Više žena iz kuće u kecelji iznese, nego što muž na rastočena kola uveze.

Gdje nije koškanja nije ni milovanja.

Riba i gost treći dan smrde.

Dok magarca imaš onda ga i jaši.

Zarana se vidi, što će kopriva biti.

Kad pas kobasicu jede, sigurno je ukrao.

Prva ljubav i majska kiša plahe su, ali očas prođu.

ko hoće magarca da jaše mora muziku da mu sluša.

Zalud glava kad ne nose noge.

Vlasti su od Boga. Vi blagočestivi kršćani trebate poštovati vlasti i pokoravati im se jer je i Krist rekao: “Poštujte neprijatelje svoje”.

Ne mrzim čovjeka koji zlo kaže, nego čovjeka koji zlo misli.

Teško svome bez svoga.

Nije blago ni srebro ni zlato već je blago što je srcu drago.

Gdje ima vatre, mora i dima biti.

Da je voda dobra, ne bi u njoj kreketale žabe, nego ljudi.

Opis mačka:

„Bio je skup svih poroka. Lenština, lopov i spavalica, na miševe nije hajao, sklanjao se od njih. Pacova se bojao a miševe prezirao. Krao je šta stigne po kući i komšiluku. Nasrtao je na živinu i golupčiće. Komšiluk ga je mrzeo i gledao da mu smrsi konce. Babe su se zaricale nad čistim zejtinom da će od njegovog krzna napraviti muf. Kad uđe u kuću pop Ćire, prepodobi se, žmuri, tobož spava, ali našta baci oko to je njegovo. Napadao je na vrele kobasice, obarene šunke, očupane guske, nosio ih na tavan ili neko drvo i mastio brke. Zvao se Marko, ali Ćirina žena Persa zvala ga je lopovom: ‘Lopov jedan, što mi jede vek.’ Mačak je znao da ga tako zove pa je ćutao, kao da oseća mačju grižu savesti. Gospođa ga je gađala metlom, promašivala je dok je mačor preo, umivao se i spremao nove podvige. Da je pripadao ljudskom rodu mogli bi ga zvati ‘Atila bič Božiji.’“

Opis avlije:

„Avlija prostrana, otegla se duž čitavih njiva da jedva možeš doviknuti onoga s drugog kraja avlije. A u avliji svačega; jedno bogatstvo zavisti. Tu su supe, ambari, golubunjaci, tri kamare slame, kamara ganjeva i saturika od kojih se dobijala dobra žeravica za štogl kojim se peglale frajla-Juline bele suknjice sa slingerajem i gomila orezane loze spremljene za pečenje jaganjaca kojima je počešće pop Spira omastio brk. Tu je, dalje u avliji bio bunar sa divnom hladnom vodom u kojoj je pop Spira hladio vino i lubenice. Uz bunar je stajao nov valov oko njega se neprestano gurkalo i džakala živina, a naročito patke i pačići, a onaj stari već olupani valov bio je privezan za donji kraj đerma da se lakše vuče ogroman kabao iz bunara.

U Sremcevom djelu sukobljavaju se dvije strane njegove licnosti: Sremac gradjanin i politicar i Sremac pisac. Kao gradjanin, Sremac je na strani starog, patrijarhalnog i starovremenskog u ljudima i zivotu, na strani onoga sto polako cili i nestaje. Njegov zivot u palanci je zivot u ambijentu koji voli, koji mu "lezi". Kao politicar je na strani konzervativnih ideja, na strani onih koji imaju i vladaju. Sremac pisac nadvladava Sremca političara i tada nastaju pripovjetke i romani trajne umjetnicke vrijednosti.

Stevan Sremac je rasni realista. Obdaren sposobnostima posmatranja i zapazanja pronicanja u sustinu pojava i dogadjanja- Sremac je uvijek polazio od stvarnih cinjenica i podataka, od onoga sto je vidio, provjerio i zabiljezio.

Šta neje nasolija...



Kroz Sremčevu "Ivkovu slavu" defiluje čitav jedan specifični svet
srpskog tek oslobođenog juga - duhovit, intuitivan i ujedno lak, sklon
veselju, podvalama bez kraja, pesmi i ljubavnim intrigama. Tom svetu
pripadali su Kalča, Ivko, Smuk, ***, Marijola, Neko, predsednik opštine,
ciganče i čočekinje, kazandžije i apotekari... Uverljivo slikanje
događaja nikada nije pobuđivalo sumnju u autentičnost priče o "Ivkovoj
slavi". Međutim, malo ko zna da je Sremac uzeo autentične likove, ali je
događaje konstruisao, čak i izmislio, vešto vezujući brižljivo
prikupljene detalje i likove u jednu celinu.

