Jezik je sistem gestikulacije, gramatike, znakova, glasova, simbola, ili reči, koji se koristi za prikaz i razmenu koncepata (tj., za komunikaciju), ideja, značenja i misli. Može se zamisliti kao "semantički kod". Proučavanje jezika kao koda se zove lingvistikom, koju je kao akademsku disciplinu u tom obliku uveo Ferdinand de Sosir. Oni koji govore ili na druge načine koriste jezik smatrani su (od strane samoproglašenih lingvista) delom te jezičke teorijsko-lingvističke zajednice.



Ljudski jezici

Neophodno je razlikovati "stvarni", upotrebni jezik od standardnog, zvaničnog. Standardni jezik postoji dok postoji podržavajuća politička struktura, dok upotrebni jezik od takvih struktura (uslovno) ne zavisi. Standardni jezik je usko vezan za političke i etničke prilike, dok upotrebni jezik nije; iako se ne može sporiti njihov međusobni uticaj.

Najrečitiji primer za ovo je južnoslovenski jezički prostor: od Crnog mora na istoku do Alpa na zapadu i od južne Mađarske na severu do severne Grčke na jugu. Na tom prostoru postoji sedam standardnih jezika (bugarski, makedonski, srpski, crnogorski, bosanski ili bošnjački, hrvatski i slovenački) i jedan nekada standardni (srpskohrvatski) a danas, sa stanovišta podržavanja političkih struktura -- mrtvi jezik. Sa druge strane, postoji jedan jedini dijalekatski kontinuum: pomerajući se od istoka prema zapadu i od severa prema jugu Balkana -- između dva susedna mesta se neće pronaći do te mere značajna dijalekatska razlika da bi se ta dva mesta mogla definisati kao naseobine u kojima se koriste različiti jezici.

Standardni bugarski jezik je zasnovan na istočnim dijalektima bugarskog jezičkog prostora, dok je standardni srpski jezik zasnovan na zapadnim dijalektima srpskog jezika. Govornici zapadnih bugarskih dijalekata i govornici istočnih srpskih dijalekata de facto govore istim jezikom i među njima ne postoji gotovo ni najmanje nerazumevanje. Za razliku od njih, iako se načelno mogu razumeti, govornici ova dva standardna jezika imaće poprilično teškoća u sporazumevanju. Iako su u pitanju znatno manji prostori, slična je stvar i sa razlikom između hrvatskog jezika slovenačkog jezika, ali i, svakog ponaosob, bugarskog i srpskog jezika prema makedonskom jeziku.

Stvari postaju znatno bizarnije kada se uporede čak i standardi četiri zvanična jezika nastala na osnovu, danas mrtvog, srpskohrvatskog jezika. Čak i između standarda srpskog, crnogorskog, bosanskog ili bošnjačkog i hrvatskog jezika ne postoje razlike koje bi ih lingvistički odvojile u različite jezike. Ipak, politički i etnički osećaj govornika tih jezika je takav da se oni poistovećuju samo sa normom jezika svog etniciteta, odnosno države.

Zato je bitno shvatiti da je standardni jezik politička a ne lingvistička kategorija, dok se lingvisti bave osobinama i standardnog i upotrebnog jezika. (Pogledajte odrednice dijalekat ili Avgust Šlajher za duži opis ove problematike; u jednom slučaju savremeni (dijalekat) u drugom onakav kakvim su ovu problematiku videli lingvisti iz devetnaestog veka Avgust Šlajher.)

Koncepti Ausbausprache-a, Abstandsprache-a, i Dachsprache-a su korišćeni za stvaranje jasnijih razlika između jezika i dijalekata


wiki

Lingvistika

Lingvistika detaljno proučava različite teorijske perspektive ljudskih jezika. Članak lingvistika je koristan za kao uvodni članak o jeziku.

Jezička taksonomija


Svetski jezici su podeljeni u porodice koje imaju sličnosti. Neke od jezičkih grupa su: indoevropski jezici, afroazijatski jezici, sinotibetanski jezici.

Veštački jezici


Najpoznatiji veštački jezik, zvan esperanto stvorio je L. L. Zamenhof. Esperanto je skup različitih elemenata različitih jezika, a bio je zamišljen kao jezik koji bi trebalo lako da se nauči.

Drugi pisci, kao što je J. R. R. Tolkin, napravili su fantastične jezike zbog literature, lingvistike ili iz ličnih razloga. Ha primer, jedan od Tolkinovih jezika zove se kvenija, a predstavlja dijalekat vilovnjačkog jezika. Taj jezik ima svoju azbuku (tengvar) i izgovor prema jeziku germanolikih ljudi.

Životinjski jezici


Iako se termin "životinjski jezik" koristi, najveći broj istraživača se slaže u tome da životinjski jezici nisu tako složeni i izražajni kao ljudski. Neki drugi istraživači govore da postoji značajna razlika koja deli ljudske jezike od komunikacije među životinjama, kao i da osnovni principi tih komunikacija nisu u vezi.

Drugi istraživači kažu da postoji kontinuitet između komunikacionih metoda svih životinja. Gotovo svi istraživači se slažu da je ljudski jezik složeniji nego komunikacija među životinjama.

Formalni jezici


Matematika i računarske nauke koriste veštačke entitete zvane formalnim jezicima (uključujući programske jezike i jezike za označavanje). Ovi jezici često predstavljaju nizove karaktera uzglobljenih u neku vrstu kombinacije formalne gramatike i semantike.

Prirodni jezici

Glavne jezične grupe
Grupe Afrike i jugozapadne Azije

afroasijski (hamitosemitski) jezici
nigerokonški jezici
nilosaharski jezici
khojsanski jezici

Grupe Evrope, sjeverne, zapane i južne Azije

indoevropski jezici
kavkazski jezici
altajski jezici
uralski jezici
dravidski jezici

Grupe istočne i južne Azije i Pacifika

sinotibetski jezici
austroasijski jezici
austroneski (malajsko-polinezski) jezici
australski jezici
papuanski jezici

Grupe Amerike

jezici američkih Indiana
tupijski jezici
eskimačko-aleutski jezici

Predložene jezičke nadgrupe

uralsko-altajski jezici
protopontik
Nadgrupe, koje bi uključivale indoevropske jezike
euroasijska
nostraticki jezik
protosvjetski jezik

Kreolski jezici, pidgin i trgovački jezici

Chinook žargon
havajska kreolština
haitská kreolština
kriol
Tok Pisin

Izolovani jezici
Znakovni jezici

Ostali priridni jezici

Ugroženi jezici
Mrtvi jezici


Neprirodni jezici

Ostali jezici neprirodnoga porijekla

izgrađeni jezici
programski jezici

Vidi još

vulgarizmi
glasovni parovi
govorna terapija
drugi jezik
Etnolog, koji daje poprilično kompletan spisak jezika, mesta, naroda i genetskih veza
imenovanje
istorijska lingvistika
jezička politika
jezičko obrazovanje
mrtav jezik
neseksistički jezik
obmana i manipulacija
opšta semantika
ortografija
pravopis
prevod
psiholingvistika
Sapir-Vorfova hipoteza
semantika
simbolička komunikacija
spisak visokih jezičkih obrazovnih ustanova
učenje jezika pomoću računara (istorijski pregled)
filozofija jezika
filologija
fonologija
formalni jezik

Maternji jezik



Maternji jezik (lat.: lingua materna) je prvi jezik naučen u ranom djetinjstvu izvan formalne nastave. Korijeni tog prvog jezika sa svojom strukturom glasova i gramatike su tako duboki, da je njegovo govorenje automatizirano. Nakon puberteta ni jednim drugim jezikom se ne može tako dobro vladati. Zato se smatra da se sa učenjem nekog stranog jezika treba početi još u djetinjstvu, da bi vladanje i nekim drugim jezikom bilo na nivou maternjeg. Odlučujuću ulogu u procesu učenja maternjeg jezika ima sredina u kojoj se dijete kreće. Tako će ono u istom obimu savladati preovlađujući jezik kao i predhodne generacije, ako ne postoji neka posebna jezička slabost.

Kod jezika manjina pravi se razlika izmedu maternjeg jezika i prvog jezika. U današnje vrijeme globalizacije često se govori o dvojezičnosti (jednako dobro govorenje dva jezika) i višejezičnosti, koja se postavlja za cilj u mnogim evropskim i svjetskim kulturama. Naučna saznanja dokazuju da se melodija maternjeg jezika ogleda u muzici pojedinog kompozitora. Isto tako još nerođena djeca u majčinom trbuhu raspoznaju majčin glas i govor. Učenje jezika do pete godine života popraćeno je tjelesnim i senzornim iskustvima, te se riječi pamte sa osobinama i asociraju na situacije u kojima su naučene. Neki od kriterija koji određuju maternji jezik:

to je jezik naučen od majke, osobe s kojom u ranom djetinjstvu imamo najprisniji kontakt,
najbolje vladamo tim jezikom (kriterij kompetencije),
najčešće korišten jezik (kriterij funkcije),
jezik s kojim se osoba koja ga govori identificira (kriterij identifikacije).

Dokazano je da je za učenje svakog drugog jezika, u starosti nakon godina puberteta, neophodna dobra osnova maternjeg jezika, na koju se nadovezuju znanja svih daljih jezika. U djetinjstvu je učenje maternjeg, ali i drugih jezika vezano za komunikaciju djeteta sa sredinom. Tako je djeci moguće, bez velikog napora, naučiti i do sedam jezika i jednako dobro ih govoriti, pod uvjetom da svaki drugi jezik govore sa drugom osobom. Ukoliko jedna ista osoba govori sa djetetom više jezika, postiže se slabiji rezultat.

