Mihail Jurjevič Ljermontov (Михаил Юрьевич Лермонтов) (3. oktobar/15. oktobar 1814.- 15. jul/27.jul 1841.) je bio ruski romanticarski pisac i pesnik, poznat kao "pesnik Kavkaza".



Ljermontov je rođen u Moskvi, a odrastao je u selu Tarhani, gde se nalazi njegov grob. Njegova porodica vodi poreklo od škota Learmount, koji se doselio u Rusiju u ranom XVII veku.

Nakon završetka gimnazije, Ljermontov je 1830. upisao Moskovski Univerzitet, ali se nije dugo zadržao zbog nepokornosti prema jednom profesoru. Od 1830. do 1834. je išao u vojnu školu u Sankt Peterburgu te je postao oficir. Za to vreme je pisao dosta poezije pod uticajem Puškina i Bajrona. Takođe se zanimao za ruski istoriju i srednjevekovnu epsku poeziju, što se odrazilo na "pesmu trgovca Kalašnjikova", dugačku poemu Borodino i seriju popularnih balada.

Nakon smrti Puskina 1837. godine, Ljermontov je izrazio osećanja kroz pesmu upućenu Caru Nikolaju I Pavloviču, zahtevajući osvetu nad ubicom Puškina. Pesma je osudila "stubove" ruske visoke klase za Puškinovu smrt.

Nikolaj Pavlovič ga je zbog ove pesme prognao u Kavkaz, gde je Ljermontov već bio kao mali.

Ljermontov je posetio Sankt Peterburg 1838. i 1839. godine. Njegova neuzvraćena ljubav prema Varvari Lopuhini je zabeležena u nezavršenom romanu Princeza Ligovskaja. Nakon duela s sinom francuskoga mbasadora,opet je vraćen u armiju na Kavkazu.

1839. je završio svoj jedini roman, Heroj našeg vremena, koji gotovo predviđa duel u kom je Ljermontov izgubio život dve godine kasnije.

Tokom svog života, Ljermontov je objavio samo jednu zbirku pesama 1840.
godine. Tri nove zbirke, oštro cenzurisane, su objavljene godinu dana nakon njegove smrti.

Objavio je samo jedan roman, koji je imao puno uticaja na rusku prozu. „Heroj našeg vremena“ (ili „Junak našeg doba“) je usko povezana kolekcija pripovetki o karakteru Pečorina.

Tada inovativna struktura romana je navela nekoliko imitacija, jedna od kojih je Nabokov roman Pnin (1955).

Pisao je poeme: "Demon", "Pesma o trgovcu Kalašnikovu", "Mciri", pesme:
"Prorok", "Pesnik", "Izlazim sam na put... ", "Jedro", "Povodom pesnikove smrti", "Misao", "Otadžbina", "Zbogom, neumivena Rusijo... ", "Oblaci", dramu "Maskarada" i roman "Junak našeg doba".


Izvor:Wikipedia

Ne volim tebe tako strasno ja


Ne volim tebe tako strasno ja,
niti za mene sja tvoja lepota;
u tebi volim patnju svog zivota
i mladost koju satre sudba zla.

Kada u tvoje oci ponekad
moj pogled dugo, dugo upija se;
tajanstven mene razgovor zanese,
al' srce s tobom ne govori tad.

S negdanjom dragom pricom u cas taj,
u liku tvom lik trazim druge jedne,
na usnama ti - usne davno ledne,
u oku - oka ugasenog sjaj.

I PUSTO I TUŽNO

I pusto, i tužno, i nikog da ruku ti dade
kada je duša raspeta...
Želje!... Ta našto zaludne želje i nade?
A ljeta bježe - najbolja ljeta!

Ljubit... al koga?... Privremeno - ne vrijedi truda,
a vječne ljubavi nema.
Pogledaš u se - prošlosti tamo ni traga:
tu bol i radost je nijema.

