Istorija Beograda

Kako je izgledalo kada je prvi TV ekran zasvetleo 1938. godine

“Zamisli kad ovo čudo dostigne takav stepen usavršenosti! Zar to neće moći da prepolovi moći čovekove?! I nigde ne možeš da se sakriješ, nikoga da slažeš. Odmah te i čuje i vidi...”



Na Novom Beogradu uključen je prvi televizijski aparat još pre Drugog svetskog rata, 1938. godine, na Jesenjem sajmu koji se odigravao na prostoru koji današnji stanovnici glavnog grada znaju kao Stari sajam.

U to vreme je bio poznat kao Beogradski sajam, otvoren je 1937. godine i do rata je na njemu bilo priređeno nekoliko veoma posećenih manifestacija kao što su bili Salon automobila, Vazduhoplovna izložba, kao i prolećni i jesenji sajmovi.

Već u novinskim najavama za Jesenji sajam 1938. godine provlačio se tekst o novom izumu koji će posetioci videti. On će, kako će se kasnije pokazati, potpuno promeniti planetu. U listu „Vreme“ od 7. avgusta piše: „Iz Holandije jedna velika firma donosi gigantsku stanicu za televiziju. To je prvi put da aparati za televiziju budu prikazani u Jugoslaviji. Aparati su već stigli u Beograd. Za vreme trajanja Sajma, Beograđani će u nekoliko kabina moći da prate rad prijemnika i otpremnika.“

Početkom septembra nestrpljenje zbog dolaska televizije na „Filipsov“ štand osećalo se sve više. Novinari ovog lista sve su nestrpljiviji da vide čudo zvano televizija.

- Glavna atrakcija Sajma, nešto kao skakaonica za padobrance na Vazduhoplovnoj izložbi, biće svakako televizija. U paviljonu firme „Filips“ već su montirane mašine koje stoje u vezi sa različitim putujućim kolima u kojima se nalaze aparati za emisiju. Odmah do paviljona nalazi se mali studio za emitovanje televizijskih tačaka. Studio ima samo najpotrebnije stvari: pozadinu od braon tkanine, aparat za primanje koji mnogo liči na aparat za filmsko snimanje i mikrofon.

Iz ovog studija prenosiće se emisija za veliki paviljon, gde će publika moći da prati različite zabavne tačke preko naročitih prijemnih aparata.

Program televizione emisije sačinjavaće uglavnom članovi beogradskog radija, ali i ovoga puta obučeni u narodnu nošnju, pošto je slikovitost isto tako potrebna kao i zvuk. Nije isključeno da će izvesti omiljeno „Veselo veče“.

Pred otvaranje Sajma u paviljonu „Filipsa“ izvršeno je probno emitovanje, kako stručnjaci ne bi izašli nepripremljeni pred nestrpljivu publiku. Sve je budno nadgledao i direktor Sajma inženjer Vasiljević, a novinari su naročito bili skoncentrisani na posebnu kabinu u kojoj su se nalazili članovi Beogradskog pozorišta Blaženka Katalinić i Žarko Cvejić.

- Iako naviknuti na publiku i javni nastup, ni njima nije bilo sasvim lako oko srca pri pomisli da će se za nekoliko trenutaka pojaviti u drugoj sali na jednom malom platnu, i sami kao elementi prikaza jednog od najnovijih čuda današnjice - beleže novinari „Vremena“.

Prva tačka „tele-emisije“ bio je pozdravni govor direktorov predstavnicima štampe, što je razuverilo i najveće skeptike da će ova skalamerija proraditi. Dok je direktor Vasiljević govorio, iz zamračene sale začuo se euforičan uzvik jednog od posmatrača: „Bravo, gospodine Vasiljeviću!“

Odmah je odgovorio drugi: „Zabadava ti, druže, on te ne čuje“, praćen opštim smehom.

Posle su se ređale ostale tačke programa, pa su posmatrači mogli da vide nastupe glumaca, tačke gospođe Katalinić i gospodina Cvejića, jedan film iz Beča, prikaz venecijanske panorame...
Ipak, najupečatljiviji su komentari posmatrača koje su okupljeni novinari „uhvatili u letu“. Vizije predratnih Beograđana koji su se prvi put suočili sa čudom televizije vredi preneti u celosti:

- Šta misliš kad se ova televizija toliko usavrši da treba samo da pritisneš jedno dugme, pa da vidiš koga god hoćeš, ma gde on bio? - puštao je mašti na volju jedan od novinara. - Zamisli kad ovo čudo dostigne takav stepen usavršenosti! Zar to neće moći da prepolovi moći čovekove?! I nigde ne možeš da se sakriješ, nikoga da slažeš. Odmah te i čuje i vidi. Da, u budućnosti će ljudima zaista biti teško da lažu i da se skrivaju. Sva je sreća što možda neće imati ni potrebe za to!

Ovim nadrealnim novinarskim razmišljanjem iz 1938. godine, čudnovato sačinjenim od vizionarskog transa i sarkastičnog predskazanja, zaključujemo da je Jesenji beogradski sajam okončan sa rekordnom posetom od 200.000 ljudi. Samo je prihod od ulaznica doneo blizu dva miliona ondašnjih dinara. U Beograd su sa svih strana hrlili „izvanredni vozovi“, a Sajam je te godine i prema broju posetilaca i obimu zaključenih poslova bio najuspešniji.

Izvor: novosti

Istorija Beograda



Beograd je grad burne ali često i tragične sudbine, pre svega zbog svog jedinstvenog položaja na ušću Save u Dunav, na razmeđu Istoka i Zapada.


Preko njega su prolazili i ukrštali se putevi kojima su nadirali ratnički narodi koji su osvajali i razarali ovaj grad, iznova ga gradili i dograđivali.

Beograd je stalno naseljen od doba srednjeg neolita, od vremena kada je u njegovoj okolini cvetala vinčanska kultura, pre više od 4.000 godina p.n.e.

Kasnije su došli Grci, a za njima Rimljani, koji su Kelte potisnuli preko Save i Dunava, a u Singidunumu postavili svoju Četvrtu, Flavijevu legiju. Na kalemegdanskom grebenu izgradili su moćnu tvrđavu i grad uz nju.

Od keltskog duna i rimskog kastruma grad potom prerasta u značajno pogranično utvrđenje Huna, zatim vizantijskih careva Anastasija i Justinijana, Avara, Bugara, Mađara, Srba, Turaka, Austrijanaca, sve dok u 19. veku nije postao prestonica moderne Srbije.

Ime Beograd prvi put je zabeleženo 16. aprila 878. godine, kada je jednim pismom papa Jovan VIII obavestio bugarskog cara Mihaila Borisa da je smenio Sergija, ("episcopus Belgradensis"), zbog poročnog života.

Beograd je u prošlosti imao desetak imena. Kako ga je koji osvajač zadobijao, odmah mu je menjao ime, ali to novo ime skoro uvek je govorilo o njegovoj lepoti i belini. Bio je Belgrad, Bello Grado, Alba Urbs, Alba Graeca, Griechisch Weissenburg, Nándor Fehérvár, Nándor Alba, Castelbianco. Svi su ovi nazivi prevod slovenske reči Beograd.

Ovaj grad, koji je tokom vekova pretrpeo i preživeo mnogobrojne ratove i razaranja, jedan je od najstarijih evropskih gradova, pa je otuda imao i više simboličnih naziva, kao što su: Kuća vetrova, Breg borbe, Breg za razmišljanje, Kuća slobode...

Prestonica srpske srednjovekovne države postao je za vreme kraljevanja Dragutina Nemanjića, koji je Beograd, Mačvu i Srem dobio u miraz od mađarskog kralja, kada se oženio princezom Katerinom, i u vreme despota Stefana Lazarevića koji je kao vazal ugarskog kralja, pored drugih velikih imanja, dobio u posed i Beograd. Tek u 19. veku, u vreme Prvog srpskog ustanka, a i kasnije, za vlade knjaza Miloša, od 1841. godine, Beograd postaje stalna prestonica kneževine, a potom i Kraljevine Srbije. Posle Prvog svetskog rata, 1918. godine, postao je glavni grad Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a potom i Kraljevine Jugoslavije. Posle Drugog svetskog rata, opet je prestonica Jugoslavije koja je više puta menjala svoje ime, da bi sada ponovo i konačno, bio glavni grad Srbije.

U 19. veku Beograd se od orijentalne varoši postepeno pretvarao u moderan srednjoevropski grad. Kada su 1867. godine Turci napustili Beograd, u njemu je bilo 25.178 stanovnika i 3.444 kuće.

Prva električna sijalica zasvetlela je u Beogradu 1882, a 23. avgusta 1884. godine, sa beogradske železničke stanice, krenuo je prvi voz prema Nišu.

Prva beogradska kaldrma, složena od hrastovih kocki, postavljena je 1886. godine u ulici kralja Petra I, od Knez Mihailove do Saborne crkve. Kada su u proleće počele da padaju kiše, iz tih kocki su izbili lastari, na opšte veselje Beograđana.

Prvi tramvaj na konjsku vuču krenuo je 1. oktobra 1892. godine. Te je godine uveden i vodovod u nekoliko ulica u centru grada.

Prvi telefon se oglasio 1890, a prva bioskopska predstava se dogodila 1896, samo šest meseci posle prve projekcije braće Limijer u Parizu.

Početkom 20. veka Beograd ima 50.000 stanovnika i tada izrasta u pravu evropsku prestonicu. Nažalost, u Prvom svetskom ratu grad je bombardovan i razoren, a to se ponovilo i u Drugom svetskom ratu, kada je 1941. nacistička Luftvafe veliki deo grada pretvorila u prah i pepeo, u ruševine. Isto se to dogodilo i 1944. kada je u više navrata saveznička, angloamerička avijacija, pored nekoliko nemačkih vojnih objekata, porušila veliki deo grada. Nažalost, još jedno razaranje, nadamo se poslednje, dogodilo se 1999. godine kada je avijacija NATO Alijanse porušila više desetina stambenih zgrada, administrativnih, komunalnih i proizvodnih objekata, komunikacija... Sva ova bombardovanja ostavila su za sobom veliki broj ljudskih žrtava, poginulih, zatrpanih u ruševinama i ranjenih.

Danas Beograd ima više od 1.700.000 stanovnika i razvija se u pravu metropolu. U njemu živi više od četvrtine stanovnika Srbije! Grad se širi prema Šumadiji, ali i prema Sremu i Banatu. Postaje lepši, uređeniji i čistiji, ali i sve užurbaniji, jer se i u njemu, kao i u svim velikim gradovima, živi sve brže.

