Jovan Aćimović







Rođen 21/06/1948
Mesto u timu Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju 55
Golova za reprezentaciju 3
Debitovao 08/06/1968
Igrao u klubovima OFK Beograd,
FK Crvena Zvezda (Beograd),
1. FC Saarbrücken (Ger),
FK Sinđelić (Beograd)

Rođen 21. juna 1948. u Beogradu.

Pre niskog nego srednjeg rasta, veoma stabilan, sa jakim i razvijenim nogama, ne naročito brz, ali munjevit u akciji i pronalaženju najboljih rešenja, neuporedivo više koristan nego atraktivan, proslavio se u dresu beogradskih „crveno-belih", među prvima je potvrdio veliku odanost prema Crvenoj zvezdi - potpisao je ugovor na deset godina.

Kao fudbaler gledao je na igru očima stručnjaka. Njegov osnovni prilaz igri bio je da utakmicu dobija bolji tim, a ne ekipa koja ima najboljeg pojedinca. Zbog toga nije bila retkost da je, neumorno trčeći i boreći se između dva kaznena prostora, prvi priticao u pomoć i pokušao da ispravi grešku saigrača, ispoljavajući u svakom trenutku veliku stvaralačku snagu, primernu borbenost i neiscrpnu energiju.

Svi stručnjaci su ga neobično cenili i smatrali igračem koga bi poželeo svaki tim. Zbog toga je više od jedne decenije bio standardni igrač i pokretačka snaga Crvene zvezde, a u relativno kratkom periodu od osam godina odigrao je 55 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije. I u državnom timu je bio dugi niz godina bez zamene, jer je njegov doprinos igri najbolje jedanaestorice uvek bio dra-gocen.

Kao član pionirske i omladinske ekipe OFK Beograda, bio je vrlo zapažen i cenjen kao igrač sa velikom perspektivom. Igrao je hrabro i srčano i bio je ne samo najčešće najbolji igrač, nego i odličan strelac. Ali, brzo je počeo da stvara prilike drugima, a mnogo ređe da sam šutira. U brzom usponu počelo je, eto, da se menja njegovo shvatanje o igri, počela je da dominira svest da je snaga tima kao celine uvek najvažnija.

Noseći odmalena nadimak „Kule", koji je dobio u roditeljskom domu, u dve sezone (1965-1966) odigrao je deset utakmica za omladinsku reprezentaciju Jugoslavije (i jednu za mladu), najčešće je bio medu najboljima u timu, ali je postigao samo jedan gol. Međutim, vrednost njegovih igara uvek je bila iznad slave najboljih strelaca, tako da ga je ondašnji trener „crveno-belih" Miljan Miljanić svesrdno prihvatio i na „velika vrata" uveo u prvu ekipu. Debitovao je 1. septembra 1965. u prijateljskom susretu protiv Radničkog (5:0), u kome je postigao i prvi gol za Crvenu zvezdu, a na ligašku scenu stupio je 12 dana kasnije - kad je imao nešto više od 17 godina.

Kad je Jugoslavija u proleće 1966. godine bila organizator omladinskog turnira UEFA, Aćimović je igrao desnu polutku. A tri dana pre početka velike evropske revije omladinaca, pojavio se kao leva polutka u prvom timu Crvene zvezde protiv čehoslovačke ekipe Jednota u polufinalu Srednjoevropskog kupa. Na levom krilu igrao je proslavljeni strelac Bora Kostić.

Kad je u leto 1966. prvi tim preuzeo Miljan Miljanić, koji je pre toga bio selektor omladinske reprezentacije, počelo je stvaranje nove ekipe „crveno-belih". Slavnu levu stranu navale Šekularac-Kostić nasledili su Aćimović i Džajić, novi nezaboravni tandem iz vremena kad je Crvena zvezda ubedljivo dominirala jugoslovenskim fudbalom i triput uzastopno (1968-1970) osvajala titulu prvaka i u četiri sezone triput trijumfovala u Kupu (1968, 1970. i 1971. godine).

Od 5. septembra 1965. kad je debitovao u „crveno helom" dresu, pa do 8. avgusta 1976, kad se u prijateljskom susretu protiv engleskog tirna Manchester United (2:1) rastao od Crvene zvezde, odigrao je ukupno 519 utakmica (od toga 237 prvenstvenih i 22 u Kupu Jugoslavije) i postigao 113 golova (od toga 44 prvenstvena i četiri u Kupu). Sa Crvenom zvezdom je osvojio četiri titule prvaka (1968, 1969, 1970 i 1973. godine) i dva trofeja Kupa (1968. i 1971. godi ne). Sigurno bi se okitio bar još jednim velikim nacionalnim trofejom da nije morao da operiše rneniskus i, razumljivo, da duže pauzira. Kad se u leto 1975. vratio s odsluženja vojnog roka, prerano je ušao u prvenstvene okršaje i to je platio povredama koje su ga dugo pratile.

Jula 1976. napustio je Crvenu zvezdu i prešao u nemački klub. 1.FC Saarbrucken, koji se baš te sezone vratio u Bundesligu. Predstavljao je pojačanje za ovu ekipu, ali nije imao sreće. Posle odličnog starta, ponovo se vratila povreda, tako da je u dve sezone odigrao samo 41 utakmicu i postigao jedan gol. Praktično, njegova karijera bila je završena...

Na kraju je za svoju dušu igrao i za nižerazredni beogradski Sinđelić.

Za reprezentaciju Jugoslavije Aćimović je odigrao 55 utakmica i postigao tri gola. Debitovao je 8. juna 1968. u finalu Kupa evropskih nacija protiv Italije (1:1) u Rimu, kad ga je ondašnji selektor reprezentacije Jugoslavije Rajko Mitić naknadno po zvao da doputuje u Italiju, jer je Ivica Osim bio povređen već na početku prethodne utakmice, protiv Engleske (1:0) u Firenci. Aćimović je opravdao poverenje saveznog kapitena i sa manje od 20 godina uspcšno položio veliki ispit u karijeri. Da je Musemić bio snalažljiviji kad mu je Aćimović posle jednog izvanrednog prodora pripremio idealnu priliku, Jugoslavija bi, bez obzira na pristrasnog sudiju Švajcarca Diensta, bila prvak Evrope. Ovako, posle poraza u ponovljenoj utakmici (0:2), sve je ostalo samo u uspomenama...

Aćimović je posle rimskog finala Kupa nacija postao standardni reprezentativac. Kao i Rajko Mitić, svi savezni kapiteni koji su ga nasledili, veoma su cenili Aćimovića i stalno ga pozivali „pod zastavu". Uostalom, on je bio izuzetno potreban igrač: kretao se u oba pravca, neumorno trčeći i napred i nazad, dragocen u ogranizaciji igre i isto toliko koristan u defanzivnim zadacima. Kao vrlo izdržljiv, posebno je bio pogodan za turnirski sistem takmičenja. Uz sve, uvek je igrao disciplinovano i primao i najteže zadatke.

Posebno se istakao na utakmici koja je našem timu utirala put do završnog turnira Svetskog prvenstva 1974. godine u SR Nemačkoj. Na utakmici protiv Grčke (1:0), koja je odigrana 20. novembra 1972. u Beogradu, briljirao je na teškom i blatnjavom terenu, na kome je dejstvovao kao tenk i, uz sve, postigao i jedini, odlučujući gol na utakmici.

