Историја

Пре оснивања светских првенстава постојала су бројна друга међународна такмичења. Прва међународна утакмица имала је пријатељски карактер, а одиграна је у Глазгову 1872. године између домаћина Шкотске и Енглеске. На прву такмичарску међународну утакмицу требало је чекати до 1884., када су се у Белфасту сусреле Ирска и Шкотска на првом издању British Championshipa. У том раздобљу фудбал се веома ретко играо изван Велике Британије и Ирске, али након што се сама игра развила и њена популарност проширила, фудбал је постао демонстрациони спорт на Олимпијским играма 1900. и 1904. године (медаље нису биле додељиване). Већ на Олимпијским играма 1908. године фудбал је службено признат као део програма. Фудбал на олимпијским играма тада је организовао Фудбалски савез Енглеске, а наступ је био дозвољен само аматерима. Велика Британија, коју је тада представљала Фудбалска репрезентација Енглеске, освојила је титулу олимпијских победника 1908., а затим га одбранила 1912 на следећим Олимпијским играма.

После свог оснивања 1904. године, ФИФА је покушала створити међународно такмичење у Швајцрској 1906. године. Како су то били рани дани међународног фудбала, сама ФИФА је признала да је то такмичење било неуспешно.

Отишло се толико далеко да се ФА куп понекад назива првим светским првенством због тога што су бројне шкотске и велшке екипе играле на највећем енглеском фудбалском такмичењу. Противаргумент овој тези је што се сви ови клубови налазе унутар граница Уједињеног Краљевства.

Како су Олимпијске игре наставиле са праксом дозволе наступа само аматерима, Сер Томас Липтон организује Sir Thomas Lipton Trophy у Торину 1909. године. Његов турнир био је јединствен по томе што је наступао по један клуб из сваке државе која је добила позивницу за наступ, а тај клуб је представљао читаву нацију. Овај турнир такође у појединој литератури добија титулу првог светскога првенства. На њему су наступали најелитнији професионални клубови из Италије, Немачке и Швајцарске, али је Фудбалски савез Енглеске одбио послати професионалну момчад. Липтон је затим позвао West Auckland Town F.C., аматерски клуб из Дарама са сврхом представљања Енглеске. Уз то што је West Auckland освојио тај турнир, успешно се вратио 1911. године и одбранио титулу, што му је донело трофеј у трајно влсништво, као што су правила одређивала.

ФИФА се 1914. године, сложила у признавању Олимпијских игара као аматерског светског првенства у фудбалу и прихватила се организације такмичења, што је за последицу имало прво интерконтинентално такмичење; наиме, на Олимпијским играма 1920. у белгијском Антверпену тамичила се и Фудбалска репрезентација Египта уз тринаест европских репрезентација. Златну медаљу освојио је домаћин Фудбалска репрезентација Белгије.

После тога дошло је до вишегодишње доминације Уругваја, који је освојио титуле на Олимпијским играма 1924. и 1928. Након Олимпијских игра 1928. године, ФИФА је коначно одлучила организовати властито фудбалско такмичење независно од Олимпијских игара. Због тога што је већ тада био двоструки светски првак (од 1924. ФИФА је ушла у професионално раздобље) и због обележавања стогодишњице независности државе, ФИФА је прогласила Уругвај домаћином првога светскога првенства.

Прво светско првенство



Стадион Сентенарио, место одржавања првога финала светских првенстава у Монтевидеу, Уругвај.

На Олимпијским играма 1932. које су се одржале у Лос Ангелесу, САД, фудбал није уврштен у програм такмичења због слабе популарности игре у САД (амерички фудбал је већ тада био веома популаран). ФИФА и Међународни олимпијски комитет (МОК) нису се успели сложити ни око статуса аматера, што је резултовало избацивањем фудбала са Олимпијских игра. Одлуком да ће Уругвај организовати светско првенство, појавио се проблем с европским државама које нису хтеле слати своје репрезентације на скупи пут преко Атлантског океана све до два месеца пре почетка такмичења. Ипак, тадашњи председник ФИФА-е, Жил Риме (Jules Rimet), успео је наговорити Белгију, Француску, Румунију и Југославију да пошаљу своје репрезентације, тако што им је ФИФА финансирала пут. На крају је у завршном турниру учествовало тринаест екипа; седам јужноамеричких, четири европске, те Канада и САД.

Прве две утакмице светских првенстава одигране су у исто време. Француска је надиграла Мексико резултатом 4-1, док је САД савладала Белгију 3-0. Први гол светских првенстава дао је Француз Лисјен Лоран (Lucien Laurent). У финалу је домаћин Уругвај пред 93.000 гледалаца савладао Аргентину резултатом 4-2 (1-2) и тако постао прва репрезентација с титулом светскога првака.

Остала првенства

Проблеми који су захватали ранија светска првенстава били су тешкоће у прелазима између континената и рат. На првенствима 1934. и 1938. ниједна јужноамеричка држава није хтела играти у Европи због већ наведених разлога осим Бразила, који је био једина јужноамеричка репрезентација која је учествовала на оба првенства. Првенства која су се требала одржати 1942. и 1946. године отказана су због последица која је изазвао Други светски рат.

На првенству у Бразилу 1950. по први пут су се такмичиле британске репрезентације, које су се још 1920. године повукли из ФИФА-е, делом јер нису хтеле играти против репрезентација држава с којима су ратовале, а делом као протест над страним утицајем у фудбалу, . Вратили су се на молбу ФИФА-е 1946. године. На свом другом светском првенству на којему су учествовали (бојкотовали су друго и треће) Уругвај је однео трофеј победника по други пут.

На првенствима између 1934. и 1978. године такмичило се шеснаест репрезентација, осим 1938. када је Аустрија припојена Немачкој и оставила једно место празно, те 1950. када су се Шкоти, Турци и Индијци повукли из такмичења и свели турнир на тринаест екипа, баш као и на првом првенству (Индија се повукла јер њеним играчима није било дозвољено да играју босоноги). Већина репрезентација која су учествовале била је из Европе и Јужне Америке, док су репрезентације из Азије, Северне Америке, Африке и Океаније имале споредне улоге. Све до 1982. године репрезентације које нису биле из Европе или Јужне Америке, а прошле су прва кола турнира, биле су:

САД 1930. године у полуфиналу;
Куба 1938. године у четвртфиналу;
Северна Кореја 1966. године у четвртфиналу;
Мексико 1970. године у четвртфиналу.

Године 1982. године извршено је приширење на 24 екипе у завршном турниру, да би се на првенству у Француској 1998. извршило до данас коначно проширење на 32 екипе, отворивши тиме више места за репрезентације из Африке, Азије и Северне Америке за наступ на завршноме турниру. Једини изузетак је Океанија, којој никада није било загрантовано место на завршном турниру. Екипе из ове четири регије остварују већи успех на неколико задњих турнира, пласирајући се у завршни део који се игра по куп систему. као:

Мексико 1986. године у четвртфиналу, 1994., 1998. и 2006. године у осмини финала;
Мароко 1986. године у четвртфиналу;
Камерун 1990. године у четвртфиналу;
Нигерија 1994. и 1998. године у осмини финала;
Саудијска Арабија 1994. године у осмини финала;
САД 1994. године у четвртфиналу, 2002. године у четвртфиналу;
Јужна Кореја 2002. године завршила на четвртом мјесту;
Сенегал 2002. у четвртфиналу;
Јапан 2002. у осмини финала;
Аустралија и Гана 2006. у осмини финала.

Ипак, европске и јужноамеричке репрезентације су остале доминантне над репрезентацијама с осталих континената. Тако су на првенству у Немачкој 2006. у четвртфиналу играле репрезентације искључиво с та два континента.

За Првенство у Немачкој 2006. 198 држава се покушало квалификовати за завршни турнир, док ће се рекордних 204 репрезентације, покушати квалификовати на Првенство 2010 у Јужноафричкој Републици.

Пехар



Пехар светских првенстава на поштанској маркици у Немачкој

Од 1930. до 1970. победнику првенства додељивао се Пехар Жила Римеа, а то име је добио 1946. по ФИФА-ином председнику Жилу Румеу, оснивачу првога светскога првенства. Пре тога, трофеј се звао једноставно Coupe du Monde. На првенству 1970. године Бразил је освојио наслов светских првака трећи пут, што му је дало право доделе Пехара у трајно власништво. Пехар је украден 1983. године и до данас нико нема информацију где се налази.

После 1970. године, ФИФА користи име Пехар светских првенстава у фудбалу (енгл. 'FIFA World Cup Trophy'), а затим отвара кокурс за дизајнирање новога пехара. Међу 53 представљена модела изабран је онај Италијана Силвија Гаћанијаитал. Silvio Gazzaniga. Пехар је висок 36 центиметара, израђен је од 18-каратнога злата и тежи 6.175 килограма. Подлога се састоји од два слоја полудрагог камења, док су на доњем делу угравиране године одржавања првенстава и њихови победници од 1974. године до данас. Данас се нови пехар не додељује савезима победничких репрезентација у трајно власништво без обзира на број освојених првенстава, него победник чува пехар до следећег такмичења, а после враћања трофеја додјељује му се само реплика обложена златом на коју има право трајног власништва. Аргентина, Немачка, Италија и Бразил освајале су нове пехаре два пута, а Француска једном. Овај пехар додељиваће се све до првенства 2038. године када ће на дну понестати места за уписивање нових победника.

1930 - Urugvaj

"Urusi" obradovali naciju



Odluka o održavanju prvog Svetskog prvenstva doneta je 26. maja 1928. godine, na kongresu FIFA u Amsterdamu. Godinu dana kasnije u Barseloni, odlučeno je da se organizacija turnira poveri tadašnjem dvostrukom olimpijskom šampionu, Urugvaju, koji je ujedno trebalo da proslavi jedan vek postojanja nezavisne države.

Na inauguralnom Mundijalu učestvovalo je samo 13 reprezentacija, od čega devet sa američkog kontinenta i četiri iz Evrope. Četiri britanske reprezentacije nisu imale pravo nastupa pošto u to vreme uopšte nisu bile članice FIFA, a mnogi nacionalni savezi odbili su pozive iz protesta što se turnir ne održava u Evropi ili navodeći tronedeljno putovanje brodom kao hendikepirajući faktor u odnosu na američke selekcije. Evropu su tako predstavljale Francuska, Belgija, Rumunija i Kraljevina Jugoslavija.

Svi mečevi igrani su na tri stadiona u Montevideu, Južnoamerikanci su, prema očekivanju, dominirali, mada se ni Evropljani nisu obrukali. Prvi gol svih vremena na svetskim prvenstvima postigao je Francuz Lusian Loran, u pobedi "trikolora" nad Meksikom (4:1). Francuzi su u sledećem kolu izgubili od Argentine (0:1), pošto je sudija odsvirao kraj već u 84. minutu, a onda shvatio grešku i pozvao natrag na teren fudbalere, od kojih su neki već bili pod tuševima!

Oba polufinala obeležila je dominacija timova iz Južne Amerike. Reprezentacija SAD, sa nekolicinom engleskih fudbalera u svojim redovima, poražena je od Argentine rezultatom 6:1, dok je domaćin istim rezultatom savladao Jugoslaviju, iako su plavi poveli sa 1:0.

Finale je odigrano 30. jula, pred oko 100.000 gledalaca na legendarnom stadionu Sentenario, na kom Urugvajci i danas organizuju internacionalne mečeve. Veruje se da je prvo poluvreme igrano loptom Argentinaca, a drugo urugvajskom, pošto dve strane nisu mogle da se usaglase na drugi način. Argentina je posle prvih 45 minuta vodila sa 2:1, ali u nastavku nije odolela, tako da su pobedom od 4:2 (Dorado 15, Sea 57, Iriarte 68, Kastro 89 - Peusele 20, Stabile 37) titulu osvojili domaći fudbaleri.

Iz ruku predsednika FIFA Žila Rimea, pehar je primio kapiten Urugvaja Hoze Nazasi.



JUGOSLAVIJA: Sa broda do polufinala



Jugoslovenski fudbaleri doputovali su u Montevideo brodom, posle 18 dana plovidbe, a njihovi treninzi, koji su se svodili na trčkaranje po brodskoj palubi, postali su deo predanja koje su generacije navijača prenosile "sa kolena na koleno".

Bez pravih priprema, Jugosloveni su na startu turnira načinili senzaciju, pobedivši Brazil sa 2:1. Prvi gol za plave na šampionatima sveta u tom susretu je postigao 18-godišnji Aleksandar Tirnanić. Izabranici Boška Simonovića potom su sa 4:0 deklasirali Boliviju i kao pobednici grupe plasirali se u polufinale, gde ih je čekao domaćin.

Pred krcatim tribinama Sentenarija, u karnevalskoj atmosferi, naši su poveli golom Sekulića i najavili novo iznenadjenje, medjutim, Urugvajci su ubrzo izjednačili i nakon toga postigli još pet pogodaka za uverljiv trijumf. U čuvenoj akciji za vodjstvo Urugvaja od 2:1, učestvovao je jedan policajac, koji je loptu iz gol-auta vratio u igru i omogućio Anselmu da savlada "El Gran" Milovana Jakšića.

Jugoslavija je na prvom Svetskom prvenstvu podelila treće i četvrto mesto sa selekcijom SAD i postala najbolje plasirani predstavnik Evrope.

Selektor: Boško Simonović. Igrači: Milovan Jakšić 3 (nastupa) / 0 (golova), Milutin Ivković 3/0, Dragan Mihailović 3/0, Milorad Arsenijević 3/0, Momčilo Djokić 3/0, Ljubiša Stefanović 3/0, Ivica Bek 3/3, Blagoje Marjanović 3/1, Aleksandar Tirnanić 3/1, Djordje Vujadinović 3/1, Branislav Sekulić 2/1, Dragutin Najdanović 1/0.


REZULTATI PLAVIH



PRVA FAZA:
Jugoslavija - Brazil 2:1 (Tirnanić 21, Bek 30 - Prežinjo 62)
Jugoslavija - Bolivija 4:0 (Bek 60, 67, Marjanović 65, Vujadinović 85)
Polufinale:
Jugoslavija - Urugvaj 1:6 (Sekulić 4 - Sea 18, 65, 81, Anselmo 21, 39, Iriarte 61)

POLUFINALE
Argentina - SAD 6:1
Urugvaj - Jugoslavija 6:1

FINALE
Urugvaj - Argentina 4:2

KONAČAN PLASMAN
1. Urugvaj, 2. Argentina, 3-4. Jugoslavija, SAD


Utakmica sa najviše golova: Argentina - Meksiko 6:3 (prva faza)
Ukupno golova na turniru: 70
Prosek golova po utakmici: 3,89

Najbolji strelac: Giljermo Stabile (Argentina) - 8
Najviše golova na utakmici: Giljermo Stabile (Argentina), Pedro Sea (Urugvaj) - 3

Najveća poseta: 93.000 (Urugvaj - Jugoslavija, polufinale)
Ukupna poseta: 447.500
Prosečna poseta: 24.861

Debitovali: Argentina, Brazil, Francuska, Belgija, Urugvaj, Paragvaj, Čile, Sjedinjene Američke Države, Rumunija, Meksiko, Jugoslavija, Bolivija, Peru.

1934 - Italija

Trijumf za Musolinija



Italijanski diktator Benito Musolini video je Svetsko prvenstvo kao idealnu priliku za reklamiranje fašističkog pokreta, što je bacilo veliku, neporecivu senku na ovaj turnir. Italijani, na čijoj je klupi sedeo sjajni taktičar Vitorio Poco, savladali su u finalu Čehoslovačku (2:1) i osvojili trofej, mada je malo nedostajalo da slovenska selekcija sruši Musolinijeve snove. Česi su do pred kraj finalne utakmice vodili sa 1:0, da bi "azuri" onda izjednačili i u produžecima došli do pobede.

Za razliku od prvog turnira u Urugvaju, ovog puta je učešće na Mundijalu moralo da se zasluži u kvalifikacijama. Na početku tog ciklusa našle su se 32 reprezentacije, od čega 22 iz Evrope, s tim da Britanaca još uvek nije bilo u svetskoj fudbalskoj porodici.

Od 16 reprezentacija koje su izborile "vizu" za Apeninsko poluostrvo, 12 ih je bilo iz evropskih zemalja, a da odrednica "svetski" ne ostane sasvim obesmišljena, svojim učešćem su doprineli SAD, Brazil, Argentina i Egipat. Od početka se igralo po nokaut sistemu (od osmine finala nadalje), a priča se već u četvrtfinalu svela isključivo na Evropljane.

Ispostavilo se tako da su fudbaleri sa američkog kontinenta preplovili više od 10.000 kilometara Atlantskog okeana, samo da bi odigrali (i izgubili) jednu utakmicu! Oni su i inače listom poslali oslabljene ekipe, kao revanš za odsustvo evropskih selekcija sa SP 1930, a Urugvajci su otišli korak dalje, pošto su titulu predali bez borbe, u startu odustavši od takmičenja.

Najviše drame u četvrtfinalnim okršajima doneo je duel Italije i Španije. Posle 120 minuta igre bilo je 2:2, pa je dan kasnije morala da bude odigrana nova utakmica. Pobedonosni gol za domaćina postigao je legendarni Djuzepe Meaca, po kom se danas zove stadion na kom igraju Milan i Inter.

Samo dva dana posle toga „azuri“ su opet morali na teren, a rival u "finalu pre finala" bila im je reprezentacija Austrije, tada zastrašujući "vundertim" pod vodjstvom Huga Majsla. I taj meč rešen je jednim golom - strelac za Italijane bio je rodjeni Argentinac Gvajta i oni su se plasiralali u finale, gde ih je čekala Čehoslovačka posle pobede od 3:1 nad Nemačkom.

Za finale koje je 10. juna odigrano na Del Partiti stadionu u Rimu, Musolini je mobilisao naciju punih nedelju dana. Pred 55.000 ljudi, koji su popunili tribine do poslednjeg mesta, šokantno vodjstvo Česima doneo je Antonjin Puc u 76. minutu, ali krah domaćina sprečio je Rajmondo Orsi pet minuta kasnije. Pošto prvi strelac Čeha Nejedli u poslednjim trenucima utakmice nije iskoristio stoprocentnu priliku, pristupilo se produžecima i Andjelo Skjavio u 95. minutu je postigao gol za veliku radost Italije i njenog diktatora.



JUGOSLAVIJA: Poslednji u kvalifikacijama



Posle sjajnog nastupa u Urugvaju, reprezentacija Jugoslavije nije uspela da se plasira na drugi Mundijal.

U kvalifikacijama koje su se igrale po jednokružnom bod-sistemu, plavi su kod kuće odigrali nerešeno, 2:2 sa Švajcarskom, zatim su u Bukureštu poraženi od Rumunije rezultatom 2:1 i sa jednim osvojenim bodom zauzeli poslednje mesto u grupi.

I u ovom ciklusu takmičenja selektor je bio Boško Simonović, a uz rame herojima iz Urugvaja: Tirnaniću, Ivkoviću, Marjanoviću i Vujadinoviću zaigrali su mnogi novi fudbaleri, od kojih je najveću slavu dostigao golman Franjo Glazer.

REZULTATI



POLUFINALE
Čehoslovačka - Nemačka 3:1
Italija - Austrija 1:0

ZA TREĆE MESTO
Nemačka - Austrija 3:2

FINALE
Italija - Čehoslovačka 2:1

KONAČAN PLASMAN
1. Italija, 2. Čehoslovačka, 3. Nemačka, 4. Austrija

Utakmica sa najviše golova: Italija - SAD 7:1 (prva faza)
Ukupno golova na turniru: 70
Prosek golova po utakmici: 4,12

Najbolji strelac: Oldrih Nejedli (Čehoslovačka) - 5
Najviše golova na utakmici: Andjelo Skjavio (Italija), Edmund Konen (Nemačka), Oldrih Nejedli (Češka) - 3

Najveća poseta: 55.000 (Italija - Čehoslovačka, finale)
Ukupna poseta: 363.000
Prosečna poseta: 21.352

Debitovali: Švedska, Nemačka, Italija, Holandija, Švajcarska, Austrija, Španija, Madjarska, Čehoslovačka, Egipat.


mondo.

1938 - Francuska

"Azuri" odbranom trona sačuvali glave



Treći Mundijal održan je u godini koja je prethodila izbijanju Drugog svetskog rata i selekcija Italije uspela je da odbrani titulu osvojenu na svom tlu, iskoristivši odsustvo nekoliko jakih ekipa iz Južne Amerike. Prvenstvo je trebalo da posluži kao pokazatelj harmonije u svetskoj fudbalskoj porodici, medjutim, Argentinci i Urugvajci nisu bili zadovoljni odlukom da se ono opet održi u Evropi i jednostavno su ostali kod kuće.

Prvi put u istoriji na šampionat su se direktno plasirali branilac trona (Italija) i organizator turnira (Francuska). Počevši od tada, šampion sveta i domaćin Mundijala bili su poštedjeni kvalifikacija za narednih 14 turnira i to pravilo bilo je na snazi zaključno sa prvenstvom u Japanu i Južnoj Koreji 2002. godine. Posle toga, automatsko učešće je ostalo privilegija organizatora, dok je svetski prvak, u konkretnom slučaju Brazil, morao da prodje kvalifikacioni ciklus.

Kao na Mundijalu 1934, od samog početka (osmina finala) se igralo po nokaut sistemu. Italijani su tu fazu prebrodili uz dosta sreće, pošto su u reprizi polufinala olimpijskog turnira 1936. savladali Norvešku sa 2:1, tek posle produžetaka.

Prvi i jedini put, na završnici SP pojavile su se Kuba (zato što je Meksiko otkazao) i Holandska Istočna Indija (buduća Indonezija). Kubanci su remizirali sa Rumunijom (3:3), a pobedom od 2:1 u ponovljenom meču osmine finala stekli su pravo da ih Švedska u četvrtfinalu porazi katastrofalnim rezultatom 8:0. Selekcija holandske kolonije izvukla je Madjare i odmah se oprostila od šampionata, izgubivši sa 6:0.

Usamljeni predstavnik Južne Amerike bio je Brazil. Iako sa velikim brojem debitanata, "karioke" su u prvoj rundi pobedile Poljsku sa 6:5, a onda u ponovljenom četvrtfinalnom sudaru i aktuelne vicešampione, Čehoslovake (2:1). Prvi njihov susret završen je opštom tučom, koja je u krajnjem bilansu dala trojicu isključenih fudbalera i dvojicu u bolnici.

Francuska je na startu bila bolja od Belgije (3:1), ali je na sledećem koraku poklekla pred moćnim Italijanima (1:3). Tada je postalo jasno da će to biti prvi Mundijal na kom neće trijumfovati reprezentacija domaćina.

Gledano po kvalitetu, Brazilci su u polufinalni okršaj sa "azurima" ušli kao favoriti, medjutim, dve utakmice sa Česima za samo tri dana rezultirale su iscrpljenošću nekolicine standardnih igrača, medju kojima i sjajnog golgetera Leonidasa. Selektor Adeniar Pimienta odlučio je da ga odmori i to se pokazalo presudnim u meču koji su Italijani rešili u svoju korist sa 2:1.

Madjarska je u polufinalu oduvala Švedjane sa terena (5:1), ali nije impresionirala Italijane, koji su u odlučujućem okršaju, 19. juna u Parizu, potvrdili klasu pobedom od 4:2 (Kolausi 6, 35, Piola 19, 82 - Titkoš 8, Šaroši 70). Djino Kolausi postao je prvi fudbaler koji je u finalu Mundijala bio dvostruki strelac - Silvio Piola je za ulazak u istoriju zakaznio pedesetak minuta - a Italija se drugi put zaredom popela na krov sveta. Na sledeće slavlje čekali su 44 godine, do SP u Španiji 1982.

Kapiten Madjarske Djerdj Šaroši kasnije je izjavio da su on i njegovi saigrači "gubitkom utakmice spasili 11 mladih života", pošto je diktator Benito Musolini uoči finala, navodno, poručio italijanskim fudbalerima da "pobede ili umru".

Bio je to poslednji Mundijal u periodu izmedju dva rata. Potpredsednik FIFA dr Otorino Barasi, po nacionalnosti Italijan, tokom šest godina rata je čuvao - i sačuvao - pehar u kutiji za cipele, ispod svog kreveta!



JUGOSLAVIJA: Poljaci previsoka prepreka



Reprezentacija Jugoslavije drugi put zaredom nije uspela da prebrodi kvalifikacije, koje su za Mundijal u Francuskoj bile još jednostavnije nego za prethodni. Jedini protivnik plavima bila je Poljska i igralo se u dva meča, kao danas u evropskim kupovima.

Poljaci su 10. oktobra 1937. u Varšavi završili lavovski deo posla, pobedivši rezultatom 4:0, a jedan od golova postigao je Ernest Vilimovski, kasnije četvorostruki strelac u pomenutom "vatrometu" koji su oni i Brazilci priredili na startu Mundijala. Revanš utakmica u Beogradu, 3. aprila 1938, predstavljala je samo formalnost. "Pirovu pobedu" od 1:0 našem nacionalnom timu je doneo veteran Blagoje Marjanović u 65. minutu.