U Beogradu se u minulim vekovima često menjao sastav stanovništva. U njega su se doseljavali ljudi iz svih delova Balkana i srednje Evrope, iz njega su mnogi svojevoljno odlazili ili su prisilno iseljavani, ali oni koji su ostajali, za samo jednu generaciju postajali su Beograđani i retko su ga bez velike potrebe napuštali.



Korišćeni podaci iz knjige ''Beograd, u pola četiri Kod dva bela goluba'' Dragoslava Ž. Savića

PRIZEMLJE I SPRAT



Krajem XIX veka, Beograd je "parterni grad". Pošto je zemljište jeftino, tehnologija još nedovoljno razvijena za gradnju uvis, a površina zemljišta po glavi stanovnika i dalje veoma velika, u Dečanskoj, baš kao i u čitavom gradu, grade se uglavnom prizemne i jednospratne zgrade, koje često ne gledaju na ulicu, već se nalaze u dvorištima uličnih zgrada. Tek posle Prvog svetskog rata, u ulici se pojavljuju prve višespratnice, dok se prava ekspanzija i građevinski problemi koji traju i danas, javljaju između dva rata. Pošto je postao prestonica Jugoslavije, Beograd dobija i nove žitelje: 1921. u njemu je živelo 135.000 ljudi, deset godina kasnije broj je skoro dupliran (266.000), da bi 1940. dostigao 320.000. Pošto gradnja nije pratila ekspanziju broja stanovnika, cene zakupa i postojećih nekretnina enormno su skočile (zvuči poznato?), a i ono malo što se gradilo nije bilo kvalitetno: " ...priličan deo gradnje u Beogradu tokom ovog razdoblja predstavljala je tzv. vagon gradnja, tj. jeftina izgradnja nizova prizemnih kućica od slabog materijala u dugačkim dvorištima..."

navodi autor knjige Dva veka Dečanske ulice.

NA ĆOŠKU



Ugao Dečanske i Nušićeve

Za razliku od većine građevina u Dečanskoj, zgrada koja se nalazila na uglu s Nušićevom i Kosovskom (na neparnoj strani, preko puta tunela ka Zelenom vencu), decenijama je privlačila pažnju slikara i fotografa i zahvaljujući tome ostala prilično zapažena u gradskim analima. Sagrađena u prvoj polovini XIX veka bila je jedan od poslednjih preživelih primeraka osmanlijske arhitekture, a u njoj su tokom godina naizmenično bile prodavnica vodenica za kafu piljarnica, obućar, proizvođač ramova za slike, radnja za popravku mlinova za kafu i, konačno – kafana, odnosno narodna kuhinja.

Zanimljivo je, inače, da je ova prizemljuša uspešno odolevala svim zahtevima tržišta: iako je za njeno rušenje bilo mnogo planova, iako su bogati rentijeri bili i te kako zainteresovani da okupiraju tu prometnu lokaciju, preživela je sve do 1960. godine kada je srušena zbog proširenja trotoara i podizanja višespratnice u njenoj pozadini.

NESUĐENI BULEVAR



Izgradnja škole, 1930.

Urbanistički plan Beograda iz 1923. predviđao je spajanje Kosovske i Vasine ulice, odnosno izgradnju jedne široke ulice koja bi povezivala dva centralna dela grada. Ta ideja je, međutim, zahtevala rušenje priličnog broja zgrada, između ostalog i zgrade "Kolarca" na Trgu Republike. Pošto su na taj način bili ugroženi interesi "velikih igrača" (rentijera, pre svega), vrlo je verovatno da je ideja brzo napuštena zbog njihovog pritiska i uticaja. Umesto nesuđenog bulevara, u Dečanskoj 6 po hitnom je postupku izgrađena dvospratnica koja je sprečila svakog budućeg urbanistu da čak i sanja o spajanju ulica.

Tu je, naime, nikla nova škola – u to vreme najmodernija, pošto je imala svečanu salu s galerijom i pozornicom, ambulantu, kupatilo, školsku kuhinju, terasu za sunčanje i državno zabavište za manju decu. Danas se u ovoj zgradi nalazi muzička škola "Mokranjac".

ATELJE



Novi deo "Borbe", 1954.

Vrlo brzo posle Drugog svetskog rata, nekadašnji neboder "Vremena" dobio je proširenje u vidu višespratnice koja se i danas pruža ka Makedonskoj ulici. Baš u tom dograđenom delu dogodilo se 1956. nešto što nikako nije bilo u skladu s ideologijom novih vlasnika zgrade. Tu se, naime, okupila ekipa novoosnovanog avangardnog pozorišta Atelje 212, koja je na istoj adresi dočekala i izgradnju sopstvene zgrade u Ulici Ive Lole Ribara (Svetogorska) 1964. godine. Pozorište je zapravo osnovano da bi se odigrala predstava Čekajući Godoa Semjuela Beketa, a naziv pozorišta bio je rezultat čudnog sticaja okolnosti: u sali u kojoj je trebalo da se održi premijera bilo je tačno 212 stolica.

ORGULJE



Izgradnja Doma sindikata, 1948.

Krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina XX veka na parnoj strani Dečanske počela je izgradnja Trga Marksa i Engelsa (danas Trga Nikole Pašića) i zgrade Doma sindikata. Radi kompletiranja velike sale u toj zgradi, u kojoj su kasnije održavani koncerti, konferencije i slične manifestacije, bilo je neophodno da se u zgradu unesu orgulje teške nekoliko tona, s cevima dužine više desetina metara. Pošto bina nije bila dovoljno velika za takvu grdosiju, nadležni su odlučili da se produži osnova zgrade – jedina smetnja bila je građevina na broju 12. No, orgulje su orgulje: jedno krilo te građevine srušeno je, a orgulje su uspešno smeštene i montirane. Vrlo su retko korišćene, a danas su u izuzetno lošem stanju.

"Vreme", 1940.



Iako je Dečanska oduvek bila lokacija atraktivna za medije, najpoznatiji medij koji se tu smestio između dva rata bilo je "Vreme". Pošto je u pitanju bio popularni dnevnik, glavni konkurent "Politike", za potrebe redakcije podignut je krajem tridesetih godina jedan od prvih "nebodera" u Beogradu – reč je o zgradi u kojoj se danas nalaze "Večernje novosti" i "Borba". Iza "nebodera" podignuta je i štamparija, što je bio i jedan od glavnih razloga za sukobe s komšijama iz Kosovske: baš kao i danas, njima je izuzetno smetala buka koju je proizvodila štamparija, a u arhivima se navodi kako su tvrdili da "zakon zabranjuje lupu i larmu u gustom naselju". Pored buke, komšije su se u to doba žalile i na gradnju: dugo su se i bezuspešno žalili da je zgrada previsoka i da ugrožava njihovu imovinu.

Žitelji Dečanske upravo su "Vremenu" mogli da "zahvale" što je njihova ulica tokom savezničkog bombardovanja 1944. bila skoro potpuno uništena. Naime, "Vreme" je tokom okupacije izdavalo glavni okupacioni dnevnik "Novo vreme" i nedeljnik "Sport", čemu nije mnogo pomogla ni činjenica da su u rukovodstvu sedeli i neki osvedočeni komunisti. Kao nemačko sredstvo propagande, ono je zbog toga bilo i jedna od glavnih savezničkih meta: u krugu od 100 metara od "nebodera", 17. aprila 1944. palo je 37 bombi, između ostalih i jedna teška dve tone koja nije eksplodirala.

Posle Drugog svetskog rata, NIP "Borba", kao izdavač najvećeg partijskog glasila, preuzela je zgradu i štamparije "Vremena" koje su skoro neoštećene preživele bombardovanje. No, novinara tu nije bilo: oni koji su radili za "Novo vreme" završili su ili pred streljačkim vodom, ili im je zabranjeno da se dalje bave novinarstvom. Kako to obično u životu biva, izvukao se šef, glavni urednik i direktor Dragomir Stojadinović. Iako je posle rata dospeo u zatvor, legenda kaže da je oslobođen zahvaljujući dogovoru njegovog brata Milana (bivšeg premijera) s novim vlastima.


vreme

Kako je Ciganska mahala postala - Skadarlija

Skoro svaki turista koji poseti Beograd bez izuzetka obiđe Skadarliju, nadaleko poznatu boemsku četvrt. Međutim, Skadarska ulica nije oduvek bila mesto kojim se razleže muzika tamburaša i širi miris srpskih specijaliteta...

Beograd koji je 1914. zauvek nestao - Ovako je srpska prestonica dočekala Veliki rat



U sam osvit Prvog svetskog rata Beograd se još jednom našao na testu. Srpska prestonica tek što se oporavila od balkanskih ratova, a spremalo joj se novo razaranje.

O tome kako je Beograd živeo u osvit Prvog svetskog rata saznajemo iz tadašnjih brojeva Politike.

Osim o sudbonosnim događajima ovaj list je tih dana bila i verni pratilac sveopšte situacije u Beogradu, raspoloženja ljudi, promenama koje su novonastali događaji doneli u njihov život, „odbrojavanju" pred rat.

Sudeći po tim člancima, Beograd je i ove događaje dočekao mirno i dostojanstveno, kao i mnogo puta u svojoj istoriji.

– Juče je bio jedan od najinteresantnijih i najznačajnijih dana u Beogradu. Svestan ozbiljnosti situacije, Beograd je ostao dostojanstven, trezven i priseban. Iako su celog dana stizale, jedna za drugom vesti o velikim vojnim gomilanjima na severnoj granici Srbije i o silnoj vojsci u Zemunu, Beograd je ostao miran i svestan onoga šta ima da se radi i kako da se postupa – piše Politika od 25. jula 1914. godine.

Međutim, sutradan, kada je postalo još jasnije da je zemlja pred ratom i situacija u Beograd je postala ozbiljnija.

– Iako mobilizacija zvanično nije bila objavljena ipak se ceo Beograd odjednom osetio na ratnoj nozi. Vojni obveznici uzmuvali su se da nađu šta im treba pa da hvataju prve vozove. Odjednom na ulicama su se videle mase uniformi. Ponovile su se slike iz septembra 1912 – piše onovremena Politika.

