Mihail Afanasijevič Bulgakov (15. maj 1891 - 10. mart 1940) je bio ruski pisac i dramaturg.
Pisao je pripovetke, drame i romane. Dela koja nisu odgovarala vladajućoj politici nisu bila ni objavljivana. Za života pisca objavljeni su samo prvi deo romana " Bela garda ", ciklus priča " Beleške mladog lekara " i novinski feljtoni. Ostala dela objavljena su posthumno pedesetih i šezdesetih godina 20. veka: " Majstor i Margarita ", " Život gospodina de Molijera ", nedovršen " Pozorišni roman ".

Odlomak iz romana " Majstor i Margarita "(skraćena verzija).

Berliozova glava
Jedne sparne majske večeri dva su čoveka ispijala mlaki sok od marelica dok su živo o nečemu raspravljali sedeći na klupi ispred Patrijaršijskih ribnjaka u Moskvi. Prvi je bio Mihail Aleksandrovič Berlioz, urednik debelog umetničkog časopisa i predsednik uprave jednog od najvećih moskovskih literarnih udruženja sa skraćenim nazivom MASOLIT, a njegov mlađi pratilac - pesnik Ivan Nikolajevič, koji piše pod pseudonimom Bezdomni.
Prvi je držao govor, kako se kasnije ispostavilo, o Isusu Hristu. Radilo se o tome da je za sledeći broj časopisa urednik naručio od pesnika veliku antireligioznu poemu. Tu je poemu Ivan Nikolajevič napisao, čak u vrlo kratkom roku, ali ona, nažalost nije zadovoljila urednika. Bezdomni je ocrtao glavni lik svoje poeme, to jest Isusa, vrlo crnim bojama, pa ipak je, po urednikovom mišljenju, trebalo čitavu poemu pisati iznova...
Teško je reći šta je zavelo Ivana Nikolajeviča - da li umetnička snaga njegovog talenta ili potpuno nepoznavanje pitanja o kome je pisao, ali je njegov Isus ispao, pa, potpuno živ, Isus koji je nekada postojao, samo, istina, Isus obdaren svim negativnim crtama.
Berlioz je pesniku hteo dokazati da nije važno kakav je bio Isus, da li dobar ili zao, nego je važno to da Isus kao ličnost na svetu uopšte nije postojao, i da su sve priče o Njemu - obične izmišljotine, najobičniji mit...
Visoki Berliozov tenor razlegao se pustom alejom, i što se više Mihail Aleksandrovič upuštao u šikaru kojom se može uputiti bez rizika da slomi vrat samo vrlo obrazovan čovek - to je više pesnik upoznavao zanimljive i poučne stvari o egipatskom Ozirisu, milostivom bogu i sinu Neba i Zemlje, o feničkom bogu Famuzu, o Marduku, i čak o manje poznatom surovom bogu Vicli-Pucliju koga su nekada veoma poštovali Asteci u Meksiku. I upravo u vreme dok je Mihail Aleksandrovič pričao pesniku kako su Asteci od testa pravili lik Vicli-Puclija - u aleji se pojavio prvi čovek...
Bio je u skupocenom, sivom odelu, u stranim cipelama u skladu sa bojom odela. Sivu je beretu važno povukao na uvo, pod miškom je nosio štap sa crnom drškom u obliku pudličine glave. Naizgled - nešto više od 40 godina. Usta nekako nakrivljena. Obrijan glatko. Smeđokos. Desno oko crno, levo zeleno. Obrve crne, jedna viša od druge. Jednom rečju - stranac.
Prolazeći kraj klupe na kojoj su se smestili urednik i pesnik, stranac ih je pogledao, zaustavio se i iznenada seo na susednu klupu, dva koraka od dvojice prijatelja...
- Oprostite, molim, - progovorio je došljak sa stranim naglaskom ali bez izvrtanja reči - što sebi dopuštam iako se ne poznajemo... ali predmet vaše učene besede je tako zanimljiv da...
- Dozvoljavate li da sednem, - ljubazno je zapitao i prijatelji su se nekako nehotice razmaknuli, stranac je spretno seo između njih i odmah stupio u razgovor. - Ako nisam pogrešno čuo, vi ste izvoleli govoriti da Isusa nije bilo na svetu? - upitao je, okrenuvši prema Berliozu svoje levo, zeleno oko.
- Ne, vi niste pogrešno čuli - učtivo je odgovorio Berlioz - upravo sam to govorio... -
- Divno, - uskliknuo je nepozvani sabesednik i, nekako se lopovski osvrnuvši i prigušivši svoj duboki glas, rekao: - Kunem se, nikome neću reći! -
- Da, mi ne verujemo u Boga - podsmehnuvši se strančevom strahu, odgovorio je Berlioz - ali o tome se može govoriti potpuno slobodno... Mi smo ateisti. -
- Ali, dozvolite da vas pitam - nakon nemirnog razmišljanja progovorio je inostrani gost - kako je s dokazima o postojanju Božjem, kojih, kako je poznato, ima tačno pet? -
- Jao, - sažaljivo je odgovorio Berlioz, - nijedan od tih dokaza ne vredi ništa i čovečanstvo ih je već odavno smestilo u arhivu. Priznajte da je na području razuma svaki dokaz o postojanju Boga nemoguć. -
- Ali, eto koje me pitanje uznemirava, - blešteći okom nastavi neznanac. - Ako Boga nema, onda se pitam, ko upravlja ljudskim životom i uopšte čitavim rasporedom na svetu? -
- Sam čovek upravlja, - požurio se da ljutito odgovori Bezdomni na ovo, treba priznati, ne baš jednostavno pitanje.
- Oprostite, - blago se odazvao stranac - da bi se upravljalo nužno je, bilo kako bilo, ipak imati tačan plan za neki, makar kakav, pristojni rok. Dozvolite da vas upitam, kako može upravljati čovek, ako je ne samo lišen mogućnosti da sastavi bilo kakav plan čak za smešno kratki rok, no recimo, od hiljadu godina, nego ne može jamčiti ni za svoj vlastiti sutrašnji dan. -
- ...Ali to je već preterivanje. Moje današnje veče manje-više tačno mi je poznato. Razume se, ako mi u Bronoj ulici ne padne na glavu cigla... -
- Cigla bez razloga, - značajno ga je prekinuo neznanac - nikome i nikada ne pada na glavu. U vašem slučaju, uveravam vas, ona vam nimalo ne preti. Vi ćete umreti drugačijom smrću. -
- Možda vi znate kakvom - sa potpuno prirodnom ironijom raspitao se Berlioz, uvučen u neki stvarno apsurdni razgovor - pa ćete mi reći? -
- Odmah -odazvao se neznanac. Pogledom je promerio Berlioza kao da se sprema da mu sašije odelo, kroz zube promrmljao nešto kao: - Jedan, dva... Merkur u drugoj kući... mesec je nestao... šest - nesreća... veče - sedam... - i glasno i radosno je objavio: - Vama će odseći glavu! -
Bezdomni je divlje i besno izbuljio oči na bezobzirnog neznanca, a Berlioz je upitao, kiselo se osmehnuvši: - A ko zapravo? Neprijatelj? Intervencionisti? -
- Ne - odgovorio je sabesednik - Ruskinja, komsomolka. -
- Hm... - progunđao je Berlioz koga je neznančeva šala razdražila, - to je, oprostite, vrlo malo verovatno. -
- Molim da i vi meni oprostite, - odgovorio je stranac - ali to je tako. Da, hteo bih vas upitati šta ćete raditi večeras, ako nije tajna? -
- Nije tajna. Sada ću otići kući u Sadovu ulicu, a zatim u deset sati uveče održaće se u MASOLIT-u sednica kojom ću predsedavati. -
- Ne, to nikako ne može da bude, - tvrdo se usprotivio stranac.
- A zašto? -
- Zato, - odgovorio je stranac i žmirkavo pogledao u nebo gde su letele crne ptice sluteći večernju hladovinu - jer je Anuška već kupila suncokretovo ulje, i ne samo da ga je kupila nego ga je i prosula. Zato se sednica neće održati... -
- ...A đavo takođe ne postoji? - stranac iznenada veselo upita Ivana Nikolajeviča.
- Ni đavo... -
- No, to je stvarno zanimljivo - tresući se od smeha progovorio je ovaj. - Šta je to kod vas, šta god spomeneš ničega nema! - Naglo je prestao sa smehom i, što je sasvim razumljivo kod duševnih bolesnika, posle smeha pao je u drugu krajnost, razdražio se i surovo viknuo: - Tako, znači ne postoji! -
- Umirite se, umirite se, profesore - mrmljao je Berlioz, bojeći se da ne uznemiri bolesnika. - Sedite ovde za časak sa drugom Bezdomnim, a ja ću samo otrčati na ugao i telefonirati, a zatim ćemo vas otpratiti gde hoćete. Vi ne poznajete grad... -
- Telefonirati? Pa šta, telefonirajte - žalosno se složio bolesnik i odjednom strastveno zamolio: - Ali vas molim na rastanku, poverujte mi makar da postoji đavo! Više od toga vas ne molim. Znajte da za to postoji sedmi dokaz, onaj najpouzdaniji! I on će vam se sada objaviti! -
- Dobro, dobro - lažno ljubazno rekao je Berlioz i namignuvši neraspoloženom pesniku kome se uopšte nije dopala misao da čuva ludog Nemca, uputio se prema onom izlazu iz Patrijaršijskih ribnjaka koji se nalazi na uglu Brone i Jermolajevske ulice...
I ne slušajući ništa više otrčao je dalje.
Pritrčao je telefonskom aparatu i uhvatio se za njega rukom. Okrenuvši ga već je hteo da stane na šine kad mu je u lice blesnulo crveno i belo svetlo: u staklenom sandučiću se upalio natpis - Čuvaj se tramvaja.
...Oprezni Berlioz, iako je stajao izvan opasnosti, odlučio je da se vrati iza pregrade, stavio je ruku na aparat i koraknuo nazad.
Tog časa njegova je ruka kliznula i omakla se, noga je nezadrživo, kao po ledu kliznula po kaldrmi koja je koso vodila prema šinama, druga je noga poklekla i Berlioz je odleteo na tramvajsku prugu.
U nastojanju da se za nešto uhvati, Berlioz je pao na leđa slabo udarivši zatiljkom o kaldrmu i uspeo je videti visoko iznad sebe, zdesna ili sleva - više nije shvatio - pozlaćeni mesec. Uspeo je da se okrene na bok, dok je istovremeno besnim pokretom privukao noge k trbuhu i, okrenuvši se, ugledao je od užasa potpuno belo lice žene-vozača, koje mu se približavalo nezadrživom snagom, i njenu crvenu maramu. Berlioz nije kriknuo, ali je oko njega očajničkim ženskim glasovima zajaukala cela ulica.
Vozačica je povukla električnu kočnicu, tramvaj je seo nosem na zemlju, posle toga na časak poskočio, i s prozora su uz tresak i zvonjavu poletela stakla. Tada je u Berliozovom mozgu neko očajnički viknuo - Zar zaista?... - Još jednom, poslednji put, ugledao je mesec, ali već razbijen u komadiće, a zatim se spustio mrak.
Tramvaj je pregazio Berlioza i kod rešetke Patrijaršijske aleje odbacio na popločanu kosinu okrugli tamni predmet. Kotrljajući se tom kosinom, on je poskakivao po kaldrmi.
Bila je to odsečena Berliozova glava.

