Trka za svemir, dokle je ko stigao

Svemirska trka SAD i Sovjetskog Saveza, koja je obeležila nekoliko decenija prošlog veka, možda će uskoro delovati kao dečja igra u poređenju sa trkom u koju je u 21. veku uključeno desetak nacija



Prošlonedeljno lansiranje južnokorejske rakete “Naro-3”, dometa 800 kilometara, uzburkalo je duhove u tom regionu u kojem Kina, Japan i Severna Koreja odavno ne kriju ambicije ka razvoju svemirskih programa. Raketa koju je Seul ispalio ne samo da je tu zemlju učinila tek 13. u svetu koja je uspela da probije “okove” Zemljine atmosfere, već je u njenom dometu i kineski megapolis Šangaj i prestonica Peking, što se nimalo ne sviđa Kini, ali ni SAD, koje su saveznik režima u Seulu.

Kinezi su uspeli da u prethodnih deset godina pošalju prvog astronauta u svemir, 2008. obave prvu “svemirsku šetnju”, a prošle godine uspešnu misiju imala je i prva astronautkinja. Do 2020. Kina planira postavljanje svemirske stanice, a do 2025. slanje čoveka na površinu Meseca.

Do 2024. Amerikanci bi želeli da imaju stalnu bazu na Mesecu. Boravak svemirskog vozila “Kjurioziti” prošle godine na površini Marsa uvod je i u “osvajanje” Crvene planete.

Pored Meseca i Marsa, Rusiju zanima i Venera. Plan vlasti u Moskvi je da oko 2016. lansira letelicu koja bi vršila istraživanja u orbiti ove planete. Ambiciozne palnove u vezi sa svemirom ima i Indija, koja razvoj misija želi da započne slanjem letelice “Mangaljan” u orbitu Marsa. Ukupni troškovi ovog programa procenjeni su na 83 miliona dolara. Iako se zapadni mediji posprdno odnose prema vesti da je Iran uspeo da u svemirskoj kapsuli “Pišgam” pošalje majmuna u svemir i bezbedno ga vrati prošle nedelje, ovo je veliki korak Teherana ka slanju ljudske posade u kosmos.

blic

Свемирска трка


Свемирска трка је било незванично надметање између Сједињених Држава и Совјетског Савеза које је трајало од 1957. до 1975. године. Она је обухватала истовремене напоре обеју земаља да истраже свемир, шаљу вештачке сателите у Земљину орбиту, да пошаљу људе у свемир и на Месец. Иако њени корени леже у раној ракетној технологији и затегнутим међународним односима након Другог светског рата, свемирска трка је почела након совјетског лансирања сателита Спутњик 1, 4. октобра 1957. Термин свемирска трка је смишљен по аналогији са трком у наоружавању која је такође постојала између САД и СССР. Свемирска трка је постала важан део културног и технолошког ривалства између Совјетског Савеза и САД током Хладног рата. Свемирска технологија је постала посебно важна арена у овом сукобу, и због своје војне примене и због психолошке користи од нараслог морала.

Током тих година СССР је успео да лансира први вештачки сателит, да први пошаље живо биће у свемир, првог човека и да изврши прву шетњу космонаута у отвореном свемиру. САД су успеле прве да пошаљу људе на Месец.

Рани војни утицаји

Ракете су занимале научнике и аматере најмање 2.100 година. Кинези су их користили као оружје још у 11. веку. Руски научник Константин Циолковски је осамдесетих година 19. века размишљао о вишестепеним ракетама пуњеним течним горивом које би могле да стигну до свемира, али је тек 1926. Американац Роберт Годард дизајнирао практичну ракету са течним горивом. Годард је спроводио свој рад у тајности, пошто су му се научна заједница, јавност, па чак и Њујорк Тајмс подсмевали. Био је потребан рат да би катапултирао ракете у славу. Ово се показало као претња у будућности, пошто ће свака свемирска трка постати нераздвојива од војних амбиција укључене земље, упркос углавном научном карактеру и мирољубивој реторици.