Samo dva dana kasnije, Austrougarska je objavila rat Srbiji, a Beograd je još iste večeri bombardovan. Napad je trajao šest dana, a mesto gde su u Prvom svetskom ratu ispaljeni prvi hici i danas se nalazi u Savamali.


dnevno

Saveznici su Srbe 1944. bombardovali jednako surovo kao i Nemce


Tog dana mnogo je ljudi izašlo na ulice i skupilo se ispred crkvi. Iako pod neprijateljskom vlašću, život u okupiranom Beogradu se nastavljao. Ljudi su kupovali, prodavali, a bilo je i onih koji su krenuli na nedeljnu liturgiju. A onda se začula avionska rika... Bio je Uskrs 1944.

Sa pogledima punim i straha i nade, Beograđani su 16. aprila 1944. godine gledali u nebo. Bila je nedelja, prvi dan pravoslavnog Uskrsa i mnogo je sveta bilo na ulicama. Mnogi su verovali da su avioni uvod u vojnu invaziju saveznika i konačno oslobađanje od okupatora.

A onda se dogodilo bombardovanje...


Saveznici su 1944. godine Beograd bombardovali 11 puta. Najteže žrtve zabeležene su tokom napada 16. i 17. aprila 1944. godine. Stanovništvo nije bilo upozoreno niti je verovalo da će saveznici u ratu, prestonicu Jugoslavije bombardovati takvom žestinom. A bio je i Uskrs...

– Savezničko bombardovanje Beograda 1944. godine, na Uskrs, bilo je po svojim razmerama i posledicama jednako užasno, ako ne i tragičnije nego nemačko bombardovanje 6. aprila 1941. godine. Saveznici su bombardovali Beograd sa istom surovošću sa kojom su bombardovali Lajpcig, Drezden i Berlin, tj. Nemce, svoje arhineprijatelje – rekao je Vladan Vukosavljević, gradski sekretar za kulturu na otvaranju izložbe „Zagledan u nebo" na Kalemegdanu. Na izložbi su izložene fotografije razaranja i posledica koje je Beograd pretrpeo.

Ove godine se navršava tačno 70 godina od tih događaja. Grad se oporavio, ali ima onih koji još uvek pamte...

Samo prilikom uskršnjeg bombardovanja 1944. godine srušeno je tadašnje porodilište u Krunskoj ulici (nalazilo se na mestu gde je danas Zavod za zaštitu zdravlja studenata). Pogođena je Palata Albanija u kojoj se nalazilo sklonište. Niko od ljudi unutra nije preživeo.

Bombardovanje je nastavljeno 17. aprila, kada je pogođen logor Sajmište. Poginulo je 60 logoraša, a oko 150 je ranjeno.

Stradale su Bajlonijeva i Kalenićeva pijaca, prepune sveta, kao i Crkva Aleksandra Nevskog. Postoji priča, potvrđena i od strane nekoliko medija, da je na jednoj neeksplodiranoj bombi pronađenoj u centru Beograda pisalo „Srećan Uskrs!".

Broj poginulih nikada nije bio sa sigurnošću utvrđen. Po nemačkim izvorima samo u Uskršnjem bombardovanju poginulo je 1.160 Beograđana, 343 nemačkih i 96 italijanskih vojnika, od toga 250 nemačkih vojnika na glavnoj železničkoj stanici, a u skladištu Banovo Brdo 46 Nemaca i 96 Italijana. Povređeno je preko 5.000 civila.

Preliminarni podaci do kojih je došla jugoslovenska vlada u izbeglištvu govorili su o oko 3.000 žrtava u Beogradu i 1.200 u Zemunu.

Sahrane su trajale danima, a groblje je bilo otvoreno 24 sata.

Bombardovanje se nastavilo sve do 3. septembra 1944. godine.

U okviru kompleksa beogradskog Novog groblja, nalazi se spomenik beograđanima poginulim tih meseci. Jedanaest betonskih humki podseća na rovove u kojima su 1944. godine sahranjeni nastradali. Na posebnim pločama ispisana su imena 313 identifikavanih žrtava i podaci o 78 neidentifikovanih žrtava muškaraca, 71 žene i 16 dece.




Izložba „Zagledan u nebo”

Za potrebe izložbe korišćene su i fotografije građana, koji su se odazvali javnom pozivu za saradnju, i Javnom preduzeću „Beogradska tvrđava" ustupili fotografije iz svojih privatnih zbirki i kolekcija.


dnevno

Jedna slika, jedna priča: Srbiji su prognozirali propast još početkom prošlog veka


Da li biste mogli da pokažete mesto gde je počeo Prvi svetski rat? Da li znate da je početkom prošlog veka bila objavljena umrlica za čitavu jednu državu? Odgovore na ova, ali i još mnoga pitanja možete da nađete u centru Beograda!


Svi koji se ovih dana zadese na teritoriji beogradske opštine Savski venac mogu da vide zanimljiv prizor. Na 17 lokacija na prostoru Savamale, Kneza Miloša i dela centra Beograda postavljene su fotografije iz Prvog svetskog rata - prizori velikog stradanja i herojstva kroz koji je prošao srpski narod u periodu od 1914. do 1918. godine.

Reč je o akciji Gradske opštine Savski venac „Sećanje - gde je počeo svetski rat".

– Poseban razlog za učešće jedne beogradske opštine u obeležavanju 100 godina od izbijanja Velikog rata je činjenica da je Prvi svetski rat započeo upravo na teritoriji današnje opštine Savski venac, kraj železničkog mosta na Savi. Prvi hici su tu ispaljeni u noći 28. jula i tu su pale prve žrtve u onome što će ubrzo postati do tada neviđeni sukob u čitavom čovečanstvu – kaže za Dnevno.rs Bane Gajić, član opštinskog veća opštine „Savski venac".

Dosta Beograđana, među njima i oni koji žive ovde, ne znaju da postoje delovi Savamale koji izgledaju isto kao i pre jednog veka, kada se tu pisala svetska istorija.

Zbog toga je nekoliko fotografija izloženo na bilbordima koji se nalaze u neposrednoj blizini mesta gde su originalno snimljene.

– Za ovu priliku opština Savski venac je angažovala tim istoričara koje je predvodio profesor Miroslav Jovanović koji je, na našu ogromnu žalost, preminuo u toku projekta. Ipak, njegovi saradnici su uspeli da iz arhiva Muzeja Grada Beograda, Istorijskog muzeja, Narodne Biblioteke Srbije i privatnih kolekcija potomaka Riste Marjanovića, odnosno Dušana Napijala, prikupe 17 autentičnih fotografija, od kojih će neke ovako biti po prvi put viđene u javnosti – objašnjava Bane Gajić.

Svaka fotografija priča svoju priču... Beograđani i svi koji ovih dana prošetaju centrom tako mogu da vide umrlicu koju su Austrougari izdali za Srbiju „kraljevinu-ubicu", pobedničku paradu okupatora ispred kraljevskog doma, masovno bekstvo naroda, ali i veličanstveni povratak u oslobođeni Beograd... 17 fotografija koje pokrivaju četiri mračne i teške godine 1914-1918.

– Prikazujući šta je taj rat zaista bio i kakvo stradanje je doneo našim precima, omogućili smo da i današnja najšira javnost sebi dočara deo tadašnjih osećanja i patnji – kaže Bane Gajić i dodaje da se iza ovih fotografija krije univerzalna pouka o solidarnosti čitavog društva u teškim trenucima koji jedan narod stavljaju na veliko iskušenje.

A iz toga se može mnogo naučiti.

dnevno

'Prođe aždaja kroz naše selo' - Prvi automobil na ulicama Beograda


Ponosno (skoro nadmeno) na ovoj fotografiji izgleda trgovac Boža Radulović, prvi Srbin koji je davne 1903. godine u svoju "imovinsku kartu" sa pravom mogao da doda da je vlasnik svetskog čuda kosmičkih razmera - automobila. Ipak, fotografija prećutkuje i više nego što otkriva...


Pre svega, Radulović, kojem je automobil marke „Nesseldorf" iz Beča 3. aprila 1903. vozom dovezen do Beograda, ne samo da nije znao kako se skalamerijom čije je ponosni vlasnik postao upravlja, nego nije imao „petlje" ni da proba da nauči.



Prvi autobombil u Srbiji

Umesto toga, on je svog prijatelja, fotocinkografa (fotografa), Sretena Kostića zamolio da postane njegov „šofer".

Sreten nije imao pojma šta je to „šofer", ali je imao znatno više radoznalosti i kuražnosti od Bože, pa se upustio u avanturu.

Usput, kompanija od koje je automobil kupljen je u Beograd poslala i prvog instruktora vožnje u Srbiji, Nemca čije ime nikada nije zapisano u istorijskim knjigama.

Ovo je u to vreme bila uobičajena praksa, a instruktor je novog vlasnika vožnji učio ravno 45 dana.



Prvi srpski šofer - Sreten Kostić

Istorija kaže da je prva vožnja počela od Železničke stanice, nastavila se uz Nemanjinu i Ulicu Kneza Miloša, a završila se na Topčideru.

U tekstu magazina „Automobil" bilo je i ovakvih reakcija na prvu vožnju kroz Beograd: „Prođe aždaja kroz naše selo, svetle joj oči nadaleko i brekće, a cepa sve što joj stane na put!”


dnevno

Pobednik izmešten sa Terazija jer su se beogradske gospođe zgražavale nad ‘golotinjom’


‘Pobednik’ možda jeste najveći simbol Beograda,ali je manje poznato da je svoje mesto u srpskoj prestonici izborio teškom mukom. Bilo je i onih su hteli da ga sruše da ‘ne sramoti srpske ugledne dame’. Srušen nije,ali je morao da promeni lokaciju – umesto na Terazije stigao je na Beogradsku tvrđavu.

Priča o pobedniku počinje davne 1913. godine, neposredno po okončanju Drugog balkanskog rata kada je predsednik Beogradske opštine Ljuba Davidović od već čuvenog vajara Ivana Meštrovića zatražio da u čast srpske pobede izradi spomenik koji bi stajao na najprometnijem beogradskom trgu – Terazijama.

I Meštrović je izradio model – osmislio je monumentalnu fontanu prečnika od osam metara, sa četiri lava koja bi je krasila i u srednini petostepenim stubom od pet-šest metara - simbolom petovekovnog ropstva pod Turcima, na čijem bi vrhu stajao "Pobednik".

Za izradu skulpture je određena fiskulturna sala u školi „Kralj Petar", jer je imala dovoljno visok plafon i radovi su mogli da počnu.