Selektor Jugoslavije u tim kvalifikacijama bio je Svetozar Kika Popović, a kostur ekipe sačinjavali su igrači beogradskog BSK-a (budućeg OFK Beograda) i zagrebačkog Gradjanskog.

REZULTATI



POLUFINALE
Italija - Brazil 2:1
Madjarska - Švedska 5:1

ZA TREĆE MESTO
Brazil - Švedska 4:2

FINALE
Italija - Madjarska 4:2

KONAČAN PLASMAN
1. Italija, 2. Madjarska, 3. Brazil, 4. Švedska


Utakmica sa najviše golova: Brazil - Poljska 6:5 (osmina finala)
Ukupno golova na turniru: 84
Prosek golova po utakmici: 4,67

Najbolji strelac: Leonidas (Brazil) - 8
Najviše golova na utakmici: Ernest Vilimovski (Poljska) - 4

Najveća poseta: 59.000 (Italija - Francuska, četvrtfinale)
Ukupna poseta: 376.000
Prosečna poseta: 20.888

Debitovali: Norveška, Poljska, Kuba, Holandska Istočna Indija.

1950 - Brazil

Dan kada je Marakana plakala



Prvo Svetsko prvenstvo po završetku rata održano je u Južnoj Americi, u kojoj izmedju 1939. i 1945. godine nije bilo razaranja. Domaćinstvo je pripalo Brazilu, kao nagrada za odličan fudbal demonstriran 12 godina ranije u Francuskoj i bio je to Mundijal šokova, na kom su prepotentni Englezi poraženi od Sjedinjenih Američkih Država, a Brazil od Urugvaja, u utakmici u kojoj mu je za prvu titulu prvaka planete bio dovoljan i remi.

Prva faza trebalo je da bude odigrana kroz četiri grupe sa po četiri tima, medjutim, u grupi D priča se svela samo na Urugvaj i Boliviju. Reprezentacija Indije propustila je jedinstvenu priliku da nastupi na šampionatu sveta, i to zato što FIFA nije dozvolila njenim fudbalerima da igraju bez kopački - bosonogi!

Pošto su se britanske zemlje 1946, posle 21 godine dobrovoljnog izgnanstva, vratile u članstvo FIFA, Engleska i Škotska uspešno su prebrodile kvalifikacije, ali su Škoti potom sami sebi izmislili baraž, odlučivši da odu na Mundijal samo ako prethodno postanu prvaci Velike Britanije. Aprila 1950. Englezi su na glazgovskom Hempden Parku pobedili Škotsku sa 1:0 i ovi su, kao ljudi od reči, odustali od puta u Brazil...

Kako su Englezi prošli na svom debiju, posle su verovatno zažalili što se i oni nisu zahvalili na učešću. Reprezenti kolevke fudbala, kojima je prethodno bilo ispod časti da se takmiče sa drugim nacijama, na premijeri su savladali Čile sa 2:0, a onda doživeli istorijski poraz od SAD - 0:1 u Belo Horizonteu. Čuvena anegdota vezana za taj meč kaže da je jedan novinar dobio otkaz, jer je rezultat sa teleksa "Engleska - SAD 0:1" na svoju ruku preinačio u 10:1, smatrajući da je u pitanju greška! Englezi su zatim izgubili i od Španije, takodje sa 0:1, pa su se na Ostrvo vratili potpuno osramoćeni.

Švedski amateri eliminisali su branioce trona, Italijane, pobedivši ih sa 3:2, dok su Urugvajci svoju jedinu utakmicu prve faze (8:0 protiv Bolivije) odigrali 10 dana posle početka Mundijala, kada su njihovi rivali u preostalim grupama već imali po dva meča u nogama. Prvi i poslednji put, pitanje prvaka sveta nije rešavano kroz nokaut okršaje, već su četiri reprezentacije oformile novu grupu, u kojoj se igralo po jednokružnom bod-sistemu. Kao pobednici svojih preliminarnih grupa, u završnicu su se plasirali još Brazil i Španija.

Domaći fudbaleri, koji su u prvoj fazi remizirali sa Švajcarskom (2:2), a zatim pod "moranjem" savladali Jugoslaviju (2:0), počeli su takmičenje u finalnoj grupi više nego impresivnim pobedama nad Švedskom (7:1) i Španijom (6:1). Rekordnih 200.000 ljudi (zvanično 174.000) okupilo se 16. jula na novom stadionu Marakana, jedva sagradjenom na vreme, da proslavi poslednji korak uspona svojih ljubimaca na krov sveta.

Zato što su sa Španijom odigrali nerešeno (2:2), Urugvajci su u treće kolo ušli sa bodom manje od Brazila i bila im je neophodna pobeda. "Karioke" su tražile samo jedan bod i činilo se da neće imati nikakvih problema kada su u 47. minutu došli u vodjstvo golom Frijake. Medjutim, naslednici šampiona iz 1930. godine nisu digli ruke od titule i to im se isplatilo kada je Huan Skijafino izjednačio u 66, a Alsides Djidja postigao pobedonosni pogodak 11 minuta pre kraja.

Ovaj neuspeh bio je prosto nepodnošljiv za organizatore i oni su, namerno ili ne, jednostavno zaboravili da pobednicima uruče trofej. Pehar koji je od tog šampionata poneo ime Žila Rimea, francuskog fudbalskog radnika zaslužnog za odigravanje prvog Mundijala, kapitenu Urugvaja morao je da uruči lično Rime, i to pošto ga je jedva pronašao u gužvi nastaloj na terenu.



JUGOSLAVIJA: Povratak na veliku scenu



Posle dva neuspeha u kvalifikacijama, reprezentacija Jugoslavije je uz dosta drame obezbedila pravo da po drugi put nastupi na završnom turniru prvenstva sveta. Plavi su u kvalifikacionoj grupi dva puta savladali Izrael (6:0 u Beogradu i 5:2 u Tel Avivu), dok su sa Francuzima u oba navrata remizirali (po 1:1 u Beogradu i Parizu).

Pošto su "trikolori" takodje osvojili maksimalan broj bodova u okršajima sa Izraelom, u skladu sa tadašnjim propozicijama, morala je da bude odigrana "majstorica". Domaćin meča odluke bila je Firenca, 11. decembra 1949, a plavi su tek posle produžetaka pobedili rezultatom 3:2 i plasirali se na Mundijal. Francuska je u 83. minutu povela sa 2:1, minut kasnije iz penala je izjednačio dvostruki strelac Prvoslav Mihajlović, a trijumf je u 113. minutu doneo Željko Čajkovski.

Na samom šampionatu, Jugoslavija je prve mečeve protiv Švajcarske i Meksika bez problema rešila u svoju korist. Bilo je 3:0, odnosno 4:1, a pošto su Brazilci neočekivano podelili bodove sa Švajcarcima (2:2), plavima je u okršaju na Marakani bio potreban samo jedan bod za plasman u završnicu. Medjutim, pre početka utakmice zadesio ih je veliki peh.

Rajko Mitić je na putu od svlačionice do terena udario glavom u metalnu konstrukciju i zadobio duboku posekotinu. Odlučeno je da on ostane u svlačionici, kako bi mu lekari ukazali pomoć, a da ekipa krene na "karioke" sa desetoricom igrača. Brazil je iskoristio tu prednost i već u 4. minutu je "zlatna kopačka" Mundijala Ademir obradovao više od 140.000 navijača. Mitić se uključio u igru posle dvadesetak minuta, naš nacionalni tim je uspostavio ravnotežu, ali se do kraja utakmice ipak zatresla samo mreža Srdjana Mrkušića. Zizinjo je sredinom drugog poluvremena postavio konačnih 2:0 i poslao plave kućama.

Selektor: Milorad Arsenijević. Igrači: Srdjan Mrkušić 3 (nastupa) / 0 (golova), Vladimir Beara -, Ivan Horvat 3/0, Branko Stanković 3/0, Božo Broketa -, Ratko Čolić -, Željko Čajkovski 3/0, Predrag Djajic 3/0, Miodrag Jovanović 3/0, Bela Palfi -, Kosta Tomašević 3/3, Stjepan Bobek 3/1, Rajko Mitić 3/0, Zlatko Čajkovski 2/2, Bernard Vukas 2/0, Tihomir Ognjanov 1/1, Prvoslav Mihajlović 1/0, Aleksandar Atanacković -, Vladimir Firm -.

REZULTATI PLAVIH



Prva faza
Jugoslavija - Švajcarska 3:0 (Mitić 60, Tomašević 70, Ognjanov 76)
Jugoslavija - Meksiko 4:1 (Bobek 19, Čajkovski 22, 62, Tomašević 81 - Ortiz 89p)
Jugoslavija - Brazil 0:2 (Ademir 4, Zizinjo 69)

REZULTATI

REZULTATI FINALNE GRUPE
Brazil - Švedska 7:1
Urugvaj - Španija 2:2
Brazil - Španija 6:1
Urugvaj - Švedska 3:2
Švedska - Španija 3:1
Urugvaj - Brazil 2:1

KONAČAN PLASMAN:
1. Urugvaj, 2. Brazil, 3. Švedska, 4. Španija

Utakmica sa najviše golova: Brazil - Švedska 7:1 (finalna grupa), Urugvaj - Bolivija 8:0 (prva faza)
Ukupno golova na turniru: 88
Prosek golova po utakmici: 4,00

Najbolji strelac: Ademir (Brazil) - 9
Najviše golova na utakmici: Ademir (Brazil) - 4

Najveća poseta: 199.854 (Urugvaj - Brazil, finalna grupa)
Ukupna poseta: 1.069.354
Prosečna poseta: 48.607

Debitovala: Engleska.


mondo.

1954 - Švajcarska

Tužan kraj "lake konjice"



Prvo posleratno Svetsko prvenstvo na evropskom tlu organizovala je neutralna Švajcarska. Madjari, kao olimpijski šampioni, neporaženi na prethodnih 28 internacionalnih utakmica, važili su za izrazite favorite, ali su njihovu egzibiciju po švajcarskim terenima u finalu potpuno neočekivano prekinuli fudbaleri Savezne Republike Nemačke. "Laka konjica" predvodjena Ferencom Puškašom, Jožefom Božikom i Šandorom Kočišom, u prvoj fazi Mundijala je isprašila iste te Nemce sa čak 8:3!

Igrao se neverovatno efikasan fudbal i na 26 utakmica je postignuto 140 golova, što daje prosek od 5,38 po meču. Šta danas reći na rezultate poput Madjarska - Koreja 9:0, SR Nemačka - Turska 7:2, Urugvaj - Škotska 7:0, Engleska - Belgija 4:4, Austrija - Švajcarska 7:5...?

U četiri grupe od po četiri nacionalna tima, našle su se reprezentacije iz Evrope, Južne Amerike, Afrike i Azije. Konačno nije bilo bojkota sa bilo čije strane, tako da se Mundijal u Švajcarskoj može nazvati prvim pravim takmičenjem najboljih fudbalera sveta u istoriji.

Iako se prva faza igrala po grupama, bio je to ipak veoma atipičan sistem takmičenja, s obzirom na to da nije igrao svako sa svakim, već su žrebom odredjivani parovi prvog kola, da bi u drugom kolu medjusobno igrali pobednici protiv pobednika i poraženi protiv poraženih. U slučaju nerešenih rezultata, propozicije su nalagale odigravanje produžetaka, pa tek ako bi i posle 120 minuta ostalo nerešeno, timovima bi pripao po jedan bod!

I to nije sve. Posle dva kola sabirali su se bodovi i pravila tabela, a ispostavilo se da su u dve grupe drugoplasirana i trećeplasirana reprezentacija sakupile isti broj bodova. Za njihovo rangiranje nisu bili bitni ni ishod direktnog duela ni ukupna gol-razlika, već su drugi učesnici četvrtfinala iz grupa 2 i 4 dobijeni posle "majstorica", u kojima je SR Nemačka savladala Tursku sa 7:2 (u prvom kolu bilo je 4:1), a Švajcarska Italiju sa 4:1 (u prvom kolu 2:1).

Što je potpuno apsurdno, rezultati tih utakmica takodje su ušli u tabelu, pa je, recimo, Švajcarska sa četiri boda iz tri utakmice osvojila prvo mesto u grupi 4, ispred Engleske, koja je iz dva meča osvojila tri boda i pre Švajcaraca obezbedila plasman dalje. Domaća selekcija tako je stekla pravo da se u četvrtfinalu suoči sa Austrijom, drugoplasiranom ekipom iz grupe 3, dok su Englezi morali na pobednike te grupe, reprezentativce Urugvaja.

Ni jedni ni drugi nisu se dobro proveli - dvostruki prvaci sveta rutinski su poslali Engleze kući (4:2), dok su Austrijanci u "alpskom derbiju" eliminisali Švajcarsku rekordnom pobedom od 7:5. Švajcarci su u 23. minutu vodili sa čak 3:0, ali je Austrija, sa legendarnim Ernstom Hapelom u odbrambenoj liniji, već do poluvremena preokrenula rezultat na 4:3!

Dan kasnije, SR Nemačka je sa 2:0 savladala Jugoslaviju, dok je Madjarska u meču koji se završio teškim incidentom, tučom i isključenjem trojice igrača, uspela da pobedi Brazil rezultatom 4:2. Golove za Madjarsku postigli su Kočiš (dva), Nandor Hidekuti i Mihalj Lantoš, dok je za "karioke" igrao Didi, četiri godine kasnije jedan od ključnih članova selekcije koja je na Peleovom debiju u Švedskoj konačno donela naciji titulu prvaka sveta.

I dok su Nemci u polufinalu sa lakoćom "preslišali" Austriju (6:1), Madjari su slomili otpor Urugvaja tek posle produžetaka. Zoltan Cibor i Hidekuti doneli su "lakoj konjici" 2:0, ali je Huan Hohberg sa dva gola u poslednjih 15 minuta uspeo da izjednači. Četu Gustava Šebeša u finale je nekako progurao Kočiš, koji je mrežu "urusa" zatresao u 111, pa u 116. minutu.

Finale je odigrano 4. jula na Vankdorf stadionu u Bernu. Iako je kapacitet stadiona zvanično iznosio 40.000 mesta, na tribinama se našlo čak 60.000 ljudi, a neposredno pred početak utakmice počela je da pada kiša. U Nemačkoj se takvo vreme zvalo "Fritz-Walter-Wetter", zato što je njihov kapiten Fric Valter navodno pružao najbolje partije po kiši i raskvašenom terenu!

Puškaš u šestom i Cibor u osmom minutu doveli su Madjarsku u vodjstvo od 2:0, ali su Nemci ubrzo dokazali da će ovog puta biti daleko tvrdji orah nego u prvoj fazi Mundijala. Maks Morlok smanjio je u 10, a Helmut Ran već u 18. minutu izjednačio na 2:2. Kada se činilo da će finale otići u produžetke, Ran je šest minuta pre kraja postigao pobedonosni pogodak, a zatim je engleski sudija Vilijam Ling poništio gol Puškaša zbog ofsajda.

Svet je u "pancerima" dobio iznenadjujuće šampione, a sjajna generacija Madjara doživela je svoj kraj, pošto je sovjetska armija 1956. okupirala zemlju naših severnih suseda. Puškaš i mnogi drugi asovi prebegli su u inostranstvo i nikada više nisu zaigrali zajedno...



JUGOSLAVIJA: Budući šampioni zaustavili plave



Reprezentacija Jugoslavije plasirala se na Svetsko prvenstvo u Švajcarskoj sa maksimalnim učinkom u kvalifikacijama. Plavi su se takmičili u Desetoj grupi, u kojoj je za rivale imala Izrael i Grčku. Interesantno, sve četiri utakmice naša selekcija je dobila identičnim rezultatom - 1:0.

Na Mundijalu je žreb svrstao Jugoslaviju u grupu 1, sa Brazilom, Francuskom i Meksikom, a protivnik na samom startu bili su "trikolori", preko kojih su se plavi pet godina ranije domogli učešća na SP u Brazilu. Za Francusku je tada igrao Rajmon Kopa, 23-godišnji napadač i ikona svetskog fudbala. Pored golgeterskog dara, poznat je i po tome što je pre početka fudbalske karijere radio kao rudar i na tom poslu, u jednoj nesreći, izgubio šaku desne ruke.

Po ugledu na partije iz kvalifikacija, Jugoslavija je na stadionu La Ponte u Lozani slavila sa minimalnih 1:0, golom Miloša "plave čigre" Milutinovića, i tri dana kasnije odmerila snage sa Brazilcima, treći put uzastopno na prvenstvima sveta (1930. bilo je 2:1, 1950. 0:2). Remi je i za jedne i za druge bio povoljan rezultat, pa se utakmica završila upravo tako. Branko Zebec doveo je naš tim u vodjstvo, a izjednačio je Didi i "karioke" su zauzele prvo mesto u grupi zahvaljujući boljoj gol-razlici.

Pauza izmedju tog i četvrtfinalnog meča protiv SR Nemačke protegla se na čak osam dana i to kao da je negativno uticalo na plave, koji su taj susret odigrali neočekivano anemično. Kao logična posledica došao je poraz od 0:2, u kom je mrežu Vladimira Beare već u devetom minutu načeo igrač koji je bio zadužen za odbranu njegovog gola - Ivan Horvat. Helmut Ran pred kraj utakmice je samo potvrdio plasman Nemaca u polufinale i ujedno pečatirao plavima povratne karte za Jugoslaviju.

Na ovom Mundijalu prvi put je zabeležena institucija "selektorske komisije", koja se u našem fudbalu pojavljivala s vremena na vreme, zaključno sa kvalifikacijama za SP u Japanu i Južnoj Koreji 2002. godine. U Švajcarskoj je "trust mozgova" činilo ni manje ni više nego pet stručnjaka, tako što su Aleksandru Tirnaniću i Leu Lemešiću tokom priprema za Mundijal pridruženi Milovan Ćirić, Franjo Velfl i Branko Pešić.

Selektorska komisija: Branko Pešić, Aleksandar Tirnanić, Leo Lemešić, Franjo Velfl i Milovan Ćirić. Igrači: Vladimir Beara 3 (nastupa) / 0 (golova), Branko Kralj -, Zlatko Čajkovski 3/0, Tomislav Crnković 3/0, Ivan Horvat 3/0, Branko Stanković 3/0, Branko Zebec 3/1, Vujadin Boškov 3/0, Stjepan Bobek 2/0, Dionizije Dvornić 1/0, Todor Veselinović -, Miloš Milutinović 3/1, Rajko Mitić 3/0, Bernard Vukas 3/0, Aleksandar Petaković -, Zdravko Rajkov -, Bruno Belin -, Lav Mantula -, Simo Milovanov -, Zlatko Popec -, Ljubiša Spajić -, Miljan Zeković -.

REZULTATI PLAVIH



Prva faza
Jugoslavija - Francuska 1:0 (Milutinović 15)
Jugoslavija - Brazil 1:1 (posle produžetaka; Zebec 48 - Didi 69)
Četvrtfinale
Jugoslavija - SR Nemačka 0:2 (Horvat 9ag, Ran 85)



POLUFINALE
SR Nemačka - Austrija 6:1
Madjarska - Urugvaj 4:2 (2:2)

ZA TREĆE MESTO
Austrija - Urugvaj 3:1

FINALE
SR Nemačka - Madjarska 3:2

KONAČAN PLASMAN
1. SR Nemačka, 2. Madjarska, 3. Austrija, 4. Urugvaj



Utakmica sa najviše golova: Austrija - Švajcarska 7:5 (četvrtfinale)
Ukupno golova na turniru: 140
Prosek golova po utakmici: 5,38

Najbolji strelac: Šandor Kočiš (Madjarska) - 11
Najviše golova na utakmici: Šandor Kočiš (Madjarska) - 4

Najveća poseta: 65.000 (Madjarska - Nemačka, prva faza)
Ukupna poseta: 889.500
Prosečna poseta: 34.211

Debitovali: Škotska, Republika Koreja, Savezna Republika Nemačka, Turska.

REZULTATI:

POLUFINALE
SR Nemačka - Austrija 6:1
Madjarska - Urugvaj 4:2 (2:2)

ZA TREĆE MESTO
Austrija - Urugvaj 3:1

FINALE
SR Nemačka - Madjarska 3:2

KONAČAN PLASMAN
1. SR Nemačka, 2. Madjarska, 3. Austrija, 4. Urugvaj



Utakmica sa najviše golova: Austrija - Švajcarska 7:5 (četvrtfinale)
Ukupno golova na turniru: 140
Prosek golova po utakmici: 5,38

Najbolji strelac: Šandor Kočiš (Madjarska) - 11
Najviše golova na utakmici: Šandor Kočiš (Madjarska) - 4

Najveća poseta: 65.000 (Madjarska - Nemačka, prva faza)
Ukupna poseta: 889.500
Prosečna poseta: 34.211

Debitovali: Škotska, Republika Koreja, Savezna Republika Nemačka, Turska.

1958 - Švedska

Peleee



Stigao je Pele!

Osam godina posle slamajućeg poraza od Urugvaja na prepunoj Marakani u Rio de Žaneiru, reprezentacija Brazila konačno je postala prvak sveta.

Mundijal u Švedskoj ostaće upamćen kao takmičenje na kom se u punom sjaju predstavio Edson Arantes do Nascimento, poznatiji kao Pele. Iako star tek 17 godina, postigao je tri gola u polufinalu i dva u finalu, pruživši dominantnu partiju kao nijedan fudbaler tog uzrasta, pre ili posle njega.

"Otac" svetskih prvenstava Žil Rime preminuo je dve i po godine ranije, tako da je propustio da vidi još neke nove asove, poput Žista Fontena, Bobija Čarltona i Vave. Fonten je sa čak 13 golova na šest utakmica pomogao Francuzima da se plasiraju na treće mesto i takvim golgeterskim učinkom postavio je rekord Mundijala koji je još uvek na snazi.

Na početku kvalifikacija našlo se 55 nacionalnih timova, a medju onima koji su propustili priliku da se plasiraju na završni turnir bili su nekadašnji šampioni, Italija i Urugvaj, kao i Belgija, Holandija, Švajcarska, Španija... Sva tri debitanta - SSSR, Severna Irska i Vels - prebrodila su prvu fazu i stigla do četvrtfinala, ali tu je njihovom učešću bio kraj.

Sistem takmičenja na samom SP bio je prilično jednostavan u poredjenju sa "čarlamama" koje je FIFA servirala četiri godine ranije u Švajcarskoj. Iz četiri grupe od po četiri tima u četvrtfinale su išla po dva najbolja, a "majstorice" za drugo mesto odigrane su u grupama 2 i 3, gde su isti broj bodova posle tri kola sakupili Čehoslovačka i Severna Irska, odnosno SSSR i Engleska na drugoj i trećoj poziciji.

Irci su u doigravanju za četvrtfinale savladali Čehe rezultatom 2:1, tek posle produžetaka (u okviru grupe bilo je 1:0), dok su Sovjeti minimalnom pobedom - 1:0 - eliminisali Engleze (u grupi su igrali nerešeno 2:2).

Pobednici grupa postali su Savezna Republika Nemačka, Francuska, domaćin Švedska i Brazil i svi su opravdali ulogu favorita u četvrtfinalnim duelima. "Trikolori" su pobedili Irsku sa 4:0 uz dva gola Fontena, Nemci su potvrdili dominaciju nad reprezentacijom Jugoslavije (1:0), a Švedjani, predvodjeni Gunarom Grenom i Nilsom Lidholmom, bili su bolji od SSSR - 2:0.

U poslednjem četvrtfinalnom okršaju, Velšani su izgubili od Brazila rezultatom 1:0 i na ne baš popularan način ušli u fudbalsku istoriju. Pobedonosni gol Pelea u 66. minutu bio je njegov prvi na šampionatima sveta i on je sa 17 godina, sedam meseci i 29 dana starosti postao (i do danas ostao) najmladji strelac u istoriji SP.

Kada je crnoputi mladić jednom osetio kako je biti pobednik, više nije bilo šansi da ga bilo ko zaustavi. U polufinalnoj pobedi nad Francuskom (5:2) ostvario je het-trik izmedju 52. i 75. minuta utakmice, čime je najavio novu egzibiciju za finale protiv Švedske, koja je rezultatom 3:1 savladala SR Nemačku.

Posle razočaranja iz 1950. i 1954, bio je red da se najtalentovanija fudbalska nacija planete nadje na mestu koje joj pripada. Na stadionu Rasunda u Stokholmu, 29. juna se našlo 49.737 gledalaca, što je bilo za trećinu više od zvaničnog kapaciteta. Gol Lidholma u trećem minutu izazvao je oduševljenje na tribinama, ali "karioke" su šest minuta kasnije izjednačile preko Vave. Bio je to početak kraja za Švedjane.

