Срби нису сиромашан народ

Неки су ми замерили што сам Београђане описао као елитисте,
као неку врсту самозваних племића.




„Мишковићу купи Косово да опет буде наше” графит је који је на неколиким зидовима по Србији видео млади шпански аутор Мигел Родригес Андреу , и којим почиње поглавље о Косову у његовој књизи „Анатомија Србије” представљеној пре неколико недеља у институту Сервантес у Београду.

Књига је на шпанском изашла почетком децембра, али је што се Мишковићеве куповине Косова тиче, већ закаснела. Јер најбогатији Србин на изненађење многих морао је у притвор. Остао је графит који говори колика је била његова империја.

Но Мигел Родригес је обишао Србију уздуж и попреко, научио српски и магистрирао на Факултету политичких наука, и на крају уместо доктората написао путописну прозу за који стручњаци тврде да је једно од најпотпунијих увида у суштину Србије.

Први пут је у овај крај света кренуо 2005. и као путник обишао Мађарску, Србију, Босну, Хрватску и Словенију.

„Имао сам уштеђевину и само 24 године, хтео сам да видим ту за мене потпуно непознату Европу о којој су владале многе предрасуде. Искуство је било фасцинантно. Већ сам био завршио своје основне студије права и међународних односа. Касније сам се вратио и почео да живим у Србији добио сам посао као професор шпанског језика у Сервантесу, тако да сам могао да проучавам Србију и завршим магистратуру”, каже Мигел Родригес Андреу.

За вашу књигу критичари кажу да не припада ниједном жанру, али да је то зрела и оригинална путописна проза подупрта социолошким истраживањима и анализом историјских података, обогаћена разговорима са људима, увидом у њихов живот.

Посебан квалитет „Анатомије Србије” јесте то што обилазећи нашу земљу не упадате у еуфорију и заслепљеност иако вам се живот у Србији допада?

Прва идеја била је да објавим свој магистарски рад, који се бавио еволуцијом српског национализма у оквиру Југославије. Али на то нисам пристао, јер нисам желео академску, теоријску књигу. Хтео сам нешто више, нешто што ће ми омогућити да пробијем ту границу између странца и домаћина. Нешто што ће на комплекснији начин описати Србију и са културолошког, политичког и социолошког становишта. А опет да се у све то унесе и литературна нит.

И судећи по првим реакцијама успели сте да све те жанрове спојите у јединствену целину. Да ли сте је наменили шпанској публици или српској јавности?

Књига је на шпанском језику, али бих јако волео да се прочита у Србији. Још није преведена, али надам се да ће и то доћи ускоро. Изненадили би се кад би сте видели колико младих људи у Србији говори шпански. То је читава једна дружина која прати све догађаје на Иберијском полуострву и у Латинској Америци.

Шта им се није допало у вашој књизи?

Па неки су ми замерили што сам Београђане описао као елитисте, као неку врсту самозваних племића. Они се често понашају као да им сама чињеница да су рођени у Београду гарантује неку племићку титулу. Не познају Србију и нису путовали по њој.

Шта је вас толико привукло Београду?

Можда највише оно што овај град скрива у себи и што није видљиво на први поглед. Кад пођем у Београду у најобичнију шетњу, сада већ знам да ће ми се много тога догодити. У њему се осећа потенцијал за будућност. Он се данас отвара по свим линијама.

Па зар није тако у свим градовима у транзицији?

Не, осећај је сасвим другачији у Београду. Динамичнији је и узбудљивији од било ког другог града на Балкану. Осим тога у њему се добро живи.

То кажете ви, а шта вам на то одговарају ваши вршњаци одавде?

Па они се жале да нема пара, нема посла. Али кад седнемо у кафану не дозвољавају да им платим пиће. Они плаћају све туре. И то је тако београдски.

Ипак ви не преувеличавате српске врлине, нити сте склони да у Србима видите само лоше момке?

Мени се свиђа Србија, ја волим да живим у њој, али ни једног тренутка нисам помислио да су Срби најбољи народ на свету. Београд је централизован град, још није дефинисан однос између града и села, има много непотребног национализма међу интелектуалцима...

