"Onaj koji sada ovde spava izazivao je više sažaljenje nego zavist, i izdržao je hiljadu puta paklene muke pre nego što je umro. Prolazniče, ne narušavaj ovde mir, pazi dobro da ga ne probudiš, jer je ovo prva noć kako jadni Skaron spava."-Pol Skaron

"Ovde je istrunilo moje telo,

ovde mi je duh odneo vetar,

ali ovaj kamen koji gledas

jos uvek nosi moje ime."


Rimski epitaf,Sirmium,II-III vek,

"Svako od nas neku svoju priču ima,
što u tami tišti a puteve bira.
Samo kad je hladno,
kad umori zima,
slutimo je tužni,
na krilu leptira.
Svako od nas plaća dah svoje tišine
što kroz kožu diše u vatri nemira.
Samo kad je mokro,
i kad duga sine,
svako na svom dlanu budi svog leptira."

Neša Leptir (13.09.1958-12.02.1990. godine)

"Free your body and soul
Unfold your powerful wings
Climb up the highest mountains
Kick your feet up in the air
You may now live forever
Or return to this earth
Unless you feel good where you are!"


Boldovan pozdrav.

Na grobnici jednog etrurskog glumca piše: “Umirao sam mnogo puta, ali ovako nikada,

Pisac Džon Driden (1631-1700) svojoj voljenoj supruzi napisao je epitaf: “U ovome grobu leže kosti moje žene. Večni sad mir kod nje vlada, a tako isto i kod mene.”

EPITAF

Tigrovima utekoh
Stenice nahranih
Proždraše me
Osrednjosti.

Bertold Breh

Kad proleće dojde
po tko zna koji put
i moje bi pomahnitale kostji
negdi išle za mirisom
nekih starih,
tajnih
i tujđih
jubavi.





Človjek mojže vidjeti ono što nije vidio,
tčuti ono tšto nije tčuo,
okusiti ono tsto nije otkusio,
biti tami gdje nije bio,
al' uvik i svagdi,
samo sebe može najti,
ili ne najti.
Legoh 1094 ljeta, kad bješe suša,
pa u nebu ne bješe nijedne suze za me. 



Natpisi sa stećaka, Bosna

Ma neka moja kosa sedi
osmeh kopni, oci gube sjaj
i sve cudno sivi, manje vredi
ti si moj pocetak i moj kraj

Ma ako dublje tamu gazim
tvoje su oci zlatni luc
od sebe pobeci ne mogu
ti si za sve katanac i kljuc

Ref.
Otvaram zmureci moj mali svet
iskrzani barjak, tuzno lep
crnilo tisine od somota
koja tebi nije poznata

Gledas me uvek drugim ocima
sustina cesto cami skrivena
nek’ bude tako, o jedina
skoljka skriva sjaj bisera

A hteo sam da budem kamen
koji iz vode ispliva
i da te bar na tren zaslepi
zardjali mac iz korica

Ma pusti, umem ja vec tako
da trazim plam u pepelu
i saram nebom i kad stojim
sa tobom i kad nisi tu

Dubrovački epitaf
JOVAN DUČIĆ

Ova stara kuća sa grbom starinskim,
S balkonom na Stradun, gde mirišu sade
Godine i trulež hodnicima niskim,
Beše nekad kuća kneza Paska Zade.

Pasko Zade beše alhimičar; dalje,
Poznat pitagorist, zvezdar, moreplovac,
Đak slavnog Vanini. – Pučanin, sin švalje,
Posta plemić umom, a knezom za novac.

Letopisi kažu: Beše mudrost sama…
Sto godišta življe za muze i pare…
No slast ženskog tela ne pozna, od srama
Umre… sed ko ovca, malen kao jare…

Epitaf: „Tu leži Pasko Zade, mili
Knez… i tako dalje, uspomene jasne!
Jedini od ljudi s kim su uvek bili
Svi muževi dobri i sve žene časne.“

Epitaf, poezija koja se piše životom: Kada razmislite, na epitaf možete staviti šta god želite jer niko neće moći da se svađa sa vama.
Nadgrobni spomenici ponekad predstavljaju bilbord za reklamiranje pokojnikove familije. Ploču na kojoj najmanje piše o onome o kome treba, o pokojniku. Oni koji ništa ne prepuštaju slučaju, sami za života podižu spomen obeležje, ili epitaf zaveštaju testamentom u pero advokata. Epitafi potiču iz vremena antičke Grčke u vidu epigrama. Klasični primer je Perikleov govor u slavu Atinjana poginulih u Peloponeskom ratu, a koji se sastojao od konvencionalne formule ili uobičajene aluzije na prolaznost života.

Vođeni rečima Lakija Topalovića: „Sve može da propadne, da nestane, samo je smrt siguran posao“ pojedinci preferiraju faraonski sindrom što većih grobnica nalik mauzolejima, dok je u kriminalnom miljeu forsirana militaristička komponenta praćena statuama “horova pijanih anđela.” Antipod navedenom su zagovornici epitafa koji nad materijalizmom prednost daju filosofskim akrobacijama, retoričkoj gimnastici i poeziji. Oni su epitafe iskoristili da smrt učine što zabavnijom. Kada razmislite o tome, na epitaf možete staviti šta god želite jer niko neće moći da se svađa sa vama.

