Stražarno u Beograd

UOČI Destog kongresa SKJ, 1972. godine, Tito je bio doneo odluku da se ne kandiduje za predsednika Saveza komunista Jugoslavije. Mada su ga mnogi njegovi najbliži saradnici od toga odvraćali, a najviše supruga Jovanka, on je pri toj odluci ostao sve do pred sam početak Kongresa.
Kada se Tito, ipak, kandidovao, svi su glasali za njega. Rezultat glasanja propraćen je ovacijama. Kad se aplauz malo stišao, salom se iznenada razlegao lelek, a dolazio je iz prednjeg dela sale gde je sedela Titova supruga. Jovankin glasni plač delegati su shvatili kao izraz njene velike radosti zbog Titovog ponovnog izbora i razrešenja velike nedoumice da li će ostati na čelu partije. Upravo zato su ovaj Jovankin gest propratili aplauzom. Da to nisu bile suze radosnice, nego sasvim nešto drugo, pokazalo je ono što se zatim događalo u kongresnoj dvorani, na koktelu.

Dolazeći na koktel, još uplakanih očiju, Jovanka je osula žestoku paljbu na pojedine članove CK, posebno na Ratu Dugonjića, Vladimira Bakarića i Staneta Dolanca. Nazivala ih je lažljivcima, prevarantima i nemoralnim ljudima. Oni su bez reči primali Jovankine uvrede, gledajući ispred sebe i nastojeći da se što pre od Jovanke udalje. Ostali prisutni, ne znajući o čemu se radi, bili su zatečeni Jovankinim ponašanjem.
Tito, okrenut leđima prema mestu događanja, pravio se da ništa ne čuje. I on je gledao da se što dalje odmakne od ogorčene supruge.
Jovanka je bila razočarana i ljuta što nije bila kandidovana za člana CK SKJ od ljudi koji su joj to obećali. Bila je sigurna da bi bila izabrana da je predložena.

NA VELIKOJ MUCI
O TOM događaju opširno sam razgovarao sa Ratom Dugonjićem. Po njegovim rečima, Jovanka mu se tim povodom lično obratila na jednom prijemu nekoliko meseci pre Kongresa:
- Druže Rato, mislim da ćete se složiti da sam ja svojim radom i pomaganjem Titu u rešavanju vrlo značajnih državnih i političkih problema zaslužila da budem član CK SKJ.
Dugonjić je rekao Jovanki da je zatečen njenim predlogom, da je svestan da je ona od velike pomoći Titu u njegovom radu, da to ne sme proći nezapaženo i da joj za to treba odati priznanje. Kazao je da će se konsultovati sa nekim drugovima i sa Titom. Na ove njegove reči Jovanka je ljutito odgovorila:
- Ja od vas tražim ličnu podršku, a ne podršku vaših drugova! Nisam ja naivna, druže Rato, da ne znam da ukoliko vi prihvatite moju kandidaturu, i svi ostali drugovi će je prihvatiti.
- Jovanka je bila u pravu - rekao mi je Rato. - To je bio samo moj pokušaj da dobijem u vremenu. Moj konačni odgovor zavisio je od Titovog mišljenja. Kad mi se ukazala prva prilika, postavio sam mu direktno pitanje: "Druže Tito, da li se slažeš da pokrenemo inicijativu da se drugarica Jovanka kandiduje za člana Centralnog komiteta SKJ?".

Posle dužeg razmišljanja, Tito mu je odgovorio:
- Ja sigurno neću i ne želim da na tebe i drugove vršim pritisak u tom smislu. Na vama je da razmotrite Jovankinu kandidaturu, kao što razmatrate kandidaturu svakog drugog člana. Ti si, Rato, stari komunista i rukovodilac. Tebi u tom pogledu nemam šta da sugerišem.
Na osnovu ovih Titovih reči Rato je zaključio da je Tito upoznat sa Jovankinim namerama, da joj on u tome ne protivreči, ali da time nije mnogo oduševljen. Zbog toga Rato Jovanku nije predložio za kandidata.
Povodom ovog slučaja razgovarao sam sa Stanetom Dolancom. Rekao sam mu:
- Ti i Jovanka ste veliki politički rivali i nije čudo što je nisi predložio za člana CK SKJ. Ona ti to neće nikada oprostiti.
- Kakvi rivali? - upitao je Dolanc.
- Rivali i glavni pretendenti za Titovo nasleđe - rekao sam.
- Ima ih dosta pre mene - rekao je Dolanc smešeći se. - Ja sam sa Kardeljem razgovarao da li da Jovanku predložim za člana CK. On je bio protiv toga. Mislim da je i Bakarić sugerisao da se to ne čini.

Zbog neispunjene želje da postane član CK, a potom i član Izvršnog biroa CK SKJ Jovanka je bila jako razočarana. Ona je znala da je to jedini put u borbi da nasledi Tita. Puna srdžbe, svoje ogorčenje prenosila na osoblje rezidencije, koje je maltretirala i zlostavljala. Ni Tito nije bio pošteđen njenog osornog ponašanja. Ona mu je prebacivala zbog toga što ju je izneverio. Da je on bio iskreno za njen izbor i da je to od drugova zahtevao, sigurno da oni ne bi smeli da ga izigraju. Zbog takvog Jovankinog ponašanja Tito je odlučio da promeni sredinu i da bez supruge ode na lečenje u Igalo. Posle nekoliko dana Jovanka mu se u Igalu pridružila.

ZVEZDA U ZENITU
POSLE likvidacije Rankovića (1966) i obračuna sa hrvatskim maspokom (1971) i srpskim liberalima (1973), u čemu je Jovanka aktivno učestvovala, njena zvezda bila je u zenitu. Počev od Tita, svi su je uvažavali i poštovali. Partijski i državni rukovodioci bili su srećni kada bi se našli u njenom društvu. Ona je toga bila svesna zbog čega se trijumfalno ponašala. Tražila je da se njena reč sluša, a njeno mišljenje ceni i uvažava. Njene odluke i naređenja morali su da se bespogovorno izvršavaju. Više nije nalazila za potrebno ni sa Titom da se konsultuje. Ona se mešala u sve, pa i u Titovo lečenje. Često se nije slagala ni sa mišljenjem lekarskog konzilijuma.
Jovankino ponašanje naročito je bilo agresivno za vreme Titovog boravka u Igalu 1973. godine. Titu je posebno smetao njen odnos prema njegovoj fizikalnoj terapiji, posebno masažama tela. Zahtevala je da se vreme trajanja masaža strogo ograniči i da jedan lekar obavezno prisustvuje terapiji. Ali to Tito nije dozvoljavao.

No, i pored toga što se protivio ovakvom ponašanju supruge, Tito je bio nemoćan da bilo šta učini. Osoblje je uglavnom izvršavalo Jovankina naređenja. Kardelj i Bakarić, sa kojima je Tito održavao telefonsku vezu i kojima se žalio na Jovankine postupke, mudro su ćutali. Stvorena je bila vrlo mučna atmosfera. Titu je bilo čudno i neobjašnjivo ovakvo Jovankino ponašanje. Smatrao je da ona bez podrške određenih krugova u zemlji i inostranstvu ne bi smela ni mogla da se tako ponaša.
Načelniku bezbednosti generalu Miškoviću Tito je naredio da Jovanku u stopu prati. Mišković je po naređenju striktno postupio. Uhodeći Jovanku, on je utvrdio da ona ima česte razgovore sa Zagrebom. Njeni sagovornici su bili Bakarić, Krleža i Stevo Krajačić. Jovankini razgovori sa Krajačićem trajali su i po nekoliko časova dnevno. Sadržaj razgovora Jovanke sa Krajačićem Mišković nije Titu tačno prenosio pošto je i sam bio Krajačićev pulen.
Revnosno kontrolišući Jovankine posetioce, on je utvrdio da joj u posetu dolaze neki aktivni i penzionisani generali, kao i neki političari. S njima je, takođe, vodila duge razgovore. O čemu su razgovarali Mišković nije mogao da sazna pošto je Jovanka angažovala ordonansa da čuva stražu ispred njenih vrata i ne dozvoljava nikome da je u razgovorima prekida.

