OBIČAJI

Nema naroda bez običaja, bez obzira u kom kraju sveta živi. Svako selo, svaki kraj, svaka oblast, svaki narod, imaju svoje običaje. Neki običaji pripadaju samo užem kraju, neki zahvataju čitave oblasti jedne zemlje, a neki običaji su istovetni kod različitih naroda.

Obicaji se ovde dele na porodicne, kalendarske i obicaje uz poslove. Neki od njih istovremeno pripadaju u više grupa.

Srpski narodni običaji potiču iz davnih vremena i u skladu su sa starim verovanjima Srba, koji su opstali do danas. Narodne običaje često prate razne tajanstvene i mistične radnje koje narod čini u raznim prilikama i iz raznih pobuda, verujući da će mu to nekako pomoći i koristiti.

Namena narodnih običaja je različita i može biti:

da se zaštiti zdravlje ukućana,
da se sačuva i poveća porod i imovina,
da pada kiša i da se natope žedna polja,
da se suzbiju i razbiju gradonosni oblaci.
da se pridobije osoba koja se voli,
da se izleči bolesnik,
da se napakosti nekome, itd.

Ima puno narodnih običaja: za svaku radnju, svaki događaj, svaki praznik, svaku priliku i nepriliku. Običaji su se u narodu dosta množili, menjali i dopunjavali.

Vuk Karadžić je zabeležio dosta narodnih običaja i zahvaljujući njegovom radu, mnogi su i danas poznati.


wikipedia

Trudnoća

Dok je trudna (noseca, u drugom stanju) žena po narodnom verovanju mora da se pridržava nekih pravila: ne sme uzeti ništa tude, ništa ne sme ni pojesti krijuci, niti od nekoga nešto pozajmiti, ne sme klati živinu niti gledati kad to drugi rade, mora paziti da ne prede preko konopca i ciniti još dosta radnji koje imaju simbolicki smisao da porodaj bude lakši i porod zdrav i napredan. Ako žena u drugom stanju pojede šljivu sa dve koštice (bliznu šljivu) veruje se da ce roditi blizance.

Svadbeni običaji

U Vojvodini se kaže, da kad svatovi dođu po mladu u njenu kuću i povedu je, ona ne bi smela da se osvrće tj.okrene nazad i pogleda iza sebe da se ne bi brzo vratila kući...

Dok se u predelu Grdeličke klisure, za isti postupak kaže da će u tom slučaju, ukoliko se mlada okrene i pogleda nazad u svoj dom, njihova deca kasnije ličiti na njenu familiju...

Kada mlada posle venčanja krene u mladoženjinu kuću, prilikom ulaska, na ulazu je čeka svekrva sa posudom meda kojim mlada maže ulazna vrata kuće, od gornjeg istočnog dela do donjeg dela vrata, tj.do praga i unakrst, a kućni prag treba da pređe isključivo tako da zakorači desnom nogom...Med simboluje sladak život u toj kući, a ulazak u kuću desnom nogom, znači napredak u kući.

Bacanje pirinča


Ovaj običaj potiče iz Azije, kada na venčanog para bacaju pirinač dok izlaze od matičara. Pirinač naravno simbolizuje plodnost. Ovo se može desiti i kada izlaze iz crkve, ali onda obično bacaju latice ruže.

Bacanje sita

Kada mlada posle venčanja dođe kod mladoženje u kuću, tj. ispred kuće...baca sito sa žitom, preko krova kuće i posipa žito u četiri strane ugla kuće...za rodnu i plodonosnu godinu, zdravlje, veselje, i to sve na osnovu njenog dolaska u mladoženjin dom...

Bidermajer

U rimsko vreme buketi su se pravili ne od cveća, već od mirisnih trava koje su terale zle duhove iz budućeg doma mladenaca, dok su danas zamenjeni raskošnim aranžmanima od različitih vrsta cveća. Naravno potrebno je i aranžirati bidermajer u skladu sa stilom i bojom venčanice, a po bacanju bidermajera, mlada treba da ima neki mali buketić koji po običaju dobija od svekrve koji se čuva i koji će zameniti bidermajer.



svadbanet.com

Božić

Ni jedan praznik nema više narodnih običaja nego Božić, koji se održavaju i dan danas. Najčešći običaji su: polaganje badnjaka, zastiranje domova slamom, kvocanje i pijukanje, mešenje česnice, pečenje pečenice, položajnik, a ima i mnogih drugih verovanja, gatanja, izreka i poslovica.

Misli se da je kod starih, mnogobožačkih Srba, postojao neki bog Badnja, čiji je kip bio deljan od drveta. Primivši hrišćanstvo, u oči dana kada se novi Bog rodio, Srbi su svog starog Badnju bacili u vatru, a pošto im je on bio vrlo drag, taj običaj ponavljaju na svako Badnje veče, a badnja na jednom kraju namažu medom, koji deca ližu, da bi time pokazali kako im je badnjak sladak i drag.

Crkva je badnjaku dala novi smisao: grejući se oko badnjaka, ukućani se zagrevaju ljubavlju, iskrenošću i slogom, a svetlošću njegovom razgone mrak neznanja i praznoverja, i ozaruju se i obasipaju radošću i miljem, zdravljem i obiljem.

Ranije, dok su ljudi više živeli na selu, a ponegde i danas, na Badnji dan, pre nego što se sunce rodi, jedan od ukućana ode u zabran (šumu) i izabere drvo, koje mora biti mlado i cerovo. Pre nego što zamahne sekirom, pospe drvo žitom i nazove mu: "Dobro jutro i čestiti ti Badnji dan". Zatim zaseče na dva mesta da ispadne iver, i taj iver uzme sa sobom. Odsečeno drvo okreše, odnese kući i uveče naloži na vatru. Kad pregori, donji se kraj nosi oko torova i štala, a drugi, gornji kraj ostavlja se za položajnika. Zbog toga što se na taj dan pali badnjak, i dan se zove Badnji dan.

Danas se, naravno, badnjak u gradovima kupuje na pijaci od seljaka, ali mu je simbolika ista, a ritual skraćen, ili se badnjak jednostavno samo drži u kući.

Uoči Božića slamom se posipa pod u kući, čime se dom pretvara u onu pećinu vitlejemsku, u kojoj se rodio Hristos, i u kojoj se prostirala slama radi ležanja stoke. U seoskim kućama slama na podu leži i po tri dana, a u gradovima ova je simbolika svedena na rukovet slame koja se postavlja uz badnjak.

Uskrs

Teodorova subota

U subotu prve nedelje Časnog posta, pada praznik svetog Velikomučenika Teodora Tirona. Toga dana se u pravoslavnim domovima kuva žito kao za slavu. Tako se slavi uspomena na jedan događaj iz prvih vekova hrišćanstva. Naime, u vreme rimskog cara Julijana Apostate 362. godine, kada je bilo gonjenje hrišćana kao u vreme Nerona, naredi ovaj car da se sve namirnice po carigradskim pijacama i radnjama popršću krvlju od žrtvenih životinja, kako bi se hrišćani oskrnavili i ne bi mogli da se pričeste. Međutim, sveti Teodor Tiron javi arhiepiskopu carigradskom Evdoksiju, da hrišćani Carigrada ne kupuju ništa od namirnica, nego da u svojim domovima, te nedelje kuvaju pšenično žito i mešaju sa medom, i to uzimaju umesto hrane. Hrišćani tako i urade, i dostojni se pričeste u nedelju Pravoslavlja Kao uspomenu na taj događaj, u ovaj dan, domaćice kuvaju žito kao za slavu, i služe svoje ukućane i goste koji toga dana dođu u kuću.

Lazareva subota Vrbica

Subota uoči praznika Cveti (koji uvek padaju u šestu nedelju Časnog posta) posvećena je uspomeni na vaskrsenje četvorodnevnog Lazara, i na ulazak Hristov u Jerusalim, gde su ga deca svečano dočekala i pozdravila.
Tada se u našim hramovima u popodnevnim časovima služi večernje bogosluženje, i u crkvu se unose mladi vrbovi lastari, tek olistali. Pošto se vrba osveti, sveštenik narodu deli grančice, i zatim se vrši trokratni ophod oko hrama sa crkvenim barjacima, ripidama i čiracima. Narod obilazi oko hrama uz pevanje tropara Lazareve subote.
Ovaj praznik je isključivo praznik dece. Za taj dan majke svečano obuku svoju decu, pa čak i onu najmanju, od nekoliko meseci, donose, svečano obučenu, crkvi, kupuju im zvončiće vezane na trobojku i stavljaju oko vrata. Deca se raduju, trče po porti i učestvuju u ophodu oko crkve. Mlade vrbove grančice se odnose kućama i stavljaju pored ikone i kandila. Sa ovim danom počinju veliki Vaskršnji praznici.

Velika nedelja

Ova nedelja se zove još i Strasna sedmica, u kojoj se slavi uspomena na izdaju, hvatanje (hapšenje) i stradanje Gospoda Isusa Hrista. Ove sedmice se u našim hramovima vrše posebna bogosluženja, i poželjno je da vernici u njima redovno učestvuju. U ovoj nedelji su najvažniji praznici Veliki četvrtak i Veliki petak. Na Veliki četvrtak služi se liturgija svetog Vasilija Velikog, i toga dana je Gospod ustanovio svetu tajnu pričešća, zato je dobro da se toga dana pričestimo. Na taj dan uveče, čitaju se dvanaest jevanđelja o stradanju Hristovom, i dok se čitaju jevanđelja narod u crkvi kleči.
Na Veliki petak, kada se slavi uspomena na Hristovo raspeće, u našim hramovima, popodne iznosi se plaštanica (platno na kome je prikazano polaganje Hristovo u grob), koju vernici celivaju sve do Vaskrsa Plaštanica se postavlja na posebno ukrašen sto (grob Hristov), ispred oltara. U nekim našim krajevima, običaj je da se vernici posle celivanja plaštanice, provlače ispod stola na koji je položena plaštanica. Po narodnom verovanju prilikom provlačenja, treba se pomoliti Bogu i pomisliti neku lepu želju, i ta želja će biti ispunjena.
Ove nedelje crkva zapoveda najstroži post bez ribe i ulja. Na Veliki petak poželjno je ništa ne jesti sve do iznošenja Plaštanice.

Vaskrs

Vaskrs je najveći hrišćanski praznik. Toga dana je Gospod Isus Hristos vaskrsao iz mrtvih, pobedio smrt i svima ljudima od Adama i Eve do poslednjeg čoveka na zemlji darovao večni život. Zbog značaja ovoga praznika, svaka nedelja u toku godine posvećena je Vaskrsu i svaka nedelja je mali Vaskrs. Vaskrs spada u pokretne praznike, i praznuje se posle jevrejske Pashe, u prvu nedelju posle punog meseca koji pada na sam dan prolećne ravnodnevnice, ili neposredno posle nje, nikada pak ne pre te ravnodnevnice. Najranije može da padne 4. aprila, a najkasnije 8. maja po novom kalendaru.
Za Vaskrs su, takođe, vezani lepi običaji u našem narodu. U celom hrišćanskom svetu, pa i kod nas Srba, za ovaj praznik je vezai običaj darivanja jajima.
Jaje je simvol obnavljanja prirode i života. I kao što badnjak goreći na ognjištu daje posebnu čar božićnoj noći, tako isto vaskršnje crveno jaje znači radost i za one koji ga daju i koji ga primaju.

Farbanje vaskršnjih jaja

Jedan od najlepših i najradosnijih srpskih običaja, koji se nije iskorenio, čak ni u gradovima, jeste farbanje jaja za Vaskrs. Vredna domaćica, po ustaljenoj tradiciji, vaskršnja jaja boji (farba) na Veliki petak, u dan kada se, inače, ništa drugo ne radi, već su sve naše misli upućene na strašni događaj Hristovog nevinog stradanja i poniženja, od ljudi, na Golgoti i Jerusalimu.

Kako se farbaju jaja?

Domaćica se najpre prekrsti i pomoli Bogu, zatim u sud sa vodom, u kome će kuvati i farbati jaja, dodaje malo osvećene vodice koja je osvećena u toku vaskršnjeg posta. Na šporetu vri voda sa bojom (varzilom), domaćica u njega spušta jaja, pazeći da ravnomerno budu obojena, a deca obigravaju oko matere, i broje sveže ofarbana jaja, čiji broj raste svakoga časa. Prvo obojeno jaje, ostavlja se na stranu do idućeg Vaskrsa i zove se "čuvarkuća".
Pre farbanja jaja se mogu "šarati". Naime, sa rastopljenim voskom i perom za pisanje, ili nečim sličnim, na jaje se nanosi topljeni vosak. Najpre se pero zagreje na plamenu sveće, pa se onako vruće umače u vosak, a potom se voskom po jajetu piše i crta. Pošto vosak ne prima boju, posle, prilikom farbanja, na jajetu ostaju bele nacrtane figurice i slova. Na jajetu se obično piše X. V. i V. V. (Hristos Vaskrse i Vaistinu Vaskrse), crtaju krstići, cvetići i druge lepe figurice. U novije vreme, izrađuju se specijalne nalepnice od papira ili plastike i one se mogu lepiti na jaja.

