STARAC SA SLOMLjENOM RUKOM


Tom starcu iz sreza Singfen
Sada je osamdeset osam leta.
Njegove su obrve i brada
Kao skorašnji čisti sneg.
Jednom u krčmu gde sam pio
Dođe on sa prapraunukom,
Opirući se o njega levom rukom –
Desna mu beše slomljena.
I pitah starca o ruci:
Otkad je takvu slomljenu vuče,
I zamolih ga da mi ispriča
Kako se to s rukom dogodilo.
I poče starac: „Rođen sam
Ovde, u srezu Singfen.
Pamtim blagost detinjstva
Kad nije bilo ratova.
Iz Kruškovog vrta dopirahu
Zvuci pesama i flauta,
Još ne videh koplje i zastave
I ne upoznah strelu i luk.
Ali za vreme Tang Paoa
Sprovedoše po zemlji odbir
I iz svake porodice uzeše
najmanje po jednu mušku glavu.
Pitaćeš: kuda su nameravali
Da teraju te nesrećne ljude?
U rat, u daleki Junang,
U tuđe krajeve nepovratne!
Mi smo već znali da naša
Lu U te krajeve otiče.
Kada paprika počne da rumeni
Nad Lu se otrovna magla diže .. .
Bivalo je da vojska zagazi
U vodu, reci nevična.
I još u njoj, od deset vojnika,
Najmanje dvojica nestajahu …
A onda, na sve četiri strane –
Krici, vapaji, lelek.
Sin što ostavi oca i majku,
A momak svoju draganu, -
Svi izgiboše - njih bezbroj! –
I nijedan se kući ne vrati.
A imao sam u to vreme
Dvadeset četiri godine samo
I vodio sam se na spisku
Kao običan vojnik.
Jedne noći, vodeći računa
Da me ne vidi niko živi,
Teški kamen dohvatih
I desnicu svoju razmrskah.
Tetivu zapeti i zastavu dići
Više nisam bio u stanju.
Eto, to me spaslo tada
Od ratnog pohoda u Junang.
Žile sam pokidao, kost smrsk'o
I bolove strašne pretrpeo.
Ali ja te patnje sam izabrah
Ne bih li se kući vratio.
Od tog teškog vremena
Prođe već godina šezdeset.
Ali još i sad za vetra i kiše,
Za sumornih prohladnih noći,
Nešto me u ramenu kljuca
I svu noć oči ne sklapam.
Svu noć oči ne sklapam,
Ali se nizašta ne kajem:
Radujem se što ostah živ,
Što o ratu mogu da pričam.
Zar bi mi bilo bolje tamo
Pored daleke, maglovite Lu?
Šta bih imao od žive duše
Kad bi mi kosti psi glodali?
Kakva vajda da duhom lutam
Poljem, daleko od doma svoga,
Da kao jelen usamljen zavijam
Nad hiljadama vojničkih grobova?"
Počujte svi koji čujete
Ovu strašnu ispoved starca!
Ako vam nije poznato
Kako je tih godina Tang Pao,
Da bi čin i milost zadobio,
Preduzimao na granici ratove,
I kako je, umesto pobede,
Samo gnev u narodu izazvao, -
Pitajte i sve će vam reći
Starac sa slomljenom desnom rukom!


Po Cuj

KAD SAM ZASPAO NA TREN


Sanjiv, na posao kasnih,
Žureći, dodah gas
Al’ zaspah u taj čas,
Samo na tren:

Usnio sam kopita udar,
Videh sebe na konju:
Zaspao sam samo na tren
Tišinom omamljen

I san sam usnio čudan:
Prasak i udar velik
I telom letim kroz čelik
I leteo sam budan,

Pod sobom jahače spazih,
Ali samo na tren;
Nestali su na obzoru,
Pretopili se u sen.



Po Kju-ji

PUTUJUĆI NOĆU U KLISURU HUANG ŠA


Gavran na kosoj grani spava,
uplašeno trže mu se glava,
blistav ga Mesec
probudi lak.

Pogleda gavran u mrak:
neki konjanici jašu ćutke.
Zvek kopita o oblutke.

U senku se gavran skloni
al’ nisu ga videli oni;
svak svoju misao duma.

Još korak jedan, sakriše ih
senke i mračna šuma.

