[You must be registered and logged in to see this image.]

Žarko Jokanović, autor feljtona koji je potresao Balkan, za Nedeljnik otkriva sva saznanja o životu i sudbini Jovanke Broz, o tome zašto je smetala Titovim generalima, kako je uklonjena iz javnosti, o mučnom životu u izolaciji, o "višku" srpskog nacionalizma za jednu Titovu suprugu, kao i zašto Jovanka misli da se oni koji danas vode državu ne razlikuju od onih koji su došli posle Tita.

"Svoj život ume da sažme u dve rečenice: 'Bog mi je dao divan život pored Tita. Ali, koliko godina mi je bilo lepo - još više godina sam bila progonjena, mučena i zlostavljana'. Tita i dalje voli i s ljubavlju i razumevanjem priča o njemu. Nikad mi nijednu ružnu reč o njemu nije rekla. Imam utisak da je to jedna od onih ljubavi za sva vremena", kazao je Jokanović za novi broj Nedeljnika.

Jovanka dosta argumentovano govori i o poslednjim godinama Titovog života, kad je on praktično bio kidnapovan i s oružjem na čelu odvojen od nje: "Tito je jednostavno bio primoran da se razdvoji od mene. I on je dobro znao kakvim zlikovcima je okružen i da je to jedini način da mi spase život, jer oni su bili spremni na sve. Toliko sam ja njima smetala, i Tito je to dobro znao. On je mene tako spasao od tih neljudi i tih zlotvora."

Ona je kao glavne razbijače Jugoslavije označila upravo one kojima je i sama smetala i koji su bili njeni najveći dušmani: Staneta Dolanca (za koga je imala dokaze da je bio u Hitlerjugendu i da je bio nemački špijun) i Nikolu Ljubičića.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dolanc i Tito

Prema Jokanovićevim rečima, Jovanka Broz je veoma upoznata s aktuelnim zbivanjima u zemlji, vrlo je analitična i svestrano sagledava situaciju u kojoj se nalazimo.

"Njoj su mnogi svašta obećavali - i niko ništa nije ispunio (ako izuzmemo Ljajića, zahvaljujući kome je popravljeno grejanje u prizemlju kuće, ali ne i na spratu, i Dačića koji joj je dao dokumenta). Milošević joj je obećao da će joj renovirati kuću, ali je slagao. Tadić je tri puta poručivao da će je posetiti - ali nikad nije došao. Dačić je bio - i ona mu je tražila da preduzme mere da krivično odgovara Ognjen Grković koji joj je pretio ubistvom, ali tu ništa nije urađeno.

Što se Nikolića tiče, pozdravila je njegov nalog da se otvori Titov sef, ali je veoma razočarana što tom činu nisu prisustvovali naslednici ili njihovi advokati, pa se ni mesecima nakon toga ne zna šta je tu pronađeno. Niko nije reagovao. Ali, koliko je meni poznato, ona je to direktno u lice i rekla Dačiću i Tomi Fili, koji je bio s njim kod nje, i Dačić zna taj njen stav.

Jovanka je ovako opisala taj dijalog: 'Hapsite tog Ognjena Grkovića, tog ubicu koji mi je pretio da će me ubiti.' A Fila kaže: 'Ne znamo gde je, pobegao je.' A ja sam rekla: 'Nije pobegao - znam ja gde je'", priča Žarko Jokanović za Nedeljnik.

Jovanka nikada nije bežala od svog porekla i od srpstva kome pripada. I to je umela i da demonstrira i kada je 1952. godine Titu koji je ležao operisan u bolnici recitovala srpske junačke pesme u desetercu (ni sama ne zna koliko tih pesama zna napamet, baš kao i pesama najpoznatijih srpskh pesnika). U inat svima stavila je Karađorđevu sliku u dvor i na pitanje Edvarda Kardelja, da li je to istina, odgovorila je: "Da. Istina je. A koga biste vi stavili?"

Jokanović za Nedeljnik navodi da mu je Jovanka ispričala i kako je u svojoj kući u Lici, kao sedamnaestogodišnja devojka, na početku rata organizovala sastanak na kome su se vođa partizana i vođa četnika dogovorili o zajedničkoj borbi protiv fašista.

"Često je Tita zavitlavala kako je ona uspela da pomiri četnike i partizane, a on nije uspeo da se dogovori s Dražom i da naprave sporazum o zajedničkoj borbi. On joj je ispričao da je nakon jednog sastanka s Dražom, kad su odlazili iz tog mesta, eksplodirao jedan most i da je to Draža imao nameru da ih pobije, pa posle toga više nije bilo razgovora. Jovanka je kasnije tu priču proveravala kod Rodoljuba Čolakovića - koji joj je ispričao istovetnu verziju", govori Jokanović.

"Što se tiče Krcuna, ispričala mi je sledeće: "Krcuna sam cenila jer je bio vrlo duhovit. Bio je jedan od najpametnijih u tom vremenu i jedan od tih boraca za prava Srbije. I on to nije krio. Jednom smo išli brodom, putovali za otok Vis, a Krcun zapeva pesmu 'Oj, vojvodo Sinđeliću' i sedne blizu Tita. A svi viknu: 'Ne sme se ta pesma pevati.' A on je i dalje pevao. On je imao smelosti da kaže štošta."

Ona je naslutila da će se dogoditi krvavi raspad Jugoslavije.
"Upozoravala je na to, pisala pismo Centralnom komitetu, apelovala - ali je proglašavana neuračunljivom, ludom, željnom pažnje. A ona je samo dobro videla i znala kuda sav taj razdor u rukovodstvu oko Tita vodi. Naravno, nisu je poslušali. Ti ratovi su joj vrlo teško pali, a posebno progon Srba iz Hrvatske za vreme Oluje. To joj je vratilo neke stare slike, oživelo neke stare rane, i to je i dan danas boli".



Trojka.rs

Jovanka Broz i Josip Broz Tito su pred kraj njegovog života bili u kućnom pritvoru, kako bi Jugoslavija mogla biti "na miru" razbijena, tvrdi udovica pokojnog predsednika SFRJ.

[You must be registered and logged in to see this image.]

U ispovesti Novostima, ona kaže da su velike sile pre Titove smrti počele da "mute" oko razbijanja Jugoslavije, a ljudi koji su nju stavili u izolaciju bili su samo prethodnica toga.

- Reč je izvršiocima naredbi velikih sila, a te države i njihovi agenti ni danas ne žele da se objavi istina i zato me maltretiraju - odsečno kaže Jovanka Broz.

Brozova kaže da su Stane Dolanc i general Nikola Ljubičić čak fizički pretili Titu da se razvede od nje, jer su smatrali da je ona pretnja razbijanju države.

- Oni su Titu pod vrat prislanjali pištolj i tražili da se razvede od mene, ali on nije pristao po cenu života. Bila sam smetnja, pre svega, Dolancu, a dobrim delom i Ljubičiću u nameri da preuzmu svu vlast u Jugoslaviji skrivajući se iza Tita. Govorili su: „Lako bismo mi sa Starim, ali s Jovankom ne možemo da izađemo na kraj.“ Dolanc je hteo da me se reši pošto-poto jer sam znala da je bio član Hitlerjugenda i da je radio za nemačku tajnu službu - tvrdi Jovanka Broz.

Ona kaže da je suštinski razlog provale u njen „privremeni smeštaj“, ostavinska rasprava oko Titove imovine.

- Isterali su me iz kuće u Užičkoj 15 i nisu dozvolili da prisustvujem popisu stvari posle Titove smrti, iako je to bilo moje pravo. Nisu dozvolili ni sudu da kaže na šta imam pravo i šta mi pripada. Ušle su neke samozvane grupe i jednostavno rekle: „Marš vani!“ Ali ja sam vizuelni tip, kad nešto fiksiram nikada ne zaboravljam. Čuvam u glavi spisak svih stvari koje su moja lična imovina i koju su mi oteli. Nakon 35 godina života s Titom valjda imam pravo i na nekakvo nasledstvo. Svi ostali su dobili nešto, a ja ni kvadratni metar na svoje ime - objasnila je Brozova.

Ona tvrdi da je ostavinski postupak ponovo zapeo i da se ročišta ne održavaju „jer bi neko opet hteo da se sve stornira i da mi ništa ne daju“.

- Najavili su otvaranje sefa sa Titovom zaostavštinom. Pretpostavljam da je u njemu nešto od ušteđevine i Titove plate iz poslednjih godina, kad su nas razdvojili i stavili u izgnanstvo. Do smrti su ga šetali po Jugoslaviji, jer nisu znali šta će s njim. Uz nepotrošene plate u sefu su, verovatno, i pare koje je dobio od autorskih prava za knjige, a možda i neka dokumentacija. S obzirom na to da se poslednja provala desila pred otvaranje sefa, duboko sam uverena da me ponovo uznemiravaju upravo zbog toga. Politika se uvek mešala u naše sudove, pa pretpostavljam da je i sada tako - kaže Jovanka.

Novinar Novosti zaključuje da Jovanka Broz kao da i dalje strepi od nekadašnjih moćnika SFRJ, iako su pokojni.

- Nalogodavci, mnogo njih, jesu pokojni, ali su ostali njihovi naslednici, ostale su produžene ruke, ostali su izvršioci koji su često gori od nalogodavaca. Ako su ovako radili sa mnom, šta li su tek radili s običnim ljudima - pita se Jovanka Broz.

Advokat Toma Fila je od Titove smrti do prošle godine bio pravni zastupnik Jovanke Broz i priznaje da je svašta preturio preko glave tokom tih godina.

- Bilo je pretnji, ucena i prisluškivanja. Jednom prilikom, predstavnik strane izdavačke kuće telefonom mi je dao ponudu od 1.000 maraka za svaku stranicu Jovankinih memoara. Čim sam spustio slušalicu pozvali su me iz Udbe i rekli da se ne šalimo glavom i da Jovanka ne sme da napiše nijedan red - kaže Fila.

Zahvaljujući njegovom uticaju kod predstavnika Makedonije u vladi SFRJ Jovanka je posle Titove smrti ukazom dobila prihod u visini plate predsednika Savezne skupštine.


- Slične dokumente donosile su i naredne vlade, ali to nije penzija. Glavni problem bilo je priznavanje da je Tito primao platu, jer je vladao mit da je volontirao. Istina je da je primao i platu i dečiji dodatak u vreme kad je unuk živeo kod njega - kaže Toma Fila.

Navode Titove udovice o Dolancu kao vođi zavere potvrđuje i ispovest generala Đoke Jovanića, šefa Kontraobaveštajne službe JNA, koju je zabeležio njegov prijatelj i biograf Milan Šarac.

- General Jovanić je imao dokumentaciju o tome da je Dolanc bio član Hitlerjugenda i jedne od tajnih službi Trećeg rajha. Dolanc je saznao za kompromitujuće papire i počeo da radi na rušenju Jovanića i njemu odanih generala, ali i uklanjanju Jovanke. Ona je dobijala sve te informacije od oficira koji su obožavali Tita. Dolanc je uspeo da kompromituje generala Jovanića i Jovanku, lansirajući laž o puču koji pripremaju s ličkim generalima - piše u memoarima.


trojka.rs

[You must be registered and logged in to see this image.]


Јованка Будисављевић Броз (Пећане, 7. децембар 1924 — Београд, 20. октобар 2013) била је прва дама СФРЈ, удовица југословенског председника Јосипа Броза Тита. Били су у браку од 1952. до његове смрти 1980. године. Имала је чин потпуковника ЈНА.

Као непосредан сведок целе турбулентне епохе у историји Балкана, она је још увек предмет огромног регионалног медијског интересовања. Са своје стране, Јованка се држала у екстремној повучености и ретко је давала интервјуе. Већина мисли да њен повучен живот долази као последица великих проблема кроз које је прошла од смрти супруга када је цела њена имовина национализована и када је стављена у кућни притвор.

Извештено је да живи у релативном сиромаштву када је 2006. године владина комисија открила да њен стан у Београду није одржаван од њеног хапшења. Преминула је 20. октобра 2013. у Београду.

Јованка Будисављевић је рођена 7. децембра 1924. селу Пећанима, у Лици, од оца Миће и мајке Милице као друго дете у породици. Са 17 година је ступила у Савез комунистичке омладине Југославије. Године 1943. током Другог светског рата рањена је у ногу и разболела се од тифуса, а те године јој је погинуо брат Максим и умро отац. У 21. години је добила два Ордена за храброст, а такође је и носилац Партизанске споменице 1941. Јосипа Броза Тита је упознала приликом немачког десанта на Дрвар 1944. године.

Како је тачно млада партизанка из Лике постала жена југословенског комунистичког вође није сасвим јасно.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Јованка Будисављевић 1945. године

Према једној верзији, одмах након завршетка Другог светског рата, министар унутрашњих послова Александар Ранковић је затражио од својих републичких подсекретара да му пошаљу групу проверених девојака за рад у Маршаловом кабинету. Од око 50 кандидаткиња, Ранковић је наводно одабрао пет девојака и лично их представио Титу коме се допала партизанка Јованка Будисављевић, стара 24 године. Ову верзију је потврдио генерал Ђоко Јованић, који је био на челу југословенске Контра-обавештајне службе, према којој је управо он одговорио на Ранковићев захтев и предложио Јованку за Титову сарадницу.

Друга верзија тврди да је Јованку одабрао Иван Стево Крајачић, тадашњи повереник НКВД-а за Југославију, одакле вероватно потиче прича која приказује Јованку као совјетског шпијуна.

Следећа верзија, овог пута од бившег генерала ЈНА Марјана Крањца, каже да је Јованка додељена Маршалу већ 1945. године као хигијеничарка задужена за контролисање хране и чистоће и здравља особља. После смрти велике Титове љубави Даворјанке Пауновић 1946. године, Јованка је, према Крањцу, постала Титова лична секретарица.

Почетак везе

Тако је шест година, до 1952. године Јованка била члан Титовог окружења у недефинисаној улози љубавнице/секретарице/члана послуге.

Милован Ђилас, један од водећих чланова и идеолога комунистичког револуционарног покрета, даје више детаља о Јованки током овог периода у књизи "Дружење са Титом". Према њему, односи са Титом су били изузетно тешки за њу.

Тачан датум њиховог венчања је такође предмет дебата. Оно што је неоспорно је да је за Јованку коначно откривено да је више од обичне секретарице, барем у ужем Титовом окружењу, током његове епизоде са жучном кесом 1951. године. Тајно венчање десило се 15. априла 1952. у лепој вили Дунавка у Илоку са Александром Ранковићем као младожењеним кумом и генералом Иваном Гошњаком као младиним кумом. Међутим, њено званично откривање као прве даме се одиграло годину дана касније током државне посете британског министра спољних послова Ентонија Идна.

Према Ђиласу, Јованка није имала утицаја на Тита приликом доношења одлука и време је највише проводила бринући о дому и свом супругу. Међутим, генерал Крањц, тврди да је Јованка убрзо по склапању брака почела да сплеткари, те да је имала државничке амбиције, иако није понудио доказе у прилог таквим оптужбама. Ни Ђилас није био без критика према Јованки, али су оне биле много мање озбиљне, а највише су се тицале њеног држања.

Брачни проблеми

[You must be registered and logged in to see this image.]

Тито и Јованка са Пет и Ричардом Никсоном

Односи у брачном пару су почели да се нарушавају раних 1970их. Њихов однос је постао тема оштрих политичких расправа. Јованка је тврдила да је покушавала да заштити свог остарелог супруга од разних агената - сматрала је десет од једанаест његових државних секретара (министара) за некакве агенте. Њени противници су тврдили супротно, да је она та која ради против свог супруга.

Према извештају из 1988. године написаног за Председништво СФРЈ, између 1974. и 1988, највиши југословенски форуми су на 59 састанака расправљали само о Јованки. Овај процес је започео сам Тито 21. јануара 1974. године када је наредио Савезу комуниста Југославије да оснује специјалну комисију која ће проучавати „случај другарице Јованке“. Комисијом је председавао Рато Дугоњић, а у њој су још били Стеван Дороњски, Тодо Куртовић, Фадиљ Хоџа, генерал Милош Шумоња, Џемил Шарац и Иван Кукоч.

Тих година је Јованка била оптуживана да је совјетски шпијун, за одавање државне тајне, шуровање са српским генералима, за постављање и смењивање највиших функционера, учествовање у завери против Александра Ранковића, планирање државног удара са генералом Ђоком Јованићем са циљем узурпирања Маршалове улоге...

Многи верују да је она жртва амбиција разних политичара који су успели да манипулишу остарелог Маршала против своје супруге. Према Иву Етеровићу, фотографу који је имао вишедеценијски приступ владајућем југословенском пару, главни кривци за разлаз Тита и Јованке су Стане Доланц и генерал Никола Љубичић

Коначни разлаз

[You must be registered and logged in to see this image.]

Јованка Броз 1971. у Белој кући

До половине седамдесетих, Јованка је постала још удаљенија од Тита, који је у том времену био скоро потпуно под утицајем Станета Доланца и Митје Рибичича.

Разлаз се одвијао у етапама. Током 1975. године није била присутна на неким Титовим иностраним посетама, а почеле су да круже гласине да се често свађају. Априла исте године Тито је напустио њихову резиденцију у Ужичкој 15 и сам се преселио у Бели двор.

Јованка је последњи пут виђена у јавности 14. јуна 1977. на званичном пријему за премијера Норвешке. Касније тог лета је ухапшена под сумњивим околностима. Није било званичног објашњења за њено хапшење, које је наводно наредио сам Тито. Није се видела са Титом последње три године његовог живота. На кратко се појавила у јавности током Титове сахране почетком маја 1980. године. У свим државним објавама и новинским извештајима је била наведена као Титова удовица. Иако је стање између супружника споменуто, званичан развод се никад није десио.

После Титове смрти

27. јула 1980. године, ни три месеца од Титове смрти, људи из тајне службе су упали у њен стан у Ужичкој 15. Испретурали су стан, конфисковали Јованкину имовину и присилили је да се пресели у Булевар мира 75, где је стављена у кућни притвор. Њеној млађој сестри Нади, која је била присутна док се све ово дешавало, је прећено смрћу ако каже било коме шта је видела.

У децембру 1985. године у отвореном писму посланицима Савезне скупштине, Јованка је описала како се све издешавало: "Та мучна преметачина је трајала од једанаест сати пре подне до дубоко у ноћ. Ујутру су све то некуд однели. Ништа нису помогла уверавања да су то моја лична писма, рачуни, документи. Била сам сама у кући, све особље које је ту радило некуд је послато. Била сам са десет непознатих људи и бојала сам се. Бојала сам се чак и за свој живот. Кад су почели обијати врата, позвала сам своју сестру Наду да дође. Она је присуствовала целој тој мучној ситуацији чишћења. При одласку, пришао ми је тај Николић и запретио да ће ако Нада буде говорила шта је тог дана видела, то и главом платити."

Од тада Јованка живи повучено. Недавно, у интервјуу који је дала 2003. је порекла Титову одговорност за оно што јој се дешавало, казавши да је урадио све да јој спасе живот. У истом интервјуу је истакла Станета Доланца и генерала Љубичића као главне разлоге зашто је била на ивици провалије крајем 1970их и раних 1980их.

Priča o Jovanki Broz : Prognana iz javnosti


Priča o Jovanki Broz koja sledi nastala je 2005. godine iz pera Dušana Krajčinovića, novinara i saradnika "Vesti". Njemu je tada prvom pošlo za rukom da Titovu udovicu, posle decenija ćutanja, nakratko izvuče iz duboke anonimnosti u koju se povukla i odobrovolji za razgovor.
Prva dama SFRJ: Jovanka Broz se 2005. godine novinaru "Vesti" pojavila na prozoru da bi odagnala glasine da je na samrti

[You must be registered and logged in to see this image.]

USELJENA NA SILU

"Živa sam, vidite!" Jovanka Broz, udovica jedinog predsednika SFRJ, prvi put nije položila buket crvenih karanfila, svog omiljenog cveća, na grob Josipa Broza u Kući cveća, na 25-godišnjicu njegove smrti, 4. maja ove godine. Šta se dešava sa dugogodišnjom prvom damom Jugoslavije? Jovanka Broz već par godina i ne izlazi iz kuće, ni u kupovinu. Jede ono što ima. Jednom nedeljno joj momci iz obezbeđenja (trojica ih je) donose hranu. Kad svrati neko od rodbine, za praznik, ili njen rođendan, na stolu se nađe i voće. U takvim prilikama, kad ima, Jovanka i te kako ume da odabere. Tada, voli da pojede par zalogaja dimljenog lososa ili popije gutljaj dobrog vina. Kao u dobra stara vremena. Ali, to su tek retke prilike.