Simbolika

Farbanje jaja vrši se u spomen na događaj kada je sveta Marija Magdalina Mironosica (to je ona devojka, koja je sa Presvetom Bogorodicom, neprekidno bila uz Hrista u toku njegovog golgotskog stradanja, i kojoj se Hristos prvoj javio po vaskrsenju), putovala u Rim da propoveda Jevanđelje, i posetila cara Tiberija. Tada mu je, u znak pažnje, kao novogodišnji poklon, predala crveno jaje, i pozdravila ga rečima: "Hristos Vaskrse". Crvena boja simvoliše Spasiteljevu, nevino prolivenu krv na Golgoti, ali je crvena boja istovremeno i boja vaskrsenja. Jer vaskrsenja nema bez stradanja i smrti. To je, dakle, prvenstveno boja hrišćana i crkve, bez obzira što su neki pojedinci i pokreti kroz istoriju pokušavali da ovu boju prisvoje i kompromituju.

Vaskršnje slavlje

Kada svane dan Vaskrsenja Hristova, sa svih tornjeva pravoslavnih hramova, dugo, zvone sva zvona, i javljaju dolazak velikog praznika. Domaćin sa svojom čeljadi odlazi u crkvu na svetu vaskršnju službu. Posle službe, narod se međusobno pozdravlja rečima: "Hristos Vaskrse!" i "Vaistinu Vaskrse!" Taj pozdrav traje sve do Spasovdana.
Kad se dođe iz crkve kući, svi se ukućani međusobno pozdravljaju vaskršnjim pozdravom i ljube. Domaćin onda pali sveću, uzima kadionicu i tamjan, okadi sve ukućane koji stoje na molitvi, predaje nekom mlađem kadionicu i ovaj kadi celu kuću. Ukoliko se ne ume da otpeva vaskršnji tropar, naglas se čita "Oče naš" i druge molitve koje se znaju napamet, ili se čitaju iz molitvenika. Posle zajedničke molitve, ponovo, jedni drugima čestitaju Vaskrs i sedaju za svečano postavljenu trpezu.

Tucanje jajima

Na stolu stoji ukrašena činija sa ofarbanim jajima. Domaćin prvi uzima jedno jaje, a za njim svi ukućani. Tad nastane veselje i takmičenje čije je jaje najjače. To predstavlja veliku radost za decu. Prilikom tucanja izgovara se, takođe, "Hristos Vaskrse" i "Vaistinu Vaskrse". Na Vaskrs se prvo jede kuvano vaskršnje jaje, a onda ostalo jelo.
Toga dana, ako gost dođe u kuću, prvo se dariva farbanim jajetom, pa se onda poslužuje ostalim ponudama.

Pobusani ponedeljak

Prvi ponedeljak posle Vaskrsa zove se Pobusani ponedeljak. Toga dana, po narodnom verovanju i običaju, treba pobusati grobove umrlih srodnika busenjem sa zelenom travom. U nekim krajevima, ovaj dan se obeležava kao i zadušnice. Naime, izlazi se na groblja, pale se sveće, uređuju grobovi i sveštenik vrši parastose i pomene za pokoj duša pokojnika. Taj dan se iznose farbana vasršnja jaja na grob, i dele se potom sirotinji. Dakle, Pobusani ponedaljak je dan posvećen mrtvima.

spcoluzern.ch

Zanimljivi novogodišnji običaji u svetu

Nemačka


Ljudi u hladnu vodu stavljaju otopljeno olovo i onda prema oblicima koji nastaju predviđaju budućnost. Pre ponoći na tanjirima ostavljaju malo hrane za posle ponoći, na taj način veruju da će osigurati zalihe u nadolazećoj godini.

Australija

Mnogi Australijanci 1. januar provedu na plaži, praveći piknik uz šampanjac. Proslava počinje 31. decembra uz buku koju proizvode zviždaljkama, trubama i crkvenim zvonima. Tu je i spektakularan vatromet u Sidneju iznad poznatog zaliva i njegove znamenite opere.

Belgija

Ljudi priređuju zabave i u ponoć se svi ljube i zažele jedni drugima sreću u novoj godini. Novogodišnji dan 1. januar zove se „Nieuwjaarrsdag" i deca na taj dan na ukrasnom papiru pišu roditeljima pismo koje im zatim pročitaju.

Austrija

Novogodišnja noć u Austriji je Noć svetog Silvestra i njemu u čast rade i piju začinjeni punč. Dekoracije i šampanjac su deo slavlja. Zli duh stare godine tera se pucanjem iz naprave koju nazivaju „böller". S crkvenog tornja trube trube, a masa ljudi se okuplja kako bi ispratila staru i dočekala novu godinu. Nakon odbrojavanja, kreću poljupci i čestitanje.

Francuska

Francuzi Novu godinu nazivaju „Jour des Etrennes" ili dan novogodišnjih poklona. Priređuje se večera za celu porodicu i svi razmenjuju poklone.

Britanija

U Velikoj Britaniju poštuje se običaj „ko prvi dođe u kuću". Prvi muški gost u kući posle ponoći donosi sreću. Muškarac donosi poklon kao što su novac, hleb ili ugalj kako bi osigurao toj porodici da u nadolazećoj godini ima dovoljno od svega toga. Prva osoba ne sme biti plavokosa, crvenokosa, niti žena, jer to donosi nesreću. U Londonu masa ljudi okuplja se na Trafalgar skveru i Pikadili sirkusu da čuju zvona Big Bena koji najavljuje dolazak Nove godine.

Japan

U Japanu je Nova godina najvažniji praznik i simbol je novog početka. Japanci provode nedelje planirajući novogodišnju proslavu i u decembru organizuju zabave pod nazivom „Bonenkai", kojima je cilj da ostave loše stvari za sobom i pripreme se za novi početak. Imaju i posebnu dekoraciju za vrata i dvorište, za koju se veruje da donosi zdravlje i dug život. Njihova tradicija nalaže opraštanje za sve nesporazume i nerazumevanje u porodici i među prijateljima kako bi se u novu godinu ušlo potpuno „čisto". U noći 31. decembra zvona budističkih hramova zvone 108 puta kako bi oterala 108 ljudskih slabosti.

Španija

U Barseloni imaju običaj da u ponoć pojedu 12 zrna grožđa. A ta tradicija trebalo bi da im osigura 12 srećnih meseci u nadolazećoj godini.

Holandija

Holanđani na lomači pale božićna drvca i pale vatromet po ulicama. Vatrom se oprašta od stare godine i pozdravlja nova.



pressonline

Običaji za Halloween u stilu starih pagana

Iako mnogi smatraju Halloween američkom novotvorevinom koja uporno kuca i na naša vrata, ovaj blagdan, poznat i pod nazivom Noć vještica, slavio se diljem Europe još dok su naši preci bili pogani. Halloween se u to davno doba zvao Samhain ili Samhuinn, a označavao je kraj ljeta. Kako su mnogi kršćanski blagdani samo nadomjestili poganske, tako je Samhain naknadno povezan s blagdanom Svih Svetih iliti All Hallows, a noć uoči njega nazvana je All Hallow's Eve(n), odnosno, Halloween. Samhain je bio jedan od glavnih blagdana u doba starih Kelta, a još uvijek ga štuju sljedbenici neopaganizma, odnosno, "moderne vještice". Običaji vezani uz ovaj blagdan raznoliki su i zanimljivi, a mi ćemo vam prikazati neke od njih.

Poganski su blagdani uvijek slijedili promjene u prirodi, pa je tako Samhain, koji je ujedno označavao i boga smrti, bilo vrijeme završetka godine - ljeto je gotovo, dolazi zima, dani su sve kraći i hladniji. Kelti su vjerovali da za vrijeme za punog mjeseca, a najčešće noć uoči proslave nove godine, mrtvi napuštaju svoje grobove, dolaze na Zemlju i posjećuju svoje domove. Tu je nastao običaj maskiranja koji se zadržao i do danas - ljudi su se prekrivali strašnim maskama i stvarali veliku buku kako bi prestrašili mrtve. Rimljani su vjerovali da u toj noći bog lova Samain preuzima vlast nad svijetom te ubija srndaća, boga Sunca, a božicu vegetacije odvodi u podzemlje u kojemu ona boravi do proljeća. Rimljani su tada, simbolično, gasili vatre u ognjištima, a kako su i oni vjerovali da mrtvi dolaze na svijet, ostavljali su na pragovima kuća hranu. Neki su ostavljali izdubljene repe, cikle ili krumpir s upaljenom svijećom, kako bi dobre duše našle put kući, a od 16. stoljeća postalo je popularno dubiti bundevu, što je zapravo autohtoni američki, točnije, indijanski običaj.

Diljem Europe postojali su zanimljivi običaji kojima su obitelji pozivale duše predaka da im se pridruže na svečanoj večeri, pa se tako stol posluživao za osobu, ili nekoliko njih, više, a ostavljale su se i prazne stolice za mrtve goste. Također, vrata su morala biti odškrinuta, kako bi gosti mogli nesmetano ući, a na pragu im se također ostavljala hrana - jesenska voćka ili komad pogače. Uz puteve i na raskrižjima zakopavale su se jabuke kao simboli jeseni i kao dar zalutalim dušama. Do danas je ostao običaj krijesova - velike lomače koje su pogani palili kako bi obilježili prelazak iz dana u noć, iz svjetla u tamu. U vatru su se nakon gozbe bacale kosti, kao žrtva za zdravlje blaga u idućoj godini, a bacao se i kamen s oznakom osobe koja pridonosi žrvtu. Ujutro je svaka osoba iz zgarišta vadila svoj kamen, a njegovo je stanje proricalo kakva će biti iduća godina. Vatrom iz krijesova stari su pogani palili ognjišta u kućama, a nastali pepeo posipao se po poljima da bi se potakla njihova plodnost. Također, šetnja između krijesova označavala je obred pročišćenja, a nekad se su se u šetnju vodile i domaće životinje.

Oltar u čast Samhainu

Kako je ovo doba predstavljalo pripremu za nadolazeću zimu, spravljala se zimnica, spremala žetva, vezali su se plastovi sijena, pjevalo se i plesalo. Naravno, molilo se bogove da posvete nadolazeću godinu, a, osim spaljivanja kostiju, prinosile su se i druge žrtve kao zahvala za proteklu. Postoji vjerovanje da su djeca rođena na Halloween obdarena vidovitošću te da ukoliko pojedinac prosjedi cijelu noć na grobu i, naravno, ne poludi, dobit će moćni šamanistički dar proricanja. Proricanje je bilo bitno za stare pogane, stoga su mnogi rituali u Noći vještica vezani baš uz to - primjerice, gulile su se jabuke, a kora se bacala preko ramena. Oblik koji kora ostavi značio je početno slovo imena buduće odabranice ili odabranika osobe koja je gulila jabuku. Također, bacala su se jaja u čašu vode, a oblik nastao na površini određivao je koliko će djece pojedina osoba imati. Djeca su znala potjerati krave, a zatim su proricala neke događaje po letu ptica koje su bile preplašene trčanjem krava.

Današnjim sljedbenicima neopaganizma, primjerice, wiccama, Samhain je još uvijek jedan od četiri najvažnija blagdana. "Moderne" vještice u toj noći obavljaju rituale vezane za prizivanje vizija duhova mrtvih, pale svijeće raznih boja, a metlu, na kojoj ipak ne lete, koriste za metenje negativnosti iz stare godine. Jedu se jesenski plodovi - prženi lješnjaci, kruh od oraha, paprenjaci, jabuke i bundeve te hrana crvene boje, za koju se vjeruje da je posvećena mrtvima. Piju se medovina, jabukovača, kuhano pivo i kuhano vino. Wicce vjeruju kako je ovo doba kada je magija najjača, stoga se proriče, trasformira, vizualizira i projicira, a to je vrijeme najpogodnije za meditaciju i prizivanje duhova. I dalje se pali vatra, a pepeo se čuva do idućeg Samhaina. Ljudi se oslobađaju loših navika, svađa, dugova i bolesti, svega onoga što ne žele ponijeti u novu godinu.

Većina ljudi danas smatra kako je Samhain pridošlica sa zapada, a običaj nošenja smiješnih i strašnih kostima sve je češći i kod nas. U Ameriku su taj običaj donijeli irski doseljenici, a danas je to vrijeme slično našim maškarama - djeca odjevena u kostime kucaju na vrata zahtijevajući "Trick or treat", a ako ne dobiju ni jedno od toga, naprave spačku vlasniku. Dube se bundeve, popularno nazvane "jack-o'-lantern", pričaju strašne priče, gledaju se horor-filmovi, kuće su ukrašene kosturima i paučinom, igraju se razne igre, poput vađenja jabuka zubima iz kante pune vode, a oni nešto stariji odlaze na maskirane zabave. Halloween se slavi i u Meksiku, od šezdesetih godina prošloga stoljeća, a taj se blagdan tamo naziva Noche de Brujas. Noć vještica popularna je i u Nizozemskoj, a povezuje se i s blagdanom Svetog Martina. Halloween se slavi i u Australiji, iako tamo dani postaju duži i topliji, a ne kraći i hladniji, dok u posljednjih nekoliko godina ovaj blagdan postaje popularan i u Japanu, Južnoj Americi te Europi.

zanimljivosti-samstonije.blog.hr

U Kini postoje mnogi zanimljivi običaji u vezi sa radjanjem beba. Oni se sve redje viđaju u današnjim gradovima, ali u mnogim kineskim selima i dalje su obavezan deo tradicionalnih rituala.

Jaje za požurivanje porodjaja

Uoči porodjaja, članovi familije trudnice dolaze u posetu i donose joj na poklon jaja. Uobičajeno je da se pokloni 19 jaja, ali ih može biti i više. Važno je da broj bude neparan. Ovaj ritual simboliše nestrpljivost članova porodice trudnice da dobiju novog člana. Pre nego što rodi bebu, trudnica treba da uzme ušećereno jaje, koje je takodje poznato kao "jaje požurivanja''. Ovo jaje nosi lepe želje za pravovremenim i bezbednim porodjajem.


serbian.cri.cn

Interesantni običaji


U prošlosti su drevne Maje (pleme koje je živelo na podrucju danasnjeg Meksika) imale obicaj da prinose žrtve Bogu Sunca.Slične takve običaje imaju i sada,u Africi.

