Đurđevdan i gusle na listi UNESKA?

Najzad je kompletiran Nacionalni registar nematerijalnog nasleđa Srbije. Između ostalih stvari, za listu UNESKA konkurisaće porodična slava i proslava Đurđevdana.



Posle višegodišnjeg čekanja, Srbija je konačno dobila Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa. Na listi, koju “Novosti” prve objavljuju, upisano je 27 običaja, zanatskih znanja i veština, kulinarskih specijaliteta, priredbi, rituala i ostalih tekovina narodne tradicije.

Krsna slava, đurđevdanski obred, kolo u tri i u šest, kao i kolo “Rumenka”, pevanje uz gusle, groktalica, erski humor, pevanje iz vika, sviranje na gajdama, fruli ili na kavalu, neki su od upisanih elemenata naše nematerijalne baštine. Na listi su i ovdašnji specijaliteti - belmuž, izrada pirotskog kačkavalja i pazarske mantije.

Među zanatskim veštinama zaštićeni su izrada drvenih čutura u selu Pilica, pirotsko ćilimarstvo, filigrantski zanat kojim se bavi kujundžija Krist Beriša, klesarski zanat koji čuvaju vajarska kolonija “Belovodski peščar” i mozaičarska škola Mladena Srbinovića, zatim zlakuska lončarija i kosovski vez.

Na listi su i običaj izlivanja sveća i paljenje ratarskih sveća, čuvanje Hristovog groba, naivno slikarstvo Slovaka iz Kovačice, lazarice u Sirinićkoj župi, Vukov sabor, ojkača i “Vranjska gradska pesma”.

KO ĆE DA ČUVA VAMPIRA?
Pretpostavlja se da je vampir “potekao” sa ovih prostora, pa bi i vampirizam mogao da se uvrsti u registar nematerijalnog nasleđa. Slično je i sa vlaškim vračarama i rusalkama. - Po Konvenciji važno je da se ti elementi evidentiraju, da ih zajednica prepoznaje kao svoje nasleđe, ali je najvažnije ko će voditi računa da to ostane živo - objašnjava Dušica Živković. - Volela bih da vidim onoga ko će da pristane da brine o vampiru ili da potpiše izjavu da će da čuva vlašku magiju, čija je primena, inače, kažnjiva po našim zakonima.

Formiranje nacionalnog registra prvi je korak ka kandidaturi pojedinih običaja za listu “neopipljivog” nasleđa Uneska. Više nećemo imati opravdanje ukoliko neki običaj, koji osećamo kao naš, predloži druga država. To se prethodnih godina dogodilo sa ojkanjem i tradicijom pravljenja liciderskih srca, koje su, kao svoju baštinu, zaštitili Hrvati.

U Centru za nematerijalno nasleđe uveliko se pripremaju kandidature za slavu i kolo, a zajedno sa još nekoliko zemalja Unesku ćemo u martu predložiti i upis Đurđevdana na listu svetske baštine.

- Kriterijumi Uneska su sve rigorozniji, moraćemo da vodimo računa maltene o svakom slovu kada popunjavamo formulare. Čak, i fotografije moraju biti u visokoj rezoluciji. Za nedelju dana moći ćemo da popunimo formulare, ali nisam u potpunosti sigurna da ćemo imati dovoljno fotografija i video-zapisa koji ispunjavaju stroge zahteve. Ipak, očekujem da ćemo do marta posao uspešno privesti kraju.

Među najzanimljivijim obredima koji će sledeće godine biti nominovani u Unesku, svakako će biti običaji koji se odvijaju za Đurđevdan ili Herdelezi, kako se proslavljanje ovog praznika naziva među muslimanima. Serijsku nominaciju pripremamo sa Moldavijom, Iranom, Turskom, Makedonijom i Hrvatskom. A, šta je to što nas povezuje u obeležavanju ovog praznika, Živkovićeva objašnjava:

- To je prahrišćanski običaj, koji se kod nas zvao pomen svetim, što je identično za sve zemlje predlagače. Primanjem hrišćanstva ili muslimanske vere promenio se naziv, kod nas je postao Sveti Đorđe. Jedan od zajedničkih elemenata je žrtva u slavu plodnosti, a poslednji zapis o tom običaju nalazi se u Vukovom rečniku, u kome piše da tog dana u Timoku dovode jagnjad sa svećom među rogovima.

Serijsku nominaciju moglo bi dobije i pevanje uz gusle, koje bi zajednički prijavili sa Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom. Ovaj način muziciranja, kao svoj, inače, poslednjih godina prepoznaju i Albanci.

- Za sada je to nacionalna nominacija, a kasnije videćemo - kaže Živkovićeva.

U lozničkom kraju prepoznali su Vukov sabor kao nešto što je karakteristično za njihov kraj.

- Za njih je to nešto posebno. Užičani su prepoznali erski humor, kao deo identita, a Timočani osećaju svoj govor kao osoben. Možda će nešto od ovog duhovnog bogatstva stići i do Uneska - zaključuje sagovornica.

Što se tiče ojkača i izrade liciderskog srca, koje su “prisvojili” Hrvati, Živkovićeva kaže da nam niko nije oteo te običaje. - Ojkanje postoji i u Hrvatskoj, a štiti se nasleđe u određenoj državi. Konvencijom je predviđeno da možemo da se pridružimo i da kao naš zaštitimo isti običaj. Sad je pitanje da li želimo da budemo zajedno sa njima, ili da nastupimo samostalno.

b92