Kako je nastao jezik?




Jedno od važnih pitanja koja u lingvistici još uvijek ostaju bez odgovora jeste — kako je nastao jezik? Tokom čitave istorije civilizacije, mnoge je naučnike zaokupljalo pitanje koje je porijeklo jezika, kada je ljudska vrsta počela govoriti, i kako i zašto se to dogodilo. Odgovori na ta pitanja ni danas nam nisu dokraja poznati.



Vavilonska kula: prema Bibliji, svi su ljudi u početku govorili hebrejski, koji je bio i Adamov jezik, a razni svjetski jezici nastali su kao božja kazna ljudima Vavilona, da se ne mogu više sporazumjeti među sobom. Nevjerovatno je što se ovaj mit dobrim dijelom evropske istorije — od početaka hrišćanske kulture pa sve do XIX vijeka! — među svim proučavaocima jezika u Evropi apriori uzimao za istinito objašnjenje o porijeklu jezika, i nije se uopšte dovodio u pitanje niti sumnju.

Da je porijeklo jezika i laički oduvijek zanimalo ljude, svjedoče mnogi mitovi iz raznih kultura koji govore o postanku jezika kod ljudi. U srednjovjekovnoj Evropi, popularno je bilo biblijsko objašnjenje o postanku raznih jezika kao o božjoj kazni zbog gordosti ljudi — poznato kao mit o vavilonskoj kuli. U Bibliji se nalaze i drugi mitovi o porijeklu jezika, poput onoga koji veli kako je imena svim životinjama izmislio Adam, prvi čovjek. Jedan afrički mit o porijeklu ljudi na veoma lijep je način istakao povezanost čovjeka i njegovog jezika: „Bog je stvorio čovjeka jer je volio slušati priče“.

S naučne strane, možemo sa izvjesnom sigurnošću tvrditi da je prije oko milion godina nastao prvobitni, primitivni jezik kod Homo erectusa. Vjerovatno je još Homo erectus mogao produkovati artikulisane zvuke, i to je bila neposredna posljedica toga što se bio uspravio na zadnje noge — uspravivši se, cijeli njegov organizam je morao da se prilagodi novom položaju, pa su se neki organi ispomjerali na bolja mjesta za taj položaj, među njima larinks (grkljan). U odnosu na druge primate, larinks se kod pračovjeka spustio malo niže, jer ga je tako povukao bipedalni položaj, i to je otvorilo put formiranju vokalnog trakta, govornog aparata sposobnog za produkovanje artikulisanog jezika. Još ranije, još kod Homo habilisa, koji je koristio i pravio oruđe, javili su se i mentalni preduslovi za razvoj jezika, jer su njegovi pokušaji da tvori oruđe rukama direktno uticali na razvoj mozga i u njemu centra za jezik, bez kojega pravljenje oruđa (i, još važnije, prenošenje znanja o pravljenju oruđa mlađim generacijama) ne bi bilo moguće.

Kada je pračovjek stekao i mentalne preduslove i fiziološke preduslove za razvoj jezika, trebalo je samo da prođe nekoliko stotina hiljada godina, do Homo sapiensa, dok se kod čovjeka nije razvila puna kognitivna sposobnost i pravi, razvijeni jezik, jednak današnjima. Za tih nekoliko stotina hiljada godina, postepeno se razvijala kompleksna struktura jezika — gramatika. Prvobitni jezik imao je prvo samo imenice, da pračovjek označi predmete i druge pojmove oko sebe, a zatim je dobio i glagole, da čovjek označi i radnju i akciju, a potom je to moralo nekako da se složi u rečenicu, i tako je nastala sintaksa, složena struktura jezika, tj. nastao je i pravi, razvijeni jezik.

I ako uzmemo u biologiji prilično sigurnu tezu da ontogenija podražava filogeniju, tj. da razvoj pojedinačne jedinke podražava evoluciju njene vrste, i primijenimo je na jezik, vidimo kako i bebe upravo tako usvajaju maternji jezik u ranom djetinjstvu, kako je i čovjek sticao jezik evolucijom: prvo se, kao Homo habilis, igraju kockicama, lopticama, lutkicama i drugim igračkama, razvijajući svoj mentalni aparat, usput gugučući razne zvuke, isprobavajući svoj vokalni trakt koji su nasledili od Homo erectusa, da bi oko godine dana progovorile i prve prave riječi, s pravim značenjem, ali tek holofraze; a kasnije tek dolaze složenije rečenice.

O razlozima koji su doveli do razvitka jezika takođe su mišljenja među naučnicima podijeljena, ali najzastupljenija su ova tri: po jednima, jezik se razvio zbog prirodne selekcije, jer je onaj koji govori bio seksualno privlačniji, kao što pauni imaju velike repove s perima raznih boja; po drugima, jezik se razvio iz socioloških potreba — kako je ljudska zajednica bivala sve veća i veća, te se raniji metodi socijalne interakcije (a to je bilo međusobno timarenje i trijebljenje, kao kod drugih primata) nisu više mogli primjenjivati, razvio se jezik radi socijalne interakcije između ljudi; a treća teorija zove se popularno "bizoni su dolje pored jezera", jer njena je postavka ta kako se jezik razvio iz komunikativnih potreba, najprije radi uspješnije organizacije i provođenja lova.



U svakom slučaju, teorija o postanku jezika nije malo, a odgovori leže predaleko u prošlosti da bismo ih, možda, i ikada mogli sasvim sigurno saznati.

Svi jezici na svetu – od engleskog do mandarinskog – razvili su se od jednog jedinog preistorijskog jezika koji su ljudi počeli da koriste u Africi pre više desetina hiljada godina, otkriva nova studija.



U Starom zavetu pominje se jedinstveni jezik svih ljudi koji je trajao do izgradnje Vavilonske kule

Nakon što je analizirao više od 500 jezika, dr Kventin Atkinson s Univerziteta Okland došao je do ubedljivog dokaza da su njihovi koreni u odavno zaboravljenom dijalektu kojim su se služili naši preci iz kamenog doba. Njegovo otkriće ne samo da ukazuje na činjenicu da se poreklo jezika nalazi u Africi, već i da se on razvio pre najmanje 100.000 godina, dakle, daleko ranije nego što se ranije pretpostavljalo.

Nova studija osvetljava jedan od najvažnijih trenutaka u ljudskoj istoriji, potkrepljujući dokazima teoriju da su se prvi savremeni ljudi pojavili u Africi pre oko 200.000-150.000 godina.

Pre oko 70.000 godina, prvi ljudi počeli su da napuštaju ovaj kontinent da bi se, najzad, raširili po celom svetu. Iako većina naučnika zagovara ovu teoriju, oni nisu sigurni kada su naši preci počeli da govore. Neki tvrde da se jezik različito razvijao u različitim delovima sveta, dok drugi kažu da je prvo nastao samo jedan jezik iz koga su se kasnije razvili svi drugi jezici.

Dr Atkinson s Univerziteta Okland došao je do fascinantnog otkrića koje govori u prilog drugoj teoriji i ustanovio da su se svi jezici razvili iz jednog jedinog afričkog jezika. U stručnom časopisu „Sajens” on je prebrojao različite glasove (foneme) koji se koriste u 504 jezika širom sveta i ubeležio ih na karti. Primera radi, engleski ima oko 46 fonema, neki jezici u Južnoj Americi imaju manje od 15, dok jezik San bušmana ima neverovatnih 200 glasova.

Dr Atkinson je otkrio da se broj različitih glasova povećava što se više približavamo subsaharskoj regiji. On tvrdi da ove razlike ukazuju na puteve migracije naših predaka kada su napustili Afriku pre 70.000 godina. Savremeni Afrikanci imaju mnogo veći genetski diverzitet nego beli Evropljani koji su se razvili iz relativno male grupe koja je napustila Afriku pre 70.000 godina.

Jezik je komunikacijski sustav sastavljen od znakova i pravila koji se koristi za međusobnu komunikaciju i razmjenu značenja. Sastoji se od riječi, gramatičkih pravila, zatim tonaliteta kojim se izgovaraju te riječi (naglasci) - tj. auditivne komponente jezika (koju možemo percipirati i preko telefona), te ponekad, vizualne komponente jezika - gesta, stava i pokreta koji dopunjuju rečenu informaciju.


Pojam jezika označava tri osnovna pojma:

a) specifičan jezik koji koristi određeni narod ili grupa govornika

b) skup naziva (nomenklatura), odnosno instrument za imenovanje objekata koji postoje u svijetu oko nas

c) oruđe za izražavanje misli unutar naših glava


Slovenski komunikolog France Vreg smatra da se jezik treba promatrati na tri osnovne razine:

1. semantičkoj, koja proučava odnos između jezičnih znakova i izvanjezičnih ‘objekata’ koje ti znakovi označavaju

2. sintaktičkoj, koja proučava međusobni odnos znakova

3. pragmatičkoj, koja uspostavlja odnos između znaka i njegova korisnika


Različiti autori ističu da je jezik osnovni alat kojim spoznajemo sami sebe, ali i svijet oko sebe. Njime odražavamo, i ponovno uspostavljamo našu zajedničku stvarnost. Bez jezika kao instrumenta komunikacije gotovo ne bi bilo ni čovjeka, ni ljudskog društva kakvo poznajemo.

Na svijetu se govori od 5 000 do 7 000 jezika. Nema usuglašenog mišljenja stručnjaka o točnom broju jezika, jer danas još nema egzaktne definicije što razlikuje dva jezika, naime ponekad su dijalekti jednog jezika sličniji nekom drugom jeziku (neki njemački dijalekti i nizozemski), nego dijalektima svog nativnog jezika. Ima prirodnih jezika, kao što je hrvatski jezik, ali i umjetnih jezika, kao što su esperanto ili slovio.