Arapske zemlje imaju običaj da žene moraju nositi marame preko lica,zbog toga sto samo muž sme da im vidi lice.Ponekad su preko očiju,a ponekad se samo vide oči.



Da bi se pozdravili, Eskimi ne skidaju krznene rukavice, već se jednostavno dodirnu nosevima.



Ljudi u Japanu ne sede za stolicama kada jedu,oni sede na podu.





mojeslicice.wikispaces.com

Nova Godina – Običaji i Tradicije - Italija

Italijani kao i drugi narodi sveta u veselju dočekuju Novu Godinu. Takodje tradicionalno slave Novogodišnju noć uz vatromete i prskalice.Uz porodicu, prijatelje, pesmu i veselje, čeka se u uživa u Novogodišnjoj noći, svečanoj i sjajnoj!


Od Novogodišnjih običaja i Italija je zadržala stare tradicije i specifična je po izbacivanju starih stvari kroz prozore kuća. Ljudi koje te tradicije poštuju, nadaju se da će tako odagnati i zaboraviti prošlost, lošu sreću i tužne dane, i na taj način, raščišćavajući stare i nepotrebne stvari, doneti dobru sreću u godini koja dolazi, tj „ulazi im na vrata“. Medju starim stvarima često se nalazi stara odeća, komadi nameštaja i razne sitnice. Ova specifična tradicija najčešća je na jugu Italije.

Jedna od tradicija je svakako paljenje Božićne cepanice drveta, na dan dočeka Nove godine. I Italijani simbolično vatrom, kao paganski narodi, pokušavaju da oteraju zle duhove i zle misli, te da revitalizujuća vatra zasija, otera sve loše emocije, očisti i ugreje kroz celu tu noć sve do narednog dana, t.j. prvog dana Nove godine.



Taj svetkovni običaj je u stvari Hrišćanka legenda o Devici Mariji koja ulazi u skromne domove u ponoć da zagreje svoje tek rodjeno dete uz vatru na cepanici koja se polako rasplamsava i tinja.

Novogodišnja večera kod Italijana ima takodje tradicionalne vrednosti. Najčešće se na stolu može naći pečena prasetina, servirana uz sočivo. Govori se da je prasetina simbol dobrog zdravlja, a sočivo predstavlja simbol dobre sreće i puno novaca u narednoj godini. Takodje, slatki hleb ili kolač simbolizuje nadu i prosperitet.



Pored ovih đakonija, na Italijanskim trpezama često se može videti cotechino, velika začinjena kobasica i zampone – praseće nožice.

Nova Godina se kao i kod drugih naroda radosno dočekuje na trgovima i ulicama širom Italijanskih gradova, uz pesmu i slavlje. Piće uz koje Italijani nazdravljaju je najčešće Italijanski šampanj Spumante ili Prosecco.

Crveni donji veš je jedan od detalja koji donosi radost i dobru sreču ako ga nosite na ovu noć. Italijani to rado čine!

Najveći i najglamurozniji vatromet se svake godine priredjuje u Napulju. Uz vatromet celodnevna dešavanja na glavnom trgu, nazvana Lo Sciuscio, okupljaju muzičare amatere, kojima ljudi daju novčiće i slatkiše za dobru sreču koja će im doći narednje godine.

U Rimu se Novogodišnje okupljanje i praznično veselje odvija na trgu Piazza del Popolo.

Muzički dogadjaji, koncerti, rok, pop i klasične muzike uz spektakularni vatromet u ponoć. I ostali gradovi uživaju i nazdravljaju, Venecija, Bolonja, Milano,…. Slavlje već kuca na sva vrata!

Izvor: About.com Italijanski Turistički vodič.

TRAGANJE ZA DUHOVNIM VIDOM

Prordicni praznici: Detinci, Materice, Oci

Kosava neprikosnoveno vlada ravnicom. Okiva ledom svaku travku, zavija oko streha i pokusava da se uvuce u tople domove. Kako bi bile tuzne takve veceri da nije prijatelja i komsiluka. Mojoj komsinici Dini je mama dosla u posetu, pa sam otisla da ih obidjem. Volim tu staricu zbog njenog vedrog osmeha, dobrote i predivnih prica. Od bake sam saznala da postoje porodicni praznici i posebni obicaji za njih vezani, a to su: decji dan - Detinci, dan majki - Materice i dan oceva - Oci ili Ocevi.

Detinci se slave tri nedelje pred Bozic. Toga dana, rano ujutro, odrasli vezu svoju ili tudju decu nekim koncicem ili masnom za stolicu, a jedan kraj se veze za sto. Ovako se vezuju i majke na Materice i ocevi na Oce. To vezivanje ima simvolicno i visestruko znacenje. Najpre, sam cin vezivanja oznacava cvrstu vezu izmedju roditelja i dece, kao i izmedju supruznika. Zatim, predstavlja mir, slogu i postovanje svih clanova porodice, kao i medjusobno pomaganje i oslanjanje jedne na druge u dobru i u zlu. Sam cin vezivanja nikako ne znaci nadmoc ili vladavinu, vec mu smisao treba potraziti u davno izgubljenoj i zaboravljenoj reci “vrv”, od koje potice rec vrvca odnosno vrpca. Treba se setiti pupcane vrpce. Deca se odvezuju onda kad se ona sama simvolicno “otkupe” nekim sitnim poklonom koji sama naprave ili kupe. Ovo upucuje na stednju, postovanje stecenog i posteno zaradjenog, a stvara osecaj odgovornosti kod dece, zato sto se navikavaju da i ona daju, a ne samo da primaju. Sama deca treba da stede i tako prikupe novac kojim ce nabaviti neki maleni dar, cast, kako se nekada govorilo, i tako caste, odnosno daruju onoga ko ih “odresi”.

Materice, dan majki, u drugu je nedelju pred Bozic. Toga dana deca vezuju majke, isto kao sto su i njih prethodne nedelje vezivali, a majke se “cude” zasto su ih to deca vezala, onda deca cestitaju praznik, majke se “iznenade” i na veliku radost dece “otkupljuju” se unapred spremljenim poklonima i kolacima. Ovako se vezuju sve udate zene, dakle, to je praznik svih zena, i sve one necim treba da obraduju svoju, rodjacku ili komsijsku decu. Nekada su majke na ovaj dan organizovale posete decjim odeljenjima bolnica, bolesnoj i sirotoj deci, da i ona na taj dan osete ljubav bliznjih.

Oci ili Ocevi praznuju se nedelju dana pre Bozica. Tada deca, isto kao sto su vezivala majke, vezuju oceve, koji se “cudom cude sta je to odjednom njihovoj deci”, a kad im deca uz smeh cestitaju praznik, “otkupljuju” se poklonima. Tada deca i ocevi provode zajedno citav dan, sto je u vreme kada sve manje imamo vremena jedni za druge izuzetno vazno.

Ovi praznici, Oci, Materice i Detinci, jesu porodicni praznici, tada se sprema svecani i to obavezno posni rucak (vreme je Velikog posta), a oko trpeze se okuplja cela porodica. Ovi praznici jacaju porodicni sklad ili ga popravljaju tamo gde je narusen. Doprinose da se deca i roditelji bolje razumeju, postuju i uvazavaju, sto je osnov zdrave i cvrste porodice. Porodica nije samo “osnovna celija drustva”, nego temelj drzave i Crkve, rekla je baka zavrsavajuci pricanje.

Dugo sam te noci ostala budna. Kosava je i dalje ludovala, a meni je oko srca bilo toplo. Razmisljajuci o porodicnim praznicima, shvatila sam da prica o tome kako su se nekada proslavljali Detinci, Materice i Oci nije bilo samo podsecanje na protekla vremena, nego putokaz za buduce dane.

Da li poznajete istoriju venčanica?
Izvor: Tanjug

Od uvek je važilo da je jesen pravo vreme za venčanja, ali je malo poznato da je venčanica kao obavezna garderoba mlade postojala još u starom Egiptu.



Na dan svog venčanja žene u starom Egiptu su se posebno oblačile, noseći duge haljine, zaodenute ogrtačem na pruge, dok su na glavi nosile maramu koja je bila zakačena iza ušiju.

U drevnoj Grčkoj su bile umotane u ogrtače ispod kojih su nosile tunike, a na glavi su imale venac od mirte - cvet Afrodite, boginje ljubavi. Tunike su na dan venčanja nosile i Rimljanke, a na venac od mirte su dodavale i cvet narandže.

Po tadašnjem običaju, venčanu tuniku su im poklanjali roditelji, a oko struka su nosile pojas vezan u čvor koji je smeo da razveže samo mladoženja.

U Engleskoj, u 14. veku, princeza Filipe je na svom venčanju obukla ono što bi podsećalo na danjašnje haljine za venčanje, a tada su devojke počele na venčanjima da nose grančicu ruzumarina u ruci koji simbolizuje vernost i bračnu sreću.

U srednjem veku su devojke na venčanjima oblačile najlepšu haljinu koju imaju i tada su se birale haljine crvene boje koja je simbolizovala ljubav, uglavnom od damasta, brokata ili somota, a u vreme Napoleona crvenu je zamenila ljubičasta boja.

Bele haljine na venčanjima počele su da se nose tek početkom 19. veka, kada je uveden i običaj svadbenih poklona, prijema i svadbenih torti.

Tada se uz venčanice prvi put pojavio i veo na glavi, mlade su nosile u rukama buket cveća, a zabeleženo je da su tada mlade prvi put počele da nose i rukavice.

Iako je bela boja ostala imperativ kada su venčane haljine u pitanju, pod naletom feminističkog pokreta i seksualne revolucije 70-tih godina prošlog veka, na venčanjima se nose haljine svih boja i dužina, duga haljina više nije obavezna, ona zavisi više od želja mlade nego od tradicionalnih običaja.

Najromantičnijom haljinom u istoriji smatra se haljina supruga Kloda Hesingera, pilota u Drugom svetskom ratu, koju je sašila od padobrana koji je Klod sačuvao posle prinudnog sletanja kada su ga pogodili japanski lovci.

Dok je čekao pomoć, Klod je bio umotan u padobran da bi se zastitio od hladnoće. Venčanica, koja je šivena po uzoru na haljinu koju je nosila Skarlet O'Hara u filmu "Prohujalo sa vihorom", čuva se u Narodnom muzeju američke istorije u Vašingtonu i smatra se jednim od najvećih simbola ljubavi i romantike.

Bidermajer rasteruje zle duhove



Još od davnina cveće je, u različitim formama, zauzimalo važno mesto u ceremoniji stupanja u brak, a danas je venčanje bez bidermajera nezamislivo.



Jesen je vreme svadbi kada mladenci užurbano pripremaju svoje slavlje. Osim burme i venčanice, venčani buket, bidermajer, neizbežan je detalj. Bidermajer je oda ženstvenosti, lepoti, zavodljivosti i glamuru žene, ali i braku. Bez njega je ceremonija venčanja nezamisliva, piše "Politika". Ali, uvek je pitanje kako odabrati pravi u obilju cvetova, stilova, kreacija?

Izbor je zaista veliki, ali u bidermajeru uvek treba da preovladava omiljeni cvet neveste.

"Zbog izuzetne lepote, oblika i mirisa, ruža, kraljica cveća, možda je najčešće upotrebljavan cvet. Tu su orhideja, savršeno lepa i dostojanstvena, kale, jednostavne i elegantne, zatim duhovno jak i mirisan beli krin ili bogorodičin cvet… Čest izbor je i sitnije cveće, jer ono potencira ljupkost, krhkost, nežnost, frezija, ranunkula, alstromerija, đurđevak, poljsko cveće", kaže za "Politiku" Nada Rodić, kreativni konsultant za cvetni dizajn u cvećari "Flora Mira" u Beogradu.

Klasičan venčani buket uvek je aktuelan. Ali, savremeni dizajn podrazumeva i traganje za novim oblicima. Sve je popularniji bidermajer kao slap, koji se sastoji od buketa i cvetnog repa, kao i dug i tanak buket koji se nosi preko ruke, za šta je najpogodnije cveće sa dugačkim drškama, kao što su kale. Zastupljen je i minimalizam, a ogleda se u oblicima jasnog izraza, ponekad je dovoljan samo jedan cvet u ruci neveste. U modi su i romantični "retro" buketi, poput onih od pre sto godina, sa zelenilom, ukrašeni raznim biserima i čipkanim trakicama.

Vraćamo se i tradiciji, koja podrazumeva upotrebu domaćeg cveća i zelenila, kao što su bogorodičina trava, ptičje mleko, svekrvin jezik, buđavo devojče, babina svila, gospin cvet... Često su sastavni deo i čuvarkuća, romantično i mirisno bilje - ruzmarin, bosiljak i smilje, zatim sezonsko sitno livadsko cveće, hajdučka trava, kamilica.

Sve je sa dosta simbolike, a rustičan dizajn je dizajn za dušu, on je zavičajni i prirodan, karakterišu ga osobenosti područja sa koga potiču. Tako će bidermajer, recimo, za nevestu iz Herceg Novog biti ukrašen i školjkicama, grančicama i plodovima mandarine ili nara, mlada iz Kikinde nosiće u rukama buket sa minijaturnim bundevama, a ona iz Pirota maramice sa karakterističnim motivima.