Strasti? - Uvijek je naslada bolesna i luda
pred umom u ništa pala.
A život, kad hladno pogledaš oko sebe svuda,
pusta je i glupa šala.

SMRT U DVOBOJU

Ko i Puškin, Ljermontov je stradao u dvoboju. Bilo je to, kažu savremenici, klasično ubistvo u dvoboju. Bio je to drugi dvoboj u njegovom životu. U prvom, sa sinom francuskog poslanika Ernestom De Baranom, koji mu je, između ostalog, zamjerio što je, kako je on to shvatio, za ubistvo Puškina okrivio Francuze kao naciju, »ludom srećom« je ostao u životu. Dvoboj je počeo mačevima i u trenutku kad je Ljermontovu sječivo puklo, Francuz se okliznuo i samo zaparao pjesnikovu košulju. Zatim su prešli na pištolje. Ljermontov je mirno stajao dok je De Baran pucao i promašio, a zatim je ispalio metak u vazduh i De Baranu pružio ruku. Dvoboj je, tako, završen rukovanjem, a Ljermontov je proćeran na Kavkaz.

Četiri godine kasnije, gardijski major Martinov, Ljermontovljev dugogodišnji prijatelj iz junkerske škole, poslije jednog pjesnikovog komentara, izazvao je ovoga na dvoboj. Dvoboju su kumovale dvorske spletke i svi istraživači Ljermontovljevog života se slažu da je dvoboj namješten i da mu je nađen protivnik koji će ga u dvoboju sigurno ubiti.
Pošto mu je Martinov uputio izazov, Ljermontov je pokušao da izbjegne sukob i sklopi primirje sa Martinovim. Bez obzira na sve to, pa čak i pjesnikovu izjavu da odustaje od pucanja, Martinov je ostao pri tome da se izađe na dvoboj.

Dvoboj se zbio 15. jula 1841. godine, između 6 i 7 sati uveče nadomak Pjatigorska. Uslovi dvoboja su bili takvi da je bilo jasno da neko mora umrijeti: puca se do tri puta na rastojanju od 10 metara. Kada su sekundanti dali znak, Ljermontov, koji puca prvi, prezrivo gledajući Martinova namjerno promašuje, okreće pištolj uvis i puca u vazduh, a Martinov je, prišavši najbliže što se moglo, pucao u nepokretnog i razoružanog pjesnika. Metak je probio grudi i izazvao trenutnu smrt.
Ljermontov je tada imao samo 26. godina.

Petrogradsko društvo, čiji je Ljermontov bio žestoki i nepomirljivi kritičar, sa zadovoljstvom je primilo vijest o smrti pjesnika oštrog jezika, jedinog dostojnog nasljednika Puškina . . .

Treba reći da je, bez obzira što je kazna za dvoboje sa smrtnim ishodom bila surova i često je značila dugogodišnju robiju u Sibiru, vojni sud osudio Martinova na tri mjeseca zatvora u tvrđavi i crkveno pokajanje. Međutim, ruski car Nikolaj I ga je pomilovao i oslobodio i te simbolične zatvorske kazne.

SUSETKA

Teško da ću iz tamničke tame,
Dan je duži od godine same;
I moj prozor je tako visoko!
I kraj vrata bdi stražarsko oko!

Već bih umro sred krletke slepe
Da mi nije još susetke lepe!...
Danas sam joj i klimnuo glavom
Kad je videh u razdanju plavom.

Razdvojene, to ropstvo nas združi,
Ista sudba – poznanstvo nam pruži,
Srodiše nas i jednaka htenja –
Okov s okna, taj znak zatočenja;

Zorom samo kraj prozora sedam,
Pogledu se svom nesitom predam...
Preko puta, na prozoru niže,
Najedanput zavesa se diže.

Pogleda me vragolanka plava!
Klonula joj na dlanove glava.
Ko od vetra, niz obla ramena
Skliznula joj marama šarena.

Sva se, mlada, po grudima bledi,
Uzdišući, kraj prozora sedi,
Misli krije, baš kao ja, smele,
Tužne oči slobodu bi htele.