Немачки допринос


Током половине двадесетих, немачки научници су експериментисали са ракетама погоњеним течним горивом које су биле способне да достигну релативно велике висине и раздаљине. 1932, Рајхсвер, претходник Вермахта, се заинтересовао за ракете ради далекометне артиљеријске паљбе. Вернер фон Браун, славољубив ракетни научник, се придружио напорима и развио оружја за нацистичку Немачку у Другом светском рату. Фон Браун је много позајмио од оригиналних Годардових истраживања, проучавајући и побољшавајући Годардове ракете.

Немачка А-4 ракета, лансирана 1942. је постала прва ракета која је стигла до свемира. Године 1943. Немачка је почела производњу њеног наследника, ракете V-2, са дометом од 300 km и носивости бојеве главе од 1000 килограма. Вермахт је испалио хиљаде V-2 ракета на савезничке државе, изазивајући велике штете и губитака живота. Ипак, много више радника-робова је убијено током производње V-2 него у нападима.

Како се Други светски рат приближавао крају, совјетска, британска и америчка војска и научни тимови су се такмичили ко ће пре заробити технологију и увежбано особље из немачке ракетне инсталације у Пенеминдеу. СССР и Велика Британија су имале неког успеха, али су САД стекле највише користи, узимајући велики део немачких ракетних научника — велики део њих су били чланови Нацистичке странке, укључујући и фон Брауна — из Немачке у САД као део операције Спајалица. Ту су научници прилагодили немачке ракете, оригинално кориштене против Британије, у друге сврхе.



Вернер фон Браун

Послератни научници су искористили ракете да испитују услове на великим висинама (температуру, притисак), космичке зраке и остала питања. Ово се наставило под фон Брауном и његовим колегама, који су постали део америчког научничког тима.

Хладноратовски корени Свемирске трке

Након Другог светског рата, САД и СССР су били увучени у Хладни рат кроз шпијунажу и пропаганду. Истраживање свемира и сателитска технологија је могла да допринесе у Хладном рату на оба фронта. Опрема на сателитима је могла да шпијунира друге земље, док су успеси у свемиру могли да служе као пропаганда за рекламирање научне и војне снаге одређене стране. Исте ракете које су могле да пошаљу човека у орбиту или да погоде одређену тачку на Месецу су такође могле да пошаљу атомску бомбу на одређени непријатељски град. Много од технолошког развоја потребног за путовање у свемир је једнако примењено на војне ракете као што су интерконтиненталне балистичке ракете. Заједно са другим аспектима трке у наоружању, напредак у свемиру је показивао технолошку и економску снагу, демонстрирајући супериорност идеологије те земље. Истраживање свемира је имало двоструку улогу: могло је да служи мирољубивим настојањима, али је исто могло да допринесе војним циљевима.

Вештачки сателити започињу трку
Спутњик



Макета Спутњика

4. октобра 1957, СССР је успешно лансирао Спутњика 1, први вештачки сателит који је стигао до орбите и свемирска трка је почела. Због његових војних и економских компликација, Спутњик је изазвао страх и жестоке политичке дебате у САД. У исто време, лансирање Спутњика у Совјетском Савезу је виђено као важан показатељ научне и инжењерске способности нације.

Лансирање Спутњика у Совјетском Савезу и потоњи програм истраживања свемира је наишао на велико интересовање јавности. За земљу која се скоро опоравила од рата је било важно и охрабрујуће да види доказ напретка технике у новом добу.

Фон Браунов колега у Совјетском Савезу, Сергеј Корољов, главни инжењер који је дизајнирао ракету Р-7 која је послала Спутњик у орбиту, ће касније пројектовати ракету Н-1, дизајнирану да пошаље космонауте на Месец. Као одговор на Спутњик, САД су покренуле огромне напоре да поврате технолошку надмоћ, укључујући и преправку школских наставних планова у нади да ће произвести још фон Брауна и Корољова. Ова реакција је данас позната као Спутњикова криза.

Линдон Џонсон, потпредседник за време Џона Кенедија, је овако изразио мотивацију за америчке напоре:

„У очима света, први у свемиру значи први; други у свемиру је други у свему.“



Америчка јавност, у почетку обесхрабрена и уплашена због Спутњика, постала је везана за америчке пројекте који су следили. Школска деца су пратила успехе лансирања и грађење модела ракета је постало популаран хоби. Председник Кенеди је држао говоре охрабрујући нацију да подржи свемирски програм и да покуша да превазиђе скептицизам многих који су мислили да би милиони долара били боље искоришћени за прављење постојећег доказаног оружја или борбе против сиромаштва.