Iz "viletine i trule kućerine", kako naziva svoj sadašnji dom u koji je na silu useljena i u kome živi četvrt veka, ne odgovara na telefonske pozive. Da li su popravljeni struja i grejanje, zbog čega je zimu provela ispod ćebadi u sobi sa urušenim krovom koji prokišnjava? Koliko je iskrenosti u pozivima zvaničnika da se iseli iz oronule kuće i pređe u stan dostojan njene ličnosti i godina?


Mozaik neispričane priče o Jovanki i njenim poslednjim godinama sa Josipom Brozom popunjava se i ovih dana, ma koliko ona izbegavala da javnosti otkrije svoje uspomene. Nečijom voljom, 81-godišnja udovica Jovanka Budisavljević Broz, još za života Tita u njegovim poslednjim godinama, pa i kada je bio prikovan za postelju, postala je izgnanik iz javnog života. Posle njegove smrti, već dve i po decenije ona je i zatočenik vile u Bulevaru mira 75. Bliži li se kraj toj čamotinji?


Zvonili smo uporno. Sa kraćim prekidima punih pet minuta odlazeći i vraćajući se do zvonca. Četvrtak, 16. jun, oko podneva. Bilo je sparno, slutilo je na kišu... Predosećali smo da nam metalnu, zelenkaste boje - ko zna kad poslednji put ofarbanu - kapiju prostranog dvorišta niko kao i mnogo puta dotad neće otvoriti. Upadljivo širok otvor za poštansko sanduče na kapiji zaličio je na razjapljenu zverinju čeljust.


Trula kućerina: Poslednje prebivalište Titove udovice

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jedina stanarka oronule vile u Bulevaru mira 75 na Dedinju, Jovanka Broz - to smo znali od ranije - zbog urušenog krova i posle kiša uvek vlažnih zidova strepi od pljuskova, čak i onih plahih, letnjih. Zbog snegova i zime mnogo je propatila. Strah pripada čoveku isto toliko koliko i sve drugo što ga čini čovekom. Nezdravo je, kažu ostati bez straha, jer to je kao da je neko postao slep.


Momak iz obezbeđenja, nekadašnje Titove rezidencije, preko puta ulaza u vilu u kojoj sada stanuje Jovanka Broz, nemo nas je posmatrao. Gledao je u našem pravcu sa kapije, o ironije, ulaza u Beli dvor, njenog nekadašnjeg doma u kome je tri decenije provela sa Josipom Brozom, maršalom, svojim suprugom. Momak nije reagovao. Ni glasom, ni pokretom. Bio je nezainteresovan. Kao da nas i ne primećuje. To što zvonimo na kapiji gospođe Jovanke Broz, nije ga zanimalo.


Kuća strave

U kući strave u Bulevaru mira 75, u kojoj bi i Agata Kristi i Žorž Simenon dobili inspiraciju, Jovanka zimi sedi u kaputu, ogrnuta ćebetom. Televizor je jedino što u kući, na svu sreću, radi. Ona pažljivo bira šta gleda. Ponekad nešto i zapisuje. Ili je bar zapisivala. Uveče,oko deset, ponekad i nešto kasnije, odlazi na spavanje - u onu sobu koja je najmanje vlažna i hladna. Kad nekoga i primi, sedi u omalenoj sobi sa stolom, u kojoj su još i dve olinjale fotelje i komoda, sa Titovom slikom u maršalskoj uniformi na zidu, u jednostavnom ramu. Kad bi joj tek tu i tamo, s godine na godinu, ranije, svratio neko od političara, uvodila bi ga u salon koji samo na prvi pogled može da podseti na nekadašnji sjaj ove vile u beogradskom Bulevaru mira.

Ohrabreni njegovom nezainteresovanošću, tužni što posle tolike zvonjave niko ne izlazi iz vile, u kojoj znamo da živi nekadašnja prva dama socijalističke Jugoslavije, saputnica nekrunisanog kralja Balkana i Pokreta nesvrstanih, ohrabrilo nas je da na zvonce "legnemo" još žustrije. Uostalom, zato smo i došli, da je sretnemo i razgovaramo s njom desetak minuta, ili makar minut, da samo vidimo da li je živa. Čak smo i lupali po metalnoj kapiji da bismo privukli njenu pažnju. Jednom, dvaput, triput... Možda zvono ne radi. Ima li u kući uopšte struje? Da li je živa? Može li nas čuti?


Otkako je četvrtog maja, na 25-godišnjicu Titove smrti izostao njen buket karanfila koji je uvek dosad oko 7.30 časova polagala na Titov grob u Kući cveća, medijske i čaršijske spekulacije munjevito su se umnožavale: bolesna je, i to teško; ne ustaje iz kreveta; da li je u bolnici; vlast o svemu ćuti? Želja je bila da saznamo istinu, da dobijemo prave odgovore.


Cimali smo kapiju još jače, hvatali za kvaku, jedino ne pokušasmo s onim: "Eheej, ima li koga?!" Niko nije odgovorao. Odjednom, tačno u 11.57, Jovanku je pobedila znatiželja. Nije odolela da vidi "ko to tamo lupa". Zavesa na prozoru, otvorenih metalnih žaluzina, u prizemlju, žustro je razmaknuta. Na prozoru se pojavila Jovanka Broz. Stasita, uredno počešljana, u elegantnoj teget haljini, nasmejana, dostojanstvena.


ZNATIŽELJA POBEDILA

Mahnuli smo joj. Otpozdravila nam je mahnuvši. - Kako ste? - pitali smo prodornim glasom, sa nekih desetak metara. Delila nas je ograda. -Dobro, dobro sam - čuli smo jasno. - Kako je zdravlje? Vidimo da ste zdravi i da dobro izgledate. Lep je dan! - Volim kad je lepo vreme.


- Mi smo iz redakcije "Vesti". Raduje nas što vas vidimo. - Drago mi je što je tako! - Pokušaćemo da preko vaše sestre ugovorimo susret. Voleli bismo da malo popričamo. - Pozdravljam vas, hvala vam... - odgovorila je uz njen poznati šarmantan osmeh. - A, susret?


Samo je slegla ramenima. Mahnula nam još jednom u znak pozdrava i užurbano se odmakla od prozora. Zavesa je ostala odškrinuta. Videli smo da gleda u našem pravcu dok smo odlazili. Iskreno smo se obradovali. Jovanka u 81. godini izgleda zaista lepo, sveže i nasmejana je. Ljubazna prema neznancima, a kad se setila i prepoznala autora ovih redova sa kojim je svojevremeno preko sestre Zore, koja živi u Beogradu, razmenila nekoliko poruka, još se dostojanstvenije ponela.



Zadovoljno smo stigli u redakciju. Pokazaćemo čitavom svetu istinu: Jovanka Broz je, Bogu hvala, živa i zdrava. Supruga Josipa Broza Tita punih 28 godina, ostala je u sećanju mnogih heroina, a kao udovica, igrom sudbine obespravljena - zatočenica na čijoj strani je uvek bila znatiželjna javnost. Jovanka Broz i danas uživa popularnost, a modna revija ovih dana posvećena njenoj ličnosti sluti da bi ona mogla postati unosan srpski brend.


Detinjstvo u Lici

U porodici Miće i Milice Budisavljevića u ličkom selu Pećani 27. novembra 1924. rodilo se drugo dete, Jovanka. U crkvi na krštenju držao ju je kum Mića Svilar, a obred obavio dobri pop Rade (Korać) kako ga je narod prozvao. Rade je bio otac filozofa Veljka Koraća i stric čuvenog košarkaša Radivoja Koraća. Jovanka je 1936. dobila i drugu sestru, Zoru, i završila je osnovnu školu. Ali, sve tri su naredne godine ostale bez majke. Otac se preženio i otišao u pečalbu u Kanadu. Sedamnaestogodišnja Jovanka je 1941. postala član SKOJ-a (Savez komunističke omladine Jugoslavija), a sastanci su održavani u njenoj kući.


vestionline.

Sloga pred kamerama

Posle nekoliko izmenjenih rečenica sa Jovankom Broz sa prozora njene vile u Bulevaru Mira 75, 16. juna (2005. godine) u podne, još više smo se uverili da i posle toliko godina omiljeni lik u javnosti neodoljivo pleni simpatije. Urođena elegancija, šarm i otmenost ne prolaze. Nemoguće je oduzeti joj te vrline koje su oduvek krasile njenu ličnost, niti bi bilo moguće dodati joj osobine koje nema. Njena otmenost, na prvi pogled, široki osmeh i biserni zubi osvojili su svet u neka davna vremena, kada je Tito pružao gostoprimstvo poznatim državnicima sveta i na Istoku i na Zapadu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Josip Broz Tito i Jovanka Broz


DRAGOCENO SVEDOČANSTVO
Jovanku Broz su mnogi upoznali kao ljubaznu domaćicu. O njoj su ispisane stranice novinskih tekstova i knjiga. Fotograf svetskog glasa i ugleda Ivo Eterović, majstor svog zanata, prvi je dobio dozvolu supružnika Broz da o njima napravi fotomonografiju. Knjigu bez reči. Kakvu tridesetak godina ranije niko od Titovih partizana nije mogao ni da zamisli, a kamo li da nasluti njeno štampanje. Knjigu fotografija o njemu i Jovanki. Mnogi su bili zapanjeni: njihov maršal i komandant u pižami i kupaćim gaćama sa svojom voljenom Jovankom, nekadašnjim ličkim devojčurkom, markantnom prvom damom bele dvorske rezidencije. Za ono vreme, nezamislivo. Šok i divljenje istovremeno, kao kada se mešaju vino i voda. Stotinak i kusur stranica knjige sa jednom temom: oni.


Eterović, vrsni profesionalac, mesecima je pratio bračni par Brozovih u stopu, beležio sve iz njihovog života. Ili bar sve. Nije, jasno, jedino ušao u spavaću sobu, niti zabeležio, o bože, toliko normalne supružničke zađavice. Da jeste, bile bi to danas možda i najekskluzivnije fotke. Ostalo je dragoceno svedočanstvo o slozi Tita i Jovanke, uprkos nastojanjima, što je vreme pokazalo, Titovih političkih naslednika, najpre oličenih u kolektivnom predsedniku, među članovima Predsedništva SFRJ, da iz supružničkih zađevica izvlače sudbonosne zaključke koji su uticali na sudbinu udovice. Nakon maršalove smrti i te kako su mnogi pronalazili argumente da opravdaju odluke o njenom izopštenju i zatočeništvu.


Jovanka, onako otresita, mudra i promućurna, mnogo pre njihovih odluka, rekla je to jednom, naslućivala je šta joj se sprema. Ali, prepustila se sudbini ne bi li sačuvala besprekornu uspomenu na Josipa Broza. Osamdesetih godina prošlog veka, kada se knjiga "Njihovi dani" pojavila, bila je prestižna, ukrasna i najvidljivija relikvija regal-polica dnevnih soba porodica od Vardara do Triglava. Pitanje svih pitanja bilo je: "Je si li kupio onu knjigu?". Odgovor "Nisam..." usuđivali su se da izgovore samo oni koji ili nisu nimalo držali do sebe, ili im je već svega bilo dosta: "Tita, njegovih ispraznih priča", "Jovanke i razigranih belih pudlica bliznakinja"... A knjiga je, zaista, verujte na reč vašem reporteru (držao ju je u ruci) sjajna. Slično nisu sebi uspeli da priušte ni Džon i Džeki Kenedi, kasnije Onazis i Džeki, Huanu i Eviti Peron to nije pošlo za rukom, a ni drugim svetski poznatim parovima.




Svadba bez muzike

U avgustu 1942. Jovanka je stekla pušku i kapu titovku, imala prvo borbeno krštenje. Naredne godine, kod Mokrog polja, ranjena je u nogu. Gine joj najstariji brat Maksim, a ona se razbolela od pegavog tifusa, od koje joj je otac umro. Bila je 1944. u bolnici u Drvaru kad je i Tito ranjen, ali ga tada nije upoznala. General Milan
Žeželj je sledeće godine doveo grupu mladih partizanki na rad u kraljevskom dvoru na Dedinju. Među njima je i Jovanka Budisavljević, a 1946. u vozu kojim je Tito doputovao u Rumuniju, kao službenica bezbednosti našla se i Jovanka.
Tito je 1951. operisan od žuči i posle oporavka ženi se Jovankom, koja uzima prezime Broz. Svadba je održana bez muzike i darova i u prisustvu kumova Aleksandra Rankovića i Ivana Gošnjaka i starog svata Ivana Krajačića-Steve, u vili Dunavka u Iloku. Titu je bila šezdeseta, a njoj, Jovanki, tek 28-a godina.



Zašto spominjemo Ivu Eterovića, rođenog Splićanina, već decenijama Beograđanina, i koliko znamo, i dan-danas, doduše retko, ali rado viđenog gosta u viletini Jovanke Broz. Ne samo zbog knjige. Pre svega, zbog njegove brze reakcije, sutradan po objavljivanju zloslutnih nagađanja, čak i otvorenih sumnji nekih beogradskih, zagrebačkih i ljubljanskih žutih novina da se Brozova udova na 25-godišnjici obeležavanja suprugove smrti 4. maja u Kući cveća nije pojavila "jer je teško bolesna". Bilo je sumnji da "možda nije ni živa, ali vlasti to još kriju" i čitav niz svakojakih novinarskih rekla-kazala. - Ne! - bio je kategoričan Eterović. - To su obične izmišljotine i bezvredna naklapanja. Tačno je, poslednjih nekoliko dana, nismo se ni čuli ni videli, ali uveravam vas da je gospođa Broz (baš je tako rekao!) zdrava i živa. Zbog neprijatnih iskustava sa predstavnicima sedme sile odlučila je da ne kontaktira sa novinarima. Opasala se "kineskim zidom" i niko od novinara decenijama nije stupio u njenu kuću, posvedočio nam je Eterović.


Novinari su iščupali i izjavu dugogodišnjeg advokata Jovanke Broz, Tome File, dve decenije angažovanog da parnicom, sudskim putem vrati njene stvari, lične i veoma, veoma vredne, ono što je sa Josipom Brozom, ali i sama sticala i dobijala decenijama. Zapravo, sve što joj je oteto julske noći 1980. godine, samo dva meseca posle Titove smrti, kada je izbačena iz rezidencije u Užičkoj 15 sa ukupno 198 svojih ličnih predmeta, za koje je morala da potpiše čak i revers. Prebačena je u vilu u Bulevar mira 75, u kućni pritvor. Uplovila je u neku vrstu zatočeništva ali i izgnanstva. Ono što je ponela bile su bukvalno njene lične stvari, garderoba i nešto bezvrednih sitnica. - Video sam u novinama da nije došla, ali sa njom se skoro nisam video i ne znam kakvo joj je zdravstveno stanje - bio je kategoričan Toma Fila.



TRI ČUVARA

Najkonkretniji je ipak bio Slobodan Ugrinovski, predsednik makedonskog Udruženja poštovaoca Titovog lika i dela koji se, kako sam kaže povremeno sa Jovankom čuje telefonom.
- Drugarica Jovanka je živa i zdrava, sa svim poteškoćama i zdravstvenim tegobama koje ima žena u 81. godini. U stvari, u odličnoj je psihofizičkoj kondiciji. Čuvaju je tri policajca, Srbin, Makedonac i Bosanac, koji joj kupuju hleb, mleko i drugo što joj treba. Jednom nedeljno dolazi i baštovan. Živi od državne penzije, odbija pomoć prijatelja jer smatra da o njoj mora doživotno da brine država, a ne prijatelji i porodica. I, u pravu je.


Brena šalje cveće

Čaršija bruji da Zdravko Čolić iz poštovanja već godinama materijalno pomaže Jovanku Broz. Pevač takve priče demantuje i kaže da mu se Jovanka Broz nikada nije javila, a kamo li zatražila bilo kakvu pomoć. Mada, kad bi znao da joj je pomoć potrebna, pomogao bi od srca. Čola se čudi ko i zašto takve priče izmišlja. Za Lepu Brenu i Miroslava Ilića, najpopularnije pevače SFRJ, pričaju da se takođe ponekad čuju sa Jovankom, a da joj Lepa Brena ne samo za 8. mart, već i onako, od srca, šalje cveće.

Radili o glavi i Titu i Jovanki

[You must be registered and logged in to see this image.]

Stojan Andov, bivši predsednik makedonskog parlamenta, poslanik i nekadašnji funkcioner u saveznoj vladi, koji je vodio resor međurepubličkog komiteta za devizni i spoljnotrgovinski sistem, otkriva detalje o tome kako je nekadašnji državni vrh pokušavao da diskredituje Josipa Broza Tita i njegovu suprugu Jovanku.

Titova supruga Jovanka Broz imala je najizraženiji sukob sa Stanetom Dolancom


U svojim svedočenjima Andov detaljno opisuje događaje od 1971. godine, kada je on stupio na dužnost člana vlade SFRJ, i primećuje da je najizraženiji sukob Jovanka imala sa Stanetom Dolancom, što je posebno došlo do izražaja prilikom posete državne delegacije na čelu sa Titom u januaru 1977. godine Libiji, kada je Jovanka pokazala otvorenu netrpeljivost prema Dolancu.


Prema njegovim rečima, pored Dolanca, u tom krugu su se nalazili i general-pukovnik Ivan Mišković, dugogodišnji šef armijske obaveštajne službe, Franjo Herljević, ministar unutrašnjih poslova, Ratko Duganić, visoki bosanski i savezni funkcioner i Nikola Ljubičić, general i tadašnji ministar odbrane.

Ljudska odluka srpske Vlade

- Jovanka je doživela puno gorkih trenutaka odmah nakon smrti Tita. Sutradan posle sahrane specijalna grupa je ušla u dom u kome je ona živela. Prema onome što mi je pričao Ljupčo Stavrev, koji je rukovodio tom grupom, trenuci koje je i on doživeo tom prilikom bili su mu najteži u životu. A potom, sve do njene smrti, Jovanka je preživela u uslovima koje joj je, još pre nego što su je razdvojili od Tita, nametnula grupa njenih protivnika - kaže Andov i zaključuje da je ljudska odluka srpske vlade da je sahrani pored Tita.

- Iz te sredine su poticale razne afere vezane za Tita i Jovanku. Na Jovanku je bačena krivica da u Jugoslaviji želi da bude ono što je bila Elena Čaušesku u Rumuniji. Od njih je potekla i vest da je uoči Kongresa SKJ 1974. godine Jovanka vršila pritisak da bude izabrana u najviše rukovodstvo partije. Iz tih krugova je izašla i sumnja da je Jovanka podmetnuta Titu kao sovjetski špijun još pre nego što su stupili u brak. Krugovi oko Ljubičića su je optuživali za zaveru sa grupom penzionisanih generala, među kojima je bio i njen partizanski komandant, general Đoko Jovanić - kaže Andov.


On se priseća da su ti ljudi, posebno Herljević i Dolanc, koji je takođe postao ministar unutrašnjih poslova Jugoslavije, podsticali razne akcije za diskreditaciju Tita.


- U poverljivim materijalima, ali sa namerom da do njih dođe širok krug ljudi, servirani su podaci da je Tito, kao funkcioner Kominterne bio inicijator ili učesnik u zaveri uništavanja cele grupe visokih funkcionera KPJ u predratnom periodu. Na isti način su se širili podaci o nejasnoj ulozi Tita kada je u Parizu kao delegat Kominterne organizovao putovanje jugoslovenskih antifašista u Španiju... Jovanka je na sve te pokušaje diskreditacije Tita oštro reagovala, a njeni otvoreni neprijatelji su ubeđivali Tita da će njegov život biti ugrožen ako Jovanka ostane kraj njega, svedoči Andov i zaključuje da su očigledno pobedili njeni protivnici jer su od tada Tito i Jovanka živeli razdvojeno.

Jovanka: Ja sam odbačena, a on hoće one djevojčure!

Jovanka je inače u mlađim danima bila naočita mlada žena na kojoj su se posebno isticali njezini zubi i njezin osmijeh, koji je poslije prozvan „jugoosmijehom“, kad se udala za Tita

[You must be registered and logged in to see this image.]

Za dočeka Nove godine na Brijunima, 31. prosinca 1962.