O, ne tuguj u toj mračnoj kući...
Kad zaželiš – i kavez će pući,
I nas dvoje, ko božije ptice
Prhnućemo u drage ravnice.

Ukrašćeš mi od oca svog ključe,
Pa ćeš stražu gozbom da odvučeš,
A ja s ovim što ovuda šeta...
Već ću i sam, kad počne da smeta.

Biraj samo kad je mrak, tišina,
Ocu nalij što jačega vina,
Za znak meni – uz večernju senu
Istakni mi maramu šarenu.

1840.
(M. S.)

NE, JA TE TAKO VATRENO NE LJUBIM


1.
Ne, ja te tako vatreno ne ljubim,
Ljepota tvoja ne blista za mene:
u tebi svoje prošle dane ljubim
I mlade svoje dane izgubljene.

2.
U casu, kad te zadivljeno gledam,
S ocima tvojim kad svoj pogled spojim,
Tajanstvenom se razgovoru predam,
Ali ne s tobom, vec sa srcem svojim.

3.
Ja s dragom zborim, koje više nema,
U tvom liku tražim crte njene,
U živim ustima - usta davno nijema.
U ocima ti - sjaj ugasle zjene.

I PUSTO I TUŽNO

I pusto, i tužno, i nikog da ruku ti dade
kada je duša raspeta...
Želje! ... Ta našto zaludne želje i nade?
A ljeta bježe - najbolja ljeta!

Ljubit... al koga? ... Privremeno - ne vrijedi truda,
a vječne ljubavi nema.
Pogledaš u se - prošlosti tamo ni traga:
tu bol i radost je nijema.

Strasti? - Uvijek je naslada bolesna i luda
pred umom u ništa pala.
A život, kad hladno pogledaš oko sebe svuda,
pusta je i glupa šala.

Љермонтов је славу стекао песмом «Песникова смрт», коју је написао поводом
Пушкинове погибије. Због те песме, која је била уперена против владајућих кругова,
прогнан је на Кавказ. Песма која је Љермонтова прославаила и на крају дошла му главе.

ПЕСНИКОВА СМРТ

Погибе песник, роб своје части,
Паде под клетвом језика злих,
С метком у срцу, одмазде жедан,
Сад и душом поносном спи.
Песничка душа не поднесе
Ситних увреда срам;
Устаде против целог света
И паде борећи се сам.
Погибе! И чему плакати сада,
Хвале и суза излишан је хор,
И чему жалост и покајање
О смрти његовој збор!
Зар нисте некад баш ви гонили
Његов слободни дивни дар,
Из обести распиривали
Тек љубоморе запретени жар.
Радујте се! Последњих мука
Поднети није могао јад.
Ко бакља утрну божански геније,
С венцем на челу свену млад.
Убица подли срца тврда
Прекиде његов племенит дах
И без милости на нишан узе
Генија живог - не би га страх!
И није чудо. Из туђине
Ко многи, јурну и он у лов
За срећом, чашћу, чиновима,
Забаса к нама на судбе зов,
И смејући се, презирао је
Светиње наше и све нас,
Чак и генија божански глас!
Појмио није на ког се диго
У тај крвави кобни час ! . .

Погибе и сад је само сен,
Подобан оном сањару благом
Што га опева с исконском снагом
Како ко љубоморе плен
Ко и он паде под руком свирепом.
Зашто остави домаће радости
И пријатеље искрене, часне,
Са жаром душе слободне, страсне,
Што ступи у свет препун гадости?
Он који познаде људе у раној својој младости,
Зашто је веровао њима и њиним лажним маскама?

Они му скидоше венац, на чело ставише нови,
Увијен ловорима, ал' венац патње трнови;
Скривене игле нанеше
Свирепо њему рану
Крва са чела му бледа на црну земљу кану.
Отроваше му мучки последње његове дане
Плешућ и ширећ сплетке о њему на све стране,
И он затвори очи, дубоко жедан освете
И гневан због преварених нада са овог света крете. . .
Прекрасних песама замукоше звуци
И никад се неће разлегати више,
Онемела лира у његовој руци,
Дивна му се уста навек затворише.