Znanost koja se bavi proučavanjem jezika zove se jezikoslovlje.

Znanost koja se bavi proučavanjem jezičnih pojava, kako gramatičkih tako i književnih, zove se filologija.

Podjela jezika

Jezici se dijele po više kriterija, koji se mogu grupirati u tri skupine:

po srodnosti jezika (genetski kriterij)
po gramatičkim svojstvima (tipološke podjele)
po zajedničkim karateristikama koje dijele jezici koji su zemljopisno blizu (arealne podjele).

Podjela jezika nije do kraja istraženo područje, i ne postoji općenito slaganje među znanstvenicima oko mnogih pitanja.

Podjela po srodnosti

Genetska podjela odnosi se na to da se međusobno srodni jezici grupiraju zajedno. Npr. hrvatski, slovenski i češki grupiraju se u slavenske jezike. Slavenski jezici dalje se grupiraju u indoeuropske jezike. Postoje mnoge druge jezične porodice. Ova je podjela hijerarhijska, i podsjeća na taksonomiju u biologiji. Neki jezici čine porodicu za sebe, tj. ne mogu se povezati ni s jednim drugim poznatim jezikom, npr. baskijski jezik; takvi se nazivaju izoliranim jezicima.

Jezici se mogu podijeliti i na živuće i izumrle.

Tipološke podjele

Jedna tradicionalna podjela jest po složenosti i promjenjivosti riječi:

izolativni jezici (npr. kineski jezik) u kojima su riječi nepromjenjive i sastoje se od jednog morfema;
aglutinativni jezici (npr. mađarski jezik) u kojima su riječi tvore donekle pravilnim sljepljivanjem riječi i čestica;
flektivni jezici (npr. hrvatski jezik), gdje se riječi kompleksno mijenjaju u različitim gramatičkim oblicima.

Jezici se mogu podijeliti i na jezike u kojima je upotreba osobnih (ličnih) zamjenica obavezna (npr. engleski jezik) i one u kojima se obično izostavljaju (npr. hrvatski).

Sljedeća je podjela moguća po odnosu prema ulogama u rečenici:

neki jezici jednako gramatički označavaju (mjestom u rečenici, padežom i sl.) subjekt prelaznog i neprelaznog glagola, a drugačije objekt prelaznog glagola (takvi se nazivaju nominativno-akuzativni, npr. hrvatski)
drugi jezici jednako označavaju objekt prelaznog glagola i subjekt neprelaznog, dok posebno stoji subjekt prelaznog glagola (ergativni jezici, npr. baskijski jezik)
postoje i jezici koji kombiniraju ova dva pristupa, za različite glagole (aktivno-stativni jezici) ili za različita vremena (tipično, prošlo vrijeme ima ergativne osobine; tzv. podijeljena ergativnost)

Jezici se mogu dijeliti i po redoslijedu riječi u rečenici. Tako u hrvatskom imamo uobičajen redoslijed subjekt-glagol-objekt (skraćeno SVO, eng. verb "glagol"), dok je npr. u latinskom uobičajen redoslijed subjekt-objekt-glagol (SOV).

Usporedbu jezika bitno otežava što u svim jezicima ne postoje iste kategorije: nemaju svi jezici iste glasove, neki jezici imaju padeže, a neki ne; svi jezici nemaju iste vrste riječi (npr. ponegdje nema pridjeva kao posebne vrste, mnogi jezici nemaju članove). Te se pojave također uzimaju kao kriterij podjele, od kojih je možda najvažnija podjela u vezi s imenskim klasama:

neki jezici dijele imenice na 2, 3, pa i mnogo više skupina, nazvanih klasama ili rodovima gdje se imenice u različitim klasama različito ponašaju (npr. hrvatski i njemački)
drugi jezici jednako tretiraju sve imenice (npr. mađarski i turski jezik)

Treba spomenuti da se jezici po novijim teorijama dijele i na one koji označavaju glavu i one koji označavaju zavisni dio. Naime ako želimo imenici kuća dodati oznaku da pripada čovjeku, to se u brojnim jezicima može napraviti tako da se riječi stave jedna pored druge i jedna se promijeni. Po tome koja se mijenja, možemo podijeliti jezike na spomenute dvije skupine:

u hrvatskom se mijenja ("označava") čovjek ("zavisni dio"): čovjek + kuća = čovjekova kuća
u mađarskom se mijenja ("označava") kuća ("glava"): ember "čovjek" + ház "kuća" = az ember háza

Arealne podjele

Mnogi jezici koji su se razvijali u bliskom kontaktu (npr. jezici Balkana, jezici Zapadne Europe) dijele neka zajednička svojstva, pa se jezici mogu i grupirati na taj način, u tzv. jezične saveze. Npr. karakteristično je za jezike Balkana da se buduće vrijeme tvori korištenjem pomoćnog glagola htjeti (standardni hrv. ću u npr. gledat ću; međutim, kajkavsko narječje ne spada u balkanski jezični savez, jer u tvorbi futura koristi pomoćni glagol biti).

Zanimljivosti

   Jezik s najviše govornika na svijetu je mandarinski jezik, jedan od kineskih jezika.
   Smatra se da engleski jezik ima najopsežniji rječnik. Sadrži 490 000 riječi, kojima se dodaje 300 000 međunarodnih stručnih izraza. Ali, prosječni engleski govornik rijetko koristi više od 60 000 riječi.
   Khmerski jezik ima najviše glasova: 74.
   Najmanje glasova ima jezik Pirahã, čiji govornici žive u amazonskoj prašumi. Ima 12, odnosno 13 fonema.
   Svi slavenski jezici imaju pretpostavljeni zajednički jezik predak kojeg zovemo praslavenski jezik. Neke od osnovnih riječi praslavenskog jezika naslijedili su svi moderni slavenski jezici.

Ajapaneko je jezik star vekovima, ali ga danas govore samo dva čoveka – koji ne razgovaraju međusobno.

U meksičkom selu Ajapa žive Manuel Segovija (77) i Isidro Velaskez (71), jedini ljudi koji tečno govore taj stari jezik.



Američki lingvistički antropolog, Danijel Suslak izjavio je za britanski ''Gardijan'' da Segovija i Velaskez ne razgovaraju međusobno, jer nemaju o čemu da pričaju. Suslak je deo naučnog tima koji pokušava da napravi rečnik jezika ajapaneko. Suslak je dodao i da se dva starca nikada nisu slagala.

''Manuel voli da se svađa i podbada druge, dok je Isidro miran, retko izlazi i nije naročito društven'', rekao je on.

Manuel Segovija je rekao da nije u svađi sa Velaskezom i dodao da još uvek priča jezikom ajapaneko sa svojom porodicom. Njegova žena i deca ga razumeju, ali znaju tek poneku reč tog jezika.

''Kada sam bio mali, svi su ga govorili. Nestajao je malo po malo, i sada pretpostavljam da bi mogao i da umre sa mnom'', izjavio je Segovija.

Meštani tvrde da su se dva starca verovatno ''krvnički'' posvađala pre nekoliko decenija, ali da nijedan od njih nikada nije otkrio razlog zašto ne komunicira sa onim drugim.

U svetu postoji oko 6.000 jezika, ali procenjuje se da će se taj broj prepoloviti u narednih 100 godina.

Nacionalni institut za urođeničke jezike pokušaće da sačuva jezik, tako što će organizovati kurseve tokom kojih Segovija i Velaskez mogu da prenesu svoje znanje onima koji žele da uče ajapaneko.

Koliko je staro čovjekovo zanimanje za jezik, i ko se bio prvi bavio proučavanjem jezika? Čovjekovo zanimanje za svoj jezik vjerovatno je staro koliko i sâm čovjek i sâm njegov jezik, o čemu svjedoči i današnje laičko interesovanje svih ljudi za jezička pitanja, i česte diskusije o jeziku ljudi sviju profesija. Čovjeka je jezik zasigurno oduvijek fascinirao, i očekivali bismo da stoga i lingvistika bude među najstarijim naukama i prvim tekovinama civilizacije. Međutim, nije tako.




Čuvene su metafore osnivača lingvistike Ferdinanda de Saussurea kojima jezik uspoređuje sa igrom šaha, ne bi li bolje objasnio njegova temeljna svojstva. U šahu, nije važno odakle dolaze ili od čega su napravljene figure za igru, dokle god su u igri, gdje obavljaju svoju funkciju po zadatim pravilima. I u jeziku, nije važno odakle dolaze jedinice jezičkog sistema dokle god obavljaju svoju funkciju u suglasju sa gramatičkim pravilima jezika. Kako igra teče, mjesta figurama se mijenjaju, jedne figure odlaze iz igre, nastaju novi i novi položaji figura s novim oprekama među njima, ali sve po pravilima igre. Tako se i jezik vremenom mijenja.

Zanimanje ljudi za jezik i jezička pitanja bilo je prisutno u svim vremenima i u svim kulturama. Proučavanja jezika stara su koliko i ljudska civilizacija; — pa ipak, bilo je potrebno mnogo stoljeća da to zanimanje i ta prvobitna proučavanja jezika prerastu u pravu nauku: lingvistika se uobličila kao prava znanost tek s kraja XIX i početka XX vijeka! Zaslužan za to bio je švajcarski lingvist Ferdinand de Saussure, koga danas pominjemo kao začetnika moderne lingvistike. U svojim predavanjima, koja su nakon njegove smrti objavljena u knjižici pod naslovom Kurs opšte lingvistike (fr. Cours de linguistique générale), tek je on izložio temeljne naučne tvrdnje o jeziku bez kojih se ne može zamisliti suvremena lingvistika.