Za vreme Titovog boravka u Beogradu Mišković je nekoliko puta uhvatio Jovanku kako, skrivena iza plišane zavese, na odškrinutim vratima između biblioteke i kabineta, prisluškuje Titove razgovore. Saznavši to Tito je često ustajao i zatvarao ta vrata. I pored svih nastojanja Mišković nije mogao da da Titu odgovor: ko stoji iza Jovanke.
Tita je naročito plašila sprega između Jovanke i Steve Krajačića koju on nije mogao da prekine. Tito je znao da Krajačić radi za NKVD kao i za neke druge obaveštajne službe (Nemačku, Englesku). Preko Steve Krajačića i Jovanka je, verovatno, bila agent NKVD.
Titu ništa drugo nije preostalo već da zaigra na poslednju kartu i da - iako nerado - zatraži pomoć drugova u rešavanju svojih bračnih problema i na taj način dođe do odgovora na pitanje - ko stoji iza Jovanke i u kojoj meri je ugrožena njegova vlast. Zato je u Igalo pozvao Petra Stambolića i Staneta Dolanca.

Tito ih je dočekao potišten i rezigniran. Rekao je:
- Drugovi, pomagajte! Meni ne samo da je onemogućen normalan rad, nego i normalan život. Jovanka je zavela teror. Ona to ne bi mogla da radi da iza nje ne stoji neka nepoznata sila. Ukoliko mi ne pomognete da zajedno savladamo Jovankin teror, ja moram podneti ostavku na sve funkcije.
Drugovi su se pokazali vrlo revnosni u spasavanju Tita.
Ne znajući šta se događa, pošto joj Tito o tome ništa nije rekao, Jovanka je bila iznenađena grubim nastupom Stambolića i Dolanca. Ona je gotovo stražano bila sprovedena u Beograd. Nekoliko dana posle nje u Beograd je došao i Tito. On je zatražio da se u rešavanje Jovankinog pitanja aktivno uključi Predsedništvo države i Predsedništvo Partije. Zatražio je, takođe, da o Jovankinom ponašanju izjašnjenje daju načelnik kabineta, lekari i drugo osoblje.

Majstor za okretne igre

[You must be registered and logged in to see this image.]

TITO je zbog vlasti bio spreman sve da učini i ničega se, kad je vlast u pitanju, nije libio. Da bi rešio svoje bračne probleme, koji nisu bili samo bračni nego i problemi vlasti i vladanja, angažovao je veliki broj ljudi, od sobarica do potpredsednika Predsedništva države Rate Dugonjića.
Od državnih i partijskih ličnosti obrazovana je komisija sa Dugonjićem na čelu. Njen zadatak je bio da ispita ponašanje Jovanke i njene eventualne veze sa spoljnim i unutrašnjim činiocima, odnosno da li ona kuje zaveru protiv Tita, partije i države. Komisija je trebalo da razreši Titovu opsesiju - da li neko stoji iza Jovanke, i ako stoji, da se kaže njegovo ime i prezime.
Jovanku je trebalo dobro ocrniti, da bi "nevinašce Tito" ispao što veća žrtva tog "ženskog monstruma". S tom namerom Tito je razgovarao sa službenicima svog kabineta, zaposlenim u rezidenciji i svojim lekarima. Tražio od njih da daju izjave o Jovankinom ponašanju koje će, zatim biti iznete na sednici najviših državnih i partijskih organa. Tito je posebno insistirao na mišljenju lekara. A prema njihovom nalazu, Jovanka je bila paranoik, čije se stanje svakim danom pogoršava i kao takva predstavlja opasnost za Tita i okolinu.

Jovanka je odbila da razgovara s članovima komisije. Pristala je da razgovara samo sa Dugonjićem. Sve optužbe iznete na njen račun, ona je kategorički odbila. Pozivala se na pravo i obavezu supruge da brine o svojoj kući i svome mužu. Tu njenu obavezu, rekla je, drugi pogrešno shvataju. Ona, međutim, smatra da joj tu obavezu, dok god je Titova supruga, niko ne može uskratiti.
Posebno je bila ogorčena na generala Miškovića. Za njega je rekla da je hrvatski nacionalista i pristalica Mike Tripala i Savke Dabčević. Tvrdila je da je Mišković uhodi i špijunira na svakom koraku i da je u tom cilju angažovao sav personal rezidencije. Kazala je da ima dokumenta pomoću kojih će dokazati da Mišković radi ne samo protiv nje, nego i protiv Tita.
Nije bolje prošao ni general Nikola Ljubičić. Jovanka je izrazila sumnju u njihovu lojalnost prema njoj i Titu. Po njenim rečima, Ljubičić preko osoblja vezanog za armiju (ađutant, sekretar, ordonansi) dobija određene podatke ne samo o njoj, nego i o Titu.

OPTUŽBE I KLEVETE
NEKA vrsta špijuniranja Tita od Ljubičića i armijskih struktura stvarno je postojala. Tito je u toku masaže sa fizioterapeutkinjama vodio razgovore na razne teme. Pri tom je često iznosio svoje poglede u nekim događajima i pojavama u društvu, kao i mišljenje o pojedinim ličnostima. Govorio je i o tome kako misli da reši neke aktuelne političke probleme. Iznosio je i svoje mišljenje o funkcionisanju pojedinih službi u okviru rezidencije.
Posle obavljene masaže, ađutant bi obavezno sačekao fiziterapeutkinju i raspitivao se o čemu je s Titom razgovarala. Dobijene podatke, ukoliko su bili interesantni, odmah je prenosio generalu Ljubičiću. U tome je naročito bio vešt admiral Vilović, koji je ranije bio obaveštajni oficir. On je preko maserki dobijao ne samo određene podatke, nego im je sugerisao i koja pitanja da postave Titu. Za postavljanje admirala Vilovića za komandanta Ratne mornarice, kao i za imenovanje pukovnika Kostića za Titovog ađutanta, velike zasluge imaju fizioterapeutkinje.

Rati Dugonjiću i Stanetu Dolancu Jovanka je u Titovom prisustvu rekla:
- Svi vi, poltroni i poltrončići, zabrinuti ste za stanje vašeg predsednika, a nikome nije stalo da sazna kakvo je moje stanje i kako se ja osećam. Nije vaš predsednik naivčina. O njemu, a i o svakom od vas, ja imam dovoljno komprimitujućeg materijala. Kada to budem objavila, ovde ili u inostranstvu, biće to politička bomba, a narod će videti vaše pravo lice. Videće ko ga je vodio i ko ga vodi.
- Nemaš ti nikakve papire - rekao je Tito. - Da imaš, ti bi ih već objavila.
- Imam, Tito, imam! - odgovorila je Jovanka. - Ovako nešto ja sam očekivala.
- Ako ih imaš, onda ih daj, onda ih pokaži! - rekao je Tito. - Daj ih samo meni, ako ti je nezgodno zbog drugih.
- Zašto baš tebi da ih dam? - upitala je Jovanka.
- Zato što sam ti suprug - rekao je Tito.
- Osim što si mi suprug, ti meni ništa značajno u životu nisi učinio, što bi predstavljalo posebno tvoju žrtvu.
- A Četvrti plenum, Jovanka! - povišenim glasom, punim ljutnje uzviknuo je Tito.