Вас ја жигошем, надмене потомке
Подлошћу страшном чувених дедова
Што ропском петом згазише одломке
У игри судбе пропалих родова !
Вас који око престола пузите,
Слободи, Генију, Слави кобите !
Закон вас штити силни, свемоћни,
Суд су и правда пред вама немоћни !
Ал' има Бога, ви чеда разврата !
Судија страшни вас ће достићи,
Непоколебљив пред сјајем злата,
Ваше ће мисли, дела пронићи.
Ништа вам неће тад помагати
Пред њиме падати, подло лагати !
Сву вашу погану крв узалуд ћете дати
Ал' крв невину песника нећете њоме спрати !


1837. (М. Ковачевић)


Веома је битно обратити пажњу на последње стихов како ове, тако и осталих Љермонтових песама. Да се приметити да су му поседњи стихови изузетно јаки, а у неким песмама и неочекивани - нешто што попут муње читаву песму ''обасја'' изненада као да постоји потреба песника да сав свој нагомилани терет кроз избаци из себе кроз песму , нарочито кроз њене задње стихове. Ови детаљи су веома битни за разумевање величанствене руске поезије. Као и код потоњих руских песника, за њих је заједнички именитељ искреност, они се кроз стихове потпуно разоткрију, сва своја осећања запишу у наједноставнијем облику која рађају песму препуну емоција које пењник не прикрива већ их на крајње једноставан и универзалан начин износи баш онакве какве јесу.

RASTALI SMO SE

Rastali smo se-no lik lepi taj
Jos u srcu nosim svom,
Ko lepih dana odblesak i sjaj,
Ko ljubav-dusu miluje mi njom.

Strastima drugim predadoh se sam,
Ali vecno ja se secam lika tvog:
Napusten hram je ipak ostao hram;
Odbacen idol ipak osta-Bog.

Mihail Jurjevič Ljermontov: NE VERUJ SEBI

Ne veruj nikad sebi, sanjaru moj mladi,
Kô rane, boj se nadahnuća...
Ono je – bunilo što bolna duša kadi,
Il’ ropske duše trošna kuća.
Nemoj u njemu zalud neba znak da išteš –
To krv vri, ili se telo čuje!
Što pre istroši život brigama što tište,
Razaspi taj napitak što truje!

Iskopaš li u duši svojoj davno sveloj,
U zavetnome divnom času
Još nepoznato, čisto, netaknuto vrelo,
Sa divnim zvucima u glasu –
Ti nemoj da ih slušaš, ni da im se predaš,
Bolje je preko toga preći:
Ne možeš stihom, niti rečima od leda
Njihovo značenje izreći.

Suoči l’ ti se duša s iznenadnom tugom,
Il’ ti s olujom strast pak svrati,
Ni tada nikad nemoj s omamljenom drugom
Pred gozbu bučnih ljudi stati;
Gord budi. Stidi se da ma i jednog dana
Krčmiš čas gnev, čas tugu kletu,
I da pokazuješ još gnoj iz svojih rana
Kô čudo, ravnodušnom svetu.

Šta nas se tiču tvoje radosti il’ seta?
Šta će nam tvoja uzbuđenja,
Šta će nam glupe nade tvojih mladih leta,
Zle jadikovke tvojih htenja?
Pogledaj kako razdragana masa ide
Što ustaljenu stazu uze:
Na prazničnom se licu brige jedva vide,
I nigde nepristojne suze.

U stvari, nema takvog u tom ljudskom moru
Kog muka jednom ne savlada,
Ko nema makar jednu prevremenu boru,
Ko je bez zločina, il’ jada!...
Smešno je za njih, veruj, kada počneš kleti;
Ti plačeš glasom starog zvona,
Kô našminkani tragičar, kad strašno preti
Mašući mačem od kartona...