A onda je, 1914. godine počeo Prvi svetski rat i Meštrović je, kao austrougarski državljanin morao da napusti Srbiju.

Dugo se verovalo da je skulptura uništena, ali ju je Meštrović, pre odlaska, poslao na livenje u Češku što ju je spasilo.

Rat je prošao, ali se i kontekst promenio – više nije bila reč o balkanskim ratovima, pobedom je okončan i 'Veliki, svetski', a i više nije moglo biti reči samo o srpskim žrtvama i junacima, jer su u međuvremenu u državu ušli i drugi narodi – Hrvati, Slovenci, Crnogorci ...

'Pobednik' je vraćen iz Češke, ali je odložen u jednu šupu na Senjaku gde je čamio punih devet godina, sve dok se neko 1927. godine nije dosetio da bi spomenik ipak mogao da bude postavljen, ovoga puta za obeležavanje decenije od proboja Solunskog fronta.

Međutim, ni ovo nije bio kraj muka za današnji najpoznatiji simbol Beograda.

Morao da pobedi stid Beograđana

Tadašnja prestonička javnost bila je zgrožena mogućnošću da na najpoznatijem gradskom trgu stoji 'go muškarac'!

On takav, smatrale su mnoge uzorne beogradske dame, može samo da postidi smerne devojke i loše utiče na moral mladeži uopšte.

– Golotinja je bila jedan problem. Drugi je bio sam prikaz izgled skulpture. Neki su smatrali da je koncepcija koju je Meštrović zamislio kao prikaz srpskog junaka posle Balkanskih ratova neprimerena. On bi trebalo da ima mnogo više nacionalnih obeležja, a ne da liči na starogrčke modele – priča za Dnevno.rs Neda Kovačević, istraživačica i hroničarka zbivanja u srpskoj prestonici.

Sve ovo danima je zaokupljalo pažnju beogradske čaršije.

Pljuštali su najrazličitiji predlozi od onih da se 'Pobednik obuče' u šajkaču i opanke do onih da je najbolje da se postavi u bazen 'kada je već go'. Bilo je i 'sitnih duša' koje su zlurado komentarisale da takav 'spomenik od nacionalnog značaja ne treba da radi jedan Hrvat'.

I kada je zapretila mogućnost da 'Pobednik' opet završi u nekoj šupi iz koje verovatno ovoga puta nikada ne bi ni izašao, pronađeno je kompromisno rešenje – umesto na Terazijama, spomenik će biti postavljen na Kalemegdan.

Ovo je konačno i urađeno 7. oktobra 1928. godine.



Postavljanje 'Pobednika', Kalemegdan 1928.

I tako je Pobednik završio na beogradskoj tvrđavi, podignut na visinu od sedamnaest i po metara 'ne zato da se što bolje vidi, već da se vidi što manje' kako je napisala tadašnja 'Politika'.

– Ironično, ispalo je da mu je Kalemegdan bolje mesto. Tako je postao vidljiv sa svih strana. A postoji i simbolika - on gleda preko Save i Dunava ka srpskim zemljama pre ujedinjenja – objašnjava gospođa Kovačević.

Nekom čudnim obrtom sudbine, činjenica da je 'Pobednik' postavljen BAŠ na Kalemegdan možda ga je i spasao jednom kada je rat opet došao na ove prostore.

– Ko zna šta bi bilo sa 'Pobednikom' da je bio na Terazijama. One su za vreme rata uništene, a i posle su potpuno promenjene – zaključuje Neda Kovačević.

Zeleni venac: Autobuska okretnica koja je nekada bila glavno beogradsko izletište
Teško je zamisliti da je današnja autobuska stanica, prepuna putnika, prodavaca, kafića, fast fudova, trafika i pekara nekada bila omiljeno mesto za opuštanje starih Beograđana. Ipak, gospoda su nekada upravo tu dolazila kako bi pobegla od svakodnevice.

Zeleni venac je nekada bio prostrana, ustajala, duboka bara u koju su se slivale vode sa Terazija Prizrenskom ulicom i sa Varoš-kapije Brankovom ulicom. Na samom kraju bare stajala je jedna mehana koju je držao neki Manojlo. Pored te mehane držao je on i lepo uređenu baštu kraj koje su stajali čamci za vožnju po jezeru.

To je bilo „uveselitelno mesto" — prvo izletište za Beograđane u koje su navraćala ondašnja gospoda činovnici na meze i čašu piva koje je ugostitelj nabavljao iz Zemuna.

Na Zeleni venac je na izlete dolazila čak i knjeginja Ljubica. Kako je bašta bila udaljena od varoši, ona je sa Tomanijom Obrenović i ostalim gospođama dolazila volujskim kolima od Konaka do „Manojlove bašte”.

Ondašnji Beograđani su na ovom močvarnom terenu lovili morke i patke. Putopisci i putnici-namernici su ovaj deo grada izbegavali u širokom luku zbog čopora pasa lutalica.

Šireći Beograd, sredinom 19. veka, tadašnji upravitelj beogradske varoši došao je na ideju da se čitava ova oblast do Savamale isuši, ne bi li se podigao nacionalni teatar. Međutim, zbog podzemnih voda, teren je bio jako nestabilan, pa se od temelja, na mestu „Manojlove bašte" nije dalje gradilo.

U Zarićevom planu Beograda iz 1878. godine slobodan prostor današnje pijace na Zelenom vencu označen je kao trg, a kasnije je pretvoren u park. Početkom 20. veka prostor su „okupirali" trgovci i zanatlije iz unutrašnjosti kneževine.

Zeleni Venac je ime dobio po kafani iz 19. veka. Negde sredinom veka u Brankovoj (Gospodskoj) su izgradili čitav niz činovničkih kuća, a jedna Nemica iz Saksonije otvorila je kafanu na kojoj je umesto naziva firme okačila limeni venac zelene boje. Kako to u narodu obično biva, naziv „kod zelenog venca" se brzo odomaćio i zadržao do danas.


dnevno

BEOGRADSKE PRIČE
Metropola se rodila tokom noći
Zoran Nikolić | večernje novosti

Pre 44 godine Beograđani su zaspali u jednom gradu, a osvanuli u sasvim drugačijem: U decembru 1970. godine istovremeno otvoreni auto-put kroz Beograd, most Gazela, Mostarska petlja i Terazijski tunel



NAJPONOSNIJI stanovnici jedne prestonice početkom sedamdesetih godina bili su Beograđani. Danas deluje nestvarno, ali u istom danu, 4. decembra 1970. godine, stanovnici glavnog grada dobili su auto-put kroz Beograd, most Gazelu, Mostarsku petlju i Terazijski tunel. Gradonačelnik je bio Branko Pešić, jedan od omiljenih ljudi na toj poziciji od kada postoji grad koji danas poznajemo.

Brzo u budućnost

MOST Gazela rađen je četiri godine, od 1966. do 1970. - kaže arhitekta mr Goran Anđelković. - Most je delo akademika, profesora Milana Đurića, a, stručno rekavši, predstavljao je upotrebu grede i luka. U to vreme bio je to vrhunski građevinski projekat.

Na most se "naslanjala" petlja koja je ponela ime "Mostarska". Projektovali su je arhitekta Brana Jovin i građevinski inženjer Jovan Katanić.

- Jovin je zamislio da se, gledano sa mostarske strane, auto-put spušta naniže od Gazele prema tom delu Novog Beograda - dodaje Anđelković. - U urbanističkom smislu, to je bio deo velikog projekta. Auto-put je bio svojevrstan izazov, jer su problem posebno činili delovi kroz urbanističko područje Novog Beograda, koje se nalazi na ravničarskom terenu. Zbog toga je trasa saobraćajnice spuštena tri do četiri metra ispod osnovne ravni terena, odnosno 2,8 metara ispod "velike vode reke Save", a odvodnjavanje je veoma dobro rešeno.

Naš sagovornik upozorava da se značajan deo radova odvijao po veoma nepovoljnim vremenskim uslovima. Građevinci su se borili sa podzemnim vodama, ali su požrtvovano izveli sve što im je bio zadatak.



Nije bilo lakše ni sa petljom, jer je samo za fundiranje mostarskih i drugih armiranobetonskih konstrukcija pobijeno više od 40 kilometara šipova.

- Složenost Mostarske petlje ogleda se i u tome što je ova celokupna velika raskrsnica rešena na samo šest hektara - objašnjava Anđelković. - U četiri građevinska nivoa, tu vidimo čak 24 priključne veze, a ovde saobraćaju 12 autobuskih i dve tramvajske linije.

Preteča tunela

TERAZIJSKI tunel danas je jedna od najprometnijih saobraćajnica u gradu, i samo kratkotrajni zastoj u njemu munjevito se proširi i parališe ceo Beograd. Autori tunela su Ljubomir Porfirović i Milosav Vidaković.



- Da je postojala ideja o izgradnji tunela, govori i podatak da je još 1955. godine arhitekta Dimitrije T. Leko predlagao nacrt za Gradsku kuću, u kojem je jasno ucrtao Terazijski tunel - dodaje mr Anđelković priču o ovoj građevini. - Zdanje koje danas postoji iznad tunela je zgrada koja je nastala od 1957. do 1960. godine i prvo ime joj je bilo "Savez trgovinskih komora". Projektant tog zdanja bila je arhitekta Zagorka Mešulam.

Zgrada je morala da se uklopi u planirani tunel, pa je iznad njene osnove dugo postojao zatvoren zid, koji je "čuvao" prostor za buduću podzemnu građevinu. Taj zid je vidljiv na starim, sačuvanim snimcima. Na prostoru na kojem se danas ulazi u tunel iz pravca Doma omladine nekada je postojao parking.



TESTIRANjE

U noći između 1. i 2. decembra Gazelu su testirali kamioni. Kako pišu "Večernje novosti", predvođeni Urošem Kesićem, 24 vozača "Autotransporta" prešla su preko mosta noseći 1.200 tona tereta.

Novine od 2. decembra izveštavaju i o tome kako su pešaci poslednji put mogli da prošetaju Terazijskim tunelom, jer će od otvaranja biti namenjen isključivo za motorna vozila.



TITO I JOVANKA

Otvaranje ovih objekata ispraćeno je sa posebnom pompom, a predsednik SFRJ Josip Broz Tito je rekao: "Lepota Gazele prevazilazi sve što sam video obilazeći Evropu".