Piše: Zvonimir Despot

Jovanka Budisavljević, mlada lička partizanka srpskoga podrijetla, postala je u travnju 1952. nova supruga jugoslavenskoga partijskog i državnog vođe Josipa Broza Tita. Od njega je bila mlađa čak 32 godine! No nikad se nije uklopila u Titovu obitelj. Titov nećak Branko, sin brata Slavka, još je za Jugoslavije u svojim memoarima napisao: “Sloge između nas dvoje od prvog dana nije bilo. Koliko znam, ni s ostalim članovima familije nije bilo bolje.“

Prvo idila, pa problemi

Jovanka je inače u mlađim danima bila naočita mlada žena na kojoj su se posebno isticali njezini zubi i njezin osmijeh, koji je poslije prozvan „jugoosmijehom“, kad se udala za Tita.

Prve godine braka bile su gotovo idilične. No kako je vrijeme odmicalo, a Tito stario, Jovanka je tražila svoje mjesto poslije njegove smrti, a usto se nije posve ostvarila kao žena jer Tito s njome nije htio imati djece. Nije joj dopuštao da se petlja u njegove poslove, u politiku, u donošenje odluka. Tražila je na putovanjima, primjerice, ne samo smjenjivanje liječnika nego je i rješavala pitanje smještaja, prehrane, darova, pa čak određivala tko će ići u prethodnicu i slično. Počela je i lobirati za svoj budući politički položaj. Šou s Jovankom samo se nastavljao, scene su se množile kao u filmu. U ljeto 1972. trebalo je reorganizirati Titov kabinet, u što se Jovanka htjela petljati. No Tito odbrusi: „Jovanku ne treba poslušati, njezini su pogledi na organizaciju zbrkani.“ Tada se prvi put čulo i za mogućnost da se Tito rastane od Jovanke. Jovanka je bila na ratnoj nozi i s vojnim vrhom. Generale je optuživala da Tita žele izolirati i kontrolirati.

Jovanka je gubila strpljenje. Patološki je voljela Tita, ali mu je upravo zbog te sljepoće priređivala neviđene scene kad joj on nije htio izići u susret. Tito je izgubio strpljenje. Jovanka je iz njegove blizine otjerala ljude u koje je on imao povjerenja: generala Miškovića, zatim Titova ađutanta generala Milana Žeželja te glavne tajnike Zdenka Štambuka, Lea Matesa i Blažu Mandića. Tito je zbog toga 22. prosinca 1973. naredio osnivanje komisije koja treba ispitati čudno Jovankino ponašanje. Istraga je trajala 75 dana.

S Jovankom nitko od njih nije mogao izići na kraj. A ona je pak bila strašno pogođena i uvrijeđena što je zbog nje osnovana neka istražiteljska komisija. Plele su se i različite intrige. I onda je situacija eksplodirala. Jovanka je bila izvan sebe. Tita su već neko vrijeme masirale dvije sestre, mlade djevojke, Darjana i Radojka Grbić. Jovanka je pucala od ljubomore, između ostalog je rekla “osjećam se odbačena kao žena i supruga, i to poslije 30 godina! Umjesto mene, on /drug Predsjednik/ hoće sada ove djevojčure.” Titov ađutant i njegovi liječnici zaključili su da je u opasnosti čak i Titov život! Detaljan prikaz zapažanja i spoznaja generala Rape i osobnih liječnika, kao i njihovi prijedlozi, dani su u priloženoj zabilješci Aleksandra Šokorca od 11. veljače 1975. godine. U toj zabilješci pak stoji: „Oni svi zajedno smatraju da su zbog sadašnjih i mogućih postupaka drugarice Jovanke, život i zdravlje druga Predsjednika izravno i neizravno ugroženi. Oni su izjavili da postoji realna opasnost da ona učini nešto drugu Predsjedniku, što bi izravno ugrozilo njegov život – konkretno, da puca na njega, da ga napadne nekim tupim predmetom ili nečim drugim. Izjavili su da nisu sigurni da je ona pri sebi, u torbi ili negdje drugdje, nema revolver. Jednoglasni zaključak svih spomenutih drugova jest da bi u ovom trenutku drugaricu Jovanku trebalo hitno odstraniti od druga Predsjednika.“

Sukob između Tita i Jovanke kulminirao je u travnju 1975., kad je Tito odlučio napustiti rezidenciju u Užičkoj 15 te se preselio u Bijeli dvor. Ali ni to nije prošlo bez drame. Stane Dolanc je s Petrom Stambolićem bio prisutan kad je Tito u kućnim papučama pobjegao iz Užičke 15 u Bijeli dvor. Te noći Tito ih je pozvao i zamolio da osiguraju da Jovanka ne dolazi k njemu. Svjedoci govore da je Tito pred okupljenima Jovanki čak opalio pravu pljusku. Dogodilo se to za vrijeme Konferencije nesvrstanih u Colombu na Šri Lanki u kolovozu 1976. godine. Tito je priredio veliki prijam na „Galebu“, ali nije mogao dočekati goste zbog srčane slabosti. Zato je Jovanka, uz postrojeni vod mornara, primala sve šefove država, umjesto da Tita po dužnosti zamijeni Cvijetin Mijatović, koji je zbog toga s njime i putovao. Jovanka se ponašala kao šef države.

To je bio početak njihova kraja. Jovanka je počela izostajati s pojedinih protokolarnih susreta, a Tito ju je nastojao što više izbjegavati. Zaobilazio je njihovu beogradsku rezidenciju u Užičkoj 15, pa je posljednje godine života provodio u svojem kabinetu, u Kući cvijeća. Jovanka je posljednji put u javnosti viđena 14. lipnja 1977., na službenom prijamu norveškog premijera. Kad je Tito u kolovozu te godine krenuo na turneju po SSSR-u, Sjevernoj Koreji i Kini, nje više nije bilo. Tito se s njome još jednom pokušao pomiriti nakon povratka s puta, donio joj je i dar, ali ona ga je bacila na njega. To je bio kraj! Jovanka nikad više nije viđena u javnosti, sve do Titova pokopa u svibnju 1980. godine.

Slom Titova braka i Jovankino nepojavljivanje u javnosti postala je svjetska senzacija. Sve svjetske novine bavile su se tom pričom i tražili su se razlozi puknuća njihove ljubavi. Jugoslavenska diplomacija imala je pak zadatak pratiti sve te napise i redovito izvješćivati Beograd o njima.

Kad je Tito početkom 1980. završio u ljubljanskoj bolnici, potpredsjednik Predsjedništva SFRJ Lazar Koliševski informirao je Jovanku o njegovu stanju. O tome je izvijestio drugove na sjednici predsjedništava SKJ i SFRJ 4. siječnja 1980. godine. Jovanka je bila još ona stara: „Jovanka Broz, po Lazaru Koliševskom, bez naročitih emotivnih znakova i uzbuđenja, saslušala je informaciju potpredsjednika Predsjedništva države o bolesti i mogućnostima liječenja njezinog supruga. Radije je i spremnije iskoristila prisustvo Koliševskog da se požali, kada je riječ o odnosu prema njoj, na svojevremeno navodno ‘ucjenjivanje Tita od strane pojedinaca’. Jovanka Broz se, u napadu njezine tada već u krugovima bliskim Titu poznate sujete, narcisoidnosti i neumjerenosti, nije povukla. Uporno je inzistirala da se povede razgovor o njoj, Jovanki Broz, a ne njezinu bolesnom mužu, Josipu Brozu Titu. Titova bolest i neizvjesnot koja se nazirala tako su ostali po strani u tom neobičnom susretu i razgovoru.“

Vrh strahuje od memoara

Državni vrh, međutim, ni poslije Titove smrti, a ni nakon Jovankina naprasnog izbacivanja iz Užičke 15, nije imao mira. Čak sedam godina nakon Titove smrti, Predsjedništvo SFRJ još se bavi njime i Jovankom iako je Jugoslavija tada već na početku raspada. U ožujku 1987. Služba za pitanje zaštite ustavnog poretka Predsjedništva SFRJ dovršava opširni dokument od 212 stranica i s još nekoliko priloga, sve pod nazivom „Neprihvatljivo i destruktivno ponašanje i delovanje Jovanke Broz“. Cijeli državni aparat godinama se, među ostalim, bavio Jovankom kao da u Jugoslaviji tada nije bilo kudikamo bitnijih i hitnijih stvari za rješavanje. Od čega je strepio partijski i državni vrh poslije Titove smrti? Bojali su se Jovankinih memoara! Bojali su se onoga što bi ona mogla napisati i objaviti, ne samo u zemlji nego i u inozemstvu. Više ju je ljudi, njoj bliskih, nagovaralo da ih napiše. Jugoslavenski vrh imao je informaciju da taj tekst već ima oko tisuću stranica, od čega fotografijama pripada oko 600 stranica. Tajna policija navodi da Jovanka optužuje pojedine najviše rukovodioce da su je zbog karijerističkih i prljavih pobuda odvojili od Tita, stavili u kućni pritvor, da je žrtva srpsko-hrvatskog sukoba i da je u pitanju vrlo krupna, prljava politička igra, a ne bračno-kućni sukob, kako je službeno priopćeno. No, od memoara do danas još ni slova!

večernje.

Profesor Dr. Aleksandar Matunović, lični lekar bivšeg predsednika SFRJ, izneo je mnoge nepoznanice o Jovanki i Brozu, njihovim odnosima, i Jovankinim pretenzijama da bude naslednik Tita.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Piše: Profesor dr Aleksandar Matunović, maršalov lični lekar

Mlade žene najjači afrodizijak

U SVOM dugom i burnom životu Tito je imao veliki broj žena. Mnoge od njih bile su samo prolazne veze, simpatije i avanture, bez dubljeg traga u njegovom emotivnom životu. Četiri žene s kojima je Tito proveo najveći deo svog života (više od 60 godina) i s kojima je imao dugogodišnji, kraći, ili duži bračni život, bile su: dve venčane (Pelagija Belousova i Jovanka Budisavljević) i dve nevenčane (Herta Has i Davorjanka Paunović).

Sve Titove žene bile su vrlo lepe i mlađe od njega i svaka je bila vanserijska i samosvojna ličnost. Najveća razlika u godinama bila je između Tita i Jovanke - iznosila je 32 godine. Titova slabost prema mladim ženama može se donekle objasniti rečima koje sam, kao njegov lekar, čuo od njega prilikom jednog od naših razgovora o muškoj seksualnosti. Tito mi je tada rekao:
- Mladost je bujna i raskošna, ona je proleće života, puna je hormona kao biljka sokova. Mladost je očaravajuće podsticajno i kreativno doba. Mlado telo je čvrsto, jedro, puno topline i životne energije. Oči mladih osoba su pune radoznalosti, žara i požude. Koža mladih žena je baršunasta, meka i vlažna. Ona prijatno miriše zbog znoja koji pojačano luče žlezde. Znoj devojaka i mladih žena ima opojni miris, i sladunjav ukus. On je najjači prirodni afrodizijak koji deluje preko čula mirisa i ukusa. Znoj se pojačano luči u trenucima emotivnog uzbuđenja.

U prilog Titove konstatacije ja sam kazao:
- Parfemi najprijatnijeg mirisa prave se od ekstrata znojnih, lojnih i polnih žlezda životinja. Mošus, jedan od najpoznatijih parfema, nastaje od sekreta polnih žlezda muškaraca.
Tita su sve njegove žene neizmerno volele. On je svaku od njih voleo posebnom ljubavlju, ali nijednu više od sebe. Svaka od njih pokušavala je da zagospodari Titom, ali nijednoj to nije pošlo za rukom. Jednom prilikom u šali mi je rekao ono što je ozbiljno mislio: "Svaka od mojih žena, kad sam je upoznao, bila je devica i naivna ovčica. U braku je svaka od ovčica postala lavica, jer sam cenio i uvažavao njihove ličnosti. Kad bi lavice počele da ujedaju, morao sam da ih krotim, što je išlo dosta teško i dovodilo do mnogih nesporazuma".

[You must be registered and logged in to see this image.]

BEZ NJE NE MOGU

DAVORJANKA Paunović bila je najveća Titova ljubav. O tome najbolje govore ove njegove reči:
- Greška je kada se misli da samo pesnici za svoju poeziju nalaze inspiraciju u voljenim ženama. I moja velika inspiracija za mnoga životna dela bila je devojka Davorjanka Paunović. Nju sam iz milošte zvao Zdenka. Nadimak sam joj dao po zdencu koji predstavlja nepresušni izvor bistre i hladne vode. On obično izvire ispod nekog kamena i svojim izgledom osvežava čoveka. Zdenka je bila nepresušan izvor mojih ideja i moje intelektualne, revolucionarne i političke aktivnosti. Bila je moje veliko psihičko nadahnuće i telesno zadovoljstvo. Bila je moja svakodnevna mentalna stimulacija do kraja njenog kratkog života.
Davorjanka je Titu bila i više od toga. Ona je jedan od glavnih tvoraca Titove legende i Titovog kulta.

Davorjanka je bila jedina žena za koju je Tito rekao: "Ja bez nje ne mogu!" Ove reči izgovorio je na partijskom sastanku članova Vrhovnog štaba održanom u okolini Foče 1942. godine s jednom jedinom tačkom dnevnog reda: "Odnos Tita i Davorjanke Paunović".
Na tom sastanku Tito i Davorjanka su oštro kritikovani zbog kršenja partizanskih moralnih normi, odnosno zbog održavanja seksualne veze iako nisu bili supružnici. Rade Vujović, jedan od Titovih pratilaca, tražio je tada da Tito bude isključen iz Partije, a Cana Babović da se vrhovni komandant kazni poslednjom opomenom. Tito je tada izgovorio napred navedene reči i dodao: - Radite šta hoćete.

Zbog ovakvog Titovog stava, Rankovićevo mišljenje je bilo da se Tito i Davorjanka mogu izuzeti iz strogih partizanskih pravila, ali pod uslovom da posle završetka rata obavezno stupe u brak. Tito i Davorjanka nisu partijski kažnjeni. Uslov da posle rata stupe u brak, za njih nije bio nikakav problem, jer su oni to i sami želeli. Posle sastanka, oni su nastavili život po starom.
Davorjanka je rođena 1921. godine u Požarevcu, u učiteljskoj porodici. Otac joj je bio vrlo ugledna ličnost - učesnik Prvog svetskog rata, nosilac mnogih odlikovanja, među kojima i Karađorđeve zvezde. Posle završene gimnazije, Davorjanka se upisala na Filozofski fakultet u Beogradu i odmah postala jedan od glavnih aktivista studentskog pokreta.

Davorjanka je Tita upoznala na ilegalnom radio-telegrafskom kursu održanom u Zagrebu, 1941. godine. Tito je kao generalni sekretar Partije pratio rad kursa, i njegovoj pažnji nije mogla da umakne Davorjanka, koja je bila izuzetno lepa i vrlo inteligentna devojka. Tito je Davorjanku osvojio lepotom, šarmom, mudrošću i duhovitošću, a posebno položajem u Partiji, jer je mlada studentkinja cenila uspešne i značajne ličnosti, a i sama je želela da jednog dana to postane. Bila je to ljubav na prvi pogled. Ljubav skojevke i generalnog sekretara KPJ, koji je od nje bio stariji gotovo 30 godina.

NA DVA STROJA

KOLIKO je bila velika i strasna ljubav između Davorjanke i Tita, najbolje se vidi iz priče onih koji su bili upućeni u njihove odnose, a koji kažu da je Davorjanka bez ikakvih emotivnih trauma i moralnih obzira ostavila svog prethodnog ljubavnika Jovu Kapičića i svim žarom predala se novoj ljubavi. Njihova ljubavna veza, intenzivna i iskrena, demantuje sve one psihologe, sociologe i seksologe, koji tvrde da je ljubav između dve egocentrične, egoistične i narcisoidne ličnosti nemoguća, ili, ukoliko do nje dođe, da je kratkog veka.
Posle okupacije Jugoslavije i Titovog prelaska u Beograd, Davorjanka je i zvanično obavljala poslove njegove sekretarice. U pratnji Jaše Rajtera i Veselinke Malinski, Davorjanka je zajedno s Titom iz Beograda otišla na slobodnu teritoriju.

O Titu kao muškarcu, odnosno, seksualnoj osobi, čuo sam nekoliko interesantnih stvari od Spasenije - Cane Babović i od Stane Tomašević. Davorjanka Paunović je Stani jednom prilikom rekla:
- Moj pisaći i polni stroj moraju biti stalno u stanju pripravnosti. Ni za jedan ni za drugi Tito nema određeno vreme. Nekada sam neke naredbe kucala izašavši iz kolone i držeći mašinu na krilu. Jednom prilikom za vreme našeg odnosa neprijatelj je bio veoma blizu mesta gde smo se mi nalazili. Čula se jaka paljba koja se približavala. Ja sam bila jako uplašeno i Tita upozoravala, međutim, on je i dalje radio svoj posao. Njega to nije nimalo ometalo u njegovoj pohoti niti je hteo da prekine, sve dok nije doživeo vrhunac.

Franc Leskošek je Cani Babović ispričao sledeći doživljaj:
- Na čelu slovenačke delegacije jednog popodneva došao sam na zakazani sastanak kod Tita. Stražar ispred Titovih vrata rekao mi je: "Možete da uđete, Tito vas očekuje". Kad smo
ušli u sobu u njoj nije bilo nikoga. Iz susedne prostorije čuli su se uzdasi i krici praćeni jakom škripom kreveta. Krici su postajali sve glasniji, a škripa kreveta sve jača. Izgledalo je da će se krevet raspasti, a osoba u jaucima izdahnuti. Rekao sam drugovima da izađemo napolje da se malo prošetamo, jer ko zna kad će se ovo završiti. Posle jednočasovne šetnje, kad smo ušli u sobu, Tita smo zatekli za radnim stolom, krepkog i dobrog raspoloženja. Pogledao je u časovnik i rekao: "Ne smeta što ste zakasnili, ja sam završio neke važne i neodložne poslove".

Pred kraj rata, Davorjanka se razbolela od tuberkuloze zbog čega je bila upućena na lečenje u Rusiju. U Beograd se vratila neizlečena. Posle kratkog vremena je umrla. Njena smrt je Tita duboko potresla. Ne obaveštavajući nikoga o njenoj smrti, naredio je obezbeđenju da je sahrane u krugu Belog dvora. Želeo je da njegova Zdenka i mrtva bude u njegovoj blizini, a to je bila i njena poslednja želja.

cp.

Domaćica u statusu ljubavnice

[You must be registered and logged in to see this image.]

POSLE smrti Davorjanke Paunović, ukazala se potreba za novom domaćicom Titove kuće. Izbor je pao na kapetana Jovanku Budisavljević iz Četvrte ličke brigade. Ona je u proleće 1945. godine postavljena za službenicu u Maršalatu sa zadatkom da vodi Titovo domaćinstvo i da se stara o njegovoj bezbednosti. Na posao je došla u vojničkom odelu sa cokulama, opasačem i titovkom na glavi.
Jovanka potiče iz čestite stare srpske seljačke porodice. Rođena je 7. decembra 1924. godine u selu Pećani u Lici. Njeni roditelji imali su petoro dece. Dva sina - Maksima i Peru i tri kćeri - Jovanku, Zoru i Nadu. Majka Milica rano im je umrla, a otac Milan stradao za vreme rata. Detinjstvo Jovanke nije bilo srećno. Živela je pored maćehe koja ju je često maltretirala.

Jovankino rodno mesto nosi ime po selu Pećani kod Prizrena. Ona kaže da su njeni preci bili plemići na dvoru cara Dušana. Posle sloma države Nemanjića, preko Crne Gore, Hercegovine i Dalmacije, došli su u Liku. Prezime Budisavljević potiče od imena jednog od tri brata koji su zajedno stigli u Liku (Juriša, Filip i Budiša). Budisavljevići su velika i poznata lička porodica. Jovankini bliži i dalji rođaci su Srđan Budisavljević, kraljev namesnik, Mane Budisavljević, poznati lekar, Savica Kosanović, ministar, i Dragutin Prica, admiral u austrijskoj vojsci. Jovanka je u daljem srodstvu i sa Nikolom Teslom.
Jovanka je sa 17 godina stupila u partizane. Postala je borac Prve ženske partizanske čete, u kojoj su birane najbolje devojke, pošto su njenu kuću zapalile ustaše. Prošla je kroz vojničku obuku i isticala se kao odličan strelac. Posle rasformiranja ženske čete, premeštena je u štab Prvog korpusa na posao bolničarke. Za vreme nemačkog vazdušnog desanta na Drvar istakla se u organizaciji evakuacije ranjenika. U Drvaru je prvi put videla Tita. Radeći kao bolničarka i rukovodilac u prištabskim jedinicama, dočekala je kraj rata. Bila je hrabar borac, dva puta je ranjavana.