KAD ONA PJEVA

Kad on pjeva - glas se topi
Ko poljupci joj na usnama.
Kad gelda - ko da pogled popi
Svu modru radost neba sama;
Kad ide - sve u sklad se spaja
I riječ joj, što se grlu ote -
Sve puno čuvstva, izražaja,
Sve puno čedne joj ljepote

Oblaci

Oblaci nebeski, vječiti putnici!
Ko đerdan bisera preko plavih stepa
jurite vi, kao i ja, prognanici
u tu zemlju južnu sa sjevera lijepa.

Tko li vas to goni: Odluka sudbine?
Il zavist potajna? Il glas zlobe žive?
Il ne podnosite zločina težine?
Ili prijatelja laži zajedljive?

Ne! Vama dodija žeđ tih njiva gladnih...
Strasti i stradanja — tuđa su vam ona!
Vi, vječito slobodni i vječito hladni,
nemate domaje, nemate progona.

Znam da je kraj;Al' te ko san
S portretom nosim ja i sad:
Taj spomen bled na lepsi dan
Meni u dusi vida jad.

I kad se novoj strasti dam
ne mogu biti bez sna tog:
Napusten hram je-ipak hram,
Svrgnuti idol-ipak Bog.

Ne volim tebe tako strasno ja,
niti za mene sja tvoja lepota;
u tebi volim patnju svoga zivota
i mladost koju satre sudba zla.

Kad u tvoje oci ponekad
moj pogled dugo,dugo upija se;
tajanstven mene razgovor zanese,
al` srce s tobom ne govori tad.

S negdanjom dragom pricam u cas taj,
u liku tvom lik trazim druge jedne,
na usnama ti- usne davno ladne,
u oku- oka ugasenog sjaj.

NE, TI SAD NISI


Ne, ti sad nisi više ona - koja
Osvajaše me nekad; nit' ljepota
Privlači mene! To je - bol života
I izgubljena zalud mladost moja.

I kad, ponekad, očaram se tobom,
Gledajuć željno u oči ti sjajne,
Ja tada vodim razgovore tajne,
Ali ne s tobom
već sa samim sobom.

Sa slikom one drugarice mlade,
Čije se crte u tvom liku skriše,
S ustima koje ne govore više
I sa očima - blijeskom mrtve nade!

Stance

Zavičajne čame dosta mi je,
dalje, dalje, u krvavi boj.
Tu će, možda, prestati da bije
srce, koje lik ispuni tvoj.

Ne, ja tvoje ljubavi ne tražim,
neću da te strašću uzburkam;
smrt i krv bih da gledam, da blažim
i prelivam svojih grudi plam.

Neka padnem u ljutom ograšju.
Neće mene oplakati svet,
nikog više neće svojom strašću
potresati ovaj život klet.

Leta mladih sveta obećanja
sudbina će prekratiti tu
gde ću se bez misli, bez roptanja
smiriti u žuđenome snu.

Ali ako u snu tom pečalni
san ljubavni dalje snivam ja,
ako li mi ko pratilac stalni,
sudbom poslat, lik tvoj svuda sja;

ako onde sred dalekih strana
gde se duša nada naći lek,
ne iščezne trag dubokih rana
koje usud nanese joj prek;

o, pogledom tad ozari lepim
onog koga vuče gorda strast,
ko od ljudi i muka ne strepi
i za domovine pašće čast;

ko je nekad, s tajnim ushićenjem,
kroz suza te posmatrao roj,
i budeći ljudsko sažaljenje
tako osmeh voleo je tvoj.

Molitva

U čas života teški,
Kad tuga dušu mori,
Molitvu jednu čudnu
Napamet srce zbori.

Blagodetna je sila
U žive reči zvuku,
U toj lepoti svetoj
Zaboravljam svu muku.

Sa duše breme pada,
Daleko j' sumnja jako -
I verujem, i plačem,
I lako mi je, lako . . .