Izveštači "Novosti" opisuju kako je Tito presekao svečanu vrpcu ispred tunela, sa suprugom Jovankom prošao peške na drugu stranu, a posebno se zadržao u prvom dragstoru u podzemnom prolazu između Nušićeve i Ulice Moše Pijade.

- Dok su prolazili ispod automata za prodaju jela, drugarica Jovanka poželela je da ih isproba - pišu "Novosti" 5. decembra 1970. godine. - Predsednik Tito se pipnuo po džepu i rekao: "Ne može, nemam sitno".

Intervenisao je direktor preduzeća koje je postavilo automat i sve je završeno srdačno i svečarski.


"ZAGARANTOVANO" LUTANjE
Uoči otvaranja autoputa i tunela, štampa burno upozorava vozače na novi splet saobraćajnica, pa samim tim i na način vožnje kroz grad. Najsimpatičnije upozorenje "Novosti" bilo je u rečenici: "Pazite na saobraćajne znake, inače - lutanje je zagarantovano!"

BRATSTVO I JEDINSTVO

Neobično je da auto-put prolazi kroz glavni grad. Veliki gradovi Evrope i sveta često imaju zaobilaznice koje odvode teretni i drugi tranzitni saobraćaj van centra.

Ovog puta ideja je bila da jedan koridor spoji velike gradove ondašnje SFRJ, Ljubljanu, Zagreb, Beograd i Skoplje, a zvanično ime bilo je u skladu sa ondašnjom ideologijom i politikom - Auto-put bratstva i jedinstva.


NA REDU METRO!

Posle završetka radova na izgradnji auto-puta i Terazijskog tunela predsednik gradske skupštine Branko Pešić izjavio je da su na redu izgradnja Železničke stanice i metroa.

- Grad može da obezbedi 40 odsto od ukupne sume sredstava potrebnih za izgradnju Železničke stanice - rekao je Pešić krajem 1970. godine. - Ostatak treba da daju Republika i "ŽTP Beograd".



Posle Železničke stanice, na redu je bio metro.

- Najkasnije krajem 1973. ili početkom 1974. godine u glavnom gradu bi trebalo da počne izgradnja metroa - bio je jasan Pešić. - Mada su za ovaj poduhvat potrebna izuzetno velika sredstva - sadašnje računice govore da izgradnja jednog kilometra staje oko osam miliona dolara, verujem da bi grad uz veće napore mogao da ih obezbedi.

Dan kada je neprijatelj krišom, po mraku, POBEGAO IZ BEOGRADA


Zato što je „prestonica na mestu karaule", kako su govorile srpske vojskovođe, zato što smo „kuću podigli na sred puta”, a prolaznika vazda imali mnogo, zato je Beograd grad koji je goreo više od 40 puta. Ipak, svaki put kada bi ga neprijatelj zauzeo, Srbi su ga vraćali nazad. Od jednog takvog događaja prošlo je tačno 100 godina!

Beograd je često bio meta osvajača. Uz samu granicu sa Austrougarskom, u Prvom svetskom ratu pretrpeo je velika razaranja, a rat je u njemu počeo već na dan objavljivanja.

Grad je bombardovan od strane austrougarske artiljerije sa leve obale Save, sa Bežanijske kose i sa monitora na Savi. Usled bombardovanja, veći deo stanovništva je napustilo grad, a napadi je trebalo da demonstriraju silu, ali i da zadrže što veće snage u Beogradu da bi time glavnina austrougarskih snaga koja bi ušla preko Drine naišla na što manji otpor.

Sponu sa Austrougarskom - železnički most, srpska vojska je sama minirala.

Austrougarske trupe su 8. septembra započele novu ofanzivu preko Drine i Vrhovna komanda je bila prinuđena da Prvu armiju prebaci iz Srema na Drinu, a jedinice koje su učestvovale u odbrani Beograda na položaje uz Savu.

Za sve ovo vreme, neprijatelj je neprekidno bombardovao Beograd. Odluka o skraćenju fronta značila je neminovno – Beograd je morao biti napušten!


Povlačenje jedinica je počelo ujutru 30. novembra. Tom prilikom su uništeni svi prelazi, mostovi i vijadukti na putevima i železničkim prugama. Austrougarske trupe su bez otpora ušle u Beograd 2. decembra.

I tako je počela prva okupacija Beograda još od turskih vremena. Ipak, trajala je kratko!

„Hoću, ubiću se, ali tek onda kada ma koji drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku."

Oskar Poćorek, glavnokomandujući Austrougarske vojske posle Kolubarske bitke

U trenutku kada su evropske telegrafske agencije očekivale vesti o slomu srpske vojske i kada je V austrougarska armija priređivala svečanu paradu u Beogradu, otpočela je velika protivofanziva celokupne srpske vojske i slavna Kolubarska bitka.

Udar je bio nezaustavljiv, a iznenađenje neprijatelja ogromno.


Austrougari su poraženi već 13. decembra od strane jedinica koje su činile odbranu Beograda, uz pomoć delova Druge armije. Ostale neprijateljske trupe su se nakon poraza na Avali povukle ka Beogradu, a u podne 14. decembra izdata je naredba da se sa prvim mrakom izvrši povlačenje preko Save.

Pod okriljem noći, austrougarske trupe su napustile Beograd, koji je 15. decembra oslobođen, čime su okončane borbe na balkanskom ratištu tokom jeseni 1914. godine.

Ostalo je zabeleženo da su nemačke novine posle ovog događaja zapisale: „Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja i iz Kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke."


dnevno

Studentski restoran "Tri kostura" radi u nekadašnjem kazamatu nemačke specijalne policije

Menza u mučilištu Gestapoa

Za vreme Drugog svetskog rata iz tog prostora skoro niko nije izašao živ

"Tri kostura", studentski restoran na Obilićevom vencu, može se pohvaliti, osim krajnje neobičnim imenom i istorijatom zgrade u kojoj se nalazi. Studenti, naime, kao menzu koriste nekadašnju svečanu salu Uprave grada Beograda, koju je u vreme Drugog svetskog rata koristio Gestapo, nemačka specijalna policija. U to ratno vreme su foajei u prizemlju, u kojima se danas nalaze stolovi, bili zazidani i pretvoreni u samice gde su tamnovali zatvoreni komunisti. Jedan nivo ispod, u podrumima koji su otvoreni prema Ulici maršala Birjuzova, nalazile su se mučionice.
Beograđani su znali da za onoga ko je odveden u podrum nema više nikakve nade da će odatle izaći živ. Prema priči koja se prepričava, posle oslobođenja iz ćelija su spasena tri zatočenika koji su zbog iscrpljenosti, gladovanja i maltretiranja više ličili na kosture. Tako je restoran dobio ime. Ako je i crni humor u pitanju, po mišljenju mnogih, prevazišao je granice dobrog ukusa, pa je restoranu vremenom ime skraćivano. Danas se mogu čuti različiti zvanični nazivi - "Klub 3" ili prostije "3 K", mada studenti i dalje koriste stari naziv "Tri kostura".
Živih svedoka iz tog vremena ima sve manje, naročito onih koji su imali "sreće" da u vreme rata posete Obilićev venac 4. Naravno gornje spratove.
- Kada je počeo rat, naš stan u Ulici cara Uroša oduzeo je agent Gestapoa, a cela porodica se preselila na Banovo brdo. Moj otac je bio obućar, s radnjom u Knez Mihailovoj ulici. U vreme okupacije zvanično je radio u nemačkoj radionici, a kao ilegalac je pod imenom "Ole bradonja" pomagao partizane. Otkriven je i odveden u Gestapo. Majka i ja smo svaki dan odlazile ispred zgrade, u vreme kada su izvodili zatvorenike na streljanje, i čekale da li će i otac izaći. Ništa se o zatvorenicima nije moglo saznati, ali smo preko "debele veze" uspele da se dogovorimo sa ocem da u to vreme, ako je živ, pokaže ruku na prozoru potkrovlja gde se nalazio kao manje važan zatvorenik. Dolazile smo danima, gledale tu ruku i strepele kada se ne bi pojavila. Otac je na svu sreću oslobođen, što se, inače, nije dešavalo zatvorenicima koji su odvođeni u prizemlje ili podrum - priseća se ratnih dana Beograđanka Ivanka Glogovac, navodeći da je otac Obren Glogovac još jednom zamalo stradao. Posle završetka rata - zbog brade.
Zgrada na Obilićevom vencu 4 završena je 1924. godine, u vreme kada je Beograd imao samo jednu opštinu. U njoj se nalazila Uprava grada, koja bi odgovarala današnjoj Skupštini grada.
U vreme svojih najslavnijih dana, njenim hodnicima su šetali predstavnici tadašnjih najvećih partija. Narodne radikalne stranke Nikola Pašić, u kojoj su bili aktuelni unutrašnji sukobi zbog jačanja uticaja Dvora na politički život zemlje uz pomoć "poslušnih ministara" i zakulisnih akcija Dvora radi cepanja i slabljenja političkih stranaka", kao što stoji zabeleženo u Arhivu Jugoslavije. Za svoje stavove borile su se i Samostalna demokratska stranka, Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije, socijaldemokrate, republikanci...


Tajna u Bečkom arhivu
Sačuvanih podataka o istorijatu same zgrade na Obilićevom vencu nema ni u Arhivu Beograda, Arhivu Srbije, niti Arhivu Jugoslavije. Po rečima Maje Stamenković, stručnog vodiča iz Beograda, to nije usamljen slučaj.
- Nemamo običaj da skupljamo i čuvamo dokumentaciju, pa kada se istražuju podaci o nekim starijim građevinama, često se koristi Bečki arhiv. On sadrži najčešće špijunske podatke koji su prikupljani, zabeleženi i sačuvani u toku okupacije, pa to danas koriste i naši naučnici - kaže Maja Stamenković.
Čizme se ogledaju
Studentski restoran "Tri kostura" alijas "Klub 3" dnevno poseti 2.000 studenata.
- Restoran postoji više od 30 godina. Lepo je uređen, ima 240 mesta za sedenje, dnevno se podeli oko 3.000 obroka - objasnio je novinaru "Glasa" Dragan Dragojlović, upravnik restorana.
Ispod studentske menze nalazi se prilično zapušten podrum bez prozora koji ovih dana očekuje renoviranje. Priča se da je u vreme kada je njime "gazdovao" Gestapo pod bio tako čist da su se "čizme ogledale".