Igrao je i na onoj nezaboravnoj „majstorici" 13. februara 1974. protiv Spanije (1:0) u Frankfurtu, na kojoj je bio jedan od najboljih igrača, kao i na svih šest utakmica koje je naša reprezentacija odigrala na Svetskom prvenstvu.

Od reprezentacije se oprostio na finalnom turniru Kupa evropskih nacija, koji je 1976. godine organizovan u našoj zemlji. Bio je kapiten reprezentacije na utakmici protiv SR Nemačke (2:4), u kojoj je naš tim pružio briljantnu igru i protiv svetskih prvaka poveo sa 2:0. Na žalost, zbog nezalečene povrede nije imao snage da utakmicu odigra u tempu kojim je uvek igrao, tako da ga je zamenio Pe-ruzović. Ali, bez Aćimovića više nije bilo prave igre... Poslednju utakmicu u nacionalnom dresu odigrao je dva dana kasnije, 19. juna 1976. protiv Holandije (2:3) u Zagrebu, takođe kao kapiten tima. Na žalost, obe ove utakmice ostale su kao nezaboravan događaj i velika šansa, ali i tužna uspomena.

Kad se posle dvogodišnjeg boravka u Sarbrikenu vratio u svoj Beograd, bio je pun nada da će ostati uz fudbal, uz Crvenu zvezdu kojoj je poklonio veliki deo mladosti i najblistavije doba svoje sjajne igračke karijere. Hteo je da poučava najmlađe fudbalere, da u njima traži naslednike i nove zvezde „crveno-belih".

Ova želja mu se ispunila pa je kao član stručnog štaba beogradskih „crveno-belih", radio sa omladinskim selekcijama kluba u kome se kao igrač proslavio.

Ljubinko Drulović









Rođen 11/04/1968
Mesto u timu Vezni red
Utakmica za reprezentaciju 38
Golova za reprezentaciju 3
Debitovao 28/12/1996
Igrao u klubovima Zlatar (N.Varoš), Sloga (Kraljevo),
Sloboda (Užice), Rad (Beograd),
Gil Vicente (Por), FC Porto (Por),
Benfica (Por), Partizan (Beograd),
Penafiel (Por),

Rođen 11. aprila 1968. u Novoj Varoši.

Igrao je za Zlatar, Slogu (Kraljevo), Užičku Požegu, Slobodu (Užice), i Rad u zemlji, a u inostranstvu za Gil Vicente, Porto, Benfiku iz Lisabona i Panafiel. Nakon 11-godišnje karijere u Portugalu vratio se u Srbiju i plasirao se sa beogradskim Partizanom u Ligu šampiona.

Istakao se kao probojan bočni igrač, odličnog centaršuta i dobre tehnike. Jedan je od retkih fudbalera Porta koji je tokom devedesetih učestvovao u osvajanju pet uzastopnih titula prvaka Portugala (1995, 1996, 1997, 1998 i 1999.), četiri kupa (1994, 1998, 2000, 2001.) i pet Superkupa (1993, 1994, 1996, 1998, 2001.).

Tokom tog perioda, proslavio se asistencijama legendarnom brazilcu Mario Žardelu koji je zahvaljujući Ljubinku Druloviću u dva navrata (1998-99 i 2001-02) bio najbolji strelac Evrope i osvajač "zlatne kopačke"

Nastupao je za nacionalni tim Jugoslavije na 38 susreta i postigao tri pogotka. Debitovao je 28. decembra 1996. protiv Argentine (3:2) u Mar de Plati, a poslednji put dres "plavih" oblačio je 6. oktobra 2001. protiv Luksemburga (6:1) u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2002.

Nakon igračke karijere, ostao u fudbalu kao trener. Predvodio je GD Tourizense (2006-07) i FK Banat iz Zrenjanina (2008), kao i slovenačku Dravu iz Ptuja (2008).

Predrag Mijatović







Rođen 19/01/1969
Mesto u timu Napadač
Utakmica za reprezentaciju 73
Golova za reprezentaciju 28
Debitovao 23/08/1989
Igrao u klubovima FK Kom (Podgorica),
FK Mladost (Podgorica),
FK Budućnost (Podgorica),
FK Partizan (Beograd),
Valencia (Esp), Real Madrid (Esp),
Fiorentina (Ita), Levante (Esp)

Rođen 19. januara 1969. u Podgorici, Crna Gora.

Prve fudbalske korake načinio u FK Kom iz Podgorice, nastavio u FK Mladiost, da bi vrlo brzo bio zapažen od strane trenera FK Budućnost iz Podgorice. U prvom timu Budućnosti debituje u sezoni 1986/87 i do 1990. je na 73 prvoligaških susreta bivše države postigao 10 pogodaka.

U zimskom prelaznom roku 1989/90, Mijatović je bio na pragu transfera iz Budućnosti u splitski Hajduk. Dobio je i akontaciju u iznosu od 50.000 tadašnjih nemačkih maraka. Međutim, zbog situacije koja je mirisala na rat upozoravali su ga u Podgorici da ne ide u Split, pa je otišao u Partizan, a akontaciju pošteno vratio.

Iako je postigao gol na svom debiju u dresu Partizana protiv svog bivšeg kluba FK Budućnost, prolećnu polusezonu u novom klubu je uglavnom proveo u prilagođavanju na igru "crno-belih" i do kraja sezone na 14 nastupa nije postigao pogodak. U sezonama koje slede postaje važan šraf ekipe "crno-belih" koja pod vođstvom Ivice Osima ne uspeva da izađe iz senke tadašnje Crvene zvezde koja je u to vreme vladala evropskim i svetskim klupskim fudbalom. Ipak, u sezoni 1991/92 osvaja Kup Jugoslavije, a u prvenstvu 1992/93 sa "crno-belima" osvaja šampionsku titulu. U dresu Partizana odigrao 104 prvenstvenih susreta i postigao 44 gola.

U leto 1993. prelazi u špansku Valensiju u čijem dresu nastupa na 104 prvenstvenih susreta i postiže 56 golova. U sezoni 1995/96 sa Valensijom stiže do vicešampionske titule, a on sam postiže čak 28 golova i biva izabran za fudbalera godine u Španiji.

Sjajne partije nisu prošle nezapaženo i uz velike proteste navijača Valensije, u leto 1996. postaje član Real Madrida. U Madridu je za tri godine ostavio neizbrisiv trag – golovima, driblinzima i ponašanjem na terenu i van njega. Proglašen za drugog fudbalera u Evropi u anketi «Frans fudbala» za 1997. godinu, iza Ronalda. Njegov pogodak u finalu Lige šampiona 1998. protiv Juventusa (1:0) doneo je madridskom Realu titulu prvaka Evrope nakon pune 32 godine. Osvajač Interkontinentalnog kupa sa Realom 1998.

Iz Reala je otišao u Fiorentinu, a karijeru završio u Levanteu.

Bio je član omladinske reprezentacije SFRJ koja je 1987. godine postala šampion sveta, ali nije igrao u finalu protiv SR Nemačke jer je isključen u polufinalu protiv ondašnje Nemačke DR.

Odigrao je 73 utakmica za nacionalni tim postigavši 28 golova. Za A tim SFRJ debitovao je 23. avgusta 1988. godine, protiv Finske, a prvi pogodak za reprezentaciju postigao tek na svom 15. meču za "plave" protiv Malte (6:0) u kvalifikacijama za SP 1998. Učestvovao na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998. i Evropskom prvenstvu u Belgiji i Holandiji 2000. godine.