Činjenice su najtvrdoglavije stvari na svijetu.



Na kraju će sve biti u redu, svijet je na tome sazdan.



Nikad od nikoga ne bi trebao tražiti uslugu za bilo šta. Nikad – a naročito od onih koji su moćniji od tebe.



A čarolija, zna se, kad jednom počne, ništa je više ne može zaustaviti.



Šta bi tvoje dobro radilo da ne postoji zlo i na šta bi zemlja ličila kada bi sve sjenke iščezle.

Generalno čovjek nije zanimljiv ako u škrinjici njegove unutrašnjosti nema iznenađenja.


Shvatite, jezik može sakriti istinu, ali oči nikad!


Nikoga i ništa nemojte moliti. Nikada i ništa, i posebno ne one koji su moćniji od vas. Sami će ponuditi i sami će sve dati.


Dobrota. Jedini mogući metod kada imate posla sa živim stvorenjima.

Nigdje nećete dospjeti ako nad životinjom koristite teror, bez obzira na to koji je njen nivo razvoja. To sam mislio, to mislim i to ću uvijek misliti. Ljudi koji misle da možeš koristiti teror su gadno u krivu. Ne, ne, teror je beskoristan, bez obzira koje je boje – bijele, crvene ili čak smeđe! Teror potpuno parališe nervni sistem.



Kukavičluk je najgori porok.



Niko ne bi trebao biti bičevan. Zapamti to, jednom za svagda. Ni na čovjeka ni na životinju ne bi trebalo uticati drugačije nego sugestijom.

"Slušaj tišinu-rekla je Margarita majstoru i pesak je šuštao pod njenim bosim nogama-slušaj i uživaj u onome što ti za života nije bilo dato-u tišini.Gledaj,eno pred nama je tvoja kuća,kojom si nagrađen.Već vidim venecijanski prozor i lozu kako se vije do samog krova.Evo tvoje kuće,tvoje večne kuće.Znam da će ti uveče doći oni koje voliš,koji te zanimaju i koji te neće uznemiriti.Oni će ti svratiti,oni će ti pevati,videćeš kakva je svetlost u odaji pri upaljenim svećama.Zaspaćeš sa svojom izmašćenom i večitom kapicom,zaspaćeš sa osmejkom na usnama.San će te okrepiti,počećeš mudro da misliš.A da me oteraš,to više nećeš moći.Ja ću čuvati tvoj san."