Ponoć je.
Zrikavci zriču
i vetar laki i sveži
preko pirinčanih polja beži,

Bogatu žetvu obećava miris
koga on nosi:
nije trud bio za džabe.
Svud okolo krekeću žabe.

Na obzoru
tek neka zvezda sija.
Pred planinom, pokoja kap kiše.
Prija.

Stara rogozna krčma spije.
Rub šume svetilište krije.

I odjednom,
iza krivine same
se ukaza mostić iz tame.


Šin Ćiđi

PITAM PRIJATELjA


Posadio sam orhideju,
Ali pelen nisam posadio.
Niče orhideja,
A sa njom i pelen niče.
Slabašni koreni
Spleli se i zajedno rastu.
I stabaoca i lišće
Pojaviše se na svetlo dana.
I stabaoca mirisna
I zlomirisne trave listovi
Svakim danom i noći
Postaju sve čvršći i jači.
Oplevio bih travurinu,
Ali orhideju ću povrediti.
Zalio bih orhideju, -
Ne bih da i pelen zalijem.
Tako svoju orhideju
Ne mogu vodom napojiti.
Tako tu zlu travu
Dođavola ne mogu oterati.
Teško mi je samom
U nedoumici rešenje da nađem.
Možda mi vi, prijatelju,
Možete reći šta da radim?


Po Cuj

PRVI PUT PROLAZIM TAJHANSKIM DRUMOM

Nebo je hladno.
Sjaj zimskog sunca je mutan.
Vrhovi Tajhana
Gube se u plavičastoj magli.
Nekada davno
Slušao sam o tom opasnom putu.
Danas i ja
Njime prolazim, usamljen.
Konjska kopita,
Ledeći se, klize strminom,
A kozjom stazom,
Na usponu, konju je još teže.
Ali ako je uporedimo
Sa strminom životnog puta,
Onda je ova
I od moga dlana ravnija.