Tako je Branislav Nušić svom prijatelju, knjižaru Rajkoviću, poverio da će napisati sopstveni epitaf sa karakterističnim početkom: “U ruke tvoje, Gospode, predajem dušu svoju, a telo – odboru za sahranu!…” Izražavajući svoje mišljenje da bi se njegova sahrana onda pretvorila u komediju Nušić mu iskreno odgovori: “Pa, Rajkoviću, ja i ne želim da ljudi plaču na mom pogrebu…”

Plejada Srba razvila je čitavu nauku iz epitafa. Tako ljubitelji sporta stavljaju natpise: “Otišao na pecanje”, pisaci: “Nastaviće se…”, komičari: “Nisam kod kuće, na pivu sam”, a filosofi: “Ovo mi se nikada ranije nije desilo.” A, tu su i neodređen stilovi vođeni intergalaktičkim signalima: “Ovde leži Milutin Milić, nije mu ništa, ali sve jedno leži.”

Neretko se kao primer ovakvog spisa ističe nadgrobni natpis Radoja Mrkšića u selu Đedići kod Huma gde stoji: “Stah boga moleći i zla ne misleći i ubi me grom.” Na spomeniku jednog našeg lascivnog zemljaka piše: “Ne žali mene što ležim vođe… S’ lijeve mi Anđelija, s desne biće dobra koja god dođe.” Razume se, supruga Anđelija preminula je prva pa je autor sebi priuštio slobodu govora.

Na grobnici jednog etrurskog glumca piše: “Umirao sam mnogo puta, ali ovako nikada,” dok je Izabel Kenston napisala: „Rađe bih bila u tržnom centru.” Verujemo da bi, Izabel, verujemo da bi…

Izvesna gospođa Roberts sročila je na mermeru: „Rekla sam vam da sam bolesna” dok je neizvesni glumac Mel Blank uklesao poruku: „To je sve narode!” Zavesa se spušta. Spomenik Frenka Sinatre krase reči: “Najbolje tek dolazi”, dok je Isak Njutn blagoizvoleo da mu grob krasi rečenica: “Ovde je deponovano ono što je bilo smrtno od Isaka Njutna.”

Ako je verovati izvorima, predlog Merlin Monro bio je da joj na spomeniku piše: “”Ovde počiva Merlin Monro, 97 – 62 – 92.” Pisac Džon Driden (1631-1700) svojoj voljenoj supruzi napisao je epitaf: “U ovome grobu leže kosti moje žene. Večni sad mir kod nje vlada, a tako isto i kod mene.”

Na grobu pesnika Branka Radičevića uklesano je: “Mnogo hteo, mnogo započeo, čas, umrli, njega je omeo!” Neznani junak koji je suprugu držao za vilu močvarušu, stavio je natpis:
“Ovde leži moja voljena Ruža, a ja kod kuće počivam u miru.” Danak struke poneo je na onaj svet Pancrazio Juvenales (1968-1993) kome na spomeniku piše: “Bio je dobar muž, divan otac, ali loš električar.”

Prijatelji, izvršite pesnikovu poslednju volju,
Kad me sa đubretom na jutarnjim ulicama smetlari mrtvog pokupe
Ne recite „Bog da prosti!“
Jer ja sam prosio za koru hleba i Bogu pokazivao tabane i pete
U rupu za mrtvu paščad strpajte moje kosti
— Tako će pravedno biti sahranjeno dobro dete.
Ne žalite me: ja sam za života kao plačna vrba proplakao za sobom
Moje je sve u ovom testamentu što danas pišem:
Ako jedna gospa bude želela da spava naporedo s mojim grobom
Okrenite joj glavu ka mome srcu
Više moje glave ni ploče ni poprsja,
Kad budem silazio niz stepenice pakla ili neba
Ne treba časti skitaču
Koji je celim životom žudeo samo čašicu ljubavi i koru hleba.

Užarenom iglom po mojoj koži zapišite ove reči:
„Spavaj prvi put mirno, druže Drainče
Veliki naš putniče“
I ništa više!

Rade Drainac

Epitaf Mukama
Muče me polupane ideje
izgladnelog srca.
Prašnjavog i zapuštenog.
Začepljenih žila i
oskudne crvene boje.

Muče me iziritirana osećanja,
otupela vremenom.
Razgrnuta i utabana,
nemerljiva u svom postojanju.

Muče me poskidani slojevi mašte,
Klizavi i nepostojani talog,
i njihov uticaj na moje
snove i nadanja.

Muče me muke običnosti,
jednostavnosti, onoga što jesi
i što ćeš dugo biti i
što se ne može promeniti.

Samo me ne muči jedan cvet,
emotivno crven, razbarušenih lati.
Skladan i lep. Običan, a izmišljen.
U kome imam sve što me muči.

Синиша Кнежевић

"Onaj koji sada ovde spava izazivao je više sažaljenje nego zavist, i izdržao je hiljadu puta paklene muke pre nego što je umro. Prolazniče, ne narušavaj ovde mir, pazi dobro da ga ne probudiš, jer je ovo prva noć kako jadni Skaron spava."-Pol Skaron