Mihail Bulgakov-Majstor i Margarita

Mast, vruća poput lave, pekla je ruke, ali je Margarita bez mrštenja, nastojeći da ne pričinja bol, trljala njome koljeno.
- Moji bližnji tvrde da je to reumatizam - govorio je Woland, ne skidajući oči s Margarite - ali ja sumnjam da mi je tu bol u koljenu ostavila za uspomenu neka divna vještica koju sam pobliže upoznao tisuću pet stotina se
damdeset i prve godine na brdu Brocken, na Vražjoj katedri.
- Ah, nije moguće! - rekla je Margarita.
- Glupost! Za tristotine godina to će proći. Savjetovali su mi mnoštvo lijekova, ali se ja starinski pridržavam bakinih recepata. Neobične trave ostavila je u nasljedstvo odvratna starica, moja baka! Uzgred recite, bolujete li od
nečeg? Možda je u vama neka bol, tuga koja vam truje dušu?
- Ne, messire, ništa mi nije - odgovorila je mudro
Margarita - a sada, kad sam kod vas, osjećam se jako dobro.

Majstor i Margarita

Margarita je, ne otvarajući oči, otpila jedan gutljaj, i slast je prostrujala njenim žilama, u ušima je počelo da joj zvoni. Učinilo joj se da prodorno kukuriču petlovi, da negde sviraju marš. Gomile gostiju su počele da gube svoj oblik. I muškarci u frakovima i žene raspali su se u prah. Raspadanje je na očigled Margarite obuhvatilo celu salu, u njoj je počeo da se oseća zadah kosturnice. Stubovi su se raspali, ugasile su se svetlosti, sve se skvrčilo i nije više bilo nikakvih fontana, kamelija i lala. Jednostavno je ostalo ono što je i bilo: skroman juvelirkin salon, a kroz poluotvorena vrata u njega je padala traka svetlosti. I kroz ta poluotvorena vrata Margarita je i ušla…- Majstor i Margarita

Ona je nosila u ruci odvratno,razdrazljivo zuto cvece.djavo ce ga znati kako se zove...i to cvece je jako padalo u oci naspram njenog crnog prolecnog mantila.nosila je zuto cvece!boja koja ne sluti na dobro!skrenula je sa tverske ulice u manju ulicicu i tu se osvrnula.no,tversku znate?po tverskoj su isle hiljade ljudi,ali vam garantujem da je ona ugledala jedino mene i pogledala me...ne bih rekao zabrinuto.vec nekako bolecivo.i bio sam potresen,ne toliko njenom lepotom koliko zbog neobicne,nevidjene usamljenosti u njenim ocima!povinujuci se tom zutom znaku ja sam takodje skrenuo u ulicicu i posao za njom...mucio sam se,jer mi se ucinilo da moram s njom govoriti, i bio sam zabrinut sto necu moci da izgovorim ni jednu rec,a ona ce otici,i vise je nikad necu videti.
i zamislite,iznenada je progovorila ona:
-dopada li vam se moje cvece?
jasno se secam kako je zvucao njen glas...
-ne.
ona me je pogledala zacudjeno,a ja sam odjednom,i potpuno neocekivano shvatio da sam celoga zivota voleo upravo tu zenu!kakva je to prica,a?vi cete,naravno,reci da sam lud?
...
-da njen je pogled bio zacudjen,a za tim pogledom usledilo je ovo pitanje:
-vi uopste ne volite cvece?
u njenom glasu bilo je,kako mi se ucinilo,neceg neprijateljskog...
-ne,volim cvece,samo ne ovo-rekao sam.
-a,koje?
-ruze volim.
odmah sam zazalio sto sam to rekao,jer se ona osmehnula s osecanjem krivice i bacila svoje cvece u jarak.zbunivsi se malo,ipak sam ga podigao i pruzio joj,ali ona,podsmehnuvsi se,odgurnu cvece,pa sam ga poneo ja.


Mihail Bulgakov
Majstor i Margarita

Odlomci iz Dnevnika…

24. maj 1923
…za sada sam bez posla. Ja i žena se loše hranimo. Zbog toga mi se i ne piše. Crni hljeb skočio na 20 t. Morali smo od ujaka uzeti malo brašna, bijelog ulja i krompira. Od Borisa – milion. Obišao sam svu Moskvu – nema posla.
3. septembar 1923
…danas smo ja i Katajev išli kod Tolstoja (Alekseja Nikolajeviča – prim. prir.). Danas je bio izuzetno ljubazan. Jedino što je loše, to je teško popravljiv manir, njegov i njegove žene, da se s visine obraćaju mladim piscima. Tolstoj je pričao kako je počeo da piše. Prvo pjesme. Potom je podražavao. Zatim je primio spahijski način života. Podstrek njegovom stvaralaštvu dao je rat.
30. septembar 1923.
… u književnosti sam spor, pa ipak idem naprijed. Ja to dobro znam. Ne valja to što nikad nemam jasnu predstavu šta sam stvarno dobro napisao. Ali nećemo očajavati. Književnost je sad težak posao. Meni je teško od objavljivanja živjeti. Sad sam prelistavao “Posljednjeg Mohikanca” kojeg sam nedavno kupio za svoju biblioteku. Kakva čarobnost kod tog starog sentimentaliste Kupera. Tamo je David koji sve vrijeme pjeva psalme, pa me je naveo na misao o Bogu. Možda jakima i smjelima on nije potreban, ali ovakvima kao što sam ja, lakše je živjeti s mišlju o njemu.
26. oktobar 1923.
…došavši kući, kod susjeda pekara sam čekao Tasu da se vrati (kod nje je ključ). On je počeo priču o politici. Postupke vlasti smatra lopovskim. Prepreden odlično shvata da varalice nisu voljne da idu u rat, o međunarodnoj situaciji nema se pojma. Divalj smo mi, nesrećan narod. Možemo se tješiti markom. Jedan dolar – 69 milijardi maraka.
Moja predosjećanja me, kada su ljudi u pitanju, nikada ne prevare. Društvo samih protuva se skuplja oko “Nakanune” (list za koji je pisao – prim. prir.). Velika muka me natjerala da štampam u njemu. Trebalo bi biti izuzetan heroj pa ćutati četiri godine, beznadno ćutati, da bi se mogla otvoriti usta u budućnosti. Ja na žalost, nisam heroj.
6.novembar 1923.
Nekako sam počeo da shvatam – morao bih da se okanem smijeha. Osim toga, u literaturi je sav moj život. Nikakvoj medicini se nikada više neću vratiti. Ništa drugo ne mogu da budem, mogu da budem jedino – pisac.

Verujem! - najzad je uskliknuo glumac i ugasio svoj pogled - verujem!
Ove oci ne lazu!
Ta koliko sam vam puta govorio da se osnovna vasa greska sastoji u
tome sto potcenjujete znacaj covekovih ociju. Shvatite, jezik moze da
sakrije istinu, a oci - nikada!
Postavljeno vam je neocekivano pitanje, vi cak i ne uzdrhtite, u
sekundi ovladate sobom i znate sta treba da kazete da biste sakrili
istinu, i govorite veoma ubedljivo, i nijedna bora vam se na licu ne
pokrene, ali - avaj - uznemirena pitanjem, istina sa dna duse u trenutku
uskace u oci i sve je gotovo!
Ona je primecena, a vi ste uhvaceni!