Po Cuj

Cu Juang
340 - 278 pre n. e


LISAO*



Moj pokojni otac Bo Jung se zvao, A Čuang*,
sin neba, slavni je predak moj
Na svet sam došao sedmog dana u godini*
Taj dan je najsrećniji od svih dana.
Kad otac na sina prvi pogled baci,
U isti mah nareče mu srećno ime - Čeng Ce*,
kao tačan, nepogrešiv put,
I nadimak - Visoki sklad duše.
Pošto bih udostojen takve sreće,
Udvostručih je spoljašnjom lepotom:
Od travnjaka cvetnog ogrtač nadenuh,
Ispletoh pojas od jesenjih orhideja.
I požurih bojeći se da neću stići,
Da suđeno mi je tek neznatno da živim.
Magnolije sam kidao u osvit dana,
Suman* u ritu skupljao izvečeri.
Brzo protiču svetila na nebu
I jesen dolazi na smenu proleću.
Cvetovi, drveće, trava - sve vene
I dani kneza-lepotana odbrojani su.
Sazrevao si topeći se u porocima, -
O, zašto ne želiš biti drukčiji?
Osedlajte mi kasača naprasita!
Gledajte! Zaboravljeii pokazaću put!
Eto, uzmimo Juja, Čen Tanga, Ven Vanga*,
Njih su okružavali cvećnjaci umova:
Papreni biber i cimet mirišljavi,
A ne samo najnežniji lepi cvetovi.
Slavan je Šung i veliki je Jao* zato
Što smisao pojava znadoše oni,
A Ce i Čou* išli su putem pogrešnim
I zato nevolju ne mimoiđoše.
Dostojanstvenici se veselju predaju,
Njihov dfkli put u provaliju vodi.
Ali ne tugujem ja nad sobom samo, -
Zla sudbina dinastije mene brine.
Zar ja nisam radio za oppgte dobro
I put pravednih kneževa izabrao?
Ali ti, svemogući, nisi me razumeo,
Kleveti poverova i gnevom me obasu.
Ja dobro znam da iskrenost je zlo,
Ali ja kemam snage rastati se od nje.
Za jedinog svedoka pozivam se na nebo,
Sve što trpim - zbog kneza trpim.
U početku slagao si se sa mnom,
A onda si napustio taj put.
Ja se s tobom, gospodaru, mogu rastati,
Ali mi je krivo zbog nepostojanosti tvoje.
Moja dela su poljane u cvatu,
Ja sam orhidejama prekrio sto mua*,
Odgajio sam miomirisne trave,
A među njima - i bosiok i duhen*.
Kako sam želeo da ih vidim kad buknu,
Da ih uberem kad za to doće vreme.
Bolje da ja svenem u nemanju i tuzi,
Nego da naš lug burjanom obraste.
U gramzivosti se međ' sobom nadmeću
I nezasiti su u prohtevima svojim.
Sebi praštaju, drugima strogo sude
I zavist večito tišti srca njina.
Svi kao bezumni na vlast kidišu,
A ona mene uopšte ne sablažnjava.
Starost se neprimetno približava
I čime još mogu sebe proslaviti?
Neka zorom rosu s magnolija pijem,
A noću grckam latice otkinute …
Dok tvrdu veru u svom srcu gajim,
Mene čak i tlad sitošću ispunjava.
Sakupljam i nižem korene najtanje
Da njima opušteni bršljan podvežem,
Ispravljam stabljike polegle za nepogode,
U snopove vežem travu mirišljavu.
Za mudracima sam išao dosledno,
Ali pohvale ne bih udostojen.
Neka u naše vreme ne postupaju tako,
I ja mogu kao Pen Sjang sebi da sudim.
Teško mi je da dišem i suze skrivam,
Nevolje naroda žaloste me i bole.
Iako sam ka dobročinstvu stremio,
Noć brisaše sve što danju sam gradio.
Neka je moj venac od bosioka pokidan,
Drugi, lešpi, isplešću od orhideja.
Za ono što srcu mom je drago,
Spreman sam da umrem devet puta.
Tvoja divlja ćud ne svića mi se, gospodaru,
Dušu naroda ti razumeo nisi.
Ulizice, zavideći mom poštenju,
Kao ženturače me oklevetaše.
Nedaroviti su tome uvek skloni,
Oni dobro kriju svoja crna dela,
Oni se putevima zaobilaznim kreću,
Prepredenost je njihov jedini zakon!
Žalost i srdžba dušu mi razdiru,
Ja sam nosim nevolje ovih dana,
I nestanak sa ovoga sveta bolji je,
Nego mirenje sa stanjem postojećim!
Zna se da soko ne leti sa jatom,
Tako je od iskoni bilo i biće.
I kao što kvadrat i krug nezdruživi su,
Tako se i dva puta meću sobom glože.
Ja oeećanja i stremljenja gušim,
Na uvrede bih da ne skrećem pažnju,
Ceniti čistotu i umreti za pravdu, -
Tako su mudraci drevni propovedali.
Priznajem, svoj put ne ocenih na vreme,
Stanem li - možda ću da se vratim?
Ipak, okrenuću nazad dvokolicu,
Jer kajanje u zabludi nije greh.
Konj moj meć' orhideje nek prošeta,
Neka dahne na biberovo.m brežuljku.
Ovde ću od svakog prekora daleko biti
I haljine nekadašnje odenuću.
Čilil* i lotos biće mi odeća,
Ogrnuću plašt od vodenog lokvanja.
Tako ću se skriti i nevolje nestaće,
O, samo neka vera u duši mi cveta!
Sebe ću visokom šubarom ovenčati
I produžiću svoj pojas nakićeni,
Miomiris i sjaj sjediniće se
I savest ću zauvek sačuvati.
Bacih pogled na četiri strane,