Autor Sladjana Majdak

OVAKO SU SRPKINJE 1800. PRATILE MODU: Mustre bečke na beogradskoj kaldrmi

U toj modnoj trci dešavale su se i greške: večernje toalete oblačile su se tokom dana, delovi odeće uklapali na neodgovarajući način ili neprilično figuri osobe koja ih nosi

Tokom druge polovine 19. veka u Beogradu su se sudarali životi stare palanke i novog modernog grada. S jedne strane stajale su čaršije sa zanatskim dućanima, mahale s uskim sokacima, kuće s baštama i pijace, a s druge počeci industrije, višespratne zgrade, široki bulevari, moderne prodavnice...

Dva sveta često su mogla da se vide i u istoj ulici, gde su se naspram "gospodskih" zgrada od cigle nalazile klimave udžerice od naboja. Bogata građanska klasa, koja je želela da istočnjaci uticaj preko noći zameni za evropski, uporedo sa gradnjom, menjala je i nameštaj, hranu, običaje, zabavu, odeću, modu...

Nisu se obazirali na opomene nekih uglednih osoba da se ne treba slepo povoditi za "švaburijom i nemačkarima", već da treba čuvati srpsko nasleđe. Pojedinci koji nisu želeli da ih proglase za "mustre bečke", kako se podrugljivo govorilo, ali ni da zaostaju u društvu, nalazili su srednje rešenje. Na ulici su nosili "evropejsku" odeću, u kući narodnu; jednu sobu opremali su uvoznim nameštajem, ogledalima i servisima, a u drugoj ostavljali minderluk - dugačak otoman sa jastucima, sofru - nizak okrugao sto za kojim se jede i ćilime.

Pariski šik
Sredinom 19. veka samo manjina Beograđana, koju su činili imućni ljudi, činovnici i školska omladina, nosila je evropsku odeću. Za uzore su uzimali strance koji su dolazili u grad, Srbe "iz preka" i Srbe koji su se školovali u inostranstvu. Ostali ljudi oblačili su građanski kostim, koji je doduše potekao od raskošne turske odeće, ali je zbog izmena i slobodnog uklapanja boja i materijala, prihvaćen kao domaći. Od materijala najradije su koristili svilu, čoju i baršun, a od boja trulu višnju, ciglu, "dunkl zelenu", krem, kakao, "žandarsko plavu". Muškarci su uz čakšire poturlije (gore široke, dole uske uz nogu) nosili košulje, prsluke, kapute ukrašene terzijskim vezom i gajtanima, na glavi fes sa kićankom, a žene fistan - dugu haljinu, libade - žaket uz telo, pletene čarape, papuče, na glavi tepeluk - plitku kapu ukrašenu zlatnim ili srebrnim vezom i niskama bisera ili dukata.

Do praćenja mode najviše se držalo u dvorskim krugovima, u porodicama ministara, oficira, pravnika, novinara, lekara, kao i dobrostojećih gostioničara, fotografa i apotekara. Među ženama prva je Anka Obrenović, gospodar Jevremova kći, sa oduševljenjem prihvatila bečku i parisku modu i stekla nadimak "Anka pomodarka”, a zatim su je sledile ostale sugrađanke. Sve redom počele su da govore kako libade vezene zlatom skupo koštaju i da zbog uštede treba preći na evropsku odeću. Njihovi izgovori pobedili su tvrdnje da srpski kostim dugo traje, da ne podleže čestim promenama i da u sebi čuva zlato, kao deo porodičnog miraza. Najveći pomodari odlazili su u Beč, Peštu i Pariz da kupe najnovije modele, dok su se drugi snabdevali u Beogradu, u trgovinama ili kod krojača koji su šili prema stranim žurnalima.

U Knez Mihailovoj ulici do 1869. godine već su postajale najlepše poslovno stambene zgrade i u njima moderne prodavnice: "Kod Parizlije", "Kavaljer mode", "Kod pariskog šika", "Luvr"... Tu su se nalazile dobre i skupe stvari, a što se išlo dalje od centra postojala je veća mogućnost da se pazari lošija, "bofl" roba. Odeća je mogla da se iznajmi, recimo u Vasinoj ulici "Kod dve lepe devojke". Dosetljiviji su brodom odlazili u Zemun ili Pančevo, gde su lepe stvari kupovali znatno povoljnije.

Dečaci poput princa
Centar grada ujedno je postao i pozornica, na koju je izlazio sav svet koji je želeo da nekoga vidi i da bude viđen. Muškarci su se okupljali u kafanama, gde su mogli da saznaju novosti i razgovaraju o dnevnim događajima, umetnosti, politici, nauci... Za razliku od njih žene su se držale doma i komšiluka, jedino su ponekad odlazile na posela. Čak i tada gledale su da se ne vrate „dockan”, jer se smatralo da posle pet sati popodne ulicom hodaju "samo bećaruše, nikako ozbiljne žene".

Ovo mišljenje menjalo se polako ali sigurno, što se videlo i po uvođenju prvog otvorenog šetališta, koje se nalazilo u sadašnjoj Ulici kneza Miloša. Taj korzo doživljavao je procvat od 1880. do 1890. godine, u doba kraljice Natalije, koja se inače veoma zanimala za modu i nosila svilu, čipku, nakit, brilijante. Na promenadu se dolazilo od četiri do šest po podne: uparađene osobe su šetale, jedne drugima odmeravale odeću, kritikovale, ogovarale.

Opštoj živosti ponekad je doprinosilo i sviranje muzičara, takozvane bande. Još veće takmičenje, ali u večernjim toaletama i nakitu, nastupalo je na sjajnim dvorskim balovima, pa se u štampi 1882. godine pojavio feljton „Demoralizacija - preterana moda i raskoš stvaraju propast”.

A kako su izgledali moderni Beograđani?
Muškarci su nosili tamnija odela, bele košulje, prsluke, rukavice, štap, filcane šešire, u svečanim prilikama cilindre. Ako je neko išao gologlav ulicom, smatralo se da je krajnje nepristojan, čak i lud! Dame su nakon krinolina, zvanih „žičani kavezi”, prihvatile haljine sa turnirom, podupiračem koji se nosio na „mestu gde leđa gube svoje pristojno ime”. Nisu se obazirale na podsmešljive komentare i karikature u novinama, koje su ih prikazivale kao kentaure, patke i ćurke. Radovale su se materijalima kao što su kašmir, moher, somot, saten, svila, a posebno karo i prugastim šarama. Kada je turnir izašao iz mode suknje su postale uske kao rukavice, pa se dešavalo da žene vezuju noge trakama ili lancima, kako bi se u njih uvukle. Spas su donele zvonaste „glokn” suknje, koje su se nosile sa žiponima od tafta i koje su zbog šuškanja pri hodu dobile naziv „fru-fru”. Međutim, pošto se pojavio zahtev za strukom „kao u ose”, telo je moralo da se sapinje miderom. Taj steznik pravio se čak i u dečijoj veličini, jer su majke oblačile kćerke kao svoje umanjene kopije. Dečaci su u modiranju bolje prolazili: nosili su mornarsko „matrosko” odelo, po uzoru na petogodišnjeg princa od Velsa, budućeg Edvarda VII, koji je tako odeven putovao kraljevskom jahtom u Irsku.

Moda opasna po život
Krajem 19. veka žene su osvojile veće slobode u društvu, pa su u život uvodile dane primanja, žureve, izlete u Topčider i banje, „balove u slobodi” („kermese”), odlaske u otmene kafane... Omiljeni su postali i izlasci u pozorište, na gala večernje zabave, prijeme, maskenbale (a od 1906. godine i na redovne bioskopske predstave). Za sve prilike trebalo je obezbediti garderobu, jer se prema njoj određivao i ugled u društvu. U osvit novog doba šetalište se preselilo u Knez Mihailovu ulicu, kao i na Veliki Kalemegdan, gde su dame zakupljivale stolice i u hladovini drveća čašćavale se vanilicama, puslicama, hladnim šerbetom i sladoledom.

Dok su jedna drugoj zagledale odeću izrađenu po „najnovijim fazonima”, čudile su se zašto kraljica Draga želi da vrati „narodni duh” u modu i naručuje haljine po uzoru na srednjevekovne vlastelinke? U isto vreme na Malom Kalemegdanu održavao se sličan provod, obogaćen vašarskom atmosferom, gde je uživao „mali svet” – šegrti, kalfe, služavke, vešerke, totice... I oni su se, granicama svojih mogućnosti, „davali na modu”: odeću su šili, pleli, iznajmljivali, kupovali kao polovnu ili švercovanu. Srpski građanski kostim preselio se u unutrašnjost, naročito kod žena varoških zanatlija i bakalina, ali i kod seljanki koje su ga čuvale za praznike, venčanja i sahrane.

Krajem 19. i početkom 20. veka u prvim domaćim modnim časopisima („Domaćica”, „Srpkinja”, „Ženski svet”) izlazili su „saveti za ukusno odevanje ženskinja”. Uz poruke „nosi šta ti liči”, hvaljena je „zdrava odeća” koja treba da omogući slobodu pokreta. Kao primer praktičnosti i skromnosti isticane su i suknja pantalone i pumparice, koje su odvažnije dame nosile još devedesetih godina za vožnju bicikla. S druge strane napadane su visoke potpetice, tesne cipele i suknje: "Tako jadno stvorenje niti može duže da ide, niti da se uz breg penje, niti da trči, niti da što ponese”. Na udaru kritike našli su se i šeširi sa iglama, zbog „opasnosti za javnu bezbednost”, a posebno steznici, za koje se tvrdilo da povređuju unutrašnje organe i skelet, i da su pogubni za zdravlje i materinstvo. Uz osudu što moda "vodi žene za brnjicu", muči ih i pretvara "katkad u toranj, katkad u bure, kišobran ili zvono", postavljalo se pitanje: „Kada će žena prestati da bude lutka ovog ili onog tipa, i postati čovek?”

Bez pantalona, molim
Postalo je jasno da nova uloga žene, sadržana u poslu, zabavi, dobrotvornim društvima, šetnjama i sportu, zahteva i novo odevanje. Odbačeni su modeli sa puno materijala, turnir, korset, visoke potpetice i zašiljene cipele, sve što može da odgovara samo u dokolici. Godine 1906. čuveni kreator Pol Poare osvojio je žene „haremskom” modom, koja je podrazumevala suknje skraćene do članka, tunike, turban, šalvare, obnažen vrat i podlaktice. Ženska odeća počela je da se ugleda i na mušku, pa su uz tamnije boje, dodati prsluci, kaputi, žaketi, kape i naravno - pantalone, koje su spajane sa lepršavim košuljama.