Te Titove reči delovale su kao hladan tuš. Svi prisutni bili su svesni šta one znače. Posebno Jovanka. Njoj je bilo najteže zbog čega je, kao metak, izletela iz prostorije. Ovo je bila scena iz Gogoljevih komedija. Igrom slučaja i ironijom života, Ranković se ponovo umešao u živote Jovanke i Tita.
- Da je ispitivanje potrajalo samo još jedan dan, ja bih morao potražiti lekarsku pomoć - rekao mi je Dugonjić. - Za vreme razgovora Jovanka se čudno ponašala. Čas je plakala, čas se smejala, čas je upadala u stanje euforije, jarosti i histerije. Ni na jedno pitanje nisam dobio konkretan odgovor. Najčešće je nekoga napadala, optuživala, klela. Po njenom kazivanju, ispadalo je da su u Titovoj i njenoj okolini radili isključivo loši ljudi i špijuni. U toku razgovora sa Titom, ona ga je oslovljavala sa "druže Tito". Titu sam otvoreno rekao da imam utisak da Jovanka želi vlast, na šta mi je on odgovorio: "Ja ne bih imao ništa protiv kad bi ona bila za nju sposobna. Ali, nije sposobna".

ODMAZDA ZA ODANOST

[You must be registered and logged in to see this image.]

KADA sam s Dolancom razgovarao o tom događaju, on mi je ispričao i ovaj insert iz Titove i Jovankine prepirke:
- Šta si ti meni, Tito? Šta si ti meni u životu uopšte učinio? - rekla je Jovanka.
- Ja sam tvoj suprug, drugarice Jovanka, i sekretar Komunističke partije Jugoslavije.
- Eto, vidiš, ni sam ne znaš šta si, druže Tito - ironično je rekla Jovanka, aludirajući na to da je Tito tada bio predsednik SKJ. Zatim je dodala: - Druže Tito, učini nešto za mene. Ubij Miškovića i zakopaj ga tri metra ispod zemlje!
Komisija je podnela izveštaj u kome je pokazala veliko razumevanje za "Titove patnje". Jovanka je prikazana u najgorem svetlu. Diveći se Titu kako uopšte može da živi sa takvom ženom, većina učesnika u raspravi je na indirektan način zagovarala da bi razvod braka, ma kako neugodan i težak, ipak bio najbolje rešenje. Neki su predlagali Jovankinu izolaciju. Svi su se, međutim, složili, da službe u Kabinetu i rezidenciji dobro ne funkcionišu i da se mora nešto radikalno preduzeti kako bi se stanje popravilo.

Ono što nije moglo biti dokazano - to je bila Jovankina veza sa "nekim drugovima u zemlji i nekim krugovima u inostranstvu". A taj podatak za Tita je bio jedino važan. Zbog njega je veliki manipulator sve ovo smislio i režirao.
Posle završene sednice, Tito je sa Jovankom seo u kola i kao da se ništa nije dešavalo, odvezli su se u rezidenciju. Sledećih dana, svi oni koji su nešto negativno rekli o Jovanki, bili su na tapetu. To se, pre svega, odnosilo na zaposlene u Kabinetu predsednika Republike, na lekare, šefa Kabineta Šokorca i generala Miškovića.
Posebno zaslužuje da se istakne Titova manipulacija lekarskom ekipom (četiri lična lekara). Pre obelodanjivanja njihovog izveštaja na sednici dva predsedništva, Tito je detaljno bio upoznat sa njegovim sadržajem i u potpunosti odobrio svaku napisanu reč. Jednu kopiju izveštaja zadržao je za sebe. Pohvalio je lekare za njihovu nepristrasnost, doslednost, stručno i moralno izvršavanje obaveza. Komisiji je izjavio da nema nikakvih primedbi na rad lekarske ekipe.

Posle ostvarenja svoga cilja i pomirenja sa Jovankom, pozvao je svoje lekare i rekao:
- Vi ste se nedozvoljeno mešali u moj brak. Moju suprugu u izveštaju ste grubo uvredili i oklevetali. Nazvali ste je paranoikom. Takvim svojim mišljenjem uvredili ste i mene jer ispada da ja živim sa ludom ženom. Jedan od vas mi je, kako tvrdi Jovanka, u razgovoru sa njom, psovao i majku. Rekao je da ću kad-tad odgovarati za Goli otok. Posle svega jasno je da vas ja ne mogu zadržati kao lične lekare. Vi ćete se vratiti u vaše matične kuće. Umesto vas doći će nova ekipa lekara. Ja lično protiv vas neću preduzimati nikakve sankcije, a pokušaću da nagovorim Jovanku da vam i ona oprosti.
Uskoro, posle odlaska lekara, Tito je iz službe otpustio i generala Miškovića. Generalu Ljubičiću je rekao: "Mišković mora u penziju. Meni ga je žao, on je dobar čovek, ali drugog rešenja nemamo. On je sve vreme uhodio i špijunirao Jovanku. Čak je i od vozača tražio da izveštava gde voze i sa kim se sastaje. Jovanka ga organski ne podnosi, zabranila mu je da ulazi u kuću."
Tito je sve tačno rekao generalu Ljubičiću, samo nije kazao po čijem je naređenju general Mišković sve to radio.

Pudlica Bil leči depresiju

[You must be registered and logged in to see this image.]

NA svim javnim manifestacijama u toku "Puta mira", koji je trajao oko mesec dana, a obuhvatao Sovjetski Savez, Severnu Koreju i Kinu, Darijana Grbić, maserka, uvek je bila u Titovoj neposrednoj blizini. Nije se od njega odvajala prilikom polaganja venaca, obilaska znamenitosti, poseta ustanovama i preduzećima. Zbog svoje lepote, senzibilnosti i šarma nije mogla da ostane nezapažena.
Svi su se pitali ko je ona i koga predstavlja. U tome su, naravno, prednjačili novinari. Pomno su pratili svaki njen korak nastojeći da je identifikuju. Zbog velike fizičke sličnosti neki su mislili da je reč o Gertrudi Munitić, operskoj pevačici iz Splita, koja je više puta viđena na Brionima. Za Gertrudu se govorilo da je "Titova ljubavnica" što ona nikad nije htela da demantuje. Kao umetnici i poslovnoj ženi taj trač mogao je samo da koristi.

Dara Janeković, poznata zagrebačka novinarka, posle povratka iz Kine posetila je Jovanku Broz i Miroslava Krležu i obavestila ih o svemu što se dešavalo na ovom putovanju. Po njenim rečima, svi članovi delegacije i novinari nedvosmisleno su zaključili da Tito ima mladu ljubavnicu po imenu Darijana Grbić. Interesantna je tim povodom bila Krležina opaska. Dara kaže da je on vest prihvatio bez iznenađenja. Hladnokrvno je rekao: "Bojim se samo da to nije veliko opterećenje u Titovim godinama. Inače, to je lepa stvar."
Zanimljivo je napomenuti da je Jovanka, kada se udala za Tita bila od njega mlađa 32 godine, a da je Darijana, kad je postala Titova ljubavnica, od Jovanke bila duplo mlađa. Tito je imao suprugu mlađu od njega 32 i ljubavnicu mlađu 60 godina.
Da između Tita i maserke Darijane postoji snažna emotivna veza bio sam siguran posle događaja u Kolombu 1976. godine kada je Tito, štiteći Darijanu, ošamario suprugu Jovanku. Pokušao sam tada i Jovanku i sebe da ubedim da je u pitanju samo simpatija koja ne može preći u pravu ljubav u kojoj partneri sebe "neizmerno daju i uzimaju". Sve dok njihova ljubav ne dobije te karakteristike, smatrao sam, ona će ostati u "prostoriji za masažu" i neće uticati na okolinu.