Kao dodaci cveću pojavljuju se razni drugi plodovi, grozd, minijaturne jabuke, kesten, kukuruz, stručak žita, a nije čudo ako se u bidermajeru nađu ukrasni luk - predivna ljubičasta lopta, beli luk, ljuta papričica, pečurke, šišarke…

"Modni hir su crni bidermajeri! Na Zapadu crnu boju smatraju bojom elegancije i moći, a u našoj tradiciji crna boja se vezuje za žalost, pa su takvi bidermajeri krajnje neobični. Takozvani gotik stil diktira mističan izgled buketa po boji cveća, ali i po propratnim detaljima, kao što su crna čipka, pliš, kristalni kamenčići, perje... Ovi originalni bidermajeri su samo za hrabre, a tako ekstravagantan cvetni aranžman pravi se od crnih lala ili tamnobordo ruža, koje vuku na crno, zovu ih blek bakara. Mogu imati i crni držač za buket sa srebrnim detaljima", nabraja Nada Rodić.

Bilo nekad...



Od najranijih vremena cveće zauzima izuzetno mesto u ceremoniji venčanja. Znatno stariji svadbeni ukrasi od bidermajera bili su venčići od trava i girlande koji su se nosili oko glave, o čemu svedoče zapisi još iz trećeg veka. Običaj nošenja venčanog buketa potiče iz antičkih vremena. Pravljeni su od bršljana, čička i vresa u kombinaciji sa poljskim cvećem i lekovitim i začinskim biljem, jer se verovalo da imaju magičnu moć da oteraju zle duhove iz budućeg doma mladenaca. Jedno vreme bio je običaj da se u venčani buket stavlja mirođija, da bi je nakon ceremonije mladenci pojeli i time pojačali svoju seksualnu želju. Lekovito i začinsko bilje kasnije je zamenjeno je svežim cvećem, a menjaju se i oblici venčanih buketa.

Po nekim istorijskim podacima, raskošni venčani buketi sačinjeni od mirisnih belih cvetova narandže, koji su simbolizovali ženu u punoj lepoti i zrelosti, dolaze iz arapske tradicije. Dolaskom Arapa od sedmog do devetog veka na Siciliju, običaj nošenja venčanog buketa postaje i važan deo zapadne kulture.

Tokom perioda romantizma u 18. i 19. veku venčanja u belom sasvim su se ustalila, a omiljeni su bili cvetovi pomorandže, ruže, mirte, orhideje, gardenije. Početkom 20. veka buketi postaju još bogatiji, napravljeni uglavnom od sitnijeg cveća i gomile traka koje padaju, na čijim krajevima su bili privezani cvetovi i zelenilo. Zatim opet dolazi vreme manjih, pa većih, raskošnijih, ekstravagantnijih.

Kao i uvek, okrugli buketi su popularni. Inače, bidermajer stil u aranžiranju cveća (nazvan po istoimenom stilu koji se ispoljio kroz modu, nameštaj, umetnost, književnost) inspirisan je germanskim običajima iz 19. veka, a glavno obeležje bilo je slaganje cveća u koncentričnim krugovima, kao znak večne ljubavi. Korišćeno je i zelenilo, a često i kora limuna i pomorandže, uz dodatak jasmina i nane, zbog mirisa.

Iako se još uvek mogu pronaći bidermajeri napravljeni od svilenog cveća, oni nisu više popularni, za razliku od osamdesetih godina 20. veka, kada su bili hit.

"Uvek se koristi neparan broj cvetova, zato što je neparan broj asimetričan i živ. Cvet u pupoljku simbol je novog života i nade, a rascvetani ukazuju na napredak i bujnost. Kao i u 18. veku, kada su počela da se praktikuju venčanja u belom, dominantna je bela boja (šampanj, snežnobela, ledenobela, boja mleka i vanile), kao simbol apsolutne duhovne i fizičke čistote, što su osnovne pretpostavke za dug i srećan život. U bidermajeru mogu da se nađu detalji koji iznenađuju, skreću pažnju i pojavljuju se na neočekivanim mestima. Baš sve može da se iskoristi. Dugmad, žica, ogledalca, perle, biseri moderni ukrasi od stakla, rafija, satenske trake, kao i prirodni materijali koji bidermajeru daju posebnu čar, lišće, grančice", kaže za "Politiku" Nada Rodić.

(MONDO)

Post je sredstvo koje pravoslavnom hrišćanstvu pomaže u izgradnji spasenja, a koje se sastoji u uzdržavanju od izvesne vrste hrane, od rđavih misli, želja i dela, kao i u umnožavanju molitava, dobročinstva, a isto tako i u revnosti upražnjavanja svih hrišćanskih vrlina. Cilj posta je očišćenje tela, a iznad svega proslavljanje Boga i poštovanje njegovih svetih. Posteći, pravoslavni hrišćani se neprestano sećaju Hristovih stradanja za njihovo spasenje.

Post nalazimo u skoro svim religijama, u raznim oblicima; kao izraz kajanja i tuge, kao sredstvo umilostivljenja, čišćenja i dolaska do višeg stepena duhovnog saznanja i uzrastanja i kao priprenu za isvesne religijske obrede. U Starom i Novom zavetu takođe se mnogo govori o postu, kao božanskoj ustanovi i odredbi. U Starom zavetu Mojsije je postio 40 dana na Sinaju (ne jedući ništa), da bi se udostojio da od Boga primi Deset Božjih zapovesti. Isto tako, i Novi zavet je prepun primera posta. Gospod Isus Hristos je poput Mojsija postio 40 dana na Gori Kušanja, a postili su i sveti apostoli, kao i svi pravi hrišćani. Jer, u hrišćanstvu, prvi podvig koji stoji pred čovekom, jeste ispunjenje prve Božje zapovesti, koju je Bog dao još našim praroditeljima u raju:“Samo roda s onog drveta usred vrta ne jedite i ne dirajteu nj, da ne umrete“(Post 3,3). A to je zapovest o postu , tj. o uzdržanju. Narušavanje zapovesti o postu(Adam tu zapovest nije održao) prvi je greh. Zato i prvi podvig čoveka u oslobođenju od greha, jeste držanje posta. Post je, dakle, prva neophodnost na putu našeg spasenja, a Crkva ga smatra kao vrlo važnu i značajnu ustanovu za duhovni i telesni život.



Post ima dve strane: telesnu i duhovnu. Telesni post je uzdržavanje od izvesnih jela i alkoholnih pića, a po strogosti, ili načinu uzdržavanja, postovi se dele u pet kategorija: 1) potpuno uzdržavanje od (svake vrste) jela i pića (čak i voda), kao prva tri dana Velikog posta i Veliki petak; 2) suhojedenje, uzimanje „suve hrane“, bez ulja i vina, jedanput na dan, i to u 9. Čas (oko 3 sata posle podne); 3) jedenje jela spremljenog samo na vodi (kod nas poznat kao strogi post pred pričešće); 4) uzimanje jela i vina, sa uljem dva puta dnevno; i 5) jedenje ribe i pijenje vina ( najblaži način posta). uzimanje hrane više od jedanput na dan zove se ublaženje posta, a kada se uzimaju ulje i vino, tada se čini razrešenje posta. postoje četiri vrste razrešenja posta: 19 razrešenje „na sve“; 2) razrešenje „na jaja i mlečne proizvode“; 3) razrešenje „na ribu“; 4) razrešenje „na vino i ulje“. Treba napomenuti da pored ustanove određenih dana i perioda posta od strane Pravoslavne crkve, regulisanje pitanja razrešenja za svakog vernika posebno se ostavlja rasuđivanju njegovog duhovnog oca, koji ponekad postupa sa snishođenjem, dakle prema slabostima čoveka i prema meri na korist njegove duše. Duhovni post je uzdržavanje od grešnih misli, želja i dela, uz umnoženje molitve i hrišćanskih vrlina.

Postovi se dele u dve grupe: na jednodnevne i višednevne. Jednodnevni postovi su: svaka sreda i petak preko godine (osim takozvanih trapavih sedmica), Usekovanje glave sv. Jovana Krstitelja (29. avgusta/ 11. septembra), Krstovdan (14/27. septembra) i Krstovdan (5/18. januara). Višednevni postovi su oni koje je Crkva ustanovila pred velike praznike. Postoje četiei višednevna posta: Vaskršnji (Veliki ili Časni) post, Božićni post, Gospojinski post i Post svetih apostola (Petrovdanski post).

Vaskršnji post ili Velika četrdesetnica,

traje od čistog ponedeljka do Lazareve subote (način posta: suhojedenje, osim subotom i nedeljom, kada se dozvoljava ulje). Ovaj post nije apostolskog porekla, a najstarije svedočanstvo o ovom postu potiče s kraja drugog veka. Sveti Irinej Lionski (+202), u pismu papi Viktoru (189-198), povodom sporova o vremenu praznovanja Pashe, piše da je pashalni post trajao negde jedan, negde dva dana, a negde je ovaj post obuhvatao 40 sati. O Vaskršnjem postu od 40 dana, u ovom pismu nema ni pomena, osim što se iz ovog svedočanstva vidi da on svuda postoji. Dalje podatke o ovom postu daje Tertulijan (+220), prema praksi Rimske i Afrikanske crkve. On govori o pashalnom postu u spomen smrti Hristove, koji takođe traje dva dana (petak i subota), koje je sam Spasitelj odredio, pa se u tom smislu može može uzeti da pashalni post potiče od naređenja Gospoda isusa Hrista. Iz Sirske didaskalije (druga polovina trećeg veka) vidi se da je pashalni post produžen na jednu sedmicu, a sigurno svedočanstvo o vaskršnjem postu koji traje četrdeset dana potiče iz četvrtog veka, od Jevsevija Kesarijskog, kao i iz takozvanih Pashalnih poslanica svetog Atanasija Aleksandrijskog. Današnji oblik Vaskršnjeg posta razvio se u petom veku.

Post svetih apostola,

traje od ponedeljka posle Nedelje svih svetih, posle Pedesetnice, do 28. juna/11. jula (način posta: uzdržavanje od mesa, jaja, mlečnih proizvoda, dozvoljava se riba, osim sredom i petkom). Ovaj post ustanovljen je u čast apostola Petra i Pavla. Budući da je početak ovog posta nestalan, zavisi od početka Pedesetnice, koja se ravna prema Vaskrsu, on najduže može trajati šest sedmica, a najkraće osam dana. Najstarije svedočanstvo o ovom postu nalazimo kod svetog Atanasija Aleksandrijskog, iz kojeg se vidi da je ovaj post prvobitno bio u vezi sa Pedesetnicom, a ne sa praznikom svetih apostola, da nije svuda počinjao u isto vreme i da je trajao samo jednu sedmicu.

Gospojinski post

traje od 1/14. do 14/27. avgusta, a po strogosti ovaj post dolazi odmah posle Vaskršnjeg posta (način posta: suhojedenje osim subotom i nedeljom kada se dozvoljava ulje i vino, i na Preobraženje, kada se razrešava na ribu). Crkva je ustanovila ovaj post po primeru Presvete Bogorodice, koja je vreme pre smrti provela u stalnom postu i molitvi. Iako se zna de je ovo najmlađi post, istorija ovog posta nije najjasnija. Prvi put se pominje u spisima Teodora Studita, a možda ga je Istočna crkva naknadno ustanovila da bi kao i Zapadna imala postove u sva četiri godišnja doba. Gospojinski post je konačno utvrđen na Carigradskom saboru 1166. Godine u vreme patrijarha Luke Hrisoverga i cara Manojla Komnena.

Božićni post

ili Mala četrdesetnica, traje od 15/28. novembra do 24. decembra / 6. januara (način posta: a) od 15/28. novembra do 17/30. decembra uzdržavanje od mesa, jaja i mlečnih proizvoda, razrešenje na ribu, suhojedenje sredom i petkom; b) od 18/31. decembra do 24. decembra/ 6. januara razrešenje samo na ulje i vino, suhojedenje sredom i petkom). Najstroži dan posta je 24. decembar/ 6. januara a taj dan se zove „sočelnik“ (nastalo od reči „sočelnik“ koja je ime za sočivo – kašu od sušenih zrna). Ovaj post ima svrhu da vernike spremi za dostojno slavljenje rođenja Gospoda isusa Hrista, a njegova istorija ne obiluje jasnim svedočanstvima. Smatra se da je ovaj post u Antiohijji počinjao 1. decembra, a Carigradski sabor odredio je da ovaj post treba početi 15. novembra.




spcoluzern.ch

Zašto se Srbi ljube tri put?




Nema tog mangupa koji neće iskoristiti priliku da zgodnu strankinju koju je tek upoznao srdačno zagrli i poljubi tri puta u obraz uz obavezno objašnjenje - tako se Srbi pozdravljaju. Zbunjena neposrednošću, ali i brojem poljubaca, lepa Francuskinja, Španjolka ili možda Italijanka nema izbora nego da se prepusti čarima domaćih običaja. Ipak, iako zgodan izgovor da se iskamči koji poljubac više, običaj ljubljenja tri puta, prema tvrdnjama etnologa, a nasuprot raširenom verovanju, nije tradicionalan srpski pozdrav.

Etnolog Dragomir Antonić objašnjava da je ovaj običaj u Srbiji zaživeo tek tokom poslednjih decenija dvadesetog veka. Ranije su se Srbi prilikom susreta ljubili dvaput kao i većina drugih naroda.

- Sećam se da je, kada sam bio dečak, bilo uobičajeno da se prijatelji i rođaci prilikom susreta poljube u oba obraza po jednom - priča Antonić.