Od jula 2006. do maja 2009. obavljao funkciju sportskog direktora Real Madrida.

Todor Veselinović
Kralj strelaca



Veselinović se rodio 22. oktobra 1930. godine. Za Vojvodinu je igrao od 1948-1961 i za to vreme je postigao 586 golova (130 golova u prvenstvima Jugoslavije) i apsolutni je rekorder. Za Vojvodinu je odigrao 546 utakmica. Nabolji strelac Prve lige bio je u sezonama: 1955/56 sa 21 golom, 1956/7 sa 28 golova, 1957/58 sa 19 i 1960/61 sa 16 golova. U reprezentaciji je bio isto toliko uspešan. Za mladu je odigrao 14 utakmica i postigao je 20 golova, za B reprezentaciju odigrao je 6 utakmica i dao 3 gola i za A reprezentaciju odigrao je 37 utakmica uz 28 golova. Na osnovu broja odigranih utakmica i broja datih golova Toza je najbolji strelac reprezentacije.
U akciji

Tozi je sve lako išlo od noge na terenu, salajački bon vivan koji je svoj talenat pronašao i usavršio. Vujke je bio primer discipline, upornosti i marljivog rada. Toza je bio umetnik u kopačkama, plahovit, duhovit i neponovljiv.

Nakon Vojvodine, u sezoni 1961/62 igrao je Đenovi a poslednju sezonu proveo je u Beču. On je takođe bio veoma uspešan trener. Vodio je Vojvodinu, reprezentaciju SFRJ i jedan je od najzaslužnijih stručnjaka za razvoj grčkog i turskog fudbala.

O Tozi ima dosta priča. Izdvajamo njegov intervju iz knjige Pola veka:

Malo je takvih koji pri pomenu fudbalskog kluba Vojvodina ne asociraju odmah na jednog od njegovih najboljih igrača, majstor fudbalske veštine kakav se retko sreće, čovek koji je za Vojvodinu bio pojam, a ujedno i čovek kome je klub bio druga kuća. Naravno, reč je o Todoru Veselinoviću - Tozi! Nestašni dečačić, sin Salajke, vrlo brzo se probio u red prvotimaca i tu bio nezamenljivi golgeter prefinjenog osećaja da iz bilo kog ugla savlada golmana. Poznato je da su mnogi golmani strepeli od Toze baš onda kada se nalazio u situacijama iz kojih običan šuter ne postiže golove. Felševi su njegovo omiljeno oružje, mada se često dešavalo da mrežu pogađa topovskim udarcima. Nije onda čudo što je takav igrač četiri sezone bio najbolji strelac Prve lige, a oko 30 puta državni reprezentativac.
Zvezda na kolenima

Međutim, ono što je oduševljavalo gledaoce bile su majstorije ovog odistinskog majstora. Za njega nije bilo igrača koje ne može da predibla, nema situacije iz koje ne može da umiri loptu, ili je ne može uputiti gde je najpotrebnije....- i sve to uz jedan retko dopadljiv stil i sa lakoćom.

U naponu snage, negde pri kraju takmičarske sezone 1957/8 godine, dobio je oko ruke žutu traku. Te godine Boškov i Krstić otišli su na odsluženje vojnog roka, tako da je njemu pripala kao najstarijem po stažu pripala kapitenska dužnost. Vojvodina se tada nalazila u nezavidnom položaju. Od sredine tabele, gde su crveno-beli nalazili, začelje nije bilo odvojeno većim brojem bodova. Vojvodina je putovala u Beograd. Dočekivao ju je Partizan. Pobeda bi donela sredinu tabele, dok bi poraz bacio Vojvodinu u borbu za opstanak. U takvoj situaciji, bez dvojice najboljih, Veselinović se našao u ulozi kapitena. Evo šta Toza priča o tome:

- Shvatio sam ulogu kapitena kao počast, ali sa mnogo obaveza. Tih dana vodio sam mnogo pojedinačnih razgovora sa članovima ekipe. Nalazili smo se na pripremama u Čortanovcima. Obilazio sam sve mlađe igrače, razgovarao sa sa njima o važnosti svega što nas očekuje. I moram priznati da su u to vreme mladi igrači, Vučinić, Takač, Malešev i drugi sa puno razumevanja i ljubavi obećali da će se boriti i da će dati sve od sebe. Nošeni žarom i željom za pobedom, uspeh nam nije mogao izostati. Moj prvi kapitenski nastup slavljen je u sred Beograda ubedljivom pobedom nad Partizanom 5:1. I nikad neću zaboraviti sa koliko su ljubavi svi dali svoj udeo. Kao da je to bio povod za dalje uspehe, tako da smo na kraju završili sezonu u gornjem delu tabele.
Vojvodina-Slovan 6:0

Ali, ne pamte se samo uspesi. Uostalom, bilo je i poraza. A oni se nekad dublje urezuju u pamćenje. Na terenu, kapiten je taj koji će svojim zalaganjem i svojim ponašanjem pokazati kako se fer podnosi poraz i pogrešna odluka sudije, ma koliko ona bila očigledna. Evo šta o jednom takvom slučaju kaže Veselinović:

U Budimpešti, na utakmici za Srednje evropski kup, igrali smo protiv domaćeg tima MTK. Sudija me je isključio iz igre. To je bio momenat kada mi je mozak strahovito brzo radio. Bio sam čak u nedoumici da li da poslušam sudiju i napustim teren, ili da izvedem čitavu ekipu sa terena. Nisam mogao da se pomirim sa tim da ostavim ekipu, pogotovo u tuđoj zemlji, da se bori a ja da gledam. Čini mi se da me je samo žuta traka naterala da ne učinim drugo, nego što je sudija zahtevao. Ja inače smatram da kapitensku dužnost treba shvatiti vrlo odgovorno i da kapiten nije samo zato da nosi žutu traku oko ruke, te da time bude obeležen. Kapiten mora biti najbliži saradnik treneru i uprave a na samom terenu ličnost koja svojom igrom mora dati do znanja svojim drugovima da ono što kaže bude poslednje.

Dušan Bajević







Rođen 10/12/1948
Mesto u timu Napadač
Utakmica za reprezentaciju 37
Golova za reprezentaciju 29
Debitovao 08/04/1970
Igrao u klubovima FK Velež (Mostar),
A.E.K. Athinas (Gre)

Rođen 10. decembra 1948. u Mostaru.

Jedan od najboljih i najpopularnijih hercegovačkih fudbalera, sa 164 gola drugi (iza Santrača - 218) jugoslovenski prvoligaški strelac svih vremena, najbolji golgeter u prvenstvu 1969/70. godine sa 20 golova (zajedno sa Santračem) i reprezentativac-rekorder u broju postignutih golova na jednoj međudržavnoj utakmici: 14. juna 1972. protiv Venecuele (10:0) pet puta je zatresao protivničku mrežu.

Vitak, odličan tehničar sa elegantnim potezima, igrao je odlično glavom i bio jedan od najefikasnijih vođa navale u jugoslovenskom fudbalu.
Karijeru je počeo 1963. u omladinskoj ekipi mostarskog Veleža, a dres prvotimca prvi put je obukao 13. septembra 1966. i za više od trinaest godina igranja u dresu mostarskih "rođenih", odigrao je ukupno 568 utakmica i postigao 468 golova, od čega u prvenstvu 321 utakmicu i 164 prvoligaška gola.