MASERKA POKAZUJE ZUBE

ALI, događaji su me brzo demantovali. Ljubav između mlade maserke i vremešnog šefa države ipak je izašla iz "prostorije za masažu" i pokazala svoje pravo lice. Darijana je sve otvorenije i agresivnije nastojala da sebe afirmiše kao Titovu ljubavnicu. Činila je to preko privilegija, ovlašćenja i postupaka koje joj je Tito omogućavao i tolerisao kao i kroz posedovanje moći koju je preko njega imala, odnosno uzimala. Mada Titu javna afirmacija Darijane kao njegove ljubavnice nije odgovarala, on se tome nije ozbiljno suprotstavljao. U pojedinim trenucima činilo mi se da mu godi da se ljudi dive njegovoj vitalnosti i muževnosti u poznim godinama.
Kao što je nekada tražio poštovanje prema svojoj supruzi Jovanki, Tito je sada to isto tražio u odnosu na Darijanu. Nastojao sam da se u njihove odnose ne mešam, praveći se da ništa ne vidim i ništa ne čujem. Neka dešavanja i događaji naterali su me, međutim, da promenim taj stav i da se suprotstavim onim Darijaninim postupcima i zahtevima koji su ozbiljno narušavali Titov autoritet kao šefa države, a pogađali i moju ličnost.

Jedan od takvih događaja zbio se na "Putu mira". On me je potpuno uverio da Darijana Grbić ima status Titove ljubavnice. Tito je iz Moskve otišao na sedmodnevni odmor u letovalište koje se nalazi na samom Bajkalskom jezeru. Smeštaj i ostali uslovi za odmor i rekreaciju bili su u ovom dragulju prirode izvanredni. Bajkal je najveće slatkovodno jezero na svetu čija dubina na pojedinim mestima prelazi 1.200 metara.
Drugog dana boravka na Bajkalu Dolanc i admiral Vilović su me zabrinuto upitali kakvo je zdravstveno stanje predsednika. Rekao sam da je odlično i da se čudim zašto mi postavljaju to pitanje kada i sami vide njegovo dobro raspoloženje. Kazali su mi da su od maserke Darijane saznali da je predsednik zapao u depresivno stanje. Teško mu je što njegova pudlica Bil nije pored njega i da bi možda bilo dobro da se Bil odmah dovede na Bajkal.

Dolanc i Vilović smatrali su da bi bilo dobro da se ovo pitanje hitno razmotri na sastanku delegacije. Rekao sam da taj njihov postupak nije u redu i da zdravstveno stanje predsednika ne spada u njihovu nadležnost. Na kraju, predložio sam da prvo razgovaramo sa predsednikom, pa tek kada čujemo njegovo mišljenje o urgentnom dopremanju pudlice, odlučimo o daljem postupku.
Admiral Vilović, titov ađutant, na to je rekao:
- Razgovor s predsednikom o tome ne bi bio umesan, pošto je on to samo Darijani poverio. Za nas bi Darijanine reči trebalo da budu dovoljna i pouzdana informacija o Titovom raspoloženju i njegovim željama. To je Titova želja a ne zahtev, a stvar je delegacije kako će ona to shvatiti i po tome postupiti.
Jasno mi je bilo da tu nisu čista posla. Ponovo sam rekao da sam protiv takvog sastanka, ali ako je odlučeno da se o tome raspravlja, ja ću izneti svoje mišljenje. Sastanku su prisustvovali članovi delegacije Stane Dolanc, Miloš Minić i Veljko Milatović, a od strane Titovog ličnog i medicinskog obezbeđenja admiral Vilović, doktor Gojko Ajduković, fizioterapeutkinja Darijana i ja.

TITOVA HLADNA ZAHVALNOST

[You must be registered and logged in to see this image.]

ISKAZUJUĆI veliku brigu za Titovo zdravlje, Darijana je uzbuđeno, plačnim glasom, ispričala sve ono što su mi Dolanc i Vilović rekli, s tim što je ona već bila izračunala za koje vreme avion sa Bilom može doleteti na Bajkal. Predložila je da pudlicu dovede njena sestra Radojka.
Posle Darijaninog predloga, svi su ćutali. Tišinu je prekinuo Vilović. On je, kao i maserka, ispoljio veliku zabrinutost za Titovo psihičko stanje, pogotovo kad se to dešava na ovako velikom i značajnom putu. Dolanc, kao i uvek kada je reč o Titu, bio je veliki dušebrižnik. Sav zajapuren u licu rekao je:
- Zar treba toliko konferisati kada je Tito u pitanju? Moramo narediti pilotima da pale motore i da Bil sa Radojkom za dva dana bude ovde!
- Već dugo sam Titov lekar i mislim da ga dobro poznajem. I baš zato, drugovi, mogu da se zakunem da on to nije mogao ni pomisliti, a kamoli reći. Tito dobro pazi na svaki svoj postupak. Jako mu je stalo šta drugi misle o njegovom ponašanju, pogotovo kada se nalazi u stranoj zemlji. Jedna njegova ovakva odluka ne samo da bi imala negativan odjek u našoj zemlji, nego bi o njoj brujala i cela svetska štampa. Već na udarnim stranicama vidim naslov: "Predsednik SFRJ uputio avion koji treba da preleti 20.000 kilometara da bi dovezao pudlicu za koju je emotivno vezan". To je mnogo i za Riplija. Zato podvlačim da drug predsednik tako nešto ne samo da nikad ne bi poželeo nego ni odobrio.

Zatim sam se obratio Darijani:
- Kako vas nije sramota da se igrate autoritetom predsednika države i da u njegovo ime predlažete takve besmislice! Na kraju, vi osim masaže ne samo da nemate nikakvih drugih zaduženja, nego nemate ni dozvolu da se u bilo šta drugo mešate. Da li je predsednik depresivan - stvar je lekara da to utvrde. Koliko sam ja mogao da zapazim, a smatram da nisam loš psiholog, predsednik ne samo da nije depresivan nego je vrlo raspoložen.
Posle ovih mojih reči svi su zanemeli. Darijana je plačući istrčala iz prostorije. Dolanc mi se obratio rečima:
- Molim vas, ovo mišljenje koje ste nama rekli, recite i drugu predsedniku.
- Sigurno da ću reći, jer da tako ne mislim ne bih ga ni vama kazao.

Sutradan za vreme jutarnje terapije, Tito mi je rekao:
- Hvala vam, druže doktore, što ste sprečili da se u moje ime takve gluposti predlažu i rade. Moral, savest i funkcija koju zauzimam u državi kao i ugled u svetu ne bi mi dozvolili tako nešto. Još jedanput vam hvala.
Svoju zahvalnost saopštio je sasvim zvanično i hladno.
No, njegova zahvalnost nije bila toliko bitna koliko je bilo važno da sam sprečio jedan besmisleni akt. Pitao sam se da li je Darijana bez Titovog znanja ipak smela da uradi tako nešto. I došao do zaključka da nije. Ona je sigurno od Tita iznudila priznanje da mu je teško zbog toga što s njim nije njegova omiljena pudlica Bil. Sve ostalo bio je Darijanin pokušaj da to iskoristi za svoje ciljeve, među kojima je najvažniji bio dolazak njene sestre Radojke na Bajkal.
Na kraju razgovora Tito mi je rekao.
- Posetite Darijanu danas. Ona je sada u depresiji. Vi ste je s pravom kritikovali, ali ste u tome bili prilično oštri. Ubuduće, molim vas budite blaži i taktičniji. Ona je vrlo osetljiva devojka. Drugovima recite, a i ja ću im kazati, da je u pitanju nesporazum i da me Darijana nije dobro razumela.

Veliki zahtevi male Jole

DA postupak maserke Darijane Grbić, kad je tražila da zbog Titove depresije hitno na Bajkal avionom bude dopremljena njegova pudlica Bil, nije bila samo želja da dovede sestru Radojku već i osećaj moći da u ime Tita istupa, predlaže, donosi odluke, pokazuje slučaj koji se desio u Igalu, decembra 1978. godine. Tog dana održan je lekarski konzilijum koji je razmatrao zdravstveno stanje predsednika i uvođenje u ekipu anesteziologa, kao i moju molbu da se vratim na VMA početkom iduće godine.
Posle večere, u malom plavom salonu, ispred predsednikove spavaće sobe, sedeli smo Darijana i ja. Nju sam malo u šali a više u zbilji zvao mala Jole (mala Jovanka), jer se u poslednje vreme tako i ponašala.
- Moram vam reći da je Tito na vas malo ljut - kazala je Darijana. - Čuo je od nekoga da se arogantno ponašate prema celom osoblju uključujući amdirala, sekretare, pa i mene i Radojku. Ne znam od koga je to mogao da čuje.