ZAJEDNO SA ORDONANSIMA
Na Titov zahtev, Jovanka je uskoro počela da obavlja poslove njegove sekretarice. Da bi u tome bila uspešna morala je da savlada stenodaktilografiju. Uz rad je završila večernju gimnaziju. Jovanka se brinula o mlađim sestrama Zori i Nadi koje je pronašla u domovima za ratnu siročad u Vinkovcima i Otočcu. Devojčice je smestila, po Titovom odobrenju, u vilu u Užičkoj 16, gde im je bila obezbeđena i ishrana. Posle završene gimnazije, Zora je diplomirala na jugoslovenskoj književnosti, a Nada na engleskom jeziku.
Pored navedenih obaveza, Jovanka je zajedno sa ordonansima svake večeri dežurala ispred vrata Titovog kabineta, sve dok on ne bi otišao na spavanje ili je pozvao k sebi. Posle dve godine Jovanka je postala Titova ljubavnica. Kao ljubavnik, Tito je bio nežan, ali je ponekad znao da bude grub i osoran i da Jovanku izgrdi pred osobljem rezidencije, nekada čak i za sitnicu.
Jovanka kaže da je ljubav između nje i Tita bila velika, iskrena i bezrezervna. Nesporno je da je ona tu ljubav tako doživljavala. Međutim, period od šest godina govori da nije bilo bezrezervne ljubavi sa Titove strane. Jovanka se uklapala u Titov stereotip ljubavnice, ali ne i supruge predsednika Republike. Kad je reč o supruzi, Tito je imao visoke standarde u koje se Jovanka teško uklapala. Titovo samoljublje, koje je bilo jače od bilo kakve ljubavi prema drugoj osobi, tražilo je ličnost koja će odgovarati reputaciji legendarnog vođe, genijalnog političara i državnika.
Jovankino zvanje, vaspitanje i obrazovanje bilo je, međutim, ispod onoga što je trebalo da poseduje buduća supruga predsednika Republike. Kako će osoba koja nije pročitala nijednu knjigu van školskog programa razgovarati o književnosti? Kako će neko ko nije bio ni na jednoj umetničkoj izložbi, raspravljati o slikarstvu, skulpturi i arhitekturi? Kako će žena kojoj je partizanska bluza bila prvi kostim, a titovka prvi šešir, pratiti i upražnjavati visoku modu?

Mnoga pitanja u tom smislu Tito je postavljao sam sebi. Došao je do zaključka da ta osoba nije mogla da bude Jovanka. Po mom saznanju, Tito je reflektovao na neku od istaknutih osoba iz umetničkog sveta. I drugi političari i državnici za žene su uzimali mlade i lepe glumice (Napoleon, Peron, Mao Cedung). Uostalom, mnogi njegovi generali oženili su se glumicama, operskim pevačicama i balerinama. Zar on, kome oni nisu bili ni do kolena, da se lošije oženi? Zar on da uzme seosku devojku skromnog obrazovanja čiji su jedini kvaliteti bili mladost i lepota? Jedno vreme Tito je bio oduševljen Zinkom Kunc. Slavna operska pevačica odgovarala bi slavnom antifašističkom vođi. Smetnja je, međutim, bio Zinkin srećni brak sa Titovim generalom.
Kako se ni posle šest godina odugovlačenja odgovarajuća osoba nije pojavila, a određeni drugovi nisu ispunili obećanje da će je pronaći, Titu ništa drugo nije preostalo nego da prihvati Jovanku koja mu je četiri godine bila ljubavnica. Ovo je savremena bajka o Pepeljugi. Princ nije našao Pepeljugu, već se Pepeljuga, zahvaljujući po nju srećnim okolnostima, nametnula princu.

BOLJI OD MLADIĆA

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jovanka Budisavljević udala se za Josipa Broza u aprilu 1952. godine. Njoj je bilo 28 godina, a njemu 60. Kumovi na venčanju bili su Aleksandar Ranković i Ivan Gošnjak. Svečani ručak održan je u vili „Dunavka“ kod Iloka. Pored kumova, na ručku su bili Kardelj, Krajačić i Bakarić.
Prvo Jovankino pojavljivanje kao Titove supruge bilo je na prijemu koji je priređen u čast britanskog ministra inostranih poslova Antoni Idna, 19. septembra 1953. Vest o Titovom venčanju sa Jovankom Budisavljević pronela se svetom kao prvorazredna senzacija. Svi svetski listovi pisali su o Titovoj supruzi kao o stasitoj i lepoj crnki sa dugom, bujnom kosom i krupnim očima.
Mnogo godina kasnije, za vreme boravka u vili kod Iloka, Jovanka mi je lično pokazala sve prostorije „Dunavke“. Na zidovima, koji su većinom bili obloženi drvetom bio je veliki broj Titovih i Jovankinih fotografija koje govore o njihovim dnevnim aktivnostima i izlivima nežnosti. Na zidovima sam bezuspešno tražio slike njihovih kumova, Rankovića i Gošnjaka, ali ih nisam našao. Onaj koji je politički skliznuo, ne samo da je otišao iz života moćnika nego se za njim i svi tragovi brišu.
- Ovde smo proveli jedan deo medenog meseca - pričala mi je Jovanka. - To su bili divni dani. Dok drugi nisu počeli da se mešaju u naš život, mi smo bili idealan bračni par u svakom pogledu. Tito mi je donosio voće i kafu u krevet. Ja nisam dala nikome da mu kuva ručak i večeru. Najdraže mi je bilo da ja to sama činim. On se ljutio govoreći: „Jovanka, gubiš vreme na ono što može i drugi da uradi. Bolje je da to vreme provedemo u šetnji.“ Bilo je vremena za sve, čak ga je bilo i na pretek. Bili smo mladi.
Na te njene reči ja sam se blago nasmejao, misleći na Titovih 60 godina. Ona je shvatila razlog takve moje reakcije i rekla:
- Tito je sa 60 godina bio vitalniji od ijednog mladića.
Bilo mi je posebno drago što sam čuo ove reči iz njenih usta, jer su one bile potvrda mojih prethodnih saznanja o Titovoj seksualnosti, koja me je interesovala, jer je i ona predstavljala važnu karakteristiku njegove ličnosti.

Postojale su mnoge predrasude o Titovom i Jovankinom seksualnom životu, s obzirom na razliku u njihovim godinama i Titovo poodmaklo doba prilikom ženidbe. Te predrasude bile su posledica slabog poznavanja čovekove seksualnosti i u to vreme uvreženog mišljenja da seksualni život ne priliči starijim ljudima i da u starijem dobu postoji samo požuda, a da se seksualna moć gasi.
Naročito se malo znalo o velikim individualnim razlikama među ljudima u pogledu seksualne moći i dužini njenog trajanja. Delom zbog predrasuda, a delom iz zavisti, mnoge žene bile su „zabrinute“ za Jovankin seksualni život. Te predrasude one su najčešće izražavale rečima: „Mi Jovanki na udaji ne zavidimo. Mi se nikada ne bismo udale za starca. Šta vredi Jovanki sve bogatstvo kada nema ono osnovno što normalnoj ženi treba.“ One obrazovanije bi još dodavale: „Po Frojdu je seks najveće čovekovo zadovoljstvo.“
I neki rukovodioci, ljuti na Jovanku, znali su reći: „Ona svoje seksualne frustracije i nezadovoljstva iskaljuje na nama. Bolje je da nađe nekog, pa da se iživi.“ Oni nisu znali da su te frustracije izazvane željom za vlašću, a ne željom za seksom.
Prilikom jednog našeg razgovora o Jovanki i njihovim odnosima, Tito mi je rekao:
- Jovanka je za moju ljubav ostala bez poroda i materinstva. Lišila se začetog deteta, pošto meni nije odgovaralo da imam dete u tim godinama.
Sve ovo govori da Tito spada u grupu seksualno jakih ljudi i da su Jovanka i Tito imali normalan, bogat i skladan seksualni život.

Ostavka ravna smrti

POSLE udaje za Tita za Jovanku su nastupile mirnije godine. Ali to nisu bile godine dokolice i bezbrižnog života, nego godine napornog rada, učenja i usavršavanja. Jovanka je morala da savlada pravila ponašanja i ophođenja u velikom društvu. Morala je dobro da upozna protokol šefa države i diplomatski protokol, kao i svoje protokolarne obaveze. Morala je da savlada svetske jezike i u krajnjoj liniji usvoji građanske manire. U tome su joj pomagale supruge visokih jugoslovenskih rukovodilaca, Vera Velebit, Pepca Kardelj, Lepa Popović, Pjera Popović, Milica Vukmanović i Slavka Ranković.
Iako je imala mnogo nedostataka, Jovanka je nastojala da ih što brže otkloni. Učila je i radila mnogo, tako da je od učenice brzo postala učiteljica. Žena koja u početku nije poznavala ni građanski bontton, vrlo brzo je počela da se meša u državni i diplomatski protokol, da daje svoje predloge i inovacije. Počela je da insistira na hijerarhiji, etikeciji i prefinjenom ponašanju. Tražila je poštovanje svoje ličnosti dok sama nije poštovala druge, pogotovo one koje je smatrala nižim od sebe.

O njenom odevanju starala se Klara Rotšild, modni kreator iz Budimpešte. Pošto je Jovanka imala neograničena sredstva za garderobu i za sve druge lične potrebe, za nju su nabavljani najbolji i najskuplji materijali koji su se mogli naći u svetu. Posle formiranja Kabineta predsednika Republike, formiran je i Kabinet Jovanke Broz. Prva njena sekretarica bila je Jovankina sestra Zora.
Najjači Jovankin adut bio je njen spoljašnji izgled, zbog koga je dobijala komplimente i u zemlji i u inostranstvu. Svojom pojavom ona je dostojno reprezentovala suprugu predsednika Republike. Visoka, vitka, skladno građena, sa dugim vratom, prodornim krupnim očima i dugom crnom kosom, koju je uvijala u visoku punđu, predstavljala je klasičan tip lepote. Ono što je posebno dominiralo u Jovankinom izgledu, što joj je davalo poseban šarm, bio je njen magični osmeh koji je narod odmah nazvao "jugo-osmehom".
Široko razvučene pune usne oivičene niskom pravilnih belih zuba, blago zažarene jagodice i široko otvorene crne, sjajne oči, bile su fizičke karakteristike njenog osmeha. To je bio osmeh srećne i zadovoljne žene, osmeh koji osvaja i pleni. I sam Tito je zapazio magičnost njenog osmeha, kao i utisak koji on ostavlja na pojedince i masu. I zato je govorio: "Smej se, Jovanka, smej!"

POŠTOVANJE ZA PRVU DAMU

[You must be registered and logged in to see this image.]

ŽIVEĆI sa čovekom koji je od svega na svetu najviše voleo vlast, Jovanka je i sama brzo njome bila inficirana. Bez životnog iskustva i životne filozofije, ona nije uspela da se odupre pogubnom dejstvu vlasti. Kasnije, drogirana vladarskom moći, postala je njen veliki zavisnik. Ona je želela da na svakom mestu i u svakoj prilici pokaže svoju moć. Tito joj je u tome svesrdno pomagao. Tražio je da se Jovanka poštuje i sluša, da se oslovljava sa "drugarice Jovanka". Pri vožnji automobilom ona je sedela sa njegove desne strane otpozdravljajući narodu. Učestvovala je na sastancima rukovodstva države i partije, a u mnogim slučajevima i na sastancima sa stranim državnicima. To je od Jovanke napravilo Titovu suvladarku.
Tito je 1962. godine napunio sedam decenija života. To su godine koje predstavljaju biološku i pravnu granicu daljem aktivnom radu. On je tada bio u velikim ličnim, partijskim i državnim problemima. Odlazak u penziju njemu nikako nije odgovarao. Znao je da penzija kod našeg sveta predstavlja ne samo političku nego i socijalnu smrt. Vlast je bila smisao njegovog života. Bez nje Tito nije bio Tito. Zbog toga se on nije želeo odreći vlasti.

Tito je znao da na njegovo mesto pretenduje nekoliko ozbiljnih kandidata, pre svih Kardelj i Ranković. Tu je bila i Jovanka koja je smatrala da je ona jedina sposobna da nastavi njegovo, odnosno njihovo, zajedničko delo, kako je znala da kaže. Za razliku od Kardelja i Rankovića, Jovanka nije želela nasleđe "živog Tita". To njoj nije trebalo, jer je ionako vladala zajedno sa Titom. Ona je želela da nastavi njegovo delo posle njegove smrti. Bila je svesna da godine rade za nju, a protiv Kardelja i Rankovića. Potrebno je bilo još neko vreme da bi ona uz Titovu pomoć napravila ličnu političku karijeru koja je bila preduslov za njeno nasleđivanje Josipa Broza.
U martu 1962. godine na proširenoj sednici Izvršnog komiteta CK SKJ došlo je do podele rukovodstva na Titovu struju, koja se zalagala za centralističko vođenje države i ekonomije, i na struju na čelu sa Kardeljem i Bakarićem, koja je imala suprotne stavove. Kardeljeva i Bakarićeva struja na plenumu je imala većinu, zbog čega je Tito demonstrativno ponudio ostavku. Pitanje je kako bi on prošao da se tada o ostavci glasalo, s obzirom na to da je većina prisutnih bila protiv njegove politike i da su ga smatrali glavnim krivcem za teško stanje u Jugoslaviji, što je on u stvari i bio, jer je imao svu vlast u svojim rukama. Oni koji su bili protiv Titove ostavke, a među njima na prvom mestu Ranković i Gošnjak, nisu dozvolili da se o ostavci glasa. Tražili su od Tita da je povuče, što je on na kraju i učinio.

OBRATI SE NARODU!

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kad sam s Titom, kao njegov lekar, jednom prilikom razgovarao o Jovankinoj privrženosti njemu, a u vezi sa događajem iz 1962, on mi je rekao:
- Pored Rankovića i Gošnjaka, koji su imali veliki uticaj na moju odluku da povučem ostavku, ogromnu ulogu u tome odigrala je Jovanka. Ja sam bio ogorčen atmosferom koja je vladala na sednici Izvršnog komiteta i diskusijama koje su na njoj vođene. Nepoverenje koje mi je tada iskazano smatrao sam izdajstvom od strane najvećeg dela mojih drugova. Zbog toga moja ostavka nije bila puka demonstracija, kako to neki misle, nego iskrena namera da se povučem sa svih funkcija. Kada sam to rekao Jovanki, na nju je to delovalo poražavajuće. Za nju je to bilo i neshvatljivo i neprihvatljivo. Verovatno je u tome videla i svoj veliki gubitak. Rekla mi je da ni po koju cenu ne smem da se povučem sa položaja, jer bi to značilo smrt za nas oboje. Kad sam joj kazao da sam izgubio poverenje većine partijskog rukovodstva, ona mi je odgovorila:
"Obrati se narodu! Tebe je narod izabrao a ne rukovodstvo! Tvoja snaga je u narodu, Tito! Narod je s tobom. Kad vide reakciju naroda svi će se povući u mišiju rupu. Ti još nisi završio svoje delo. Ti si u punoj stvaralačkoj snazi. Ti nisi fizički radnik pa da ti godine ne dozvoljavaju više da radiš. Tvoj mozak je svež. Od tebe narod još mnogo očekuje."

- To je bio koristan savet - rekao mi je Tito. - Zato sam joj neobično zahvalan. Mada sam i ja u međuvremenu došao na tu ideju, njene reči su me ohrabrile i pokazale da je ta ideja ispravna.
O ovome što mi je povodom svoje ostavke rekao Tito, opširno sam razgovarao sa Kardeljem u junu 1977. godine. On mi je tada kazao:
- Svi misle da su odnosi između mene i Tita idealni i da smo mi veliki intimusi. Ali nije tako. Tito je nekoliko puta pokušao da me isključi iz rukovodstva. Jedanput je čak predložio Rankoviću i moju fizičku likvidaciju. Vrhunac naših nesuglasila, a u krajnjoj liniji i netrpeljivosti, javio se posle njegovog govora u Splitu koji sam ocenio demagoškim. Njegova odluka da ja moram da napustim sve partijske i državne funkcije bila je definitivna. Toj njegovoj odluci umnogome je kumovala Titova supruga Jovanka. Mene i moju suprugu Pepcu ona nije podnosila. Ne zbog toga što smo mi imali nešto protiv nje, nego zbog toga što smo bili prijatelji sa Titom. A svako ko je bio u dobrim odnosima sa Titom, bio je u lošim odnosima sa Jovankom.

Kardelj mi je dalje rekao:
- Jovanka mene ne trpi i zbog toga što smatra da ja želim da nasledim Tita. Ona misli da je jedino ona zato predodređena. Bez imalo skrupula ona izjavljuje: "Ja najbolje poznajem Tita i njegovu politiku, zato što smo je zajedno kreirali i vodili. Jedini nastavljač Titovog dela mogu biti ja, Jovanka."

Udar na Rankovića

[You must be registered and logged in to see this image.]

ZBOG velike podrške koju su mu dali na proširenoj sednici Izvršnog komiteta CK SKJ u martu 1962. godine, a i posle nje, Tito je 1963. bez prethodne konsultacije sa najvišim rukovodstvom, imenovao Aleksandra Rankovića za potpredsednika Republika, a generala Ivana Gošnjaka za zamenika vrhovnog komandanta. Dok je ovaj Titov potez naišao na različito reagovanje u vrhovima države i partije, većina građana, makar u istočnom delu zemlje, ova postavljenja prihvatila je sa simpatijama. U narodu su Ranković i Gošnjak slovili kao veliki Jugosloveni. Na njihovo postavljenje na važne funkcije gledalo se kao na jačanje prepreka svakom nacionalizmu i separatizmu. Bio je to garant očuvanja Jugoslavije kao jedinstvene države.

Hrvatski i slovenački nacionalisti i separatisti, kao i nacionalisti u drugim republikama, videli su u ovom Titovom potezu veliku prepreku za ostvarivanje svojih ciljeva. Titova odluka posebno je naišla na loš prijem kod dva glavna pretendenta na Titovo mesto, Edvarda Kardelja i Jovanke Broz. Oni su postavljenje Rankovića na mesto potpredsednika Republike doživeli kao lični poraz. Ovim činom, smatrali su, Ranković je postao jedini siguran Titov naslednik. Svi protivnici ovog postavljenja jedino rešenje za ostvarenje svojih programskih ciljeva videli su u obaranju Rankovića. Znali su da to nije lako ostvariv cilj i da za njegovu realizaciju moraju da se upotrebe sva sredstva.

Tito lično nije imao razloga da se plaši da bi Ranković mogao da ugrozi njega i njegovu vlast. Kao veliki majstor vlasti, on je Rankoviću već bio odsekao krila. Godine 1963. smenio je Rankovićevog velikog prijatelja generala Jeftu Šašića, načelnika Kontraobaveštajne službe JNA i generala Ivana Gošnjaka. Na njihovo mesto, po preporuci Ivana - Steve Krajačića, Tito je doveo Ivana Miškovića Brka, koga je istovremeno postavio za načelnika svoje lične bezbednosti i smatrao ga vrlo poverljivim čovekom. Početkom 1965. godine smenjeni su Vojin Lukić, sekretar za unutrašnje poslove Jugoslavije i dugogodišnji Rankovićev saradnik, i Svetislav Stefanović Ćeća. Na njihova mesta, takođe po preporuci Krajačića, postavljen je Milan Mišković, rođeni brat Ivana Miškovića Brka.
Ove smene i postavljenja Tito je radio uz "saglasnost" Rankovića, a u cilju "rotacije kadrova" i "debirokratizacije službenog aparata".
Kako je rušenje Rankovića predstavljalo teško rešiv problem, sve antirankovićevske snage ujedinile su se u rešavanju tog problema. Osnovno načelo njihove borbe bilo je: "Ranković mora biti smenjen, a Udba razbijena po svaku cenu!"