Mihail J. Ljermontov -Junak našeg doba(odlomak)

 
 

Putovao sam poštom iz Tiflisa. Sav teret mojih taljiga bio je malen kovčeg, koji je bio do polovice nabijen putnim bilješkama o Gruziji. Veći se njihov dio na vašu sreću izgubio, a
kovčeg je s ostalim stvarima na moju sreću ostao čitav. Već se sunce stalo sakrivati iza snježnog gorskog bila, kad sam unišao u Kojšaursku
dolinu. Osetski je kočijaš neumorno tjerao konje, da se uzmogne za dana popeti na Kojšaursku goru, i pjevao je pjesme iza glasa. Divna li je ta dolina! Sa svih strana nepris-
tupne gore; crvenkaste stijene, prevješene zelenim bršljanom i okrunjene hrpama platna; žuti obronci, išarani vododerinama; ondje visoko, visoko zlatni snježni porub, a dolje
Aragva, gdje se zagrlila s nekom drugom, bezimenom rječicom, što bučno prodire iz crnog, maglovitog klanca, pa se vuče kao srebrna nit i blista kao zmija svojom ljuskom.

Stigavši do pod Kojšaursku goru, zaustavismo se kod duhana.3 Tamo se bučno guralo dvadesetak Gruzijaca i gorana; a u blizini je stajala karavana deva, da prenoći. Morao
sam najmiti volove da mi izvuku taljige na tu prokletu goru, jer je već bila jesen i poledica - a uz goru ima oko dvije vrste.
Nije bilo druge, već najmim šest volova i nekoliko Oseta. Jedan je od njih uprtio na leđa moj kovčeg, a drugi stadoše pomagati volovima gotovo samom vikom.
Iza mojih taljiga vukla su četiri vola druge taljige bez ikakve muke, premda su bile do vrha natovarene. Tome sam se vrlo začudio. Za njima je išao njihov gospodar, pušeći
malu kabardinsku4 lulicu, okovanu srebrom. Na njemu je bio oficirski kaput bez epoleta i čerkeska rutava kapa. Moglo mu je biti oko pedeset godina; preplanula boja lica je
odavala da se on odavno upoznao sa zakavkaskim suncem, a brkovi, što su prije reda posijedili, nisu se slagali s njegovim čvrstim hodom i snažnom pojavom. Priđem k njemu
i pozdravim ga, a on mi šutke odzdravi i pusti golem oblak dima.

- Čini se da mi zajedno putujemo?
On opet šutke kimnu glavom.
- Vi zacijelo putujete u Stavropol?
- Jest, tako je... s državnim stvarima.
- Recite, molim vas, kako to da vaše teške taljige četiri vola šâle vuku, a moje prazne
jedva pomiče šest volova uz pomoć tih Oseta?
On se lukavo nasmiješi pa me značajno pogleda.
- Vi zacijelo niste odavno na Kavkazu?
- Bit će godina dana - odgovorim.
On se opet nasmiješi.
- Dakle?

- Pa tako; strašna su stoka ti Azijati! Vi mislite da oni pomažu što viču? Đavo bi ih razumio, što to oni viču? Volovi ih razumiju; upregnite ih makar i dvadeset, čim oni na svoj
način viknu, volovi ni da bi s mjesta... Strašni lupeži! A što im možete?... Vole putnicima guliti kožu... Razmazili su ih, nitkove! Vidjet ćete, još će od vas uzeti napojnicu. Ali ja ih
znam; mene neće prevariti!
- A vi odavno služite ovdje?
- Služio sam ja ovdje već pod Aleksejem Petrovićem5 - odgovori on dostojanstveno. -
Kad je on stigao na liniju, bio sam ja potporučnikom - dometnu - a pod njim sam posti-
gao dva čina za podvige protiv gorana.
- A sada ste?...
- Sad sam u trećem linijskom bataljonu. A vi, ako smijem pitati?