- Pa od vas ili Radojke - rekao sam. - Mislim, međutim, pre od vas nego od Radojke, jer je ona korektna osoba. Vi ste počeli da se čudno ponašate. Pokušavate da oponašate u nekim stvarima drugaricu Jovanku. Meni je i jedne drugarice Jovanke dosta. Dve su mi previše.
- Ne znam da li sam vas dobro čula - rekla je Darijana iznenađeno. - Da li vi to o meni, doktore, ozbiljno govorite ili se šalite?
- Najozbiljnije - rekao sam. - Ja vam moram reći istinu, a istina je da se vi morate spustiti na zemlju. Nemojte da vas zavaraju reči admirala Vilovića da ćete postati istorijska ličnost. To su obične besmislice i laži. Prošla su vremena Madam Pompadur, kako vas on naziva. Vilović želi samo da od vas veštim trikovima izvuče što više informacija do kojih vi dolazite u razgovoru s Titom. Vi jeste miljenica Titova, da ne kažem ljubavnica, ali ste anonimni i ostaćete anonimni. Vaša uloga ljubavnice Titu ne odgovara. On nije Luj DžV, a ovo nije feudalizam. Iz ovoga što vam kažem jasno je da nema ni govora da ćete na ovaj način postati istorijska ličnost.
- Ja znam, druže doktore, da vi o meni nemate lepo mišljenje - rekla je Darijana. - Da li vi misliste da ste uvek u pravu. Zapitate li se ikad da li ste u nečemu pogrešili. Biću sasvim iskrena i otvorena. Ja Tita mnogo volim. Volim ga ludački. Njegovo govno sa slašću bih pojela. On to zna. On to oseća. Ja to pred njim ne krijem. Mogli ste da zapazite da on prema meni nije ravnodušan. Vrlo je pažljiv, nežan, osećajan, iskren i neposredan. Sve što ga tišti i što mu smeta on meni otvoreno kaže. Između nas nema tajne. Niko ga tako dobro ne poznaje kao ja. Znam svaku njegovu boru, svaku njegovu dlaku, svaki mladež i svaku bradavicu. Znam kad se oseća dobro, čak i kada vama ne kaže.

NISAM LUDA
GLEDAO sam je iznenađeno. Bio sam siguran da je kazala suštu istinu. Rekao sam:
- Šta ovo treba da znači, Darijana? Kako treba da protumačim ovu vašu iskrenost.
- Mislim da istinu treba da znate. Iza ovoga sledi jedan moj opravdan zahtev. Pošto ste vi, pošteno govoreći, do sada rukovodili radom lekarskog konzilijuma i izborom njegovih članova, a pošto vi uskoro verovatno odlazite, ja vas molim da mene predložite i izaberete za stalnog člana Titovog konzilijuma. Ja sam o tome razgovarala sa drugom Titom. On se nije protivio. Rekao je: "Vidi to sa doktorom Matunovićem. On to može učiniti ako hoće."
Čuvši ove Darijanine reči pomislio sam šta se dešava sa ovom devojkom. To više nije bila mala Jole. Ona želi, a u mnogo čemu i uspeva, da bude velika Jovanka.
- Darijana, molim vas, slušajte me dobro - rekao sam. - Ovo što ste kazali meni, to neka ostane naša tajna. To nemojte više nikome reći, ni zbog vas, ni zbog predsednika.

Njeno lice potpuno se izobličilo. Rekla je:
- Druže doktore, nemojte da mi držite moralne pridike i da me učite kako da se ponašam i ophodim prema Titu! Da li treba da vam još jednom ponovim da ja njega volim i da on voli mene. On će učiniti sve što budem tražila. Ja sam vam jasno rekla šta želim. Od vas tražim da mi odgovorite da li hoćete ili nećete da to sprovedete u delo.
- Darijana - rekao sam pokušavajući da suzbijem ljutnju koja me je obuzimala. - Vaše ponašanje u poslednje vreme sve više me zabrinjava. Vi sve više iskačete iz granica normalnog ponašanja. Ovo što ste danas od mene tražili, to normalna osoba vaših kvalifikacija i znanja ne bi nikad ni pomislila a kamoli zahtevala. Gde ste i kada čuli da je jedna maserka bila član internističkog i kardiološkog konzilijuma predsednika države, makar mu ona bila i ljubavnica. Vaše članstvo u konzilijumu ne samo da je nemoguće već nema nikakve svrhe, opravdanja i logike.

- Molim vas, druže doktore, nemojte da zaboravite pravi odgovor. Ja vas jasno i otvoreno pitam: da li hoćete da me predložite za člana Titovog lekarskog konzilijuma?
- Posle vašeg tvrdoglavog i nekritičkog insistiranja da budete član predsednikovog lekarskog konzilijuma, moram vam iskreno reći da sam dužan da se ozbiljno pozabavim vašim psihičkim stanjem. Moja dužnost je da vas uputim na psihijatrijski pregled, jer vi sa takvim mišljenjem, idejama i ponašanjem niste ni pogodni ni sposobni da radite kod predsednika.
Kad je to čula, kriknula je i pala u histerični trans.
- Ja nisam luda! - počela je da viče. - Vi hoćete od mene da napravite psihičkog bolesnika! Vi ste ljubomorni što ja volim Tita i što Tito voli mene!
Dok je ovo govorila, vrata su se otvorila i u salon je ušao Tito.
- Šta se ovde dešava? - upitao je zabrinuto.
- Doktor kaže da sam ja luda i da me treba poslati u ludnicu! - rekla je Darijana.
Ja sam pokušao nešto da kažem, ali Tito nije hteo da me sasluša. Ljutito me je prostrelio očima, uzeo Darijanu za ruku i uveo je u sobu.

STARAČKA LJUBAV
POŠTO Titu nisam dao večernju terapiju čekao sam da se on ponovo pojavi. Razmišljao sam o ovom neprijatnom incidentu. Čudilo me je kako je Darijana mogla da dođe na ideju da bude član konzilijuma kad je znala da je to nemoguće zbog njene stručne spreme i njenog znanja. Znala je, takođe, da je na moj zahtev drugarica Jovanka isključena iz Titovog konzilijuma, odnosno da niko osim lekara konzilijumu ne može da prisustvuje.
Zaključio sam da je bila nagovorena od nekog a taj neko preko nje trebalo je da dobije detaljne informacije o zaključcima konzilijuma, jer je znao da lekari često ni samom pacijentu ne kažu pravu istinu ako je ona za njega neprijatna. Bio sam siguran da je ista osoba, koja je tvrdila da će Darijana ući u istoriju kao madam Pompadur, bila inicijator njenog zahteva da postane član konzilijuma kao i njenog zahteva Titu da joj to odobri.

Nekoliko godina kasnije, Darijana je preko Tita pomogla ađutantu Viloviću da postane admiral i komandant Ratne mornarice, a pukovniku Kostiću da postane Titov ađutant umesto Vilovića.
Razmišljajući o madam Pompadur, nisam ni primetio da su se vrata Titove sobe otvorila. Tek kada sam čuo glas, ja sam ugledao maserku Darijanu. Na njenim usnama lebdeo je ironičan osmeh. Rekla je:
- Nemorate više da čekate, druže doktore. Ja ću predsedniku dati lekove.
Njen nastup i reči upućene meni imali su mnogo šire značenje. Bila je to sigurna potvrda da je Darijana Titova ljubavnica. Iznenadilo me je saznanje da je Tito u Darijanu "ludo" zaljubljen i da je u pitanju "staračka ljubav udružena sa staračkom sujetom". Tu nije bilo leka. To se moglo i očekivati s obzirom na prirodu Titove ličnosti i okolnosti u kojima su on i Darijana zajedno provodili četiri-pet časova dnevno.
Ljubav u starijim godinama nije nikakvo biološko i sociološko čudo. Ona je retka kod običnih smrtnika. To je uglavnom privilegija vladara, genija i vrlo bogatih ljudi. Najpoznatiji "gerontološki ljubavnici" u istoriji bili su Solomon, Luj DžIV, Luj DžV , Gete, Čaplin, Peron, Pikaso, Mao Cedung. Svi oni imali su za ljubavnice mlade i lepe žene od kojih su mnoge posedovale visoku inteligenciju, senzibilnost i šarm. U kojoj meri su one volele njih kao muškarce, a u kojoj meri njihovu moć, slavu i bogatstvo, to je posebno pitanje u svakom pojedinačnom slučaju.