U REŽIJI KRAJAČIĆA
KRAJAČIĆ, koji je objedinjavao sve ove snage i koordinirao njihovim radom, glavnu ulogu u tome poverio je Jovanki Broz koja je trebalo da ubedi Tita da mu Ranković radi o glavi i da želi da mu preotme vlast. Jovanka je tu ulogu prihvatila pre svega iz ličnih razloga. O svojoj ulozi sama mi je nekoliko puta rekla: "Rankovića, druže doktore, nije smenio Tito već Jovanka Broz. Ja sam bila ta koja je prva otkrila njegove podle namere. Morala sam da ubedim Tita da mu je Ranković lažan prijatelj i da mu je velika greška to što ga je postavio za potpredsednika Republike".
Pod pritiskom Jovanke Tito je polako popuštao. Ona mu je svakog dana servirala nove dokaze o Rankovićevoj nelojalnosti i porastu njegove popularnosti. Neke od tih dokaza Tito je i sam zapazio u filmskom žurnalu. Kod prolaska automobila u kome se nalazio Ranković, ulicama Beograda, građani su se zaustavljali, aplaudirali i skandirali: "Leka! Leka!" Čuo se i poneki uzvik: "Leka predsednik!"

Ranković se u svojim govorima suprotstavljao nekim Titovim idejama i postavkama. Za Titovu ideju da partija treba da vodi a ne da rukovodi, rekao je da to nije realno i istakao svoje mišljenje: "Partija mora i da vodi i da rukovodi. Njena uloga još dugo godina mora da bude odlučujuća." Kardelj je Titu svakog dana punio uši time da je Ranković centralista, da nema ništa demokratskog u sebi i da je najveći neprijatelj samoupravnog sistema.
Cvijetin Mijatović, jugoslovenski ambasador u Moskvi, detaljno je Titu opisao kako je primljena i kako se ponašala delegacija unutraših poslova na čelu sa Rankovićem prilikom posete Sovjetskom Savezu u aprilu 1966. godine. Mijatovićev izveštaj je na Tita šokantno delovao. Nije mogao da zamisli da Sovjeti mogu da prave takve protokolarne gluposti da Rankoviću odaju počasti koje pripadaju samo šefovima država. Jedan od članova delegacije (Šakota), na svečanoj večeri kojoj je prisustvovalo najviše sovjetsko rukovodstvo, podigao je zdravicu u čast "novoga, mladoga predsednika SFRJ".
Sve su ovo bili jasni znaci Rankovićeve rastuće popularnosti i njegovih liderskih ambicija, ali i nedovoljan razlog da bi on mogao biti smenjen, pogotovo da bi smena mogla da prođe bez većih posledica. Titu je najprihvatljivija bila Jovankina ideja da se Ranković i Služba bezbednosti optuže za prisluškivanje šefa države i najviših rukovodilaca, odnosno za zloupotrebu svojih nadležnosti.

- To što si predložila dobra je ideja - rekao je Tito Jovanki. - Ne znam da li si, međutim, svesna da je to kriminalna radnja?
- Pa zar oni nisu kriminalci? Njima takva radnja jedino i pristoji - odgovorila je Jovanka.
Da je Jovanka odigrala ključnu ulogu u promeni Titovog odnosa prema Rankoviću i donošenju njegove odluke da se Ranković smeni, kao i da je Tito prihvatio njenu ideju o prisluškivanju, govore reči koje su njih dvoje uputili jedno drugom prilikom jedne prepirke kojoj je prisustvovao Rato Dugonjić. Bilo je to 1974. godine.
- Ti meni, Tito, ništa značajno i veliko u životu nisi učinio - rekla je Jovanka.
- A Četvrti plenum, Jovanka? - upitao je Tito.
Sve vreme dok je Tito radio na smeni Rankovića, on je sa njim bio u najprisnijim i najsrdačnijim odnosima. Nekoliko meseci pre Rankovićeve smene, njih dvojica su se na jednoj proslavi grlili i ljubili.

TITO UBEĐUJE SRBE
NALAZ prislušnih uređaja u Jovankinoj i Titovoj bračnoj postelji sigurno govori da su oni postavljeni sa Jovankinim znanjem i odobrenjem i da je ona tom činu prisustvovala. U Jovankinu spavaću sobu bez njenog znanja i odobrenja niko nikad nije mogao da uđe, pa čak ni čistačica.
Krajačićev tehničar Božo Rašeta postavio je prislušne uređaje čiji su kablovi išli prema Rankovićevoj vili. On je zbog tog posla specijalno došao iz Zagreba. Uređaje je trebalo da otkrije Vojno-tehnička komisija kao dokazni materijal protiv Rankovića. Jovanka se starala da se sve obavi u tajnosti i da zaposleno osoblje ni po čemu ne primeti da se u rezidenciji nešto događa.
Dok se sve ovo obavljalo, i Tito je stupio u akciju. Najvažnije mu je bilo da ubedi srpsko rukovodstvo i srpski narod da je obračun sa Rankovićem i Službom državne bezbednosti učinjen isključivo zbog njihovih grešaka i da nije uperen protiv Srba već je u njihovom interesu.
Tito je počeo pojedinačno da obrađuje srpske rukovodioce. Jedan od njih, moj pacijent i prijatelj Dušan Petrović Šane pričao mi je o svom razgovoru sa Titom. Prema njegovim rečima, Tito je počeo izokola, molećivim tonom. Imao je izraz duboko razočaranog i rezigniranog čoveka kome je učinjena velika nepravda.

"Zamisli, molim te", bile su njegove reči, "mene špijuniraju. Nemaju poverenja u Tita. Prelaze preko svega onoga što sam za više od 40 godina revolucionarne delatnosti uradio. Zar sam ja to zaslužio? Šta treba da uradim?"
Kad ga je Šane upitao ko to radi i o kome je reč, Tito je odgovorio: "Radi onaj u koga sam imao neograničeno poverenje i koga sam postavio za svoga zamenika. Radi Aleksandar Ranković."
- Bio sam zaprepašćen onim što sam čuo - rekao mi je Šane. Tito mi je postavio direktno pitanje: "Šta ti misliš? Da li ja treba da pređem preko toga?" Ja sam odgovorio: "Ne! Nikako! Iako sam dobar drug sa Rankovićem, taj njegov postupak smatram nedostojnim komuniste i časnog čoveka."

Sličan razgovor Tito je imao i sa još nekim srpskim rukovodiocima kao i rukovodiocima drugih republika. Tito je razgovarao i sa Kočom Popovićem. Tom prilikom ponudio mu je mesto potpredsednika Republike i dobio je njegov pristanak. Titu je ovo bio veoma važan adut. Hteo je da pokaže da Rankovića ne smenjuje zato što je Srbin, jer Srbina postavlja na njegovo mesto.
Kardelj i Jovanka prihvatili su Koču, za koga su smatrali da nije ozbiljan pretendent na Titovo mesto i da je on samo kompromisno rešenje. Koču su prihvatili i Bakarić i Krajačić i njihovi sledbenici, jer su znali da on nije nacionalno opterećen i da je za njega svejedno kako se ko nacionalno oseća.

Mnogo godina kasnije Koča mi je u jednom razgovoru rekao da mu je vlast odvratna i da je nikada nije želeo. Na to sam ga ja upitao: "Zašto ste onda prihvatili mesto potpredsednika SFRJ, mesto na kome se nalazio vaš prijatelj Aleksandar Ranković?"
Bez mnogo razmišljanja on mi je odgovorio:
"Ja sam znao da Ranković mora da ode. Koga je Tito osudio on je bio reka bez povratka, politički mrtvac. Na upražnjeno mesto mogao je doći i gori od mene. Ja sam mesto potpredsednika prihvatio da bi napakostio onima koji su me bili otpisali i obmanuo one koji misle da će od moga položaja nešto profitirati."

Brežnjev preti Zagrebu

KAD je Ranković poslednji put izlazio iz Titovog kabineta, Titova pudlica Bil ga je ispratila glasnim lavežom. Tito je na Bila viknuo: "Fuj Bil, fuj Bil!" A u sebi je verovatno pomislio: "Na njega nećeš više nikada lajati."
Nekoliko dana posle razgovora sa Titom, prema rečima Dolanca, Ranković je molio Kardelja da ga primi na jedan minut. Na vratima, ne ulazeći u kuću, Ranković je rekao: "Bevc, da li ti veruješ da sam ja špijunirao Tita?" Kardelj ga je pogledao i bio potresen onim što je video. Pred njim je stajao skrhani čovek s paćeničkim izrazom lica i suzama u očima. Kardelj je spustio pogled ka zemlji i malo se zamislio. Ponovo pogledavši Rankovića, rekao je: "Ne verujem." "Hvala", rekao je Ranković, okrenuo se i otišao. Iako je na plenumu govorio suprotno od onoga što je kazao Rankoviću, Kardelj je imao neku grižu savesti zbog čega je pokrenuo pitanje Rankovićeve abolicije. Reagujući na taj predlog, Jovanka je rekla:

- Rankovića treba ubiti i zakopati tri metra ispod zemlje!
Jovanka mi je jednom rekla:
- Ne znate vi, druže doktore, ko je Tito! To nije ona osoba za koju se predstavlja. Svi misle da je Tito raščistio sa maspokom u Hrvatskoj. Niko ne zna da je Jovanka Broz likvidirala "hrvatsko proleće" i otreznila Tita. Tito je, druže, ljuta guja... Ljuta guja nacionalistička!
Ove njene reči bile su samo potvrda onoga što sam i naslućivao i pretpostavljao, a to je da je Tito za vreme nacionalističke euforije u Hrvatskoj bio duboko zagazio u nacionalističke vode. Nije mi, međutim, bilo jasno kako je Jovanka Tita otreznila i izvukla na pravi put, kako ona kaže. Da li je ona imala za to dovoljno snage i moći? Da li je to samoinicijativno uradila ili po nagovoru nekog drugog? Kakva je u tome bila uloga Edvarda Kardelja, a kakve su bile uloge Steve Krajačića i Vladimira Bakarića?

U ČETIRI OKA
ZNAO sam samo jednu osobu koja mi je mogla dati pravi odgovor na ova pitanja. Bio je to Stane Dolanc, sekretar Izvršnog komiteta CK SKJ, s kim sam se vremenom sprijateljio. On je pored Tita imao glavnu ulogu u tim događajima. Za razgovor o "hrvatskom proleću" iskoristio sam jednu Dolančevu posetu mojoj kući. Posle riblje večeri i "fruškogorskog bisera" prešli smo u dnevnu sobu da pušimo i kafenišemo. Pri obostrano dobrom raspoloženju obratio sam se Dolancu rečima:
- Dugo sam čekao priliku da sa tobom povedem razgovor o temi koja me posebno interesuje. Smatram da boljeg sagovornika od tebe o "hrvatskom proleću" ne mogu naći pošto si ti bio jedan od glavnih učesnika i Titovih saradnika u tim događajima.
- Čemu toliki uvod, Aco? Kaži otvoreno šta te interesuje - rekao je Dolanc.
- Ono što mislim da ti kažem odnosi se na Tita. Njegova supruga Jovanka mi je rekla da je Tito za vreme maspoka pružao podršku hrvatskim nacionalistima...

Kad sam završio rečenicu, pažljivo sam pogledao Dolanca. Bio je zaprepašćen i uplašen. Jako se zakašljao pošto je duboko povukao dim cigarete. Pogledao je unaokolo, po navici starog obaveštajca, i uzbuđeno rekao:
- Aco, šta pričaš?! Kako ti tako nešto pada na pamet. Sve i da je to tačno, ti to ne smeš da kažeš. Jovanka može svašta da priča, Tito će njoj oprostiti. Tebi sigurno neće.
Plašeći se da Dolanc ne odbije da razgovaramo na ovu temu, potegao sam sledeći adut:
- Mi, Stane, razgovor vodimo kao prijatelji, u četiri oka. On je potpuna tajna. Siguran sam da nijedan od nas tu tajnu neće otkriti.

Zatim sam Dolancu rekao:
- U jednom razgovoru u Karađorđevu upitao sam Tita zašto odmah na početku nije preduzeo mere koje je preduzeo 1971. godine i na taj način sprečio da maspok u Hrvatskoj uzme tolike razmere da ga je kasnije gotovo bilo nemoguće zaustaviti.
- Baš me interesuje šta ti je Tito na to odgovorio - rekao je Dolanc.
- Kazao mi je da je čekao da situacija sazri i da se nacionalisti pokažu u pravoj boji.
- Tito ti je dao pravi odgovor. Ja tu nemam šta da dodam.
Ali, ni ja se nisam predavao. Rekao sam:
- Mislim da je to bio samo Titov izgovor i da suština nije u tome. Pre će biti da je neko Tita u poslednjem momentu otreznio i da je ono što je on uradio u Karađorđevu 1971. uradio pod nečijim velikim pritiskom. Tebe molim da mi kažeš ko je taj koji je to učinio. Da li je to bio Kardelj, Bakarić ili neko drugi, pošto ne verujem da je Jovanka imala dovoljno snage da to sama uradi.

Dolanc se duboko zamislio, otpio je gutljaj kafe, zapalio novu cigaretu i rekao:
- Stvarno mi nije jasno šta tebi, kao lekaru, ta saznanja znače. Koliko znam ti ne misliš da se baviš politikom, a nisi ni istoričar.
- Tačno je to što si rekao, Stane. Ali, veliki sam zaljubljenik u istinu.
Dolancu sam zatim kazao da sam od generala Jefte Šašića lično čuo da je Savka Dapčević užem krugu saradnika rekla: "Ako nas Tito podrži, mi smo pobedili! U suprotnom - sve će biti uzalud. Moramo nastojati, služeći se svim sredstvima, da Tita pridobijemo na našu stranu".

TAKTIKA BELE RUŽE
TITU je Savka Dapčević bila simpatična i kao rukovodilac i kao žena. Prema njoj je pokazivao izvesnu slabost. Planirao je da joj ponudi visoku saveznu funkciju. Miku Tripala mnogi su već videli kao Titovog naslednika. Savka je dobro poznavala Tita. Znala je da je on vrlo sujetan čovek, zbog čega je igrala na tu kartu. Insistirala je da se u svim hrvatskim sredstvima javnog informisanja, na političkim sastancima i samoupravnim skupovima, Tito glorifikuje do maksimuma. Nazivali su ga najvećim sinom hrvatskog naroda, hrvatskim ujediniteljem i proširiteljem granica Hrvatske. Stavljali su mu u amanet da ispuni hiljadugodišnji san svih Hrvata o samostalnoj hrvatskoj državi. Nudili su mu krunu hrvatskog kralja Zvonimira.
Vrlo smišljeno počele su u Hrvatskoj da se pevaju pesme po uzoru na partizanske. One su izražavale ljubav i brigu prema Titu i kazivale šta od njega očekuje njegov voljeni narod. Neki od ovih stihova su glasili: "Kliče vila s Velebita i pozdravlja druga Tita/Druže Tito, mili brate, vrati nam se u Hrvate/Tebi svoje ruke pruža i hrvatska Bela ruža (Savka)/Druže Tito, ljubim te u čelo/Ti obuci ustaško odelo/Druže Tito, ostavi Jovanku, pa oženi profesorku Savku".

Kad sam naveo ovaj poslednji stih, Dolanc se nagnuo prema meni i rekao:
- Kad smo jednom razgovarali o situaciji u Hrvatskoj, ja sam Titu naveo iste stihove koje sam od tebe sada čuo. Očekivao sam njegovu ljutitu reakciju. Umesto toga, on se nasmejao i kroz šalu rekao:
- Vidi ti fakina u šta bi oni mene da obuku. Još hoće i da me ožene.
Posle kratke pauze, Tito me je upitao:
- Je li, bogati, Dolanc, koliko Savka ima godina?
Obojica smo se slatko nasmejali ovim Titovim rečima, a ja sam nastavio:
- Titovo držanje u "slučaju Žanko" bilo je veliko iznenađenje. Tito ne samo da nije uvažio opravdane i istinite stavove u Žankovim člancima, već ih je i sam osudio dajući podršku hrvatskim nacionalistima. Na "slučaju Žanko" Titovo jugoslovenstvo - s kojim se on svesrdno služio u osvajanju vlasti i održavanju na njoj - raspalo se u paramparčad. Maska je pala. Tito je pokazao lice hrvatskog nacionaliste...

Dolanc je skočio na noge, uneo mi se u lice i rekao:
- Aco, molim te, prestani! Ne želim više da te slušam! Pređimo na drugu temu. Ja sam mislio da ti Tita više ceniš, poštuješ i voliš.
- Stane, molim te, sedi! Ne možeš reći da ja ne cenim, ne poštujem i ne volim Tita ako sam rekao da je on u jednom trenutku pogrešio. Nećeš valjda i ti kao i mnogi drugi reći da je Tito bezgrešan, da je Tito Bog...
Upitao sam Dolanca da se možda nije uplašio našeg razgovora i da li želi da ga prekinemo.
- Ne, razgovor ćemo nastaviti. Ako bismo ga sad prekinuli to bi značilo da među nama nema poverenja.
- Slažem se - rekao sam. I postavio sledeće pitanje: - Da li je Brežnjev uticao na podelu u hrvatskom rukovodstvu, odnosno distanciranje Krajačića, Bakarića i njihove grupe od Savke Dapčević i Mika Tripala...

- Postavio si mi vrlo delikatno pitanje. Osim Tita i mene, mali broj ljudi zna odgovor na njega, jer se on čuva u najvećoj tajnosti. Čak sam i ja teško došao do te informacije. Brežnjev je, zaobišavši Tita, preko Steve Krajačića poslao ličnu poruku Bakariću pretećeg sadržaja. Ukoliko Bakarić ne zaustavi divljanje hrvatskih nacionalista i ustaša, Sovjetski Savez biće prinuđen da Zagreb, kao leglo fašista i ustaša, sravni sa zemljom. Sovjetski Savez podneo je ogromne žrtve da bi fašizam bio uništen i njegovo vaskrsavanje neće dozvoliti ni po koju cenu.
Bakarić, koji je bio vrlo plašljiv čovek, ovu poruku shvatio je ozbiljno. Nesumnjivo je da je Krajačić o ovome upoznao i Jovanku i tražio od nje da izvrši pritisak na Tita kako bi se i on na vreme distancirao od Savke Dapčević i Mike Tripala, odnosno njihove politike.

Opet spremaju noževe

NA koji način je Leonid Brežnjev uspeo da preobrati Tita i da ga u vreme hrvatskog maspoka izvuče iz nacionalističkih voda?
Kada sam ovo pitanje postavio Stanetu Dolancu, on me je najpre ozbiljno i ispitivački pogledao, a onda rekao:
- Aco, ti opet tražiš đavola! - Ti kao da zaboravljaš ko je Tito. Nemoj da nas đavo odnese obojicu. Sipaj mi čašu vina da se malo povratim. Ne krijem da si me svojim pitanjima uplašio.
Otpivši gutljaj vina, on je rekao:
- Brežnjev je učinio veliki pritisak na Tita. U tom pritisku bilo je i drugarskih i prijateljskih molbi, ali i pretnje silom. Ti znaš kakvi su bili njihovi odnosi. Njih dvojica bili su veliki prijatelji, što im nije smetalo da svaki od njih gleda svoje interese i svoju politiku. Mislim da se 1971. Brežnjev više služio pretnjom nego molbom. Nekoliko meseci pre sednice u Karađorđevu Brežnjev je posetio Jugoslaviju i sa Titom vodio višečasovni razgovor u četiri oka.

- Dolazak Brežnjeva u našu zemlju - nastavio je Dolanc - u listu "Pravda" bio je propraćen velikim člankom na naslovnoj strani. Njegovu sadržinu dobro sam zapamtio. U njemu se kaže: "Nacionalističke strasti u Hrvatskoj dobile su neviđene razmere. Reč je o pokretu koji pod vidom socijalističke demokratije želi da razbije Jugoslaviju. Imperijalisti čekaju da se Jugoslavija raskomada pa da svako prigrabi po deo plena. Zbog njenog vojno-političkog položaja i značaja pitanje opstanka Jugoslavije nije više samo unutrašnje pitanje te zemlje. Njen raspad imao bi vrlo tragične posledice na odnose na Balkanu, Evropi, pa i celom svetu. Sovjetski Savez to neće nemo posmatrati i čekati skrštenih ruku da stvari dobiju nepovoljan tok."
- Zar posle ovog članka u "Pravdi" treba pretpostavljati o čemu su i kako razgovarali Tito i Brežnjev u četiri oka - zaključio je Dolanc. Posle ovog sastanka, prilikom jednog Titovog razgovora sa partijskim rukovodstvom Hrvatske, Tita je telefonom pozvao Brežnjev. Posle razgovora Tito je ušao u salu i glasno rekao: "Brežnjev mi nudi vojnu pomoć za borbu protiv hrvatskih nacionalista!"
- Da li je to bila zvanična najava intervencije trupa
Varšavskog pakta? - upitao sam Dolanca.
- Zvaničnih najava nije bilo, međutim, u dva navrata
Čaušesku nas je obavestio o pripremama trupa Varšavskog pakta za invaziju na Jugoslaviju kao sprovođenje Brežnjevljeve doktrine o "ograničenom suverenitetu". Jednom sam ja umesto Tita na poziv Čaušeskua išao u Rumuniju i tada mi je on rekao da su trupe već spremne i da se očekuje samo naredba za početak invazije. Drugi put je Čaušesku lično doleteo avionom i sastao se sa Titom ukazujući mu na svu ozbiljnost koja preti Jugoslaviji od invazije.