Majstor i Margarita

- On se okrenu Margariti: - Dakle, to se ne računa, jer ja nisam ništa učinio. Što želite za
sebe? Nastupila je tišina i prekinuo ju je Korovjov koji je prošaputao na Margaritino uho:
- Dijamantna donna, ovaj put vam savjetujem da bu dete razumniji! Inače fortuna može promaknuti.
- Želim da mi se sada, ovog časa, vrati moj ljubljeni majstor - rekla je Margarita i njezino je lice unakazio grč. Tada je u sobu banuo vjetar tako da je polegao plamen svijeća u svijećnjacima, teški zastor na prozoru se pomakao, prozor se otvorio i u dalekoj visini pojavio se puni ali ne jutarnji nego ponoćni mjesec. S prozorske daske legla je na pod zelenkasta marama noćnog svjetla i u njemu se pojavio noćni Ivanuškin gost koji se nazvao
majstorom. Bio je u svojoj bolničkoj odjeći - u ogrtaču, papučama i crnoj kapici s kojom se nije rastajao. Njegovo neobrijano lice iskrivila je grimasa, on je luđački plašljivo
pogledavao na plamen svijeće, a mjesečeva bujica kipjela je oko njega. Margarita ga je odmah prepoznala, zajauknula, pljesnula rukama, i potrčala k njemu. Ljubila ga je u čelo, u
usta, stiskala se uz bodljikavi obraz, i dugo susprezane suze tekle su sada u potocima po njezinu licu. Izgovarala je samo jednu riječ, besmisleno je ponavljajući:
- Ti. . . ti. . . ti. . .
Majstor ju je odmaknuo od sebe i prigušeno rekao:
- Ne plači, Margot, ne muči me, ja sam teško bolestan - uhvatio se rukom za prozorsku dasku kao da se sprema da skoči na nju i bježi i gledajući prisutne povikao:
- Bojim se, Margot! Opet su počele moje halucinacije ...
Ridanje je gušilo Margaritu, šaptala je daveći se riječima:
- Ne, ne, ne. . . ne boj se ničega. . . ja sam s tobom . . . ja sam s tobom ...Korovjov je spretno i neprimjetno primakao majstoru stolicu i on je na nju sjeo, a Margarita se bacila
na koljena, priljubila se uz bok bolesnika i tako zamrla. U svojem uzbuđenju nije primijetila da nije više naga, na njoj je sada bio crni svileni plašt. Bolesnik je spustio glavu i stao gledati u zemlju mrkim bolnim očima.
- Da, - progovorio je poslije šutnje Woland - dobro su ga udesili. - Naredio je Korovjovu: - Daj, viteže, ovom čovjeku da nešto popije. Margarita je nagovarala majstora drhtavim glasom:
- Pij, pij! Bojiš se? Ne, ne, vjeruj mi da će ti pomoći! Bolesnik je uzeo čašu i popio što je bilo u njoj, ali je njegova ruka zadrhtala, i on je ispustio čašu koja se kod njegovih nogu razbila.
- To donosi sreću, sreću! - prošaputao je Korovjov Margariti. - Pogledajte, on već dolazi k sebi. Zaista, bolesnikov pogled više nije bio tako divlji i nemiran.
- Zar si to ti, Margot? - upitao je mjesečev gost.
- Ne sumnjaj, to sam ja - odgovorila je Margarita.
- Još! - zapovjedio je Woland.
Nakon što je majstor ispraznio drugu čašu, njegove su oči postale žive i prisebne.
- Eto, to je već druga stvar - rekao je Woland zažmirivši
- sada ćemo porazgovarati. Tko ste vi?
- Sada nisam nitko - odgovorio je majstor i smiješak je iskrivio njegova usta.
- Odakle dolazite?
- Iz doma boli. Ja sam duševni bolesnik - odgovorio je došljak. Te riječi Margarita nije podnijela i ponovo je zaplakala. Zatim je, obrisavši suze, povikala:
- Strašne riječi! Strašne riječi! On je majstor, messire, ja vas u to uvjeravam! Izliječite ga, on je toga vrijedan!
- Znate li s kim sada razgovarate? - upitao je Woland pridošlicu. - Kod koga se nalazite?
- Znam - odgovorio je majstor - moj susjed u ludnici bio je neki dječak, Ivan Bezdomni. On mi je pripovijedao 0 vama.
- Dakako, dakako - odazvao se Woland - imao sam zadovoljstvo da sretnem tog mladića na Patrijaršijskim ribnjacima. On samo što nije mene samoga doveo do ludila dokazujući mi da me nema. Ali vi vjerujete da sam to zbilja - ja?
- Treba vjerovati - rekao je pridošlica - ali, dakako, bilo bi mnogo bolje smatrati vas plodom halucinacije. Oprostite mi - trgnuvši se, dodao je majstor.
- Pa što, ako je bolje, onda smatrajte - ljubazno je od govorio Woland.
- Ne, ne! - preplašeno je govorila Margarita i tresla majstorovo rame. - Dođi k sebi! Pred tobom je zaista on! Mačak se i sada upleo:
- A ja sam zaista nalik na halucinaciju. Skrenite paž nju na moj profil na mjesečini. - Mačak je stao u mjesečev trak i htio je još nešto dodati, ali su ga zamolili da šuti i on je odgovorio: - Dobro, dobro, šutjet ću. Bit ću šutljiva halucinacija - i zašutio je.
- Recite, zašto vas Margarita zove majstorom? - upitao je Woland. On se podsmehnuo rekao:
- To je oprostiva slabost. Ona ima suviše visoko mišljenje o romanu koji sam napisao.
- Roman o čemu?
- Roman o Ponciju Pilatu. Tada su opet poskočili i zanjihali se jezičci svijeća, zveknulo je posuđe na stolu. Woland se gromoglasno nasmijao, ali se nitko nije uplašio niti začudio tom
smijehu. Behemot je čak zapljeskao.
- O čemu? O čemu? O kome? - progovorio je Woland 1 prestao se smijati. - I to sada? To je potresno! Zar niste mogli pronaći drugu temu? Dajte da vidim. - Woland je pružio ruku s dlanom nagore.
- Na žalost to ne mogu učiniti - odgovorio je majstor
- zato što sam ga spalio u peći.
- Oprostite, ne vjerujem - odgovorio je Woland - to je nemoguće, rukopisi ne gore. - On se okrenuo Behemotui rekao:
- No, Behemote, daj ovamo roman. Mačak je odmah skočio sa stolice i svi su opazili da
je sjedio na debelom svježnju rukopisa. Gornji primjerak mačak je uz poklon predao Wolandu. Margarita je zadrhtala i povikala, ponovo uzbuđena do suza:
- Evo ga, rukopis! Evo ga! Pritrčala je Wolandu i oduševljeno dodala:
- Svemogući, svemogući! Woland je uzeo u ruke pruženi primjerak, okrenuo
ga, stavio na stranu i šutke, bez smiješka, zagledao se u majstora. Ovaj je ne zna se zašto pao u tugu i nemir, podigao se sa stolice, savio ruke i, okrenuvši se prema
dalekom mjesecu, drhtureći počeo mrmljati:
- Ni noću, uz mjesečinu, nemam mira... Zašto su me uznemirili? O bogovi, bogovi... Margarita se uhvatila za bolnički ogrtač, priljubila se k njemu i sama počela mrmljati, tužna, u suzama:
- Bože, zašto ti ne pomaže lijek?
- Ništa, ništa, ništa - šaptao je Korovjov vrteći se oko majstora - ništa, ništa... Još čašicu, i ja ću s vama za društvo ... I čašica je namignula, zablistala na mjesečini i pomogla. Majstora su posjeli natrag i bolesnikovo lice poprimilo je mirniji izraz.
- No, sad je sve jasno - rekao je Woland i kucnuo dugim prstom po rukopisu.
- Savršeno jasno - potvrdio je mačak zaboravivši svoje obećanje da će biti šutljiva halucinacija - sad mi je glavna linija tog opusa jasna skroz naskroz.