Još jednom Vava, a onda i Pele, do poluvremena su doneli Brazilu vodjstvo od 3:1. Mario Zagalo rešio je sve dileme u 68. minutu, Agne Simonson smanjio je deset minuta pre kraja, da bi Pele stavio "tačku na i" tresući mrežu Karla Svensona u poslednjim trenucima utakmice. Jedan od švedskih defanzivaca izjavio je kako je posle petog pogotka Brazilaca osetio potrebu da aplaudira...

Ta generacija brazilskih fudbalera postala je prva i poslednja vanevropska reprezentacija koja se na tlu "starog kontinenta" okitila titulom prvaka. Na drugoj strani, niko od Evropljana nije se radovao trijumfu na sedam Mundijala dosad održanih na potezu izmedju SAD i Urugvaja.

JUGOSLAVIJA: Nemci kao zla kob



Jugoslavija je relativno lako prebrodila kvalifikacije, pošto je sa Grčkom i Rumunijom remizirala na gostujućim terenima (0:0, odnosno 1:1), a ubedljivo ih savladala na tadašnjem stadionu JNA u Beogradu (4:1, odnosno 2:0).

U Švedsku je otišao potpuno novi tim, pošto je vreme poslalo u istoriju čuvene fudbalere koji su na Olimpijskim igrama 1948, 1952. i 1956. osvojili tri srebrne medalje. Iz legendarne ekipe ostali su samo golman Beara, Crnković, Zebec i Boškov, sa prethodnog SP u Švajcarskoj bio je tu Miloš Milutinović, a novu generaciju majstora predvodili su Dragoslav Šekularac i Todor Toza Veselinović, kasnije selektor reprezentacije koja se obrukala na EP u Francuskoj 1984. godine.

Žreb je plave smestio u grupu 2, gde su rezultatom 3:2 savladali velikog rivala Francusku, ali zato remizirali sa objektivno slabijim selekcijama Škotske (1:1) i Paragvaja (3:3, primivši gol u 90. minutu). "Trikolori" su poraz u direktnom okršaju sa Jugoslavijom kompenzovali pobedama nad ostalim protivnicima. Zahvaljujući impresivnom trijumfu nad Paragvajcima (7:3) drastično su popravili ukupnu gol-razliku i zahvaljujući prednosti u tom elementu zauzeli prvo mesto u grupi.

Plavima su se kiksevi iz prve faze obili o glavu već u četvrtfinalu. Umesto da se kao pobednici grupe sastanu sa Severnom Irskom, morali su da izadju na crtu nemačkim "pancerima", koji su u Švedskoj branili tron zaposednut četiri godine ranije.

Isto kao u Švajcarskoj, kada je bilo 2:0 za Nemce, presudio nam je Helmut Ran. Njegov gol u 12. minutu ispostavio se presudnim, Jugosloveni su optuživali arbitra da je priznao pogodak postignut iz ofsajda, ali od toga, naravno, nije bilo koristi.

Selektor: Aleksandar Tirnanić. Igrači: Vladimir Beara 3 (nastupa) / 0 (golova), Srboljub Krivokuća 1/0, Tomislav Crnković 4/0, Dobrosav Krstić 4/0, Branko Zebec 4/0, Vasilije Šijaković 2/0, Novak Tomić 2/0, Todor Veselinović 4/3, Vujadin Boškov 4/0, Dragoslav Šekularac 3/0, Aleksandar Petaković 4/2, Zdravko Rajkov 4/1, Miloš Milutinović 3/0,
Radivoje Ognjanović 2/1.



REZULTATI PLAVIH



Prva faza
Jugoslavija - Škotska 1:1 (Petaković 13 - Marej 48)
Jugoslavija - Francuska 3:2 (Petaković 16, Veselinović 63, 87 - Fonten 4, 85)
Jugoslavija - Paragvaj 3:3 (Ognjanović 12, Veselinović 29, Rajkov 74 - Parodi 21, Aguero 49, Romero 90)

Četvrtfinale
Jugoslavija - SR Nemačka 0:1 (Ran 12)

REZULTATI:

POLUFINALE
Švedska - SR Nemačka 3:1
Brazil - Francuska 5:2

ZA TREĆE MESTO
Francuska - SR Nemačka 6:3

FINALE
Brazil - Švedska 5:2

KONAČAN PLASMAN
1. Brazil, 2. Švedska, 3. Francuska, 4. SR Nemačka

Utakmica sa najviše golova: Francuska - Paragvaj 7:3 (prva faza)
Ukupno golova na turniru: 126
Prosek golova po utakmici: 3,60

Najbolji strelac: Žist Fonten (Francuska) - 13
Najviše golova na utakmici: Žist Fonten (Francuska) - 4

Najveća poseta: 50.000 (Brazil - SSSR, prva faza)
Ukupna poseta: 832.078
Prosečna poseta: 23.773

Debitovali: SSSR, Severna Irska, Vels.

Čile 1962 Garinčin ples u Čileu



Kad nema Pelea, dovoljan je bio i veliki Garinča, da Brazil dokaže da mu nema premca u svjetskom fudbalu. Na Svjetskom prvenstvu u Čileu 1962. godine desilo se upravo to. "Karioke" od drugog meča zbog povrede nijesu računale na najboljeg igrača, ali nije najbolji na svijetu jedini faktor uspjeha.

Garinča je tada imao 25 godina i bio na vrhuncu svoje, ipak prekratke, karijere. "Najbolje desno krilo koje je hodalo fudbalskim terenom" po riječima engleske legenda Džimija Grivsa, tada je bilo nezaustavljivo u trku, driblingu, kreaciji.



Iako nije postigao gol u finalu protiv Čehoslovačke (3:1, strijelci Amarildo, Zito i Vava), nije bilo sumnje ko je najbolji na terenu. Garinča je prethodno, u polufinalu protiv domaćina (4:2) postigao dva gola. Šta bi bilo da su tada važila moderna pravila o suspenzijama, jer je najbolji igrač Brazila dobio crveni karton u finišu polufinala? To se i danas pitaju Česi i Slovaci, sjećajući se svoje najmoćnije generacije sa Jozefom Masopustom na čelu. Kako god, u finalu su dobili lekciju.

Novi sistem

Brazil je u Čileu nastupio sa devet igrača iz tima koji je bio svjetski prvak četiri godine ranije u Švedskoj. Ipak, promjene su bile korjenite, novi selektor Ajmore Fereira zamijenio je bolesnog Vinsentea Feolu. I donio igru u kompaktnijem sistemu 4-3-3, naspram ultraofanzivnog 4-2-4 Feole. Upravo je u grupnoj fazi protiv Čehoslovačke Pele istegao lijevu preponu i istog dana saznao da je Mundijal završen za njega. Ironično, tada je, u 22. godini, bio u životnoj formi.

Najbolji meč grupne faze odigrali su nikad moćnija Španija sa naturalizovanim Puškašem i zvijezdama Reala u timu protiv Brazila. Peleova zamjena Amarildo riješio je meč sa dva gola u finišu, a brazilska napadačka taktika „probila" je "katanaćo" koji je spremio selektor Španaca, legendarni Helenio Erera. U četvrtfinalu "karioke" su ritinski savladale Englesku 3:1, a dva prelijepe golove nakon solo prodora "skuvao" je Garinča.

Novi trendovi igre

Mundijal je oslikao nove trendove, prije svega taktičke, pa je prosjek golova po meču prvi put pao ispod tri (2,78). Čileanci su se potrudili da dvije godine nakon razornog zemljotresa u podnožju Anda organizuju perfektan Mundijal. Iako samo u četiri grada, od koja su tri bili u srcu centralne regije sa glavnim gradom Santjagom kao domaćinom finala, stadioni su bili krcati, a zemljom je vladala prava mundijalska euforija. Prvi put u istoriji plasman u drugu rundu odlučivala je gol-razlika u slučaju istog broja bodova, a ceh novog sistema takmičenja platili su favoriti, Španija i Italija.

Pamtiće se brojna četvrtfinalna iznenađenja, poput pobjede Čilea nad Sovjetima (2:1), ali i jugoslovenski trijumf nad Zapadnom Njemačkom (1:0). Razočarani Njemci su reagovali potpunim reorganizovanjem domaćeg takmičenja, pa je već naredne godine umjesto regionalnih odigrana prva Bundesliga.

Titulu najboljeg strijelca podijelilo je čak šest igrača sa po četiri gola, a među njima bili su Garinča i Vava, posljednja velika mađarska zvijezda Florijan Albert i Jugosloven Dražen Jerković.

Najbolji među Česima

Česi slave Jozefa Masopusta, i dan-danas, kao svog najvećeg fudbalera. Upravo vezista praške Dukle je u prvom poluvremenu finala donio vođstvo Čehoslovačkoj protiv Brazila, nakon perfektnog trka i duplog pasa u šesnaestercu.

Vezista, neumorni trkač u stilu Artura Vidala, majstor da oduzme loptu protivniku i odmah se "stušti" u solo-prodor, iste godine izabran je za najboljeg fudbalera Evrope i dobio „Zlatnu loptu" Frans fudbala.

Nikada nije dobio priliku da igra van Čehoslovačke, a sada uživa u penzionerskim danima u Pragu.

Zaboravljeni Amarildo

Čak i Brazilci slabo pamte fudbalera koji je imao težak zadatak da zamijeni povrijeđenog Pelea u finalu Mundijala. Bio je to Amarildo, napadač koji je postigao tri gola i riješio važan meč protiv Španije u grupi, ali i finale sa Čehoslovačkom.

As tada moćnog Botafoga iz Rio de Žaneira, nakon Mundijala dočekao je transfer u Milan, za koji je igrao četiri godine i osvojio Kup Italije. Potom je nastupao, sa uspjehom, i za Fiorentinu i Romu i bio jedan od prvih brazilskih fudbalera koji su kvalitet dokazali u Evropi.

Jugoslavija u polufinalu

Prvi put na Mundijalu Jugoslaviju je vodila selektorska komisija, koju su činili Ljubomir Lovrić i Prvoslav Mihajlović. Selekcija je prihvatila pragmatičniji način igre, a rezultat je bio plasman u polufinale i osvajanje četvrtog mjesta.

Jedina prava zvijezda selekcije tada je bio Dragoslav Šekularac, Zvezdina "desetka" i jedan od najboljih fudbalera sa ovih prostora u istoriji fudbala. Besprekorni tehničar i lucidni dribler bio je samo najsjajnija zvijezda u timu čiji je kapiten bio vezista Partizana Milan Galić.

Na golu je bio Milutin Šoškić, u odbrani Vladica Popović, Fahrudin Jusu i, Vladimir Durković, u napadu asovi poput Dinamove legende Dražena Jerkovića i Josipa Skoblara... Ipak, nijesu mogli izbjeći poraz od Čehoslovaka (3:1) u polufinalu.

Osmo svetsko prvenstvo 1966 u Engleskoj



Fudbal se vratio kući bio je to usklik Engleza kad su dobili organizaciju osmog Svetskog šampionata ol 31 – maja do 21. Juna 1966. Dugo su na Ostrvu čekali priliku da pokažu ko igra najbolji fudbal na planeti a Mundijal je bio idealna prilika da prigrle “zlatnu boginju. Tri sedmice u Engleskoj se govorilo jedino o fuldbalu.

Za engleski Mundijal učešće je prijavila 51 reprezentacija. Posle kvalifikacija odigranih u 16 grupa, na skup elite došli su Urugvaj, Švajcarska, Meksiko, Francuska, SR Nemačka, Argentina, Španija, Portugal, Mađarska, Bugarska, Sovjetski Savez, Severna Koreja, Italija, Čile, svetski šampion Brazil i domaćin Engleska.

Sistem takmičenja je zadržan kao na prethodnom prvenstvu. Šesnaest ekipa je bilo podeljeno u četiri grupe, gde su odmeravali snage po jednostrukom bod sistemu. Takmičelje su nastavljale po dve najbolje plasirane selekcije iz svake od četiri grupa. U slučaju istog broja bodova bolje plasirana reprezentacija bila je ona sa boljom gol razlikom. Od četvrtfinala igralo se po “nokaut sistemu”.

Ponovo su na mundijal došli svi dotadašnji šampioni – Uruvaj, Italija, Nemačka i, aktuelni, Brazil. Bili su tu i nekadašnji vicešampioni Argentinci i Madjari. Skup su uveličali prvaci Evrope Španci i viceprvaci starog kontinent, reprezentacija Soveckog Saveza. Bilo je, medjutim, i debitanata na završnom turniru, poput Portugala i Severne Koreje, koji će ubrzo postati dva najprijatnija iznenadjenja osmog Svetskog prvenstva.

Na početku takmičenja u prvoj grupi iznenadjenja su izostala: Englezi i Urugvajci očekivano su zauzeli pozicije koje su osiguravale plasman u četvrtfinale, pa se niko nije začudio što su Meksikanci i Francuzi posle samo tri odigrane utakmice spakovali kofere za povratak kući. Francuska je bila neprijatno iznenađenje Mundijala, ali Meksiku je priređen simboličan oproštaj. Od Mundijala u Engleskoj rastao se Antonio Karabahal, golman koji je učestvovao na pet završnih turnira.

U Drugoj grupi Nemci su se, zahvaljujući ubedljivoj pobedi protiv Švajcarske kad su značajno popravili gol razliku, svrstali ispred Argentine na pozicijama za nastavak takmičenja. Brz rastanak sa šampionima Evrone. Špancima, predstavljalo je još jedno razočarenje.

U Trećoj grupi nije bilo iznenađenja, već senzacija. Brazil, znalo se to, nije bio tako snažan i kompaktan kao 1958. U Švedskoj i 1962. U Čileu, ali sa oreolom dvostrukih svetskih šampiona i Peleom na čelu tima slovio je za apsolutnog favorita, tim pre što se nalazio u grupi sa slabašnim Bugarima, debitantima Portugalcima i Mađarima, još uvek neoporavljenim od raspada legendarne lake konjice. Počelo je, istina, prema očekivanju.“Karioke su lako savladale Bugarsku, ali protivnik je skupo naplatio poraz. Bugari su igrali grubo, posebno na Pelea, pa je najbolji fudbaler sveta posle meča morao da leči brojne povrede. Iznenađenje je predstavljala ubedljiva pobeda Portugala protiv Mađarske. U sledećem kolu Mađari su se oporavili od neočekivanog poraza senzacionalnim trijumfom protiv Brazilaca. U trećoj, za Brazilce odlučujućoj utakmici zbog povrede nije bilo Pelea, Svetski šampioni stali su pred neočekivano snažnim Portugalom. Poraženi su sa 3: 1, a Mundijal je dobio novu zvezdu, Portugalca Eusebia koji će odlučiti još nekoliko utakmica u korist svoje selekcije. Kad su Mađari konačno očekivano savladali Bugarsku sa 3: 1, senzacija je bila kompletirana. Debitanti Portugalci su zauzeli prvo mesto, Mađarska drugo, a to je značilo da je tron svetskih prvaka oslobođen vladavime Braznla koji se sa treće pozicije vraćao u Južnu Ameriku.

Uzbudljivo je bilo i u Četvrtoj grupi. Sovjetski Savez je opravdao naslov viceešampiona Evrope i zauzeo prvo mesto. Nenadano se, međutim, pojavila zapanjujuće snažna Severna Koreja. Nakon neuspeha u debitantskom nastupu na Mundijalima protiv Sovjeta, iznenadili su Čileanci protiv kojih su izborili remi iako su posle prvog poluvremena gubili 0: 1. Konačmo, najveću senzaciju šampionata Korejci su priredili pobedom protiv Italije 1: 0, čime su osvojili drugo mesto u grupi, zatvorivši Mundijal za dvostruke svetske šampione “azure” i trećeplasirane sa prethodnog Mundnjala, Čileance!

Četvrtfinale je donelo jedan od najuzbudljivijih mečeva na Mundijalima. Sastali su se debitanti i najveća iznenađenja osmog šampionata — Portugal i Južna Koreja. Meč je privukao veliku pažnju, jer megdan su delili nepoznati, a veoma kvalitetni fudbaleri. Korejci su krenuli silovito. Vešto su koristili brze noge napadača i za samo dvadesetak minuta poveli sa 3: 0. Tada na scenu stupa Eusebio. Do kraja prvog poluvremena postiže dva gola i smanjuje rezultat na podnošljivih i optimističnih 2: 3, da bi za 14 minuta nastavka još dva puta zatresao mrežu i preokrenuo rezultat u korist Portugalaca. Do kraja meča Portugal je postigao još jedan gol i slavio sa 5: 3, ali to nije umanjilo dramatičnost utakmice u kojoj je načinjen najveći rezultatski preokret u istoriji Mundijala. Briljantnom igrom Eusebio je u toj utakmici sebe promovisao u najboljeg igrača šampionata.

U ostalim mečenima četnrtfinala sve je proteklo prema očekivanjima. Favoriti Englezi, Nemci i Sovjetski Savez pridružili su se Portugalu u polufinalu.

O raspodeli znamenja odlučivali su evropski timovi, a duel Engleske i Portugala bio je posebno zanimljiv. Domaćin Mundijala imao je samo jedan cilj -“zlatnu boginju ”, ali prepreka zvana Eusebio bila je suviše velika da bi se predstavnici “Gordog Albiona” razmetali optimizmom. Na“Vembliju” se 26. Jula okupilo 100. 000 gledalaca da bi pomoglo svojim ljubimcima da zaustave “evropskog Pelea”. Posle 45 minuta igre hladnokrvni Englezi nisu mogli da sakriju strepnju. Portugalci su izborili 1: 1 i najavljujući da će učiniti sve što mogu nebi li stigli do finala. Na scenu je tada stupio engleski half  Stajls sa samo jednim zadatkom – zaustaviti Eusebia. Finale je bio ulog koji je dozvoljavao korišćenje svih sredstava, pa se ni Stajls nije libio da se služi i onim što fudbalska pravila zabranjuju. Cilj je opravdao kritike. Eusebio je zaustavljen, a Englezi su zahvaljujući golovima Bobija i Čarltona pobedili sa 2:1.

U drugom polufinalu, Nemci, iskusniji za tri polufinala i jednu završnu predstavu Mundijala, bili su bolji od Sovjetskog Saveza. Rezultatom 2: 1 obezbedili su drugo učešće u finalu. Odlučujući gol postigao je Franc Bekenbauer!



A u finalu grandiozna predstava timova podjednake snage i istovetne želje za uspehom terena i fanatične publike, međutim, Nemci su 1954. Pokazali kako se favoritima na papiru oduzima već osvojena titula i nisu strepeli od Ostrvljana.

Već u 12. Minutu Nemci koriste samouverenost Engleza. Haler sačekuje jedan “otpadak” na 15 metara od gola i “iz prve” loptu šalje iza leđa Benksa. Englezi, ipak, nisu klonuli duhom. U šesnaestercu Harts dobro skače i u 18. Minutu rivali su ponovo na početku 1: 1. Poluvreme se završava remiem, a da igra ne nagoveštava pobednika. Vodi se borba ravnopravnih rivala. Konačno, u 78. Minutu Hetges nespretno startuje na loptu u svom kaznenom prostoru, ona pada na nogu Pitersu koji je sa desetak metara šalje iza leđa Tilkovskog. Englezi vode sa 2: 1 nadomak su toliko željene “zlatne boginje”. Nemci, međutim, kao po pravilu svoje najbolje izdanje prikazuju u momentima kad se čini da su oboreni na pleća. Zasipaju Benksa šutevima sa svih pozicija, ali golman Engleske uspešno odoleva. Sve do 89. Minuta, kad posle jedne gužve Veber sa tri metra šalje loptu u mrežu. Ponovo izjednačenje, i to u momentima kad su Englezi već zakoračili na tron.

Drugi put u finalu Mundijala igraju se produžeci dva puta po
15 minuta. Nastavlja se borba divova. Razmenjuju udarce “spuštenog garda”. I konačno dolazi 100. Minut. Najkontroverzniji detalj u istoriji finala. Harts prihvata loptu u šesnaestercu, okreće se prema golu, silovito šutira… Lopta udara u prečku i odbija se iza leđa Tilkopskog, ali takvom brzinom da niko nije video da li je pala iza ili ispred crte.. Englezi signaliziraju pogodak, Nemci odmahuju rukom. Sudija Dinst odlazi na konsultacije sa pomoćnikom Bahramovim iz Sovjetskog Saveza koji odlučno klima glavom i pokazuje na centar. Dinst potvrđuje: Englezi vode 3: 2. Nemci protestuju, ali uzalud, moraju na centar. Domaćin je deset minuta pre kraja produžetka stekao veliku prednost. Nemci ponovo kreću u juriše, ali ovog puta ništa im ne uspeva. U poslednjem minutu Englezi izvode novi kontranapad, a Harts pogađa mrežu, postavlja konačnih 4: 2 i postaje jedini fudbaler koji je u finalu postigao tri gola.

Englezi likuju. Konačno su dokazali da su dostojni “zlatne boginje”. Prešli su dug put od bojkota Mundijala u Urugvaju 1930. Do trona na koji su se popeli 1966, ali sada mogu da kažu kako se, ipak, na Ostrvu igra najbolji fudbal bar do sledećeg šampionata.

Osmo Svetsko prvenstvo nije ostalo upamćeno samo po tome što je stasao novi peti šampion i pos psornom golu Hartsa, već i po tome što je iznedrio neveći broj zvezda Mundijala. Portugal je predstavio Eusebia, Nemci su imali Bekenbauera, Englezi pored Hardsa, Bobija Čarltona i Mura, a Sovjetski Savez velikog golmana Lava Jašina kome je uručeno priznanje za najboljeg čuvara mreže i promocija najboljeg na svetu.

FINALE

Eigleska — SR Nemačka 4: 2 (2: 2, 1: 1)
London, 3o. Jula 1966. Stadion“Vembli”. Gledalaca 93. 000.
Sudijaa Dinst /Švajcarska/.

STRELCI: 0: 1 Haler/12/, 1: 1 – Harst/18/, 2: 1 Piters /78, 2: 2 Veber /89/, 3: 2 – Harst /100/, 4: 2 – Harst /119/.

ENGLESKA: Benks, Koen, Vilson, Stajls, Dž. Čarlton. Mur, Bol. Harst, R. Čarlton, Hant, Piters. Selektor Alfrel Remzi.

SR NEMAČKA: Tilkonski. Helges, Šnelinger, Šul|;, VeOer, Be – kenOauer, Haler, Held, Onerat, Emerih.

LISTA STRELACA

9 – Eusebio /Portugal/,
6 – Haler /SR Nemačka/,
4 – Bekenbauer /SR Nemačka/, Harst /Engleska/. Porkujan /Sonjetski Savez/. Bene /Mađarska/,
3 – Artime /Argentina/, R. Čarlton, Hant /Engleska/, Augusto, Tores /Portugal/,
1 – Markos /Čile/, Zeler /SR Nemačka/, Seung Jin /R. Koreja/, Ma – lofejev, Čislenko /Sovjetski Savez/, Mažoli /Mađarska/,
1 – Onega /Argentnna/, Garinča, Pele, Rildo, Tostao /Brazil/, Asiaruhov /Bugarska/, Emerih, Held, VeOer /SR Nemačka/, Piters /Engleska/, Boržoin, Hauser /Frašjuska/, Barison, Macola /Italija/, Bor – ha /Meksiko/, Dong Von, Do Ik, Sun Kok /R. Koreja/, Simoes /Portugali – ja/. Kventin /Švajcarska/, Amansno, Fueste, Piri, Sančiz /Šianija/, Ba – niševski, Metreveli /Sovjetski Savez/, Farkaš /Mađarska/, Kortes, Roča /Urugvaj/.
1 autogol – Davidov, Ko1jov/Bugarska/


“Plavi” stali u kvalifikacijama

Reprezentacija Jugoslavije takmičila se u Trećoj kvalifikacionoj grupi za učešće na Mundijalu u Engleskoj 1966. Rivali “plavih” bili su Francuska, Norveška i Luksemburg. Posle šest utakmica Jugosloveni su zauzeli treću poziciju i ostali bez vize za put na Ostrvo.

1970 - Meksiko

"Boginja" zauvek otputovala u Brazil




Predvodjeni Peleom, koji je odustao od odluke da nikada više ne zaigra na Svetskom prvenstvu, Brazilci su trijumfovali treći put u razmaku od 12 godina.

Shodno zavetu iz 1930, dobili su u trajno vlasništvo trofej nazvan po Žilu Rimeu, osnivaču Mundijala. "Zlatna boginja" je i u Brazilu ukradena, kao 1966. godine u Engleskoj, ali kako poštenog nalazača nije bilo, FIFA je trostrukim prvacima poslala kopiju legendarnog trofeja, koja se i danas nalazi u vitrinama njihovog fudbalskog saveza.

Deveto SP ostaće upamćeno kao prvo na kom su arbitri za opominjanje i isključivanje igrača koristili žute i crvene kartone. Medjutim, kako se u Meksiku igrao izuzetno korektan fudbal, prvi crveni karton na svetskim prvenstvima pokazan je tek četiri godine kasnije u Nemačkoj i dobio ga je Čileanac Karlos Kazelji.

