Oblaci

Oblaci nebeski, vječiti putnici!
Ko đerdan bisera preko plavih stepa
jurite vi, kao i ja, prognanici
u tu zemlju južnu sa sjevera lijepa.

Tko li vas to goni: Odluka sudbine?
Il zavist potajna? Il glas zlobe žive?
Il ne podnosite zločina težine?
Ili prijatelja laži zajedljive?

Ne! Vama dodija žeđ tih njiva gladnih...
Strasti i stradanja — tuđa su vam ona!
Vi, vječito slobodni i vječito hladni,
nemate domaje, nemate progona.

Hrid

Zlaćani oblačić noćivaše
na grudima hridi-velikana;
na put pođe još za jutra rana,
po plaveti veselo igraše.

Vlažan trag tek osta u mrštini
starog kama. On osamljen stao,
dubokim se mislima predao,
i tihano plače u pustinji.

A.O.Smirnovoj

Bez vas bi htio reći vam mnogo,
Kraj vas bih htio slušat vas;
No vi šuteć gledate strogo,
A ja sav zbunjen, gubim glas.

I što sad? . . .Riječju neiskusnom
Zanijet um vaš nije mi lako . . .
I sve bi to sad smiješno bilo,
Kad ne bi bilo tužno tako . . .

Grofici Rostopčinoj

Ja verujem da rođeni smo
Pod istom zvezdom ja i vi,
I stazom istom išli mi smo,
Obmanuše nas isti sni.
No zbrisale su strasti mutne
Uzvišen cilj što mi je dan,
I ja, sred borbe uzaludne,
Zaboravih svoj davni san.
Strah me da stvu dam slobodu,
Rastanka večnog čuvši čas,
Strah me da sni mi ludi odu
Kud i taj izdajnički glas…

Tako dva vala složno žure
Pustinjom morskom, poput para
Slobodnog, što ga slučaj stvara;
Goni ih zajedno dah bure;
No kad-tad rastaviće njih
Kamena prsa hridi zlih…
I oni, bez ganuća, strasti,
Na razne obale, u vlasti
Hladnoće svoje neizbežne,
Nose svoj romon rastuženi,
Svoj burni šum, sjaj pozamljeni
I svoje večne igre nežne.

Krš

Noćila je izmaglica zlatna
Na grudima krša velikana.
Na put pošla još pre jutra rana
Po azuru nebeskoga platna.

Al’ na kršu trag ostade sinji
U borama koje dažd je loko;
Sam krš stoji, zamišljen duboko,
I tiho on plače u pustinji.

Molitva

U čas života teški,
Kad tuga dušu mori,
Molitvu jednu čudnu
Napamet srce zbori.

Blagodetna je sila
U žive reči zvuku,
U toj lepoti svetoj
Zaboravljam svu muku.

Sa duše breme pada,
Daleko j’ sumnja jako -
I verujem, i plačem,
I lako mi je, lako .

Moj demon

Sva zla su njemu u prirodi.
Dok luta među oblacima,
Sudbonosna mu bura godi,
Dubrava šum i reka plima.
Međ’ listovima žutim, svelim
Njegov je presto nepokretan;
Tu sred oluja zanemelih
On sedi turoban i setan.
Nepoverenje usađuje,
Nevinu ljubav s mržnjom gazi,
Sve molbe hladno odbacuje,
Ravnodušan i krv kad spazi,
Strastima suzbija žestokim
Sva osećanja on visoka,
A muza nadahnuća krotkih
Boji se nezemaljskog oka

Prosjak

Kraj vrata manastira sveta
Trese se ispružena ruka.
To prosjak vapi, slab i setan
Od gladi, žeđi i od muka.

Za koru hleba moli jadnik,
Oko mu piju jadi pusti;
Al’ neko tada kamen hladni
U ispruženu ruku spusti.

Tako ja prosih ruku tvoju,
Dok suze kapahu polako;
I ti se svetlu nadu moju
Obmanula zauvek tako.

Pehar života

1.

Pijemo pehar sav svoj vek
S mrenama preko zene,
Dok suze naše, pale tek,
Sred pozlate se pene.

2.

A kada nam, u smrtni čas,
S očiju spadne mrena,
Tad sve što plenilo je nas
Nestane istog trnena.

3.

I vidimo, kad dođe dan,
Da prazna je ta čaša,
Da piće iz nje, beše – san,
I ona sama – nije naša.

Princeza iz mora

Kupa po moru princ konja u peni.
Začuo: “Prinče, okreni se meni!”