Sa zapaženim uspehom igrao je četiri sezone (1977-1981) za boje grčkog prvoligaša AEK iz Atine, a kad se jula 1981. vratio u Mostar, nastavio je da igra za Velež sve do 26. juna 1983, kad se na utakmici protiv Partizana u Beogradu poslednji put pojavio na prvoligaškoj sceni. Od fudbala se zvanično oprostio 17. avgusta 1983. na utaktnici protiv Hajduka u Mostaru.

Uz jednu utakmicu za omladinsku (1967) i devet susreta i četiri gola (1968-1971) za mladu reprezentaciju, odigrao je i 37 utakmica i postigao 29 go-lova za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 8. aprila 1970. u susretu protiv Austrije (1:1) u Sarajevu, u kome je postigao jedini gol za Jugoslaviju, a od dresa sa državnim grbom oprostio se 8. maja 1977. na utakmici protiv Rumunije (0:2) u Zagrebu. Učestvovao je 1974. na Svetskom prvenstvu u SR Nemačkoj.

Kao odličan vođa navale i istaknuti strelac, na većem broju medudržavnih utakmica postizao je odlučujuće golove za Jugoslaviju: 1970. protiv Austrije (1:0) u Gracu, 1972. protiv Paragvaja (2:1) u Manausu - oba gola, 1972. protiv Perua (2:1) u Manausu - oba gola, 1972. protiv Spanije (2:2) u Las Palmasu - oba gola, 1973. protiv SR Nemačke (1:0) u Minhenu, 1977. protiv Kolumbije (1:0) u Bogoti i 1977. protiv Meksika (1:0) u Montreju.

Neposredno po završetku igračke, počeo je karijeru fudbalskog trenera, u Veležu, s kojim je 1986. godine osvojio Kup Jugoslavije, tadašnji Kup maršala Tita. Velež je u finalu pobedio zagrebački Dinamo sa 3:1, a 1987. godine igrao je u finalu.

U AEK se,kao trener, vratio 1988 godine i iste sezone je sa ovim klubom osvojio titulu prvaka Grčke, prvu za AEK posle 10 godina. AEK je pod Bajevićevim vođstvom prvak Grčke bio još tri puta, uzastopno (1992, 1993, 1994).

Bajević je 1997. postao trener Olimpijakosa, s kojim je iste sezone osvojio titulu prvaka Grčke, a 1999. „duplu krunu“, prvenstvo i Kup. Posle Olimpijakosa kratko se zadržao u solunskom PAOK-u, kome je doneo Kup Grčke 2001. godine. U AEK se vratio 2002. Neki od navijača AEK-a su ga vrlo neprijatno dočekali, jer nisu zaboravili Bajevićev prelazak u redove najvećeg rivala Olimpijakosa. Iako je sa AEK-om ponovo postigao zapažene rezultate, između ostalog i u Ligi šampiona, Bajević je zbog velikih pritisaka napustio klub. Ponovo je seo na klupu Olimpijakosa, s kojim je iste sezone, sa deset osvojenih bodova u grupi, bio nadomak plasmana u drugu rundu Lige šampiona, ali je zato „dogurao“ do četvrte runde rundu Kupa UEFA.

U maju 2006. preuzima funkciju šefa stručnog štaba FK Crvena Zvezda (Beograd), osvaja jesenju titulu sa čak 14 bodova prednosti nad Partizanom, ali 10.marta 2007. za vreme utakmice sa novosadskom Vojvodinom (0:3) povukao je šokantan potez – ustao je i uputio se ka svlačionici, iako je do kraja meča ostalo 20 minuta. Dok je odlazio pratili su ga povici "Dušane odlazi".

Nakon beogradskih "crveno-belih", ponovo se vraća u Grčku, ovog puta na klupu solunskog Arisa, sa kojim je u sezoni 2007-08 napravio odličan rezultat pošto je u nacionalnom šampionatu Grčke svoj klub doveo do četvrtog mesta, a u nacionalnom Kupu „drevne države“ dogurao je do polufinala. U julu 2008. podneo je ostavku na mesto šefa stručnog štaba Arisa, jer su funkcioneri kluba tražili od njega da izbaci iz ekipe odbrambenog igrača Avrama Papadopulosa, nakon što je fudbaler odbio da produži ugovor sa klubom.

U novembru 2008. preuzima atinski AEK. Ovo je treći mandat srpskog trenera na klupi atinskog kluba. Vodio ga je od 1988. do 1996, zatim od 2002. do 2004.

Slobodan Santrač





Rođen 01/07/1946
Mesto u timu Napadač
Utakmica za reprezentaciju 8
Golova za reprezentaciju 1
Debitovao 01/06/1966
Igrao u klubovima FK Takovo (Gornji Milanovac),
FK Metalac (Valjevo),
OFK Beograd,
Grasshopper (Sui),
FK Partizan (Beograd),
FK Galenika (Zemun)


Rođen 1. jula 1946. u Koceljevu.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je samo osam utakmica i postigao samo jedan gol. I to nikad svih 90 minuta! Samo dvaput je igrao celo poluvreme - na osam utakmica ukupno 110 minuta. A ipak je bio (i ostao) najbolji jugoslovenski strelac svih vremena. Brojke su zaista impresivne:

- Sa 218 postignutih golova ubedljivo zauzima prvo mesto na listi jugoslovenskih ligaških rekordera svih vremena.
- Četiri puta najbolji jugoslovenski prvoligaški strelac (1967/68 - 22, 1969/70 - 20, 1971/72 - 33, 1972/73 - 25)
- Tokom karijere odigrao je ukupno 1.359 utakmica i postigao 1.301 gol.

Nije bio robusan napadač (visina 171, težina 66 kg), niti dribler-žongler. Čak ni posebno atraktivan napadač. Ali, bio je nenadmašan majstor da se dobro postavi, da utrči i da se skoro uvek nade na "pravom" mestu. Šutirao je izvanredno sa obe noge, ali je golove postizao i glavom. Nije voleo da prima loptu u noge i uvek je nastojao da pretrči protivnike i da se postavi tamo gde su ga najmanje očekivali. Uvek je vrebao na greške protivnika i nemilosrdno ih kažnjavao. Šutirao je iz kolena, udarci mu nisu bili izuzetno jaki, ali je bio majstor da prevari golmana. Bio je, zaista, izuzetno snalažljiv i vešt u kaznenom prostoru, nadaren da munjevito reaguje i neobično precizno šutira, da pronalazi rešenja koja su najčešće iznenadivala golmane.

Počeo je da igra u pionirskom timu FK Takovo iz Gornjeg Milanovca u kome je, prema ličnoj evidenciji, na 46 utakmica postigao 56 golova, stasao je u valjevskom FK Metalac (kasnije FK Budućnost) u kome je u leto 1962 prvi put zaigrao za prvi tim. Igrao je u početku halfa, a prvi put kao centarfor na kup utakmici protiv beogradskog Dušanovca kada je postigao šest golova.

Počeo je da puni protivničk mreže i skoro da nije bilo utakmice na kojoj nije postigao bar jedan gol. U proleće 1965, dok je još imao pravo da igra za omladinsku ekipu, na četvrtfinalnoj utakmici Omladinskog kupa Metalac-Partizan (4:0) postigao je sva četiri gola.