Inače, ženama je do Prvog svetskog rata nošenje pantalona zabranjivano, osim za vožnju bicikla i skijanje. Zbog straha da će dame steći muškobanjast i neprivlačan izgled, u modu su ušli veliki šeširi i uske, zavodljive suknje. U tekstu iz „Malog žurnala” od 18. aprila 1912. godine tvrdi se da je jednoj lekarki na terenu, zbog takve odeće, trebalo punih osamnaest minuta da se iz prizemlja zgrade popne na drugi sprat do stana pacijentkinje!

Sa prihvatanjem jednostavnih krojeva kostima i bluza, koji su pratili liniju tela, ženama je postalo lakše. Doduše, slušale su napade zbog skraćenih suknji i novog izreza na odeći, u obliku latiničnog slova V, za koje se tvrdilo da su nemoralni. Pošto su više pažnje poklanjalo obući, kod obućara su naručivani modeli „raznih sorti” – na šnir, dugme ili feder. (Posebno se vodilo računa o balskim cipelama, pravljenim od atlasa) I muška moda uvodila je opuštenije odevanje, ali to se nije primećivalo na starijim ljudima, koji nisu želeli da se odreknu gamašni (ukrojenih komada tkanine koji su se nosili preko cipela), maramice u džepu sakoa, igle u kravati, džepnog sata sa lancem...


Dok je imućnija gospoda stavljala manžetne od platna, koje su nosili na održavanje u „puceraje”, siromašniji su koristili one od kaučuka i prali ih kod kuće.

Papir umesto rumenka
Međutim, krajem 19. veka mnoge zanatlije našle su se u nezavidnom položaju, jer ih je ugrožavala fabrički proizvedena roba, koja se u velikom broju uvozila iz Austrougarske. U znak protesta krojači i obućari iz devedesetih godina dogovorili su se da ne primaju na popravku ništa što nije napravljeno u Srbiji. Nisu znali da će im konkurencija postati i prve domaće fabrike, kao što su fabrika obuće „Refleks”, fabrika kapa „Kod dva bliznaka” i druge. Pošto su morali da se bore da privuku nove i zadrže stare mušterije, više pažnje poklanjali su usavršavanju u "velikom svetu" i novinskim reklamama.

Osim što su oglašavali svoje umeće, isticali su da uz vrlo niske cene rade po bečkom, pariskom i engleskom ukusu. Kao poslednji modni novitet reklamirali su i fine „amerikanske” modele. Dame su znale da će ih sve to skupo koštati, ali su zbog svog udešavanja praznile novčanike. Mnoge su se pravdale kako to čine „baš i samo zbog muža”!

Po belo rublje odlazilo su kod švalja, po šešire kod modiskinja „mašamoda”, po bunde i mufove kod ćurčija... Nije smela da se zaboravi ni prateća oprema: nakit, suncobrani i kišobrani „amreli”, rukavice za dnevne i večernje izlaske, čarape „štrumfle”, ukrasi od veštačkog cveća... Novac je odlazio i na parfeme, razne pomade, šminku...

U nedostatku rumenila koristio se i crveni flis-papir, koji se nakvašen trljao na jagodice. Kaćiperke su nekada zbog preteranog troška zapadale u dugove, ali nisu želele da se odreknu snova da izgledaju „kao iz kutije”.

Neumivena kićanka
Međutim, nisu svi ženski časopisi pisali o poželjnoj skromnosti, umerenosti i štedljivosti u odevanju. Recimo, u jednim novinama se uz ilustraciju preporučivala „letnja piketska haljina sa mačkicom od krzna i šešir sa petlovim perjem”. Engleska kraljica Aleksandra ustala je protiv te mode: odbila je da svoj šešir ukrasi perjem, kako bi navela ostale žene da se ugledaju na nju, radi spasavanja života jadnih ptica. Ali, Beograđanke niko nije mogao da odgovori od razmetljive i upadljive garderobe. Bogatije dame nosile su haljine koje koštaju koliko tri činovničke ili oficirske plate, supruge malih bakalina svilu, krzno i bisere, dok su siromašnije davale i poslednji marijaš, samo da ne bi zaostajale za njima. U toj modnoj trci dešavale su se i greške: večernje toalete oblačile su se tokom dana, delovi odeće uklapali na neodgovarajući način ili neprilično figuri osobe koja ih nosi.

Ali, dok su se „belosvetski” noviteti lako prihvatali, sredina se teško oslobađala lošeg nasleđa. Po Beogradu su se i dalje mogle videti straćare, istrošena kaldrma, slabo „žmiravo” noćno osvetljenje, nedostatak čistoće...

Pesnikinja Milica Stojadinović Srpkinja još je 1853. godine sa čuđenjem zapažala kako luksuziranje i „otrov zapadne civilizacije” osvajaju njene zemljake, a zbog nesklada sa celokupnom slikom sredine, tu pojavu opisala je rečima: „Kao kad bi se kićanka neumivena nabedila”.

Pomama za modiranjem tokom vremena samo je jačala, a Beograd i Beograđani postali su uzor čitavoj „seljačkoj i svinjarskoj” Srbiji. Kako su novo evropsko ruho pomešali sa tragovima istočnjačkog uticaja, stekli su jedinstvenu i neodoljivu privlačnost, koju i danas poseduju!

Politikin zabavnik

Šampanjac u Beogradu


Austrijska vojska je 1914. napala Beograd sa uverenjem da će to biti brza pobeda. Bombardovali su Beograd nekoliko puta iz pravca Zemuna, a plan je bio da svom caru Francu Jozefu poklone za rođendan osvojeni Beograd i da sve to zaliju sa mnogo šampanjca.

Dok su plovili ka Beogradu, zbunila ih je velika tišina koja je dolazila iz pravca grada. Obeshrabreni tom činjenicom, brzo su okrenuli svoje brodove i vratili se u Zemun, da bi zatekli srpsku vojsku koja je u međuvremenu osvojila Zemun. Srpska vojska je odgurnula austrijsku vojsku dalje sa ove teritorije, popila sav šampanjac i vratila se za Beograd.

Grčka vatra


Tokom 1071. i 1072, kada su ugarska vojska i kralj Solomon zaposeli Beograd, Vizantija je ušla u konflikt sa Ugarskom (današnja Mađarska). Tokom ove bitke, Vizantijci su koristili tajno oružje "grčku vatru" - nekakav zapaljivi materijal koji se nije mogao ugasiti vodom i koji je korišćen za paljenje neprijateljskih brodova.

Verovalo se da su oni prvo kroz cevi zasipali neprijateljske brodovo nekakvom zapaljivom tečnošću, a zatim ih palili. Dugo je ovo oružje bilo najubojitije i niko se od njega nije odbranio. Kasnije su radi odbrane po drvenim delovima brodova stavljane krpe namočene u sirće.

Kako su se Vizantijci i Ugari bukvalno smenjivali na vlasti u Beogradu, za njihovu vladavinu je vezano i nekoliko anegdota. Jedna od njih kaže da su Ugari uzeli kamenje sa beogradske tvrđave i odneli ga u Zemun da bi izgradili tvrđavu. Nakon što su Vinzantijci povratili vlast, sav kamen koji je odnešen u Zemun, vraćen je na Kalemegdan.

Он се код нас појављује као резултат психолошког процеса који је изазвао осушење душа, довео до истрошености основа које су водиле народ до 1918. и као радикални прималац спољних орјентација, некада европско-руских, а сада руско-европских.

У том типу човека је више или мање умро хришћански Бог, његова религија и његова етика. Тај човек сматра да може да живи и без икаквог сећања на Карађорђа, Вука, на мртве у Балканском и Светском рату. Чист баласт за њега је свако помињање Св. Саве, Дечана, Штросмајера, Доситеја, Његоша. Он не види потребу југословенске државне заједнице београдског човека, самосталне културе те заједнице.

Домовина постаје непотребна, претешка обавеза; однос према човеку је сведен на међусобно уговорено стање о узајамно измиреним услугама; слобода тога човека ограничена је само притиском других. Срећа и благостање његовог друштва засновано је на објективним условима које даје рационална и диктатурна организација најјаче материјалне силе у друштву; циљеви човекова живота сведени на техничку службу у тој организацији; душевност ограничена на биолошку функцију; динамичност убеђења потребна једино за рушење старог.

Прошлост је прошла и зато не постоји; садашњост је запрека за организовану будућност; будућност је све што служи организацији најјаче силе у друштву. Све друго је запрека. Бог непотребан, човек може све. Човек према томе може створити, без ичије помоћи срећу и благостање и своје и осталих људи ако се пре свега ослободи своје прошлости.

На тој грубо наговештеној, не идејној него психолошкој, раскрсници престаје београдски човек и настаје човек нове необеоградске животне орјентације: човек ампутиран од домовине и њених етичких веза, човек који је сам са својим егоизмом на свету и који се у првом страху од самог себе, од своје сопствене хладноће и спремности на све, хвата прве економске механичке идеје која му даје довољно ралога за његов нови слободни став.