Dok frkće, striže, dok leti mu griva,
Konj prska, pljuska i sve dalje pliva.

“Ja sam kći carska” – glas onaj ga sledi,
“Hajde, s princezom noć, prinče, provedi!”

Evo, nad vodom i ruka već plovi,
Prinčevog konja za uzdu sve lovi.

Izroni, zatim, i prekrasna glava.
S kosom joj morska upletena trava.

Plave joj oči, i pogledi strasni –
Kapi po vratu, ko biseri krasni.

Princ smera: “Pričekaj, beštijo lepa!”
I naglo, čvrsto za kosu je ščepa.

Snažno je dokopa ratnička ruka:
Ona se brani, i moli, i kuka…

Brzo ka obali princ i plen plove.
Stigli su. Drugove hrabre princ zove.

“Dolazi, družino, ne budi lena!
Gle’te do kakvog sam došao plena…

Što ste u zbunjenoj gomili stali?
Takvu lepotu zar niste još znali?”

Princ se tad osvrnu…zbunjeno kroči:
I kriknu! Zgasnuše ponosne oči.

Na pesku ležaše, vide on lepo,
Čudo iz mora sa zelenim repom.

Rep mu, zavijen u košulju zmije,
Skoro iznemogo, trese se, vije.

Pena, ko potok, sa čela mu nagla,
Oči mu prekrila samrtna magla.

Hvataju pesak pobledele ruke,
Usne još lepeću prekorne zvuke…

Ode princ setan, ko ranjena zver,
Pamtiće uvek tu carevu kćer!

Predskazanje

Doći će dan, Rusiji crni dan,
Kad pašće čak i carski presto sam,
I ljubav ta, kad biće rulji strana,
I krv i smrt, kad postaće nam hrana.
Za decu kad, i za nevine žene,
Ne može mač ni zakon da pokrene;
Kad kužni smrad od usmrćenih tela
Obiđe sam sva naša tužna sela,
Na svaki mig, da žrtve mu se daju;
Haraće glad po našem dragom kraju.
Kad rumen ta oboji vode reka,
Susrešćeš ti i moćnoga čoveka -
Kad poznaš ga, razumećeš tu dramu
I shvatićeš njegovu strašnu kamu:
I drži se! – tvoj plač i tvoji krici
Mamiće smeh u očajničkoj bici.
I mračno sve, znaj, biće tad toliko,
Ko njegov plašt sa uzvišenim likom.

Rastali smo se

Rastali smo se. – No lik lijepi taj
I još u srcu nosim svom,
Ko lijepih dana odblijesak i sjaj,
Ko ljubav – dušu miluje mi njom.

Strastima drugim predadoh se sam…
Al’ vječno ja se sjećam lika tvog:
Napušten hram je ipak osto hram.
Odbačen idol ipak osta – bog!

Ruska pesma

1.

Pahulje snežne vetar roji,
Što li se cura lepa boji
Da sama ode
Po vedro vode?
Ko pop kad pokojnika prati,
Ta vejavica dugih sati
Peva i traje,
Pas čuvar bi da nekud beži,
Grizući lanac, zlobno reži
I laje…
2.

Al’ ne ni pasji lavež ružni,
Nit’ vapaj vejavice tužni
Strah tako budi
I ledi grudi:
Dragi je umro, strepi od njega;
Pojaviće se, bleđi od snega,
Reći će, zao:
“Ti, nevero…” – u snežnoj huci
Pokazaće joj prsten na ruci
Što joj ga dao.

Stijena

Oblak zlatni zanoćio
Na grudima đžina – stjene;
A jutrom rano otplovio
Azurom vaseljene…

Al’ stjena vlažna postala je…
Sve dane i sve noći
Tuži – jer sama ostala je
Plačuć u samoći.

Sam u noći idem prema drumu

Sam u noći idem prema drumu,
Što kroz maglu ljeska se u gori.
Sad pustinja nijemo sluša boga,
I sa zvijezdom zvijezda sada zbori.

Veličanstvom sijaju nebesa.
Plavim sjajem nebo zemlju zali.
Što to bolno osjeća mi srce?
Čeka l’ nešto il za nečim žali?

Ne nadam se ničem od života,
Niti žalim za ičim, što minu.
Samo mira tražim i slobode,
Zaspat žudim – nestati u tminu.

Al ne žudim hladni san mrtvaca;
Zauvijek usnut ja bih htio tako,
Da mi život u grudima dršće
I da grudi dišu mi polako.