Pošto je, kao i cela porodica imao na srcu beogradske "crno-bele", očekivao je poziv iz Partizana. Međutim, pošto su ga pozvali samo na jednogodišnju probu, odlučio se za OFK Beograd. Prvi ugovor potpisao je 21.jula 1965. i u OFK Beogradu počela je golgeterska karijera najboljeg jugoslovenskog "tobdžije" svih vremena.

U dresu beogradskih "plavih" Santrač je debitovao 14.avgusta 1965, kao desno krilo, u prvenstvu 1965/66. godine na utakmici protiv splitskog Hajduka (2:2) u Splitu, a prvi ligaški gol postigao je 23. oktobra 1965. godine u susretu sa zagrebačkom Trešnjevkom (3:3) na Karaburmi. To je bila njegova četvrta utakmica u dresu OFK Beograda, a igrao je u navali sa Samardžićem, Dakićem, Skoblarom i Banovićem.

Kao član OFK Beograda Santrač je 26. maja 1966. osvojio pobednički trofej Fudbalskog kupa Jugoslavije pobedivši u finalu zagrebački Dinamo sa 6:2 i tada je navalni trio "Tri S" (Skoblar, Samardžić i Santrač) postigao po dva gola.

Kao najbolji strelac OFK Beograda Santrač je stoti ligaški gol postigao na Koševu protiv Sarajeva, a rekordne pogotke, kojim je prestigao dotadašnjeg ligaškog rekordera Boru Kostića (158 golova), postigao je 25 marta 1973. na utakmici protiv zagrebačkog Dinama (4:2) na Karaburmi. Zagrepčani su poveli sa 2:0, a onda je Santrač postigao sva četiri gola za OFK Beograd - po redu svoj 157, 158, 159. i 160. ligaški pogodak. Toga dana, u 16 časova i 17 minuta, Santrač je postao jugoslovenski ligaški strelac-rekorder.

Za beogradske "plave" Santrač je postigao ukupno 186 ligaških golova, jubilarni 200. pogodak postigao je kao član beogradskog Partizana (pristupio mu 14.Januara 1978) na utakmici protiv Željezničara u Sarajevu. Bio je u drugom delu prvenstva igrač "crno-belih" kad je Partizan u sezoni 1977/78. godine osvojio državno prvenstvo.

Poslednji, 218. ligaški gol Santrač je postigao kao član zemunske Galenike 10. juna 1983. na utakmici protiv Budućnosti (1:1) u Podgorici. U ovom klubu je i završio karijeru odigravši poslednju utakmicu 27. novembra 1983 protiv Bora (0:0) u Boru.

Kad je stekao pravo igranja u inostranstvu 1974. godline, OFK Beograd je za "isluženog" Santrača dobio 300.000 švajcarskih franaka od ciriškog Grasshopper-Cluba, u kome je "Sani" - kako su ga zvali prijatelji za 22 meseca igranja postigao 29 ligaških golova. Na utakmici proliv ekipe Zorlicon (10:1) postigao je devet golova i "potvrdio" rekord koji je postigao u dresu valjevskog Metalca na utakmici protiv Kolubare (14:1), na kojoj je takođe postigao devet pogodaka.

Igrao je dugo, preko dve decenije, zahvaljujući i srećnoj okolnosti da je tokom cele karijere samo jedanput bio teže povreden. To se dogodilo 1973, na utakmici protiv skopskog Vardara (1:1), kad mu je nehotično, bacivši se na loptu, golman Mutibarić povredio koleno. Tada je morao da se leči i pauzira 40 dana.

Medu Santračevim golgeterskim trofejima posebno mesto zauzima "bronzana kopačka" pariskog lista "France-Football", koju je osvojio posle sezone 1971/72. godine. Tada je sa 33 ligaška gola bio treći strelac u Evropi (prvi je bio Nemac Gerd Miiller sa 40 golova).

1.359 utakmica - 1.301 gol.
Uračunate su sve utakmice koje jc Santrač odigrao - od susreta za pionirsku, omladinsku i prvu ekipu timova čiji je dres nosio, zatim za tim garnizona JNA u kome je služio kadrovski rok, do utakmica za sve selekcije i takmičenja za kupo-ve UEFA i Kup sajamskih gradova (FIFA).

Uz jednu utakmicu i jedan gol za omladinsku (1965) i tri utakmice i jedan pogodak za mladu reprezentaciju (1966-1968), odigrao je i osam utakmica i postigao jedan gol za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 1. juna 1966. u susretu protiv Bugarske (0:2) u Beogradu, a poslednju utakmicu odigrao je 17. aprila 1974. protiv ekipe SSSR-a (0:1) u Zenici. Jedini gol za reprezentaciju postigao je 27. juna 1966. u prijateljskom susretu sa Švedskom (1:1) u Malmeu, na svojoj drugoj utakmici za reprezentaciju.

Kad je prestao s aktivnim igranjem, ostao je veran svom poslednjern klubu, zemunskoj Galenici, u kojoj je vršio dužnost sekretara i vodio brigu o propagandnoj aktivnosti i organizaciji utakmica kluba.

Bio je i selektor fudbalske reprezentacije Jugoslavije (1995-1998) i "plave" odveo i predvodio na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998.godine, gde je naša reprezentacija ispala u osmini finala od Holandije (1:2).

Ljubomir Radanović



Rođen 21/07/1960
Mesto u timu Odbrana
Utakmica za reprezentaciju 34
Golova za reprezentaciju 3
Debitovao 23/04/1983
Igrao u klubovima FK Lovćen (Cetinje),
FK Partizan (Beograd),
Standard Liege (Bel),
Nice OGC (Fra),
Bellinzona (Sui)

Rođen 21. jula 1967. u Cetinju.

Fudbalsku karijeru počeo je u Lovćenu sa Cetinja, a afirmisao se u dresu beogradskog Partizana (1981-88). Sa "crno-belima" tri puta je bio šampion Jugoslavije (1983, 1986, 1987).



Kao internacionalac u Belgiji nosio je dres Standarda iz Liježa (1988-1990), zatim godinu dana francuskog prvoligaša Nice, da bi ponovo obukao dres Standarda. Karijeru je okončao u švajcarskom drugoligašu Belinconi.

U plavom dresu reprezentacije Jugoslavije odigrao je 34 meča i tri puta bio strelac. Debitovao je 1983. na utakmici protiv Francuske (0:4) u Parizu, a oprostio se 1988. u susretu sa Škotskom (1:1) u Glazgovu.

Pobedonosni gol koji je postigao na utakmici protiv Bugarske (3:2) u Splitu 1983. omogućio je Jugoslaviji učešće na šampionatu Evrope 1984. i svakako je deo istorije jugoslovenskog fudbala.