Hteo bih sve zemlje da vidim.
Svečano izgleda moj venac sveži
I daleko se njegov miomiris širi.
Svako na ovom svetu neku radost ima,
Ja od detinjstva da se krasim svikoh
I takav ću i posle smrti biti, -
Ko može dušu moju da izmeni?
Prekrasna Nuj Suj, sestrica moja,
S prekorom mi je često govorila:
„Hung je bio otvoren beskrajno
I nesreća ga kod Jušanga stiže.
Zašto si iskren i zašto se krasiš?
Od tebe niko otmeniji nije.
Dvorište je obraslo trnjem i burjanom
I samo ih ti zaobilaziš uvek.
Kako se ljudima treba poveravati
I ko će osećanja naša razumeti?
Ljudi kad greše savete tuće cene,
Ali ti za savete moje i ne haješ."
Ja ićah po stopama drevnih mudraca,
Ali sudbinu tužnu ne izbegoh …
Preko reke Sjang krenuću ka jugu
I Čun Huangu ovako ću reći:
„Vladavina Cija dostojna je stiha,
Sja Kang se u razvratu kupao,
O budućim nevoljama mislio nije
I braća su ga blizu kuće ubila.
Raskalašni Hou I, lov loveći,
Uvek je majurske lisice gaćao.
Zlikovac je to platio dobro –
Hang Čo mu je ženu preoteo.
Go Cjao žestok nasilnik beše,
Raspusnosti njegovoj ne beše kraja,
Porocnjma se predavaše mahnito
Sve dok mu oni ne doćoše glave.
Sja Ce, budući u svaći s moralom,
Sam izabra smrt u hladnoj reci,
A Hou Sing pogubi poštene dvorjane.
Kratak beše vek inskih tirana.
Juj vladaše surovo, ali pravično.
Čou nas ispravnim putem voćaše,
Cenio je mudrace i ruzumnike
I sagledavao pravila dobročinstva.
Nekoristoljubivo si u svojoj moći, nebo,
I samo poštenim ljudima pomažeš,
Samo oni što duh svoj prosvetliše naukom
Dostojni su da našu zemlju naseljavaju.
Ja i prošlost i budućnost vidim,
Sve ljudske nade na dlanu su mome.
O, može li se domovini služiti nečasno
I time još i poštovanje steći?
I samom smrću da mi zalrete,
Svojih ideja ne bih se odrekao.
Za svoju pravičnost i otvorenost
Životom su plaćali i mudraci drevni."
Razdiru mi grudi potištenost i seta,
Žalim što živim u sramotno vreme,
Skrivam suze lišćem i cvetovima nežnim,
Ali suze tuge moćne su i nepresušne.
Smiriv se na ležaju, osećanja točim,
Duši svojoj mir ponovo da naćem.
Na feniksa sedam, drakona uprežem,
Nad svet prolazni visoko uzlećem.
Napustiv Cangu pri izlasku sunca,
U predvečerje u Sjangpu dolećem.
Htedoh da ostanem u kraju posvećenom,
Ali sunce već sedaše na bregove.
Naredih Si Hei da njegov hod uspori,
Da se ne žuri u pećinu da noćiva.
Put preda mnom prostran je i dalek,
Uzleteću i opet sleteti sudbi na skut.
U Sjangčiju* napojih konja-drakona,
Za stablo Fusana kajase privezah,
I sunce prikriv grančicom volšebnom,
Krenuh da meću oblacima lutam.
Pratio me Vangšu, mesečev kočijaš,
Fej Langu naredih da skakuće za mnom,
Luanghuang kao ordonans me služi,
Ali bog Lej Ši grmi: „Nisam spreman!"
I naredih fenisku da u letu
Ne zna za odmor ni danju ni noću.
Vinu se vetar i podiže oluju,
I oblani nas gromom pozdraviše.
Gubismo se i nalazismo se u vihoru,
Propadasmo s oblacima u blještavi sjaj,
„Otvaraj dveri!" - viknuh stražaru neba,
Ali on samo surov pogled baci na me …
Odjednom - mrak, kao za pomračenja,
Pretrnuh s orhidejama u ruci . ..
Kako je svet prljav, nerazuman i slep,
Svet u kom sve propada i od zavisti živi
Rano ujutru Belu reku ću preći
I na Lanfingu* ću konja zavezati.
Ali tad se prošlog setim i suze navru, -
Avaj! ni na nebu poštenja nema.
Tako se nenadano obreh kod Čununga,
Granu besmrtnosti* otkinuh za venac.
Sići ću na zemlju da čudesni cvet,
Dok je svež, svojoj voljenoj podarim.
Fin Lungu* koji sedi na oblacima
Naredih da naće dvorove Mi Fej.
Da bih potkrepio molbu skidoh venac
I preko Cjang Sjua zaprosih njenu ruku.
Isprva Mi Fej kao da premišljaše,
A zatim me lukavo i drsko odbi.
Svake večeri ona u Cungši odlazi,
A ujutro u Vejpangu svoje kose mije.
Mi Fej lepotu svoju neguje ponosito,
Nasladi i zabavama ona je predana.
Ona jeste lepa, ali je i vrlo poročna,
Zato dalje od nje - drugu ću potražiti.
Gledam uokrug, ceo svet mi je na vidiku,
Pa se s nebesa na staru zemlju vratim.
Tamo, na planini s terasama dvorskim,
Ugledah kao u snu jusunsku Cjang Di.
Vodenog bika odredih za provodadžiju,
No on mi reče: „To na dobro ne sluti."
I grlica stade da guče o prolaznosti, -
O, kako mrzim njene brbljarije!
U glavi mojoj sumnje se gomilaju,
Sam bih da krenem, ali nisam u stanju.
Tada mi moćni Feniks dar donese, -
Avaj! Di Ku me je preduhitrio.