Након скоро четири месеца од лансирања Спутњика 1, САД су лансирале свој први сателит Експлорер 1. У међувремену су се десили бројни осрамоћујући неуспеси у Кејп Канавералу. Први сателити су лансирани за потребе науке. И Спутњик 1 и Експлорер 1 су лансирани као део учешћа Совјетског Савеза и Сједињених Држава у Међународној геофизичкој години. Спутњик је помогао у одређивању густине горњег слоја атмосфере, а лет Експлорера 1 је довео до открића Ван Аленовог појаса.

Комуникациони сателити

Први комуникациони сателит, Пројекат СКОР је лансиран 18. децембра 1958, преносећи Божићну поруку свету од америчког председника Ајзенхауера. Први активни комуникациони сателит је био Телстар 1, којег су лансирале САД 10. јула 1962.

Остали важнији сателити

САД су лансирале први геосинхрони сателит Синком-2, 26. јула 1963. Успех ове класе сателита је значило да обичне сателитске антене нису више морале да прате орбиту сателита, пошто је орбита остајала геостационарна. Убудуће обични грађани су могли користити сателитске комуникације за телевизијски пренос, након једног намештања.

Још совјетских успеха: жива бића у свемиру

Животиње у свемиру

Технички, воћне муве које су САД лансирале 1946. у заробљеној немачкој V-2 ракети су биле прве животиње које су послате у свемир.[5] Први сисар који је послан у свемир, пас Лајка, је путовала у совјетском Спутњику 2 1957. Пошто није постојала технологија која би вратила Лајку након лета, она је угинула од стреса и прегревања убрзо након што је стигла до свемира.

Године 1960. совјетски пси Стрелка и Белка су летели у Земљиној орбити и успешно су се вратили на Земљу. Амерички свемирски програм је увео шимпанзе из Африке и послао је на најмање две у свемир пре лансирања првог човека у орбиту. Корњаче које су Совјети лансирали у Зонду 5 су постале прве животиње које су летеле око Месеца (септембар 1968).

Људи у свемиру



Јуриј Гагарин, први човек у свемиру

Јуриј Гагарин је постао први космонаут који је ушао у орбиту у совјетском Востоку 1, 12. априла 1961, у дану који је слављен као празник у Совјетском Савезу и многим другим земљама. Лет је трајао 1 сат и 48 минута и извршио је један лет у Земљиној орбити. 23 дана касније, у мисији Фридом 7, Алан Шепард је постао први Американац који је ушао у свемир. Џон Глен у Френдшипу 7 је постао први Американац који је успешно облетео Земљу, облетевши три круга у орбити 20. фебруара 1962.

Први истовремени лет двојице човека је такође потекао из СССР, 11-15. августа. Рускиња Валентина Терјешкова је постала прва жена у свемиру 16. јуна 1963. у Востоку 6. Корољев је првобитно планирао даље мисије Востока, али након објављивања америчког Аполо програма, премијер Никита Хрушчов је захтевао убрзање. Први лет са више од једног члана посаде, совјетски Васход 1, модификована верзија летелице Восток, је полетео 12. октобра 1964, носећи космонауте Комарова, Феоктисова и Јегорова. Овај лет је такође био први пут да посада није носила свемирска одела.

Алексеј Леонов, из Васхода 2, којег је СССР лансирао 18. марта 1965, извршио је прву шетњу у свемиру. Ова мисија се замало завршила катастрофом; Леонов је једва успео да се врати у капсулу, а због лоших ретроракета, брод се спустио 1600 km од планираног места. До овог времена, Хрушчов је смењен, а ново совјетско руководство неће починити одлучујуће напоре.

Иако су успеси који су постигли СССР и САД донели велики понос својим нацијама, идеолошка клима се побринула да ће Свемирска трка трајати док први човек не буде ходао по Месецу. Пре овог достигнућа, беспилотне летелице су морале прво да истраже Месец фотографисањем и показивањем својих могућности да безбедно слете на њега.