Na spisku velikih ljubavnika sveta u poznim godinama našao se i Tito. Da li mu zbog toga treba zavideti ili ga žaliti? I jedno i drugo. Zavideti mu se može zbog očuvane muškosti i hrabrosti da se povede za emocijama, a žaliti ga zbog problema koje je imao, jer ljubav pored velikog zadovoljstva u njegovim godinama može biti i veliki teret. Ona može čak da ugrozi zdravlje, pogotovu što Titova ljubavnica nije bila naivna ovčica, nego vrlo zahtevna devojka, što je i pokazala.
Sutradan ujutro, prilikom davanja terapije, pokušao sam Titu da objasnim prirodu spora između mene i maserke. On je odmahnuo rukom i rekao:
- Već sam sve čuo. Ne morate ništa da mi objašnjavate.
Posle ovih njegovih reči ja više nisam insistirao na objašnjenju. Pre izlaska iz sobe on je rekao:
- Druže doktore, pošte želite, možete da se vratite na svoje bivše radno mesto na VMA.

Metla čelične Ličanke

U NADLEŽNOST Jovanke Broz spadala je kadrovska i personalna politika u odnosu na osoblje zaposleno u Kabinetu predsednika Republike, Titovoj rezidenciji i njegovim vilama. Od Jovanke je zavisilo ko će da radi u raznim službama Titovog i njenog obezbeđenja. Suvladarstvo Jovanke u ovim domenima bilo je obeleženo zlodelima, terorom, maltretiranjem i proganjanjem ljudi, pri čemu su neki njeni postupci predstavljali javni psihološko-moralni linč pojedinaca.
Ona je najtežim uvredama i najpogrdnijim kvalifikacijama iz Kabineta predsednika Republike i Službe bezbednosti isterala i proterala Lea Matesa, Bogdana Crnobrnju, Dalibora Soldatića, Zdenka Štambuka, Dušana Sužnjevića, Vladu Sajtića, Vladimira Popovića, Jožu Smolea, Aleksandra Šokorca, Mirka Milutinovića, Milana Žeželja, Milana Miškovića, Marka Rapu i druge. Mnogima od njih, u Titovom prisustvu, držala je lekcije o radu, ponašanju i odgovornosti u službi. Govorila je da su neradnici, mrcine, nesposobni, nepismeni, nepouzdani...

Smatram da je tim ljudima posebno bilo teško što su sve to morali da prihvataju ćuteći, bez reči protesta i odbrane ljudskog dostojanstva. Iako su u javnosti važili za značajne i uvažene ličnosti, oni nisu smeli ni najboljim prijateljima da ispričaju da su iz Titove službe izbačeni kao obične krpe - poniženi i ispljuvani od njegove supruge. Bilo ih je sramota da kažu da ih je Jovanka vređala i ponižavala pred Titom. Uživala je da u Titovom prisustvu drži vankelu ljudima visokog položaja i obrazovanja i da se baš nad njima iživljava.
Jovanka je iz službe otpustila više od hiljadu ljudi raznih zvanja i profesije, od sekretara, lekara, ekonomista, savetnika, službenika raznih profila, do kuvarica, sobarica i čistačica. Otpuštanje osoblja često je imalo karakter masovnih čistki. Dešavalo se da posle takve "Jovankine metle" rezidencija ostane bez najnužnijeg osoblja: snabdevača hranom, kuvarica, konobara, sobarica i čistačica. Zbog takvih situacija hrana je često donošena iz hotela "Metropol".
Razlozi za otpuštanje osoblja najčešće nisu bili opravdani već izmišljeni i iskonstruisani. Da bi otpustila nekog ko joj je nesimpatičan ili za koga smatra da je nedovoljno poštuje, Jovanka je bila sklona da se posluži intrigama najniže vrste.

ĆUTI I TRPI
O NJENOJ strahovladi u javnosti se dugo ništa nije znalo, a i danas se vrlo malo zna. Njeno sadističko iživljavanje nad pojedinim ljudima prelazilo je granice razuma. Ona je danima i mesecima znala da maltretira pojedince da bi ih na kraju otpustila. Njena mržnja prema nekima išla je dotle da je tražila da im se oduzmu stanovi i da im se ne dozvoli drugo zaposlenje. Progonjenim osobama najčešće nisu bili poznati razlozi proganjanja, ili su razlozi bili trivijalni. Tako je jedna lepuškasta žena pala u Jovankinu nemilost samo zbog toga što ju je Tito nekoliko puta "zavodnički" pogledao. Drugu je uzela na zub jer je čula da joj Tito deli komplimente.
Veliki broj progonjenih ljudi bili su sa Jovankom u drugarskim i prijateljskim odnosima za vreme njenog šestogodišnjeg rada kao Titove domaćice, higijeničarke i sekretarice. Mnogi od njih bili su tada svedoci čestog Titovog potcenjivačkog i arogantnog odnosa prema Jovanki. Čuli su njegove pogrdne reči izrečene na Jovankin račun. Videli su Jovanku kako takvo Titovo ponašanje ponizno i stojički podnosi, bez reči odbrane i opravdanja. Zapamtili su njene duboke uzdahe i suze u očima. Mnogi su joj tada upućivali reči utehe i sažaljenja.

Postavši Titova supruga, ona je postala druga ličnost. Brzo je zaboravila prošlost, a svoj odnos prema dojučerašnjim saradnicima, drugovima i prijateljima iz osnova je izmenila.
Kao predsednikova supruga smatrala je da joj bivše društvo više ne odgovara i da nije njen nivo. Zaboravila je staru mudrost da niko ne može postati vladika u svom selu. Tražila je od osoblja da se prema njoj službeno odnosi i da u tom odnosu iskazuje maksimalno poštovanje i uvažavanje. Čak je i Tito morao u tom smislu da se osoblju obrati zahtevajući da Jovanku, kao njegovu suprugu, više cene i da je ne oslovljavaju Jovankom, nego drugaricom Jovankom. Međutim, kako sve to nije mnogo pomoglo, ona je rešila da celokupno osoblje promeni i dovede druge ljude koji je poznaju samo kao suprugu predsednika države i Titovu suvladarku.
Osoblje koje je ostalo u rezidenciji moralo je da ćuti o svemu što se dešava. Ljudi su se pretvarali da ništa nisu čuli ni videli da sami ne bi doživeli sudbinu prognanih. Pored golootočkih i rankovićevih ćutalica, u Titovo i Jovankino vreme postojale su i dedinjske ćutalice. Ćutanje je odgovaralo Jovanki, jer zahvaljujući ćutanju o njenim postupcima niko, osim neposrednih učesnika, ništa nije znao.