Majstor i Margarita

Bulgakov sahranjen za života, živ posle smrti

Sedamdeset pet godina od smrti Mihaila Afanasijeviča Bulgakova, pisca koji je očarao
svet. “Nekoliko godina su me gonili po pravilima književne hajke, u ograđenom toru...”,
pisao je Staljinu, koji mu nikada nije dozvolio da ode iz SSSR.



VELIKI ruski pisac, po mnogima i jedan od najvećih književnih virtuoza druge polovine 20. veka, Mihail Afanasijevič Bulgakov (1891-1940), preminuo je u Moskvi pre 75 godina.

Počast velikanu koji je staljinističkom cenzurom bio “živ sahranjen”, ove godine odaje i književna javnost, i milionski poštovaoci širom planete (kako pokazuju društvene mreže). Podsećajući na pisca nesvakidašnje emocije, magičnog jezika i lične odvažnosti, oni iznova osvetljavaju njegov život, koji je bio jednako potresan, uzbudljiv i tragičan, kao i dela koja su mu posle smrti donela svetsku slavu. Bulgakov je maestralno opisao tragičnu epohu Prvog svetskog rata i boljševičke revolucije, u svojima dramama i satirama dočarao je svu grotesknost totalitarnog režima, ljudske taštine, slabosti, neznanja i pohlepe, a njegovo remek-delo “Majstor i Margarita” ubraja se u jedan od najboljih romana napisanih u svetskoj književnosti.
Lekar po obrazovanju, a pisac po ljubavi i daru, Bulgakov se nekoliko godina bavio svojom profesijom po najzabitijim ruskim selima, a 1923. preselio se u Moskvu i započeo život pisca. Pisao je pripovetke, drame, romane razvijajući poseban autorski stil, i preoblikujući gogoljevsku tradiciju groteske, fantastike i društvene satire. Bulgakov je doživeo da se njegovi komadi zabranjuju i skidaju s repertoara, da se celog života bori sa cenzurom, i da većinu svojih dela ne vidi u štampanom izdanju.
Prvi roman “Bela garda” objavljen je najpre u Francuskoj (prvi deo 1925. i drugi 1929. godine), dok se u Sovjetskom Savezu u celini pred čitaocima našao tek 1966. Drama “Dani Turbinih” (dramatizacija romana “Bela garda” iz 1926.) najpre je bila zabranjena, a onda je skinuta sa scene, komedija “Zojkin stan” (1926) i drama “Beg” (1927) skinute su s repertoara posle Staljinove “sugestije”. Drame “Poslednji dani ili Puškin”, “Robovanje licemera ili Molijer”, “Priglupi Žurden”, groteskna komedija “Ivan Vasiljevič”, dobile su vrlo loše ocene kritike. Za piščevog života objavljeni su samo prvi deo romana “Bela garda”, ciklus priča “Beleške mladog lekara” (1925-1928), i novinski feljtoni. Ostala dela objavljena su posthumno, šezdesetih godina 20. veka: “Život gospodina de Molijera” (1962), nezavršen “Pozorišni roman” (1965), “Majstor i Margarita” (1973.).


“MAJSTOR I MARGARITA” “Majstor i Margarita” ubrajaju se u najbolja književna dela 20. veka. Bulgakov je ovaj roman pisao duže od decenije, a završio ga je pred smrt, ležeći u postelji i diktirajući svojoj supruzi Jeleni Sergejevnoj njegovo poslednje poglavlje. Taj izvanredni roman u romanu, sastavljen od dva paralelna “jevanđelja” (jednog koje se po diktatu Satane odigrava u Moskvi 30-tih godina, i drugog u čijem su središtu Isus Hrist i Pontije Pilat uoči raspeća), Bulgakov je pisao u tajnosti. Kad je umro, roman su u rukopisu pročitali Ana Ahmatova i Venjamin Kaverin, a Jelena Sergejevna se zavetovala mužu da će ga objaviti kad-tad, što je i učinila. Roman se najpre pojavio nekompletan, u dve sveske časopisa “Moskva” (1966. i 1967.), deo neobjavljenih poglavlja doštampan je 1968. na ruskom jeziku i izdat u Bernu, u Švajcarskoj, a potom je kompletno objavljen u ruskim emigrantskim krugovima u inostranstvu. Tek 1973. pojavio se i u Sovjetskom Savezu.

Očajan što su ga kao pisca “sahranili”, Bulgakov je mnoge svoje rukopise sam spalio, a nekoliko puta pisao je samom Staljinu, moleći ga da ga protera iz zemlje i da mu tako omogući da diše i piše nesputano.

“Na širokom planu ruske književnosti bio sam jedan jedinstveni književni vuk. Savetovali su mi da ofarbam krzno. Besmislen savet. Bio vuk ofarban ili ošišan, ipak ne liči na pudlicu. Sa mnom su postupili kao s vukom. Nekoliko godina su me gonili po pravilima književne hajke, u ograđenom toru...”, pisao je Bulgakov Staljinu. U to vreme bio je spreman na samoubistvo, napisao je čak i oproštajne stihove kao što je svojstveno ruskoj tradiciji.