Pored toga, selektorima je prvi put omogućeno da tokom utakmice izvrše dve izmene. Na snazi je ostao stari sistem takmičenja, sa četiri grupe od po četiri tima, od kojih su po dva najbolja sticala pravo da nastupe u četvrtfinalu.

Meksiko je u trci za domaćinstvom potukao Argentinu i takav ishod izazvao je negodovanje mnogih fudbalskih funkcionera, naročito evropskih. Razlog - velika nadmorska visina na kojoj su se nalazili stadioni i razredjen vazduh kao posledica. Pored toga, igrači su morali da se adaptiraju i na vrućine, s obzirom na to da su mnoge utakmice počinjale već u 12 časova, kako bi evropska publika mogla da prati direktne TV prenose u popularnim, večernjim terminima.

Neuspeh u kvalifikacijama doživele su mnoge tradicionalne sile (Madjarska, Francuska, Argentina...), kao i Portugal, osvajač trećeg mesta na prethodnom Mundijalu. Maroko je postao prva afrička selekcija na SP nakon Drugog svetskog rata, a debi su ostvarili još El Salvador i Izrael.

Uoči premijerne utakmice izmedju domaćina i reprezentacije SSSR (0:0) u vazduh je pušteno 50.000 raznobojnih balona i od tada je ceremonija svečanog otvaranja neizostavan segment svakog Mundijala. Za razliku od SP u Engleskoj, meč bez golova na samom početku nije postao simbol turnira, već je prvi put posle Švedske 1958. vidjen pretežno napadački i dopadljiv fudbal.

Branioci trona, reprezentativci Engleske, imali su dosta problema tokom priprema, pretežno van terena. Meksička štampa nazvala ih je "lopovima" i "pijanicama", a kapiten Bobi Mur u Kolumbiji je uhapšen pod optužbom da je krao u jednoj prodavnici.

Najbolji defanzivac šampiona pušten je na slobodu i na Mundijalu je pružio vrlo dobre partije, medjutim, poraz od Brazila u prvoj fazi (0:1) kao da je nagovestio smenu na svetskom vrhu. Na tom meču Gordon Benks je odbranio Peleov udarac glavom, što se smatra najboljom golmanskom intervencijom svih vremena na šampionatima planete.

Sve tri pobede u prvoj fazi zabeležili su Brazil i SR Nemačka, pobednici preostalih grupa postali su SSSR i Italija, a većih iznenadjenja nije bilo.

U reprizi finala sa stadiona Vembli, Nemci su se revanširali Englezima i plasirali se u polufinale, iako su ovi golovima Alana Malerija i Martina Pitersa početkom drugog poluvremena poveli sa 2:0. Ser Alf Remzi potom je načinio veliku taktičku grešku, izvukao je iz igre Bobija Čarltona i Nemci su preko Franca Bekenbauera i Uvea Zelera izborili produžetak, u kom je gol odluke postigao Gerd Miler - 3:2.

Medju četiri najbolje ekipe rutinski su se plasirali Brazil (4:2 protiv Perua) i Italija (4:1 protiv Meksika), dok je Urugvaj golom Esparaga tek u 116. minutu rešio u svoju korist okršaj sa SSSR (1:0). Za razliku od prvog polufinala, u kom je Brazil dozvolio Urugvaju da povede, a onda ga savladao sa 3:1 golovima Klodoalda, Žairzinja i Rivelinja, meč Italija - SR Nemačka (4:3) spada u red najvećih klasika SP.

Posle regularnih 90 minuta rezultat je bio 1:1, pošto je Karlhajnc Šnelinger u 90. minutu, na tipično nemački način, neutralisao rani pogodak Roberta Boninsenje. U produžecima se nije znalo "ni ko pije ni ko plaća" - Bekenbauer je nastavio da igra sa iščašenim ramenom, Miler je doveo Nemce u vodjstvo, Tarsizio Burgnič i Djidji Riva preokrenuli su na 3:2, Miler u 110. minutu izjednačio, a Djani Rivera 60 sekundi kasnije postigao gol za prvi nastup "azura" u finalu nakon 32 godine.

Na stadionu Acteka u Sijudad Meksiku, 21. juna je pred 107.412 gledalaca rešavano ko će po treći put u istoriji postati šampion planete. Pele je poentirao u 18. minutu, a Boninsenja izjednačio u 37, tako da je prvo poluvreme završeno bez pobednika. Ali, u nastavku je do izražaja došao superioran napadački talenat "karioka". Golovima Žersona u 66, Žairzinja u 71. i kapitena Karlosa Alberta u 86. minutu, Brazil je ostvario jedan od tri najuverljivija trijumfa u finalima SP - 4:1.

Iako je "zlatna kopačka" turnira postao Gerd Miler sa 10 pogodaka, drugoplasirani Žairzinjo (sedam) ušao je u anale Mundijala na sasvim poseban način. On je u Meksiku postao jedini fudbaler na 17 dosad održanih SP, koji se na jednom turniru upisivao u strelce na svakoj utakmici.



JUGOSLAVIJA: Vicešampioni Evrope pali u kvalifikacijama



Ni druge kvalifikacije po grupnom sistemu nisu bile srećne za reprezentaciju Jugoslavije. U grupi sa Belgijom, Španijom i Finskom, plavi su kao aktuelni vicešampioni Evrope važili za favorite, ali taj status nisu opravdali na terenu.

Posle šest utakmica, Jugosloveni su zauzeli drugu poziciju sa sedam bodova, dva manje od Belgije, tako da su morali da se pomire sa još jednim propuštenim Mundijalom. Pobednik grupe savladao je naše fudbalere sa 3:0, ali je u Beogradu bilo 4:0 za plave. Poput Norvežana u kvalifikacijama za SP 1966, kobni po Jugoslaviju ovog puta su bili Španci. Oni su na stadionu JNA izvukli 0:0, a u Barseloni pobedili rezultatom 2:1.

Selektor Rajko Mitić tokom kvalifikacija je dosta eksperimentisao, igrači su ulazili i izlazili iz tima, bilo je dosta neiskusnih pojedinaca i takav tim nije bio kadar da stigne do cilja.

Naš najbolji strelac bio je Dragan Džajić sa četiri gola, dok su Slaven Zambata i Vahidin Musemić postigli po tri pogotka. Pored njih, standardniji od ostalih u prvoj postavi su bili Dragan Holcer, Ivica Osim, Rudolf Belin, Jovan Aćimović i aktuelni selektor plavih Ilija Petković.


REZULTATI



POLUFINALE
Brazil - Urugvaj 3:1
Italija - SR Nemačka 4:3 (1:1 u regularnom toku)

ZA TREĆE MESTO
SR Nemačka - Urugvaj 1:0

FINALE
Brazil - Italija 4:1

KONAČAN PLASMAN
1. Brazil, 2. Italija, 3. SR Nemačka, 4. Urugvaj

Utakmica sa najviše golova: SR Nemačka - Bugarska 5:2 (prva faza)
Ukupno golova na turniru: 95
Prosek golova po utakmici: 2,97

Najbolji strelac: Gerd Miler (SR Nemačka) - 10
Najviše golova na utakmici: Gerd Miler (SR Nemačka) - 3

Najveća poseta: 108.192 (Meksiko - Belgija, prva faza)
Ukupna poseta: 1.603.975
Prosečna poseta: 50.124

Debitovali: Maroko, El Salvador, Izrael.

1974 - Nemačka

Slavlje "pancera" na početku nove ere



Jubilarni, deseti Mundijal, održan u Zapadnoj Nemačkoj, označio je početak nove ere u istoriji svetskih prvenstava. Pošto je "zlatna boginja" četiri godine ranije otputovala u Brazil za sva vremena, uveden je novi pehar, jednostavno nazvan FIFA Svetski kup, koji će aktuelan biti zaključno sa SP 2038 - dok na njemu bude bilo mesta za graviranje imena osvajača.

Novi predsednik FIFA, Brazilac Žoao Avelanž, stupio je na dužnost samo nekoliko dana pre početka Mundijala. Englez ser Stenli Raus povukao se sa funkcije posle 13 godina rada, a Avelanž je postao prvi neevropski čelnik svetske fudbalske porodice, otkako je ona osnovana 1904. godine.

Posle nekoliko turnira odigranih po manje-više istom formatu, ovog puta je umesto nokaut okršaja u četvrt- i polufinalu, uvedena još jedna faza takmičenja po grupama. Osam najboljih timova iz prve faze prerasporedjeno je u nove dve grupe od po četiri reprezentacije, čime je polovini učesnika SP bilo zagarantovano najmanje šest utakmica. Pobednici tih grupa sastali su se u finalu, dok su drugoplasirani igrali za treće mesto.

Za razliku od Mundijala u Meksiku, gde se igralo po žestokim vrućinama, većim delom ovog turnira padale su obilne kiše. Uoči meča SR Nemačka - Poljska (1:0) u Frankfurtu, koji je odlučivao ko će se iz te grupe plasirati u finale, gradske komunalne službe angažovane su na isušivanju terena Vald stadiona, ali u obavljanju tog posla nisu imale puno uspeha. Utakmica se pretvorila u farsu i na kraju je pobednika više odlučila sreća nego fudbalsko umeće.

Od velikana svetskog fudbala, u SR Nemačkoj nije bilo Engleza, Madjara, Francuza i Španaca, dok su debitovale Demokratska Republika Nemačka, Australija, Haiti i Zair (današnji DR Kongo). Istočni Nemci postali su kreatori najvećeg iznenadjenja u prvoj fazi, pošto su u Hamburgu savladali tada omražene sunarodnike rezultatom 1:0.

Još uvek je aktuelna verzija po kojoj su Zapadni Nemci namerno izgubili kako bi u finalnoj rundi izbegli Holandiju, Brazil i Argentinu, ali šta god da je istina, Franc Bekenbauer je posle tog poraza održao urgentan sastanak sa ostalim reprezentativcima, a onda se putem televizije obratio naciji kako bi smirio duhove. Kasnije se ispostavilo da su budući prvaci sveta sve vreme bili u svadji sa čelnicima saveza oko visine premija za eventualni uspeh.

Iako nisu stigli do trofeja, hit Mundijala bili su fudbaleri Holandije i Poljske, dve zemlje koje su se prethodno poslednji put našle na SP još pre Drugog svetskog rata.

Sa Rinusom Mihelsom na klupi i asovima poput Johana Krojfa (proglašen za najboljeg igrača turnira), Johana Neskensa, Džonija Repa i Robija Rensenbrinka, Holandjani su predstavili svoju viziju najpopularnije igre, famozni "totalni fudbal", u kom je akcenat stavljen na univerzalno znanje fudbalera, nauštrb dotadašnje striktne podele na napadače, vezne i odbrambene igrače. "Lale" su do finala stigle sa gotovo stoprocentnim učinkom (pet pobeda i remi bez golova protiv Švedske u prvoj fazi), savladavši usput Argentinu (4:0) i Brazil (2:0), uz ukupnu gol-razliku 14:1.

Dve godine posle trijumfa na Olimpijskim igrama u Minhenu, Poljaci su do rekordnog trećeg mesta na SP stigli sa disciplinovanim, ali i efikasnim timom, čije su vedete bili brzonogi krilni napadač Gžegož Lato i vezista Kažimir Deina. Sa ukupno 16 pogodaka, Poljska je bila najefikasnija selekcija na Mundijalu i pobedom od 1:0 nad Brazilom osvojila je utešnu nagradu, pošto je od domaćina izgubila ključnu utakmicu za plasman u veliko finale.

Same "karioke" bile su najveće razočaranje turnira. Kao da nisu znali da se snadju bez "penzionisanog" Pelea, Brazilci nisu zatresli mrežu na četiri od sedam utakmica, a od ukupno šest postugnutih golova, tri su dali Zairu. Mizeran učinak za ekipu koja je u svojim redovima još uvek imala vedete iz Meksika Rivelinja i Žairzinja.

Finale je odigrano 7. jula na Olimpijskom stadionu u Minhenu, pred 75.200 neposrednih svedoka, opet po tmurnom vremenu. Početak je bio dramatičan - Krojf je već u prvom minutu nepropisno oboren u šesnaestercu domaćih i Neskens je sa "bele tačke" doneo Holandiji 1:0, praktično pre nego što je bilo koji od nemačkih fudbalera i dotakao loptu.

Ali, kao u mnogim prethodnim finalima, tim koji je vodio nije na kraju i dobio utakmicu. Berti Fogts odlično je odigrao "flastera" na Krojfu, smanjio njegov uticaj i time odradio pola posla za svoju ekipu. Paul Brajtner u 25. minutu je izjednačio, takodje iz penala, a konačan rezultat (2:1) već u 43. minutu je postavio Gerd Miler, popularni "Der Bomber", kako su ga zvali u otadžbini.

Zapadni Nemci imali su tada fantastičnu uzdužnu osovinu, od golmana Sepa Majera, preko libera Bekenbauera i centralnog veziste Volfganga Overata do Milera u špicu napada. Ta linija na kraju im je i donela drugu titulu svetskih prvaka, tačno 20 godina posle trijumfa Valtera, Rana i ostalih slavnih prethodnika nad madjarskom "lakom konjicom" u Bernu.

Miler se posle tog meča povukao iz nacionalnog tima sa fantastičnim saldom od 68 pogodaka na 62 nastupa. Njegovih 14 golova na dva završna turnira SP još uvek predstavljaju rekord, dok je Francuz Žist Fonten samo u Švedskoj 1958. godine zatresao mreže 13 puta.



JUGOSLAVIJA: Junaci iz Atine aterirali u Diseldorfu



Da bi se domogla Nemačke, reprezentacija Jugoslavije prešla je zaista buran put, uzbudljiviji nego ikada. U kvalifikacijama za Mundijal plavi su se našli u Sedmoj grupi, a rivali su im bili Španija i Grčka. Uoči poslednje utakmice u Atini, plavima je bila neophodna pobeda od dva gola razlike, medjutim, Grci su se svim silama potrudili da izbore što časniji rezultat, iako time nisu mogli da urade ništa važno za sebe same.

Golovima Stanislava Karasija i Dušana Bajevića, naši fudbaleri su već u 15. minutu poveli sa 2:0, ali su se do poluvremena vratili na početak jer su Grci prvo smanjili, a onda i izjednačili autogolom Katalinskog. Da zadatak postane još teži, pobrinuo se Bajević dobijanjem crvenog kartona, ali onda su usledili gol Ivice Šurjaka za 3:2 i konačno legendarni Karasijev pogodak u sudijskoj nadoknadi vremena. Tih 4:2 Jugoslaviji su doneli deobu prvog mesta u grupi i "majstoricu" sa Špancima.

Meč odluke odigran je na Vald stadionu u Frankfurtu, 13.februara 1974. godine, pred 63.000 gledalaca. Kao 1949. u susretu sa Francuskom, baraž se pokazao srećnim za Jugoslovene, koji su golom Josipa Katalinskog u 13. minutu slavili minimalnu pobedu i stekli pravo da posle 12 godina otputuju na sajam najboljih svetskih reprezentacija.

Kao prilikom četiri od prethodnih pet učešća na završnim turnirima, Jugoslavija je i u SR Nemačkoj uspela da prebrodi prvu fazu. Na startu su plavi remizirali sa braniocem titule, Brazilom (0:0), usledila je pobeda nad Zairom od 9:0 za izjednačavanje rekorda svetskih šampionata, a onda još jedan remi - 1:1 sa Škotskom. Tri reprezentacije završile su grupu sa po četiri boda, ali su Jugoslavija i Brazil na osnovu bolje gol-razlike prošli dalje i rastužili Škote.

U grupi B finalne runde, Jugosloveni su računali da uz malo sreće mogu dogurati daleko. Medjutim, prvo su u Diseldorfu izgubili od domaćina sa 2:0, pa u Frankfurtu od Poljske sa 2:1 i na kraju istim rezultatom od Švedske, opet u Diseldorfu. Bio je to meč koji ništa nije mogao da promeni u konačnom plasmanu, te su plavi očekivano zaključili svoj nastup na Mundijalu dekoncentrisanom i ne baš srčanom partijom.

Krajem kvalifikacija, na mesto selektora Vujadina Boškova postavljena je (naravno) selektorska komisija, u kojoj su Miljanu Miljaniću pomagali Milan Ribar, Sulejman Rebac, Tomislav Ivić i Milovan Ćirić. Pored Dragana Džajića, koji je na SP stigao direktno sa odsluženja vojnog roka pa zato nije odigrao na očekivano visokom nivou, okosnicu te reprezentacije činili su Katalinski, Jovan Aćimović, Ilija Petković, Karasi, Šurjak, Branko Oblak... Na veliku scenu stupio je i veliki talenat, Vladimir Petrović Pižon.

Selektor: Miljan Miljanić. Igrači: Enver Marić 6 (nastupa) / 0 (golova), Rizah Mešković -, Ognjen Petrović -, Josip Katalinski 6/1, Ivan Buljan 6/0, Enver Hadžiabdić 6/0, Vladimir Bogićević 5/1, Luka Peruzović 1/0, Kiril Dojčinovski -, Jovan Aćimović 6/0, Branko Oblak 5/1, Jurica Jerković 3/0, Dražen Mužinić 2/0, Miroslav Pavlović 1/0, Ivan Šurjak 6/2, Dragan Džajić 5/1, Ilija Petković 5/1, Stanislav Karasi 4/2, Dušan Bajević 3/3, Vladimir Petrović 2/0,
Danilo Popivoda 1/0, Franjo Vladić -.

REZULTATI PLAVIH



Prva faza
Jugoslavija - Brazil 0:0
Jugoslavija - Zair 9:0 (Bajević 8, 30, 81, Džajić 14, Šurjak 18, Katalinski 28, Bogićević 38, Oblak 51, Petković 65)
Jugoslavija - Škotska 1:1 (Karasi 81 - Džordan 89)

Finalna runda
Jugoslavija - SR Nemačka 0:2 (Brajtner 39, Miler 80)
Jugoslavija - Poljska 1:2 (Karasi 43 - Deina 27p, Lato 63)
Jugoslavija - Švedska 1:2 (Šurjak 27 - Edstrem 30, Torstenson 85)

REZULTATI

FINALNA RUNDA

Grupa A
Holandija - Argentina 4:0
Brazil - DR Nemačka 1:0
Holandija - DR Nemačka 2:0
Brazil - Argentina 2:1
Holland - Brazil 2:0
Argentina - DR Nemačka 1:1

Grupa B
SR Nemačka - Jugoslavija 2:0
Poljska - Švedska 1:0
SR Nemačka - Švedska 4:2
Poljska - Jugoslavija 2-1
Švedska - Jugoslavija 2:1
SR Nemačka - Poljska 1:0

ZA TREĆE MESTO
Poljska - Brazil 1:0

FINALE
SR Nemačka - Holandija 2:1

KONAČAN PLASMAN
1. SR Nemačka, 2. Holandija, 3. Poljska, 4. Brazil

Utakmica sa najviše golova: Jugoslavija - Zair 9:0 (prva faza)
Ukupno golova na turniru: 97
Prosek golova po utakmici: 2,55

Najbolji strelac: Gžegož Lato (Poljska) - 7
Najviše golova na utakmici: Andrej Žarmah (Poljska), Dušan Bajević (Jugoslavija) - 3

Najveća poseta: 83.168 (SR Nemačka - Čile, prva faza)
Ukupna poseta: 1.768.152
Prosečna poseta: 46.530

Debitovali: Australija, Demokratska Republika Nemačka, Zair (Demokratska Republika Kongo), Haiti.

1978 - Argentina

Mundijal koji je odobrila vojna hunta



Posle poraza u nadmetanjima sa Čileom 1962. i Meksikom 1970. godine, Argentini je konačno pripala čast da organizuje jedno Svetsko prvenstvo, jedanaesto po redu. "Gaučosi" su postali peta reprezentacija koja je pred svojim navijačima osvojila najvažniji trofej u fudbalu, ali na putu do tog uspeha desio se "mali milion" kontroverzi, na terenu i u daleko većoj meri van njega.

U to vreme Argentinom je vladao krvavi, totalitarni režim generala Horhea Videle, što je odluku FIFA da domaćinstvo poveri toj južnoameričkoj zemlji učinilo izuzetno nepopularnom kod mnogih fudbalskih organizacija i pojedinaca. Nad Mundijalom se nadvila pretnja opšteg bojkota, a situacija je kulminirala kada je predsednik Organizacionog odbora SP Omar Aktis ubijen prilikom odlaska na sopstvenu konferenciju za novinare.

Većina kvalifikovanih selekcija izrazila je strah i brigu za svoju bezbednost tokom turnira, ali vojna hunta je obećala da tokom Mundijala neće biti nasilja i strasti su polako počele da se smiruju. Priča o bojkotu na kraju se svela na individualne odluke Holandjanina Johana Krojfa i Nemca Paula Brajtnera da ne putuju u Argentinu sa svojim timovima.

Franc Bekenbauer takodje nije došao, zato što je ranije rekao "zbogom" reprezentaciji, medjutim, asova nije nedostajalo. Vanserijske partije na ovom SP pružili su Peruanac Teofilo Kubiljas, Austrijanac Hans Krankl, Italijan Paolo Rosi, Nemac Karlhajnc Rumenige, već dokazani Holandjanin Johan Neskens, Škot Keni Dalgliš i, iznad svih, domaći fudbaler Mario Kempes, jedini član argentinske selekcije koji je u to vreme zaradjivao za hleb igrajući u Evropi.

Sistem takmičenja instaliran četiri godine ranije u SR Nemačkoj ostao je na snazi, tako da su osam najboljih iz prve faze razvrstani u nove dve grupe finalne runde, čiji su se pobednici plasirali u finale, a drugoplasirani u razigravanje za treće mesto na svetu. Za razliku od 1974. godine, kada je sve završeno u najboljem redu, ovog puta je rezultat Argentina - Peru 6:0 u poslednjem kolu finalne runde pobudio otvorene sumnje i zato je FIFA ubrzo donela odluku da se vrati na provereni nokaut sistem.

Medju reprezentacijama eliminisanim posle prve faze, velike domete u budućnosti najavili su Francuzi, predvodjeni Mišelom Platinijem (ovde nisu prošli u konkurenciji Italije i Argentine), ali su veći tragičari ipak ispali reprezentativci Škotske. Njima se taj neuspeh desio drugi put zaredom, a istu sudbinu doživeće i na naredna tri Mundijala!

Popularna "tartan armija" stigla je u Argentinu sa velikim ambicijama, medjutim, u prva dva meča je izgubila od Perua (1:3) i remizirala sa Iranom (1:1). U susretu sa Holandijom, za prolaz je Škotima bila neophodna pobeda od tri gola razlike i oni su bili nadomak cilja kada im je omaleni Arči Gemil u 68. minutu doneo vodjstvo od 3:1. Medjutim, gol koji se čekao, tri minuta kasnije je postigla Holandija (Džoni Rep) i "lale" su uprkos porazu (3:2) otišle dalje zajedno sa prvoplasiranim Peruom.

Favoriti u ostalim grupama nisu imali problema, izuzimajući branioca trona, SR Nemačku, koja tokom čitavog prvenstva nije uspela da pronadje pravi ritam. U poslednjem kolu prve faze "panceri" su drhtali do poslednjeg minuta duela sa Tunisom (0:0), koji je ranije protiv Meksika (3:1) ostvario prvu mundijalsku pobedu svih vremena za afrički kontinent. Pored Peruanaca, šampioni grupa postali su Austrija, Poljska i Italija. "Azuri" su u trećem kolu naneli Argentini jedini poraz na Mundijalu (1:0, strelac Roberto Betega).

Hit finalne runde bila je Holandija, koja kao da je čekala velike mečeve da pokaže svetu šta zna. Pred aktuelnim vicešampionima pali su Austrija (5:1) i Italija (2:1), dok su sa Nemcima u reprizi minhenskog finala odigrali 2:2 - dovoljno za plasman u još jedan direktan okršaj za titulu.

U grupi B, Argentina i Brazil remizirali su u medjusobnom duelu (0:0) i u odlučujuće kolo su ušli bodovno poravnati. "Karioke" su imale bolju gol-razliku i uz to savladale Poljsku sa 3:1, tako da je selekciji domaćina posao završavala samo ubedljiva pobeda nad Peruom.

Selektor Sezar Luis Menoti izveo je ekipu u formaciji 4-2-4 i Argentina je deklasirala inače otpisane i nezainteresovane Peruance rezultatom 6:0. Po dve neodbranjive lopte Kempesa i Leopolda Lukea odvele su "gaučose" do željena četiri gola razlike, a pogoci Alberta Tarantinija i Renea Hausmana poslužili su za "ne daj bože". Takav epilog produbio je tradicionalnu netrpeljivost izmedju dve najjače fudbalske nacije Južne Amerike, medjutim, realnost je da su Argentinci na svom terenu samo iskoristili falinku u pravilima igre koje je postavila FIFA.