Путовали сте претходно по земљама Латинске Америке које су повезиване са сиромаштвом, да ли у Србији преовлађује сиротиња?

Тешко је за нацију чије је типично јело свињетина рећи да је сиромашна. Она може имати политичке кризе, социјалне конфликте или неделотворне институције, али све су то тренутне појаве. Основна база је мноштво пољопривредних производа. А такав народ не може да буде сиромашан. Погледајте само шта се све крајем сваког викенда доноси са села: чварци, кисели купус, сарме, паприке, ајвар, кобасице. Па да ли вам то личи на сиротане.

Зорана Шуваковић

politika.rs
06.01.2013.

Meni i ovo što sam pročitao deluje površno i šablonizirano, mada se u globalu mogu složiti sa viđenjem toga kakvi smo ....

Iz ovo malo verujem da je knjiga zanimljiva,i realnija naravno,jer nas prikazuje neko nepristrasan,volela bih da je procitam,nadam se da ce do sledeceg salona knjiga biti prevedena..

Meni se tekst ucinio zanimljivim.Zbog toga sam ga postavila.
Knjigu je napisao mlad covek, ni sa cim opterecen, sto daje vrednost knjizi.
Ziveo je u dugacijij kulturi, ali je nasao nesto sto ga je zaiteresovalo da nauci nas jezik
i detaljnije upozna celu Srbiju.
Zelela bih sto pre da bude prevedena knjiga i da je procitam.

Evo nekih od komentara:

Шумадинац | 06/01/2013 15:58

Нисам прочитао књигу, али према овоме што сам овде прочитао закључујем
да овај господин наш будући Арчибалд Рајс.
Највише ми се свиђа ово за Београђане. Да, баш су такви! Хвала ти странче.
Упс, земљаче...

CV | 06/01/2013 18:27

Svidja mi se! Imao sam priliku da putujem i zivim - studiram u inostranstvu, Shvatio
sam, da mi imamo i standard i bogatu zemlju ,uprkos problemima. Najveci problem
je, sto u Srbiji tesko mozete da se ostvarite u svojoj profesiji i da u istoj zaradite.
Zbog toga sam na zalost jos uvek "napolju".
P.S Ali Beogradjane je tako lepo opisao

Tanja | 06/01/2013 19:07

Interesantno vidjenje Srbije, volela bih da procitam ovu knjigu.

Dana | 07/01/2013 02:09

Dok sam studirala u Beogradu, kolege rodjene u glavnom gradu chekale su svaku
priliku da pogreshim akcenat i "otegnem" po moravskom govoru (Inache, akcenat
sam usvojila josh kao dete u shkoli, slushajuci "staru gardu" Radio Beograda i retko,
vrlo retko, sam greshila). Na fakultetu smo bili potcenjeni, jer nismo zavrshili neke od
elitnih beogradskih gimnazija. Moja nekadashnja drugarica (beogradsko poreklo u tri
generacije) imala je obichaj da me zove "a small town girl." Danas sam sa visokom
akademskom titulom u inostranstvu i zivim u gradu za koji je Beograd selo. Tachno
je da su Beogradjani snobovi koji se stide svog (originalnog) seljachkog porekla. Isto
tako, kad god govorim o Beogradu pred strancima - NIKAD ne kazem da su Beogradjani
loshi. Naprotiv! I Beograd i Beogradjani su moja zemlja i moj narod i nema shanse da
ih opanjkavam kod drugih. U Beogradu, medjutim, nemam dlake na jeziku i nimalo
milosti prema umishljenoj eliti.