Ipak, Staljin mu nikada nije dozvolio da ode, cinično mu je odgovorio pitanjem: “Zar smo vam toliko dosadili?”, ali je na njegovu intervenciju 1930. Bulgakov zaposlen kao dramaturg u Moskovskom hudožestvenom teatru. Svoja dela, međutim, i dalje nije mogao da objavljuje, sve njegove drame skinute su s repertoara svih pozorišta, i mada mu je čuveni MHAT dao veliku pozorišnu sreću, mnogi su ga pominjali kao teatar koji je ubio Bulgakova. Moglo bi se reći da je Buglakov umro na dužnosti libretiste, prepravljajući tuđa libreta. Ništavan, besmislen rad uništavao je dar i intelekt čoveka koji je u to vreme završavao delo “Majstor i Margarita”, skicirajući uz to i “Pozorišni roman”. Iscrpljen, napustio je teatar, ali je pristao da napiše dramu o Staljinu, koju je MHAT trebalo da postavi u čast njegovog 60. rođendana. Umetnički, “Batum” je zamišljen kao složeno dramsko delo, daleko od obične političke agitovke, Staljin je u tom komadu mladi revolucionar, koga provode kroz špalir bičevalaca koji urliču nad njim: “Prokleti demon!” Drama, naravno, nikada nije izašla na scenu, a Staljin je izjavio da je on i takve ljude kao što je Bulgakov naučio da rade za njega, jer je drama “Batum” ipak bila napisana.
Bulgakov se teško razboleo i oslepeo, pred njegovu smrt mnogi umetnici iz MHAT priznali su veliku krivicu, a posmrtna povorka s njegovim kovčegom prošla je pored zgrade pozorišta. Bulgakov je, kao i Majstor u njegovom romanu, utočište pronašao u predelima “večitog mira” i u ljubavi sa Margaritom, a njegovo delo ostalo je da traje u besmrtnosti i večnosti.

novosti.rs

Komentar ispod teksta

Miki:
Anegdota: Bulgakov je na samrti rekao da zeli prost grob sa obicnim kamenom kao na grobu njegovog idola Gogolja. Istovremeno Staljin je naredio da se isparavi ulica kojim je isao u Kremlj plaseci se atentata. Nova ulica je prosla pravo preko groblja, a Gogoljev grob su premestili.Prolazeci pored gradilista, zena Bulgakova je primetila kamen. "Ciji je to kamen?" "Vas ako donesete 2 flase vina" odgovorili su radnici.Taj kamen sa dva imena velikih pisaca se i dan danas nalazi na grobu Bulgakova.

24. maj 1923

...za sada sam bez posla. Ja i žena se loše hranimo. Zbog toga mi se i ne piše. Crni hleb skočio na 20 t. Morali smo od ujke uzeti malo brašna, belog ulja i krompira. Od Borisa - milion. Obišao sam svu Moskvu - nema posla.

3. septembar 1923

...danas smo ja i Katajev išli u daču kod Tolstoja. Danas je bio izuzetno ljubazan. Jedino što je loše, to je teško popravljiv manir, njegov i njegove žene, da se s visine obraćaju mladim piscima. Tolstoj je pričao kako je počeo da piše. Najpre pesme. Potom je podražavao. Zatim je primio spahijski način života. Podstrek njegovom stvaralaštvu dao je rat.


30. septembar 1923.

... u književnosti sam spor, pa ipak idem napred. Ja to dobro znam. Ne valja to što nikad nemam jasnu predstavu šta sam stvarno dobro napisao. Ali nećemo očajavati. Književnost je sad težak posao. Meni je teško od objavljivanja živeti. Sad sam prelistavao "Poslednjeg Mohikanca" kojeg sam nedavno kupio za svoju biblioteku. Kakva čarobnost kod tog starog sentimentaliste Kupera. Tamo je David koji sve vreme peva psalme, pa me je naveo na misao o Bogu. Možda jakima i smelima on nije potreban, ali ovakvima kao što sam ja, lakše je živeti s mišlju o njemu.

26. oktobar 1923.

...došavši kući, kod suseda pekara sam čekao Tasu da se vrati (kod nje je ključ). On je počeo priču o politici. Postupke vlasti smatra lopovskim. Prepreden odlično shvata da varalice nisu voljne da idu u rat, o međunarodnoj situaciji nema se pojma. Divalj smo mi, nesrećan narod. Možemo se tešiti markom. Jedan dolar - 69 milijardi maraka.
Moja predosećanja me, kada su ljudi u pitanju, nikada ne prevare. Društvo samih protuva se skuplja oko "Nakanune" (list za koji je pisao). Velika muka me naterala da štampam u njemu. Trebalo bi biti izuzetan heroj pa ćutati četiri godine, beznadno ćutati, da bi se mogla otvoriti usta u budućnosti. Ja na žalost, nisam heroj.

6.novembar 1923.

Nekako sam počeo da shvatam - morao bih da se okanem smejanja. Osim toga, u literaturi je sav moj život. Nikakvoj medicini se nikada više neću vratiti. Ništa drugo ne mogu da budem, mogu da budem jedino - pisac.

3. januar 1925.

Užasno stanje: sve više se zaljubljujem u svoju ženu. Krivo mi je - deset godina se odričem... a sad se ponižavam čak do lake ljubomore. Nekako je mila i slatka. I debela.
Novine danas nisam čitao.
 "...ali šta ćemo, onaj ko voli, mora da deli sudbinu onoga koga voli. "

Činjenice su najtvrdoglavije stvari na svijetu.
Na kraju će sve biti u redu, svijet je na tome sazdan.
Nikad od nikoga ne bi trebao tražiti uslugu za bilo šta. Nikad – a naročito od onih koji su moćniji od tebe.
A čarolija, zna se, kad jednom počne, ništa je više ne može zaustaviti.
Šta bi tvoje dobro radilo da ne postoji zlo i na šta bi zemlja ličila kada bi sve sjenke iščezle.
Generalno čovjek nije zanimljiv ako u škrinjici njegove unutrašnjosti nema iznenađenja.
Shvatite, jezik može sakriti istinu, ali oči nikad!
Nikoga i ništa nemojte moliti. Nikada i ništa, i posebno ne one koji su moćniji od vas. Sami će ponuditi i sami će sve dati.
Dobrota. Jedini mogući metod kada imate posla sa živim stvorenjima. Nigdje nećete dospjeti ako nad životinjom koristite teror, bez obzira na to koji je njen nivo razvoja. To sam mislio, to mislim i to ću uvijek misliti. Ljudi koji misle da možeš koristiti teror su gadno u krivu. Ne, ne, teror je beskoristan, bez obzira koje je boje – bijele, crvene ili čak smeđe! Teror potpuno parališe nervni sistem.
Kukavičluk je najgori porok.
Niko ne bi trebao biti bičevan. Zapamti to, jednom za svagda. Ni na čovjeka ni na životinju ne bi trebalo uticati drugačije nego sugestijom.

Kompletna diskusija u prvom poglavlju "NIKADA NE RAZGOVARAJTE S NEZNANCIMA" (Kantov dokaz o postojanju Boga) ,cini filozofsko, i tematsko jezgro cele knjige;

Kant je postulirao deontoloski dokaz (tri) o postojanju Boga, u "Kritici cistog uma" (druga knjiga, druga glava), koje odbacio i onda postavio novi , baziran na "moralnom imperativu"

Quote:
"ljudi imaju spoznaju moralnoga zakona u obliku kategoričkoga imperativa kojim teže prema najvišem dobru u moralnom smislu. No, čovjek nije tvorac toga najvišega dobra, nego je to Bog. Dakle, Bog postoji kao tvorac najvišega dobra."