Utakmice za konačan plasman odigrane su na stadionu River Plate, čuvenom Monumentalu. Brazil je 24. juna pobedio Italiju sa 2:1, golovima Nelinja i Dirseua, a dan kasnije je na rasporedu bilo veliko finale, odigrano pred 71.483 gledalaca. Menotijevu Argentinu su pored Kempesa predvodili golman Ubaldo Filjol, centarhalf Daniel Pasarelja i vezista Osvaldo Ardiljes, dok je na drugoj strani austrijski stručnjak Ernst Hapel probao da odvede Holandjane tamo gde 1974. nije uspeo Rinus Mihels - samo ovog puta bez Krojfa.

Pošto je turnir počeo ne baš sjajnim igrama, Kempes se iz meča u meč sve više zahuktavao, tako da je na dan finala predstavljao nezaustavljivu silu. U 38. minutu doveo je Argentinu u vodjstvo i tih 1:0 bili su na snazi sve do 82. minuta, kada je rezervista Dik Naninga izjednačio.

Prelomni trenutak došao je na isteku regularnog toka utakmice. Rob Rensenbrink, koji je na pomenutom meču prve faze protiv Škotske postigao 1000. gol na šampionatima sveta, ispružio se koliko je dug i vrhom kopačke skrenuo slobodan udarac Ruda Krola do stative Filjolovog gola. Da je bio za koji centimetar precizniji, Rensenbrink bi sa šest golova postao nosilac "zlatne kopačke", a njegova reprezentacija bi se okitila titulom prvaka.

Medjutim, sudbina kao da nije htela da se Mundijal završi na taj način. Kempes je na isteku prvog produžetka savladao holandskog golmana Jana Jongbloda posle legendarnog solo prodora, da bi "tačku na i" u 116. minutu stavio Daniel Bertoni, pošto se prilikom štopovanja lopte poslužio i rukom. Konačnu pobedu odneo je tako timski duh argentinske reprezentacije, uz pomoć nekih faktora koji su, jednostavno, uvek na strani domaćina.

Ostaje činjenica da je ovo finale predstavljalo sudar dva potpuno različita shvatanja fudbala, a loš posao koji je obavio italijanski sudija Serdjo Gonela - neki smatraju da bi se u današnje vreme tako prljava utakmica završila sa 10 isključenja, umesto samo sa po četiri javne opomene - naveo je FIFA da tokom 80-ih i kasnije tokom 90-ih poradi na zaoštravanju sudijskog kriterijuma i uspostavljanju jasnih pravila: šta je faul, za kakav prekršaj se igrač kažnjava žutim, a za kakav crvenim kartonom.



Nazad na vrh JUGOSLAVIJA: Ceh za neuspeh platio Huanito



Nastupom na završnom turniru u Nemačkoj i potom neuspehom u kvalifikacijama za Mundijal u Argentini, reprezentacija Jugoslavije započela je trend naizmeničnih odlazaka i propuštanja svetskih prvenstava, koji je sticajem okolnosti (da nije bilo sankcija UN, možda bismo vezali učešća u Italiji 1990. i u SAD 1994. godine) ostao na snazi do danas.

Put do Argentine plave je vodio preko selekcija Španije i Rumunije. Uprkos porazima na startu kvalifikacija, naš nacionalni tim je dao sebi šansu da uspešno privede posao kraju, ali je sve upropastio novim porazom od Španije, na prepunoj Marakani.

Španija je u Sevilji savladala Jugoslaviju sa 1:0, da bi Rumuni na zagrebačkom Maksimiru bez po muke slavili pobedu rezultatom 2:0, posle čega je selektora Ivana Toplaka zamenila selektorska komisija u sastavu Marko Valok, Stevan Vilotić i Gojko Zec. "Vatreno krštenje" ovaj trio je imao 13. novembra 1977. u Bukureštu, kada su plavi izvojevali jedan od najčuvenijih trijumfa u istoriji - 6:4, posle vodjstva Rumuna od 3:2 na poluvremenu.

Dok su kod Toplaka okosnicu tima činili fudbaleri tada izvanredne ekipe splitskog Hajduka (Šurjak, Žungul, Mužinić, Buljan, Jurica Jerković, Peruzović) potpomognuti veteranima Bajevićem, Džajićem i Oblakom, komisija je u vatru bacila nekolicinu talentovanih fudbalera poput Safeta Sušića iz Sarajeva, Borote, Hatunića, Stojkovića i Vukotića iz Partizana, Halilhodžića iz Veleža, Filipovića i Nikolića iz Crvene zvezde.

Zahvaljujući pobedi u Bukureštu, otvorila se mogućnost puta u Argentinu, pod uslovom da "crvena furija" u Beogradu bude savladana najmanje sa dva gola razlike. Stadion Zvezde bio je krcat, euforija je bila na vrhuncu i činilo se da se cilj nalazi nadohvat ruke, medjutim, Španija nas je još jednom pobedila sa 1:0 i plasirala se na Mundijal, na kom nije uradila ništa vredno pamćenja.

Scena sa te utakmice, kada as Real Madrida Huanito prilikom izmene pokazuje publici palac nadole, a kao odgovor sa zapadne tribine Marakane stiže "džepna" flašica rakije i razbija se o glavu španskog fudbalera, kasnije je ušla u špice nekih kultnih sportskih emisija.

REZULTATI

FINALNA RUNDA

Grupa A
SR Nemačka - Italija 0:0
Holandija - Austrija 5:1
Italija - Austrija 1:0
SR Nemačka - Holandija 2:2
Holandija - Italija 2:1
Austrija - SR Nemačka 3:2

Grupa B
Brazil - Peru 3:0
Argentina - Poljska 2:0
Poljska - Peru 1:0
Argentina - Brazil 0:0
Brazil - Poljska 3:1
Argentina - Peru 6:0

ZA TREĆE MESTO
Brazil - Italija 2:1

FINALE
Argentina - Holandija 3:1 (1:1 u regularnom toku)

KONAČAN PLASMAN
1. Argentina, 2. Holandija, 3. Brazil, 4. Italija

Utakmica sa najviše golova: SR Nemačka - Meksiko 6:0 (prva faza), Holandija - Austrija 5:1 (finalna runda), Argentina - Peru 6:0 (finalna runda)
Ukupno golova na turniru: 102
Prosek golova po utakmici: 2,68

Najbolji strelac: Mario Kempes (Argentina) - 6
Najviše golova na utakmici: Rob Rensenbrink (Holandija), Teofilo Kubiljas (Peru) - 3

Najveća poseta: 71.712 (Italija - Argentina, prva faza)
Ukupna poseta: 1.546.151
Prosečna poseta: 40.688

Debitovali: Iran, Tunis.

ŠPANIJA-1982



Jugoslavija na Mundijalu 1982.



U kvalifikacijama za Svetsko fudbalsko prvenstvo 1982. godine reprezentacija Jugoslavije je u konkurenciji pet selekcija osvojila prvo mesto sa bodom više od Italije koja je kasnije osvojila titulu svetskog šampiona.

Kvalifikacije za SP 1982 Grupa 5: 10. septembar 1980, Luksemburg: Luksemburg - Jugoslavija 0:5 (0:0) 27. septembar 1980, Ljubljana: Jugoslavija - Danska 2:1 (2:1) 15. novambar 1980, Torino: Italija - Jugoslavija 2:0 (1:0) 29. april 1981, Split: Jugoslavija - Grčka 5:1 (3:0) 9. septambar 1981, Kopenhagen: Danska - Jugoslavija 1:2 (0:0) 17. oktobar 1981, Beograd: Jugoslavija - Italija 1:1 (1:1) 21. novambar 1981, Novi Sad: Jugoslavija - Luksemburg 5:0 (2:0) 29. novambar 1981, Pirej: Grčka - Jugoslavija 1:2 (1:2)

Jugoslavija 8 6 1 1 22:7 13

Italija 8 5 2 1 12:5 12

Danska 8 4 0 4 14:11 8

Grčka 8 3 1 4 10:13 7

Luksemburg 8 0 0 8 1:23 0

SP 1982, Španija: Prva faza: Peta grupa: Jugoslavija - Severna Irska 0:0 17. jun 1982, Stadion Romareda (Saragosa), 25.000 gledalaca. JUGOSLAVIJA: Dragan Pantelić, Nikola Jovanović, Miloš Hrstić, Ivan Gudelj, Velimir Zajec, Nenad Stojković, Vladimir Petrović, Edhem Šljivo, Ivica Šurjak, Safet Sušić, Zlatko Vujović. Španija - Jugoslavija 2:1 (1:1) 20. jun 1982, Stadion Lius Kazanova (Valensija), 48.000 gledalaca JUGOSLAVIJA: Dragan Pantelić, Nikola Jovanović, (Vahid Halilhodžić), Nenad Stojković, Ivan Gudelj, Velimir Zajec, Zlatko Krmpotić, Vladimir Petrović, Edhem Šljivo, Ivica Šurjak, Safet Sušić, Zlatko Vujović (Milos Šestić). Žuti kartoni: Stojković i Šljivo Honduras - Jugoslavija 0:1 (0:0) 24. jun 1982, Stadion Romareda (Saragosa), 25.000 gledalaca. JUGOSLAVIJA: Dragan Pantelić, Nikola Jovanović, Nenad Stojković, Ivan Gudelj, Velimir Zajec, Zlatko Krmpotić, Vladimir Petrović, Edhem Šljivo, Ivica Šurjak, Safet Sušić, Zlatko Vujović. Strelac: Petrović u 85. (jedanaesterac) minutu. Zuti karton: Krmpotić Crveni karton: Jarvud (Honduras)

SEVERNA IRSKA 3 1 2 0 2:1 4

ŠPANIJA 3 1 1 1 3:3 3

Jugoslavija 3 1 1 1 2:2 3

Honduras 3 0 2 1 2:3 2



Mundijal Paola Rosija



Odluka o domaćinu Svetskog fudbalskog prvenstva 1982. doneta je na Kongresu FIFA osam godina ranije. Organizator SP: Španija Broj učesnika u kvalifikacijama: 105 Broj učesnika na završnom turniru: 24 Pobednik: Italija Najbolji igrač: Paolo Rosi (Italija) Najbolji strelac: Rosi (Italija) 6 golova Najbolji igrači: Rosi, Zof (Italija), Rumenige, Brajtner (Nemačka), Platini (Francuska), Ziko (Brazil), Bonjek (Poljska) Broj odigranih utakmica: 52 Broj postigntih golova: 146 Prosek golova po meču: 2.81 Golovi postignuti iz jedanaesterca: 8 Najviše golova na jednom meču: Mađarska - El Salvador 10:1 Autogolovi: 1 Najefikasniji tim: Francuska 16 golova Nagrada za fer plej: Brazil Crveni kartoni: 5 Žuti kartoni: 90 Broj gledalaca: 2.109.723 Prosek gledalaca: 40.571 Najviše gledalaca na jednom meču: Argentina - Belgija, utakmica u grupi, 95.000 gledalaca



Rezultati na SP u Španiji



Na Svetskom prvenstvu u fudbalu, održanom 1982. godine u Španiji, postignuti su ovi rezultati:

Prva faza: Prva grupa: Italija - Poljska 0:0 Peru - Kamerun 0:0 Italija - Peru 1:1 (1:0) Poljska - Kamerun 0:0 Poljska - Peru 5:1 (0:0) Italija - Kamerun 1:1 (0:0)

POLJSKA 3 1 2 0 5:1 4

ITALIJA 3 0 3 0 2:2 3

Kamerun 3 0 3 0 1:1 3

Peru 3 0 2 1 2:6 2

Druga grupa: SR Nemačka - Alžir 1:2 (0:0) Čile - Austrija 0:1 (0:1) SR Nemačka - Čile 4:1 (1:0) Alžir - Austrija 0:2 (0:0) Alžir - Čile 3:2 (3:0) SR Nemačka - Austrija 1:0 (1:0)

SR NEMAČKA 3 2 0 1 6:3 4

AUSTRIJA 3 2 0 1 3:1 4

Alžir 3 2 0 1 5:5 4

Čile 3 0 0 3 3:8 0

Treća grupa: Argentina - Belgija 0:1 (0:0) Mađarska - Salvador 10:1 (3:0) Argentina - Mađarska 4:1 (2:0) Belgija - Salvador 1:0 (1:0) Belgija - Mađarska 1:1 (0:1) Argentina - Salvador 2:0 (1:0)

BELGIJA 3 2 1 0 3:1 5

ARGENTINA 3 2 0 1 6:2 4

Mađarska 3 1 1 1 12:6 3

Salvador 3 0 0 3 1:13 0

Četvrta grupa: Engleska - Francuska 3:1 (1:1) Čehoslovačka - Kuvajt 1:1 (1:0) Engleska - Čehoslovačka 2:0 (0:0) Francuska - Kuvajt 4:1 (2:0) Francuska - Čehoslovačka 1:1 (0:0) Engleska - Kuvajt 1:0 (1:0)

ENGLESKA 3 3 0 0 6:1 6

FRANCUSKA 3 1 1 1 6:5 3

Čehoslovačka 3 0 2 1 2:4 2

Kuvajt 3 0 1 2 2:6 1

Peta grupa: Španija - Honduras 1:1 (0:1) Jugoslavija - Severna Irska 0:0 Španija - Jugoslavija 2:1 (1:1) Honduras - Severna Irska 1:1 (0:1) Honduras - Jugoslavija 0:1 (0:0) Španija - Severna Irska 0:1 (0:0)

SEVERNA IRSKA 3 1 2 0 2:1 4

ŠPANIJA 3 1 1 1 3:3 3

Jugoslavija 3 1 1 1 2:2 3

Honduras 3 0 2 1 2:3 2

Šesta grupa: Brazil - ŠSR 2:1 (0:1) Škotska - Novi Zeland 5:2 (3:0) Brazil - Škotska 4:1 (1:1) SSSR - Novi Zeland 3:0 (1:0) SSSR - Škotska 2:2 (0:1) Brazil - Novi Zeland 4:0 (2:0)

BRAZIL 3 3 0 0 10: 2 6

SSSR 3 1 1 1 6 : 4 3

Škotska 3 1 1 1 8 : 8 3

Novi Zeland 3 0 0 3 2 :12 0

Druga faza: A grupa: Poljska - Belgija 3:0 (2:0) Belgija - SSSR 0:1 (0:0) Poljska - SSSR 0:0 (0:0) POLJSKA 2 1 1 0 3:0 3

SSSR 2 1 1 0 1:0 3

Belgija 2 0 0 2 0:4 0

B grupa: SR Nemačka - Engleska 0:0 SR Nemačka - Španija 2:1 (0:0) Engleska - Španija 0:0

SR NEMAČKA 2 1 1 0 2:1 3

Engleska 2 0 2 0 0:0 2

Španija 2 0 1 1 1:2 1

C grupa: Italija - Argentina 2:1 (0:0) Brazil - Argentina 3:1 (1:0) Italija - Brazil 3:2 (2:1) ITALIJA 2 2 0 0 5:3 4

Brazil 2 1 0 1 5:4 2

Argentina 2 0 0 2 2:5 0

D grupa: Austrija - Francuska 0:1 (0:1) Severna Irska - Austrija 2:2 (1:0) Severna Irska - Francuska 1:4 (0:1)

FRANCUSKA 2 2 0 0 5:1 4

Austrija 2 0 1 1 2:3 1

Severna Irska 2 0 1 1 3:6 1

Polufinale: Poljska - Italija 0:2 (0:1) SR Nemačka - Francuska 3:3 (1:1,2:2, 5:4 p)

Za treće mesto: Francuska - Poljska 2:3 (1:2)

Finale: Italija - SR Nemačka 3:1 (0:0)

1986 - Meksiko

Rođena je božja ruka



Prvo je Dijego Armando Maradona sa po dva gola praktično sam eliminisao Englesku i Belgiju. Onda je u finalu, odigranom pred 115.000 gledalaca na stadionu Acteka, Argentina timskim radom pobedila Saveznu Republiku Nemačku rezultatom 3:2 i tako osvojila drugu titulu svetskog prvaka u intervalu od osam godina.

Mundijal u Meksiku i danas nosi Maradonino ime ispisano velikim slovima, pošto se još od Peleovih dana nije desilo da jedan fudbaler u toj meri zaseni asove svih drugih selekcija. Omaleni "gaučos" dokazao je na tom turniru da je najbolji fudbaler svog vremena i jedna od najvećih legendi svih vremena, ali mu veliki broj ljubitelja "najvažnije sporedne stvari" nikada neće oprostiti prvi gol u četvrtfinalnom okršaju sa Englezima, očigledno postignut rukom.

Organizacija 13. SP prvobitno je dodeljena Kolumbiji, medjutim, ta zemlja je 1983. godine bila prinudjena da odustane zbog velikih finansijskih poteškoća. Meksiko je nesumnjivo težak zadatak preuzeo na sebe, čime je postao prva zemlja koja je dva puta bila domaćin najboljim fudbalerima planete. Septembra 1985, samo osam meseci pre početka takmičenja, Meksiko je doživeo tragediju u obliku zemljotresa koji je odneo 20.000 života, medjutim, stadioni su ostali neoštećeni, a država je uspela da se na vreme konsoliduje i potom organizuje Mundijal na vrlo visokom nivou.

FIFA je još jednom promenila sistem takmičenja. Nove propozicije predvidjale su da se po grupama igra samo prva faza, a da se iz šest grupa od po četiri reprezentacije dalje plasiraju po dve prvoplasirane i četiri trećeplasirane ekipe sa najboljim učinkom. Od osmine finala nadalje igralo se po nokaut sistemu, što se vremenom i potvrdilo kao najbolja opcija. Kao i 1970. godine, utakmice su se igrale po paklenim vrućinama, od 12 i 16 časova po lokalnom vremenu, kako bi bile zadovoljene potrebe TV auditorijuma u Evropi.

Pošto u osmini finala nije bilo mesta samo za osam od ukupno 24 zemlje učesnice, prva faza nije iznedrila nijedno veliko iznenadjenje. Od "na papiru" kvalitetnih timova eliminisani su samo Portugal i Škotska (četvrti put zaredom), a medju onima koji su prošli prvo sito, ali kasnije nisu daleko dogurali, naklonost gledalaca su lepršavom i napadačkom igrom pridobili fudbaleri Danske i SSSR (manje-više Dinamo Kijev plus Rinat Dasaev na golu). Na drugoj strani, finalisti prethodnog SP, Italija i SR Nemačka, uspešno su odradili posao iako su i jedni i drugi pružili partije daleko ispod očekivanog nivoa.

Najinteresantnije je bilo u grupi F, koju je osvojio Maroko, prva afrička selekcija koja je sa uspehom prebrodila uvodnu fazu Mundijala. "Lavovi sa Atlasa" odigrali su po 0:0 sa Poljskom i Engleskom, a onda u meču odluke šokirali Portugal trijumfujući rezultatom 3:1. Engleska je u poslednje kolo ušla sa samo jednim bodom, ali je onda na scenu stupio Gari Lineker i het-trikom protiv Poljske (3:0) izbacio "gordog Albiona" na drugu poziciju.

U osmini finala je Španija demolirala Dansku (5:1), a čak četiri gola na toj utakmici postigao je napadač Real Madrida Emilio Butragenjo. On ipak nije postao najbolji strelac Mundijala, već je sa Maradonom i Brazilcem Karekom podelio drugo mesto na listi golgetera, iza Linekera koji je dogurao do brojke šest. Utakmicu za pamćenje u toj fazi odigrali su još Belgija i SSSR (4:3 posle 120 minuta igre), dok je bek Brazila Žozimar dao fantastičan gol u duelu sa Poljacima (4:0). SR Nemačka jedva je eliminisala Maroko, pogotkom koji je u 87. minutu postigao Lotar Mateus.

Jedina četvrtfinalna utakmica u kojoj je pobednik dobijen posle 90 minuta bila je ona izmedju Argentine i Engleske - 2:1. Tada je to bio okršaj velike specifične težine, s obzirom na dvomesečni rat koji su dve zemlje 1982. godine vodile oko Foklandskih Ostrva. Maradona je doveo Argentince u vodjstvo kada je u vazdušnom duelu sa golmanom Piterom Šiltonom upotrebio ruku da bi nadomestio manjak centimetara.

Pre nego što su se Englezi osvestili, popularni "El Pibe" još jednom im je zatresao mrežu posle briljantnog solo-prodora, da bi Gari Lineker u finišu meča krunisao golom jednu od majstorija Džona Barnsa po levom krilu. Ipak, bilo je kasno da puleni Bobija Robsona izbegnu ispadanje, a Maradona je kasnije izjavljivao kako je prvi gol postigao "malo rukom, malo glavom" ili u drugoj verziji, da se umešala "božija ruka"...

Ostali polufinalisti dobijeni su u penal-serijama. Talentovani francuski tim, sa impresivnim veznim redom Platini - Žires - Tigana - Fernandez, izbacio je brazilske veterane Sokratesa, Zika, Žuniora, Edinja, koji su do tada ostvarili stoprocentan učinak. Nemci su na korak od slave zaustavili selekciju domaćina, dok su Belgijanci ostvarili najbolji rezultat u istoriji, poslavši kući špansku "furiju".

U prvom polufinalu je Argentina lako slomila otpor belgijskih "crvenih djavola" (2:0), a jedan od dva Maradonina gola bio je prava mala replika individualnog majstorstva prikazanog u duelu sa Engleskom.

Kao 1982. u Španiji, aktuelni prvak Evrope Francuska izvukla je deblji kraj u borbi za finale sa SR Nemačkom - samo što ovog puta nije bilo penal-drame, već su "panceri" slavili sa 2:0, golovima Bremea u devetom i Felera u 89. minutu. Sa svega tri pobede iz šest mečeva Nemci su se plasirali u finale, dok je, recimo, Brazil, sa četiri pobede i jednim remijem ispao već u četvrtfinalu. Meksikanci na ovom Mundijalu takodje nisu izgubili nijednu utakmicu u regularnom toku.

Finalni meč izmedju Argentine i SR Nemačke, u kom su "gaučosi" predstavljali izrazite favorite, pretvorio se u pravi klasik. Hoze Luis Braun (22. minut) i Horhe Valdano (56) doveli su Južnoamerikance u vodjstvo od 2:0, da bi izabranici Franca Bekenbauera na krilima poznate nemačke filozofije "nije gotovo dok se ne završi" uspeli da vrate rezultat u ravnotežu.

Rezervisti Rudi Feler i Feliks Magat uneli su dosta živosti u redove "pancera", Argentinci su lagano počeli da slave, ali su ih iz snova prenuli Karlhajnc Rumenige i Feler, golovima u 74. i 81. minutu, oba puta posle kornera. Dok su se produžeci lagano pomaljali na horizontu, Maradona je u 84. minutu nanizao nekoliko čuvara i dubinskom loptom pronašao Horhea Buručagu, koji je izbio pred istrčalog Haralda Šumahera i rutinskim udarcem po zemlji poslao loptu na pravo mesto - 3:2 za još jednu nenadahnutu, ali čvrstu generaciju Argentinaca, koja je u svojim redovima imala zaista velikog majstora.



JUGOSLAVIJA: Jedino nam Luksemburg gledao u ledja



Reprezentacija Jugoslavije startovala je u kvalifikacijama za Mundijal u Meksiku pod teretom debakla doživljenog na završnici Evropskog prvenstva u Francuskoj 1984. godine. Novi selektor Miloš Milutinović nasledio je Todora Veselinovića i ubacio u državni tim dosta novih, takozvanih "dokazanih klupskih igrača", koji, medjutim, nikako nisu profunkcionisali kao celina.

Ruku na srce, Jugoslavija se našla u vrlo neugodnoj grupi, zajedno sa novim evropskim šampionom Francuskom, nadirućom Bugarskom, Demokratskom Republikom Nemačkom i Luksemburgom. Posle uvodnog remija sa Bugarima u Beogradu (0:0), u Lajpcigu se desio najbolji momenat plavih u čitavom kvalifikacionom ciklusu. Golovima Baždarevića, Vokrija i Šestića naši su pobedili sa 3:2 i tada se učinilo da prosto ne mogu završiti takmičenje ispod drugog mesta.

Medjutim, nešto u igri reprezentacije nije valjalo. Dve minimalne pobede nad Luksemburgom (1:0) i remi sa Francuzima na sarajevskom Koševu (0:0) nisu bili dobra uvertira pred mečeve odluke. Da su strahovanja javnosti bila sasvim na mestu, potvrdila su tri uzastopna poraza kojima su plavi okončali kvalifikacije. Posle 1:2 u Sofiji i ključnih 1:2 protiv DR Nemačke u Beogradu, kao (lažna) nada ostala je eventualna pobeda u Parizu.

