - писао је Двајт Ајзенхауер. – Кад сам био главнокомандујући савезне војске у Западној Европи сви ми смо буквално без даха пратили победнички марш совјетске војске под командом Жукова у правцу Берлина. Знали смо да Жуков не воли да се шали – ако је већ одредио себи за циљ да ништи главну тврђаву фашизма у самом центру Немачке, он ће сигурно то и учинити.“

Параду Победе на Црвеном тргу у Москви 24. јуна 1945. године маршал Жуков је дочекао на белом коњу, за којег се чинило као да је сишао с иконе његовог небеског покровитеља – светог Георгија Победоносца. И ова светла симболика ће заувек остати у сећању руског народа.

Извор: Голос России, фото: РИА Новости