Paja Jovanović, Ranjeni Crnogorac

[You must be registered and logged in to see this image.]

Portret NN. 1896.

Tesla se pravda

Prvih godina XX veka veze Paje Jovanovica sa Beogradom postale su intenzivnije nego ranije. Vec septembra 1902. on dolazi u atelje svog brata Milana zbog saveta oko tek nabavljene “fotokamere” koju je planirao da ponese sa sobom na put u Ameriku


PRVIH godina XX veka veze Paje Jovanovića sa Beogradom postale su intenzivnije nego ranije. Već septembra 1902. on dolazi u atelje svog brata Milana zbog saveta oko tek nabavljene “fotokamere” koju je planirao da ponese sa sobom na put u Ameriku. S obzirom da je ovdašnja štampa budno pratila njegovo kretanje, zna se da je već u oktobru 1902. dospeo na krajnje odredište, u Njujork. Sudeći prema sačuvanoj prepisci, prvo je naš slikar naumio da potraži Nikolu Teslu.
Sa reputacijom priznatog i već prilično nagrađivanog umetnika, Paja Jovanović se nadao da će naći načina da se i Tesli “dopadne” i na neki način zadobije njegove simpatije kako bi naučnik pristao na sledeći logičan korak u njihovom upoznavanju - izradu portreta. Tesla je na ljubazno Pajino pismo odgovorio u istom tonu i, naravno, na istom jeziku. Pravdao se velikom zauzetošću i neodložnim poslovima, ali je ohrabrio umetnika da može da računa na njega.
Od njihovog susreta u decembru 1902. do sledećeg pisma upućenom Tesli marta 1903, Paja Jovanović je ispunio vreme slikajući portrete po narudžbini, od kojih su danas poznati oni kompozitora Uroša Džimića, bankara Emila Boasa, potom uglednog predstavnika mormonske bazilike u Salt-Lejk Sitiju Herberta Kimbala i još nekoliko drugih, danas uglavnom u privatnom vlasništvu, za koje je dobio visoke honorare. Umetniku je u naročitoj uspomeni ostalo poznanstvo i druženje sa jednim drugim poznatim srpskim naučnikom u Americi, koji se skoro isto toliko koliko i Tesla borio za svoje patente i pronalaske - Mihailom Pupinom (1854-1935).
Iako je bio zadovoljan naslikanim Pupinovim portretom (koji se danas nalazi u Narodnom muzeju), Paja Jovanović se ipak potajno nadao da će mu i drugi veliki naučnik koji, uzgred rečeno nije voleo publicitet, pristati da mu pozira za portret. Nažalost, to se nije desilo i naš umetnik je ubrzo morao da se vrati u svoj atelje u Beč.
Po povratku iz Amerike Paja Jovanović je sa oduševljenjem prenosio utiske sa svog boravka na novom kontinentu. Iz više nego dragocenog članka koji je objavljen u Brankovom Kolu 1903. iz pera Milana Savića, saznaje se da je Jovanović bio prijatno iznenađen američkim načinom života i rada, kao i priličnim svotama za portrete što ih je naslikao za svega pola godine. Upravo taj utisak će biti presudan u njegovoj odluci da se od tada predstavlja i preporučuje prvenstveno kao vrhunski portretista, što je on u suštini i bio. U članku se pominje i opis Jovanovićevog bečkog ateljea i nešto što je do tada bilo nepoznato i o čemu javnost (čak i danas) malo zna - da se Jovanović povremeno bavio i skulpturom, mada do sada nije pronađen ni jedan njegov rad takve vrste.
Već uveliko na zasluženim lovorikama slave, Paja Jovanović je tokom cele prve decenije prošlog veka uveliko primao porudžbine i u zadivljujuće kratkom roku ih isporučivao.
Izlazio je u susret svakom poručiocu, ali je bilo i izuzetaka. Tako je svoju kompoziciju “Ženidba Hercoga Ferija IV sa Jelisavetom Habsburškom” koja zbog plenerističke tehnike nije bila po ukusu zvaničnog austrijskog dvora, brzo preradio u “Ženidbu cara Dušana” i kao takvu je poslao u Beograd na “Prvu jugoslovensku izložbu” 1904. godine.
Odluka da promeni tehniku slikanja bila je po svoj prilici inicirana savetima što je Jovanoviću dao proslavljeni Dalmatinac i majstor kičice Vlaho Bukovac, koji je u to vreme živeo u Beču. I pored velikih pohvala koje je imala u našoj sredini, jer je odražavala političke ambicije mlade srpske države u borbi za konačno oslobađanje od Turaka, “Ženidba cara Dušana” nije u prvi mah otkupljena za Narodni muzej. Nekoliko godina je gostovala na različitim likovnim smotrama, da bi je posle osam godina od umetnika otkupio dubrovački kolekcionar Antunović, poklonio je potom Umjetničkoj galeriji u Dubrovniku i na kraju je 1970. dospela u Narodni muzej, gde se i danas nalazi.

Vezilja

 Софија Дунђерски, око 1930. уље на платну, 2

Др Фриц Шенк (Fritz Schenk), 1906. уље на платну, 73 х 55 cm