- Tri poljupca kao pozdrav karakteristična su za Crnu Goru, pre svega za Vasojeviće. Reč je o pravoslavnom pozdavu koji simboliše Sveto trojstvo - Oca, Sina i Svetog duha. Vekovima je to bio način da se iskaže pripadnost pravoslavnoj veri.

U Srbiji, objašnjava naš sagovornik, ovaj običaj je prihvaćen pre svega zahvaljujući medijima. Na talasu povratka religiji i pravoslavlju Srbi su veoma brzo prihvatili tri poljupca kao tradicionalan način pozdravljanja i deo svog identiteta. U toj meri da i prilikom dolaska stranih političara, glumaca ili pevača mediji pomno prate koliko se puta gost poljubio sa domaćinima i šta je na taj način želeo da poruči.

Tako su tri poljupca hrvatske pevačice Tereze Kesovije sa voditeljem Ognjenom Amidžićem protumačena kao izraz poštovanja i pomirenja sa Srbijom. Kada se Džoni Dep u Drvengradu tri puta srdačno celivao sa Emirom Kusturicom bila je to samo još jedna potvrda njegove ljubavi prema našoj zemlji.

Srbi i Crnogorci nisu, međutim, jedini koji su celivaju tri puta. Često uz čvrst zagrljaj to čine i Rusi, ali i Egipćani, Švajcarci, Belgijanci i, u nekim delovima zemlje, Francuzi. U Italiji uobičajena su dva poljupca, ali se mladi sve češće prilikom pozdrava ljube tri puta. Hrvati i Bošnjaci ljube se dvaput, po jednom u oba obraza, kao i Grci. U Valoniji, francuskom delu Belgije, poznanici se ljube jednom.

Svinjski grip zamalo nije proterao celivanje u obraz iz Francuske. Ipak, narod po kojem je jedna vrsta poljupca dobila ime nije se dao. Broj poljubaca se razlikuje od regiona do regiona, a postoji i šala koja kaže da možete znati u kojem francuskom gradu se nalazite na osnovu toga koliko puta se tamo ljube. Slično srpskim mangupima sa početka teksta, i Francuzi imaju običaj da posle dva poljupca sa devojkom kažu: "U mom kraju ljubimo se četiri puta". Ako se curi svidi nasrtljivac, ona uz osmeh odgovori - "Kod nas je običaj osam puta".




(trojka.rs/izvor: Novosti)

Šta se jede za Novu godinu širom sveta?

U novogodišnjoj noći ili na prvi dan Nove godine narodi širom sveta jedu hranu za koju veruju da će im u godini koja dolazi doneti blagostanje, sreću, uspeh i zdravlje. Neki veruju da sve, pa tako i hrana u obliku kruga, donosi sreću jer je simbol zaokruženog ciklusa jedne i početak druge godine. Prema tom verovanju, čekajući Novu Holanđani jedu krofne, Filipinci okruglo voće, a Amerikanci pasulj. U Grčkoj se u novogodišnjoj noći poslužuje Vassilopitta ili torta Svetog Vasilija, u koju se pre pečenja utisne novčić.



FILIPINI- VOĆE DONOSI SREĆU
Pri otkucavanju ponoći na satu na Filipinima je važno imati sto pun hrane, što će osigurati blagostanje. Za napredak i sreću za Novu bi trebalo poslužiti i sedam različitih vrsta okruglog voća.

JAPAN - KOLAČ MOČI ZA SREĆU
U Japanu se poslužuju posebno dugački rezanci koji moraju da se posrču "za dug život" u dahu. Blagostanje i zdravlje porodici donosi kolač moči.

AMERIKA - ZELENA HRANA ZA DEBLJI NOVČANIK
Na jugu SAD veruju da priprema crnog pasulja u novogodišnoj noći donosi sreću. Novac donosi zelena hrana kao što su grašak, spanać ili kupus, boje koje podsećaju na dolar.

AUSTRIJA - PRASE ZA BLAGOSTANJE

Austrijanci na Novu godinu pripremaju svečani ručak koji uključuje prasetinu, kao simbol sreće i blagostanja. A za desert sladoled od mentola u obliku deteline s četiri lista. To su glavni uslovi za osiguravanje sreće u novoj godini za taj narod.

SICILIJA - LAZANJE
Stari sicilijanski običaj kaže da će sreća u novoj godini doći onima koji na Novu godinu jedu lazanje, a nesreća sledi svima koji na taj dan jedu makarone ili bilo koju drugu testeninu osim lazanja.

ŠPANIJA - GROŽBE U PONOĆ
Kad zakuca ponoć, Španci odmah jedu 12 zrna grožđa - po jedno zrno za svaki mesec, da bi bili srećni cele iduće godine.

NORVEŠKA - PUDING OD PIRINČA
Za Novu godinu Norvežani se časte pudingom od pirinča, a unutra sakriju jedan badem. Ko u svojoj posudici dobije baš taj badem, biće srećan cele godine.

NEMAČKA - KUPUS

Kupus igra glavnu ulogu na trpezi Nemaca za vreme novogodišnjih praznika, a jede se i služi na više načina. Omiljen je onaj koji se služi dinstan sa svinjskim kobasicama ili šniclama. Na stolu se mora obavezno naći i neko prženo testo, a najčešće su u pitanju krofne punjene džemom ili nekim drugim nadevom. Praznična večera se završava tako što svako pojede po jedno malo prase napravljeno od marcipana, jer se veruje da to donosi sreću.

BRAZIL - SOČIVO ZA NOVU GODINU

Prvo jelo koje se obavezno služi u brazilskim domovima za Novu Godinu je supa od sočiva sa pirinčem. Ritual kojim bi trebalo osigurati dobre novčane prilike u narednoj godini podrazumeva konzumiranje nara, a sedam zrna ovog voća je dovoljno da se obezbedi dobra sreća u predstojećih 12 meseci. Na prazničnoj trpezi nalaze se i specijaliteti od svinjskog mesa, ali se tog dana ne služi meso krabe, kao ni ćuretina jer se za njih veruje da donose nesreću.

ITALIJA - HEDONIZAM NA DELU

Hedonizam za stolom slavi se u Italiji tokom čitave godine, ali svoj vrhunac dostiže upravo za vreme praznika. Među omiljenim jelima koja se spremaju za novogodišnje praznike su razne vrste ribe, obično dimljene i dobro usoljene, kao i pasta "vermičeli", ono što bismo mi najpre prepoznali kao zapečene makarone, te pečena ili pržena jegulja i specijalni hleb "penetone". Ovaj hleb je često slatkastog ukusa, različitih oblika, dekorisan kandiranim voćem i bademima, te može služiti i umesto dezerta.

GRČKA - VASILOPITA

Vasilopita je vrsta kolača koja se služi u grčkim domovima oko Nove godine, a slična je našoj česnici. Testo se razlikuje od kraja do kraja Grčke, ali im je svima zajedničko da se unutar kolača sakrije dukat, kolač se zatim deli među članovima porodice, a onaj ko ima najviše sreće da izvuče kovanicu može se nadati berićetnoj godini. Što se mesa tiče nezaobilazna je i ćurka punjena nadevom od kestena i grožđa.


blic

NOVA GODINA KROZ ISTORIJU I OBIČAJE



Simbolično, Nova godina predstavlja obnavljanje života, a običaji vezani za taj dan vuku korene iz daleke prošlosti. Slavljenje odlaska stare i dolaska nove godine prastari je religijski, društveni i kulturni obrazac u skoro svim delovima sveta.



Istorija proslavljanja Nove godine nije pouzdano utvrđena, ali se smatra da su Vavilonci to činili još pre 4.000 godina. Interesantno je i da je vavilonska Nova godina trajala 11 dana, a svaki dan slavio se na specifičan način.



Rimljani su slavili Novu godinu u zavisnosti od kalendara koji se menjao sa svakim novim vladarom i uskoro izgubio usklađenost sa Suncem. U želji da ispravno postavi kalendar, rimski Senat je 153. god. pre Hrista ustoličio 1. januar za početak Nove godine, no, varijacije su se nastavile sve dok Cezar 36. god. pre Hrista nije odredio konačni kalendar, vraćajući 1. januaru počasnu titulu prvog dana u godini. Zanimljivo je da je to ponovno usklađivanje kalendara sa Suncem produžilo godinu na čak 445 dana.



Jelka, parada i buka



Nemci su, prema jednom od niza tumačenja, prvi u 16. veku uveli običaj kićenja jelke. Legenda kaže da je kićenje započeo utemeljitelj protestantizma Martin Luter.



Luter je šetajući kroz šumu bio zadivljen hiljadama zvezda koje su svetlucale kroz granje jela. Toliko je bio očaran prizorom da je odsekao malo drvo i odneo ga kući svojoj porodici. Da bi oživeo istu lepotu koju je video u šumi, zakačio je i male sveće na grančice. U Evropi i Americi kićenje jelke postaje popularno u 18. veku.



I danas se širom sveta, uz mnogo buke i pompe, šampanjac, razmenu poklona i vatromet slavi nastupajuća godina. Jedan od najatraktivnijih simbola jeste novogodišnja parada, uobičajena kod mnogih naroda. Sama ideja stvaranja zaglušujuće buke uoči ispraćaja stare i dočekivanja nove godine potiče iz rituala teranja zlih demona koji prete uništavanjem useva. Zato u novogodišnjoj noći na raznim krajevima sveta ne iznenađuju sazvučja lonaca, čaša, zvona, bubnjeva, sirena, vatrometa i muzike.



Okupljanje ljudi za Novu godinu, danas široko rasprostranjeno u mnogim krajevima sveta, ipak je i dalje najraširenije u ruralnim krajevima i zatvorenijim zajednicama. Taj običaj vuče korene iz vremena kad su otvorena vrata domaćinstva označavala otvorenost čestitarima, prijateljima i poznanicima i putnicima namernicima.



Nova godina je tradicionalno i vreme okupljanja – porodičnog, s prijateljima, proslava nove godine, i to u svečanim odelima, s posebnom brigom o izgledu, ukrašavanjem enterijera i eksterijera



Iako mnogi misle da su novogodišnja zaricanja novijeg datuma, tradiciju su započeli još Vavilonci, a njihova je odluka nalagala vraćanje pozajmljenog oruđa za rad. Moderna zaricanja najčešće se odnose na prestanak pušenja, držanje dijete, zdrav način života, štednju, više učenja, vernost...



U Evropi – grožđe, bademi, krofne



U pogledu savremenih običaja, svaka zemlja ima i poneku specifičnost.



U Grčkoj se proslava poklapa s proslavom Svetog Vasilija, dana jednog od osnivača Grčke pravoslavne crkve. Tada se servira vasilopita ili torta svetog Vasilija, u koju se utisne srebrni ili zlatni novčić. Ko novčić pronađe, biće posebno srećan u Novoj godini. Vasilije je ujedno i "glavni krivac" zašto se u ponoć dečje čizmice pune poklonima.



Danci u novogodišnju noć ulaze s mnogo razbijenih tanjira ispred kućnog praga. Stari tanjiri čuvaju se cele godine i u ponoć se bacaju pred ulazna vrata prijatelja. Mnogo razbijenih tanjira simbolizuje društveno bogatstvo – prijatelje.



Austrijanci na Novu godinu, kao desert uz svečani ručak, pripremaju sladoled od mentola u obliku deteline s četiri lista.



Stari sicilijanski običaj nalaže da će sreća doći onima koji na Novu godinu jedu lazanje. Kad zakuca ponoć, Španci moraju pojesti 12 zrna grožđa – po jedno za svaki mesec.



Norvežani se časte pudingom od pirinča u kojem je skriveno jedno zrno badema. Osobu koja pronađe badem pratiće sreća.



Holanđani se za doček pripremaju pekući krofne jer veruju da to donosi sreću.



Italijani najbučnije proslavljaju Novu godinu, jer što je buka veća to će zlo brže pobeći. Iz kuće bacaju sve stare, nepotrebne stvari, od nameštaja do odeće, i to kroz prozor.



Smehom protiv zlih duhova



U SAD je Nova godina glavni društveni praznik, a doček na Tajms Skveru u Njujorku direktno se prenosi po celoj Americi.



Australija i njen glavni grad Sidnej tradicionalno su jedna je od vodećih novogodišnjih destinacija brojnih turista iz sveta koji su željni Sunca i čiji se broj kreće i do 300.000. Domaći i gosti, više od 1,2 miliona njih, svake godine uživa na ulicama Sidneja u blagodetima toplog leta i fascinantnog vatrometa koji se može videti u krugu od 16 km od Sidneja.



Ljudi u Japanu provode nedelje planirajući novogodišnju proslavu unapred i tokom celog decembra održavaju zabave pod nazivom bonenkai, kojima je cilj da se ostavi loše za sobom i pripremi za nov početak. Za Novu godinu nabavlja se posebna dekoracija za vrata i dvorište, za koju se veruje da donosi zdravlje i dug život. Deca dobijaju otošidamas – mali dar s novčićem u sredini.



Japanska tradicija nalaže i opaštanje svih nesporazuma i nerazumevanja u porodici i među prijateljima kako bi se u Novu godinu ušlo potpuno čisto. Zvona budističkih hramova zvone 108 puta kako bi oterala 108 ljudskih slabosti, a nakon toga se svi smeju terajući smehom zle duhove.



Kubanska tradicija nalaže da se u ponoć pojede 12 grejpova, koji simbolizuju mesece u godini, a poštovanje tog običaja treba da donese sreću.