Беспилотне летелице

Након совјетских успеха у постављању првог сателита у орбиту, Американци су се сконцентрисали на своје напоре да пошаљу сонде на Месеце. Свој први покушај да ураде то су назвали програм Пионир. Совјетски Луна програм је постао оперативан са лансирањем Луне 1 4. јануара 1959, а Луна 1 је постала прва сонда на Месецу. Као додатак програму Пионир, било су још три специфична америчка програма: програм Ренџер, програм Лунар Орбитер и роботски Сурвејор програм са циљем проналажења потенцијалног места за слетање Апола на Месец.


Аполо 11 први стиже тамо



Излазак Земље виђен са Месеца



Нил Армстронг, први човек који је ходао по Месецу

Док су совјетске сонде стигле до Месеца пре америчких летелица, Американац Нил Армстронг је постао прва особа која је крочила на површину Месеца 21. јула 1969, након слетања претходног дана. Армстронг, командант мисије Аполо 11, је имао подршку пилота командног модула Мајкла Колинса и пилота лунарног модула Едвина „База“ Олдрина у догађају који је гледало 600 милиона људи широм света. Друштвени коментатори су означили слетање на Месец као један од кључних тренутака 20. века, а Армстронгове речи након што је додирнуо површину Месеца су постале овековечене:

Армстронгов коментар након што је крочио на површину Месеца


"Ово је мали корак за човека, а велики за човечанство."


Други аспекти слетања на месец

Упркос другим међународним ривалствима, Свемирска трка је остала неискварена жељом за територијална проширења. Након својих успешних слетања на Месец, САД су се изричито одрекли права поседовања било ког дела Месеца.

Мисије на друге планете



Венера је постала прва планета поред које је прошла свемирска летелица

СССР је први послао сонде на Венеру и Марс 1960. Прва летелица која је успешно пролетела поред Венере је био амерички Маринер 2 који је то урадио 14. децембра 1962. Он је послао назад изненађујуће податке о високој температури на површини и великој густини атмосфере на Венери. Пошто није носио камере, његови налази нису привукли пажњу јавности као што су урадиле слике са свемирских сонди које су далеко надмашиле могућности астрономских земаљских телескопа.

Сонда Совјетског Савеза Венера 7, лансирана 1971. је постала прва летелица која се спустила на Венеру. Венера 9 је прва послала слике са површине друге планете. Ово двоје су били само два представника у дугом низу Венера летелица; неколико других Венера летелица је извршило летове поред Венере и покушало слетање на њу. Још 7 Венера летелица је следило.

САД су лансирале Маринер 10, који је пролетео поред Венере на свом путу ка Меркуру 1974. Он је постао прва и за сада једина летелица која је летела поред Меркура.

Маринер 4, који је САД лансиран 1965, постала прва сонда која је прошла поред Марса; он је послао потпуно неочекиване слике. Прва летелица на Марсу, Марс 3, који је лансирао СССР, али није послао слике. Америчке сонде Викинг из 1976. је послала прве слике са Марса.

САД су такође послале Пионир 10 у успешном лету поред Јупитера 1973. Први лет поред Сатурна је обавио Пионир 11, а први и једини лет поред Урана и Нептуна је обавио Војаџер 2.

Лансирања и пристајања

Први сусрет у свемиру се десио између Џеминија 6 и Џеминија 7, 15. децембра 1965. Њихов наследник Џемини 8 је извео прво пристајање у свемиру 16. марта 1966. Прво аутоматско свемирско пристајање је повезало совјетске Космос-186 и Космос-188 (две беспилотне Сојуз летелице) 30. октобра 1967.

Прво лансирање са мора се одвило 26. априла 1967, са америчким Скаутом Б. Прва свемирска станица, совјетски Саљут 1, је започела са радом 7. јуна 1971.

Војно такмичење у свемиру

Ван погледа, али не и без правог такмичења, напори за искоришћавање свемира у војне сврхе су текли упоредно са научничким напорима. Доста пре Спутњика 1, и САД и СССР су започели развојне планове за извиђачке сателите. Совјетска Зенит летелица, коју је за двоструку употребу дизајнирао Корољев и која је на крају постала Восток, је почела као сателит за фотографисање. Она се такмичила са серијом америчког ваздухопловства Дискаверер. Дискаверер XIII је обезбедио прве слике из свемира августа 1960. - један дан пре него што су то Совјети урадили.