BRIGA ZA SRBE
ZAMOLIO sam Dolanca da mi kaže kako on vidi Jovankinu ulogu u "hrvatskom proleću", pošto tvrdi da je ona osvestila Tita i raskrstila sa hrvatskim nacionalistima.
- Moram biti stvarno objektivan - odgovorio je Dolanc - i reći ono što sam čuo i u šta sam se lično uverio. A čuo sam da je Jovanka dobila veliki broj usmenih i pismenih podataka iz srpskih krajeva u Hrvatskoj, a naročito iz Like. Isto tako čuo sam da je na razgovor primala neke penzionisane generale. Ne znam, međutim, ni za jedan njen javni nastup u štampi u smislu osude hrvatskih nacionalista, odnosno odbrane srpskog življa u Hrvatskoj.

Ali se sećam jednog događaja iz oktobra 1971. godine. Došao sam u Karađorđevo da Titu referišem o situaciji u Hrvatskoj. Tito me je zadržao na ručku. Iako je tog dana bio Jovankin rođendan, oni su celo pre podne proveli u svađi. Tito mi je rekao da ostanem da bi on mogao makar mirno da ruča. U toku ručka Jovanka je pričala o hrvatskom nacionalizmu i sudbini koja očekuje Srbe. Rekla je: "Ako armija ne interveniše, provešće se kao 1941. godine. Nadam se da ovoga puta Srbi neće biti naivni i lakomisleni i ići kao ovce na klanje." Dok je to govorila uporno je gledala u Tita. Tito je sve vreme
ćutao. Nije pokušavao ni da ospori ni da odobri Jovankine reči.
Razgovor s Dolancom završio sam rečima:
- Hvala ti, Stane, sada mi je Jovankina uloga u "hrvatskom proleću" potpuno jasna. Njene reči nisu bez osnova. Ona je sigurno uticala na Tita, ali verovatno bez većeg efekta. Zasluge Brežnjeva u razbijanju hrvatskih nacionalista ona je sebi pripisala.

Karađorđevo 1. maja 1976. godine. "Predsednik Tito i ja šetamo jednom stazom. Fizički smo blizu, a u mislima ko zna koliko daleko. Ja razmišljam o kultivisanoj prirodi koja je meni lepša od divlje. Karađorđevo je nekad bilo salaš sa kaljavim putevima i stazama, jezerom obraslim u trsku i šašu. Sada je Karađorđevo divan park sa velikim zelenim površinama, kanalima koje premošćuju drveni i betonski mostovi, sa ribnjacima i bistrim jezerom. Sve je ovde urađeno sa puno ukusa i pažnje, tako da deluje skladno i funkcionalno."
Iz razmišljanja trgla me je predsednikova primedba:
- Dosta je, druže doktore, bilo prvomajskih parada. Evo, provešćemo jedan miran praznik rada. Te parade su skupe, a narod je već pomalo zamoren njima.
Osećam, međutim, da mu prvomajska parada ipak nedostaje. Stvorenih navika čovek se teško odvikava. Tito samo pokušava da sebe i mene ubedi da je doneo ispravnu odluku.

BITKA ZA NASLEDNIKA
JA potvrđujem ove njegove reči prisećajući se prvomajskih parada u kojima sam i sam učestvovao. Prolazili smo ispred svečane tribine noseći sve - od lopate do lokomotive. Nije se znalo ko je srećniji - mi koji prolazimo u defileu ili usrećitelj koji vidi svoje srećne podanike. Ali, kako je život čudan i pun iznenađenja. Evo, danas Tito i ja šetamo jedan pored drugoga, a nekada smo bili tako daleko.
- Da li će danas neko doći u posetu? - rekao sam tek nešto da kažem.
- Ne, odgovorio je Tito. - Danas za ručkom glavni i jedini gost bićete vi, druže doktore. To je predložila drugarica Jovanka.
- Ja vam se zaista zahvaljujem na pozivu i ukazanoj časti - rekao sam vrlo iznenađeno.
Ručak je bio poslužen na otvorenom prostoru, u ambijentu ukrašenom ukusnim cvetnim aranžmanom. Sve troje smo bili svečano odeveni, i svečarski raspoloženi. Jovanka je bila u elegantno skrojenom kompletu pastelnih boja, sa bogatom punđom i diskretnom šminkom. Uz dobro raspoloženje delovala je vrlo otmeno. Tito je bio u teget odelu koje se slagalo sa bojom njegove svilene kravate. Njegove duhovite dosetke održavale su naše dobro raspoloženje. Ono što me je posebno iznenadilo bili su komplimenti upućeni meni. Jovanka je rekla da je Tito mojim dolaskom mnogo dobio, jer su mu prethodni lekari ograničavali fizičke i intelektualne aktivnosti. Malo je trebalo, kazala je Jovanka, pa da Tito bude otpisan. Ove njene reči Tito je potvrdio klimanjem glave.

Pošto sam se zahvalio na ovim pohvalama, Jovanka je rekla:
- Vama je, druže doktore, poznato da je Tito po Ustavu doživotni predsednik. No, i pored toga, neki već sada neskriveno reflektuju na njegovo mesto.
Odgovorio sam da mi je, naravno, poznato da je drug Tito doživotni predsednik i zato me čude njene reči, pogotovo što je predsednik mentalno svežiji od svih svojih saboraca, a i od mnogih iz mlađe generacije. Ovo sam rekao zato što sam zaista tako mislio. Bio sam očigledno ubedljiv što je imalo povoljan efekat na oboje.

- Tako vi mislite, druže doktore - rekla je Jovanka prilično uzbuđeno. - Tako misle i oni koji Tita dobro poznaju i vole, ali tako ne misle oni kojima je vlast draža od Tita.
Tito je delovao pomalo nezainteresovano i odsutno, ili je takvo ponašanje glumio. Ja sam bio oprezan, jer, po svemu sudeći, morao sam da odgovorim na vrlo delikatna pitanja.
Naš razgovor bio je povremeno prekidan zbog prisustva posluge. Kad je doneto glavno jelo, Jovanka je rekla posluzi da od sada dolazi samo na poziv.
Znao sam da ona ima nešto važno da kaže, nešto što posluga ne bi smela da čuje.
- Druže doktore - rekla je - vi ste obrazovan čovek i dobar psiholog, a uz to i vrlo kritičan, zbog toga mislim da vam neće biti težak odgovor na moje pitanje a ono glasi: Šta mislite o Dolancu kao o čoveku, političaru i državniku?
Jovankino pitanje me je prilično iznenadilo. Tito se trgao nagnuvši se prema meni i sa znatiželjom očekivao moj odgovor.

Senka Staneta Dolanca

ZA vreme prvomajskog ručka u Karađorđevu, kome smo 1971. godine prisustvovali samo Tito, Jovanka i ja, kao Titov lični lekar, Jovanka mi je postavila sledeće pitanje:
- Šta mislite o Stanetu Dolancu kao čoveku, političaru i državniku?
- Drugarice Jovanka - rekao sam - ja nisam imao tu čast i zadovoljstvo da se dosad upoznam sa drugom Dolancom, zato iz ličnog iskustva ništa ne mogu reći. Prateći njegove govore, diskusije, članka i javna istupanja, stekao sam utisak da je on energičan, inteligentan i vešt političar. O njegovim drugim kvalitetima zaista ne mogu da sudim. Ono što bih još mogao da dodam to je da drug Dolanc, po mom mišljenju, odan predsedniku Titu i da je jugoslovenski orijentisan.

- Znači, ispunjava sve uslove da nasledi Tita - rekla je ironično Jovanka.
- Izvinite, drugarice Jovanka, ja nisam govorio o Dolancu kao o Titovom nasledniku, nego o Dolancu kao jednom od partijskih rukovodilaca.
- Ne znam da li se pravite naivni ili niste iskreni - rekla je Jovanka.
Ovo me je malo uvredilo zbog čega sam nešto povišenim tonom reagovao:
- Drugarice Jovanka, tražite od mene da dam meritorno mišljenje o čoveku kojeg znam samo preko sredstava informisanja.
Tito se tada aktivno umešao u razgovor. Obraćajući se supruzi, rekao je:
- Kako, Jovanka, tako možeš da govoriš! Ti si stvarno opsednuta Dolancom.

RADI TI O GLAVI
OBRAĆAJUĆI se Titu, Jovanka je ljutito rekla:
- Ne čudi me mnogo što doktor ima takvo mišljenje o Dolancu. On nije imao dosad prilike da ga upozna, a kad ga bude upoznao, mišljenje će promeniti. Čudi me da ti ne možeš da proceniš tog pokvarenjaka. On ti stalno radi o glavi, a ti nikako ne možeš to da shvatiš.
Zatim se obratila meni:
- Očekivala sam od vas, doktore, da ćete me podržati u ovom mom mišljenju. Tito nije još shvatio loše Dolančeve namere iako mu ja na to stalno ukazujem. Ja moram biti jako otvorena. Meni je Tito sve u životu i zato moram nastojati da ga maksimalno zaštitim. Verujem da ćete mi i vi u tome pomoći. Da nema Tita, ove hijene bi me rastrgle. Tito! Tito! Dolanc ti stalno izmiče stolicu, a ti to ne osećaš. Kada se nađeš na zemlji onda će ti valjda biti jasno, ali će tada biti kasno.
Ove reči bile su Titu vrlo neprijatne. Na njegovom licu primećivali su se ljutnja i bes. Savladavaši se, on je pokušao Jovanku da razuveri:
- Ti si tvrdoglava Ličanka. Kad nešto uvrtiš u svoju glavu, niko ti to ne može iz nje izbiti. Čula si od doktora šta misli o Dolancu. I vidiš da se ne slaže s tvojim mišljenjem.

Na to mu je Jovanka odgovorila:
- Doktor je samo rekao da Dolanca dovoljno ne poznaje i da nije bio u mogućnosti da ga proceni, pogotovo što je Dolanc lukav i zna da se prikrije. To što je rekao da ne veruje da ti Dolanc izmiče stolicu, to je samo njegova pretpostavka. Uostalom, on je lekar, a ne političar.
Ja sam ćutao, ne pokušavajući da joj protivrečim. Meni je bilo drago, a to je u ovom razgovoru bila moja velika prednost, što su oboje mislili da sam ja apolitična ličnost. Preda mnom su i Jovanka i Tito slobodno izlagali svoje političke poglede o događajima i ličnostima. Ako bih ja o tim pojavama i ličnostima imao suprotno mišljenje, oni se na mene nisu ljutili, jer su smatrali da imam pravo na političku grešku.
- Možda ja stvarno nisam dobro ocenio Dolanca kao ličnost i kao rukovodioca - rekao sam. - Spreman sam da prihvatim vaše mišljenje, pošto ga vi, drugarice Jovanka, bolje poznajete. Ali ono što ne mogu da prihvatim, što je daleko od moje logike, to je da Dolanc može da ruši druga Tita kojem je funkcija predsednika doživotno zagarantovana. Drug Tito je idol svakog Jugoslovena. On je živa legenda i nezamenjivi vođa. Nema te sile, u vidu institucije ili ličnosti, koja bi mogla išta protiv Tita da učini. Titu preti opasnost od Dolanca kao lavu od miša, a pokušaj izmicanja stolice liči mi na pokušaj da se kamenom sruši piramida.

DIOGEN I ALEKSANDAR

OBOJE su me vrlo pažljivo slušali. Posle ovih mojih reči Tito je blistao od zadovoljstva. Jovanki je bilo milo što sam Dolanca u odnosu na Tita minimizirao, ali nije bila zadovoljna što Dolanca nisam okarakterisao kao Titovog neprijatelja i što kao Titovog potencijalnog naslednika nisam imenovao nju, Jovanku Broz.
Na kraju, kada s pričom o Dolancu nije postigla svoj cilj, postavila je direktno, provokativno pitanje:
- Vi, doktore, poznajete gotovo sve jugoslovenske rukovodioce. Ko bi, po vašem mišljenju, mogao da zameni Tita. Kad kažem to, mislim na dalju budućnost.
- Drugarice Jovanka, ja o tome nisam razmišljao, a i ne želim da razmišljam - Da bih prekinuo neugodnu situaciju podigao sam čašu i rekao: - U zdravlje i za dug život našeg predsednika Tita, a o njegovom nasledniku razmišljaćemo u 21. veku!

Da ne bi senka Staneta Dolanca stalno lebdela iznad našeg stola, ispričao sam im anegdotu o Diogenu, poznatom grčkom mudracu koji je i danju i noću nosio upaljen fenjer. Kad su ga pitali zašto to radi, rekao je da traži čoveka. Za Diogena se priča da je spavao u buretu. No, poenta je u nečem drugom. Kad je Aleksandar Makedonski osvojio grad u kome je živeo Diogen, želeo je da vidi tog čuvenog mudraca. Diogena je našao na ulici kako sedi naslonjen na zid kuće i sunča se. Aleksandar mu je prišao i zapitao ga da li je on taj slavni Diogen, a ovaj mu je odgovorio: "Ja znam da sam Diogen, a da li sam mudrac, to drugi neka kažu". "Ja sam Aleksandar Makedonski. Za mene si sigurno čuo. Moja je moć tolika da mogu da ti učinim šta god želiš", kazao je veliki vojskovođa. "Želim da mi ne zaklanjaš sunce i da mi ne oduzimaš ono što su mi bogovi dali", kazao je Diogen Aleksandru.
- Mislim da Dolančeva senka ne bi trebalo da bude iznad ovog stola i da nam oduzima ugodne trenutke i kvari ugodno praznično raspoloženje - rekao sam.
- U pravu ste, doktore, rekao je Tito, smejući se. Ali, mi izgleda ne možemo bez defilea. Eto, umesto da pričamo o nečem drugom, pred nama stalno defiluju drugovi na čelu sa drugom Dolancom.

Naslednik po testamentu

[You must be registered and logged in to see this image.]

KARAĐORĐEVO, april 1975. godine. Tito i ja u prepodnevnoj šetnji. Predsednik je bio izvanredno raspoložen. Fizički se dobro osećao, a psihički tonus mu je bio povišen. Lepo vreme samo je popravljalo njegovo raspoloženje. U jednom trenutku zastao je i obratio mi se rečima:
- Druže doktore, nadam se da vam neće biti teško što ću vas opteretiti jednim svojim porodičnim problemom.
Ne čekajući da bilo šta kažem, on je nervozno nastavio:
- Vi ste sigurno u toku razgovora s drugaricom Jovankom zaključili da se ona ne zadovoljava samo zvanjem i ulogom supruge predsednika republike. Njene ambicije su mnogo veće. Ona želi da ima neku značajnu političku i državnu funkciju i duboko je nesrećna što to do sada nije ostvarila. Traži od mene da joj to omogućim. Meni je nezgodno da protežiram svoju suprugu, pogotovo što znam da bi to naišlo na vrlo nepovoljne reakcije, ne samo kod rukovodstva, nego i u narodu. Elena Čaušesku, s kojom Jovanka voli da se upoređuje, izabrana je 1972. u CK KP Rumunije, a godinu dana kasnije u njegov Izvršni biro. Jovanki su neki drugovi bili obećali da će je na 10. kongresu SKJ predložiti za člana CK, ali obećanje nisu ispunili. To "izdajstvo" vrlo teško je podnela.

- Poznato mi je kako je reagovala - kazao sam. - Nije im ostala dužna. Nazvala ih je najružnijim imenima.
- Kako vi to znate? - iznenadio se Tito.
- Dobri lekari, u koje neskromno ubrajam i sebe, najbolje su obavešteni ljudi. Verovatno, druže predsedniče, znate da među mojim pacijentima ima mnogo istaknutih državnih i političkih rukovodilaca. Kad god sam u mogućnosti ja im rado pružam svoje usluge, a oni meni svoju zahvalnost i poverenje.
Da bih ilustrovao svoju tvrdnju da se ništa ne može sakriti, spomenuo sam Titu bajku "U cara Trojana kozje uši". Na to mi je on rekao:
- Tačno, nijedna tajna ne može se zakopati u zemlju. I ja imam jedan problem o kome dosad nikome nisam ništa govorio. Vi ćete biti prvi kome ću to reći.

TAJNA JOSIPA BROZA

POSLE ovih reči on je zastao, osvrnuo se unazad i pogledao ka pratnji, koja je takođe zastala. Rastojanje između nas i pratnje bilo je oko 15 metara. Tito me je pogledao pravo u oči i kazao:
- U najvećem poverenju reći ću vam da Jovanka želi da postane šef države, odnosno da me nasledi na mestu predsednika SFRJ i mestu predsednika SKJ. To kod nje više nije samo želja nego i čvrsta namera, pri čemu ona nastoji da ostvari sve potrebne uslove koji će joj to omogućiti. Ona, kao što sam vam već rekao, insistira da dobije visoku političku ili državničku funkciju. Pored toga, insistira i na mom političkom testamentu, kojim bi ja nju odredio za svog naslednika kao ličnost koja je jedino sposobna da nastavi moju politiku. Pri tom, ona zaboravlja da smo mi ustavna zemlja i da funkcija predsednika države nije nasledna nego izborna. Ona smatra da sam ja svemoguć i da joj to mogu da obezbedim.

- Moram vam reći - nastavio je Tito - i to da ona moje mesto želi samo posle moje smrti ili u slučaju da se meni nešto dogodi. Složićete se da su njene ideje apsurdne i iracionalne i kao takve zabrinjavajuće. Rečeno medicinskim rečnikom ove ideje su bolesne, pa prema tome bolesna je i osoba koja ih izražava. Jovanka se mora lečiti. Vaša pomoć, druže doktore, može mi biti od velike koristi. Moramo razraditi plan koji
će kompleksno obuhvatiti ovaj problem.
Dok mi je Tito poveravao svoju tajnu, ja nisam hteo nijednim gestom da pokažem da mi je ta problematika dobro poznata. Glumio sam iznenađenog čoveka. Kad je on završio govor, ja sam uzviknuo:
- Neverovatno! Da li je to moguće?!
- Neverovatno - rekao je Tito - ali je ipak moguće. Eto vidite kakve sve probleme ja treba da rešavam.
Ja sam se najsrdačnije zahvalio na poverenju koje mi je Tito ukazao i rekao da ću ono što mi je kazao čuvati kao najveću tajnu.

Nastavili smo šetnju, a Tito je rekao:
- Jovanka je bolesnik koga treba lečiti. Znam da će lečenje biti teško, ali se mora pokušati. Pri tom se mora paziti da se ne povredi njena ličnost. Poznato vam je da je ona vrlo sujetna. Problemu se mora pristupiti s više aspekata. S jedne strane, treba je razuveriti u onome što je zamislila i objasniti da se njene ideje ne mogu realizovati. S druge strane, potrebno je izvršiti sublimaciju njenih ideja i ponuditi joj neku primamljivu društvenu funkciju koja će joj omogućiti vlast, publicitet i popularnost. Ja imam neke ideje, pa bih hteo da ih zajedno razmotrimo i da delujemo u istom pravcu. Ta druga forma njenog angažovanja po mom mišljenju trebalo bi da bude u sferi humanitarnih delatnosti. Mislim da bi bilo najbolje da se uključi u rad Crvenog krsta Jugoslavije, kao njegova predsednica. Šta vi mislite o tome?
- Potpuno se slažem sa vama - rekao sam. - Crveni krst je najveća i najjača humanitarna organizacija. Kao predsednica Crvenog krsta Jugoslavije, Jovanka bi bila angažovana na rešavanju humanitarnih problema ne samo kod nas nego i u svetu. Njen rad u zemlji i inostranstvu bio bi umnogome olakšan činjenicom da je vaša supruga. Ona ne bi nastupala samo kao predsednica našeg Crvenog krsta, već i kao supruga predsednika Jugoslavije, čuvenog antifašističkog vođe i svetskog lidera. Jedina nezgoda bila bi njeno dugo odsustvovanje od kuće.
- Stvarno? Vi to ozbiljno mislite.
- Ne da mislim, nego sam u to siguran.