Na Filipinima je bitno pri otkucavanju ponoći na satu imati sto pun hrane, što osigurava blagostanje u nadolazećoj godini.



U Brazilu je običaj da se u novogodišnjoj noći nosi bela odeća za sreću i mir u godini koja sledi.



Cela Latinska Amerika uoči Nove godine traži gaćice određene boje, u zavisnosti od zemlje do zemlje – crvene, roze ili žute. U nekim zemljama običaji nalažu da se veš obuče naopačke.



U gotovo svim narodima ponoć se dočekuje upućivanjem najlepših želja i poljupcem koji nije samo deljenje trenutka euforije, već i zavet bliskosti u dolazećih 12 meseci.



Verovanja i praznoverja



Razni obredi, verovanja i praznoverja nastala su iz želje za čišćenjem, teranjem zlih demona i prizivanjem dobre sreće, a neka od njih zadržala su se sve do danas:



– Širom sveta rođeni 1. januara smatraju se rođenim pod srećnom zvezdom.



– Prva osoba koja uđe u kuću iza ponoći imaće poseban uticaj na domaćinstvo u novoj godini, a praznoverje još kaže da se dobrom možete nadati bude li to visok, tamnokos i naočit muškarac.



– Posao koji inače obavljate dobro je i s merom ga obavljati i 1. januara te ga uspešno okončati.



– Želite li dobru i uspešnu godinu, nikako je ne smete dočekati s dugovanjima. Svoje račune podmirite, tako da u novu godinu uđete poravnatih računa, što će obezbediti blagostanje.



– Sve novčanike napunite novcem, kažu verovanja, i finansijsko će vas blagostanje pratiti cele godine.



izvor: NET

Širom sveta postoje najrazličitiji i najčudniji običaji proslave Nove godine.
...

1. Spaljivanje fotografija

Kako smo navikli na spaljivanje Fašnika za maškare, ovaj običaj i nije toliko neobičan te iz tog razloga počinjemo s njim. Naime, stanovnici Ekvadora u novogodišnjoj noći spaljuju fotografije raznih osoba ili događaja kako bi se riješili prošlosti, a cijela zemlja osvjetljena je zbog krijesova. Lijep prizor, zasigurno simpatičniji od petardi.

2. Isti skeč na televiziji od 1972.

Ni ovaj običaj nije strašno neobičan, s obzirom na to da svake godine imamo priliku gledati Sam u kući te nam Božić nije Božić bez malog Kevina. Ipak, u Njemačkoj je tradicija nešto dulja pa se isplati spomenuti kako kratki britanski komični skeč ''Dinner for one“ Nijemci za Novu godinu gledaju već 39 godina. Štoviše, toliko su navikli na njega da u svakodnevnom govoru upotrebljavaju neke fraze iz komedije.

3. Skakanje sa stolaca u ponoć

Danci imaju čudan način odbrojavanja sekundi do ponoći. Ako se nađete u nekom danskom domu za Novu godinu, nemojte se začuditi ako se domaćini nešto prije ponoći popnu na stolce, a zatim skoče. To je za njih način da skoče u mjesec siječanj, otjeraju zle duhove i donesu sreću.

4. Bacanje posuđa na tuđi prag

Svima su nam zabavne grčke svadbe na kojima se razbija posuđe. Priznajte, i vi biste htjeli baciti čašu u pod kako to obično rade pjevači narodnjaka. Ako vam se taj običaj baš jako sviđa, ne morate postati ni turbo-folk pjevač ni udati se za Grka, nego samo otići u Dansku za novu godinu. Osim što ćete skakati sa stolaca u ponoć, nakon tog možete staro posuđe razbijati na susjedovom pragu. Na taj način možete iskaliti svoje frustracije jer vam je pogazio mačku, a on će ujutro biti presretan jer razbijeno posuđe znači da ima puno prijatelja.

5. Nošenje žutog donjeg rublja

Dobro nam je poznat običaj nošenja crvenog donjeg rublja koji je potekao iz Latinoamerike. Međutim, Bolivijci nose žuto donje rublje u kojem čekaju ponoć. Kad ona nastupi, oni se brzo skidaju iz tog donjeg rublja i oblače novo, što je simbolično jer se zbog tog navodno mijenja i njihova sreća (odnosno nesreća).

6. 12 zrna grožđa u ponoć

Nakon što otkuca ponoć, u Španjolskoj ćete morati pojesti 12 zrna grožđa u 12 sekundi. Svako zrno prezentira svaki mjesec nove godine i donosi vam sreću. Ako se ne udavite.

7. Udavače i njihove igre

Nije lako biti neudan, a naročito ne na Novu godinu u Bjelorusiji. Tamo za neudane dame imaju razne igre koje će predvidjeti kada će se i kako koja udati. Npr., ispred svake neudane žene stavi se hrpica kukuruza, a nakon tog pusti se pijetao. Onoj ženi čijoj se hrpi pijetao prvi približi smiješi se brak u narednoj godini. Druga igra je da udana žena sakrije razne predmete u svojoj kući koje neudane žene moraju pronaći. Ona koja primjerice pronađe kruh udat će se za bogatog muža, a ona koja nađe prsten za zgodnog (ja bih rekla pekara i bogatog, ali ja ne živim u Bjelorusiji).

8. Gatanje bez listića čaja

Kada domaćini u Austriji ili Njemačkoj počnu vaditi plamenike i žličice, nemojte se preplašiti, niste se našli u nekom nepoznatom narkomanskom krugu. Naime, oni na taj način gataju. Otopljeno olovo ubace u vodu i ovisno o tome koji oblik olovo poprimi, znat ćete što očekivati u sljedećoj godini. Npr., ako je oblik prsten, znači da možete očekivati vjenčanje (možda bi taj običaj trebalo predstaviti i u Bjelorusiji, čisto da udavače budu posve sigurne).

9. Proslava Nove godine na groblju

Nije ništa neobično u tome da bitne događaje u životu podijelite s ljudima kojih više nema. Međutim, složit ćemo se u tom da je malo.. pa, jezivo. Nakon mise, Čileanci odlaze na groblje i na stolcima dočekaju Novu godinu sa svojim pokojnicima.

10. Čišćenjem do čistog duha

Ako imate opsesivno-kompulzivni poremećaj čišćenja, Čile je vaša novogodišnja destinacija. Na Staru godinu, Čileanci opsesivno pospremaju, a samu Novu godinu dočekaju tako da vodu bacaju kroz prozor kako bi očistili godinu iza sebe.

Izvor: FEMALE (Sanja Srdić)

NOVOGODIŠNJI KONCERT FILHARMONIJSKOG ORKESTA U BEČU ( tradicija)

Najpoznatiji novogodišnji koncert na svetu, posvećen pre svega delima dinastije Štraus (Johann Strauss otac, Johann Strauss sin, Eduard Strauss i Josef Strauss). Koncert je prvi put održan 31. Decembra 1939 godine, a od 1941 se tradicionalno održava 01. Januara svake godine. Cvetni aranžmani su od 1980 godine deo tradicije i poklon su grada San Remo. Koncert se prenosi uživo od 1959 godine u preko 70 zemalja na svetu.

Koncert se održava u objektu udruženju ljubitelja muzike "Musikverein", koji je sagradjen 1860 godine i predstavlja kako vizuelno, tako i akustičko remek delo.

Bečki filharmonijski orkestar je do nedavno svakog 31. Decembra održavao generalnu probu novogodišnjeg koncerta. Probi su prisustvovali samo pozvani gosti i porodice članova orkestra. U medjuvremenu je generalna proba prerasla u takozvano javno, "pred premijerno" izvodjenje.

Cene ulaznica za novogodišnji koncert 01.01.2012 u 11:15

EUR 5.500.- / Kategorija 1
EUR 4.500.- / Kategorija 2
EUR 4.000.- / Kategorija 3/4
EUR 3.500.- / Kategorija 5
EUR 3.000.- / Kategorija 6/7
EUR 2.500.- / Kategorija 8/9


Cene ulaznica za pred-premijeru 31.12.2011 u 19:00

EUR 2.000.- / Kategorija 1
EUR 1.800.- / Kategorija 2
EUR 1.600.- / Kategorija 3
EUR 1.500.- / Kategorija 4
EUR 1.200.- / Kategorija 5
EUR 1.000.- / Kategorija 6
EUR 900.- / Kategorija 7
EUR 600.- / Kategorija 8
EUR 500.- / Kategorija 9

Izvor: Wikipedija

Kako se obeležava Božić i Badnji dan

Sve evropske razlike nestaju o božićnim praznicima bez obzira što su i dalje u upotrebi dva kalendara. Poljaci ne Badnje veče gledaju u zvezde, Englezi kače čarape, Česi sreću traže u jabuci...



ISTI praznik, slične navike, a opet, sve različito. Božić je, po gregorijanskom kalendaru, prošao još pre dve nedelje, ali to ne znači da neka deca na zapadu, igrom slučaja, poklone neće dobiti baš 6. januara, na julijanski Badnji dan, naravno, ne zbog pravoslavnih običaja, već iz sasvim drugih razloga. U Španiji i Italiji, mališani se, tako, raduju baš ovog dana, a poklone im ne donose ni Deda Mraz, ni Sveti Nikola, ni Božić-Bata, ni Santa Klaus, već Sveta tri kralja na Iberijskom poluostrvu, a veštica Befana na Apeninima!


Mali Nemci, Belgijanci i Poljaci, opet, poklone otvaraju dvaput, prvi put već 6. decembra, kada ih poseti Sveti Nikola, a drugi put, kad i većina ostalih, u božićnu noć. Najmlađi Francuzi poklone ne otvaraju u ponoć, već kad se probude, na Božić, ujutro, ostavljajući Deda Mrazu fore da ih sve obiđe tokom noći.

Malim Skandinavcima pokloni stižu 13. decembra, na dan Svete Lucije! Darove na ovaj dan dobijaju i mališani u nekim delovima Italije.

Karakteristično za sve je, ipak, da se Božić provodi u krugu porodice, dok se, po pravilu, prethodne noći, praznik dočekuje na misama.

Glavna karakteristika su bogate trpeze, mada i tu, opet, ima izuzetaka.

U Poljskoj na Badnje veče na meniju je uglavnom riba. Deca pogledom na nebu traže prvu zvezdu, što je znak da se počne s prazničnom večerom. Slavi se tri dana, a punjena ćurka je glavna ponuda na stolu.

U Češkoj se tradicionalno jede šaran, a pronađena zvezda u presečenoj jabuci donosi sreću. Riba je glavno jelo i kod Mađara i Slovaka.

U Nemačkoj, u kojoj su izmislili kićenje jelke, rado jedu gusku s kupusom i krompirima, a naročitu pažnju poklanjaju kićenju kuća i stanova. Pripremaju suve poslastice, a omiljen im je kolač sa marcipanom, medom, kandiranim voćem, suvim grožđem, rumom i bademom, preliven šećernom glazurom.

Običaji se u Italiji često razlikuju od regiona do regiona, ali kolač panetone, nastao još daleke 1490. u Milanu, je neprevaziđen. Italijani su nenadmašni i u pravljenju božićnih jaslica. Jelku kite 8. decembra.

Kod Danaca, glava kuće otvara slavlje paljenjem sveća, a onda članovi porodice zapevaju držeći se za ruke oko jelke. Za stolom kreću od usoljene haringe, preko ćurke, do sutlijaša s bademima.

Austrijanci sa praznovanjem počinju već 1. decembra, uz mnogo dekora i slavlja. Francuzi jedu guščju džigericu i školjke, a zaslađuju se ledenim ili tradicionalnim rolatima.

Britanci, koji su izmislili božićne čestitke, sakrivaju novčiće i druge predmete u tradicionalni kolač puding. Deca poklone očekuju u okačenim čarapama. Novčiće u hrani kriju i Belgijanci, a najradije jedu gusku ili patku, mada im ni podvarak nije mrzak.

Iako su pravoslavci, Grci Božić slave po gregorijanskom kalendaru, poklone otvaraju 1. januara, a uz pečenje jedu Hristov hleb. Deca uz pesmu skupljaju darove od vrata do vrata, baš kao i u Velikoj Britaniji.

I Rumuni Božić slave po gregorijanskom kalendaru, deci se daruju slatkiši, a kapije na kućama su otvorene. Tradicija je da se žrtvuje prase, nekoliko dana pre Božića.

Španci poklanjaju korpe sa suvim voćem, kolačima i vinom, a na meniju najčešće imaju jagnjetinu, ćurku ili morske plodove. Portugalci jedu bakalar na maslinovom ulju, a pokloni se otvaraju uz gošćenje pomorandžama. Portugalci veruju da se za Božić javljaju duše mrtvih, pa im za trpezom ostavljaju prazno mesto. Za večeru spremaju 13 vrsta kolača.

Bugari, tako, za Badnje veče pripremaju, u zavisnosti od kalendarske simbolike kojoj se priklanjaju, sedam, devet ili dvanaest različitih posnih jela. Skandinavci su za Božić zadržali naziv imena jednog od predhrišćanskih slavlja, jul.

Irci ne sklanjaju trpezu ni posle večere, za slučaj da ih poseti namernik. Pre odlaska na misu, inače, Deda Mrazu ostavljaju čašu viskija da se okrepi, a njegovim irvasima - šargarepu.


novosti

Crvena tera zlo i donosi radost


U proslavi Kineske nove godine, koja će početi 23. januara, crvena boja je neizostavna, kao i crveni lampioni - simbol radosti u kući i odbrane od zlih duhova.