Владимир Велмар-Јанковић, "Поглед с Калемегдана" (1938)

Čiča Jeremijina putujuća knjižara

Knjižara Velimira Valožića na uglu Pop Lukine i Kosančićevog venca, srušena 1939. godine

Jeremija Obradović Karadžić bio je rodom iz Podrinja, i govorio je da je rod slavnome književniku Vuku St. Karadžiću. Nosio je sve do smrti, po običaju starinskom, čakšire, ćurče[1] i džube[2]. Bio je nepotpuno slep, i najpre je izišao na glas nekom pesmom o srpskom ratovanju s Mađarima 1848. godine, koju je sâm, na stari način, spevao uz gusle, pa je potom štampao i počeo prodavati. Tako je postao knjižar-putnik, koji je oslanjajući se o štap (pošto je u svojoj nepotpunoj slepoći malo nazirao) hodio po Beogradu, noseći knjige za svoju publiku; tražeći je i u mehani i na ulici, i na trgu i na svakom mestu. Često se u ovome svome putovanju mogao videti po hanovima i gostionicama staroga Beograda gde su odsedali trgovci „palančani“ (iz varoši i varošica u unutrašnjosti Srbije) koji su dolazili da kupuju robu i da je na kola tovare. Osim toga Jeremija je sa kolima punim knjiga putovao naročito od mesta do mesta po Srbiji, prodajući knjige. Dobro znajući ukus svoje čitalačke publike po onome što ona traži i za što najčešće zapitkuje, Jeremija je prema tome udešavao zbirku za svoje čantre koje je o sebi nosio i za svoja kola. Novce je raspoznavao pipajući prstima. Beograđani su mogli često da ga vide u knjižarnici V. Valožića kako za svoje kupce književnu robu iskuplja. Ono što je znao da njegova publika traži počeo je štampati i sâm, i tako je proveo skoro ceo svoj vek. […]


Godine 1880. starost već nije dopuštala Jeremiji da produži svoj trudni posao, na kome je, kako izgleda, ipak jedva zarađivao najpotrebniji hleb, i tada se obratio Narodnoj skupštini da se i njemu, kao narodnom radniku, odredi neko izdržavanje. Mi znamo kao ondašnji ministar prosvete da je Narodna skupština njegovu molbu vrlo rado primila, jer su svi skupštinari bili uvereni da je čiča-Jeremija narodnu potporu potpuno zaslužio. Neku godinu potom Jeremija je i umro.

Stojan Novaković – Srpska knjiga:
njeni prodavci i čitaoci u XIX veku

PRIZORI KOJI BUDE NOSTALGIJU

Beograd je prvo vozilo koje je služilo kao javni prevoz dobio davne 1892 godine, a to je bio tramvaj koga su vukli konji... Saznajte kako se razvijao gradski prevoz u prestonici!


Foto: Facebook Istorija Javnog Gradsko



Beograđani su odlučili da sva vozila u okviru gradskog prevoza bude crvene boje, a tim povodom smo odlučili da vas podsetimo kroz koje sve faze je prolazio javni prevoz srpske prestonice.

Skromana početak je bio davnog 14. oktobra 1892. godine kada je pokrenuta prva tramvajska linija sa konskom vučom od Kalemegdana do Slavije.


Tramvaj na konjski pogon, Foto: Arhiva GSP

Krajem 19. veka, Beograd je počeo da se oslobađa turskog nasleđa i počinje da dobija obrise savremenog grada. Pre srpske prestonice, tramvaj sa konjskom vučom su imali samo London, Pariz, Njujork i Berlin. Razvoj tramvajskog saobraćaja i električnog osvetljenja su 1903. godine prepušteni Belgijskom anonimnom društvu, a godinu dana kasnije uveden je moderan tramvaj na električni pogon.


Foto: Arhiva GSP

1912. godine, beogradski tramvajski sistem je imao 8 linija, 24 tramvaja i 12 prikolica. Prvi svetski rat je ostavio teška razaranja, a izuzetak nije bio ni beogradski gradski prevoz, koji je obnavljan u fazama sve do 1932. godine. Drugi svetski rat je dočekan sa 10 tramvajskih linija i ukupno 104 tramvaja.


Foto: Facebook Istorija Javnog Gradskog Saobraćaja u Beogradu


GSP, Foto: Facebook Istorija Javnog Gradskog Saobraćaja u Beogradu

Šezdesete godine 20. veka, gradski saobraćaj u Beogradu su obeležili tramvaji "Belgijanci" i "Lejland" autobusi. Autobusi su pravljeni za afričko tržište, tako da su isporučeni bez sistema za grejanje. Trolejbusi su takođe bili uglavnom iz uvoza - Ansaldo i Renault, iako ih je proizvodila i domaća fabrika "Goša". To vreme ostaće upamćeno po tome što je trolejbuski saobraćaj skoro ukinut, a u funkciji je bila samo linija 11.


Foto: Facebook Istorija Javnog Gradskog Saobraćaja u Beogradu

Početkom 70-tih počinju pripreme za izgradnju beogradskog metroa, ali zbog nedostatka finansija, tehničkih problema i ratova, pola veka kasnije Beograd i dalje nema metro.

Sedamdesetih i osamdesetih godina preimućstvo u voznom parku GSP-a preuzimaju Ikarus (danas Ikarbus), Mercedes i MAN autobusi. Početkom 80-tih je počela nabavka čeških ČKD tramvaja, a belgijski PPC i "Đuro Đaković" tramvaji su do kraja decenije povučeni iz upotrebe.


GSP, Beograd, Foto: Facebook Istorija Javnog Gradskog Saobraćaja u Beogradu

Devedesete godine su obeležile međunarodne sankcije, koje su desetkovale vozila GSP-a. Taj period pamtimo po dugotrajnom čekanju na stanicama, prenatrpanim i propalim vozilima. Neposredno pred početak ratova u bivšoj SFRJ, u Beogradu se pokušalo sa uvođenjem privatnih prevoznika u javni sistem gradskog saobraćaja, međutim taj projekat je bio kratkog daha.


Foto: Facebook Istorija Javnog Gradskog Saobraćaja u Beogradu
Nakon NATO bombardovanja, započeta je obnova voznog parka GSP-a, a u sistem gradskog prevoza su uključena i vozila privatnih prevoznika. U ovom periodu stiže veći broj MAN autobusa kao donacija Japana i Duewag Be4/6 tramvaja (popularni "Švajcarci") kao donacija švajcarskog grada Bazel Beogradu. Nabavljen je određeni broj novih čeških tramvaja Tatra ČKD T4, kao i 30 španskih tramvaja CAF Urbos 3. Trolejbuska flota je u potpunosti obnovljena nabavkom beloruskih trolejbusa "Belkommunmaš".


oto: Nebojša Mandić

(saobracaj.bg-info.org)

URBANE LEGENDE BEOGRADA

Diskoteka kod Laze Šećera


Ono što je Njujorku bio čuveni „Studio 54“ u Beogradu je čitavu deceniju ranije bila diskoteka „Kod Laze Šećera“.


Radno vreme: Diskoteka je radila od pola sedam do jedan iza ponoći

Otvorena u podrumu Doma Jevrema Grujića, srpskog ministra i političara iz 19. veka, tik do Ateljea 212, bila je prva diskoteka na potezu od Trsta do Vladivostoka.


Lazar Šećerović, Grujićev direktan potomak, jedan je od nekoliko ljudi zaslužnih za pokretanje diskoteke i čovek po kome je dobila ime.

Te 1967. godine u Evropi diskoteke su imali samo Pariz, London i Milano, a ideja da je dobije i Beograd potekla je od Beograđanina Saše Nikolića, koji je studirao u Parizu.



Osnivač: Lazar Šećerović

- Njegovu ideju prihvatili su moj brat Milan Šećerović i drug Brana Samardžić, a kako je otvaranje privatnog lokala u to vreme bila nemoguća misija, Nikolićev otac, koji je radio na košarkaškom igralištu Crvena zvezda, pomogao nam je i diskoteku registrovao kao Društveni klub Košarkaškog kluba Crvena zvezda. Nije imala ime, ali je ubrzo prozvana „Kod Laze Šećera”, jer sam ja bio taj koji je dovodio glavno društvo i pravio atmosferu - priča Šećerović.


Diskoteka je vrlo brzo izazvala veliko interesovanje.



Laza Šećer nekada je bio glavni za dobar štimung


- Ona je demokratizovala zabavu. Devojke su sada mogle da dođu same, sa drugaricom i sestrom, da igraju i da se lepo provedu. Nije morao da ih prati dečko ili brat. Prvi put se nije plesalo u paru. Bila je to prava revolucija - dodaje Šećerović.



Kultno mesto: Dom Jevrema Grujića

Na otvaranju je bio kulturni krem Beograda - Mira Trailović, Jovan Ćirilov, Ivan Tabaković, Dušan Matić...


- U diskoteci su lansirani modni trendovi i slušale su se najnovije ploče snimljene u Londonu i Parizu. Kada sam u junu otišao u London, melodije koje su kod nas svirale tamo još nisu stigle, ili su tek postajale popularne, poput čuvene grupe „Prokol Harum” i numere „Noći u belom satenu”. Imali smo prve disk-džokeje, i svako veče je bio parti na kome se đuskalo. Pravili smo mini modne revije i izložbe mladih umetnika - kaže Šećerović.

Studenti u obezbeđenju

U obezbeđenju diskoteke su bili studenti prava od kojih je, kako tvrdi Šećerović, jedan postao sudija Vrhovnog suda, a drugi državni tužilac.

Štampa je ovo mesto od početka gromoglasno napadala da „širi negativni uticaj zapada i kvari naprednu socijalističku omladinu”.


Radno vreme je bilo čedno, od pola sedam do jedan iza ponoći. Ulaz se simbolično naplaćivao, postojale su i članske karte.


- Ipak je presija vlasti i štampe koja je pisala da se tu kvari omladina bila neizdrživa i posle godinu dana smo zatvorili diskoteku. Ali kada bi u Beogradu boravile svetske zvezde, intelektualna i kulturna elita, ovde bismo za njih pravili privatne partije - napominje naš sagovornik.


Mediji i diskoteka


Tih šezdesetih godina 20. veka u medijima se o širio glas o diskoteci kao „subverzivnom, buržujskom leglu naše omladine inficirane Zapadom”. Novine su jednom prilikom prenele vest da su „službenici Sekretarijata unutrašnjih poslova” videli da se jedan par u diskoteci „Kod Laze Šećera” - ljubi.

Gošće diskoteke su bile najšarmantnije i najzgodnije beogradske devojke i najpoznatiji beogradski šmekeri. Mnogi su se tu upoznali, i evo već su više od 40 godina ostali u braku.


„To je sedište CIA!”


Stanari zgrade na broju 15 bunili su se zbog rada diskoteke, pisali žalbe... a na goste sipali vodu iz kofa i bacali đubre! Opština je organizovala i sastanak na kojem se raspravljalo o diskoteci. U zapisniku sa sastanka stoji i da „američka špijunska organizacija CIA ima u prostorijama kluba svoje sedište”...


Kako se Antoan zaljubio u Lokicu



Članska karta Lokice Stefanović

Gosti kod Laze Šećera bili su mnogi slavni: Šarl Aznavur, Antoan, Omar Šarif, Mariza Berenson, Alen Delon, Pako Raban, Pjer Karden, Džuli Kristi...

- Francuski pevač Antoan celo veče nije skidao pogled sa Lokice Stefanović, a posle je na haubi automobila u snegu na francuskom napisao „Volim te“ - seća se Laza.


Blic.