Jedan od njegovih glavnih likova Mikal Nikolić Kalča protestovao je zbog
čitave priče, koju nije mogao da pročita, jer je bio nepismen, ali je
imao prilike da je vidi u pozorištu "Sinđelić" u niškoj kafani "Evropa"
1896. godine.

- Sramota! Zatoj li sam ga puštaja u dućan? Da pisuje l`žovne knjige!
S`s lažovne knjige li deca uču?!... I još mi sam ispratija jednu knjigu,
pa napisaja:"Za uspomen na mojega dobrog čiča Kalču". On postar od
men`, a men` me vika čiča Kalča!...

U ljutini Kalča je svakojako nazivao Sremca.

- Šta ti sve neje nasolija - napunija punu panicu kako za bibički
(šočići)... Beli luk ne se oseća tol`ko, kol`ko njegovo pisuvanje. Ti
ovde da gu čitaš tuj njegovu knjigu - će osetiš miris na fuškiju
(balegu) č`k u Kal`č brdo od l`ganje.

Kalča se najpre bunio što je Sremac izmenio ime Živka jorgandžije u
Ivko, pošto takvih imena nema u Nišu, "toj su imiki na nekrsteni, na
sojtarije, ajdamaci". On tvrdi da uopšte nije bio kod Živka na slavi i
da se sa Živkom nije ni družio, jer je Živko bio imućan niški građanin,
bavio se politikom i pripadao liberalima, dok je Kalča bio siromah,
dobar zanatlija koji je najviše vremena provodio u lovu.

- Koj ti je znaja ***, koj ti je znaja Smuka? - veli Kalča.

Ljuba Knežević *** je bio obućar doseljenik. Došao je u Niš i otvorio
radnju u "veliku čaršiju preko puta esnafsku kafanu" i iznad dućana
stavio je tablu sa velikim slovima svoga i imena svoga oca. To je u to
doba bila prva firma u pravom smislu, pa su se Nišlije podsmevale, a oni
najortodoksniji su dolazili ***, opominjali ga i tražili da je skine,
dok jednog jutra na firmi ne osvanu koža od vuka. Otada su ga zvali ***.
On se zaista družio sa Živkom, jorgandžijom.

Njihovo društvo bili su "finiji ljudi": Vlajko Stojanović Aldup,
predsednik opštine, Vasa Glagolj, advokat, Pavle Kujundžija i drugi,
kako ih je Kalča nazivao - "Srbi, a ne Nišlije". Osim toga, Živko je
vodio računa o ljudima s kojima se družio. Bio je liberal i voleo je da
govori "po srpski", da drži političke govore na raznim sedeljkama i
naročito da se kroz njih kao "patriot" zalaže za oslobođenje Makedonije.

- Braćo - počinjao bi obično Živko - braćo, men me je mnogo žal za
Makedonci, za tuj našu braću. Sas pušku u desnu ruku mi treba ašićare da
iskočimo pred Turci - jer sve mi živo - k`d čujem prvom puškom da
pukne, ete me prvi u Skopje.

Dobri poznavaoci Sremca tvrde da su to bile upravo piščeve reči i
njegovi snovi.

O postojanju Smuka, takođe, uopšte nema zbora. Čovek koga je Sremac
naslikao kao velikog boema bio je vrsni bravar Jovan Đorđević. Pred kraj
svog života 1927. godine našao se na sudu kao svedok u sporu koji je
povela Lena, udovica ***, protiv svoje susetke. U listu "Vreme" iz te
godine zapisano je da je na pitanje predsednika suda: "Je li on taj Smuk
iz `Ivkove slave`?", Đorđević sa bolom odgovorio da ne voli da se seća
na događaje iz prošlosti i da bi voleo da ga niko više ne zove Smukom,
jer "kakva vajda od toga kad oni u Beogradu u Narodnom pozorištu prave
pare sa njegovim imenom i doživljajima, a ne sećaju se njega".

- Trebalo bi, gospodine predsedniče, da se sete i jednu predstavu bar
održe u moju korist, jer sam siromah čovek - rekao je u to vreme
sedamdesetšestogodišnji Smuk, najstariji živi član vesele družine o
kojoj je Sremac pisao.