POLITIKA ILI NIŠTA
OVE moje reči ostavile su na Tita jak utisak. Stari lisac je u tome video i ličnu korist. Jovankino odsustvo bi mu dobro došlo. Imao bi više lične slobode i mira. Dužinu trajanja masaže niko mu za vreme Jovankinog odsustva ne bi ograničavao, a i njegov odnos prema fizioterapeutkinji van medicinskih prostorija bio bi slobodniji. A mogao bi da mu dođe u posetu i neko od članova njegove porodice kojima je Jovanka strogo zabranila svaki pristup.
Iz razmišljanja me je trgao Tito rečima:
- Zamislite kakav će značaj imati ta njena funkcija u zemlji?
- Veliki - odgovorio sam. - Pored prve dame, ona će biti i "dobra vila".

- Mislim da je ovo najbolje rešenje - rekao je Tito. - Ostali su, međutim, još neki važni detalji koje moramo precizirati - Jedan od njih je, na koji način da saopštimo Jovanki odluku. Ja sam s Jovankom već razgovarao o potrebi njenog humanitarnog angažovanja i o njegovom značaju. Smatram da bi bilo dobro da joj vi, doktore, saopštite sadržaj našeg današnjeg razgovora i utičete na nju da prihvati funkciju predsednika Crvenog krsta. Jovanka je u ratu bila bolničarka i upravnik bolnice. Pokušajte da igrate na tu kartu.
- Prihvatam da drugarici Jovanki saopštim sadržaj našeg razgovora, ali joj moram reći pravu istinu da je ideja da ona bude predsednica Crvenog krsta Jugoslavije potekla od vas, a da je ja svesrdno podržavam.

- Dobro, uradite kako najbolje znate, ali nemojte se previše oduševljavati. Ja dobro poznajem Jovanku, zbog čega mislim da će njen otpor ovoj našoj nameri biti veliki. Siguran sam da ona više voli da se bavi politikom nego humanitarnim radom.
Sutradan, u večernjim časovima, kada me je Jovanka pozvala na razgovor, ja sam, ulazeći u salu, još sa vrata rekao:
- Drugarice Jovanka, drug Tito je predložio da vi budete predsednik Crvenog krsta Jugoslavije. Ja vam na tome srdačno čestitam.
Ona me je oštro pogledala i ljutito odgovorila:
- Šta vi to govorite, druže doktore? Kakve veze ja imam sa Crvenim krstom? Ja sam ceo život posvetila politici, i za nju se smatram kvalifikovanom. Pored politike, koja je moja profesija i vokacija, moji hobiji su arhitektura i kulinarstvo. U tim disciplinama mogu da se snalazim. Za drugo smatram da nisam sposobna.

Ja sam i dalje insistirao:
- Baš zbog vaših političkih afiniteta. Predsednik smatra da bi u okviru humanitarne delatnosti funkcija predsednice Crvenog krsta za vas bilo najprihvatljivije rešenje. Vaša popularnost i slava na toj funkciji biće mnogo veća nego da postanete predsednik republike.
Ne dozvolivši da završim misao Jovaka je rekla:
- Druže doktore, nemojte da pokušavate da me ubedite u privlačnost onoga što ne želim. Ako želite da mi pomognete da ostvarim ono što je moje životno opredeljenje, učinite to. Kako ne shvatate da sam ja političar. Zar ste zaboravili moje političke zasluge o kojima sam vam pričala. Treba li da vas na njih podsetim?

Šamar pun mržnje i besa

U KNJIZI "Jovanka Broz Titova suvladarka", dr Aleksandar Matunović detaljno opisuje dramu koja se bračnom paru Broz dogodila u Kolombu za vreme samita nesvrstanih. Tenzije izazvane prisustvom i ponašanjem maserke Darijane Grbić toliko su narasle da se prepirka supružnika izrodila u fizički obračun.
U Kolombo, piše dr Matunović, stigli smo 13. avgusta 1976. godine. Tito na ovaj skup nije išao samo kao učesnik nego i kao jedan od domaćina, jer je samo zahvaljujući ogromnoj materijalnoj pomoći Jugoslavije ovaj samit mogao biti održan.

Jugoslovenska delegacija odsela je u hotelu "Interkontinental". Tito je imao smeštaj u najboljem i najvećem apartmanu na osmom spratu, gde je bila i njegova uža pratnja koju su sačinjavali lični lekari, ordonansi, sekretar i fizioterapeutkinja Darijana Grbić.
Tito nije bio zadovoljan smeštajem. Po njegovom mišljenju, apartman je bio mali i nefunkcionalan, a posebno nije bio pogodan za obavljanje masaže. Maserka Darijana morala je i pri dolasku i pri odlasku sa masaže da prođe kroz dnevni boravak apartmana i da se sretne sa Jovankom. Tog 13. avgusta, oko ponoći, hitno su me pozvali u Titov apartman. Kad sam stigao zatekao sam usplahirenu i uplakanu Jovanku.
- Šta se desilo? - rekao sam plašeći se da nije došlo do onog najgoreg.
- Ne plašite se! Živ je i zdrav - rekla je Jovanka - brišući maramicom suze. A zatim je dodala: - Šta se desilo neka vam on kaže, ako ga nije sramota.
Ne čekajući njeno objašnjenje ušao sam u Titovu spavaću sobu. Tito je ležao u krevetu. Bio je zajapuren u licu i teže je disao.
- Kako se osećate, druže predsedniče? - brižno sam upitao. - Koje tegobe imate?
- Osećam se loše posle svega što se desilo - rekao je Tito. - Jovanka je pogrdnim rečima izbacila fizioterapeutkinju Darijanu. Rekla je da neće da dozvoli da maserka prekorači prag njene sobe i da će napraviti skandal.

PRELAZAK NA BROD

[You must be registered and logged in to see this image.]

PREDSEDNIKA sam detaljno pregledao. Pored znakova psihičke uzbuđenosti, puls mu je bio lako ubrzan a pritisak nešto povišen. Pošto je ovo sve bilo posledica jakog uzbuđenja dao sam mu tablete za smirenje. Rekao sam da je potrebno da se dobro ispava i odmori, jer nezavisno od ovog incidenta, i put do Kolomba bio je dug i zamoran.
Pre nego što sam izašao iz sobe, Tito mi se obratio rečima:
- Vidite, doktore, šta mi ona priređuje. Kako ja mogu da budem koncentrisan i da uspešno obavljam poslove koji se od mene očekuju? Ona je čak htela da se fizički obračuna sa Darijanom. Ja sam morao da se postavim između njih da bih zaštito Darijanu.
Pogledao sam prema stolu za masažu, koji je bio smešten u Titovoj spavaćoj sobi, i rekao:
- Moramo naći bolje rešenje.

Na to je Tito odgovorio:
- Boljeg rešenja u ovom apartmanu nema. Sutra idemo na "Galeb". Još večeras javite admiralu Viloviću da ćemo se sutra pre podne preseliti na brod. Recite šefu kabineta, drugu Milutinoviću, da domaćinima objasni da sam navikao na uslove i života i rada na brodu i da ću se na njemu bolje osećati. A vama moram reći da prilikom izbora smeštaja niste imali sve elemente u vidu. Znali ste kako Jovanka reaguje na masažu i u tom pogledu morali ste naći bolje rešenje.
- Mogu vam, druže predsedniče, reći da sam sve imao u vidu. Ljude iz naše prethodnice izričito sam upozorio da bi za vaš smeštaj najbolje odgovarala vila sa više odvojenih prostorija. Oni su me po povratku izvestili da nijedna od ponuđenih vila nije odgovarala za vaš smeštaj. Sve su bile prilično zapuštene. Čak i vila predsednice Sirimavo Bandaranaike, koju je ona htela vama da ustupi, bila je neuslovna.

Predsedniku sam zatim poželeo laku noć. Rekao sam da ukoliko se ne bude dobro osećao, može u svako doba noći da me pozove. Moja spavaća soba nalazila se odmah pored njegovog apartmana.
Kad sam zatvorio vrata i ušao u dnevnu sobu u susret mi je pošla Jovanka.
- Kako je Tito? - upitala je očima punim suza.
- Prilično uznemireno - rekao sam.
- I ima razloga da bude uznemiren. I ja sam jako uznemirena - rekla je.
- Možda bi vam trebalo nešto za umirenje - rekao sam. - Drug Tito mi je kazao uzrok vaše svađe.
- Za smirenje mi ne treba ništa - rekla je Jovanka. - Kad bih za svaku sekiraciju koliko ih imam pila tablete trebalo bi da ih imam tonu godišnje. Ako, doktore, nemate drugih obaveza, i ako niste umorni, ja bih vas zamolila da malo razgovaramo. Razgovor nekada bolje čoveka smiri nego bilo kakva tableta.

LEKAR BRANI TITA

PONUDILA me je pićem. Ja sam uzeo samo kiselu vodu, pošto je i meni od uzbuđenja grlo bilo suvo.
- Kažete, doktore, da vam je Tito rekao uzrok naše svađe. A da li vam je kazao da me je pri tom ošamario?
- Ne, drugarice Jovanka, to mi nije rekao.
- Sigurno da vam to nije rekao, jer to ne može da mu služi na čast.
Nastala je mala pauze. Jovanka je maramicom obrisala suze.
- Zamislite, druže doktore, on me je ošamario! Nije to bio običan šamar. U tom šamaru bili su sva njegova mržnja i jed. Zamislite da me udari zbog maserke koja nije dostojna ni da mi ime spomene.
Ponovo je obrisala suze i rekla:
- Da li iko normalan može da shvati da čovek svoju suprugu ošamari zbog jedne protuve.
Da bih je malo smirio pokušao sam da incident relativizujem:
- Verujem da drug Tito nije svestan da je to učinio. Možda se to slučajno desilo kad vas je razdvajao, a ako je bio stvarno šamar, to je bilo pražnjenje akumuliranog afekta.

- Šta vam je doktore? Zar vam ja ličim na osobu koja može da dozvoli takva pražnjenja, pa i kad je Tito u pitanju?
- Drugarice Jovanka, ja ne znam stvarno šta da vam kažem da bih vas smirio i da bih vas ubedio da ovaj incident ne treba da shvatite tako tragično. Ako očekujete da vam kažem da je drug Tito uradio večeras veliki zločin, to vam ne mogu reći zato što tako ne mislim. Slažem se da nije trebalo to da uradi, ali mislim da i vi morate da pazite na svoje ponašanje. Ravnopravnost žene i muškarca znači uzajamno poštovanje i uvažavanje, a ne neograničeno pravo žena. Koliko je meni poznato, vi u okviru samita treba da održite predavanje o položaju žena u nesvrstanim zemljama, zbog toga bi trebalo sve ovo da zaboravite i da se koncentrišete na pripremu predavanja.

- Posle onoga što se desilo ne mislim ni da ga održim! - rekla je Jovanka. - O kakvoj ravnopravnosti jugoslovenske žene ja treba da govorim kad tu ravnopravnost nemam ni u vlastitoj kući.
- Ne bih se složio s vama, drugarice Jovanka. Meni su odnosi između vas i Tita vrlo dobro poznati. O njima smo dugo razgovarali dolazeći u Kolombo. Ne bi trebalo da ovaj neprijatan događaj na te odnose ima bilo kakav uticaj. Vi zaista treba da održite to predavanje. To će biti ne samo vaša afirmacija nego afirmacija i Tita i naše zemlje.
- Vi, doktore, preko svega lako prelazite, jer nije vaša koža u pitanju. Rekla bih da niste veliki poštovalac žena kao ličnosti.
- Moram vam reći da grešite, drugarice Jovanka. Ja sam prihvatio ravnopravnost jugoslovenskih žena kao veliku tekovinu naše revolucije i srećan sam zbog toga.
Pošto je naglasila da je moje reči i moje prisustvo smiruju, Jovanka je rekla:
- Želim, doktore, da ovaj događaj iskoristim kao povod za jedan ozbiljan razgovor s vama. Pretpostavljam da je i vama kao i meni jasna suština ovog šamara i šta se iza njega krije.

- Drago mi je ako vam je razgovor sa mnom stvarno bio od koristi - rekao sam. - Ali, dozvolite da najpre pogledam kako je predsednik, pa ćemo razgovor nastaviti.
Polako sam otvorio vrata od Titove spavaće sobe i video da mirno spava.
Vratio sam se u dnevnu sobu i zamolio za čašu viskija. Jovanka je već delovala smireno. Zapalila je cigaretu i rekla:
- U životu me dosad niko nije ošamario. Eto doživela sam da me ošamari moj suprug zbog jedne maserke. Da li vi, druže doktore, možete shvatiti koliko mi je to teško palo. Fizički bol ništa nije prema psihičkom. Kad me je ošamario, ja sam videla ogromnu mržnju u njegovim očima, mržnju koja se odnosila na mene.

Maserka opasna po život

[You must be registered and logged in to see this image.]

I JA sam, kao i Jovanka, bio siguran da je šamar, koji joj je Tito udario u Kolombu, bio znak dublje emotivne veze između Tita i maserke Darijane Grbić. To ubeđenje zadržao sam za sebe, a Jovanku sam nastojao da ubedim da je Titu do Darijane stalo samo zbog toga što ona odlično obavlja svoj posao.
- Druže doktore, našta ja vama ličim - rekla je Jovanka. - Kome vi to pričate? Vi sigurno ne znate šta je ženski instinkt. Eto, maserka postaje meni suparnica u mojoj vlastitoj kući. U to, prosto, ne mogu da verujem!
- Ne treba ni da verujete! - rekao sam. - A u sebi sam pomislio: Jovanku je vlast potpuno izmenila. Ona veruje samo u ono što njoj odgovara. Ona neće da veruje ni u očigledne stvari. Ona ne zna ili se pravi da ne zna da vladari i ugledne ličnosti najčešće varaju svoje supruge sa njihovim prijateljicama, dvorskim damama, guvernantama, domaćicama kuće, bedinerkama... Jovanka je, verovatno, mislila da će ova njena "nedoumica" na mene provokativno delovati i da ću joj ja potvrditi Titovo neverstvo, da bi ona sa mojim mišljenjem sutradan izašla pred predsednika i rekla: "Tito, i doktor Matunović smatra da si me ti ošamario da bi odbranio svoju ljubavnicu Darijanu Grbić."

Ne smem ni da pretpostavim kako bi Tito na ove njene reči reagovao i u kakvoj bih se ja situaciji našao. Možda bih ja i naseo na ovu Jovankinu provokaciju da je nisam dobro poznavao.
Očekivao sam da Jovanka odgovori na moju izrečenu konstataciju, ali pošto to nije učinila, rekao sam:
- Mislim da je najbolje da sve ovo zaboravimo i da nastojimo da ništa od onoga što se dogodilo ne izađe iz ove sobe.

- Lako je vama, druže doktore, to reći! Ne radi se o vašoj koži. Zar ja mogu da dozvolim da se pred mojim očima dešavaju takve stvari i da preko toga prelazim. Svi smo mi krivi za ovo. Vi niste hteli da mi pomognete da oteram maserku kad sam ja od vas to tražila. Ne kažem da Tito nije najveći krivac. Znam da je on slab kad su u pitanju mlade žene. Zbog toga sam ja mislila da dovedemo stariju, ozbiljnu ženu koja će masirati i njega i mene. Ona bi bila pod mojom kontrolom. Ovako ni vi ni ja ne znamo šta se dešava iza zaključanih vrata. U stvari, sada znamo. Ovo je najbolji dokaz. Još se nismo ni raspakovali, a Tito je legao da se masira. Nijedan dan ne može bez masaže, bolje reći bez maserke - rekla je Jovanka, a zatim zaigrala na poslednju kartu:

OPROŠTAJ SVE REŠAVA
- TO treba da vam nešto znači, druže doktore! Vi zaboravljate koliko godina on ima. Verujem da masaža njemu koristi, ali maserke mogu da mu štete. On ne sme da se uzbuđuje. Uzbuđenja te vrste za njega mogu biti opasna. Zar ja vama, lekaru, treba da na to skrećem pažnju. Ako se Titu nešto desi, vi ćete biti odgovorni!
- Drugarice Jovanka, vaš status kao supruge i njegovog najbližeg saradnika, po mom dubokom uverenju, nije ugrožen. Ovo što se desilo nipošto ne sme uticati na odnos između vas i Tita. Pogotovo ne u ovoj situaciji kad vas dvoje na političkom planu imate velike obaveze. Prvo što sutra treba da uradite to je da Titu kažete da ste šamar shvatili kao njegov nekontrolisani i nesvestan postupak i da mu zbog toga opraštate. Morate mu isto tako naglasiti da šamar nije ništa promenio niti može promeniti u vašim osećanjima prema njemu.

Ne dozvolivši mi da završim misao, Jovanka je upitala:
- Zar stvarno mislite da ja preko ovoga treba da pređem? Da se pravim da ne znam za odnos Tita i Darijane i da me on ne pogađa?
- Da, drugarice Jovanka, ja ne vidim bolje rešenje u ovoj situaciji, pogotovo što šamar za mene nema ono značenje koje mu vi pridajete. Vi, po mom mišljenju, ne samo da treba već i morate to da uradite!
- Ne znam, druže doktore, da li ću moći.
- Vi ste jaka ličnost, sigurno ćete uspeti - rekao sam. Zatim sam ustao i poželeo joj laku noć.
- Treba da se dobro ispavate i odmorite - rekao sam. - Niko ne sme na vama da primeti zabrinutost i neraspoloženje.

Sutradan smo prešli na brod "Galeb", koji je bio usidren u jednoj luci koja je bila u neposrednoj blizini grada. Na brodu su uslovi za rad i stanovanje bili povoljniji nego u apartmanu hotela "Interkontinental". Pored velikog salona, radne sobe i nekoliko spavaćih soba, na brodu je bilo više drugih prostorija u delu predviđenom za smeštaj šefa države. Jedna do njih bila je namenjena masaži. Ta prostorija je imala poseban ulaz i nije bila u vezi sa dnevnim boravkom i salonima, tako da se Jovanka nije susretala sa maserkom Darijanom.
Posle sukoba Tita i Jovanke u hotelu "Interkontinental" u Kolombu, zbog fizioterapeutkinje Darijane, Tito je imao lakše tegobe koje su se manifestovale poremećajem srčanog ritma. Posle ordinirane terapije i dvodnevnog odmora, njegovo se stanje u potpunosti oporavilo. Tito je mogao da obavlja svoje protokolom predviđene aktivnosti, između ostalog, da održi govor koji se očekivao sa velikim interesovanjem. Tito je govorio više od jednog časa i na njemu se nisu mogli primetiti tragovi zamora, a zatim je prisustvovao ekspozeima nekolicine najistaknutijih učesnika samita. Potom se sreo sa velikim brojem šefova država i vlada i sa njima vodio političke razgovore u brodskim salonima "Galeba".

Smatrali smo da će najveće opterećenje za predsednika predstavljati oproštajna poseta svih učesnika samita, koja je trebalo da se održi na završetku konferencije. Pošto je bilo veoma toplo i sparno vreme, mislili smo da Tito može, u prostorijama koje su klimatizovane, da prima u oproštajnu posetu šefove država i vlada nesvrstanih zemalja, s tim da poseta ne traje više od pet minuta i da prilikom dočeka i ispraćaja gosta Tito ne izlazi iz prostorije.
Upoznavši se sa ovim predlogom, Tito je zahtevao da u salon dođu svi članovi delegacije, Jovanka, šef kabineta i šef protokola. Postavilo se pitanje ko će od članova delegacije, u ime Tita, sa šefovima protokola dočekivati goste na palubi broda, i ko će ih posle posete ispraćati. Nastala je tišina. Nijedan član delegacije nije ništa predložio, a Tito je ćutao. Da bih prekinuo neprijatnu situaciju, rekao sam:
- Druže predsedniče, predlažem da to bude drugarica Jovanka, a da joj pomaže šef protokola i šef kabineta.
Tito je na to odgovorio:
- Ako se drugovi slažu, ja nemam ništa protiv.