Medjutim, Mišel Platini, Žan Tigana, Alen Žires i ekipa bili su sve samo ne rival za vadjenje. Golovima Platinija u 3. i 71. minutu "trikolori" su na Parku prinčeva pobedili sa 2:0 i zauzeli prvo mesto u grupi sa 11 bodova, koliko je sakupila i Bugarska. Put u Meksiko ostao je san za Nemce (10 bodova) i Jugoslovene (osam), iza kojih je sa svih osam poraza ostao samo mali Luksemburg.

Ekipa čiji su najistaknutiji članovi bili Zlatko Vujović, Velimir Zajec, Faruk Hadžibegić, Ranko Stojić, Blaž Slišković, Ljubomir Radanović, Ivan Gudelj, Mehmed Baždarević, Miloš Šestić i Fadilj Vokri na osam mečeva postigla je svega sedam golova. Plavi dres u tim kvalifikacijama su oblačili još Milko Djurovski, Mirsad Baljić, Predrag Pašić, Marko Mlinarić, Haris Škoro, Vlado Čapljić...

REZULTATI

OSMINA FINALA
Belgija - SSSR 4:3 (2:2 u regularnom toku)
Meksiko - Bugarska 2:0
Brazil - Poljska 4:0
Argentina - Urugvaj 1:0
Francuska - Italija 2:0
SR Nemačka - Maroko 1:0
Engleska - Paragvaj 3:0
Španija - Danska 5:1

ČETVRTFINALE
Francuska - Brazil 4:3 penalima (1:1 posle produžetaka)
SR Nemačka - Meksiko 4:1 penalima (0:0 posle produžetaka)
Argentina - Engleska 2:1
Belgija - Španija 5:4 penalima (1:1 posle produžetaka)

POLUFINALE
SR Nemačka - Francuska 2:0
Argentina - Belgija 2:0

ZA TREĆE MESTO
Francuska - Belgija 4:2 (2:2 u regularnom toku)

FINALE
Argentina - SR Nemačka 3:2

KONAČAN PLASMAN
1. Argentina, 2. SR Nemačka, 3. Francuska, 4. Belgija

Utakmica sa najviše golova: Danska - Urugvaj 6:1 (prva faza)
Ukupno golova na turniru: 132
Prosek golova po utakmici: 2,54

Najbolji strelac: Gari Lineker (Engleska) - 6
Najviše golova na utakmici: Emilio Butragenjo (Španija) - 4

Najveća poseta: 114.600 (Meksiko - Paragvaj, prva faza)
Ukupna poseta: 2.393.331
Prosečna poseta: 46.025

Debitovali: Danska, Irak, Kanada.

REZULTATI

OSMINA FINALA
Belgija - SSSR 4:3 (2:2 u regularnom toku)
Meksiko - Bugarska 2:0
Brazil - Poljska 4:0
Argentina - Urugvaj 1:0
Francuska - Italija 2:0
SR Nemačka - Maroko 1:0
Engleska - Paragvaj 3:0
Španija - Danska 5:1

ČETVRTFINALE
Francuska - Brazil 4:3 penalima (1:1 posle produžetaka)
SR Nemačka - Meksiko 4:1 penalima (0:0 posle produžetaka)
Argentina - Engleska 2:1
Belgija - Španija 5:4 penalima (1:1 posle produžetaka)

POLUFINALE
SR Nemačka - Francuska 2:0
Argentina - Belgija 2:0

ZA TREĆE MESTO
Francuska - Belgija 4:2 (2:2 u regularnom toku)

FINALE
Argentina - SR Nemačka 3:2

KONAČAN PLASMAN
1. Argentina, 2. SR Nemačka, 3. Francuska, 4. Belgija

Utakmica sa najviše golova: Danska - Urugvaj 6:1 (prva faza)
Ukupno golova na turniru: 132
Prosek golova po utakmici: 2,54

Najbolji strelac: Gari Lineker (Engleska) - 6
Najviše golova na utakmici: Emilio Butragenjo (Španija) - 4

Najveća poseta: 114.600 (Meksiko - Paragvaj, prva faza)
Ukupna poseta: 2.393.331
Prosečna poseta: 46.025

Debitovali: Danska, Irak, Kanada.

1990 - Italija

Vladavina dekadentnog fudbala



Posle Meksika, Italija je se kao druga upisala u red zemalja koje su dva puta organizovale Svetsko prvenstvo. Pošto su izašli kao pobednici iz trke sa Engleskom, Sovjetskim savezom i Grčkom, Italijani nisu škrtarili u pripremi Mundijala. Tako su izgradjeni potpuno novi stadioni u Torinu i Bariju, dok je preostalih 10 objekata na kojima su se igrali mečevi završnog turnira doživelo temeljan "fejslifting".

Iako su infrastruktura i celokupan ambijent bili na najvišem nivou, prikazani fudbal često je bio ispod svake kritike - čast izuzecima, poput selekcija Kameruna i (donekle) Brazila. Dominirala je strategija po kojoj je važnije bilo ne primiti gol nego postići ga. Enormno veliki broj utakmica u nokaut fazi rešen je izvodjenjem jedanaesteraca, a prosek turnira od 2,21 pogotka po utakmici ubedljivo je najniži u istoriji svetskih šampionata. Pored toga, sudije su podelile 16 crvenih kartona, što je više nego u Španiji 1982. i Meksiku 1986. godine zajedno.

Što je najgore, čak i finalni meč ostaće upamćen po "igri bez igre", u kojoj su fudbaleri SR Nemačke čekali grešku desetkovanih Argentinaca i dočekali je u 83. minutu, kada je Andreas Breme postigao jedini gol na utakmici iz krajnje sumnjivog jedanaesterca. Bilo je to prvo finale SP u kom jedan tim nije postigao gol i u kom je neko isključen. Štaviše, Argentinci su zbog crvenih kartona Pedra Monzona i Gustava Dezotija završili meč sa samo devetoricom fudbalera! Objektivno, sam plasman "gaučosa" u finale predstavljao je pravo čudo, s obzirom na igre koje su pružali od početka do kraja Mundijala.

Na otvaranju su izgubili od Kameruna sa 1:0, pri čemu su Afrikancima bila isključena dvojica igrača. U osmini finala eliminisali su Brazil pogotkom Klaudija Kanidje (na pas Dijega Maradone), postignutim iz jedine prilike na utakmici, a zatim su na penal-ruletu bili spretniji i srećniji od Jugoslovena i Italijana. Čak 22 žuta i tri crvena kartona najbolje svedoče kakav su fudbal "gaučosi" demonstrirali na ovom SP, ali posmatrano iz drugog ugla, mora se priznati da su oni bili taktički i mentalno veoma jaka celina. Jednostavno, selektor Karlos Biljardo pronašao je formulu koja ih je u datim uslovima odvela dalje nego što je bilo ko mogao da pretpostavi.

Što se tiče autentičnih zvezda, junaka koje je proizveo ovaj Mundijal, priča se svela na svega tri-četiri imena. Kamerunac Rože Mila vratio se na teren iz fudbalske "penzije" i predvodio svoju selekciju do mesta medju osam najboljih, što je do danas najbolji plasman jedne afričke reprezentacije na SP.

Legendarni napadač je sa 38 godina i 20 dana postao najstariji strelac u istoriji Mundijala, ali mu to nije bilo dosta, pa je sopstveni rekord popravio četiri godine kasnije u SAD. U prvoj fazi dao je dva gola Rumuniji, a isto toliko i Kolumbiji, u okršaju osmine finala. Ne samo zahvaljujući njemu, popularni "nepobedivi lavovi" bili su ljubimci velike većine neutralnih posmatrača, pre nego što su u fantastičnom četvrtfinalu izgubili od Engleske rezultatom 2:4 (posle produžetaka).

Italijanski napadač Salvatore Skilaći, popularni Toto, pojavio se pravo niotkuda i postao najbolji strelac Mundijala sa šest golova na šest različitih utakmica. Otvorio je "račun" u susretu sa Austrijom, kada je ušao u igru sa klupe, a crtu je podvukao u susretu za treće mesto, na kom je doneo "azurima" pobedu nad Engleskom (2:1). Omaleni Sicilijanac oberučke je prigrabio svoju šansu, pomračio je slavu tada najboljeg italijanskog centarfora Djanluke Vijalija, ali u narednim sezonama nikada više nije zaigrao tako dobro i efikasno.

Konačno, nemoguće je zaobići golmana Argentine Serhija Goikočeu. Ko zna kako bi izgledao konačni raspored reprezentacija, da se prvi golman "gaučosa" Neri Alberto Pumpido nije teško povredio u 11. minutu utakmice drugog kola prve faze protiv SSSR-a. Goikočea je samouvereno stao medju stative i za nepunih 600 minuta igre kapitulirao je svega tri puta. Bio je igrač utakmice protiv Brazila, a o odbranjenim jedanaestercima protiv Jugoslavije i Italije da ne govorimo. Ipak, u finalu nije mogao da zaustavi milimetarski precizan šut Bremea...

Kostarika je na debiju prebrodila prvu fazu, i to na račun Škotske (peti neuspeh zaredom) i Švedske, dok je Republika Irska prvi nastup na završnom turniru krunisala plasmanom u četvrtfinale, a potpuno je neverovatno da su dotle dogurali ne zabeleživši nijednu pobedu i postigavši samo dva gola! U grupi F sa Engleskom, Holandijom i Egiptom, podelili su drugo i treće mesto sa "lalama", pošto su i jedni i drugi zabeležili po tri remija uz identičnu gol-razliku 2:2. Naknadni žreb ih je svrstao na poziciju broj dva i oni su u osmini finala penalima eliminisali Rumune (posle produžetaka bilo 0:0), a onda sa 1:0 izgubili od selekcije domaćina.

Englezi su se domogli polufinala prvi put posle 1966, kada su na svom tlu postali šampioni. Posle tri tvrda meča u prvoj fazi, u sve tri utakmice nokaut faze morali su da igraju produžetke. Sjajnim volejom Dejvida Plata u 119. minutu pobedili su Belgiju, zatim su okončali trijumfalni pohod Kamerunaca, da bi u polufinalu u Torinu na penale izgubili od Nemaca. Tragičari "ruleta" bili su Stjuart "Psiho" Pirs i Kris Vodl.

U prethodno odigranom polufinalu, Argentina je na San Paolu u Napulju na sličan način stavila tačku na snove Italijana o četvrtoj tituli. Kanidja je sredinom drugog poluvremena "poništio" vodeći pogodak Skilaćija i postao prvi igrač koji je na tom Mundijalu zatresao mrežu Valtera Zenge. Bivši trener Crvene zvezde je sa 517 minuta bez primljenog pogotka postavio rekord svetskih prvenstava, ali je prilikom izvođenja jedanaesteraca prevagnuo Goikočea, odbranivši šuteve Roberta Donadonija i Alda Serene.

Došlo je do reprize finala iz Meksiko Sitija 1986, samo ovog puta su uloge bile promenjene. Silni "panceri", čije su osnovne poluge bili Breme, Jirgen Koler, Lotar Mateus, Rudi Feler i Jirgen Klinsman, ušli su u meč odluke u najjačem sastavu, dok su Argentinci morali da plate ceh gruboj i na momente prljavoj igri na prethodnim utakmicama.

Lišen usluga nekolicine suspendovanih igrača, Biljardo se opredelio za strategiju "bunker, pa šta bude" i takvo opredeljenje pokazalo se produktivnim sve dok meksički arbitar Edgardo Kodesal Mendez sedam minuta pre kraja nije pokazao na "belu tačku" posle kontroverznog prekršaja Nestora Sensinija nad Felerom u kaznenom prostoru.

Treći uzastopni nastup u finalu Nemci su napokon uspeli da okončaju trećom titulom, čime su u tom trenutku stali uz rame Italijanima i Brazilcima. Osim neumornog Mateusa "panceri" nisu imali kreativnog igrača sredine terena i u eliminatornim utakmicama golove su po pravilu postizali posle slobodnih udaraca ili iz jedanaesteraca. Svakako najbolju igru pružili su protiv Jugoslavije (4:1) na startu Mundijala. Ipak, u meču odluke, protiv onako negativnih Argentinaca, malo ko je mogao da navija protiv njih.



JUGOSLAVIJA: Penal-tragedija u četvrtfinalu

Na poslednjem velikom takmičenju pred ratni sukob i raspad države, reprezentacija SFR Jugoslavije ostvarila je u Italiji najbolji rezultat još od Svetskog prvenstva u Čileu 1962. godine. Prečka Dragana Stojkovića i smušenost Dragoljuba Brnovića i Faruka Hadžibegića prilikom penal-obračuna sa Argentinom, isprečile su se plavima na putu do polufinala.

Pošto se nije plasirao na SP u Meksiku i EP u Nemačkoj, državni tim je u kvalifikacije za Mundijal 1990. ušao veoma motivisano i odlučno. Kod selektora Ivice Osima tačno se znalo šta je čila uloga u timu, a uporni Sarajlija bio je dosledan u sprovodjenju svojih ideja, čak i onda kada je u velikom delu javnosti nailazio na neodobravanje.

Naravno, u svetski vrh se ne može bez kvalitetnih fudbalera. U to vreme na sceni je bila sjajna generacija Crvene zvezde, Partizan i Dinamo takodje su imali jake timove, nekolicina proverenih veterana nastupala je u solidnim evropskim klubovima, a pozitivnoj klimi svakako je mnogo doprinela titula svetskog prvaka u omladinskoj konkurenciji, koju su 1987. u Čileu osvojili Prosinečki, Boban, Šuker, Mijatović, Jarni... Neki od njih našli su se na Osimovom konačnom spisku za SP u Italiji.

U kvalifikacijama se reprezentacija Jugoslavije takmičila u Petoj grupi, zajedno sa Škotskom, Francuskom, Norveškom i Kiprom. Posle dva velika razočaranja, plavi su u ovom ciklusu bili krajnje odgovorni i borbeni i na finalni turnir plasirali su se kao prvi u grupi, sa šest pobeda i dva remija, bez ijednog poraza. Nijedna druga evropska selekcija nije tako impresivnim učinkom došla do vize za SP.

Najbolji strelac u kvalifikacijama bio je Dejan Savićević sa tri gola, Srećko Katanec i Hadžibegić po dva puta su zatresli mrežu, a Darko Pančev, Vujadin Stanojković, Predrag Spasić, Safet Sušić i Zlatko Vujović upisali su se u strelce po jednom.

Medjutim, na startu SP doživeli smo katastrofu. Budući prvaci sveta, fudbaleri SR Nemačke, na milanskom San Siru su deklasirali plave rezultatom 4:1 i, kako to kad nas obično biva, mediji su se obrušili na čitavu reprezentaciju, a naročito na stručni štab. U nekim dnevnim listovima na sva zvona je objavljeno da su Osim i njegovi saradnici posle poraza "stukli" ni manje ni više nego 11 flaša viskija!

Na svu sreću, ni očajna premijera ni pokušaji kvarenja atmosfere nisu narušili moral unutar tima i plavi su prvo pobedili Kolumbiju sa 1:0, golom Davora Jozića (Hadžibegić uz to promašio penal), a protiv debitanata na SP, Ujedinjenih Arapskih Emirata, priredili su malu egzibiciju. Pobedi od 4:1 sa dva precizna hica je doprineo Pančev, dok su Robert Prosinečki i Sušić dali po jedan gol.

U osmini finala na red su došli Španci, naši veliki dužnici još od SP 1982. i sramnog penala koji im je poklonio danski sudija Sorensen. Utakmica se polako bližila kraju, igrao se 78. minut kada je sjajan centaršut Zlatka Vujovića sa leve strane Katanec prosledio do Stojkovića. Piksi je na drugoj stativi nezaboravnim "lažnjakom" izbacio iz igre golmana Zubizaretu i još jednog španskog igrača, a zatim lako zatresao mrežu "crvene furije". Medjutim, samo pet minuta kasnije, iskusni Salinas koristi trenutak dekoncentracije u poslednjoj liniji plavih i izjednačuje...

Na terenu stadiona Bentegodi u Veroni temperatura je iznosila gotovo 40 stepeni, ali igrači oba tima nisu marili za to. Vodila se velika borba, koju je u korist Jugoslavije rešio Stojković, svojim drugim golom. Slobodan udarac sa 18 metara izveo je manirom istinskog majstora, takozvanim "suvim listom" je prebacio živi zid i Zubizareta je tu bio sasvim nemoćan.

Ohrabreni pobedom od 2:1, plavi su sa mnogo optimizma ušli u četvrtfinale sa tadašnjim svetskim prvakom Argentinom, posebno što se činilo da "gaučosi" nemaju tim, a pogotovo igru za velike domete. Ali planovi selektora Osima poremećeni su već u 30. minutu, kada je Refik Šabanadžović, striktni čuvar Dijega Maradone, morao u svlačionicu zbog dva žuta kartona.

I sa igračem manje, Jugoslavija je odigrala ravnopravnu utakmicu, u kojoj šansi za gol nije bilo mnogo. Gol Horhea Buručage poništen je zbog ofsajda, dok je Savićević u drugom produžetku prebacio okvir gola sa ne više od pet metara. Dva sata fudbala na stadionu Komunale u Firenci nisu donela konkretne plodove, pa se pristupilo izvodjenju jedanaesteraca.

Obračun je počeo pogotkom Serizuele i Stojkovićevim udarcem u prečku, ali je taj promašaj u trećoj seriji kompenzovao golman Tomislav Ivković, odbranivši penal velikom Maradoni. Pošto su precizni bili Prosinečki i Savićević, rezultat je bio 2:2, a kada je u četvrtoj seriji šut Trolja završio na stativi, plavima se ukazala kolosalna šansa. Medjutim, argentinski golman Goikočea zaustavio je mlake šuteve Brnovića i Hadžibegića, Dezoti je bio siguran i "gaučosi" su otišli medju četiri najbolje ekipe sveta sa pobedom od 3:2.



Selektor: Ivica Osim. Igrači: Tomislav Ivković 5 (nastupa) / 0 (golova), Vujadin Stanojković 2/0, Predrag Spasić 5/0, Zoran Vulić 4/0, Faruk Hadžibegić 5/0, Davor Jozić 5/2, Dragoljub Brnović 5/0, Safet Sušić 5/1, Darko Pančev 3/2, Dragan Stojković 5/2, Zlatko Vujović 5/0, Fahrudin Omerović -, Srećko Katanec 3/0, Alen Bokšić -, Robert Prosinečki 3/1, Refik Šabanadžović 4/0, Robert Jarni 1/0, Mirsad Baljić 1/0, Dejan Savićević 3/0, Davor Šuker -, Andrej Panadić -, Dragoje Leković -.

REZULTATI PLAVIH
Prva faza
Jugoslavija - SR Nemačka 1:4 (Jozić 55 - Mateus 29, 65, Klinsman 40, Feler 72)
Jugoslavija - Kolumbija 1:0 (Jozić 76)
Jugoslavija - UAE 4:1 (Sušić 4, Pančev 8, 46, Prosinečki 90 - Juma 21)

Osmina finala
Jugoslavija - Španija 2:1 (Stojković 78, 92 - Salinas 83)

Četvrtfinale
Jugoslavija - Argentina 2:3 penalima (0:0 posle produžetaka; strelci: Prosinečki, Savićević - Serizuela, Buručaga, Decoti)

REZULTATI



OSMINA FINALA
Čehoslovačka - Kostarika 4:1
Kamerun - Kolumbija 2:1 (0:0 u regularnom toku)
SR Nemačka - Holandija 2:1
Argentina - Brazil 1:0
Republika Irska - Rumanija 5:4 penalima (0:0 posle produžetaka)
Italija - Urugvaj 2:0
Engleska - Belgija 1:0 (0:0 u regularnom toku)
Jugoslavija - Španija 2:1

ČETVRTFINALE
Argentina - Jugoslavija 3:2 penalima (0:0 posle produžetaka)
Italija - Republika Irska 1:0
SR Nemačka - Čehoslovačka 1:0
Engleska - Kamerun 3:2 (2:2 u regularnom toku)

POLUFINALE
Argentina - Italija 4:3 penalima (1:1 posle produžetaka)
SR Nemačka - Engleska 4:3 penalima (1:1 posle produžetaka)

ZA TREĆE MESTO
Italija - Engleska 2:1

FINALE
SR Nemačka - Argentina 1:0

KONAČAN PLASMAN
1. SR Nemačka, 2. Argentina, 3. Italija, 4. Engleska

Utakmica sa najviše golova: SR Nemačka - UAE 5:1, Čehoslovačka - SAD 5:1 (prva faza)
Ukupno golova na turniru: 115
Prosek golova po utakmici: 2,21

Najbolji strelac: Salvatore Skilaći (Italija) - 6
Najviše golova na utakmici: Mičel (Španija), Tomas Skuhravi (Čehoslovačka) - 3

Najveća poseta: 74.765 (SR Nemačka - Jugoslavija, prva faza)
Ukupna poseta: 2.516.354
Prosečna poseta: 48.391

Debitovali: Kostarika, Republika Irska, Ujedinjeni Arapski Emirati.

1994 - SAD

Fudbal osvojio "jenkije", a Brazilci titulu



Kup je naš! - uzvikuje brazilski centarhalf Marsio Santos

Još jedan Mundijal održan van granica evropskog kontinenta okončan je trijumfom tima iz Južne Amerike. Kada su sedam od osam mesta u četvrtfinalu popunile reprezentacije iz Evrope, činilo se da će tradicija neuspeha konačno biti prekinuta, makar da bi se udovoljilo teoriji verovatnoće.

Medjutim, Brazil se pod vodjstvom Karlosa Alberta Pareire prilagodio novim zahtevima fudbalske igre, značajno promenio dotadašnji pristup i na kraju zasluženo odneo pehar kući, rekordni četvrti put.

Ozbiljna bitka za domaćinstvo 15. SP vodila se izmedju SAD i Maroka. Kako je zemlja sa severa Afrike imala da ponudi samo dva stadiona po standardima tako velikog takmičenja, FIFA je lako donela odluku da organizaciju poveri Amerikancima, a "crni kontinent" ostavi na listi čekanja.

Mnogi su otvoreno izražavali skepsu, misleći da će u zemlji sa tako tananom fudbalskom tradicijom turnir doživeti krah. Ali pokazalo se da bez rizika nema ni profita - "jenkiji" su hrlili na stadione kao ludi i Mundijal u SAD postavio je apsolutni rekord sa gotovo 3,6 miliona ljudi na tribinama, odnosno 69.000 gledalaca po utakmici! Tome su svakako doprineli i domaći reprezentativci, koji su pod vodjstvom srpskog trenera Bore Milutinovića ispunili zacrtani plan, plasiravši se u osminu finala. Imali su nesreću da tamo naidju na buduće šampione...

Pored domaćina, velike uspehe ostvarile su reprezentacije Švedske i Bugarske, plasmanom u polufinale. Kamerun nije uspeo da ponovi fascinantne igre iz Italije 1990, mada se Rože Mila u 43. godini upisao u strelce i tako popravio sopstveni rekord. Zato je na veliku scenu grunula supertalentovana ekipa nigerijskih "super orlova", koju je u meču osmine finala sa Italijom samo očigledno internacionalno neiskustvo koštalo eliminacije.

Naravno, kada se pomene ovaj Mundijal, neizbežno je podsećanje na defanzivca Kolumbije Andresa Eskobara, koji je hicima iz pištolja ubijen, nekoliko dana po povratku nacionalnog tima u nesredjenu južnoameričku zemlju. Eskobar je u ključnoj utakmici drugog kola prve faze protiv SAD (1:2) postigao autogol, pobeda Kolumbijaca nad Švajcarskom (2:0) u poslednjem meču grupe A ispostavila se nevažnom i nesrećni fudbaler je grešku koja predstavlja sastavni deo igre platio životom.

Posle mečeva SP u Italiji, koji su na momente bili nepodnošljivo dosadni, Amerikanci su bili svedoci ponovnog radjanja napadačkog fudbala. Jednako zanimljivo bilo je u grupnoj i nokaut fazi, utisak je delimično pokvarilo finale, prvi put u istoriji SP završeno rezultatom 0:0 i odlučeno izvodjenjem jedanaesteraca. FIFA je svoj doprinos pozitivnoj igri dala zabranom vraćanja lopte golmanu, ali i nagradjivanjem pobede sa tri, umesto dotadašnja dva boda.

Najveći medijski dogadjaj u prvoj fazi takmičenja bilo je odstranjivanje Dijega Armanda Maradone sa šampionata. Na četvrtom Mundijalu u karijeri, Maradona je bio kapiten ekipe u kojoj su se pored nekolicine veterana našli predstavnici nove generacije asova: Batistuta, Redondo, Čamot, Simeone i Ortega. "Gaučosi" su na startu razbili debitantski tim Grčke (4:0), a zatim prizemljili Nigerijce (2:1). Onda je slavni "El Pibe" pao na doping-testu i Argentina bez njegovog iskustva i liderskih osobina više nije bila isti tim.