Voland spominje 5 dokaza (misleci na quinque viae,Sv.T.Akvinskog) sesti bi bio Kantov, dok je sedmi sam Voland (ako postoji Satana, postoji i Bog)

Usput, "Majstor" je zapravo Faust


1. Knjiga pocinje sa citatom iz Fausta:
Quote:
. . . No dakle, tko si ti? - Dio sam one sile što vječno želi zlo, a vječno stvara dobro.
Goethe, Faust

2. Goetheov Faust je zaljubljen u jednostavnu seosku devojku Margaretu
3. Master je napravio pakt sa Wolandom.Naravno .Master nije kompletna kopija licnosti Goetheovog Fausta nego je vise slican Gounodijevom Faustu (opera , koju je Bulgakov video mnogo puta)

U romanu Majstor & Margarita nalazi se možda i najljepša rečenica svjetske književnosti. Ne znamo zašto nas pogađa, ali nas pogađa, duboko, u samu našu prirodu, možda i u samo dno naših bića gdje stoluje taj naš stalni, uzvišeni i presveti osjećaj krivnje zahvaljujući kojemu smo razboriti, savjesni, puni duha, i suprotni svakom drugom živom biću:

U bijelom plaštu s purpurnom podstavom, hodom konjanika, u rano jutro četrnaestog dana proljetnog mjeseca nisana, u natkritu kolonadu između dva krila dvorca Heroda Velikog, ušao je prokurator Judeje Poncije Pilat.

Kada je upišete u internetsku tražilicu iznenadit će vas broj stranica na kojima se pojavljuje, u svom bezvremenom i duboko ljudskom obliku i mimo moćne tehnologije koja s njom bezosjećajno barata kao i sa svakom drugom rečenicom, neosjetljiva na njezinu semantiku, jedino na sintaksu. Što je tako moćno u ovoj rečenici i ovom romanu? Teško da se odgovor može ponuditi kroz jedan do dva posta. Svatko ga, na kraju krajeva, pronalazi sâm za sebe. Ono što se čini najljepšim jest da se odgovoru čovjek čini najbližim samo onda kada knjigu uzme u ruke i započne s ponovnim čitanjem…

Moja sestra voljela je ovu rečenicu (kao i cijeli odlomak koji navodim u nastavku). Čitala mi ju je dok sam bio školarac, i govorila da od nje, u književnom smislu, nema ništa savršenije. S četrnaest godina nisam mogao shvatiti zašto je to tako, a ni ona mi nije mogla to objasniti. Krivnja i sudac, pa zatim grijeh i otkup tog istog grijeha koji zbog neprestanog osjećaja krivnje kao da doista negdje u svijetu postoji, sve to stoji u pozadini ove estetski savršene rečenice/odlomka. Kad bih po tome sada kopao, pomislim, ja, intuitivno nadaren za psihologiju, možda bih i na nešto mnogo ‘veće’ naišao…

Više od svega na svijetu prokurator je mrzio miris ružina ulja i sada je sve predskazivalo loš dan jer je taj miris počeo proganjati prokuratora još od zore. Prokuratoru se činilo da na ruže mirišu čempresi i palme u vrtu, da se u vonj kožne opreme i znoja stražara miješa mirisna struja prokletih ruža. Od stražnjih krila dvorca, gdje se smjestila prva kohorta Dvanaeste munjevite legije koja je u Jeršalajim došla s prokuratorom, dopirao je dim preko gornje terase u kolonadu, i u gorkasti dim koji je svjedočio da su kuhari u centurijama počeli kuhati ručak umiješao se isti taj masni ružin miris. O bogovi, bogovi, zašto me kažnjavate?

Taj “miris ružina ulja” koji posvuda prodire, ne možemo li ga shvatiti simbolom krivnje – sveopćega, uzvišenog osjećaja ljudskosti koji nas bezdanim ponorom odvaja od ostatka svijeta? Kada jedan Poncije Pilat, kršćanskom predajom sudac, zajadikuje “Bogovi, bogovi, zašto me kažnjavate!” nije li to vapaj onoga koji se osjeća krivim samo zato što je prisiljen na tu ulogu sudca, vrednovatelja ljudskih vrijednosti i života, zbog koje se nelagodno osjeća posebnim, i zauvijek odvojenim od svijeta? Pitanje, dakako, postaje sve više filozofske prirode, ali ja se sada, barem ne u ovom postu, ne želim udaljiti od književnosti, kao ni od ove knjige.

Definitivno, Majstor & Margarita roman je o krivnji, odatle nužno i o optužbi. Na Wikipedijinoj stranici o Mikhailu Bulgakovu naći ćete informaciju da su mu zadnje riječi prije smrti bile “Da znaju… da znaju!” navodno upućene ruskoj boljševičkoj vlasti. Propitivanje čovjekove savjesti vuče se čitavim romanom. Kad malo bolje razmislim, na prvu ruku, Nietzsche vjerojatno ne bi volio ovaj roman… podsjećao bi ga na kršćanstvo, međutim, nekako mislim da bi mu se vremenom strašno svidio jer, nije li upravo on svoja “prevrednovanja svih vrijednosti” također naslonio na tu ogradu “ljudskiju od svih ograda” – i svoju filozofiju pokušao izgraditi na činjenici ‘imanja savjesti’ baš kao što je to učinilo kršćanstvo?

Sve što pišem, pišem još uvijek jako zaobilazno, jer dvojim čvrsto pritisnuti na ranu koja ostaje skrivena negdje ispod… Ali, tko zna, možda se na to odvažim u u jednom od tekstova koji dolaze…

U svakom slučaju, mislim da se nikada neću zasititi Majstora i Margarite, književnog kritičara Berlioza i pjesnika Bezdomnog, Wolanda, Azzazela, Korovjeva, Hele, naposljetku i Mačka Behemota, nikada tog načina pisanja za koji vjerujem, i pored nekih suprotnih naznaka, da će uvijek biti u stanju suprotstaviti se struji vremena…

Taj roman nad romanima, u pravom smislu riječi – romančina, sasvim je neopravdano bio zapostavljen na ovim stranicama. Začudnoga, fantastičnog zapleta, s bezbroj konotacija i prikrivene simbolike, preplavljenog nevjerojatno bizarnim događajima uglavnom vezanim uz posjet vraga i njegove družine Moskvi 1930-ih, nikoga ne bi trebao ostaviti ravnodušnim…Ili ipak bi? Dovoljno je reći da se i moja pisanija, ništa manje začudna avantura koja prati dogodovštine jedne ugledne, drevne životinje plavkastog perja i pačjih očiju, u dobroj mjeri oslanja na ovo književno čudo ruske književnosti, pa da i sam ostanem iznenađen što o Majstoru i Margariti u Pustopoljini nisam ranije pisao. Nemam opravdanja. Ali svejedno, ovaj roman toliko je velik da vam naprosto sve oprašta – kako ničim opravdanu zapostavljenost tako sada i ovu nastupajuću i u svakom pogledu pretjeranu eksponiranost…

Majstora i Margaritu, čini mi se, čovjek bi mogao čitati u bilo koje doba. Kada to kažem, mislim i doslovno. Hoćete u Rimskom carstvu ili Srednjem vijeku, dobu renesanse ili klasicizmu, svejedno. Mišljenja sam da bi svako doba pronašlo u romanu nešto svoje, nešto što bi se moglo opisati kao protivno struji vremena ili pak nešto što u prvim naznakama najavljuje propast onog doba u kojem bi se roman čitao. Takvi su vam Majstor i Margarita, odnosno roman – Majstor i Margarita; bezvremen, nerazumljiv, predskazujući, i pomalo zlosutan.