Zorana Petrovic | 07/01/2013 14:30

Volela bih da procitam knjigu jer ju je napisao mlad covek koji je osetio potrebu da obidje
Srbiju. Uvek je lepo znati misljenje posmatraca. Moze da bude poucno. Sto se intervjua
tice, beogradjani zaista malo poznaju Srbiju i to je velika greska. Bili bismo mnogo bolji
kada bismo znali koliko nam je lepa zemlja i koliko divnog sveta u njoj zivi. Mozda bi bili
samosvesniji, zaljubljeni u svoju kulturu, naoko nevidljivo blago koje nosimo u sebi. Mozda
bismo bili ponosni sto nam je data mogucnost da zivimo tu gde zivimo, mozda bismo
postovali svoje vredne pretke, savremenike tihe i vredne, pomalo zabrinute ali uporne
u ljubavi prema dedovini.

Pitanja koja stranci postavljaju vodičima kad dođu u Srbiju
Najluđa i najlogičnija pitanja koja stranci postavljaju kad dođu u Srbiju
AKO STE SIROMAŠAN NAROD, KAKO SU VAM KAFIĆI UVEK PUNI
Najluđa i najlogičnija pitanja koja stranci postavljaju kad dođu u Srbiju turističkim vodičima.

„Gde je ulaz u podzemlje“, „Zašto su Beograđanke tako razgolićene“, „Zašto stavljate i kečap i majonez na picu“, samo su neka od pitanja koja sve brojniji strani turisti u srpskoj prestonici postavljaju turističkim vodičima.Ivan Marinković, turistički vodič sa višegodišnjim iskustvom, kaže da ima mnogo turista koji su začuđeni činjenicom da se na Beogradskoj tvrđavi ne naplaćuje ulaz, već se ljudi slobodno šetaju kada god požele.

– Turci znaju ponekad da pitaju kada se smeste u hotel gde je mesdžid, prostorija za molitvu, kao da je to najnormalnija stvar u svakoj zemlji – kaže Ivan.

Dešavalo se i da ga, kada vodi turu kroz beogradsko podzemlje stranci pitaju „A gde je ulaz u podzemlje“, misleći da su u pitanju katakombe ili tuneli.

– U stvari se obilazi pet odvojenih podzemnih lokaliteta, ali očigledno njihova mašta ili prethodna iskustva čine svoje – zaključio je Ivan.

Svoja zanimljiva iskustva podelila je i Jelena Maričić čiji su gosti uglavnom Britanci i Amerikanci. Ona kaže da turisti koji dolaze sa Starog kontinenta uglavnom znaju šta ih čeka u Srbiji. Međutim, sa Amerikancima je nešto drugačije.

– Nedavno sam u poseti imala momka iz Filadelfije koji nije mogao da veruje koliko su „naše devojčice razgolićene“. Iako dolazi iz zemlje koja je sama po sebi slobodna, kaže da bi bilo skandalozno da neko od 14 godina nosi toliko kratku majicu i suknju u Filadelfiji – kroz smeh se priseća Jelena.

Isti momak je bio u šoku kada je video da Srbi stavljaju majonez i kečap na picu komentarišući to kao „Ovo je više američki nego sama Amerika“. I to nije sve.

– Skoro svi do jednog su me pitali zašto u centru grada i dalje imamo srušene zgrade, da li to sada predstavlja neki spomenk. Mnogo njih je takođe komentarisalo kako se ulaz na Adu Ciganliju i druga kupališta ne naplaćuje i kako su muzeji veoma pristupačni, samo je šteta što mnogi ne rade – kaže Vladislav Mačković iz Zemuna koji nekoliko godina samostalno vodi turiste u obilazak prestonice.

Naravno, hrana i piće su uvek interesantna tema.

– Neverovatno je i da gotovo svi pitaju za rakiju čim se nađemo, iako je u mojim turama uključeno probanje našeg pića, ćevapa i kajmaka – objašnjava Vladislav.

Mnoge stvari su za strance nepojmljive.

– Amerikancima je bilo čudno odakle Srbima toliko vremena da se po ceo dan šetaju i piju piće, kao i odakle ženama toliko novca da uvek izgledaju doterano – kaže Jelena.

– Strancima je čudno da račun u prodavnici može biti 100 dinara i 30 para. Zbunjuje ih to da nemamo paru kao posebnu kovanicu, ali je ipak imamo u okviru cene – objašnjava Vladislav Mačković.