Crvena boja ima kompleksna značenja u kineskoj kulturi, zavisno od konteksta u kojem se koristi. Uvek nosi pozitivnu poruku.


Prema gledištu koje potiče još iz praistorije, crvena boja eliminiše zlo i označava povoljne prilike. Crvena je boja krvi, vatre ali i sunca, simboliše snagu, život, toplinu i slavlje.


U Kini postoji običaj da se deca daruje novcem u crvenim kuvertama.


Tokom istorijskih epoha poštovanje crvene boje nije se promenilo. U slavljeničkim običajima crvena boja povećava atmosferu slavlja i sreću. To je jedina boja koja daje toplinu i svetlost u noći.


Kinezi 23. januara dočekuju 4709. godinu koja će trajati do 9. februara 2013, a u znaku je Zmaja.


Kinezi veruju da se uoči praznika moraju očistiti svi uglovi kuće, suvišne stvari trebalo bi izneti i ponuditi ih drugim ljudima, a Novu godinu treba dočekati u novim papučama!


I, naravno, crvena boja dominira svuda.

(Srna)

KINESKA NOVA GODINA


Kineska Nova godina je poznata kao Prolecni fastival, buduci da pocinje u rano prolece. Pocetak proslave datira u suvise daleku proslost, da bi se mogao precizno utvrditi. Iako ima mnogo nagadjanja svi se slazu, da rec �nian�, sto znaci �godina� u savremenom kineskom jeziku, oznacava zivotinju koja napada ljude uoci nastupajuce lunarne nove godine. Prema jednoj legendi, neman Nian je imala tako velika usta da je mogla da proguta i nekoliko ljudi odjednom. Svi su se plasili, ali jednog dana starac joj je prisao i rekao:
Cuo sam da si veoma mocna, ali se pitam da li smes da progutas i mesozdere umesto ljudi koji su tvoji najveci neprijatelji? Nian je prihvatila izazov i progutala mnoge mesozdere i grabljivice, koji su povremeno napadali ljude i njihovu stoku. Pokazalo se da je starac bio preruseni bog i da su posle ovog dogadjaja nestali i bog i neman. Nian je nestala, a preostale zivotinje su se krile u sumama pa su ljudi nastavili bezbrizniji zivot. Starac je pre nego sto je nestao, dao uputstvo ljudima da stavljaju ukrase od crvene hartije (jer se Nian plasi crvene boje) na prozore i vrata na kraju svake godine, kako bi preplasili Nian ako joj padne na pamet da se vrati. Od tada se sa generacije na generaciju prenosi obicaj proslave pobede nad Nian. Tradicija postavljanja crvenih dekoracija i vatrometa vise nema funkciju plasenja mitske nemani, vec stvara svecanu atmosfetu koja vlada na proslavi dolaska Nove godine.
Prolecni fastival je najznacaniji praznik u Kini, te se po znacaju moze porediti sa bozicnim praznicima. Dan kad pocinje praznik se odredjuje po lunarnom kalendaru, a ne po gregorijanskom, tako da datum varira izmedju kraja januara do pocetka februara meseca. Smatra se, da je mesec koji predhodi novoj godini veoma pogodan za poslovne aktivnosti. Obicaj je da se bliznjima i prijateljima daju pokloni, tako da trgovci imaju pune ruke posla. Obzirom da se dolazak nove godine koristi i za obilazak dalekih rodjaka i slicno, ogroman broj ljudi krece na putovanje, sto dovodi do maksimalne cirkulacije u saobracaju zemlje koja ima 1,3 milijarde ljudi. Nekoliko dana pre dolaska nove godine svaka porodica ubrzano i detaljno cisti svoju kucu, kako bi iz nje izbacila nesrecu.

Kako se slavi Božić širom sveta…



Kada je u pitanju proslava Božića svaka porodica ima svoje običaje, ali oni su svi manje-više isti. A da li vas ikada zanimalo kako svoj Božić provode ljudi u Venecueli, Kini ili Rusiji?

Australija

Teško je zamisliti, ali studenti u Australiji u ovim trenucima završavaju svoj letnji semestar. Naime, Australijanci svoj Božić dočekaju na ugodnih 28-35˚C stepeni. Iako su godinama na njihov Božić uticali Englezi, nakon nekog vremena shvatili su da na 35˚C i nije baš izvodljivo peći ćurku. Zato poslednjih godina Australijanci uživaju u pikniku iza kuće na kojem jedu morsku hranu, salate, hladnu piletinu, voćnu salatu…

Kina

Kao što znamo, Kinezi većinom nisu hrišćani. Oni koji slave Božić čine to na sledeći način: svoje kuće okite velikim svetlećim papirnim lampionima, a jelke papirnim lančanim ukrasima i papirnim cvećem. Deca obese velike čarape i čekaju posetu Deda Mraza, kojeg nazivaju Dun Che Lao Ren, tj. “Stari čovek Božića”.

Nordijske zemlje

Finci i ostali veruju kako poklone donose patuljci. Deda Mraza zovu Joulupukki, što znači “božićna koza”. To verovatno potiče iz stare tradicije kad su se ljudi oblačili u kozju kožu i kružili kućama i jeli ostatke božićnih jela. U ranoj hrišćanskoj fazi, običaj da čovek-koza upadne na zabavu bio je zabranjen jer se koza poistovećivala s đavolom. Danci ispred svojih vrata ostavljaju puding od riže za malog vilenjaka Julenissea za kojeg veruju da živi na njihovom tavanu, kako bi čuvao kućanstvo kroz godinu. Zanimljivo je da Norveška svake godine šalje Velikoj Britaniji božićnu jelku, kao uspomenu na norveške oružane snage koje su uprkos nemačkim obalnim snagama za vreme Drugog svetskog rata svaki Božić uspele da Britaniji dostave jednu jelku.

Rusija

Iako je za vreme komunizma božićna jelka bila zabranjena, Rusi i danas imaju običaj da kite drvo. Za razliku od nas koji za Božić volimo dobro da se najedemo, oni poste sve do večere, kada se počaste hranom, koja se sastoji od poriluka, žitarica koje simbolizuju nadu i besmrtnost i od meda i makovih semenki koje osiguravaju sreću, uspeh i odmor. Malim Rusima poklone nosi Babuška, za koju legenda kaže kako je odbila da da prenoćište Trima mudracima, stoga i dan danas luta u potrazi za njima i bebom Isusom i ostavlja poklone u svakoj kući.

Španija i Portugalija

Za ove dve zemlje, božićno razdoblje počinje već 8.12. kada se slavi Bezgrešno začeće, stoga na taj datum kite božićnu jelku. Svake godine, u Španiji se Božić slavi ispred velike gotičke katedrale u Sevilji, gde se odigrava ceremonija pod nazivom “ples šestorice”. Deca poklone dobijaju od Sveta tri kralja, stoga u svojim čizmicama na prozorima ostavljaju slamu i šargarepe za njihove umorne konje. Dana 28.12. mladići pale šibice, a jedan od njih glumi gradonačelnika koji svojim građanima naređuje da na primer očiste ulicu. Ako pojedinac odbije, mora da platiti “kaznu” na tradicionalnoj gozbi.

Venecuela

Božićne jelke u Venecueli su većinom veštačke, s obzirom na to da borovi i ne rastu baš u toj klimi. Vrlo religiozni ljudi u Venecueli ranu misu pohađaju svakodnevno od 18. do 24. decembra. U Karakasu je običaj da se na misu ode na skejtbordu ili rolerima, stoga mnogi zatvaraju svoje ceste za automobile do 8 ujutro. Na Badnjak deca zavežu dugački konopac za svoj nožni palac i obese konopac kroz prozor. Na božićno jutro skejteri koji idu na misu povuku ih za palac. Deca veruju kako poklone donose Sveta tri kralja, stoga ostavljaju slamu za kamile pokraj svojih kreveta, a kada se probude umesto slame nađu poklone. Kao dokaz da su Sveta tri kralja stvarno bila u njihovoj sobi, osim poklona poslužiće i crna mrlja na njihovim obrašćićima koju je navodno ostavio jedan od kraljeva – etiopski kralj Baltazar.

Tajvan

S obzirom na to da je 25. decembra 1947. potpisan ustav Republike Kine, taj dan slavio se kao nacionalni praznik, zbog čega je neslužbeno bio slavljen i Božić. Praznik je ukinut 2001, ali Božić se nastavio slaviti i bez njega.

L & Z

Noć veštica


Noć veštica (engl. Halloween) je svetkovina koja se u pojedinim zemljama proslavlja 31. oktobra, noći uoči Svih Svetih.

Najčešće aktivnosti koje obeležavaju ovaj praznik su: kostimirane zabave, pravljenje lampe od tikve, gledanje horor filmova, čitanje strašnih priča. Deca idu od vrata do vrata, traže slatkiše i uzvikuju „trick or treat“ („smicalica ili poslastica“, u slobodnom prevodu „dajte nam slatkiše ili ćemo inače biti primorani da uradimo nešto nevaljalo“). Irski imigranti su verziju ove tradicije preneli u Severnu Ameriku u 19. veku. Noć veštica se proslavlja u SAD, Irskoj, Kanadi, Velikoj Britaniji, Švedskoj, Porto Riku, Japanu, Novom Zelandu i u nekim delovima Australije.

Istorija

Poreklo ovog praznika datira još od antičke keltske svetkovine „Samhain“. Kelti, koji su živeli na prostorima današnje Irske, slavili su svoju Novu godinu 1. novembra. Noć pred Novu godinu slavili su „Samhain“. Verovali su da se tada duhovi vraćaju na zemlju uzrokujući probleme i uništavajući useve. Keltski sveštenici gradili su ogromne lomače gde su se ljudi okupljali kako bi spalili useve i životinje kao žrtve keltskim božanstvima. U toku proslave nosili su kostime, uglavnom od životinjskih glava i kože.

Legenda o Džek-o'-Lanternu

Običaj dubljenja bundeva zasniva se na irskoj legendi o kovaču Džeku, poznatom po njegovoj domišljatosti ali i škrtosti. Jedna od priča govori kako je prevario Đavola tako što mu je ponudio dušu u zamenu za piće i nakon što se Đavo pretvorio u novčić kako bi platio piće, Džek ga je brzo stavio u džep u kojem je bio krst, zbog kojeg se Đavo više nije mogao vratiti u svoj oblik. Tek nakon što je Džeku obećao da neće tražiti njegovu dušu još deset godina, Džek ga je izvadio iz džepa. Nakon deset godina opet je prevario Đavola tako što ga je zamolio da mu doda jabuku sa stabla, ali je na kori stabla brzo nacrtao krst, tako da ga Đavo ponovno nije mogao dohvatiti. Kada je Džek umro, nije bio primljen zbog svog grešnog života u Raj, a na vratima Pakla dočekao ga je Đavo i poslao natrag u mrak, a da ga se reši dao mu je komad uglja. Džek je u džepu imao repu, koju je izdubio i stavio u nju ugalj i od tada Džek, koji nikada nije pronašao put kući luta mrakom noseći izdubljenu repu u ruci. Tako je Džek O'Lantern (Džek Fenjer) postao simbol duše koja je prokleta i koja luta između svetova.


wikipedija

I kod mene na prozoru svetli bundeva

Novogodišnji običaji: Španci jedu grožđe, Kinezi sklanjaju noževe, Britanci priželjkuju prvog muškog gosta

Doček Nove godine je najstariji od svih praznika, a prvi put je obeležen u drevnom Vavilonu, pre oko 4.000 godina i od tada su se mnogi običaji promenili i ljudi širom sveta je slave na drugačije načine.



Prema antičkim autorima, proslavljanje Nove godine je nastalo od svetkovine rađanja Sunca, i tokom istorije, kako su se menjali religijski sistemi menjali su se i kalendari i načini računanja vremena, pa i dan kada se dočekuje Nova godina.

U antičkom Rimu ona je počinjala na martovske kalende 1. marta. U Vizantiji početak godine je bio 1. septembar. Prvi januar (januarske kalende) bio je u antička vremena dan kada su u Rimu konzuli stupali na dužnost. Tada je priređivano opšte slavlje uz međusobna čestitanja i deljenje poklona.



Hrišćani su vekovima zazirali od obeležavanja Nove godine zbog protivljenja paganskim tradicijama, pa se tek od 12. veka postepeno prihvata 1. januar kao početak kalendarske godine.

Razne kulture i religijski sistemi imaju različite običaje vezane za doček Nove godine, ipak Gregorijanski kalendar danas se iz praktičnih razloga koristi u gotovo celom svetu.

Španci jedu grožđe, a Grci kolač sa novčićem
Svaka zemlja ima svoje novogodišnje običaje: Španci, na primer, u ponoć jedu grožđe i to po 12 zrnaca grožđa da bi bili srećni svih 12 meseci u godini, Grci jedu kolač u kojem se nalazi novčić, koji u Novoj godini donosi sreću - prvo parče hleba je za malog Isusa, drugo za oca kuće, a treće za kuću, a ako se novčić nađe u trećoj kriški, te godine će rano doći proleće, a porodica se može nadati sreći cele godine.

Japanci čiste kuću
Japanci doček Nove godine obeležavaju ceo dan. Oni počinju u jutarnjim satima kada čišćenjem kuća, procesom poznatim kao "ousouji", simbolično "teraju prašinu" iz prošlosti i pripremaju dom za uspešnu novu godinu.

Završni čin proslave u Japanu je slušanje zvonjave sata koji se oglašava 108 puta čime se smatra da je oterana nesreća, nezadovoljstvo i sebičnost.