Ipak, proučavanje jezika staro je, kako smo rekli, koliko i ljudska civilizacija. Mada je Ferdinand de Saussure zadao temelje lingvistici kao modernoj znanosti, i prije njega naučnici su se bavili ljudskim jezikom uopšte ili raznim pojedinačnim ljudskim jezicima. Sa sigurnošću možemo reći da je prvi lingvista bio onaj, nama danas nepoznat, čovjek koji je prije nekoliko hiljada godina (tokom bronzanog doba) izumio prvo slogovno pismo. Da bi govor pretvorio u pismo, taj njegov prvi izumitelj, ili izumiteljka, morao je na neki način analizirati fonologiju jezika za koji je pravio pismo — pa makar to radio i intuitivno više nego naučno — i to ga zato sa sigurnošću čini prvim lingvistom, ili lingvistkinjom, u istoriji.

Najstariji lingvista čije nam je djelo i ime poznato pak jeste indijski gramatičar Panini, koji je živio u IV vijeku p. n. e. U Indiji toga vremena, sanskrit je imao religijsku vrijednost, kao obredni jezik, zbog čega je gramatički opis sanskrita bio važna disciplina u indijskom društvu. Panini je bio samo jedan u nizu brojnih indijskih gramatičara, neki od kojih su se bavili opisom sanskrita i par stotina godina prije Paninija, ali njihova djela nam dodanas nisu ostala sačuvana. Od Paninija, međutim, ostao nam je dosta detaljan opis gramatike sanskrita, i za svoje doba čak izuzetno napredan — Panini je prije više od dvije hiljade godina poznavao jednake lingvističke pojmove i primjenjivao jednake deskriptivne lingvističke metode kakvima se služi današnja moderna lingvistika. Recimo, nevjerovatno zvuči da je Paniniju sasvim bio poznat koncept foneme, dok ga je zapadna lingvistika usvojila tek krajem XIX i početkom XX vijeka! Ili to da je Panini jezik opisivao u duhu generativne gramatike, onako kako će profesor Chomsky pristupiti sintaksi tek kasnih pedesetih godina XX vijeka napravivši time revolucionaran pomak za modernu lingvistiku! Stoga Paniniju s pravom pripada zvanje najstarijega lingviste čije nam je djelo poznato.

Uporedo s razvojem gramatičkih disciplina u drevnoj Indiji, u antičkoj Kini razvijala se leksikografija, a u Evropi jezikom su se u okviru filozofije bavili antički grčki filozofi. Neka od glavnih pitanja koja su njih zaokupljala bila su to da li je odnos riječi i stvari proizvoljan ili predodređen nekom osobinom same stvari, ili to da li je jezik po sebi pravilan i sistematičan ili je pak izgrađen od brojih nepravilnosti i arbitrarnosti. Zanimljivo, par hiljada godina kasnije, ta pitanja i danas su u lingvistici sasvim aktualna — premda smo danas, svakako, mnogo bliži sigurnijem odgovoru.

Jezik se može i fućkati

Đorđe Božović

Fascinira podatak da se jezik, pored običnoga govorenja, može i — fućkati! Širom svijeta postoje, ili su postojale, kulture u kojima su se govornici raznih jezika na većim razdaljinama sporazumijevali zviždanjem podražavajući govoreni jezik. Zviždanje jezika kao način sporazumijevanja danas postoji u kulturama od jezika plemena Yupik sa Aljaske, preko nekoliko domorodačkih jezika u Meksiku poput jezika amuzgo, nahuatla ili zapotečkoga, jezika amazonskoga plemena Pirahã, mnogih afričkih jezika poput ewea, twi-fantskoga, tsonge i drugih, pa sve do jezika naroda Chepang u Nepalu i nekolicine drugih jezika Indokine i Okeanije, ali čak i na par mjesta u Evropi — u oksitanskome selu Aas, u grčkom selu Antiji na Eubeji, na Kanarskim ostrvima i u turskome selu Kuşköy. U grčkome selu Antiji, recimo, ne tako davno — čak 1982. — čitavo stanovništvo sela umjelo je da podražava govor zviždanjem, mada su dodanas prekostali samo nekolicina zviždača.

Zviždanjem jezika zapravo se podražava govor tako što se u melodiju zvižduka prenose frekvencije govora. Svi segmenti ljudskoga govora (slogovi i pojedinačni glasovi) i suprasegmenti (akcenat i tonovi vokala) kao i svaki drugi zvučni talas imaju svoje formantske frekvencije. Vještina zviždanja jezika sastoji se jednostavno u tome da se te formantske frekvencije vjerno prenesu u zvižduk, čime ih sagovornik, tj. drugi vješt slušač, može razumjeti prepoznajući ih i dekodirajući nazad u govorne segmente i suprasegmente. Naročito su tome pogodni tonalni jezici — oni jezici koji u svojim fonologijama imaju tonske opreke kao funkcionalne opreke među fonemama (vokalima), i većina zviždućih jezika na svijetu i jesu tonalni jezici. Zanimljivo je to što i srpskohrvatski jezik posjeduje tonske varijacije u frekvencijama vokalskih formanata u akcentovanim slogovima, pa bi se i on mogao vjerovatno bez velike muke kodirati u — zvižduk!

Zviždanje kao vrsta komunikacije koja je zamjena za običan govor vjerovatno se javilo zbog toga što se zvižduk glasnije i dalje prenosi u okoliš. Tako se sporazumijevanje može omogućiti i između ljudi koji su nedovoljno blizu da bi jedni čuli govor drugih normalne glasnoće. Recimo, pripadnici plemena Pirahã u Amazonu zvižduću svoj jezik kada kreću u lov raštrkani po džungli. Zviždanjem jedni drugima javljaju položaje lovine, daju instrukcije, šalju obavijesti o svome kretanju i o ishodu lova. Indikativno je i to što se većina zviždućih jezika nalaze na mjestima s planinskim terenom ili u gustim šumama poput Amazona — tamo gdje se komunikacija prirodno odvija sporije i teže. Fućkani jezik moguće je čuti obično na kilometar do dva razdaljine, ali čak i na do pet kilometara razdaljine u planinskim krajevima, što zviždanju na ovakvim terenima sa inače slabim mogućnostima sporazumijevanja daje znatnu komunikacijsku prednost u odnosu na govorenje — jer ni zvuk vike ne dopire toliko daleko, a pri tome fizički znatno zamara govornika.

Slično zviždanju jezika, postoje kulture u kojima se ljudi na veće daljine sporazumijevaju pomoću glasne i lako prenosive muzike bubnjeva, tako što, jednako zviždanju, i u ritam bubnja prenose akustičke osobine govorenoga jezika — tonsku varijaciju, dužinu sloga i slično. Prenošenje poruka ritmom bubnja karakteristično je za kulture zapadne i središnje Afrike, gdje su, opet, koncentrisani upravo afrički tonalni jezici (poput ewea, jezika hausa i yoruba, i drugih), zbog svojih tonova lakše prenosivi u frekvencijski sasvim bliske muzičke ritmove.

Međutim, nije nemoguće ni netonalne jezike prenijeti u melodiju — potrebno je samo imati dovoljno muzičkoga talenta i vještine da se zvuk govora što vjernije imitira glazbom. I obratno, svakako — imati vještine da se glazbeni naput prepozna i razumije kao određeni govorni odsječak koji ovaj podražava. Svaki govoreni ljudski jezik je zapravo zvučni talas kao i bilo koji drugi zvuk, te je svaki jezik moguće prenijeti i u muzičku melodiju. Stoga, eto vam zanimacije od dugoga vremena — ruke u džepove i probajte otfućkati, recimo, Santa Mariju della Salute! Ova pjesma Laze Kostića, po utisku mnogih, i važi za najmelodičnije književno djelo na našem jeziku.

Невероватно, али истинито: Причају на језику звиждања!



Језик се састоји од само два до четири самогласника и четири сугласника, а све ”речи” су звиждуци.

Упркос протестима, свака основна школа на Канарским острвима има предмет Силбо језик, који је заправо архаични начин комуникације звиждањем. Њим су се служиле читаве заједнице у 16. и 17. веку.

Језик се састоји од само два до четири самогласника и четири сугласника, а све ”речи” су звиждуци. Педесетих година прошлог века почео је пад употребе овог језика и до краја 20. века, готово је изумро. Међутим, Силбо је под званичном заштитом државе као пример јединственог културног наслеђа”. Подстиче из старије верзије језика који се звао Силбо Гомеро (“Гомерско звиждање”) .

Језик који је користио староседилачки народ Гванче био је у употреби много пре него што ће острва око Пиринејског полуострва населити Шпанци. Научници верују да Гванчи подстичу са Севера Африке, али је данас Силбо шпански у жвиздуцима. Занимљиво је да Силбо није једини језик звиждања. Сличним језиком служе се и становници грчког острва Евиа, грађани Кускоја на истоку Турске и у једном граду на Француским Пиринејима.

Апел за очување овог необичног језика дочекан је с помешаним емоцијама. Многи људи сматрају да од њега нема никакве користи, али га деца ипак уче у школама. Сада је поново угрожен, јер економска криза у Шпанији може довести до смањивања броја предмета у школама.



Jezik se sastoji od samo dva do četiri samoglasnika i četiri suglasnika, a sve ”reči” su zvižduci

Uprkos protestima, svaka osnovna škola na Kanarskim ostrvima ima predmet Silbo jezik, koji je zapravo arhaični način komunikacije zviždanjem. Njim su se služile čitave zajednice u 16. i 17. veku.