Prvenstvene utakmice u klubovima u kojima je nastupao :

Season Club Country Level GP GS
1994-95 Bellinzona SUI 2 ? ?
1993-94 Bellinzona SUI 2 ? ?
1992-93 Bellinzona SUI 2 ? ?
1991-92 Standard Liege BEL 1 4 0
1990-91 Nice OGC FRA 1 33 3
1989-90 Standard Liege BEL 1 32 1
1988-89 Standard Liege BEL 1 30 2
1987-88 FK Partizan Beograd YUG 1 31 2
1986-87 FK Partizan Beograd YUG 1 5 0
1985-86 FK Partizan Beograd YUG 1 32 4
1984-85 FK Partizan Beograd YUG 1 29 0
1983-84 FK Partizan Beograd YUG 1 32 6
1982-83 FK Partizan Beograd YUG 1 34 3
1981-82 FK Partizan Beograd YUG 1 9 0
1980-81 FK Lovćen Cetinje YUG 2 30 1
1977-78 FK Lovćen Cetinje YUG 2 6 0

Career Totals: 307 22

Utakmice reprezentacije Jugoslavije u kojima je nastupao :

PU 23.04.1983 Francuska - Jugoslavija 4-0 (2-0)
KEP 12.10.1983 Jugoslavija - Norveška 2-1 (2-0)
PU 26.10.1983 Švajcarska - Jugoslavija 2-0 (0-0)
PU 12.11.1983 Jugoslavija - Francuska 0-0 (0-0)
KEP 14.12.1983 Vels - Jugoslavija 1-1 (0-0)
KEP 21.12.1983 Jugoslavija - Bugarska 3-2 (1-1) goal
PU 31.03.1984 Jugoslavija - Mađarska 2-1 (0-0) goal
PU 07.06.1984 Španija - Jugoslavija 0-1 (0-1)
EP 16.06.1984 Jugoslavija - Danska 0-5 (0-2)
EP 19.06.1984 Francuska - Jugoslavija 3-2 (0-1)
PU 12.09.1984 Škotska - Jugoslavija 6-1 (3-1)
KSP 29.09.1984 Jugoslavija - Bugarska 0-0 (0-0)
KSP 20.10.1984 Nemačka DR - Jugoslavija 2-3 (1-1)
PU 20.01.1985 Jugoslavija - Iran 3-1 (1-0)
PU 25.01.1985 Jugoslavija - SSSR 2-1 (1-1)
PU 01.02.1985 Jugoslavija - Južna Koreja 3-1 (1-0)
PU 04.02.1985 Jugoslavija - SSSR 1-2 (1-1)
KSP 27.03.1985 Jugoslavija - Luksemburg 1-0 (1-0)
KSP 23.04.1985 Jugoslavija - Francuska 0-0 (0-0)
KSP 01.05.1985 Luksemburg - Jugoslavija 0-1 (0-0)
KSP 03.06.1985 Bugarska - Jugoslavija 2-1 (1-1)
KSP 28.09.1985 Jugoslavija - Nemačka DR 1-2 (0-0)
PU 16.10.1985 Austrija - Jugoslavija 0-3 (0-2)
KSP 16.11.1985 Francuska - Jugoslavija 2-0 (1-0)
PU 30.04.1986 Brazil - Jugoslavija 4-2 (1-0)
PU 11.05.1986 Nemačka SR - Jugoslavija 1-1 (0-1)
PU 19.05.1986 Belgija - Jugoslavija 1-3 (0-3)
KEP 14.10.1987 Jugoslavija - Severna Irska 3-0 (2-0)
KEP 16.12.1987 Turska - Jugoslavija 2-3 (0-2) goal
PU 23.03.1988 Vels - Jugoslavija 1-2 (1-1)
PU 31.03.1988 Jugoslavija - Italija 1-1 (1-1)
PU 27.04.1988 Republika Irska - Jugoslavija 2-0 (1-0)
PU 14.09.1988 Španija - Jugoslavija 1-2 (1-0)
KSP 19.10.1988 Škotska - Jugoslavija 1-1 (1-1)

Guardian: Jugović je “kralj” gradskih derbija



Britanski Guardian označio je nekadašnjeg fudbalera Crvene zvezde Vladimira Jugovića kao igrača koji je tokom igračke karijere odigrao čak šest gradskih derbija, što je rijetko kom igraču na planeti pošlo za nogom.

Popularni Juga je učestvovao u derbi mečevima između Crvene zvezde i Partizana, Sampdorije i Đenove, Juventusa i Torina, Lacija i Rome, Atletiko Madrida i Reala, kao i Intera i Milana. Među onima koji su odigrali sličan broj gradskih derbija ili nešto manji su Kristijan Cige, Ričard Gof i Pol Stjuart.

Tokom igračke karijere Jugović je osvojio 11 trofeja, a po dva puta je bio prvak Evrope i svijeta.

Mitar Mrkela



Rođen 10/07/1965
Mesto u timu Levo krilo
Utakmica za reprezentaciju 5
Golova za reprezentaciju 1
Debitovao 17/11/1982
Igrao u klubovima OFK Beograd,
FK Crvena Zvezda (Beograd),
Twente (Hol), Besiktas (Tur),
Saint Louis (USA),
Cambuur Leeuwarden (Hol)


Rođen 10. jula 1965. u Beogradu.



Jedan od najtalentovanijih fudbalera Jugoslavije. Počeo je u OFK Beogradu (1980-1983), nastavio u Crvenoj zvezdi (1983-1990), za koju je ukupno odigrao 327 utakmica i postigao 99 golova. U "crveno-belom" dresu osvojio je i jedine trofeje u karijeri, tri titule prvaka države (1984, 1988, 1990) i Kup Jugoslavije (1985). Internacionalac u Holandiji, Turskoj i SAD: Twente (1990-1992), Bešiktaš (1992-1993), St. Louis (1993) i Kambur (1993-1994).

Reprezentativac Jugoslavije bio je na pet utakmica. Debitovao je 1982. na utakmici protiv Bugarske (1:0) u Sofiji, a oprostio se na meču protiv Belgije (3:1) u Briselu (1986). Učesnik je OI 1984. u Los Anđelesu i osvajač bronzane medalje.

U istoriji jugoslovenskog fudbala ostaće upisan kao najmlađi prvoligaški fudbaler (debitovao je za OFK Beograd sa 16 godina i 16 dana) i najmlađi debitant u seniorskoj reprezentaciji (debitovao je sa 17 godina, četiri meseca i sedam dana).

Završio je Višu trenersku školu. Bio je na funkciji rukovodioca za sport u gradskoj upravi Beograda, trener juniora OFK Beograda, a od 2005. rukovodilac fudbalske škole Crvene zvezde.

U decembru 2008. nakon što je smenjen sa mesta direktora Omladinske škole u Crvenoj zvezdi, imenovan je za sportskog direktora OFK Beograda. Mrkela je tako po treći put došao u klub sa Karaburme, prethodno kao nekada najmlađi prvotimac beogradskog kluba, a zatim i kao trener mlađih kategorija.

Prvenstvene utakmice u klubovima u kojima je nastupao :

Season Club Country Level GP GS
1993-94 Cambuur Leeuwarden NED 1 18 2
1993 St. Louis usa USA 1 ? ?
1992-93 Besiktas JK TUR 1 23 4
1991-92 FC Twente NED 1 29 2
1990-91 FC Twente NED 1 32 8
1990-91 FK Crvena Zvezda Beograd YUG 1 1 0
1989-90 FK Crvena Zvezda Beograd YUG 1 23 2
1988-89 FK Crvena Zvezda Beograd YUG 1 21 4
1987-88 FK Crvena Zvezda Beograd YUG 1 5 0
1986-87 FK Crvena Zvezda Beograd YUG 1 29 5
1985-86 FK Crvena Zvezda Beograd YUG 1 29 11
1984-85 FK Crvena Zvezda Beograd YUG 1 27 6
1983-84 FK Crvena Zvezda Beograd YUG 1 20 2
1982-83 OFK Beograd YUG 1 31 4
1981-82 OFK Beograd YUG 1 14 0
Career Totals: 302 50

Utakmice reprezentacije Jugoslavije u kojima je nastupao :

KEP 17.11.1982 Bugarska - Jugoslavija 0-1 (0-1)
KSP 03.06.1985 Bugarska - Jugoslavija 2-1 (1-1)
PU 16.10.1985 Austrija - Jugoslavija 0-3 (0-2) goal
PU 30.04.1986 Brazil - Jugoslavija 4-2 (1-0)
PU 19.05.1986 Belgija - Jugoslavija 1-3 (0-3)

Ronaldo de Assis Morreira “Ronaldinho”



Ronaldo de Assis Morreira “Ronaldinho” Gaucho rođen je u Porto Alegru, 21. ožujka 1980. Ronaldinho je poznati brazilski nogometaš i reprezentativac, koji je bio član A.C. Milana do 2011., a trenutno se nalazi u brazilskom klubu Flamengu.