Situacija bez presedana desila se u grupi E, gde su Meksiko, Republika Irska, Italija i Norveška sve završile takmičenje sa po četiri boda (po jednom pobedom, remijem i porazom) i gol-razlikom nula. Meksiko je zauzeo prvo mesto na osnovu najvećeg broja postignutih golova (3:3), a Ircima je pripala druga pozicija zbog pobede nad Italijanima (1:0), koji su takodje imali gol-razliku 2:2. Te tri ekipe otišle su u osminu finala, dok su kući morali da se vrate samo zlosrećni "vikinzi" (gol-razlika 1:1).

Dok je Afrika na osnovu ranijih rezultata prvi put bila zastupljena sa tri predstavnika, ovog puta je došao red da zablista i jedna selekcija iz Azije. Saudijska Arabija je takmičenje u grupi završila sa istim brojem bodova kao Holandija i Belgija i posle uspeha DNR Koreje u Engleskoj 1966. postala prvi predstavnik najmnogoljudnijeg kontinenta u drugoj fazi SP. Gol za pobedu nad Belgijom (1:0), prolaz dalje i ulazak u anale Mundijala postigao je Said Ovairan, posle neverovatnog solo-prodora, u kom je nanizao čak petoricu "crvenih djavola"!

Najludje utakmice u nokaut fazi igrali su Italijani. Dok su se njihovi prethodnici iz 1982. godine na putu do titule "prošvercovali" kroz prvu fazu, a onda počeli da gaze sve pred sobom, ekipa iz 1994, pod vodjstvom Ariga Sakija vraćala se "iz mrtvih" gotovo na svakom meču. "Azuri" su se teturali od Njujorka i Vašingtona do Bostona i natrag, ali su zahvaljujući vanserijskom talentu Roberta Badja i spletu srećnih okolnosti uvek pronalazili način da se izvuku.

U osmini finala, Nigerijci su poveli golom Rašida Jekinija i imali pobedu u rukama kada je Djanfranko Zola u 75. minutu dobio crveni karton. Medjutim, Badjo je 90 sekundi pre kraja uspeo da izjednači, a onda u produžetku postigne još jedan gol, dok su "super orlovi" delovali kao da im je neko stavio grog u vodu kojom su se osvežavali po završetku regularnog toka.

Protiv Španaca u narednoj rundi, vodeći gol Dina Badja neutralisao je Kaminero, a zatim su izabranici Havijera Klementea sabili Italijane na njihovu polovinu, stvarali i propuštali prilike, da bi u 87. minutu opet nastupio Roberto Badjo i obezbedio "azurima" plasman u polufinale.

Najveći šok u nokaut fazi priredila je Bugarska, koja je u četvrtfinalu, protiv prvi put ujedinjene Nemačke, preokrenula rezultat golovima Emila Kostadinova i Hrista Stoičkova i tako stavila tačku na nastup branilaca trona. Bugari su na prethodnim Mundijalima odigrali 16 utakmica bez pobede, ali su u Americi dočekali svojih pet minuta.

Stoičkov je uz Badja i Brazilca Romarija bio neporecivi superstar turnira, a sa Olegom Saljenkom podelio je naslov najboljeg strelca sa šest postignutih golova (centarfor Rusije je mrežu Kamerunaca zatresao pet puta za samo 60 minuta). Medjutim, u polufinalu su naši jugoistočni susedi ipak poklekli pred konačno ubedljivom Italijom. Na dva brza gola Badja (20. i 25. minut), Stoičkov je uzvratio pogotkom na isteku prvog poluvremena, ali tu je uzbudjenjima bio kraj - 2:1.

Posle gorke pilule koju su im četiri godine ranije poslužili Maradona i Kanidja, Brazilci su rešili da učine sve kako im se takve eliminacije više ne bi ponovile. Selektor Pareira ukomponovao je "evropski Brazil", ekipu sa više defanzivno orijentisanih vezista nego ranije (Dunga, Mazinjo, Mauro Silva), stamenim centarhalfovima (Marsio Santoš, Aldair, Branko), ali i tradicionalno prodornim bekovima (Kafu, Žoržinjo, Leonardo) i maštovitim napadačima (pre svih Romario i Bebeto, tada 18-godišnji Ronaldo nije ulazio u igru).

Jedina ekipa koja je dokazala da sa takvim "kariokama" može da se nosi u otvorenoj borbi bila je Holandija. Sastav Dika Advokata u četvrtfinalnoj utakmici se vratio iz deficita od 0:2, pošto su na golove Romarija (53. minut) i Bebeta (63) munjevito odgovorili Denis Bergkamp (64) i Aron Vinter (76). Ali kada je sudjeno da neko pobedi, onda tu nema pomoći.

Projektil Branka iz slobodnog udarca sa oko 30 metara prohujao je pored nemoćnog Eda de Goja i Brazil je devet minuta pre kraja osigurao prolaz medju četiri najbolje ekipe. Taj meč ostaće upamćen i po simulaciji ljuljanja Bebetovog sina Mateusa, kojom je novopečeni otac u saradnji sa Romariom i Mazinjom proslavio svoj pogodak.

Kao SAD u osmini finala, Švedjani su u polufinalu takodje poraženi "samo" sa 1:0 (strelac Romario u 80. minutu), a Italija je u meču odluke uspela da sačuva mrežu tokom svih 120 minuta. Medjutim, to su bile utakmice u kojima su protivnici Brazila imali samo iluziju eventualnog uspeha. Golman Tafarel u tim mečevima gotovo da nije imao razloga da interveniše, samo se čekala egzekucija na drugoj strani.

Sedamnaestog jula u prisustvu 94.000 ljudi, preslabe živce za tako veliki trenutak imali su Franko Barezi, Daniele Masaro i Roberto Badjo, tako da jedan promašaj Marsija Santoša nije mogao da skrene "karioke" sa pobedničkog puta. Pod vrelim suncem Los Andjelesa, momci u žutim dresovima su se zahvaljivali bogu i slavili trijumf za anale, četvrtu titulu šampiona planete.



JUGOSLAVIJA: Embargo!



Romario ogrnut zastavom Brazila posle penal-pobede nad Italijom u finalu

Prvi, a nadajmo se i poslednji put u istoriji svetskih prvenstava, reprezentacija naše zemlje bila je odstranjena iz takmičenja. Sankcije Ujedinjenih nacija, koje su selekciju ostatka stare Jugoslavije (bez Slovenaca i Hrvata) vratile sa Evropskog prvenstva u Švedskoj 1992, još uvek su bile na snazi, tako da državni tim Savezne Republike Jugoslavije (SCG) u to vreme praktično nije ni postojao.

Svetski omladinski prvaci iz Čilea, osvajači Kupa šampiona iz Barija, mnogi talentovani fudbaleri i već dokazani asovi tih godina su bili svedeni isključivo na klupski fudbal. Tek krajem 1994, kada su sankcije UN ublažene i iz njih izuzeti sportisti, generacija Jugovića, Mihajlovića, Mijatovića, Jokanovića, Djukića, Branka Brnovića, Miloševića i drugih dobila je priliku da uz podršku iskusnijih Stojkovića i Savićevića pokaže koliko vredi na internacionalnom nivou.

Medjutim, pored pomenutog EP i Mundijala u SAD, ta reprezentacija uskraćena je za priliku da se kvalifikuje za EP u Engleskoj 1996. Dok je dočekala svoj red, na SP u Francuskoj, mnogi stubovi te ekipe već su prošli svoj zenit i uz to kao kolektiv ostali siromašniji za iskustvo eventualnog neuspeha, koje bi ih verovatno homogenizovalo i pomoglo im da na tom Mundijalu odigraju daleko bolje i odu dalje nego što su otišli.

Primer reprezentacije Hrvatske, koja je ponikla iz iste fudbalske škole i 1998. postala treća reprezentacija sveta, jasno pokazuje da su i plavi imali potencijala za to.

REZULTATI



Romariju se lopta na ovom turniru prosto lepila za noge

OSMINA FINALA
Nemačka - Belgija 3:2
Španija - Švajcarska 3:0
Švedska - Saudijska Arabija 3:1
Rumunija - Argentina 3:2
Holandija - Republika Irska 2:0
Brazil - SAD 1:0
Italija - Nigerija 2:1 (1:1 u regularnom toku)
Bugarska - Meksiko 3:1 penalima (1:1 posle produžetaka)

ČETVRTFINALE
Italija - Španija 2:1
Brazil - Holandija 3:2
Bugarska - Nemačka 2:1
Švedska - Rumunija 5:4 penalima (2:2 posle produžetaka)

POLUFINALE
Brazil - Švedska 1:0
Italija - Bugarska 2:1

ZA TREĆE MESTO
Švedska - Bugarska 4:0

FINALE
Brazil - Italija 3:2 penalima (0:0 posle produžetaka)

KONAČAN PLASMAN
1. Brazil, 2. Italija, 3. Švedska, 4. Bugarska

Utakmica sa najviše golova: Rusija - Kamerun 6:1 (prva faza)
Ukupno golova na turniru: 141
Prosek golova po utakmici: 2,71

Najbolji strelac: Oleg Saljenko (Rusija), Hristo Stoičkov (Bugarska) - 6
Najviše golova na utakmici: Oleg Saljenko (Rusija) - 5

Najveća poseta: 94.194 (Brazil - Italija, finale)
Ukupna poseta: 3.587.088
Prosečna poseta: 68.982
Debitovali: Rusija, Saudijska Arabija, Nigerija, Grčka.

1998 - Francuska

Kako se otrovao Ronaldo?



Kada Zinedin Zidan postigne gol glavom - pobeda je neizbežna

Prvi put posle Mundijala u Španiji 1982, FIFA je odlučila da poveća broj učesnika. Umesto nekadašnje 24, ovog puta su se na završnom turniru našle 32 reprezentacije, što je posle tri šampionata odigrana po identičnoj šemi nužno rezultiralo promenom sistema takmičenja.

Nokaut faza počela je od osmine finala, kao i ranije, a mesta u njoj bilo je za po dve najbolje ekipe iz svake od osam grupa. Više nije postojala mogućnost provlačenja sa treće pozicije u grupi, tako da se igralo sa manje kalkulacija nego u SAD, Italiji i Meksiku. Za nešto više od mesec dana, na deset potpuno novih ili temeljno renoviranih stadiona, odigrane su rekordne 64 utakmice.

Pošto je putem kvalifikacija za Mundijal trebalo popuniti čak 30 mesta, otvorio se veći prostor za selekcije iz Azije i Afrike, a prilikom žrebanja grupa za SP, FIFA je prvi put uspostavila takozvani geografski princip. U skladu sa takvim opredeljenjem, sedam od osam grupa činile su po dve evropske, jedna američka i jedna afrička ili azijska zemlja.

Za razliku od prethodnog SP u SAD, na kom nisu učestvovale Engleska, Francuska, Portugal i Jugoslavija, može se reći da su se 1998. na okupu našle reprezentacije bukvalno svih zemalja čija su imena nešto značila u svetu fudbala (osim Portugala koji je opet izvisio). Iznenadjenja je u prvoj fazi bilo malo, ali ih je ipak bilo. Nigerija i Paragvaj otišle su dalje na račun Španije i Bugarske, dok je Meksiko nadmašio Belgiju.

"Crvena furija" je u poslednjem kolu pobedila Bugare čak sa 6:1, samo što joj to posle poraza od Nigerije (2:3, uz projektil Sandeja Oliseha za pamćenje) i remija sa Paragvajem (0:0) nije ništa vredelo. Nigerija je posle dva kola osigurala prvo mesto i njen selektor Bora Milutinović je Paragvajcima suprotstavio kombinovani tim, u želji da pred nokaut mečeve sačuva ključne igrače od povreda. Naravno, Hoze Luis Čilavert i drugovi nisu propustili takvu šansu. Bez većih problema su pobedili sa 3:1 i plasirali se na drugo mesto u grupi, slomivši srca "malom Napoleonu" Havijeru Klementeu i njegovim izabranicima.

Selekcija Škotske po ko zna koji put nije uspela da prebrodi grupu. Kamerun, Južna Afrika, Maroko i Tunis ekspresno su se vratili kućama, kao i svi predstavnici Azije, pri čemu su Iranci verovatno bili prezadovoljni pobedom od 2:1, koju su ostvarili u duelu sa "neprijateljskim" Sjedinjenim Američkim Državama. Japanci su demonstrirali napredak u fazi odbrane, ali baš ništa na polju kreativnosti, dok su "rege bojsi" sa Jamajke ostali upamćeni po svojim razdraganim navijačima (i navijačicama), mnogo više nego po igrama koje su prikazali.

Osmina finala donela je prvu utakmicu u istoriji svetskih šampionata odlučenu "zlatnim golom". Posle maksimalnog učinka i samo jednog primljenog pogotka u konkurenciji koja se teško mogla nazvati "grupom smrti" (Danska, Saudijska Arabija, Južna Afrika), na putu Francuzima isprečili su se tvrdi Paragvajci. Vrlo dobro organizovani, održali su 0:0 u regularnom toku, a od izvodjenja penala delilo ih je samo sedam minuta, kada je iskusni Loran Blan konačno zatresao Čilavertovu mrežu.

U toj rundi Mundijala, devedeset minuta nije bilo dovoljno da se odluči pobednik još u epskom duelu Argentine i Engleske. Prvo poluvreme donelo je igru od koje zastaje dah. Već u prvih 10 minuta dosudjen je po jedanaesterac i rezultat je bio 1:1. Majkl Oven onda je posle munjevitog trka doveo Engleze u vodjstvo, da bi u poslednjoj akciji pred odlazak na odmor izjednačio Havijer Zaneti. Bila je to uvežbana akcija prilikom izvodjenja slobodnog udarca, na koju su Ostrvljani naseli.

Drugo poluvreme ostaće upamćeno po crvenom kartonu koji je tada golobradi Dejvid Bekam dobio zbog osvetničkog šutiranja Dijega Simeonea sa zemlje. Iako sa igračem manje, Engleska je mogla da pobedi, ali je gol Sola Kempbela poništen zbog navodnog prekršaja nad golmanom Karlosom Room. Konačno je usledila penal-serija, koja je posle promašaja Ernana Krespa i Pola Insa odlučena uspešnom paradom Roe na udarac Dejvida Batija. Sutrašnji naslov u jednim londonskim novinama glasio je: "Desetorica heroja i jedan glupi dečko".

Sve četvrtfinalne utakmice bile su odlične. Hrvatska je razbila vremešnu reprezentaciju Nemačke (3:0) i tako poslala Mateusa i Klinsmana u fudbalske enciklopedije. Danska je pružila žestok otpor Brazilcima, medjutim, razliku u tom duelu je sa dva gola napravio Rivaldo - 3:2. Kad su Francuzi jedva slomili Paragvaj, sa Italijom je moglo da im bude samo još teže. Dva sata igre na novoizgradjenom stadionu u Sen Deniju nisu rezultirali nijednim pogotkom, pa se pristupilo izvodjenju penala, gde je tragičar ispao Luidji Di Bjadjo.

Možda i najkvalitetnije četvrtfinale odigrano je na marsejskom Velodromu. Holandija je majstorskim golom Denisa Bergkampa u 89. minutu, na pas dug pedesetak metara, eliminisala nikad pozitivniju Argentinu (2:1). Petnaestak minuta pre kraja "lale" su zbog drugog žutog kartona Artura Numana ostale sa igračem manje, ali je zbog udaranja bez lopte uskoro isključen i Ariel "Burito" Ortega i Holandjani su se bolje snašli u situaciji 10-na-10.

Turnir je ušao u samu završnicu i ostalo je da se vidi da li Hrvati i Holandjani mogu da spreče finale Francuska - Brazil, kom su se nadali Organizacioni komitet na čelu sa Mišelom Platinijem i ogromna većina svetskih medija. I jedni i drugi bili su blizu rušenja Golijata, ali nisu uspeli.

Hrvatska je početkom drugog poluvremena povela golom Davora Šukera, najboljeg strelca Mundijala, da bi preokret sa dva gola doneo Lilijan Tiram, centarhalf koji je u nacionalnom timu igrao na poziciji desnog beka. Prosto neverovatno, ali polufinale je odlučio igrač koji nikada ranije nije bio strelac na jednom medjunarodnom meču i koji je posle te utakmice izjavio da se "ne seća" kada je poslednji put postigao pogodak. Ko ne želi da veruje u sudbinu, ne mora...

Pod stručnim vodjstvom Gusa Hidinka, majstora igre na rezultat, Holandija je "odgurala" Brazil do penala, pošto je Patrik Klajvert u samoj završnici odgovorio na Ronaldov gol iz 46. minuta. U penal-seriji "karioke" su bile nepogrešive, dok na drugoj strani Filip Koku i Ronald de Bur nisu smogli snage i koncentracije za preciznije šuteve.

Finale je zvanično odigrano 12. jula uveče, ali se njegova vrlo važna predigra desila prethodne večeri, kada je Ronaldo doživeo slučaj "trovanja" koji još uvek nije razjašnjen. Nepobitna činjenica je samo jedna: u to vreme najbolji svetski fudbaler prvo je izostavljen sa spiska kandidata za nastup u finalu, da bi ga selektor Mario Zagalo ipak poslao na teren pošto je Ronaldo posle "zelenog svetla" dobijenog na lekarskom pregledu sam došao na stadion Francuska i rekao da želi i može da igra.

Iako na papiru nisu bili ništa slabiji od domaćeg tima, Brazilci na terenu nisu ličili na sebe, Ronaldo pogotovo. Motivisani da iskoriste šansu generacije, "trikolori" su iz svih oružja zapucali na Tafarelov gol i do prednosti su došli posle kornera koji je Roberto Karlos nespretno skrivio u 27. minutu. Centrirao je Emanuel Peti, a Zinedin Zidan, nesvojstveno sebi, glavom poslao loptu u mrežu.

Sve je praktično bilo gotovo kada je Zidan u finišu prvog poluvremena povećao na 2:0. Brazilci nisu imali snage da urade nešto konkretnije čak ni kada je Marsel Desai u 68. minutu otišao u svlačionicu zbog drugog žutog kartona. Štaviše, Peti je iz kontre u 90. minutu postavio konačnih 3:0, a sutradan se na šampionskoj paradi na Jelisejskim poljima okupilo više od milion ljudi. Šta se desilo sa Ronaldom, možda ćemo saznati kroz koju deceniju.



JUGOSLAVIJA: Kako smo igrali, dobro smo prošli



Duel Piksija Stojkovica i Ronalda de Bura na mecu Jugoslavija Holandija

Reprezentacija SR Jugoslavije prve zvanične utakmice takmičarskog karaktera odigrala je u okviru kvalifikacija za Mundijal u Francuskoj. Posle dve i po godine sportskih sankcija i još dve godine čekanja na početak novog ciklusa, šansu je dobila reprezentacija koja je "pucala" od individualaca dokazanih u velikim klubovima širom Evrope.

Na prostoru od Subotice do Ulcinja u to vreme verovatno nije postojala osoba koja je iole pratila fudbal, a nije mislila kako naš državni tim pripada samom svetskom vrhu. Uostalom, evo imena: Stojković, Savićević, Mijatović, Jugović, Mihajlović, Jokanović, Djukić, Milošević, Djorović, Kovačević, Brnović, Mirković... Konkurencija na pojedinim pozicijama u timu bila je toliko jaka, da neki igrači kojima su se u inostranstvu klanjali, jednostavno nisu mogli ni da pridju terenu kada bi došao red na sastavljanje nacionalne selekcije.

Drulovićevi centaršutevi doneli su Žardelu "zlatnu kopačku" UEFA, Pantiću su ispred stadiona Atletika u Madridu podigli spomenik, a Ćurčić je u Boltonu odigrao tako dobro da je na kraju sezone mogao da bira za koji će engleski klub potpisati ugovor.

Medjutim, selektor Slobodan Santrač išao je linijom manjeg otpora, sastavljao je tim isključivo na osnovu rejtinga i zvučnosti prezimena, odnosno "sugestija" vodećih reprezentativaca. Njegova snishodljivost nesumnjivo je uticala na to da plavi na Mundijalu iznevere naciju, uprkos plasmanu u osminu finala (što samo po sebi, naravno, ne predstavlja loš rezultat).

Za odlazak na Mundijal Jugoslavija se borila u Grupi 6, sa Španijom, Češkom, Slovačkom, Farskim Ostrvima i Maltom. Plavi su žestoko razočarali igrom i porazom od Španije u Valensiji (0:2), ali su zato oduševili dvostrukom pobedom nad aktuelnim vicešampionima Evrope, Česima (1:0 u Beogradu, 2:1 u Pragu). Španci, kao nekrunisani kraljevi kvalifikacija, obezbedili su direktnu vizu za Francusku, dok je naša reprezentacija u mečevima baraža demolirala Madjarsku (7:1, 5:0)

Žreb za SP bio je milosrdan prema Jugoslovenima, dodelivši im za rivale Nemačku, SAD i Iran. Medjutim, tako je izgledalo u teoriji, na terenu se stvari nisu odvijale u skladu sa očekivanjima. Posle trijumfa nad Nigerijom (3:0) u poslednjoj pripremnoj utakmici, više od 50.000 ljudi sa Marakane je ispratilo plave potajno se nadajući polufinalu ili čak finalu. Ali minimalac protiv Irana (1:0), do kog su došli bez prave prilike, golom Siniše Mihajlovića iz slobodnog udarca, nagovestio je da od tako smelih maštarija neće biti ništa.

Kada su se mnogi već ohladili od euforije, naši igrači su u okršaju sa Nemačkom odigrali kao da su oni ti pravi Nemci. Nažalost, samo 65-70 minuta. Posle srečnog gola Dejana Stankovića i ušetavanja Piksija Stojkovića u mrežu Kepkea, sve je preokrenuo topovski udarac Tarnata iz prekida, koji je usput zakačio Mihajlovića, promenio pravac i odseo u mreži Ivice Kralja. Germani su "namirisali krv", jurnuli u napad i ubrzo izjednačili golom Birhofa - 2:2.

Poslednji meč u grupi, protiv Amerikanaca (1:0), bio je repriza onog protiv Irana, s tom razlikom što je Slobodan Komljenović postigao gol već u četvrtom minutu. Bila je to vrlo loša uvertira za susret sa Holandjanima u osmini finala, naročito što su Klajvert, Overmars, Davids, Bergkamp i drugi, u grupnoj fazi najavili velike domete. Pobeda nad Korejom i dva remija, protiv Belgije i Meksika, nisu bili pokazatelj realne snage ovog tima.

Santrač je "lalama" suprotstavio formaciju sa samo jednim napadačem, Predragom Mijatovićem, a kasnije je objašnjavao kako je to bila taktička postavka 4-4-1-1. U praksi je to više ličilo na 8-1-1 i kazna za takav pristup stigla je u 38. minutu, kada je Kralja savladao Denis Bergkamp. Šta se desilo u pauzi, nije poznato, tek, plavi su na samom početkom drugog poluvremena izjednačili, a onda propustili priliku da naprave potpuni preokret.

Prvo je Komljenović, na centaršut Stojkovića, glavom matirao Van der Sara, a svega tri minuta kasnije, španski sudija Garsija Aranda dosudio je penal posle naizgled bezazlenog starta na Jugoviću u šesnaestercu Holandjana. Mijatović, koji je na Mundijal došao ovenčan slavom strelca jedinog gola u finalu Lige šampiona Real - Juventus, prišao je lopti, snažno šutnuo i pogodio prečku!

"Lale" su opet uspostavile dominaciju, plavi su se našli u "mišjoj rupi" i pravo je čudo da su izdržali do 90. minuta, u kom je Davids udarcem po zemlji sa dvadesetak metara doneo Holandiji pobedu od 2:1 i plasman u četvrtfinale.

Selektor: Slobodan Santrač. Igrači: Ivica Kralj 4 (nastupa) / 0 (golova), Zoran Mirković 2/0, Goran Djorović 4/0, Slaviša Jokanović 4/0, Miroslav Djukić -, Branko Brnović 3/0, Vladimir Jugović 4/0, Dejan Savićević 2/0, Predrag Mijatović 4/1, Dragan Stojković 4/1, Siniša Mihajlović 4/1, Dragoje Leković -, Slobodan Komljenović 3/2, Niša Saveljić 1/0, Ljubinko Drulović -, Željko Petrović 4/0, Savo Milošević 2/0, Dejan Govedarica 1/0, Miroslav Stević 1/0, Dejan Stanković 3/0, Perica Ognjenović 3/0, Darko Kovačević 2/0.