Jezik se sastoji od samo dva do četiri samoglasnika i četiri suglasnika, a sve ”reči” su zvižduci. Pedesetih godina prošlog veka počeo je pad upotrebe ovog jezika i do kraja 20. veka, gotovo je izumro. Međutim, Silbo je pod zvaničnom zaštitom države kao primer jedinstvenog kulturnog nasleđa”. Podstiče iz starije verzije jezika koji se zvao Silbo Gomero (“Gomersko zviždanje”) .

Jezik koji je koristio starosedilački narod Gvanče bio je u upotrebi mnogo pre nego što će ostrva oko Pirinejskog poluostrva naseliti Španci. Naučnici veruju da Gvanči podstiču sa Severa Afrike, ali je danas Silbo španski u žvizducima. Zanimljivo je da Silbo nije jedini jezik zviždanja. Sličnim jezikom služe se i stanovnici grčkog ostrva Evia, građani Kuskoja na istoku Turske i u jednom gradu na Francuskim Pirinejima.

Apel za očuvanje ovog neobičnog jezika dočekan je s pomešanim emocijama. Mnogi ljudi smatraju da od njega nema nikakve koristi, ali ga deca ipak uče u školama. Sada je ponovo ugrožen, jer ekonomska kriza u Španiji može dovesti do smanjivanja broja predmeta u školama.



srbininfo.

Jezik je kao komplet babušaka

Đorđe Božović



Ključna osobina ljudskoga jezika, koja ovu naročitu vrstu simboličke komunikacije odvaja od evolutivno niže životinjske ili bilo kakve druge vrste komunikacije, jeste rekurzija. Jezik je rekurzivan jer se jedne rečenice uvijek mogu umetati u druge, praveći tako sve složenije izraze, što znači da je moguć broj izreka koje se mogu u jeziku artikulisati — beskonačan. Rekurzija je pojava karakteristična i za neke matematičke izraze, a praktično se može usporediti s kompletom ruskih babuški (matrjoški), gdje u svaku veću babušku staje po jedna manja, teorijski do u nedogled (ali praktično — dokle ima ili mjesta ili babušaka).

Tako je i u jeziku. Zahvaljujući osobini jezičke rekurzije, možemo tvoriti takve složene rečenice poput: Jasna mi je rekla da je Faruk rekao kako je Sara rekla da je bila došla na premijeru, ali se nismo vidjeli jer je bila velika gužva; koja se sastoji čak od šest umetnutih prostih rečenica, i to: Jasna mi je rekla; (da) Faruk je rekao; (kako) Sara je rekla; (da) Sara je bila došla na premijeru; (ali) Nismo se vidjeli; i (jer) Bila je velika gužva. I tako do u beskonačnost; broj mogućih rečenica koje se mogu ovako napraviti korišćenjem jezičke rekurzivnosti jeste beskonačan. (Teorijski, naravno, kao i s babuškama, ali praktično je ograničen govornom i mentalnom sposobnošću govornika, tj. rečenica može biti toliko dugačka dokle imamo ili vazduha da je izgovorimo ili dokle pamtimo što smo sve naprijed rekli i što još želimo reći kako bismo zaokružili rečeničnu poruku.)

Jednu od najdužih takvih rečenica sastavio je književnik James Joyce u svojem romanu Odisej (engl. Ulysses). Posljednje poglavlje romana sastoji se od 4.391 reči dugog solilokvija književne junakinje Molly Bloom, u kojem se nalaze svega dva znaka interpunkcije — dvije tačke, jedna pri sredini solilokvija i jedna na njegovom kraju. Solilokvij Molly Bloom postao je jedna od najpoznatijih književnih figura svoga vremena, te inspirisao i mnoge druge umjetnike raznih žanrova.

Upravo ta osobina rekurzije u jeziku, i mogućnost građenja beskonačnog broja različitih jezičkih izraza koja iz te osobine slijedi, ključna je stvar koja odvaja ljudski jezik od bilo kojeg drugog sistema komunikacije, i koja odvaja složeni ljudski jezik od primitivnijih vrsta životinjske komunikacije. Upravo zbog svoje rekurzivnosti, ljudski jezik je poseban složeni sistem simboličke komunikacije, različit od ma kojih drugih vrsta komunikacije. Ovu osobinu jezika prvi je primijetio i opisao jedan od najčuvenijih lingvista XX vijeka i začetnik modernoga pravca transformaciono-generativne gramatike, profesor Noam Chomsky.

Ipak, naročito složene rekurzivne rečenice nisu karakteristične za običan, svakodnevni govor — dosta su češće u pisanom jeziku, dok u govoru preovlađuju kraći i prostiji iskazi. Jedino naročito govorljive osobe prirodno tvore duge rekurzivne rečenice, dok se većina govornika najčešće prirodno koristi običnijim prostijim iskazima, a dosta ređe složenijim rekurzivnim rečenicama. Takođe, i jezik mentalno retardiranih ljudi, koji imaju problema s razvojem jezičke sposobnosti, i jezik ljudi oboljelih od afazije (neurološkog poremećaja povezanog s jezičkom sposobnošću), u zavisnosti od stupnja retardacije ili vrste afatičnoga oboljenja uglavnom ne posjeduje osobinu sintaktičke rekurzivnosti — uopšte, ili ju posjeduje samo marginalno ili nekompletno.

Zanimljivo je da je dodanas pronađen samo jedan jezik na svijetu, kojim govore pripadnici maloga amazonskog plemena Pirahã, za koji dio lingvista koji su ga istraživali tvrde da ne posjeduje osobinu rekurzije, te da se u njemu zavisne klauze ne mogu umetati u glavne rečenice, i da je, sljedstveno tomu, broj različitih rečenica koje se mogu produkovati na jeziku plemena Pirahã nedostatkom jezičke rekurzije zapravo — ograničen, konačan. Ovo otkriće unešto podriva saznanja i tvrdnje moderne lingvistike o ljudskom jeziku, ali treba uzeti u obzir i slabu istraženost ovoga amazonskog jezika, zbog čega ovo opažanje o jeziku plemena Pirahã jedni lingvisti dovode u pitanje kao brzopleto. Po njima i jezik plemena Pirahã ipak pokazuje osobinu rekurzivnosti s jednim brojem sintagama i klauza, ili ju naprosto nadomješćuje na drugi način, pomoću prozodije.

Istraživanja ovoga doskora nepoznatoga amazonskog jezika pokazala su i nîz drugih zanimljivosti sasvim netipičnih za druge jezike svijeta, ili makar za većinu drugih jezika, a koje neobični jezik plemena Pirahã, ako je vjerovati jednom dijelu lingvista, posjeduje. Jedna od njih je i mogućnost zviždanja jezika kao zamjene za sporazumijevanje govorom. Druga je i tvrdnja kako jezik plemena Pirahã pruža dokaze za Sapir—Whorfovu teoriju o jezičkoj relativnosti.

Vranjanski dijalekt



Poznata je činjenica da dijalekti nestaju. Tu sudbinu doživljava i Vranjanski. Po ko zna koji put slatko me nasmejao tekst na tom dijalektu, autora koji ima stalnu rubriku u lokalnim vranjanskim novinama - Novine Vranjske. Tekstovi, koje citiram, imaju univerzalniju poruku. Tema prvog je iskvareni jezik metropole - Beograda; u drugom se, izuzetnim osećanjem za humor i psihološki istančanim likovima, odslikava tipična varoška sredina.Nadam se da ste pročitali”Filozofiju palanke” Radomira Konstatinovića. Ova izuzetno značajna knjiga o srpskoj kulturi 19 veka ima žalosnu sudbinu, možda baš zato što je i dan danas filosofija palanke primenjiva na srpsku sadašnjost. Varaju se oni koji misle da je to samo priča srpskog podneblja. Univerzalna je to priča o ljudima, o pogubnosti svakodnevnice sredina i protivrečnostima kojima su ljudi okruženi.

Kada se uzmu u obzir ozbiljni problemi čovečanstva ili pojedinih naroda, pitanje jezika se može pričiniti nevažnim. Zaboravljamo da je on u sadašnjoj konstelaciji društvenih odnosa važan deo identiteta. Šta god mislili o pitanju identiteta pojedinca, naroda, činjenica je da ne izumiru samo dijalekti već i jezici. Po nekim izvorima danas ima oko 6000 po nekima 6800 živih jezika; po jednina nestaje jedan jezik u sedmici, po drugima jedan u dve sedmice, po trećima .. .Statistika kao statistika. Gore dole. brojke su u oba slučaja visoke i dovoljne da utvrdimo da jezici IZUMIRU. Zašto, kako, koji …Svim tim detaljima bave se i baviće se mnogobrojni lingvisti, i oni koje to interesuje iz bilo kog drugog razloga.



I.CRTICA O PRIZRENSKO TIMOČKOM DIJALEKTU

Srpski jezik pripada indoevropskoj jezičkoj grupi, grupi slavenskih jezika (zapadnojužnoslovenski). Štokavsko narečje obuhvata ekavski, (i) jekavski i ikavski izgovor; deli se na staroštokavske inovoštokavske dijalekte. Osnovicu srpskog književnog jezika čine novoštokavski dijalekti: istočnohercegovački i šumadijsko-vojvođanski.