Ronaldinho je rođen u Porto Alegreu. Ronaldinhova majka Miguelina je bivša prodavačica koja je kasnije studirala medicinu. Njegov otac João je takođe bio fudbaler i igrao za Cruzeiro. Otac mu je umro kada je imao osam godina od srčanog udara. Ima starijeg brata Roberta i sestru Deisi. 25.02.2005. na svijet dolazi njegov sin João, nazvan po Ronaldinhovom ocu. Žena, bivša plesačica, zove se Janaína Nattielle Viana Mendes.

Još u djetinjstvu se dalo naslutiti da će postati zvijezda, nakon što je postigao 23 gola na lokalnoj utakmici sa samo 13 godina (rezultat utakmice je bio 23-0).



Svoje početke u nogometu bilježi igranjem u Gremiu de Porto Alegre, gdje je uočen njegov prirodni talent koji ga je uskoro doveo u centar zbivanja brazilske nogometne javnosti. Tijekom svoje četiri godine koje je tamo proveo, od 1997. do 2001., Ronaldinho je uspio izboriti svoje mjesto u Brazilskoj reprezentaciji s kojom je osvojio Copa Americu 1999. postigavši pritom 6 golova. U to vrijeme njegov brat postaje njegovim zastupnikom. Možemo slobodno reći kako se radi o trenucima kada je Ronaldinho krenuo prema svojim vrhuncima zbog kojih će ga pamtiti svi, znači ne samo Brazil nego i Europa gdje je ostvarivao svoje najbolje rezultate.



Put prema Europi započeo je 2001. kada je odlučio okušati se u europskom nogometu te kada je potpisao ugovor za francuski PSG. Iako tada nije uspio doći do trofeja, uspio je pobjeđivati u dresu reprezentacije kada su zajedno osvojili naslov prvaka 2002. na Svjetskom prvenstvu u Japanu i Koreji.

Već 2003. potpisuje ugovor s Barcelonom, a nakon odigrane prve utakmice malo je reći kako su navijači bili oduševljeni i to prije svega zbog njegovog nevjerojatnog talenta. Ponajviše se probio zahvaljujući sposobnosti da u potpunosti promijeni tijek igre svojim veličanstvenim solo-prodorima. U to je vrijeme Barcelona nanizala nevjerojatni niz od sedamnaest uzastopnih utakmica bez poraza zbog čega su završili na drugom mjestu Španjolske lige i tako osigurali direktan plasman u Ligu prvaka.



Uz svoju vrhunsku igru u Barceloni, osvojio je titulu najboljeg svjetskog igrača, FIFA World Player 2004. i 2005., kada je postao vođa moćnog Brazila, s kojim je osvojio titulu pobjednika Kupa konfederacija u Njemačkoj 2005. Dana 17. srpnja 2008. prešao je u Milan gdje je nastavio sa odličnim igrama, ne samo za klub nego i za reprezentaciju.

Dragan Mance

Karijera: U Partizanu 1980-1985, 262 nastupa 145 golova
Najveći uspeh: Prvak Jugoslavije



Apsolutni ljubimac partizanovog “juga“ Dragan Mance (1962-1985) bio je jedan od
najboljih fudbalera s početka osamdesetih godina u Jugoslaviji. Fudbal je počeo da igra u Galenici iz Zemuna, u kojoj je proveo vreme od petlića do seniora.
 
Sa nepunih 17 godina debitovao je za prvi tim Galenike, a samo godinu dana kasnije, bio je prvi napadač Partizana. Sa crno-belima je osvojio jednu šampionsku titulu a te 1983. postao je i najbolji strelac kluba sa 15 postignutih golova. Za Partizan je odigrao 262 utakmice postigavši 145 golova, dok je za „A“ tim Jugoslavije imao četiri nastupa.
 
Dva dana pre tragične smrti, Mance je postigao poslednji gol za crno-bele protiv
podgoričke Budućnosti. Partizan je tada došao do prvog mesta na tabeli, koje je sačuvao do kraja, a igrači su se tokom podizanja pehara složili da će to biti „titula za Dragana“.
 
Poginuo je u saobraćajnoj nesreći na putu Beograd – Novi Sad u 23. godini života. Prvi je za pogibiju saznao tadašnji trener Partizana Nenad Bjeković. 
 
"Momci, maločas je poginuo naš Dragan. Trening je završen", rekao je Bjeković sa suzama u očima, dok se njegovom pomoćniku Milutinu Šoškiću slošilo.
Manceov najbolji prijatelj Vladimir Vermezović pao je na teren, dok je ostatak tima jecao odbijajući da poveruje u tu užasnu vest.
 
Ubrzo su iz Crvene zvezde stigli Mitar Mrkela i Husref Musemić koji nisu želeli da
poveruju u istinitost te priče, a zatim je u Humsku došao i Milko Đurovski koji je
godinu dana kasnije zamenio dres večitog rivala.
 
Plakali su rivali u čitavoj SFRJ, a na Manceovoj sahrani prisustvovalo je 30.000
ljudi. Partizan ali i celokupna fudbalska javnost u Srbiji pamtiće ga po neustrašivosti pred protivničkim golmanima, okretnosti i lucidnosti u završnici napada, dok će ga se navijači i po karakterističnom radovanju posle postignutih golova, kada se na kolenima klizao po travi.
 
Navijači Partizana već duže vreme priželjkuju da se stadion nazove po Draganu
Manceu, kao što to velika većina klubova u svetu radi sa svojim legendama.
I dan danas, na „jugu“ se čuje pesma: "Otiš'o si Dragane, ostala je tuga, uvek će te voleti grobari sa juga..."
 
Strelac je jednog od najupečatljivijih golova u istoriji Partizana. Zatresao je mrežu Kvins Park Rendžersa 1984. godine i samo potvrdioi svoje mesto u istoriji.

Pol Gaskojn


Legende definitivno nisu samo dobri momci, a u samom vrhu liste onih koji su na drugoj strani nalazi se Pol Gaskojn. Gaza je čuven po mnogim stvarima, ali njegov pečat na Mondijalima nije bio žestok - on je ušao u legendu zbog suza.



Gaskojn je bio miljenik u Njukaslu, Totenhemu, obožavali su ga i mrzeli u Rimu, isto je bilo i u Glazgovu gde je na svom prvom Old Firmu dao gol Seltiku, igrao je u Midlsbrou, Evertonu, Barnliju, pa čak i u Kini.



On je ulazio traktorima u svlačionice, tukao se, pio, kockao, demolirao je klupske autobuse, a poznat je i po tome što je Aleks Ferguson naveo da je njegova najveća neostvarena želja - Gaza u dresu Mančestera.