Tradicija da se u novogodišnjoj noći napravi buka potiče još iz srednjeg veka kada su ljudi zveckajući išli ulicama kako bi rasterali zle duhove. Kasnije su na red došli bubnjevi, crkvena zvona i svi drugi instrumenti.

U Brazilu se nosi bela odeća
U Brazilu pored, neverovatnih žurki za doček, kada je poznata plaža Kopakabana puna posetilaca, postoje i tradicije koje obavljaju žitelji te zemlje čime pozdravljaju sledeću godinu.

U toj zemlji je običaj da se u novogodišnjoj noći nosi bela odeća za sreću i mir u godini koja sledi. Nakon slavlja u ponoć uz muziku, vatromet i večeru, Brazilci odlaze na plažu gdje preskaču "sedam talasa", bacaju cveće u okean, dok neki pale sveće u pesku što predstavlja drevne rituale koji treba da donesu sreću i bogatstvo u narednoj godini.

U Kolumbiji pale lutku sa starim stvarima
U nekim gradovima Kolumbije, porodice simbolično slave odlazak stare i dolazak nove godine, zabavljajući se lutkom. Velika, muška lutka predstavlja staru godinu, a članovi porodice umotavaju je u različite materijale i na kraju, tačno u 12 sati, zapale.

Ponekad se u lutku stave petarde i obavezno stare stvari koje porodici više nisu potrebne. To su stvarčice koje nas podsećaju na tužne uspomene i nešto što želimo da zaboravimo. Paljenje tih stvari simbolično znači da se ostavljaju sve loše stvari iz stare godine i pozdravlja je na nova, srećnija godina.

Nemci slave uz vatromet, a Britanci brinu zbog prvog gosta
Nemcima je nezamisliva novogodišnja noć bez vatrometa, dok Britanci strepe ko će im prvi doći u goste, jer, prema starim verovanjima, to znači koliko će imati sreće u novoj godini.



Ako im u goste bane muška osoba sa poklonima, pravi su srećkovići, ali je loše ako je prva gošća ženska osoba.

U Kini se uklanjaju noževi iz kuće
Na Novu godinu u Kini sva su vrata ukrašena nečim crvenim, jer je crvena boja simbol sreće i veselja. Iako sve porodice pripremaju slavlje na novogodišnju noć, iz domova se sklanjaju svi noževi na 24 sata, da se niko ne bi povredio jer bi ta nezgoda značila da je ta osoba "prerezala", odnosno sprečila porodičnu sreću u predstojećoj godini.



Obzirom da se dolazak Nove godine koristi i za obilazak dalekih rođaka veliki broj ljudi kreće na putovanje, što dovodi do gužvi u saobraćaju zemlje koja ima 1,3 milijarde ljudi.

Nekoliko dana pre dolaska Nove godine svaka porodica ubrzano i detaljno čisti svoju kuću, kako bi iz nje izbacila nesreću. Vrata i prozori se dekorišu ukrasima od hartije koje tretiraju teme sreće, bogatstva, dugovečnosti i srećan brak sa mnogo dece.

Nekada su Kinezi na taj dan prinosili darove bogovima, a noć u kojoj se proslavlja dolazak Nove godine provodi se u krugu porodice.

Autor: Tanjug

Nova godina vraća stare običaje?

U ponedeljak u ponoć, milioni ljudi širom sveta proslaviće Novu godinu, mnogi uz čestitke i šampanjac i svoje stare običaje.



Neki će, poput Francuza ulazak u Novu godinu obeležiti poljupcem ispod imele, drugi će, pak, kao Španci jesti grožđe, dok će Danci u Novu godinu skočiti sa stolice.

Nova godina, jedna od najstarijih proslava na svetu, ima razne forme, od tradicionalnih do uvrnutih, ali većini je zajedničko to što ljudima omogućava da se malo opuste nakon duge i naporne godine.

Za mnoge to znači okupiti se sa prijateljima i slaviti uz bogatu trpezu sve do ranih jutarnjih sati. Prelazak iz jedne u drugu godinu obično je bučan, uz pesmu, petarde i vatromet, ne bi li se tako rasterali zli duhovi, kako se nekada verovalo.

Pojedini narodi imaju čudne običaje koji su često proizvod sujeverja.

U Danskoj, ljudi se penju na stolice i zajedno skaču tačno u ponoć kako bi odagnali lošu sudbinu. Danci imaju, takođe, običaj da razbijaju tanjire o vrata svojih prijatelja - što je više srče, više će biti prijatelja u novoj godini.

Španci gutaju po jedno zrno grožđa za svaki otkucaj sata u ponoć kako bi bili sigurni da će im svaki mesec u sledećoj godini biti srećan i berićetan.

Na Filipinima, slavljenici nose odeću na tufne za koju veruju da donosi sreću. U pojedinim južnoameričkim zemljama, ljudi oblače rublje jarkih boja protiv uroka - crveno za sreću u ljubavi, žuto za novčani dobitak.

U Finskoj, Nova godina se obeležava tako što se rastopljeno olovo sipa u hladnu vodu. U zavisnosti od oblika stvrdnutog metala, godina će biti dobra ili loša.

Na Novu godinu, Britanci iščekuju prvog gosta: ako bane muška osoba, sreća je osigurana, ali ako je gost žena ne treba gajiti prevelike nade.

U Brazilu je običaj da se u novogodišnjoj noći nosi bela odeća za sreću i mir u godini koja sledi, a Japanci stavljaju u dom grančice jela za dug život, stabljike bambusa za blagostanje i slike rascvetale trešnje za plemenitost.

Istoričari navode da se prelazak u novu godinu slavi već nekoliko milenijuma. Rimljani su proslavljali Novu godinu slično kao i mi danas, ali u martu.

"Nova godina je uvek bio značajan datum u Rimu. To je bio opšti praznik grada. Ljudi su provodili dan zabavljajući se, uz piće i jelo", kaže francuski istoričar Žan Šid sa Francuskog koledža.

Tek je 46. p.n.e. Julije Cezar uveo moderni kalendar prema kojem je 1. januar zvanično označavao početak nove godine.

Srednjovekovna Evropa je proslavljala Novu godinu uglavnom na neki verski praznik, pa čak i Božić.

Godine 1582, papa Grgur XIII reformisao je julijanski u gregorijanski kalendar, čime su ispravljene neke matematičke neusklađenosti. Većina katoličkih zemalja prihvatila je taj kalendar, ali su protestantski narodi počeli da ga primenjuju tek kasnije.

Većina zemalja u svetu danas prihvata 1. januar kao prvi zvanični dan u novoj godini, ali pravoslavna Nova godina, koja se još uvek slavi po julijanskom kalendaru, pada 14. januara, dok se početak kineske Nove godine određuje u zavisnosti od položaja meseca, pa može da padne na bilo koji dan između 21. januara i 20. februara.

Ove godine, Kinezi će ući u Novu godinu 10. februara.

tanjug

Osobe koje su žive balsamovane, zabrana odlaska u WC na tri dana ili odsecanje prsta za svakog preminulog člana porodice samo su neki od najbizarnijih običaja svih vremena.

Evo pregleda nekih od najneobičnijih tradicija na svetu.

1.Svojeručno balsamovanje

U severnom Japanu postoji struja budističkih monaha koji cene svoja tela i posle smrti. Naime, pre nego što napuste ovaj svet, monasi su odlučili da sami sebe mumificiraju. Kako? Tri godine prije nego što se reše da umru monasi se hrane isključivo semenkama i korom drveća, a piju čaj od stabla uruši. Ovakvom ishranom oni praktično „lakiraju“ svoj želudac i creva.
U poslednjoj fazi balsamovanja, monasi se zatvore u grobnicu veličine omanje kutije – taman da u nju mogu da sednu u položaju lotosa. Grobnica ima malu rupicu kroz koju ulazi vazduh, a „živo“ zakopani monah pri ruci ima omanje zvonce, s kojim svako jutro obaveštava ostale da li je još živ.

2.Hrana za ptice

Nekada je na Tibetu delimično postojala praksa da se pokojnik ne sahrani u zemlju kako ga ne bi pojeli crvi. Ono što su oni radili nazivali su nebeska sahrana, jer bi se leš pokojnika raskomadao i bacao na obližnji proplanak kako bi ga pojeli lešinari. Ono što je još bizarnije jeste podatak da su pojedini Tibetanci prvo odvajali meso od kostiju, dok su s druge strane, neki mleli ceo leš i mešali ga sa mlekom jaka. Sve to, valjda, da bi bebe lešinari lakše pojeli obrok!

3.Pokojnik na lomači plus žena

Nekada popularni, a danas gotovo izumrli, hinduistički običaj da se pokojniku koji gori na lomači „pridruži“ i supruga još uvek izaziva suprotna mišljenja. Naime, još uvek se vode rasprave da li su žene pokojnika dobrovoljno uskakale za mužem u plamen ili je društveni pritisak bio toliko jak da nisu smele da odbiju.

4.Ljudske žrtve

U drevnim civilizacijama najnormalnije je bilo nekom bogu prineti i ljudsku žrtvu. U tome su verovatno prednjačile Maje i Asteci. Načini žrtvovanja variraju od odsecanja glave, „živog“ sahranjivanja i spaljivanja, pa do zdravoseljačkog kasapljenja nožem. Žrtve su takođe bile krajnje raznolike – od dece i devica do zatvorenika i neprijatelja. U današnje vreme praksu žrtvovanja ljudi imaju još neke tantričke sekte u Indiji, nekoliko plemena u subsaharskoj Africi, ali i „frikovi“ koje kazneni zakon definiše kao serijske ubice.

5.Ukalupljivanje stopala

Ovaj opštepoznati kineski običaj trajao je deset vekova (od 10. pa sve do početka 20.vijeka). Devojčicama starosti od oko šest godina, u želji da im stopalo ostane dugo svega 10 do 15 centimetara, „bolesna“ zajednica bi odsekla nokte, slomila nožne prste, gurnula ih ispod stopala i umotala noge u krvavu svilu.
U pojedinim slučajevima proces bi bio potpomognut usecanjem tabana. Zbog nedostatka cirkulacije, devojčicama su otpadali prsti i komadi mesa, a posebno je bila na ceni dužina od 7 i po cm. Proces je trajao dve godine, a rezultat deformisanog stopala bio je erotski „potpaljivač“ kineskog muškog roda.

6.Harakiri

Samurajska pravila ponašanja (bushido) tačno propisuju šta je je potrebno da se učini u situaciji kada se padne u neprijateljske šake ili u slučaju izgubljene časti. Ne bi li izbegao sramotu zarobljeništva ili smrti od tuđe ruke, samuraj bi izveo ritual sepuku, poznatiji kao harakiri. Okupao bi se, obukao čisti beli kimono, pojeo svoj najdraži obrok, napisao oproštajnu poemu, a asistent bi mu na tacni donio tantō, ritualni nož. Onda bi samuraj „nabio“ nož sebi u stomak i povukao s leva na desno. Pomoćnik bi tada dovršio posao tako što bi mu odsekao glavu.

7.Odsecanje prstiju

Žene u plemenu Dani u Indoneziji verovatno preživljavaju noćne more na pomisao o smrti u porodici. Možda zbog toga što će izgubiti nekog milog i dragog, ali sigurno zato što će im iseći gornji deo prsta na ruci sa svakim umrlim članom familije. Najbolja stvar koju nekome tamo možete poželeti svakako je - što manje rodbine. Običaj se, na sreću, više-manje prestao praktikovati. Što, naravno, ne znači da će isečeni prsti ponovno da izrastu.

8.Kastriranje

Ljudi bez testisa napisali su nekoliko prilično bitnih poglavlja naše istorije. Bilo da su imali izuzetnu političku moć u carskom Japanu, za vreme vladavine dinastije Ming od 14. do 17. vijeka, bilo da su od 16. vijeka na dalje uveseljavali hrišćansko društvo pevajući u crkvenim obredima. Španija i Italija se posebno ističu. I dok su se teolozi prepucavali da li je uklanjanje testisa greh, Crkva je uživala u njihovim glasovima u Sikstinskoj kapeli, a zahvaljujući papi Leonu XIII i Tomasu Edisonu, imamo i snimak poslednjeg oriđiđi pevačkog kastrata, Alesandra Moresija iz 1908. Naime, Papa je zamolio naučnika da donese svoj fonograf u Sikstinsku kapelu ne bi li ovekovečili taj anđeoski vokal.

9.Polivanje mlade

U nekim delovima Škotske još je na snazi predbračni ritual polivanja mlade svakakvim djubretom. Najčešće se pravi smeša od pokvarenog mleka, jaja, perja i šta god ime se trulo nađe pri ruci. Mlada se time polije i onda šeta po ulici. Poenta je da ako preživi taj užas, sve strahote braka savladaće k'o od šale. Mnogi bi i danas pristali na užas smrdljive smese, samo da ne moraju pola života da provedu u „okovima“ braka.

10.WC zabrana

Etničko društvo Tidong, sa azijskog ostrva Borneo ne veruje toliko u uzdržavanje od predbračnog seksa koliko u uzdržavanje od postbračnog WC-a.
Naime, tri dana posle venčanja mladencima je zabranjeno korišćenje urinarnih i analnih otvora, baš kao i kupanje. Prema ovom sadističkom verovanju, tri dana nesluženja kupatilom trebalo bi rezultirati dugim, srećnim i plodnim brakom, a vrlo verojatno i još dužim sedenjem na wc šolji četvrtog dana. Novopečeni bračni par iz razumljivih razloga pazi koliko i šta jede, faktički ništa, a sve to budno nadgledaju članovi porodice.