VLAST KAO DROGA
DRUGOVI su se složili, mada sam osećao da im se predlog nije mnogo dopao. U njihovim pogledima pročitao sam pitanje: Ko ste vi da se mešate u poslove države i partije i poslove protokola? Otkuda vam, doktore, tolika smelost?
Da bih prekinuo tišinu koja je nastala, Tito se sa osmehom obratio meni:
- Vi niste samo dobar doktor, nego i dobar diplomata.
Posle ovih njegovih reči drugovi su počeli da hvale moje ideje, a Dolanc je naglasio da je ona izvanredna, jer ovim unosimo nešto originalno u diplomatski protokol.
Jovanka je ćutala pognute glave. U jednom momentu me je pogledala. Prvi put sam u njenom pogledu osetio toplinu i zahvalnost. Naglašavam prvi put, jer sam često nastojao da joj kao prijatelj pomognem, ali ona to nije htela ili nije mogla da shvati.
Mislim da su ovo bili najsrećniji trenuci u životu Jovanke Broz. Ona je bila prezadovoljna i blistala je od sreće. Ako je ikada u snovima ili na javi zamišljala sebe kao vladarku, danas je to stvarno i bila. Dočekujući strane državnike, ona je to radila sa mnogo smisla i takta. Svakoga je toplo pozdravila i sa njenim poznatim osmehom uvela u kabinet predsednika, gde je prisustvovala razgovorima. Posle razgovora gosta bi otpratila do izlaska sa broda. Ispraćaj je, takođe, bio srdačan, ali odmeren i korektan, pri čemu je ona bila puna sebe i do kraja prijema nisu je napuštali dobra volja, šarm i ljubaznost.

Sa strane sam posmatrao odvijanje posete i Jovankino ponašanje. Ona je bila druga osoba. I pored svoje gojaznosti kao da nije dodirivala palubu broda, već lebdela iznad nje. Na njenom zažarenom licu mogle su se primetiti plemenitost i ushićenost. Okrenuo sam se admiralu Viloviću koji je stajao pored mene i rekao:
- Današnje ponašanje drugarice Jovanke potvrda je moje teze da su vlast i slava najjače droge. Danas je drugarica Jovanka u stanju najjače drogiranosti.
Admiral Vilotić se nasmejao i primetio:
- Šta će se desiti sutra kad dođe do znakova apstinencije?
- Mi ćemo nastradati - našalio se dr Koršić, koji je stajao sa nama.

Čeka me sudbina Čijang Čing

JEDNE večeri krajem oktobra 1976. godine, oko 21 čas, zazvonio je telefon u mojoj sobi. S druge strane žice bio je dežurni ordonans. Rekao je da me drugarica Jovanka očekuje u ženskom salonu. Kada sam ušao u salon zatekao sam Jovanku tužnu, neraspoloženu i uplakanu.
- Sedite, druže doktore - rekla je jedva čujnim glasom. - Znam da je kasno, ali sam morala da vas pozovem. Psihološki se vrlo loše osećam, što možete videti po mom izgledu i mojim reakcijama. Čuli ste kakvu je sudbinu doživela supruga Mao Cedunga. Nju su uhapsili. Bolja sudbina ni mene ne očekuje. Zvala sam vas da se sa vama posavetujem šta treba uraditi da se to i meni ne bi dogodilo posle Titove smrti.

Pošto sam zauzeo mesto u fotelji, Jovanka je otpočela svoj dugački monolog:
- Vama je sigurno poznato da je Čijang Čing bila ne samo supruga Mao Cedunga, nego i njegov najbliži i najodaniji politički saradnik. Mao je u nju imao neograničeno poverenje. Njegove misli i ideje ona je bezrezervno prihvatala i sa grupom svojih sledbenika pretvarala u dela. Zamislite, molim vas, kakav različit kraj i tretman imaju dva najbliža saradnika. Dok Mao Cedunga sahranjuju uz najveće državne počasti kao velikog vođu kineske revolucije, njegovu suprugu Čijang Čing, koja mu je bila najbliži saradnik, proglašavaju vođom "četvoročlane bande", hapse je i osuđuju kao najvećeg kriminalca koji je počinio najgnusnija dela.
- Ja sam u sličnoj situaciji kao supruga Mao Cedunga - jadala se Jovanka. - Mene mnogi ne vole zbog moje otvorenosti, principijelnosti, istinoljubivosti, zbog mojih moralnih načela i doslednog istrajavanja na njima. Mnogi me ne vole, jer sam im otvoreno u oči rekla sve što mislim o njima, a onima koji su to zaslužili znala sam uputiti i teške i neprijatne reči. Zabušante, neradnike i prevarante, organski nisam podnosila, zbog čega sam prema njima bila nemilosrdna i bez imalo sentimentalnosti udaljavala ih sa posla.

STRAH OD OSVETE
- MNOGI mi, druže doktore, zavide na lepom životu - nastavila je Jovanka. - Oni ne znaju kako je gorak hleb koji jedem. Ne znaju kako je teško biti javna ličnost koja nema svog privatnog života. Mnogi ne vole ni Tita. Kad to kažem, ne mislim na narod. Mislim na mnoge rukovodioce i njegove nazovi prijatelje, koji jedva čekaju da on umre. Pogotovo su nestrpljivi pretendenti na njegovo mesto - Kardelj, Dolanc i Ljubičić. Muka mi je kada na njih pomislim. Kad Tito umre, sva mržnja prema njemu biće usmerena prema meni. Mnogi će biti srećni i zadovoljni da ponosnu i gordu Jovanku vide poniženu i oblaćenu. Ima sigurno i takvih koji žele da me vide iza rešetaka.
- Ja sam, doktore, potpuno usamljena žena koja nema pravih i iskrenih prijatelja. Meni u kuću, osim moje sestre Nade, niko drugi i ne dolazi. Osim Tita, ja nemam nikog drugog s kim bih mogla da porazgovaram i razmenim mišljenje. I kad mi je najteže, ja se nemam kome požaliti. Svi moji nazovi prijatelji izdali su me kada su mi bili najpotrebniji. Verovatno su čuli da mi je bilo obećano da ću na Desetom kongresu SKJ biti izabrana u CK. Predlog je trebalo da potekne od Dugonjića, Dolanca, Bakarića i Kardelja. Oni to nisu uradili, već su me obmanuli. Uplašili su se da im Jovanka ne zauzme "Titov presto". Da bi ispravili svoju grešku, Kardelj i Bakarić su predložili Titu da me odlikuje visokim jugoslovenskih odlikovanjem zbog brige koju pokazujem prema njemu kao suprugu.

- Zamislite šta su ti podlaci smislili. Hoće da me odlikuju za ono što je svaka brižna supruga dužna da radi, a ne za stvarni doprinos koji sam dala kao Titova glavna saradnica i kreator mnogih njegovih najznačajnijih poteza. Odlikovanje je trebalo da mi preda Bakarić na dočeku Nove 1976. godine u Zagrebu, ali sam to odlikovanje ja odbila da primim. Vidite kakvi su to ljudi. Ove će me hijene rastrgnuti posle Titove smrti. Šta da uradim da bih se zaštitila? Tito nije večan. On je star čovek. Njemu se svakog dana može nešto desiti. Zvala sam vas da o ovome problemu porazgovaramo i da se posavetujem sa vama.
Slušajući s pažnjom Jovankinu ispovest, rekao sam:
- Stvarno ne vidim nikakav razlog za vašu bojazan da ćete posle Titove smrti biti ugroženi. Ono što će vam najteže pasti posle tog gubitka i zbog čega ćete dugo biti nesrećni, to je promena vašeg društvenog statusa, odnosno gubitka moći i vlasti. Znam mnoge rukovodioce koji su posle silaska s vlasti godinama bili u krizi. Shvatam da će vam biti vrlo teško da se posle toliko godina vladavine naviknete na život obične građanke.

VLAST JAČA OD LJUBAVI
ZATIM sam rekao:
- Što se tiče straha od neke osvete onih kojima ste nešto nažao učinili, da ne kažem težu reč, mislim da za to nema nikakve bojazni. Mentalitet naših ljudi je takav da njih interesuje samo osoba koja je na vlasti. Ali čim siđe s vlasti - prestaje da bude interesantna. Takva osoba brzo odlazi u zaborav. Ona doživljava političku, sociološku i istorijsku smrt.
- Toga sam i ja potpuno svesna, druže doktore. To me možda najviše i pogađa. Postavlja se pitanje šta preduzeti da do toga ne dođe.
- Ostati na bilo kom položaju i imati bilo kakvu vlast - rekao sam pomalo u šali, iako sam to vrlo ozbiljno mislio.
- Na koje položaje mislite? - radoznalo je upitala Jovanka.
- To ću vam reći kada budete čuli pravu istinu o Čijang Čing.

- Druže doktore, u krajnjoj liniji, prava istina o Čijang Čing možda i nije bitna. Sada razgovaramo o meni i mojoj budućnosti. Čijang Čing sam navela kao primer odbačene i nezaštićene žene.
- Drugarice Jovanka, prava istina o Čijang Čing vrlo je bitna. Ona je bila suvladar svoga supruga, ali suvladar bez zvaničnih funkcija, dobijenih od državnih institucija ili partijskog aparata. Njeno suvladarstvo, kao i vaše, vezano je za sudbinu vaših supruga, njihovu volju i njihovo trajanje. To ste shvatili i vi i ona, ali vam je odnos prema tom problemu različit. Vi želite da obezbedite vlast posle Titove smrti, dok je Čijang Čing to želela da uradi za Maova života. Ona je uz pomoć Lin Bijaoa, komandanta kineske armije, pokušala da izvrši državni udar i da tom prilikom likvidira svoga supruga i sama preuzme svu vlast. Pokušaj nije uspeo, a ona je kao zaverenik ostala neotkrivena. Drugi nasilni pokušaj da preuzme vlast Čijang Čing je preduzela desetak dana posle Maove smrti, ali ni likvidacija naslednika Mao Cedunga Hua Guofenga nije uspela. Pošto su njene namere otkrivene, ona je sa svoja tri glavna saradnika uhapšena i kao "četvoročlana banda" osuđena.
Moju priču o Čijang Čing završio sam rečima:
- Ona je izuzetno cenila i volela svoga supruga Mao Cedunga. Pokušaj njegove likvidacije sa njene strane nije bio motivisan mržnjom i netrpeljivošću, nego blagovremenim obezbeđenjem lične vlasti koju je volela i koja je za nju više značila i od njenog supruga.

Moje izlaganje Jovanka je vrlo pažljivo slušala. Bila je duboko zamišljena. Možda se i ona u sebi preispitivala da li više voli vlast ili Tita. Za Tita sam bio siguran da vlast više voli nego Jovanku, a za Jovanku sam to mogao samo da pretpostavim.
- Pošto insistirate da čujem pravu istinu o Čijang Čing, ja ću vas rado saslušati - rekla je Jovanka otpivši gutljaj viskija. To sam i ja uradio, jer sam osećao da su mi usta suva.
- Kineska kulturna revolucija smatra se najvećim masovnim terorom u istoriji čovečanstva - rekao sam. - Njen idejni tvorac bio je Mao Cedung, a operativni izvršilac Čijang Čing. Po svojim nedelima ona spada u najmračnije i najstrašnije ženske likove u ljudskoj istoriji. Smatram da nema nikakvog opravdanja da sebe upoređujete sa njom. Čak i kad je u pitanju vlast i odnos prema njoj, vas dve se u potpunosti razlikujete.

Jedna duša dva tela

DOK sam ja govorio o Čijang Čing, supruzi Mao Cedunga i njenoj sudbini, Jovanka me je pažljivo slušala. Kad sam rekao da se njih dve bitno razlikuju, Jovankino raspoloženje se počelo popravljati. Na njenim usnama pojavio se osmeh.
- Rekli ste, druže doktore, da ja nemam bitne sličnosti sa Čijang Čing, što je tačno kada se odnosi na zla dela koja je ona učinila u Kini. Međutim, kada je u pitanju politika i državnički poslovi, ja nisam samo supruga predsednika republike, već njegov najznačajniji saradnik. Ja nisam samo izvršilac i prenosilac njegovih misli i ideja, već, kao formirana politička ličnost, i njegov najznačajniji saradnik u kreiranju politike i državničkih aktivnosti. Kao takva sigurno da zaslužujem odgovarajući respekt.
Zatim je nastavila:
- Verovatno znate da je Tito 1962. godine, na plenumu Izvršnog komiteta CK SKJ, ostao u manjini zbog čega je najavio podnošenje svoje ostavke. Ja sam bila ta koja to nije dozvolila. Ranković i Gošnjak takođe su bili protiv Titove ostavke, ali njihova podrška bila je mlaka. Ja ne krijem da sam bila protiv Titove odluke da Rankovića postavi za potpredsednika Republike. Ne krijem ni to da sam bila za Rankovićevu smenu, i da sam u tome možda odigrala i glavnu ulogu. I na to sam ponosna, jer je Ranković sa svojim pulenima želeo da smeni Tita i da u Jugoslaviji zavede diktaturu.
Pošto ja nisam komentarisao ove njene reči, ona me je upitala:
- Da li, druže doktore, znate ko je raščistio sa hrvatskim nacionalizmom i srpskim liberalima?
- To zna i nepismen seljak, a vi pitate da li ja znam - rekao sam pomalo uvređeno.
- Znam zašto vas pitam, i molim da mi direktno odgovorite.
- Drug Tito, drugarice Jovanka - odgovorio sam.
- Znala sam da ćete to odgovoriti i zato sam vam postavila direktno pitanje. Moram vas razočarati i reći da ste u zabludi. To nije uradio Josip Broz, nego Jovanka Broz.
- Verujem da ste mu vi u tome pomagali - rekao sam.
Ljutito me je prekinula:
- Ne pomagala, već odigrala glavnu ulogu!
- Da li vi znate ko je tvorac nesvrstane politike?
- Vi meni postavljate tako čudna pitanja, kao da sam ja mali Đokica.

VLAST, SAMO VLAST


[You must be registered and logged in to see this image.]

- DALEKO od toga da vas potcenjujem, doktore. Ja vas uvažavam i znam da želite da znate istinu. A što vi ne znate pravu istinu, kao ni drugi Jugosloveni, to je delo političkih poltrona koji sve zasluge žele da pripišu Josipu Brozu, a ne idejnom tvorcu koji se zove Jovanka Broz. Jovanka je tu politiku osmislila, a Tito je tu samo realizator.
- Ako je to tako, a verujem da je tako kada vi to kategorički tvrdite, ja vam iskreno čestitam. U svetu nije redak slučaj da su supruge inspirisale velike ljude za velika dela.
- Vi ili nećete ili ne možete da shvatite ono što ja vama govorim. Nisam ja njega inspirisala, nego je on inspirisao mene. Znate, mi smo jedno vreme bili dva tela jedna duša, dok se nisu umešali drugi. Naši ideali bili su uzajamna ljubav i odanost. I dok drugi, kao Čaušesku, svoje supruge favorizuju, Tito moju političku i državničku ličnost sputava. Ne vidim razloge zbog kojih ja ne bih mogla da zauzmem neku značajnu funkciju u partijskom aparatu ili državnim organima. Mislim da niko ne može nastaviti Titovu politiku bolje od mene, pošto smo tu politiku zajedno osmišljavali i sprovodili.
- Kad smo govorili o slučaju Čijang Čing, ja sam vam rekao da je za vas, drugarice Jovanka, posle Titove smrti važno da ostanete na nekom položaju. Sada je vreme da se ostvari ne bilo kakav položaj, već dobar, siguran i dugoročan. Nekada smo vam Tito i ja predlagali da budete predsednik Crvenog krsta Jugoslavije, ali vi ste to odbili.

Nedozvolivši mi da završim misao, ona me je prekinula rečima:
- S vama se u svemu slažem, ali funkcije koje mi predlažete ne mogu da prihvatim. Ja sam, druže doktore, političar i meni treba politička funkcija. Da bih do značajne političke funkcije došla, najznačajniji korak koji treba da napravim je izbor za člana CK SKJ. Uskoro će XI kongres i to je poslednja prilika koju ne smem da propustim. Vi u tome možete mnogo da mi pomognete. Ako izuzmemo Dolanca, o kome ne želim da govorim, vi poznajete veliki broj jugoslovenskih rukovodilaca od kojih su mnogi vaši pacijenti i prijatelji. Ja sam zapazila da je vaš odnos sa nekim od njih vrlo srdačan, sa Minićem, Dugonjićem, Pozdercem, Milatovićem, Žarkovićem, Doronjskim... Vi treba da im ukažete na moje državničke i političke zasluge i da ih zamolite da me oni predlože za člana CK. Možete im slobodno reći da je Tito saglasan sa tim, ali je njemu nezgodno da on bude taj koji će biti inicijator.
- Drugarice Jovanka, na mene sigurno možete računati ako Tito bude na vašoj strani. Više sam nego siguran da vas navedeni drugovi neće izneveriti.
Samo što sam izgovorio poslednju reč, na vratima salona pojavio se Tito. Umorno je seo u fotelju, rekavši da je sve do sada radio u kabinetu i da bi mu dobro prijalo jedno piće. Ja sam izašao i pozvao ordonansa koji je dobro znao šta Tito najradnije pije. Ordonans je doneo flašu "čivas regala" i tri čaše. Tito je sebi nasuo željenu količinu i rekao:
- Vas dvoje sipajte koliko želite.

U NEOBRANOM GROŽĐU
OBRAĆAJUĆI se prvo Jovanki, pa meni, upitao je:
- A o čemu ste vas dvoje tako dugo razgovarali?
Jovanka je ćutala, a ja sam odgovorio da mi je drugarica Jovanka pričala o problemima nesvrstavanja.
- Da - rekao je Tito. - I ja sam večeras radio na tome. Mnogo problema ima. Mnogi još ne mogu da uvide značaj nesvrstane politike. To ne mogu da shvate ni neki naši rukovodioci. Jovanka je nesvrstavanje, odnosno politiku nesvrstavanja, brzo shvatila i ona mi je u tom pogledu od velike pomoći.
Ja sam očekivao da će Jovanka pred Titom reći ono što je preda mnom kazala, da je nesvrstana politika njena ideja. Da bih je podsetio na to i isprovocirao da to ponovi, rekao sam da drugarica Jovanka toliko dobro poznaje problematiku nesvrstanosti kao da je ona idejni tvorac nesvrstavanja. Jovanka je ćutala.
Tito je ponovio da je Jovanki zahvalan što je brzo shvatila njegove ideje i što mu je predano pomagala u njihovoj razradi.

Za mene, otpočetka, nije bilo dileme ko je idejni tvorac nesvrstavanja, a ko saradnik. Međutim, Tito mi je mnogo pomogao demantujući Jovankinu priču.
Posle popijenog viskija, Tito je ustao i rekao:
- Ja idem da spavam, a vama ako se ne spava i dalje razgovarajte.
I mi smo pošli zajedno s njim. Da bih ispunio obećanje dato Jovanki, sutradan, posle jutarnje terapije, Titu sam otvoreno rekao:
- Drugarica Jovanka bi želela da na XI kongresu bude izabrana za člana CK SKJ. Zamolila me je da obezbedim drugove koji će je predložiti.
- Verovatno ćete navedenim drugovima reći da je Tito saglasan s tim - kazao je Tito.
- Sigurno, druže predsedničke, jer me je drugarica Jovanka u to uverila.
Tito me je pogledao nimalo prijateljski. Posle kraćeg razmišljanja, rekao je:
- Otkada se vi, druže doktore, bavite kadrovskom politikom u Savezu komunista Jugoslavije?

Nisam znao šta da mu odgovorim, jer me je svojim rečima doveo u vrlo neprijatnu situaciju. Da bih stvar isterao do kraja upitao sam:
- Da li to znači "ne", druže predsedniče?
Ništa nije odgovorio. Ustao je i izašao. Sve mi je bilo jasno. Žao mi je bilo što nisam uspeo da Jovanki ispunim dato obećanje. Posle ovog razgovora Jovanka je neko vreme bila ljuta i na Tita i na mene, mada za ljutnju na mene nije imala razloga.
Nikad iz razgovora sa Jovankom nisam preneo ništa što bi moglo da povredi Tita, iako je ona imala običaj da kaže mnoge ružne reči kad se naljuti na njega. Isto tako, nikada Jovanki nisam preneo ništa kada bi Tito nešto ružno rekao o njoj. Do kraja sam se držao principa da njihove odnose ničim ne pogoršam, ako već nisam uspeo da se oduprem da u njih ne budem umešan.
Jovanka nije podnosila mnoge jugoslovenske rukovodioce i o njima je često ružno govorila. Nekada ih je napadala iako nisu bili krivi. Razlog zbog čega je mrzela Dolanca bio je taj što je on odbio da je predloži za člana CK SKJ. Verovatno bi on to i učinio da se Tito s tim složio. Ali Tito je mudro svu krivicu prebacio na Dolanca. Verovatno je isto postupio i u mom slučaju, jer u to vreme nije bilo drugog razloga za Jovankinu mržnju prema meni.