Poseban, a za mene potresan slučaj je Vlade Popovića, generalnog sekretara predsednika Republike. Taj u ratu visoki politički funkcioner, koji je 1941. godine bio sekretar KP Hrvatske, u posleratnoj Jugoslaviji nikada nije zauzimao položaj koji mu je po sposobnostima i zaslugama mogao da pripada. Uvek sam se pitao koji su gresi ovog lepog i pametnog Crnogorca.
Postupak prema njemu može se objasniti jedino psihološkim fenomenom "velikog duga" koji je Tito imao prema Vladi Popoviću. Vlado je 1941. godine, pred Titom, pocepao depešu koju je dobio od Kominterne, a u kojoj se kaže da je Tito razrešen dužnosti generalnog sekretara KPJ i da tu odluku Kominterne treba odmah i neizostavno sprovesti. Popović o tome nikome ništa nije rekao. Zahvaljujući njemu Tito je ostao sekretar KPJ. Pošto odluka Kominterne nije izvršena, u Beograd je upućen Mustafa Golubić sa nalogom da ubije Tita. Neko je o dolasku Golubića obavestio Gestapo koji je zatim uhapsio Golubića i likvidirao ga.

BRUTALAN OBRAČUN
ZA fenomen "veliki dug" karakteristično je da je dužnik psihološki opterećen i da se vrlo neprijatno oseća, zbog čega mrzi svoga dobrotvora, jer je "veliki dug" najčešće takve prirode da se retko može na adekvatan način vratiti.
O tome kako je Jovanka postupila prema Vladi Popoviću saznao sam od Mirka Milutinovića, šefa Titovog kabineta, kome je Popović lično ispričao svoju muku. Pošto je Popović postavljen za generalnog sekretara predsednika Republike, Jovanka ga je primila odvojeno od Tita. Tom prilikom je rekla:
- Druže Popoviću, od danas zaboravite politiku. Vi niste ovde došli da vodite politiku već da vodite računa o potrebama i poslovima kuće. Vaše je da se brinete o snabdevanju, magacinima, radionicama i garažama. Postarajte se da sve uredno funkcioniše!
Vlado Popović je lošim rečima primljen, a još gorim otpušten. Jovanka ga je na rastanku nazvala neradnikom i neznalicom. Nisam siguran da iza toga nije stajao sam Tito, jer je on a ne Jovanka bio veliki Popovićev dužnik.

Način na koji je otpušten Vlada Sajtić, predstavlja posebnu priču. Pored toga što je bio zamenik Vlade Popovića, Sajtić je u Kabinetu vodio materijalne i kadrovske poslove. Jedne noći oko dva časa Jovanka je telefonom tražila da joj Sajtić hitno obezbedi devize za lečenje njenih bolesnih pudlica u Švajcarskoj.
Pozivajući se na profesora Veterinarskog fakulteta Manojla Lapčevića, rekla je da se pudlicama u zemlji ne može pružiti odgovarajući tretman. I dodala da je ona obezbedila avion i da se jedino čeka novac. Sajtić je odgovorio da mu je žao što ne može da ispuni njen zahtev, jer u kasi trenutno nema deviza. Ona je potpuno prazna. Na ove Sajtićeve reči Jovanka je ljutito rekla:
- Zapamtićete vi Jovanku! - i zalupila slušalicu.
Sutradan je Sajtiću iz Kabineta stigla poruka da više ne dolazi na posao. Sve Sajtićeve lične stvari iz službenih prostorija posle nekoliko časova dostavljene su njegovoj kući.

Jednog dana u junu 1976. godine ispred vile na Brionima bio je parkiran kabriolet i svi smo čekali na izlazak predsednika Tita i Jovanke. Kad su oni naišli pratnja ih je pozdravila na uobičajeni način. Tito je pošao prema zadnjim levim vratima kola, koja mu je otvorio vozač pukovnik Marko Agbaba. General Marko Rapo, Titov ađutant, pokušao je da Jovanki otvori zadnja desna vrata, ali ga je ona u tome sprečila. Arogantno je rekla:
- Ostavite ta vrata, generale! Gadi mi se samo kad vas vidim, a ne još i da mi otvarate vrata. Kako vas nije sramota da se ovde pojavljujete kada vam je nekoliko puta poručeno da ne želim da vas vidim. Gde vam je generalska čast? Da li ste se ikada pogledali u ogledalu? Da li ste svesni kako izgledate? Vi ste jedan debeli, masni, prljavi generalčić sa ptičjim mozgom. Treba li batinama da vas najurimo iz službe, jer za vas reči ništa ne znače. Poslednji put vam kažem - gubite se i da vas moje oči više ne vide!
General Rapo je bio preneražen. Stajao je u stavu mirno, kao ukopan. Bio je bled u licu, a usne su mu poplavele. Beznadežnim pogledom gledao je prema predsedniku i svom vrhovnom komandantu. Okrenut leđima, Tito je čas gledao u nebo, a čas na drugu stranu. Svi mi ostali oborili smo oči ka zemlji i samo povremeno bacali pogled na ono što se događalo pred nama. Na kraju, general Rapo je skupio toliko hrabrosti da kaže:

- Drugarice Jovanka, ja izvršavam naređenja vrhovnog komandanta, a od njega takvu naredbu nisam dobio.
- Nisi ti sposoban da izvršavaš ničija naređenja! - rekla je Jovanka. Ušla je u kola i zalupila vrata. Tito je već bio u automobilu. Rapo je seo do vozača i krenuli su.
Posle ove epizode general pukovnik Marko Rapo nikada se više nije pojavio u Titovoj i Jovankinoj blizini. Bio je smenjen sa dužnosti predsednikovog ađutanta. Uskoro je otišao u penziju. Kratko vreme posle penzionisanja dobio je težak infarkt srca a zatim infarkt mozga. Život je završio u dubokoj komi. Posledice dugotrajnih i čestih stresova obično su fatalne.

Ordonansi u stavu mirno

POSEBNO loš odnos Jovanka je imala prema ordonansima, koji su bili njeni drugovi i prijatelji u vreme kad je ona došla da radi u rezidenciji. Ti ljudi su joj pomagali da savlada osnovna pravila dvorske etikecije, pomagali joj u učenju i drugim životnim potrebama.
Umesto poštovanja i zahvalnosti prema njima, ona ih je posebno maltretirala i ponižavala. Kad bi ih nekim povodom pozivala, morali su trčećim korakom da dolaze i stoje pred njom u stavu mirno. Ponekad je znala da ih u tom položaju drži i po pola časa. Kada bi neko od njih, zbog statičkog zamora, pokušao malo da se opusti, opominjala ga je oštrim tonom da naređenja još nisu iscrpljena i da se ista moraju saslušati u stavu mirno.
Kako se ona nad ovim ljudima iživljavala i koliko je u tome svemu bilo sadizma i mizantropije, najbolje pokazuje primer ordonansa pukovnika Koste Jeličića. Kad je Jeličić čuo da će Tito obići neke krajeve u Lici i da će se oko jedan čas zadržati u njegovom rodnom selu, smatrao je da nema idealnije prilike da se pred svojim zemljacima pokaže kao Titov ordonans i ličnost od ugleda. Pošto u vreme predviđeno za taj put nije bio u smeni, tražio je od svoga kolege da se zamene, na šta je ovaj pristao.

Kako se kolona približavala Jeličićevom selu, on je bio sve uzbuđeniji. U mislima je već video svoje seljake sa pogledima više uprtim u njega nego u Tita. Kad su došli u Kostino selo, Tito i Jovanka su izašli iz kola. Suvladarka se obratila ordonansu rečima:
- Druže Kosta, vi ostanite sa pudlicama i pazite na njih. Molim vas, nastojte da se pudlice što više izjure, jer im dug put smeta.
Kad je Tito izašao iz automobila i pošao prema svečanoj tribini, sve oči su bile uprte u njega i Jovanku, tako da pukovnika Jeličića niko nije ni primetio. Za vreme održavanja ceremonije, on je sa pudlicama bio skriven iza jednog žbuna. Kad su se Tito i Jovanka vratili do kola, Jeličić je morao da se pojavi sa pudlicama. Jednu po jednu unosio je u automobil. Zemljaci su ga ugledali i povikali:
- Eno našeg Koste! Nosi kučiće! Daleko je dogurao!
Jeličić je uneo pudlice u Titova kola. Glava mu se raspadala. Mislio je da mu je pritisak preko trista. I opsovao je onako po lički:
- Jebo te ćaća, ludi Kosta! Posle četiri godine ratovanja, ti si doživeo da Jovanki šetaš i nosiš pudlice!