И САД и СССР су развили велике војне свемирске програме, често пратећи образац где су САД само завршиле прототип пре него што се програм окончао, док је СССР направио или чак лансирао своје:

Суперсонична интерконтинентална крстарећа ракета: Навахо (тест-програм стопиран) против Буран крстарећих ракета (планирано)
Мала свемирска летелица са крилима X-20 Дина Соар (прототип) против МиГ-105 (тестиран)
Војна свемирска станица МОЛ (планирано) против Алмаза (летео модификован као Саљут 2, 3 и 5)
Војна капсула са отвором на топлотном штитнику Џемини Б (тестиран без посаде у свемиру) против ВА ТКС, такође знане и као Меркур свемирска капсула (летела без посаде као део ТКС летелице)
Скела до војне свемирске станице: Џемини Фери (планиран) против ТКС летелице (летела без посаде у свемиру и пристала је на Саљут).

Крај свемирске трке



Уметничко виђење спајања летелица Аполо и Сојуз.

Док се лансирање Спутњика 1 јасно може назвати почетком Свемирске трке, њен крај је више споран. Најжешће такмичење је било током шездесетих, а Свемирска трка се наставила након спуштања Апола 11 на Месец 1969. Иако је Аполо 11 пратило још пет слетања са посадом, амерички свемирски научници су се окренули новим теренима. Скајлаб би сакупљао податке, а свемирски шатл би враћао свемирске летелице нетакнуте из свемира. Американци тврде да је прво слетање човека на Месец победа у овој незваничној трци. У међувремену су се совјетски научници бавили својим пројектима и нису признавали пораз. У сваком случају, како се Хладни рат смиривао и како су остале нације почеле да развијају своје свемирске програме, идеја наставка трке између две суперсиле је постајала све мање извесна.

Обе земље су развиле војне свемирске пројекте са посадом. Америчко ваздухопловство је предложило да Титан ракете лансирају Дина-Соар хиперсоничну једрилицу која би пресретала непријатељске сателите. План за Орбиталну лабораторију са посадом (користећи опрему засновану на програму Џемини која би извршила задатке надгледања) је потиснуо Дину-Соар, али је такође доживео отказивање. СССР је наручио Алмаз програм за сличне војне свемирске станице, који је спојен са Саљут програмом.

Свемирска трка се успорила након слетања Апола на Месец, који су многи посматрачи означили као њен врхунац или крај. Остали мисле да је крај јасно дошао са заједничким пројектом Аполо-Сојуз 1975. Совјетска летелица Сојуз 19 се састала у свемиру и пристала на амерички Аполо, дозволивши астронаутима из супарничких држава да пређу у другу летелицу и да учествују у заједничким експериментима. Иако су настојања сваке земље у свемиру слабила, оне су ишле у значајно другачијим правцима, а идеја трке је постала застарела након пројекта Аполо-Сојуз.

Чак је у овом тренутку сарадње совјетско вођство обавештено о проспекту мешања америчког ваздухопловства у програм Свемирски шатл и почело је да се такмичи са програмима Буран и Енергија. Раних осамдесетих, почетак америчке Стратешке одбрамбене иницијативе је даље појачало такмичење које је резултирало колапсом Источног блока 1989.

Смрти

Када је Аполо 15 напустио Месец, астронаути су оставили споменицу астронаутима обе нације који су погинули током напора да се стигне до месеца. У САД, први астронаути који су погинули током директног учешћа у свемирским путовањима или припремама су служили у Аполо 1 мисији: командант Верџил Грисом, старији пилот Едвард Вајт и пилот Роџер Чејфи. Њих тројица су погинула у пожару током теста на земљи 27. јануара 1967. Наиме, ракета у којој су се налазили је била испуњена чистим кисеоником, а не ваздухом, јер су тадашње америчке ракете биле слабе у поређењу са совјетским и нису могле да поднесу додатни терет. Варница која се појавила у кабини се брзо претворила у пожар.