Kada je Gaza nosio dres Engleske, a to je učinio 57 puta, to je bilo nešto posebno. Prvi mu je tu čast ukazao legendarni Bobi Robson 1988. godine, prvi gol je stigao u kvalifikacijama za SP1990 protiv Albanije, a na samom kraju kampanje u trijumfu od 4:1 nad Čehoslovacima dao je jedan i učestvovao u akcijama kod sva tri preostala.

U Italiji je bio u centru pažnje. Njegove asistencije su sprovele Engleze do četvrtfinala i duela sa Kamerunom. Tamo je napravio penal, ali i nabacio loptu Linekeru za pobedu. Engleska je 4. jula igrala čuveni meč sa Nemcima, a ime koje Gaza najviše pamti jeste Tomas Bertold. Gaskojn je napravio faul za čist žuti karton i odmah je znao - ako njegov tim prođe dalje, on neće biti u finalu.



Kamera je zumirala, a ceo svet je video suze koje se slivaju niz njegove obraze.

Penali su bili kobni za "gordi Albion", pa finala nije ni bilo, ali je Gaza zaslužio mesto u najboljoj postavi Svetskog prvenstva i Ostrvo je definitivno zarazilo nešto što je dobilo ime "Gazamanija".


Usledile su povrede, pa se na sledeći nastup čekao EURO1996, a tamo meč sa Škotima i maestralan gol kao prst u oko tabloidima, koji su uz žestoke kritike objavili fotografije sa jedne pijane noći.



Tu nije bio kraj. Englezi su otišli do polufinala, gde su ih ponovo sačekali Nemci i penali. Gaza je i tada plakao, a te suze su i poslednje na nekom velikom takmičenju.


On je pomogao selekciji da se domogne i SP1998, ali povreda u kombinaciji sa njegovim incidentnim ponašanjem, pijanstvima i fotografijom kako klopa kebab u ranim jutarnjim časovima naterali su selektora Glena Hodla da ga precrta sa spiska. Gaskojn je stao na 57 nastupa i deset golova, a Hodl je morao da pozove nekog da mu pomogne da sredi sobu koju je Gaskojn u besu potpuno demolirao pre nego što su ga smirili.

Posle svega toga, od Gaze je ostala ruina. On je još jedan od onih koji nije mogao da se izbori sa svojim demonima, a kocka, alkohol, incidenti, saobraćajke, tuče, ali i zaista ozbiljni mentalni problemi su ono zbog čega se najčešće spominje u medijima.

Ovde nije mesto za to - Gaza jeste legenda



Na kraju, ono što sasvim dovoljno govori o ovom čoveku izgovorio je Kris Vodl:

"Sjajna stvar vezana za Gazu je to što on nije imao nikakav respekt prema protivnicima. Nije imao pojma ni protiv koga igra. Kada sam spomenuo Rajkarda, on je mislio da se tako zove zemlja".


blic.

Igita i Valderama



Nenadmašni kolumbijski golman Rene Igita i dugogodišnji najbolji fudbaler te zemlje Karlos Valderama ušli su u istoriju svetskog fudbala i Mondijala pre svega zbog svog ekscentričnog imidža i još zanimljivijeg ponašanja na terenu.

Obojica su svojim pojavama obeležili SP u Italiji ’90 a malo je nedostajalo da zajedno zaigraju i u SAD 1994. godine.



Rene Igita, dugokosi golman još dužih brkova trajno se povukao sa terena, verovali ili ne tek ovog januara u 44. godini života! Sjajni Kolumbijac se nekoliko puta penzionisao, uglavnom zbog problema sa zakonom, i kada bi ga svi u Južnoj Americi zaboravili, odjednom bi se pojavljivao među stativama u dresu nekog prvoligaškog kluba. U dresu reprezentacije Kolumbije, debitovao je 1987. godine i u narednih 12 godina odigrao je 68 utakmica postigavši čak osam golova.

Penali i slobodni udarci bili su njegova specijalnost, a svet ga je upamtio kao izumitelja „škorpion udarca“, kada golman u letu skupljenim stopalima sprečava loptu da, preletajući njegova leđa, ne uđe u gol. Planetu je zaludeo na SP u Italiji svojim manijakalnim istrčavanjima sa gol-crte sve do polovine terena, i velikom željom da u svakom trenutku i on bude opasan po protivničke golmane.
Suviše česti Igitini driblinzi i ludosti koštali su Kolumbiju ispadanja sa Mondijala pošto je na utakmici osmine finala probao da prođe Rožea Milu, međutim, u tome nije uspeo. Narod ga nije zamrzeo, naprotiv – samo je dobio nadimak „ludak“.



Na SP ’94 u Americi nije učestvovao jer je pre toga boravio u zatvoru kao saučesnik jednog kidnapovanja.

Početkom 21. veka nije znao šta će sa sobom, pa je vreme prekraćivao učestvovanjem u rijaliti programima i to tokom čekanja da postane poslanik u skupštini.



Poznatiji, bolji ali ne i atraktivniji fudbaler od Igite, Karlos Valderama predvodio je kao kapiten Kolumbiju na tri Mondijala – 1990, 1994, i 1998. godine. Za nacionalni tim je odigrao tačno 111 utakmica postigavši 11 golova. Valderama je bio i ostao sinonim za veoma uspešnu generaciju reprezentativaca, ali se nikada toliko nije proslavio na klupskom planu. Preferirao je fudbal na oba američka kontinenta, a u Evropi je igrao samo za Monpelje i Valjadolid.



Međutim, upravo u dresu španskog prvoligaša ostao je upamćen po jednom od najsmešnijih fudbalskih klipova svih vremena, kada je u kaznenom prostoru čuvao legendarnog Mičela koji mu je, kako bi ga dekocentrisao, golicao mošnje.



  



Valderamu je odlikovao skoro savršen pregled igre i oduvek je bio mali selektor na terenu.

Ostali igrači su se prema njemu ophodili sa strahopoštovanjem, što on nije zaboravio, pa je na oproštajnoj utakmici u februaru 2004. okupio velikane fudbala ne samo iz Kolumbije već i ostatka sveta, poput Maradone, Enca Frančeskolija i Hozea Luisa Čilavera.



U video igrama prethodnicama "Managera" ili "Pro Evolution Soccera" iz 1998. Valderama je na omotu, dok je na terenu u igrici bio jedini fudbaler sa nadimkom.

U 1987. i 1993. godini je proglašen najboljim južnoameričkim fudbalerom.



blic

Sećate li se Džej Džeja Okoče?


Na današnji dan pre 21 godinu Džej Džej Okoča je postigao jedan od najboljih golova koje je Bundesliga videla. Dovoljan razlog da se setimo jednog od najuzbudljivijih fudbalera svih vremena.

Možda ga se mlađi ne sećaju, ali Džej Džej Okoča je bio nešto nalik Ronaldinju tog vremena.

Nigerijac je znao sve sa loptom, bilo ga je milina gledati, a svetskoj fudbalskoj javnosti predstavio se prvo u dresu upravo Ajntrahta. Ovaj gol ga je i izbacio u orbitu, kasnije je igrao i u Fenerbahčeu, PSŽ-u, Boltonu, pred kraj karijere i u Hal Sitiju.

Tadašnji Ajntraht je vodio sa klupe Dragoslav Stepanović. Igrali su lep fudbal, a Okoča je potpuno dominirao Bundesligom.



Pogledajte dve kompilacije njegovih poteza da se podsetiti kakvu je magiju proizvodio.