Prizrensko-timočki ili torlački dijalekti govore se na jugu i istoku, od okoline Prizrena preko sliva Južne Morave do Stalaća i gornjeg toka Timoka, do Zaječara. Dakle, tu spadaju vranjanski, leskovački, niški, pirotski kraj, i okolina. To je onaj dijalekat koji je postao popularan sa filmovima Tesna koža, serijom Porodično blago i sl. Ovi dijalekti rano su, još u srednjem veku, ispali iz štokavske jezičke zajednice i krenuli se odvojeno razvijati. Zato su najmanje slični ostalim dijalektima. Pri tome, oni su za to vreme stupali u niz intenzivnih kontakata s drugim balkanskim jezicima, time razvivši niz zajedničkih osobina sa tim jezicima (veći stepen analitičnosti, reduplikaciju objekta, određeni i neodređeni vid imenica i sl.), i tako ušavši u balkanski jezički savez. O drugim osobinama ovih dijalekata malo više na temi vezu na koju je dao Joe.

Ostatak Srbije (gde se govori srpskohrvatski) pokrivaju štokavski dijalekti, njih šest. Od tih šest, tri dijalekta pripadaju tzv. staroštokavskim dijalektima. Oni se dele na ijekavski staroštokavski (zetsko-južnosandžački) i ekavske staroštokavske (kosovsko-resavski i smederevsko-vršački). Zovu se starijim štokavskim dijalektima zato što su sačuvali pre svega stariju južnoslovensku akcentuaciju, a to znači da tipično imaju samo dva stara akcenta, oba silazna, jedan kratak i jedan dug.

Ijekavski zetsko-južnosandžački dijalekt govori se na istoku Crne Gore, a u Srbiju ulazi preko Peštera i obuhvata novopazarski kraj, na zapad do Sjenice, a na istok do Kosovske Mitrovice. Ovaj dijalekat zvuči otprilike onako kako se imitiraju Crnogorci u televizijskim serijama, dakle ijekavskog je izgovora i starije akcentuacije (dva silazna akcenta i na unutrašnjim slogovima, predakcenatske dužine).

Ekavski kosovsko-resavski dijalekat formirao se u srednjovekovnoj srpskoj državi, na potezu od Peći do Prištine i dolinom Ibra do Kraljeva, a zatim se preneo seobama stanovništva na sever preko Velike Morave u homoljski kraj. I danas se tuda govori, od Peći i Prištine (u srpskim selima) dolinom Ibra do Kraljeva, zatim odatle dolinom Zapadne Morave do Stalaća i preko nje i Velike Morave onamo do Dunava. Taj dijalekat može se čuti u seriji Selo gori a baba se češlja — on je ekavski, starije akcentuacije.

Njemu vrlo blizak je drugi ekavski staroštokavski dijalekat u Srbiji, smederevsko-vršački. Njime se govori od okoline Kragujevca delom Šumadije do Smedereva i do beogradskih sela, a zatim odatle preko Dunava u južnom Banatu, sve do Vršca. Ovaj dijalekat ima uglavnom sve osobine iste kao i kosovsko-resavski (zbog čega ih često i svrstavaju u isti dijalekat), jer su seobe išle i tuda na sever i uticale na formu ovoga dijalekta, ali jedna bitna strukturna osobina koja ga ipak razdvaja od kosovsko-resavskog jeste vokal -i u nekim nastavcima, tamo gde kosovsko-resavski ima -e. Svejedno, ovaj dijalekat isto ti zvuči kao kosovsko-resavski. Njemu, dakle, pripadaju i kragujevački, smederevski i vršački kraj.

Prekostala tri dijalekta su tzv. mlađi štokavski dijalekti. Tako se zovu jer se u njima dogodila promena stare akcentuacije, tako što su se stariji unutrašnji akcenti pomerili za slog ka početku reči postavši uzlazni, te se tako formirao četvoroakcenatski sistem od dva silazna i dva uzlazna akcenta, onakav kakav postoji i u standardnom jeziku. U Srbiji se govore jednim ijekavskim, jednim ekavskim i jednim ikavskim mlađim štokavskim dijalektom.

Ijekavski mlađi štokavski dijalekt zove se u dijalektologiji istočnohercegovačkim, jer se u istočnoj Hercegovini najpre formirao. Kasnije je seobama hercegovačkog stanovništva raznesen na razne strane, između ostaloga i u jugozapadnu Srbiju. Ovim dijalektom govori se u Srbiji u dolini Lima (okolina Priboja i Prijepolja, sve do Sjenice), u užičkome kraju (Tara, Zlatibor, ariljski, požeški i ivanjički kraj, Kosjerić i Užice), u čačanskome kraju (okolina Čačka i Gornjeg Milanovca), sve do Rudnika, pa odatle preko Povlena i Maljena u selima oko Valjeva, ali ne obuhvata i sámo Valjevo, i sve odatle do Drine i Loznice. Danas je pod uticajem škole i medija ovaj dijalekat manje-više ekavizovan, ali i dalje zadržava druge istočnohercegovačke dijalekatske osobine, zbog kojih se oseća bliskost sa istočnohercegovačkim govorima Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Postakcenatske dužine se, recimo, nikada ne krate, a kratki nenaglašeni vokali iza akcenta se redukuju. Dakle, ako čuješ nekoga da govori kao da je ìz Bosnē, a iz Srbije je, znači da je Ero iz Užica.

Ekavski mlađi štokavski dijalekat zove se šumadijsko-vojvođanski, i govori se u Šumadiji i zapadnoj Srbiji, na sever i zapad od granice sa istočnohercegovačkim i smederevsko-vršačkim, pa preko Save u Sremu, većem delu Bačke i srednjem i severnom Banatu. To je ekavski dijalekat sa četvoroakcenatskim sistemom, ali govori koji pripadaju ovome dijalektu među sobom dosta se razlikuju u nekim detaljnijim osobinama. Ovde u užoj Srbiji spadaju deo Šumadije oko Lazarevca i Aranđelovca, i odatle sve do Valjeva, i tu valjevski kraj do Drine i šabački kraj s Mačvom. Postakcenatske dužine se ovde gdege manje ili više krate, gdegde ćemo naći kanovačko duljenje, izgovor pojedinačnih glasova kojekuda dosta varira, aorist i imperfekat su što severnije to slabije poznati itd. Pa tako ovde spadaju i razni lalinski i sremački i bačvanski govori koji su takođe bivali karikirani što u pesmama što na teveu i sl. Đole Balašević vrlo ubedljivo govori vojvođanskim poddijalektom ovoga dijalekta.

Ikavski mlađi štokavski dijalekat govori se u zapadnoj Hercegovini i Dalmaciji i kojekuda po Bosni, ali se i u Srbiji ugnezdio u dve oaze. Jedna je u Bačkoj (oko Sombora i Subotice), gde ovim dijalektom govore Bunjevci doseljeni odozdo, a druga je u Azbukovici, gde ovim dijalektom govore potomci rudara takođe doseljenih iz Hercegovine i Dalmacije u 17. ili 18. veku. (Zaboravio sam tačno koji vek beše. Bunjevački govor ne razlikuje se mnogo od susednih vojvođanskih i slavonskih govora, osim što je ikavski, a ovi su ekavski. Ikavska oaza u Azbukovici takođe se nije ni po kojim drugim osobinama razlikovala od okolnog ijekavskog dijalekta, osim po svojoj ikavici, ali se eventualno do danas i ugasila; većina govornika prešli su na dominantni ijekavski dijalekat, odnosno danas na ekavicu. Zamisli, dakle, Đorđa Balaševića kako govori ikavski i eto ti manje-više bunjevačkoga govora.

No svi ti dijalekti danas se, naravno, manje-više gube, tj. menjaju se, kako njihovi govornici prolaze kroz razne škole i u školama uče kako je "ispravno" govoriti, i još brže, kako su i radio i televizija stigli i u zadnje selo. Onda ljudi uglavnom napuštaju dijalekte, jer se trude približiti svoj govor onome što smatraju "pravilnim" jezikom, što ih uče u školama ili što čuju na radiju i televiziji, s manje ili više uspeha. Kada naiđeš na ženu ili čoveka toliko nesvesne svoga jednom usvojenog jezika da njihovom dijalektu ni škola ni vojska ni televizija ni radio ni snaha iz drugog sela ni Farma ni Veliki Brat nisu uspeli nauditi niti najmanje, to je onda prava poslastica. Onda od njih možeš da čuješ kako je dijalekat toga mesta izgledao pre otprilike pedeset godina, kao da si u nekakvom lingvističkom vremeplovu.



atorwithme

Nebu mene nihče jebal v moje hiže. :truba:

Beli je mesec hodil po krovu
a ja sem popeval popevkicu ovu. 

Есперанто



Застава Есперанта



Есперанто (енгл. Esperanto) је плански креиран језик предложен за међународни други језик. Његове основне карактеристике је сачинио Лудвиг Лазар Заменхоф 1887. године.
Назив „есперанто“ потиче од псеудонима под којим је „Прва књига есперанта“ објављена:Доктор Есперанто — неко ко се нада да ће овај језик постати међународни (помоћни) језик свих људи. Данас је есперанто у употреби у разним сферама живота, укључујући путовања, дописивање, културну размену, књижевности оригиналној и преведеној и литератури (уопште) и у неким школама се учи факултативно.


Језичка структура есперанта подржава природни ток људског размишљања и логичнији је од спонтаних (националних) језика. Веома продуктиван начин творења речи гарантовао је још у почетном стадијуму развоја језика изнијансиране могућности изражавања, што је још у раним стадијумима учења мотивисало ученике да напредују у учењу. Тако је сама заинтересованост брзо омогућавала стицање знања – неупоредиво пре но код учења националних језика.
Уопштено речено, месеци учења овог језика одговарали су годинама учења националних језика (као на пример енглеског или француског). Због претежно европске основе корена речи, на пример, азијатима је потребније дуже време учења, али ипак мање од времена за учење неког другог азијског језика.
Већ у поменутој Првој књизи есперанта (1887) Заменхоф је поставио темеље граматике у 16 правила (који разумљиво не могу објаснити све детаље језичке употребе). Ова граматика је ушла у систем докумената познат под именом „Основи есперанта“, који по одлуци Првог Светског Есперанто Конгреса (Universala Kongreso) из 1905, обезбедио континуитет развоја језика.