Da noć i dan, mazeći mi uho,
O ljubavi slatki glas mi zbori,
Da nada mnom silan, vječno zelen,
Stari hrast se njiše i šumori.

San

U podnevnoj jari, na tlu Dagestana,
Sa metkom sred grudi ja zatvorih oči.
A sve se još ***** duboka mi rana,
Dok krv se iz mene u kapima toči.

Sam ležah u pesku sred vrele doline;
Zbijeno mi stenje u pogledu sja:
Oprljilo sunce rub žute planine,
Pa žeže i mene — no mrtav sam ja.

I usnih tad gozbu u rodnome kraju
Gde radosno plamti u ognjima cela;
Med’ ženama mladim, u cveću i sjaju,
Da vesela priča o meni se prela.

Al’ jedna je tamo van priča tih bila
I sedela sama sa mišlju dubokom,
I šta li je samo ta lepojka snila,
Kad tuga joj tako ispunjava oko;

Da, ona je snila sad kut Dagestana,
Leš znani što leži za pšeničnom stazom:
Sred grudi mu dimi i crni se rana,
A krv mu se toči sve hladnijim mlazom.

Tebi

1.

Pa zbogom ! – Sad nismo već dvoje,
I zadnji put stežemo ruke;
Pa zbogom ! – Sad srce je slobodno tvoje . . .
Tek s drugim ga čekaju muke.
Ja znam da će porivi bola
Još jednom ovladati njime,
Kad dopre mu istina gola
I sazna za umrlog ime.

2.

Postoje ti zvuci što plamte,
Od oholog sveta skriveni –
Al oni se večito pamte:
Ko život su s dušom sliveni;
U njima sni minuli stoje,
Ko grob što sve zanavek prima;
Razume ih jedino dvoje,
I dvoje zadrhti pred njima !

3.

Za tren smo mi zajedno bili,
Šta večnost pred njime sad vredi !
Svu slast smo za tren taj mi pili,
I spalili poljubom jednim;
I zbogom ! – Ta ljubav je naša,
I zato bez žalosti beži:
Jer kraj nam se činio strašan,
Al susret bi bio još teži!

Trenutak smo zajedno bili

Trenutak smo zajedno bili,
no vječnost je ništavna pred njim!
U poljubac čuvstva smo slili
i spalili poljupcem jednim.
Zbogom! Jer ljubismo kratko
čemu da tuga te steže?
Razdijelit se ne bješe lako,
no sastat se bilo bi teže!

Terekovi darovi

Divalj, ljutit, Terek juri
Dok mu stene urlik kriju,
Njegov plač je sličan buri,
Suze mu visoko biju.
Ali kad se stepom prospe,
Tad se smiri Terek beli,
Pa kad Kaspij-moru dospe,
Lukavo mu, mazno, veli:

,,Razmakni se, starče-more,
Primi talas zamoreni!
Prošao sam mnoge gore,
Za odmor je vreme meni.
Ja sam rođen na Kazbeku,
Dojila me neba čeda,
Stalno spremnog da čoveku
Vlast nad sobom samim ne dam.
Tvojoj deci ja za radost
Rodni Darjal sav razorih,
Oblutaka celo stado
Za njih, tako, evo, stvorih.”

Ali, prilego uz pesak,
Kaspij ćuti, ko da sneva;
No Terek, uz nežni pljesak,
Opet starcu tiho peva:

„Poklon sam ti dati voljan!
Poklona ti evo vrednog:
Kabardinca s bojnog polja,
Kabardinca hrabrog jednog;
Skroz pancirom zamotana,
S nalakticom od čelika,
Na kojoj je iz Korana
Svetog stiha zlatna slika.
Sumorno je veđe svio,
S brkova mu, gustim krajem,
Mlaz je sparne krvi lio,
Da ih boji purpur-sjajem.
Iz pogleda umrtvljenog
Stara mržnja opet bije;
S temena mu otkrivenog
Zavetni se perčin vije.”

Ali, prilego uz pesak,
Kaspij čuti, Kaspij drema;
Terek, pomalo već besan,
Novu priču starcu sprema:

„Uzmi, stari, poklon sjajni!
Šta su drugi naspram njega?
Ja ga dosad velom tajni
Čuvah sam od sveta svega.
Doneću ti s talasima
Kozakinje telo skrito,
S mrkobledim ramenima
I s vlasima kao žito.
Lik joj krije tužne dane,
Sklopljene joj slatko oči,
A na grudi, s male rane,
Crven joj se mlazić toči.
Za devojkom, za lepotom
Mnogi junak će kraj voda
Iz kozačkih sela, potom,
Tugovanju da se poda.
Osedlaće vranca svoga
I u gori će, u boju,
Sresti nož Čečenca zloga,
Izgubiti glavu svoju.”