Летови Совјетског Савеза Сојуз 1 и Сојуз 11 су такође исходовали погибијама. Сојуз 1, лансиран 23. априла 1967, је носио само једног космонаута, пуковника Владимира Комарова, који је погинуо због пада јер се падобран запетљао при повратку на Земљу. 1971. совјетски космонаути Георги Добровољски, Виктор Патсајев и Владимир Волков су се угушили током уласка после повратка са орбиталне станице Саљут 1. За време повратка на Земљу отворио се вентил и сав ваздух је исцурио из капсуле, а космонаути нису носили свемирска одела. Такође, за време њиховог боравка у свемиру, њихови мишићи су атрофирали и нису имали снаге да заврну вентил. После ове несреће, космонаути су морали у повратку да носе свемирска одела и да упражњавају физичке вежбе током дужих боравака у свемиру.

Остали астронаути су умрли у сродним мисијама, укључујући четворицу Американаца који су погинули у паду авиона Т-38. Јуриј Гагарин, први човек су свемиру, доживео је сличну судбину када је пао у ловцу МиГ-15 1968.

Још надолазећих свемирских трка?



Полетање Спејс шатла Колумбија (1981.)

Иако се његова брзина смањила, истраживање свемира наставља да напредује након краја Свемирске трке. САД су лансирале прву свемирску летелицу која се могла поново користити (свемирски шатл) на двадесетогодишњицу Гагариновог лета 12. априла 1981. 15. новембра, СССР је лансирао своју верзију шатла звану Буран. Ове и друге нације настављају да лансирају сонде, сателите различитих врста и велике свемирске телескопе.

Могућност друге међународне свемирске трке је појавила на крају 20. века, са Европском свемирском агенцијом (ЕСА) која је преузела вођство у лансирању комерцијалних ракета са ракетом Аријана 4 и такмичећи се са Насом. Амбиције ЕСА су кулминирале у амбициозне планове као што је програм Аурора који покушава да пошаље људску мисију на Марс пре 2030. и послала је разне пионирске мисије да би се постигао овај циљ. Са сличним планом америчког председника Буша 2004, означивши временски оквир за конструисање и планирање мисије за Истраживачки брод са посадом (накнадни повратак на Месец и касније пут до Марса до 2030). Године 2005. ЕСА можда има почетну предност, пошто се удружила са Русијом. Они ће вероватно заједнички финансирати и развијати свој верзију Клипер летелице која је предвиђена за прво лансирање 2011, неколико година раније од њеног америчког супарника, који је још увек у фази пројектовања.



Модел Клипера

Друге нације су такође способне за увећање такмичења у истраживању свемира, највише Кина, Индија и Јапан. Иако финансирање није на истом нивоу као ЕСА или НАСА, успешни летови са човеком Шенжуа 5 и Шенжуа 6 и планови за свемирску станицу и базу на Месецу Народне Републике Кине су показали шта друге земље могу да постигну. Индија је такође лансирала беспилотну лунарну мисију Чандрајан-1 22. октобра 2008. и такође има планове за летове са људском посадом и мисије до Марса.

Друга врста свемирске трке, можда у природи другачија од првобитног совјетског-америчког такмичења, се може десити између комерцијалних свемирских компанија. Рани напори, за оно што се често назива свемирски туризам, да се покрену прва комерцијална путовања у свемир, су кулминирале 28. априла 2001, када је Американац Денис Тито постао први свемирски туриста када је посетио Међународну свемирску станицу на руском Сојузу ТМ-32. Такмичење приватних под-орбиталних летелица је такође призвало нову свемирску трку између приватних компанија. Крајем 2004, британски авијатичар-финансијер Ричард Брансон је објавио покретање Вирџин Галактик, компаније која ће користити Свемирски брод 1 технологију, са надама да ће лансирати прве под-орбиталне летове до 2008. Пројекат је још увек у фази развоја.

KOSMIČKA TRKA

Dan kada su Sovjeti prvi dotakli Crvenu planetu


Za vreme Hladnog rata između Sovjeta i Amerikanaca vodila se još jedna ljuta bitka - bitka za svemir. Nakon što su se Amerikanci prvi domogli Meseca, Sovjetima nije preostalo ništa drugo nego da povećaju ulog i postanu prvi koji će dosegnuti do druge planete u sunčevom sistemu.