Otišao bih, ali gde bivak da nađem?
Kao da sam osuđen na večito potucanje.
Ne imaše Šao Kang svoje supruge
Kada su dve jujske deve cvetale.
I tako, od svega ništa ne ispade,
I opet neuspeh me isti čeka.
Svet je prljav, živeći zavišću samo,
U njemu kinje pravdu, a poštuju zlo.
Dugačak je put do carskoga praga,
Još se nije probudio mudri vlastelin.
Nemam kome da poverim šta osećam
I s tim se nikad pomiriti neću.
Skupljah cjumao* i bambusovo lišće,
Tražih od gatare da mi u njih gleda,
I reče Ling Fen*: „Morate biti zajedno
Jer gde je lepota, i ljubav tu je.
Svi znaju za veličinu devet carstaza
I lepotice ne žive ovde samo.
Odmah kreni i zle sumnje odagnaj,
Ko lepotu traži, tebe će naći.
Gde na kebesima nema mirisne trave?
Zašto misliti o zavičajnim mestima?
Avaj! Tuga sve na svetu pomračuje,
Ko može osećanja naša objasniti?
Prezir i ljubav ljudska razlikuju se,
Samo podlac može da se uobrazi:
Na njegovoj polici su buketi burjana,
Ali orhidejom se on ne ponosi.
I kako takvi da shvate lepotu jaspisa
Kada je od njih i svet bilja skriven?
Njihove postelje pune su izmeta,
A govore da biber mirišljav nije! …"
Htedoh da postupim po savetu gatare,
Ali me neodlučnost neka muči.
Svake večeri U Sjang* na zemlju silazi,
Pozvaću je na šaku riže i bibera.
Nevidljivi duhovi u smrtni svet lete,
U susret im planinske deve dolaze,
Volšebna svetlost iz njih zrači
I U Sjang mi opet radost saopštava:
„Trudi se da postojiš i na zemlji i na nebu,
Istomišljenike svoje pronaći.
Surovi Tang i Juj. prijatelje su tražili
I s mudrima ne behu u zavadi.
Budi samo veran duhovnoj čistoti
I zašto će ti posrednici tada?
Fu Jue beše izgnan u Fujang,
Pa ipak posta oslonac prestola.
Luj Vang je u miru ribu lovio,
Ali ga Ven Vang u dvor uze.
Pastir beše Ning Ci, tvorac pesama,
Ali ga knez učini velikodostojnikom.
Požuri dok nisu proletele godine,
Dok tvoj vek na svetu nije prošao.
Bojim se da jesenji krik pelikana
Sve trave odjednom ne liši mirisa*,
Zanosan si u svojoj nefritskoj odeći*,
Ali neznalice to neće shvatiti.
Zavideći, oni poglede sklanjaju,
Pa se bojim da će ti odeću uprljati."
Varljivo je u bezumnom trku vreme.
Hoću li uspeti da ostanem ovde?
Uvela je i ne miriše orhideja*,
A cvećnjak se pretvori u pirevinu.
Dana prohujalih miomirisne trave
Preobratile se u gorki pelen
I nema za to razloga drugog,
Osim sramotnog prezrenja lepote.
Ja orhiOeju nazivah osloncem,
Ne podozrevajući njenu prazninu.
Izgubiv lepotu, ona se smežurala,
I ni prineti je mirisnnjm cvetovima.
Najudvoričkiji od svih beše biber*,
On takoće požele da mirisom odiše.
Ali zar mogu miomirisni da budu
Izdajstvo i razna prljava dela?
Običaji su slični vodenim tokovima.
Ko može večito veran da bude?
Ja bejah veran biberu i orhideji,
A šta tek da kažem o cečeu i sjangliju*
O, kako mi je drag moj čudesni venac,
Iako opovrgavaju lepotu njegovu!
Ali ko može da uništi njegov miris, -
On je uvek bio živ i, evo, još živi.
Mene pokreće osećanje radosti i mira.
Stranstvujući, drugaricu sebi tražim.
Putovah da bih zemlje mnoge video
Dok moja oprema još ovako miriše.
Ling Fen mi je sreću predskazala,
Mog odlaska odredila dobar dan,
Granu besmrtnosti dala mi mesto riže,
Isitnjeni nefrit umesto jestiva.
Ona je krilatog drakona obuzdala
I dvokolicu jaspisom optočila.
Različite duše treba da se rastanu, -
Otići ću daleko i tugu ću razvejati.
Prema Kuenlungu pruža se moj put,
Odlazim da bih video veseli svet.
Oblakom kao zastavom zaklanjam sunce,
I pesma bujne ptice se razleže.
Tjancing* napustivši rano u zoru,
U predvečerje već doleteh u Sici*.
Pokorno feniks drži našu zastavu
I ona se leprša veličanstveno.
Približismo se naglo pesku sipkavom
I pred nama je, evo, Crvena reka,
Naredih drakonu da mi bude most,
I vladalac Zapada rado me propusti.
Vrlo je težak i vrlo dalek moj put.
Naredih sviti da me čeka.
Naš put je išao ulevo od Bučžoua
I Zapadno more beše naš cilj.
Nefritom su ogrnute moje dvokolice,
Ima ih hiljadu, lete brzo i lako,
I u svaku upregnuto po osam kasača.
Kao oblaci nad njima se vije svila stegova.
Obuzdavajući se, usporavam galop,
Ali moj duh sam uvis poleće.
Svetih Devet pesama* počinjem da pevam,
Neka mi pun radosti bude ovaj tren.
I evo: primakoh se svetlosti neba
I domovinu svoju ugledah pod sobom.
Kočijaš se razneži, konj stade ganut
I ni da korakne dalje ne htede.