Речи у есперанту потичу из различитих језика. Неке нове речи долазе из неевропских језика (као нпр. јапански), јер су те речи ушле и у друге језике и постале интернационалне, али у највећем делу потичу из најпознатијих европских језика – углавном из латинског, француског, немачког и енглеског. Због интернационалног карактера, многе речи припадају разним језицима, чак и ако је конкретна форма у есперанту слична оној у латинском.


Етимолошки примери
Из романских језика
из латинског: abio, facila, sed, tamen, okulo, hepato, akvo
из француског: dimanĉo, fermi, ĉe, frapi, ĉevalo, butiko
из италијанског: ĉielo, fari, voĉo
из осталих: facila, fero, tra, verda
Из германских језика:
из немачког: baldaŭ, bedaŭri, haŭto, jaro, nur
из енглеског: birdo, mitingo, spite, suno, teamo
из осталих: bildo, fiŝo, fremda, grundo, halti, hasti, hundo, ofta, somero, ŝipo, vintro
Из словенских:
из пољског: celo, ĉu, krado, luti, mosxto
из руског: barakti, serpo, vosto
из осталих: klopodi, krom, prava
из других индоевропских језика
из грчког: kaj, biologio, politiko


Дани у недељи су из романских језика, по француској форми речи(dimancxo, lundo, mardo...), многи делови тела по латинском (hepato, okulo, brako, koro, reno...), речи за време: из немачког (jaro, monato, tago...). Имена животиња и биљака углавном су дошли из научних латинских назива.
Као што је се у горњем примеру видело, многе се речи могу наћи у различитим језицима.
abdiki по енглеском, француском, италијанском и латинском.
abituriento по немачком и руском.
ablativo по латинском, енглеском, италијанском и шпанском, али је позната у немачком и другим језицима.
funto по пољском, руском, јидишу и немачком.
Даље, Заменхоф је брижљиво сачинио невелику базу корена речи (лексема) и афикаса (морфема) на основу чега су сачињена велика већина других речи (можда 500-2000 речи и афикаса).
Мада се Заменхоф трудио да интернационализује есперанто, он је ипак европоцентричан, због свог речничког фонда. Та особина није типична само за есперанто: већина каснијих пројеката су такође вукли лексику из европских широко употребљваних речи. Главна разлика између есперанта и других језичких пројеката потиче од неевропоцентричности његове граматике, и то је Заменхов објаснио као свој свесни труд. Делови речи са граматичком функцијом појављују се самостално из речника тако да је сваки текст разумљив без посебног граматичког објашњења. С друге стране, он је прилагодио граматичке градивне речце (између осталих: наставке речи) тако да Европљани – есперантисти нису нужно свесни баш те неевропоцентричности граматике есперанта.

У есперанту нису све речи те које су значење и облик добиле из других језика. Добар део речи су чисто есперантски идиоми, самостално рођени у есперанту, што због Заменховових разлога или због природне еволуције језика, коју творе они који комуницирају на том језику.
Може се приметити да представљена листа (по форми) садржи мешавину сасвим уобичајених речи и речи које се употребљавају у жаргону али се не налазе у постојећим речницима;
aliĝilo, edzo, espo (сленг за есперанто), gxi, kabei, nifo (по енглескомUFO то јест: НЛО), pli, plej, ujo, zamenhofa.
Томе се такође могу придодати корелативне речи и употреба афикаса као самосталних речи igi, ilo, ree, umi, итд).
Често је могуће наћи речи као: aliel, alies, -iĉ-, kaŭ (= kaj + aux), kaj ri, али је то у супротности са правилима из нормирајућег зборника: Fundamento. Реч је о несвесним грешкама насупрот правилима или о намерним реформским покушајима појединаца или група људи.
По значењу:
krokodili/aligatori, fundamento, memzorganto, necesejo, kajmani, krokodili, krokodilo, fina venko, verda, verdo




Број људи који говоре есперанто је непознат. Могуће су само процене. Процене варирају између неколико стотина хиљада и неколико милиона. Неки сматрају да се ради чак и о више десетина милиона, али претпоставља се да је тада реч о свим људима који су се некада обавестили о основним елементима језика, можда учили на курсевима, још увек се сећају неколико речи, али који практично не владају језиком. Када би критеријум био упоредив са матерњим језиком, тада би тек која десетина хиљада људи спадала у ту језичку популацију.
Међу планским језицима (нпр, Интерлингва и Ложбан), есперанто је највише употребљаван и једини је чије трајање има импликације у скоро свим животним сферама. Интерлингва, главни конкурент есперанту између планских језика, има око хиљаду присталица/особа које се служе њиме.

Најзначајнија есперантска организација је Светски есперантски савез (Universala Esperanto-Asocio). Он је већ неколико деценија члан УНЕСКО-а у сарадњи са УН, које су до сада прихватиле две резолуције у корист есперанта и есперантског покрета, у којима се истичу запажени резултати есперантског покрета и препоручује учење језика. Међутим, за разлику од латинског у средњевековној Европи и енглеског у нашем времену, есперанту недостаје мрежа школа, универзитета и учила.
Најпознатији есперантски симбол је зелена петокрака, која симболизује наду на свих пет континената и део је есперантске заставе.

Есперанто поседује литературу и књижевност (што оригиналну што преведену). На есперанту се штампају часописи и новине, емитују радио емисије. Постоји есперантска музика и есперантско позориште. Есперантисти се окупљају једном годишње на Светском есперантском конгресу, који још има значај и фестивала, на Светском омладинском конгресу, Светском радничком конгресу и на многим другим стручним скуповима и посебним пригодама.
У време Интернета есперанто као језик, присутан је у значајној мери на Web-у, где постоје бројни сајтови на том језику, а постоје и специјализовани претраживачи, као на пример Гугл (Google) са језичким алаткама прилагођеним есперанту.
Википедија на есперанту спада у групу већих језичких заједница са дупло више одредница него на српском језику.

Wikipedia

Вештачки језици


TaTT pagh taTTbe! DaTTm tineghvam vLgeLnis - на клингонском значи „Бити ил’ не бити, питање је сад!” У савременој литератури јављају се уметнички језици који су створени за литерарно уживање, али без употребне вредности. „Принцеза с Марса” Е. А. Бароуса вероватно је прва књига 20. века у којој се јавља вештачки језик. Ј. Р. Р. Толкин је први развио породицу повезаних литерарних језика и био је први академик који је јавно расправљао о вештачким језицима на Конгресу есперантиста 1930. године


Од настанка света људи се споразумевају на различите начине, било да је то цртеж, песма или знак. Научници Сапир и Ворф давно су утврдили да наш свет чини језик којим говоримо, односно да управо он обликује наш начин мишљења. Два језика никад нису довољно слична да би се могло сматрати да представљају исту друштвену стварност. То значи да ако је неко рођен у свету у коме се говори мандарински кинески, никад неће моћи да схвати начин размишљања, рецимо, једног Ирца. Из тога следи да се слика света помера од језика до језика. Тако, на пример, у језику Хопи индијанаца не постоји разлика између именице и глагола. На пример, реч пламен на њиховом језику је глагол који описује догађај који кратко траје. Свет Хопија и свет Европе и Америке разликују се у основним погледима на свет.
С друге стране, језик је попут живог бића сложен, разноврстан и непрестано се мења пратећи потребе онога који га користи. Није реткост да група деце спонтано измисли сопствени језик. Ипак, то нису језици у правом смислу јер су једноставни и заснивају се на грађи и речима које деца већ познају, тако да се они пре могу сврстати у тајне кодове. Поучена овим примером, влада Никарагве започела је 1979. године школски програм знаковног језика за децу са оштећеним слухом, а посебни образовни центар требало је да повећа писменост. Невоља је била у томе што је већина деце разговарала језиком на који је навикла у кругу породице и управо због тога нису се разумела међусобно. Међутим, убрзо је дошло до преокрета. Деца су спонтано почела међусобно да опште на сасвим новом језику који је настао као спој најчешћих гестова. То је необична појава, нарочито кад се узме у обзир да су то деца која у свом животу заправо никад нису чула ни реч! Тако је настао никарагвански језик знакова којим се данас споразумева више од 10.000 деце широм света.

Шта су то вештачки језици?
Вештачки језик није само појава у дечијем свету. Неки су настали, као есперанто или есата, са жељом да се премосте разлике у језицима различитих народа. На пример, есата је најновији вештачки језик. То је, заправо, облик енглеског језика, то јест скуп свих његових изведеница којима се говори у различитим деловима света и најчешћих речи из других светских језика (шпански, немачки...). Користи се енглески алфабет, али нема полугласова, а неки гласови читају се другачије. Такође, овај језик користи најчешће фразалне облике заједничке већини језика.
Постоји и друга група вештачких језика који су створени за потребе у литератури, лингвистичким истраживањима, тајним кодовима... Ови језици могу у потпуности да се заснивају на ауторовој машти или да користе речник и граматику из једног или више природних језика. Неки створени језик може постати и матерњи ако га деца науче у раном добу. Данас је есперанто матерњи језик неких 2000 људи, који имају и своје часописе на овом језику. А Дармонд Спирс, почасни члан клингонског језичког института, покушао је да одгаји свог сина на клингонском језику који је изворни језик коришћен у филму „Звездане стазе”! На исти начин је и Иван Робертсон подучио свог сина моара језику. Будући да је језик попут живог бића, он не може дуго да опстане као вештачки јер се развија и тако временом губи особине вештачког језика.