Model Mars 3 lendera iz Memorijalnog muzeja u Moskvi

Nekoliko godina frustracija i neprekidnog rada, bez vremena i da se testira nova oprema, u maju 1971. godine sonda "Mars 3" je ušla u istoriju kao prvi objekat napravljen ljudskom rukom koji je dotakao tlo druge planete.

- Kada smo potvrdili da je se letelica uspešno prizemljila, svi koji smo učestvovali u ovom projetu smo se neviđeno radovali - započeo je priču Arnold Selivanov, jeda od poslednjih preživelih članova ove istorijske misije.

Međutim, signal sa letelice je trajao svega 20-ak sekundi. Ali i uprkos neviđenoj peščanoj oluji koja je besnela na Crvenoj planeti, "Mars 3" je na Zemlju uspeo da pošalje jednu fotografiju niske rezolucije. Zatim je usledo muk. I dok je oluja uništavala letelicu, na Zemlji niko nije mogao da uništi trijumf Sovjetskog Saveza.


Najhrabriji korak u istraživanju svemira


Prva fotografija sa Marsa iz 1971. godine

Sovjetski uspeh iz 1971. godine i dalje odjekuje u ušima naučnika. Zahvaljujući ovoj misiji naučnici su bili u mogućnosti da bolje razumeju kako funkcioniše sunčev sistem.

- Doprinos ove misije mora da bude priznat kao jedan od najhrabrijih koraka u istraživanju svemira - kaže Don Mekoj, direktor Evropske svemirske agencije i projekta EkoMars.

Tačnije, Evropska svemirska agencija u saradnji sa Rusijom planira da 2016. pošalje letelicu na Mars. I upravo u ovoj novoj misiji Mekoj vidi najveći doprinos misije iz 1971. godine.

- Neprocenjive informacije do kojih se došlo zahvaljujući sovjetskom dostignuću će biti upotrebljene na novoj letelici koja će biti ništa drugo neko modifikovana moderna verzija "Marsa 3" - istakao je Mekej.


Neuspeh nije dolazio u obzir


Sovjetsko kosmonatusko odelo

Krajem 60-ih godina dvadesetog veka u svetu je besneo Hladni rat. Nakon Armstrongovog "velikog koraka za čovečanstvo" iz 1969, Rusija je morala adekvatno da odgovori. Ulog je podignut - targetiran je Mars.

Tih godina nijedan naučnik nije mogao da zna šta može da se očekuje od Crvene planete, a čak su kružile i glasine da se tamo nalaze ostatci drevne napredne civilizacije. I uprkos svim nepoznanicama SSSR je odlučio da "zagrize". Novac, resursi i ljudstvo se nisu štedeli - neuspeh nije dolazio u obzir!

Neispavani i sa konstantnim pretnjama da će biti degradirani, otpušteni s posla ili nešto još gore ukoliko nešto krene po zlu, naučnici su radili pod velikim pritiskom sovjetskih vlasti.


Trka sa Amerikancima


U sedamdesetim godinama prošlog veka, Sovjeti su pokušali misijom "Kosmos 419" da preteknu planirane misije iz američkog Mariner programa. "Kosmos 419" je trebao da bude prvi veštački satelit Crvene planete, ali je i on pretrpeo neuspeh pri lansiranju davne 1971. godine.


Usledile su misije "Mars 2" i "Mars 3" sa letelicama, koje osim toga što su bile orbiteri, nosile su i lendere. Zbog tehničkih problema 21. novembra 1971. godine "Mars 2" se srušio na površinu Marsa i tako tehnički postao prvi ljudskom rukom napravljen objekat koji je dodirnu Crvenu planetu. Međutim, u drugom pokušaju, koji se dogodio 2. decembra iste godine, "Mars 3" se uspešno prizemljio, jako kratko vreme slao signal, uspeo da pošalje jednu fotografiju, a zatim je utihnuo.

- Podatci koje su sovjetski naučnici skupili tokom ove misije odnosili su se na sastav atmosfere, zemljišta, geografske strukture planete i još mnogo dragocenih informacija i iskustva koje smo koristili u narednim misijama - izjavio je sada 80-godišnji Selivanov, koji je učestvovao u konstrukciji kamere koja je snimila prvu fotografiju poslatu sa Marsa.


Blic.