Epilog ''Lisao''


„Sve je svršeno! - kličem u bunilu.
Nisam shvaćen u otadžbini svojoj,
Pa zašto za njom tugujem neizmerno?
Moje visoke misli tamo ne priznaju, -
Na dno reke sakriću se kod Pen Sjanga …

Lisao („Patnja") - poema koju je Cu Juang napisao posle otpuštanja s dvora, u izgnanstvu na jugu Kine.
Sam naziv „Lisao" tumači se među istoričarima literature na različite načine. Jedni smatraju da on označava patnju pesnika zbog konflikta na dvoru, dok drugi tvrde da se radi o patnji pesnika u izgnanstvu.

Čuang (2513 - 2435. g. pre n. e.) - legendarni kineski imperator koji se po tradiciji smatrao pretkom carskog roda Ču kome je pripadao i sam Cu Juang.

Sedmog dana u godini - to jest 7. januara koji se u prošlosti smatrao najsrećnijim danom za rađanje.

Čeng Ce - doslovno znači „Pravilni principi". Imena u Kini uvek imaju neki smisao i značenje, izražavaju cilj ili načelo koje navodno uslovljava čovekov životni put.

Suman - ritska biljka koja zimi ne vene. U staroj Kini prinošena je kao žrtva Mesecu.

Mu - mera za površinu, šesnaesti deo hektara.

Auhen - mirišljava prolećna biljka koja raste na senovitim mestima među stenama.

Čilil - vrsta vodenog kestena, jednogodišnja vodena biljka sa zupčastim trouglastim listovima i belim cvetovima.

Čung Huang - jedno od imena legendarnog imperatora Šunga.

Inski - od dinastije Ing, poznate sa svoje surovosti.

Sangu - mesto na kome je, po predanju, sahranjen legendarni imperator Šung.

Sjangpu - sveti vrh na planini Kuenlung.

Si Hea - kočijaš sunca po kineskoj mitologiji.

Sjangči - jezero u kome se svakog jutra umiva sunce.

Za stablo Fusana kajase privezah - Fusan je čarobno drvo iza kojeg se skriva sunce.

Fej Lang - bog vetra u kineskoj mitologiji.

Luanghuang - čarobna ptica, otelotvorenje humanih i mudrih ljudn.

Lanfing - jedan od vrhova na planini Kuenluig koji se smatra prebivalnštem besmrtnika.

Čunung - prolećni dvorac koji se po kineskoj mitologiji nalazi u nebeskom carstvu.