У потрази за савршеним језиком
Прича о вештачким језицима веома је стара и потиче још из времена Платона. Ти најранији језици нису сматрани толико вештачким колико натприродним, готово тајним језицима. Према римском филозофу и државнику Цицерону, тајна писма помињао је још Херодот, отац историје. Ако је веровати Херодоту, управо је вештина тајног писања спасла Грке да не потпадну под власт Ксеркса, краља над краљевима, деспотског владара Персије. Свети Хилдегард Бингенски забележио је у дванаестом веку језик игнота, што је заправо била врста мистичне песме. Пројекат „Арс магна” Рамона Љуља био је савршени језик којим би се неверници могли убедити у истинитост хришћанске вере. Ренесансно занимање за хијероглифе, сликовно писмо старих Египћана, и први сусрет с кинеским писмом усмерили су напоре ка стварању савршеног језика писаних знакова. Јоханес Тритемијус у својим радовима „Стеганографија” и „Полиграфија” покушао је да покаже на који начин би сви језици могли бити сведени у један. У седамнаестом веку постојало је занимање за такозване магичне језике којима су се бавили припадници тајног друштва Розенкројц и алхемичари.Међутим, први језик који је имао неки међународни утицај био је волапик, који је 1879. године створио Јохан Мартин Шлејер. Почетком двадесетог века широм света било је 283 клуба где су се окупљали људи који говоре овим језиком. Упркос оваквом успеху, волапик је за неколико година пао у заборав правећи место есперанту, који је 1887. године предложио Лазар Маркович Заменхоф. Први облик есперанта настао је још на Заменхофов деветнаести рођендан, много пре него што је Шлејер уопште зачео идеју волапика. Настао је у атмосфери неповерења и мржње између различитих етничких група које су живеле у његовом родном Бјалистоку, данас источна Пољска, а некада део Руског царства. Становништво су чинили Јевреји, Руси, Пољаци, Литванци и Немци, тако да је основа језика била словенска синтакса а доста речи из руског, пољског и немачког. Главна замерка есперанту је што није довољно „западњачки”, тако да ће се из њега развити језици као што су идо и оксидентал који су више били усмерени на ту страну. Они су почивали на синтакси француског и енглеског језика, који су били бастиони европске културе и цивилизације. У прилог томе колико есперанто ипак није прихваћен као језик западне цивилизације, говори и то што су га нацисти забранили 1936. године, док су идо и оксидентал преживели други светски рат, али су пали у заборав током педесетих година прошлог века.
професор Ланселот Хогбен из Велике Британије покушао је да нађе решење укрштајући два потпуно различита лингвистичка правца стварајући језик чији речник у потпуности потиче из грчког, док је граматика преузета из кинеског језика.

Толкин и језици Арда
У савременој литератури јављају се уметнички језици који су створени за литерарно уживање, али без употребне вредности. „Принцеза с Марса” Е. А. Бароуса вероватно је прва књига 20. века у којој се јавља вештачки језик. Ј. Р. Р. Толкин први је развио породицу повезаних литерарних језика и био је први академик који је јавно расправљао о уметничким језицима на Конгресу есперантиста 1930. године. Као филолога и стручњака за старе облике енглеског језика, Толкина су посебно занимали фински и велшки, који су уједно и основа два његова најпознатија језика quenya и синдарин. У вештачке језике спадају и језици Арда који су примењени и у књигама „Хобит”, „Господар прстенова” и „Силмарилион”. Занимљиво је и то да је Толкин први језик невбош измислио са само тринаест година! Почетком двадесетог века постало је уобичајено да научна и епска фантастика, чија је радња смештена у друге светове, прикаже и разне вештачке језике - „Звездане стазе”, „Звездана капија”, „Атлантис” и многи други. Ови језици створени су за употребу у књигама, филмовима, видео-игрицама и стриповима.
Посебну групу језика чине алтернативни језици који се труде да докуче на који начин би се неки језик развио да је историја била другачија. Шта би било да је грчка цивилизација преживела и да је није угушило римско царство? Како би се развио грчки језик који би, у том случају, био владајући језик тадашње цивилизације? Најпознатији језик у овој категорији је бритнинг, који даје одговор како би се језици који нису романски развијали да је римски утицај у Британији био довољан да замени келтске језике?
Као критика вештачких језика јављају се други језици који су пародија ових првих. Такав је, на пример, језик ооу, чији се писани систем састоји само од знакова интерпункције. Занимљив је и оп језик, где се слог „оп” ставља испред сваког вокала. У Мађарској постоји игра речи eszperente, коју је осмислио чувени песник Шандор Петефи, а која се заснива на налажењу речи које могу да садрже „е” као једини самогласник.

А шта би Орвел на то рекао?
Једна од најсјајнијих расправа о значењу речи налази се у додатку Орвеловог романа „1984” у коме он објашњава темеље новоговора. У тој строго контролисаној држави главни начин надзора није полиција већ сам језик. Претпоставка је да оно што не може да се говори не може ни да се мисли, па се тако из речника избацују речи или изрази који би на било који начин угрожавали постојећи поредак као што је, на пример, реч слобода. Ова Орвелова сатирична размишљања о значењу језика у савременом друштву можда су претерана кад је реч о утицају који језик има на мишљење, то јест кад се језик посматра као оруђе друштвене контроле које има преовлађујући утицај на опажање, мишљење и понашање.

И још...
Сареса
Творац овог језика је француз Судре. Језик има 7 гласова насталих на основу белих дирки клавира, а све речи су биле измишљене. Овај језик могао је да се пева, игра и звиждуће, па је због те особености француска војска одлучила да га искористи за тајне шифре.

Spanglish-Iganol-Espangles
Не тиче се неког посебног језика, колико самог говора шпанског становништва у САД. Овај говор је особен за јужну Калифорнију, Нови Мексико, Тексас, али и Порторико и Њујорк, као и Панаму где је утицај америчког присуства током 96 година умногоме допринело стварању тамошње културе и језика. Термин Spanlish први пут је употребио порторикански лингвиста Салвадор Тио крајем четрдесетих година прошлог века, а тиче се стварања говора који је мешавина шпанског и енглеског при чему је преузет енглески склоп реченице, али и ту постоји низ одступања.

Toki Pona
Токи пона, или језик доброг, је минималистички језик који говори о добрим стварима у животу. Са само 118 речи токи пона објашњава битне делове људског живота: човек, храна, вода, добро, лоше, љубав, земља, сунце, давати, говорити, спавати... Речи су једноставне за изговор и заснивају се на енглеској граматици, тако да га је врло лако научити. Постоје поређења овог језика са једноставном фонетиком полинежанских језика као и јапанским језиком. Творац токи пона језика је Соња Елен Киса која себе описује као језичког ентузијасту, светског путника и међународног говорника. Овај језик први пут се појавио на Интернету 2001. године и од тада његова популарност стално расте. За оне који заиста желе да га науче, бесплатни часови могу се наћи на www.tokipona.org
Неке пословице на токи пона језику:
O sona e sina! - Спознај самог себе.
Pali li pana e sona. - Човек се учи док је жив.
Ale li pona. - Све је добро. Живот је леп. Све ће бити у реду.

Тијана Јовановић

НА КАВКАЗУ 60 ПАДЕЖА

Једна од особина која човека издваја од других живих бића, свакако је говор, скуп гласова, речи и знакова. Данас се у свету користи између пет и седам хиљада језика. Многи одумиру, неки спадају у дијалекте, па је тешко рећи колико језика има. Поједини имају падеже, поједини не. Српски језик има седам падежа, енглески ниједан.



Финци користе 14 до 15 падежа, Мађари 18, а поједини кавкаски народи и преко 60. Срби и остали словенски народи познају три граматичка рода: мушки, женски и средњи. Турски, кинески и јапански језик немају род, док је енглески некада имао, али се кроз векове изгубио. Неки афрички и језици америчких Индијанаца имају више од три рода. По свему судећи, језици се међусобно разликују по броју речи, падежа, граматичкој структури, акценту, али не постоји реч, мисао или осећање које не може да се преведе на било који језик. Поготову, оно искрено.

U našem jeziku, kao i u drugim slovenskim jezicima, postoje tri gramatička roda: muški, ženski i srednji. Svaka reč ima svoj rod, drvo je srednjeg roda, dok je list muškog roda, a grana ženskog, na primer. Nemaju svi jezici rod. Turski, kineski i japanski nemaju rod. Engleski jezik je nekada imao rodove, ali su se oni sada izgubili. Zanimljivo je da neki afrički i indijanski jezici imaju više od tri roda. Na primer, rodovi se mogu razlikovati po tome da je li u pitanju živa ili neživa stvar. Zatim biljke i prirodne pojave mogu da imaju zaseban rod. Rod takođe može da zavisi i od veličine stvari. Tako bi list imao biljni mali rod, a drvo bi imalo biljni veliki rod.

Mi smo navikli da imamo samo jedninu i množinu imenica, ali u nekim jezicima postoji nekoliko množina. Na primer, reč “mi” može da znači nas dvoje, ili ja i on, ili ja i ti, ja i još mnogo ljudi itd. Kod nas se za sve te reči koristi “mi”, dok u nekim jezicima postoje različite reči.

Jezici se razliku po broju reči, govornika, strukturi, gramatici i tako dalje, ali ne postoji misao ili pojava koja ne može da se kaže na bilo kom jeziku. Čak i u slučaju da za neku pojavu ne postoji reč na jednom jeziku, ona se uvek može opisati i razumeti.


Poznati lingvista Noam Čomski smatra da postoji univerzalna gramatika, to jest ista gramatička pravila koja su urođena svim ljudima.