Tad zaćuta Terek ljuti,
A na val je, ko sneg bela,
Već ispranih vlasi žutih,
Bleda glava izletela.

I u blesku strašne vlasti
Skoči starac ko oluja,
Dok mu vlaga silne strasti
Tamnoplavim okom buja.

Razigra se, prepun sreće,
Pa zagrljaj moćni sklopi
I svu vodu što naleće
Uz ljubavni romon popi.

Uz portret

Ko mali kuštravko je živa,
Ko leptir sred krinovih kruna;
I prazna reč, značenjem siva,
U ustima njenim je puna.

Al’ duga joj ljubav ne prija:
Od navike duša joj trne,
I kliznuće ona, ko zmija,
Ko ptica će mala da prhne.

Te veđe će, kao od šale –
I radost, i tugu da stvore.
U oku joj – neba se pale,
U duši joj – crni se more!

Čas iskrenost sva biti ume,
Čas evo skroz lažljivog stvora!
I ne može da se razume,
No zato se voleti mora.

Vali i ljudi

Protiču valovi jedan za drugim,
Pljušte uz potmuli huk;
Prolaze ljudi u grupama dugim
Jedan za drugim, uz muk.
Slobodni val mesto studeni neće
Ni topli podnevni zrak;
Ljudi bi dušu… al’ iz nje još veća
Izbija studen i mrak!

Zbogom, Rusijo…

Zbogom, Rusijo, ti prljava
zemljo robova i gospode,
zbogom i vi, odijela plava,
i ti, njima poslušni rode.

Možda ću iza kavkaskog zida
pobjeć od tvojih paša svih,
od svevidnoga njina vida,
ušesa njinih sveslušnih.

Znam da je kraj

Znam da je kraj; Al’ te ko san
S portretom nosim ja i sad:
Taj spomen bled na lepši dan
Meni u duši vida jad.

I kad se novoj strasti dam
ne mogu biti bez sna tog:
Napušten hram je-ipak hram,
Svrgnuti idol-ipak Bog.

Za N.I.

Ja ne zaslužih možda sreću
Ljubavi tvoje – sudit neću,
No san moj i uzdanje žarko
Ti si nagradila tek varkom,
I zato moram reći ja
Da nepravedna si i zla.
Lukava nisi poput zmije,
Samo pred novim utiscima
Otporna tvoja duša nije;
U njoj trenutak svu vlast ima
I mnogi su ljubimci njeni,
A niko najdraži međ’ njima,
- No uteha to nije meni.
U dane kada, tebi mio,
Ja mogoh reći sudbi: hvala,
Celov si nežno meni dala
Što znak je oproštaja bio,
No žeđ, kad mori dah vrućine,
Neće od kapi da umine.
Kad bi ti sudba bar još dala
To što si mirno proćerdala;
No ne zaboravljaju žene
Onog ko voli poput mene;
Zato će na te, u čas slasti,
Ko pokor uspomena pasti
I mučiti te pokajanjem!
Kada prokune s preziranjem
Ništavni svet taj moje ime,
Ti ćeš sa strahom žaliti me,
I prestupničko saučešće,
Krivicom tvoju dušu ješće!

Zavet

Sastanka s tobom, brate,
Željan je prijan tvoj:
Jer smrtni čase krate
Mlađani život moj!
A ti ćeš doma, druže –
Poruči…ali šta!
Svi behu hladne duše
Dok gonjen bejah ja!

No zapita l’ od ljudi
Ma ko – ti reci tad:
Tane mu probi grudi
Iskoči život mlad!
Ranjen u tuđem kraju,
Za cara prijan moj
Pade; i zavičaju
On posla pozdrav svoj.

Oca i majku ako
Zastaneš žive, ti
Ne zbori njima tako,
Strašno je to za nji’:
Bolje im reci: živ je,
No lenj je glas da da –
A kad će da se vrati,
To bog jedini zna!

Susetka ona mlada,
Kad dođeš ti, već znam –
Pitati neće tada,
Već ti joj kaži sam.
Njoj reci, dragi brate,
Redom po istini:
Nju pusti neka plače,
To ništa ne čini…