Grana besmrtnosti - grana čarobnog drveta cung koja ima moć da učini besmrtnim onog ko je nosi.

Fing Lung - bog groma i oblaka u kineskoj mitologiji.

Mi Fej - kći imperatora Fu Sija koja se, po predanju, utopila u reci Lošuj i postala njen duh.

Feniks - pesnik ima u vidu predanje o devojci Cjang Di. Jednom se Cjang Di kupala sa svojom sestrom u reci Sjuangce. Preletevši nad njom, ptica sjuang (feniks) ispustila je jaje. Jaje je bilo tako lepo da ga je devojka uzela i sakrila u nedra (po drugoj verziji - progutala ga je), posle čega je rodila sina Cija koji je bio predak osnivača inske dinastije Čen Tanga.

Cjumao - biljka crvenih cvetova (Hibiscus Syriacus).

Ling Fen - slavna proročica u drevnoj Kini.

U Sjang - mitološka čarobnica i proročica.

Bojim se da jesenji krik pelikana I Sve trave odjednom ne liši mirisa - Po verovanju starih Kineza krik pelikana s jeseni nagoveštava da će cveće izgubiti svoj miris.

Nefritska odeća - u stvari, ukrasi od nefrita (jašme - poludragog kamena) koji su svedočili o važnosti njihovog vlasnika.

Orhideja - simbol lepote; u poemi „Lisao": aluzija na mlaćeg sina čuskog cara Huaj Vanga, koga su zvali Ci Lang. Lang na kineskom znači orhideja.

Biber - nadimak jednog od čuskih ministara.

Ceče i sjangli - lokalni nazivi mirišljavih trava u provincijama Hubej i Hunang.

Tjancing - nebeski brod, istočni kraj Mlečnog Puta.

Sici - nebeski predeo, zapadni kraj Mlečnog Puta.

Svetih Devet pesama - drevne obredne pesme iz vremena dinastije Sja.

anonimus

VOJNICI VEJA

Doboši pozvaše u rat,
i mi se latismo oružja; neki
behu ostavljeni da rade
na utvrdama; drugi
Da oru;
a mi smo izabrani za novu vojnu.
San Ce Čang. gospodar naš,
sklopio beše mir,
sa Šenom i Sangom;
al' mi se još uvek ne vraćamo
kućama svojim.
Neki ostaše ranjeni, neki ubijeni,
konji izgubljeni; gde su
ovi ljudi, gde njihovi konji?
Tražite ih po šumama

DIVLjE GUSKE



Noću se čuje udaranje krila,
to divlje guske lete nad širinom.
Tako smo i mi u ono staro vreme,
vođeni bili u vojne krvave,
a trud naših ruku u jalovoj borbi
zauvek beše za nas izgubljen.
I ptice sleću da se odmore
na mirne jezerske vode.
Danas ljudi naši podižu zidove
rad zaštite svoje, iako umorni,
oni su ipak sretni što mogu
čuvati domove svoje.
Duge, žalosne krike i
spuštaju ptice i odleću dalje.
A sada sažaljiv i pametan naš car,
zna šta je trud, njegova gorčina znojna,
a ne ko negdašnji okrutni
Eladari što su čak i molbe
uvredom smatrali.

STENE NAS GLEDAJU

Strme grube stene duž prašnjavog druma
mršte se moćne u svojoj samoći,
dok mi u redu tako koračamo
i put nas vodi još uvek na Istok.
i danju i noću.
I dok mi tako koračamo dalje stena
za stenom na nas se mrgodi,
teškoćama marša ko će odoleti,
svi smo iznemogli,
ali zapovesti za povratak nije.
Sve više, sve jače jesenja kiša lije,
i svud naokolo samo su znaci,
da kiša ova najbolje je čemu se
možemo nadati.

U proleće, da



Teško nam je kad se vidimo, teško je i kad se rastajemo,
kad oslabi istoči vetar 100 cvetova počinje da vene.

Kad umre prolećna svilena buba istroši se svila koju pravi,
kad se sveća pretvori u pepeo i suze usahnu.

Jutarnje ogledalo se mršti na žensku kosu koja beli,
mršti se samo na tvoju posedelu kosu.

Dok se noću pesme čitaju, hladna je mesečina,
planina besmrtnih nije daleko odavde,
plava ptica na te će motriti.



LI-Tai-Pe