GRADITELJ KUĆE CVEĆA

[You must be registered and logged in to see this image.]

ZA ovakav Jovankin odnos i ponašanje postoji nekoliko objašnjenja. Pre svega kriva je neograničena vlast koju je posedovala. Za Jovankine postupke umnogome je kriv i sam Tito. On je tražio od osoblja ne samo da cene i poštuju njegovu suprugu, nego i da njena naređenja izvršavaju bez pogovora. Na taj način on je želeo da Jovanki pribavi autoritet koji ona nije mogla da ima na osnovu svojih sposobnosti i karakternih osobina.
A mnoge njene karakterne osobine bile su sa negativnim predznakom - sujeta, vlastoljublje, odsustvo nekih važnih moralnih vrlina (humanost, prijateljstvo, istinoljubivost i pravičnost). Tvrdoglavost, inat i sadizam kod Jovanke su bili posebno istaknuti.
Nedostatak roditeljske ljubavi i brige (rano je ostala bez majke), oskudno obrazovanje u detinjstvu i ranoj mladosti, a nepotpuno u zrelom dobu (večernja gimnazija) imali su velikog uticaja na socijalizaciju njene ličnost i razvoj njenih vrlina. Stari Grci su s pravom govorili da se čovek ne rađa dobar, on se uči da bude dobar.

Jovanka je smatrala da ima veliki smisao za arhitekturu, koja joj je bila hobi. Zbog toga je zahtevala da se kod planiranja i izgradnje novih objekata obavezno konsultuje sa njom. Po njenim zamislima, u Užičkoj 15 srušena je postojeća vila i na njenom mestu podignuta rezidencija. Ono na čemu je Jovanka posebno insistirala kod izgradnje rezidencije bilo je da pomoćne prostorije (kuhinjski blok, magacin i kancelarije) budu strogo odvojene od kuće. Ona je to rešila na taj način što je sve te prostorije stavila pod zemlju (ispod i pored kuće). Od pomoćnog ulaza do tih prostorija dolazilo se podzemnim hodnikom. Na taj način ona je sprečila mogućnost da se u toku dana u blizini kuće i u parku sretne sa zaposlenima u rezidenciji.

Jovanka je učestvovala i u projektovanju Kuće cveća, koja je pravljena po ugledu na cvetnu baštu porodice Čaušesku. Učestvovala je, zatim, u osmišljavanju i projektovanju gotovo svih objekata na Brionima koje su koristili Tito i ona. Ali njen interes za građevinarstvo nije bio iscrpljen samo njenom saradnjom na projektu. Ona je bila i glavni građevinski rukovodilac i inspektor kod podizanja ovih objekata. Pod njenim neposrednim nadzorom bila je Direkcija za izgradnju i rekonstrukciju objekata kao i glavni izvođač svih ovih radova Građevinska uprava JNA.

Svojim predlozima i inovacijama, po rečima izvođača, ona je umnogome usporavala i poskupljivala radove. U objekat je morao da bude ugrađen najkvalitetniji materijal, zbog čega su nabavke u inostranstvu bile redovna pojava. Za kašnjenje radova Jovanka je najčešće optuživala izvođače. Mnoge od njih ona je lično odstranila sa posla kao "neznalice, zabušante i lenjivce". Dešavalo se da su skoro završeni objekti morali biti srušeni, jer nisu bili onakvi kakvim ih je Jovanka zamislila.
Na "Jovankinim gradilištima" radilo je ponekad i više hiljada radnika i stručnjaka. Nije potrebno naglašavati koliko su to bili veliki troškovi. Dovoljno je samo kazati da je general Gošnjak u više navrata tražio od Tita da se Maršalat skine sa budžeta Armije, jer je on odnosio ogromna sredstva i destabilizovao vojne finansije.

ZUBI ZA OSMEH
PORED masaže Tito je povremeno imao i druge fizikalne procedure: hidroterapiju, elektroterapiju, plivanje i vežbe u bazenu. Ove procedure su izvođene za vreme njegovog boravka u Igalu i Karađorđevu. Vremenom fizioterapeutkinje Radojka i Darijana Grbić počele su da brinu i o Titovom fizičkom izgledu. Iz "Salona lepote" na Tašmajdanu angažovale su frizera Milenka Milutinovića koji je svakih 15 dana, a nekad i češće, farbao Titovu kosu i stavljao mu minival. Pri svakom Titovom javnom nastupu Milutinović mu je pravio novu frizuru. Kosu mu je učvršćivao raznim učvršćivačima. Sjaj joj je davao odgovarajućim uljima.
Da bi sakrio upadljivo izražene staračke pege na rukama Tito je, pored određenih krema i kvarcovanja, povremeno nosio i rukavice. I pored lekarske zabrane i ukazivanja na štetnost Sunčevih zraka na njegovu jače pigmentovanu kožu i mogućnost pojave melanoma, on se na to nije obazirao. Uporno se sunčao jer mu je lep izgled bio važniji od mnogih nepovoljnih posledica.
Zubna proteza bila mu je vrlo loše urađena zbog čega je pri govoru i smehu često padala tako da je morao da je podiže prstom. Na predlog doktora Gojka Ajdukovića ja sam angažovao profesora Blažu Grkovića koji mu je uradio novu zubnu protezu. Ona je ne samo dobro funkcionisala nego je lepotom urađenih zuba izmenila i fizionomiju Titovog lica. To je naročito dolazilo do izražaja pri njegovom širokom i srdačnom osmehu koji mu je tako lepo stajao. Ja sam mu rekao ono što je on nekada kazao Jovanki: "Smejte se, druže predsedniče, smejte se."

Fizioterapeutkinje su vremenom počele da se brinuo i o Titovom odevanju. Prilikom jednog rođendana poklonile su mu divno belo odelo koje mu je stajalo kao saliveno. Na njegovu žalost nosio ga je samo nekoliko časova. Kako Jovanki nije smeo da otkrije od koga je odelo dobio, ona je shvatila ko mu ga je poklonio i u dvorištu rezidencije istrgla jedan rukav sakoa, Tito je to odelo odmah skinuo i nikada ga više nije obukao.
Masaža je za Tita predstavljala kultni ritual kojeg se on ni po koju cenu nijednog dana nije hteo da odrekne. Redovno je ustajao pre pet časova. Posle sprovođenja jutarnje toalete (umivanje, brijanje, kupanje) koja je tajala oko jedan čas, Tito je uzimao jutarnju terapiju, a zatim odlazio u prostorije za masažu gde ga je čekala fizoterapeutkinja. Na masažu je obično odlazio nervozan, razdražljiv i nestrpljiv a sa nje se vraćao preporođen - raspoložen, tolerantan i dobronameran.

Posle masaže primao je injekcije insulina, a zatim posle pola časa doručkovao. Masažu niko nije smeo da prekine uključujući i lekare. U slučaju velike potrebe komuniciralo se preko telefona ili se moralo duže vremena kucati na vrata da bi se dobila dozvola za ulaz. Posle kucanja pojavila bi se maserka Darijana. Ona bi Titu prenosila poruku, a zatim onome na vratima saopštavala njegov odgovor.
Kakva ironija sudbine? Umesto sa zakonitom suprugom i suvladarkom, Tito je svoje poslednje dane proveo sa ljubavnicom Darijanom. Njena spavaća soba nalazila se pored njegove bolesničke u Kliničkom centru u Ljubljani. Darijana nije napuštala Tita ni u vreme kad je on bio na aparatima i intenzivnoj nezi. Ostala je uz njega dok je bio u komi. Iako za Darijanin boravak u Ljubljani, posle definitivnog pogoršanja Titovog stanja, nije bilo nikakve potrebe, ona je u bolnici ostala sve dok je njegovo srce davalo znake života. U Beograd je došla vozom zajedno sa Titovim posmrtnim ostacima.