Istrpjet će on čak i čitanje s početka ovog stoljeća – obilježenog enormnim uplivom medija, gluposti i tehnologije u naše živote. Ne sumnjam da bi se Wolandova družina i danas bila u stanju obračunati s faktima tzv. suvremene današnjice – pametnim telefonima i tabletima, e-čitačima, Facebookom ili recimo, emisijom In Magazine Nove TV. Baš kao što se izmotavala s vremenom boljševičke Rusije, vjerujem da joj to ne bio bio problem ni s današnjom ‘Putinovom Rusijom’, te prividno stabilnom, a zapravo umornom i dotrajalom Europom… Kakav bi bio slučaj s našim krajevima – ne mogu točno predvidjeti, možda bi se našim nestvaralačkim moćnicima, uglavnom primitivnom vladajućem establishmentu, rugala na u ovom trenutku potpuno nezamisliv način? (Možda sličan Rambu?)

Ipak, baš u ovom dobu, dogodilo se nešto što me je u pogledu ovog romana, ali ne samo ovog romana, istinski zabrinulo, nešto nenadano, a što me je još više podsjetilo na našu gorku bezduhovnu sadašnjost. Zamislite, i tom i takvom, bezvremenom romanu jedan današnji forumaš-čitatelj ‘uzeo je mjeru’ kazavši kako, po njegovu mišljenju, u romanu Majstor i Margarita “nema ništa što bi [ga] interesiralo”…! Puni citat glasi: “M&M je kvalitetno napisan roman, no nažalost ništa više od toga. Pročitao sam preko pola i nisam imao snage da ga dovršim. Ne zato što je dosadan i loše napisan, već što sam shvatio da u njemu nema ništa što bi me interesiralo.”

Pomislim, a na koliko sam samo ja knjiga naišao u kojima nisam nalazio ništa interesantno po svoj habitus sklon apstraktnom razmišljanju u temelju? Recimo, kad u ruke uzmem većinu romana hrvatskih pisaca to mi se događa! I doslovno ne nalazim u njima ništa ‘što bi me zanimalo’. Ne mogu reći da to nisu dobro napisani romani, sve je na svom mjestu, likovi, radnja, čak i ona, od strane kritičara hvaljena, autentičnost, međutim, meni su oni naprosto dosadni.

Stvar je u tome da se danas postavlja pitanje, je li istina da nam o vrhunskoj književnosti više nije dopušteno suditi objektivno, već samo iz svoje subjektivne niše dvojbenih kriterija koje u nama uspostavlja vrijeme u kojem živimo? Možda se dotični forumaš nesretno izrazio, i nije tako mislio. U ovom trenutku ostao mu je samo taj jedan, jedini nesretni post uz njegovo avatarsko ime. Možda će nestati u vihoru internetskih identiteta koji se vječno pale i gase, ali definitivno, tim je postom, ne s izričitom namjerom, najavio novu razornu oluju u našim nutrinama koja će u konačnici iz nas ispuhati i ono malo duha što je u nama preostalo…

S nekom tugom u srcu sada prepisujem odabrane citate iz ove knjige (s neke lako pronalazive internetske adrese), koja nas samo pukom slučajnošću ne predstavlja u Voyageru na međuzvjezdanom putovanju, i pokušavam ponovno izustiti tu nezamislivu rečenicu da u romanu Majstor i Margarita “nema ništa interesantno”.

Priznaj da prerezati nit može samo onaj tko ju je objesio.

Općenito, čovjek nije zanimljiv ako u škrinjici njegove nutrine nema iznenađenja.

A činjenice su najtvrdoglavije stvari na svijetu.

Ne postoji li dokument, ne postoji ni čovjek.

Pogledala me začuđeno i ja sam iznenada i potpuno neočekivano shvatio kako sam čitav život ljubio upravo tu ženu.

Valjda svaku prepoznajem kao staroga dobrog druga iz djetinjstva. I čujte, ako vam čak i kao takve, ogoljene, izvučene iz konteksta, ove rečenice/misli doista “nisu interesantne”, onda imamo ozbiljan problem. Čovječanstvo se uistinu danas pretvara u nešto drugo! Ali, pokušat ćete me smiriti i kazati: “Hej, oduvijek je bilo ljudi neosjetljivih na vrhunsku književnost. I zapravo, ne bi se zbog toga trebao pretjerano nervirati… Za života, sâm Bulgakov jedva da je pročitao tri pozitivne kritike svojih djela….” Ali nema pomoći za moju razočaranost.

Ali malo pomalo, na um mi počinju padati nove smicalice Wolandove družine, ovoga puta uperene protiv prostog ljudskog poriva – da bude lijen duhom – drugim riječima, da se unedogled valja u svojoj gluposti, da takoreći, bez ispaljenoga metka, prihvaća ovu i ovakvu društvenu stvarnost političkog i medijskog licemjerstva koja od njega traži samo jedno – poslušnu inertnost…

Zamišljam mačka Behemota kao moderatora forum rasprava koji jednim klikom briše sve postove… kao da se tim problemom išta rješava, jer nakon njegova klika, na stotine novih “nema ništa interesantno” nanovo na njega izviruje i on ih ponovno briše i tako unedogled… baš kao što je to uostalom činio i u romanu u otvorenoj razmjeni vatre s ruskim agentima u kojoj nitko nije bio ranjen! Ali najednom, to “nema ništa interesantno” plazi svuda, po dnevnicima javnih i privatnih televizija, drečećim naslovima novina i magazina, i odvratnim reklamnim panoima, po sluzi ovog vremena koje, sada to znamo, neće biti primljeno u riznicu prošlosti iz jednog sasvim jednostavnog razloga – pogađate – jer u njemu samom “[nije bilo] ništa interesantno”…

"...Tama koja je nadošla sa Sredozemnog mora pokrila je prokuratoru mrski grad. Nestali su viseći mostovi koji su spajali hram sa strašnom Antonijevom kulom, spustio se s neba bezdan i zalio krilate bogove na hipodromu, Hasmonejski dvorac sa strelištima, trgove, karavan-saraje, uličice, ribnjake ... Nestao je Jeršalajim - veliki grad, kao da nikad nije postojao na svijetu. Sve je proždrla tama koja je uplašila sve živo u Jeršalajimu i njegovoj okolici. Čudni se oblak približio od mora prema kraju dana, četrnaestog dana proljetnog mjeseca nišana..."

Činjenice su najtvrdoglavije stvari na svetu.

A čarolija, zna se, kad jednom započne, ništa je više ne može zaustaviti.

Generalno čovek nije zanimljiv ako u dubini njegove unutrašnjosti nema iznenađenja.