REZULTATI PLAVIH
Prva faza
Jugoslavija - Iran 1:0 (Mihajlović 72)
Jugoslavija - Nemačka 2:2 (Stanković 13, Stojković 54 - Tarnat 73, Birhof 80)
Jugoslavija - SAD 1:0 (Komljenović 4)

Osmina finala
Jugoslavija - Holandija 1:2 (Komljenović 48 - Bergkamp 38, Davids 90)

REZULTATI



Mijatovic pogada precku u duelu sa Holandijom

OSMINA FINALA
Italija - Norveška 1:0
Brazil - Čile 4:1
Francuska - Paragvaj 1:0 (0:0 u regularnom toku)
Danska - Nigerija 4:1
Nemačka - Meksiko 2:1
Holandija - Jugoslavija 2:1
Hrvatska - Rumunija 1:0
Argentina - Engleska 4:3 penalima (2:2 posle produžetaka)

ČETVRTFINALE
Francuska - Italija 4:3 penalima (0:0 posle produžetaka)
Brazil - Danska 3:2
Holandija - Argentina 2:1
Hrvatska - Nemačka 3:0

POLUFINALE
Brazil - Holandija 4:2 penalima (1:1 posle produžetaka)
Francuska - Hrvatska 2:1

ZA TREĆE MESTO
Hrvatska - Holandija 2:1

FINALE
Francuska - Brazil 3:0

KONAČAN PLASMAN
1. Francuska, 2. Brazil, 3. Hrvatska, 4. Holandija

Utakmica sa najviše golova: Španija - Bugarska 6:1 (prva faza)
Ukupno golova na turniru: 171
Prosek golova po utakmici: 2,67

Najbolji strelac: Davor Šuker (Hrvatska) - 6
Najviše golova na utakmici: Gabriel Batistuta (Argentina) - 3

Najveća poseta: 80.000 (Brazil - Škotska, prva faza)
Ukupna poseta: 2.774.891
Prosečna poseta: 43.357

Debitovali: Južna Afrika, Jamajka, Hrvatska, Japan.

2002 - Južna Koreja i Japan

Sumrak favorita



An Jung Hvan postiže gol kojim je Koreja eliminisala Italiju

Novi milenijum za novi početak. Posle devet Mundijala u Evropi, četiri u Južnoj, dva u Centralnoj i jednog u Severnoj Americi, bio je red da fudbal, kao globalna igra, vrati deo duga kontinentima koji nikada nisu imali priliku da ugoste najveće asove planete. Za razliku od Afrike, ispred koje se Maroko dva puta kandidovao za domaćina i izgubio od SAD, odnosno Francuske, Azijatima se posrećilo u debitantskoj trci.

Japan i Južna Koreja ušli su u nadmetanje sa Meksikom kao rivali, da bi se neposredno pred glasanje dogovorili sa FIFA da zajednički organizuju turnir. Na prvi pogled to je bila odlična ideja, ali su se rivalitet i geografska razdvojenost dve zemlje u procesu priprema pokazale kao nezgodne prepreke koje su prouzrokovale mnoge logističke probleme. FIFA je ubrzo nagovestila da takvi aranžmani neće postati praksa, a 2004. godine je modifikovala svoj Statut, obezbedivši da prvi Mundijal koji su organizovale dve zemlje ujedno bude i poslednji te vrste.

Pošto se radi o bogatim i tehnološki naprednim zemljama, nije bilo sumnje da će deo posla vezan za infrastrukturu biti obavljen na najbolji način. Japan i Koreja nisu štedeli novac, tako da su 64 utakmice Mundijala odigrane na 20, uglavnom potpuno novih stadiona, po deset na korejskom poluostrvu i japanskim ostrvima. Tribine su uglavnom bile ispunjene do poslednjeg mesta i ukupan broj gledalaca dostigao je nivo iz Francuske 1998.

Što se tiče dešavanja na travnatim pokrivačima, ispostavilo se da je pobeda debitanta Senegala nad braniocem titule Francuskom (1:0) u premijernoj utakmici, postavila šablon po kom će se turnir dalje odvijati. Taj scenario bio je naročito gledan tokom prve faze takmičenja koju pored "trikolora" nisu uspela da preskoče još dva velika favorita, Argentina i Portugal.

U analizama koje su usledile, došlo se do zaključka da je možda i od presudnog uticaja na brojna posrtanja bilo to što se klupska sezona u Evropi završila finalnom utakmicom Lige šampiona, odigranom samo 16 dana pre početka SP. Jedan od učesnika tog finala bio je i as Real Madrida Zinedin Zidan, strelac pobedonosnog gola u duelu sa Bajerom iz Leverkuzena.

Popularn Zizu početak Mundijala je dočekao povredjen, preskočio je mečeve protiv Senegala i Urugvaja (0:0), a kada se vratio za okršaj sa Dancima (0:2), nije bio u stanju da prikaže makar delić svojih kvaliteta. Ali i pre te utakmice su Francuzi jednom nogom već bili u avionu za Evropu. Nikada ranije nije se desilo da aktuelni svetski i evropski šampion ispadne na startu SP, a da pri tom ne postigne nijedan gol! Ništa im nisu vredeli Anri, Trezege, Viltor, Sise...

Ono što je za Francusku bio Senegal, za Portugal su bili Amerikanci. Posle samo 35 minuta utakmice prvog kola, na semaforu je stajalo 3:0 za SAD. Portugalci su do kraja smanjili na utešnih 3:2, u drugom kolu su demolirali Poljsku (4:0), ali su u meču odluke za plasman u osminu finala poraženi od fanatičnih Korejaca (0:1), na čijoj je klupi sedeo stari mag Gus Hidink. Pošto se za prethodna dva Mundijala nije ni kvalifikovala, ekipa omladinskih prvaka sveta predvodjena Luisom Figom i Fernandom Koutom, propustila je tako poslednju priliku da uradi nešto veliko i u seniorskoj konkurenciji.

Evropa je do osvete stigla u "grupi smrti", iz koje su se u osminu finala plasirale Engleska i Švedska, nauštrb Argentine i Nigerije. Batistuta, Krespo i drugovi izgubili su već tradicionalni derbi protiv Engleske (0:1, strelac Bekam iz jedanaesterca), a onda nisu uspeli da savladaju Švedjane (1:1) u susretu iz kog su po svaku cenu želeli tri boda. Realno, kakvu su igru pružili puleni Marsela Bielse, nije im ni bilo mesto u narednoj rundi. A "pucali" su na titulu prvaka!

Autsajdersko ludilo nije se zaustavilo na dosad navedenim primerima. Turska je zauzela treće mesto uz demonstraciju tehničke potkovanosti i sjajne fizičke pripreme. Ataturkovi potomci izgubili su samo od Brazila, u grupi (1:2), pa u polufinalu (0:1). Ipak, u oba okršaja pružili su žestok otpor i na stranu budućih prvaka sveta prevagnule su nijanse. Napadač Ilhan Mansiz bio je jedno od otkrovenja Mundijala, kao i još neki neočekivani heroji: El Hadji Diuf (Senegal), Lendon Donovan (SAD) ili An Jung Hvan (Koreja - zbog gola koji je dao Italijanima, odmah dobio otkaz u Perudji).

Južna Koreja je uz malo sreće i sudijske naklonosti poslala kući Italiju i Španiju, pre nego što je nemačka "pancir divizija" uspela da u bici za finale stane na put neumornim kosookim ratnicima. Japan se plasirao u osminu finala, a Senegal osvetlao obraz afričkom kontinentu, na turniru na kom Nigerija i Tunis nisu pokazali skoro ništa, dok su Kamerun i Južna Afrika prilično nesrećno eliminisani posle prve faze. Kamerunci su ipak osvojili opšte simpatije svojim dresovima bez rukava, koje su tek po naredjenju FIFA "okrpili" tako da zadovolje minimum propisa.

Bilo je dosta kurioziteta. Iz grupe koja je uoči Mundijala smatrana najslabijom (Brazil, Turska, Kostarika, Kina) čak dve ekipe su se probile do polufinala. Iz teorijski najkvalitetnije grupe (Argentina, Engleska, Švedska, Nigerija) samo jedna reprezentacija je učestvovala u četvrtfinalu. Tri utakmice nokaut faze odlučene su "zlatnim golovima". Tim nepopularnim pravilom Senegal je u osmini finala pobedio Švedsku, da bi u četvrtfinalu protiv Turske "lavovi Terange" na bolan način uvideli kako batina ima dva kraja.

Ipak, posle svih malih i velikih senzacija, u finalu su se suočile Brazil i Nemačka, selekcije zemalja koje na ukupnoj tabeli SP (1930-2002) zauzimaju prva dva mesta. U njihovom prvom(!) okršaju na Mundijalima, najbolji strelac Ronaldo nadmašio je najboljeg golmana Olivera Kana i "karioke" su pobedom od 2:0 u Jokohami osvojile petu titulu!

Sa dva gola u finalu Ronaldo je pokazao zašto ga zovu "Fenomen". Iskupio se za prethodno finale u Parizu i sa ukupno osam pogodaka bio najefikasnija "zlatna kopačka" još od Gerda Milera u Meksiku 1970. godine. Ponosnom Kanu je zvanje najboljeg igrača Mundijala, prvi put dodeljeno jednom golmanu, verovatno predstavljalo slabu utehu za grešku kojom je Brazilcima omogućio da postignu vodeći pogodak.

Sa famozna "četiri R" (Ronaldo, Rivaldo, Ronaldinjo i Roberto Karlos), Brazil je dobio svih sedam utakmica na turniru i tako postavio novi rekord. "Karioke" u najvećem delu SP nisu lepršale ni blistale, ali su se u datim okolnostima, pod vodjstvom sjajnog motivatora Luiza Felipea Skolarija, pokazale kao najkvalitetniji i najspremniji tim.

Nemci su samim plasmanom u finale dogurali dalje nego što je iko očekivao, pogotovo posle debakl-nastupa na SP 1998. i EURO 2000. godine. Otvorili su turnir "osmicom" protiv Saudijske Arabije, remizirali sa Ircima, savladali Kamerun, a onda serijom hladnokrvnih pobeda od po 1:0, redom izbacivali sa turnira Paragvajce, Amerikance i Korejce. Da Mihael Balak, duša i mozak ekipe, nije u polufinalu zaradio suspenziju, pitanje je kako bi se završio duel sa Brazilom. Nemci će svakako probati da se revanširaju ovog leta, pred očima svojih navijača...



JUGOSLAVIJA: I "skijaši" su bili bolji...



Amerikanci su dobro namucili Nemacku u cetvrtfinalnom susretu

Tokom poslednjih kvalifikacija za šampionat sveta pod imenom "Jugoslavija", državni tim je prošao sito i rešeto. Grupa u kojoj su se nalazili još Rusija, Slovenija, Švajcarska, Farska Ostrva i Luksemburg, predstavljala je gotovo idealnu opciju, ali se još jednom pokazalo da lošim i nesredjenim odnosima van terena može da se upropasti svaka prilika.

Loša atmosfera unutar ekipe, politička previranja, nezamislive rokade na poziciji selektora, bili su faktori koji su sprečili plave da osvoje barem drugo mesto u grupi i plasiraju se u baraž. Nikada ranije kvalifikacije za jedno takmičenje nismo počeli sa jednim (Ilija Petković), nastavili sa drugim (Milovan Djorić), a završili sa trećim selektorom, tačnije starim izumom ovog podneblja - selektorskom komisijom u sastavu: Vujadin Boškov, Ivan Ćurković, Dejan Savićević.

Čak i u takvim uslovima, Mundijal je bio nadohvat ruke, samo da plavi u nekoliko navrata nisu počinili klasično "samoubistvo iz zasede". Izjednačujući pogodak za Švajcarce u Beogradu je postigao vremešni Šapuiza u samom finišu utakmice. Sa gostovanja u Ljubljani nacionalni tim se vratio sa jednim, umesto sa tri boda, pošto je Zlatko Zahović u 90. minutu zatresao mrežu Kocića sa preko 25 metara.

Pred meč sa Rusijom na Marakani, selektor Djorić se posvadjao sa Predragom Mijatovićem, a dok smo jurili prednost Rusa od 1:0, napadače Drulića i Kežmana zamenio je fudbalerima sredine terena, Stankovićem i Predragom Djordjevićem. Naravno, rezultat je ostao nepromenjen.

Posle Djorićevog odlaska, selektorska komisija je kako-tako dovela stvari u red i plavi su remijem u Moskvi i pobedom nad Švajcarskom u Bernu stekli šansu da osvoje drugo mesto. Uslov je bio pobeda nad Slovenijom na stadionu Partizana. Ali "skijaši", kako smo posprdno nazivali učenike Srećka Kataneca, po nevidjenom nevremenu su poveli sa 1:0, Djordjević je izjednačio u 51. minutu, medjutim, toliko željenog drugog gola nije bilo i Daleki istok ostao je samo san.

Da iz svih promašaja u ovim kvalifikacijama nisu izvučene nikakve pouke, dobro se videlo u borbi za odlazak na EURO 2004. Morala je da pukne bruka svetskih razmera, da se dva puta desi Azerbejdžan, da bi na kormilu reprezentacije i oko nje konačno prestao da caruje javašluk.

Najbolji strelac Jugoslavije u kvalifikacijama bio je Savo Milošević sa šest golova, Mateja Kežman postigao je pet, a Mijatović, Dejan Stanković, Siniša Mihajlović i Slaviša Jokanović po dva pogotka.

Slovenci su na Mundijalu žrebani u grupu sa Španijom, Paragvajom i Južnom Afrikom i okončali su takmičenje sa sva tri poraza, uz gol-razliku 2:7. Pobednici naše grupe, Rusi, zauzeli su treće mesto u konkurenciji Japana, Belgije i Tunisa.

REZULTATI



Duel autsajdera u cetvrtfinalu pripao je Turskoj, a Senegalac Anri Kamara morao je kuc

OSMINA FINALA
Nemačka - Paragvaj 1:0
Engleska - Danska 3:0
Senegal - Švedska 2:1 (1:1 u regularnom toku)
Španija - Republika Irska 3:2 penalima (1:1 posle produžetaka)
SAD - Meksiko 2:0
Brazil - Belgija 2:0
Turska - Japan 1:0
Južna Koreja - Italija 2:1 (1:1 u regularnom toku)

ČETVRTFINALE
Brazil - Engleska 2:1
Nemačka - SAD 1:0
Južna Koreja - Španija 5:3 penalima (0:0 posle produžetaka)
Turska - Senegal 1:0 (0:0 u regularnom toku)

POLUFINALE
Nemačka - Južna Koreja 1:0
Brazil - Turska 1:0

ZA TREĆE MESTO
Turska - Južna Koreja 3:2

FINALE
Brazil - Nemačka 2:0

KONAČAN PLASMAN
1. Brazil, 2. Nemačka, 3. Turska, 4. Južna Koreja

Utakmica sa najviše golova: Nemačka - Saudijska Arabija 8:0 (prva faza)
Ukupno golova na turniru: 161
Prosek golova po utakmici: 2,52

Najbolji strelac: Ronaldo (Brazil) - 8
Najviše golova na utakmici: Miroslav Klose (Nemačka), Pauleta (Portugal) - 3

Najveća poseta: 69.029 (Brazil - Nemačka, finale)
Ukupna poseta: 2.705.197
Prosečna poseta: 42.268

Debitovali: Ekvador, Kina, Senegal, Slovenija.

2006 - Nemačka

Evropa Evropljanima!



Jedinu titulu za "ostatak sveta" na Mundijalima održanim na "starom kontinentu" osvojio je Brazil, u Švedskoj 1958. godine. Računajući čak i taj turnir, Južnoamerikanci i svi ostali nikada na tlu Evrope nisu imali više od jednog predstavnika među najbolja četiri. U Nemačkoj je polufinale u potpunosti bilo rezervisano za Evropljane, a na tron su se, prilično neočekivano, popeli Italijani - po četvrti put.

Marčelo Lipi pripremao je ekipu za takmičenje dok su se u domovini spremale žestoke kazne učesnicima afere "kalčopoli", u prvom redu Juventusu i njegovim funkcionerima. "Azuri" su uspeli da se izdignu iznad svih problema i na kraju trijumfuju zahvaljujući snazi kolektiva. Od 23 igrača na teren je izlazilo njih 21, a u listu strelaca se upisala desetorica. Primili su samo dva gola - jedan je bio autogol, drugi je pao iz penala. Nisu baš pružali nezaboravne partije, ali takva je bila gotovo cela "nokaut" faza.

Jedine ekipe koje su u tom delu turnira spojile (iole) lepo sa korisnim bile su Nemačka i Francuska. "Trikolori" su bili više nego bledi u grupi - remizirali su sa Švajcarskom i Južnom Korejom, a savladali Togo - ali su pobedama nad Španijom, Brazilom i Portugalom na putu do finala ostavili svoj "potpis".
Italijani su uz dosta sreće, golom Frančeska Totija u sudijskoj nadoknadi, eliminisali Australiju, zatim deklasirali "zalutalu" Ukrajinu, a Fabio Groso im je tek u 119. minutu doneo vođstvo u polufinalu protiv domaćina Nemačke. Čvrsti u svim linijama (osovinu tima činili su Bufon, Kanavaro, Gatuzo, Pirlo i Toti), Lipijevi puleni su u relativno dosadnom finalu neutralisali Francuze predvođene zvezdom u naletu, Frankom Riberijem i genijem na kraju karijere, Zinedinom Zidanom.

Najupečatljivija slika sa te utakmice, ali i sa čitavog turnira, ostaće Zidanov udarac glavom u grudi Marka Materacija. Zizu je početkom drugog produžetka dobio crveni karton i otišao u legendu, a šampiona su odlučili udarci sa "bele tačke". Italijanima su penali odneli trofej u SAD 1994, ali im se 12 godina kasnije vratilo, pošto su nepogrešivi bili Pirlo, Materaci, De Rosi, Del Pjero i Groso, dok je kod Francuza neprecizan bio David Trezege, koji je u drugoj seriji pogodio prečku.



Razočaranje šampionata bio je Brazil, koji je imao Ronaldinja u životnoj formi, Kaku, Adrijana, Ronalda, Robinja... Gana sa Ratomirom Dujkovićem na klupi platila je ceh neiskustvu, ali i lošem suđenju Luboša Mihela u osmini finala, međutim, Francuzi u četvrtfinalu nisu imali respekta prema "tigru od papira" - pogotkom Tijerija Anrija u 57. minutu, šampioni iz 1998. godine dobili su šampione iz 1994. i 2002!
Argentina, Engleska i Holandija ostale su nedorečene, dok je Portugal predvođen Kristijanom Ronaldom stigao do polufinala posle tačno četiri decenije.

Publika je dobila mnoštvo dokaza da je fudbal globalna igra, koja se ne igra samo u Evropi i Južnoj Americi. Obala Slonovače je ispala u prvoj fazi, ali tek pošto je namučila Argentinu i Holandiju. Angola je odigrala nerešeno sa Meksikom i Iranom, a Gana pobedama nad Češkom i SAD prošla među 16. U osminu finala plasirala se i Australija, dok je Trinidad i Tobago debitovao remijem sa Švedskom. Prvi put se u drugoj fazi našao Ekvador, a respekt zaslužuje i Švajcarska, čija odbrana nije kapitulirala nijednom na četiri utakmice! Prijatnih iznenađenja nije bilo od azijskih selekcija - sve su odletele kući posle obaveznog dela SP.

Posle Mundijala u Japanu i Južnoj Koreji 2002, ukinuta je praksa da branilac titule ne igra kvalifikacije i da turnir bude otvoren njegovom utakmicom. Prvi meč u Minhenu zato su odigrali Nemačka i Kostarika i to je sa šest golova (4:2) bio najefikasniji početak svetskih prvenstava svih vremena. Nemci su sa 14 pogodaka na sedam utakmica bili efikasni i atraktivni, potpuno u suprotnosti sa reputacijom koja ih prati.

Za razliku od 2002, kada su za treće mesto igrale Koreja i Turska, u Nemačkoj je uspostavljen stari poredak. U četvrtfinalu se našlo svih šest najuspešnijih selekcija sa "večne" mundijalske liste, a finale donelo okršaj zemalja sa bogatim iskustvom u borbama za trofeje. Otkako je u Španiji 1982. godine takmičenje prošireno na 24 učesnika (u Francuskoj 1998. i na 32), u sedam finalnih utakmica nastupilo je samo pet zemalja - Nemačka (četiri puta), Brazil (tri), Italija (tri), Argentina (dva) i Francuska (dva).
Turnir u Nemačkoj ostaće upamćen po pozitivnoj atmosferi na ulicama gradova i sjajnoj poseti prvoklasnim stadionima, po čemu je i dalje nenadmašno SP u SAD 1994. Na "tamnoj strani" ostali su generalna neefikasnost (sa prosekom od 2,21 golova samo je Italija 1990. bila gora) i neverovatnih 345 žutih, odnosno 28 crvenih kartona na 64 utakmice.

REZULTATI



OSMINA FINALA
Nemačka - Švedska 2:0
Argentina - Meksiko 2:1 (1:1 u regularnom toku)
Engleska - Ekvador 1:0
Portugal - Holandija 1:0
Italija - Australija 1:0
Švajcarska - Ukrajina 0:3 penalima (0:0 posle produžetaka)
Brazil - Gana 3:0
Španija - Francuska 1:3

ČETVRTFINALE
Italija - Ukrajina 3:0
Nemačka - Argentina 4:2 penalima (1:1 posle produžetaka)
Engleska - Portugal 1:3 penalima (0:0 posle produžetaka)
Brazil - Francuska 0:1

POLUFINALE
Nemačka - Italija 0:2 (0:0 u regularnom toku)
Portugal - Francuska 0:1

ZA TREĆE MESTO
Nemačka - Portugal 3:1

FINALE
Italija - Francuska 5:3 penalima (1:1 posle produžetaka)

KONAČAN PLASMAN
1. Italija, 2. Francuska, 3. Nemačka, 4. Portugal

Utakmica sa najviše golova: Argentina - Srbija 6:0, Nemačka - Kostarika 4:2 (prva faza)
Ukupno golova na turniru: 147
Prosek golova po utakmici: 2,30

Najbolji strelac: Miroslav Klose (Nemačka) - 5
Najviše golova na utakmici: Miroslav Klose, Lukas Podolski, Bastijan Švajnštajger (Nemačka), David Vilja, Fernando Tores (Španija), Maksi Rodrigez (Argentina), Luka Toni (Italija), Bartoš Bosački (Poljska), Aruna Dindan (Obala Slonovače), Paulo Vončop (Kostarika), Tomaš Rosicki (Češka), Tim Kejhil (Australija), Ronaldo (Brazil), Omar Bravo (Meksiko) - 2

Najveća poseta: 72.000 (Nemačka - Argentina, četvrtfinale)
Ukupna poseta: 3.359.439
Prosečna poseta: 52.491

Debitovali: Srbija i Crna Gora, Ukrajina, Gana, Češka, Trinidad i Tobago, Obala Slonovače, Angola, Togo.

SCG: Uspon i pad "vojvode Mišića"



Priča o nastupu Srbije i Crne Gore na Mundijalu u Nemačkoj počela je tri godine ranije, juna 2003, kada je Dejan Savićević posle poraza od Finske i Azerbejdžana u kvalifikacijama za Evropski šampionat u Portugalu, konačno podneo ostavku.

Nasledio ga je Ilija Petković, nekadašnji as OFK Beograda i reprezentativac stare Jugoslavije, čovek koji je februara 2001. iznenada napustio poziciju selektora (uz odobrenje FSJ), kako bi preuzeo jednog kineskog prvoligaša. Pošto su Milovan Đorić i Savićević pokazali da nisu za taj posao, Savez se ponovo okrenuo popularnom Petku.

I Petković je u kvalifikacijama za Mundijal odradio maestralan posao. SCG je osvojila prvo mesto u svojoj grupi, ispred Španije, ostala je neporažena u deset utakmica, a mreža Dragoslava Jevrića zatresla se samo jednom - u meču sa Špancima u Madridu (1:1). Minimalnom pobedom nad Bosnom i Hercegovinom na Marakani, fudbaleri su narodu priredili veliko slavlje i odužili se za kikseve u kvalifikacijama za prethodna dva velika takmičenja.

I ko zna kako bi poslednja selekcija zajedničke države prošla na Mundijalu, da je odigran ubrzo po završetku kvalifikacija. Ovako, sedam-osam meseci čekanja i "psiholoških priprema" bilo je dovoljno i selektoru i pojedinim igračima da smetnu s uma principe koji su ih odveli na najveći svetski sportski događaj posle letnje Olimpijade.

Selektoru je postao dosadan uobičajeni rečnik fudbalskih trenera, pa je počeo da citira vojvodu Živojina Mišića. Pripreme je obeležio incident između Nemanje Vidića i Mateje Kežmana, Danijel Ljuboja je kvario atmosferu pošto je bio nezadovoljan statusom, ali je ubedljivo najveći "autogol" postigao sam selektor. Petković je odjednom shvatio da je karika koja nedostaje u reprezentaciji SCG - njegov sin Dušan.
"Mali Petko" (u to vreme zadnji vezni OFK Beograda) pozvan je naknadno, umesto povređenog Mirka Vučinića, što je izazvalo buru negodovanja, kako kod navijača, tako i kod ljudi iz fudbala, među kojima se najglasnije čuo Dragan Stojković Piksi.

"Dušan Petković iskustvom i kvalitetom može da doprinese rezultatima, a sigurno će i lako da se adaptira. Uz to, može da igra na više pozicija u timu", objasnio je Ilija, ali javnost nije želela da sluša. Dušan je posle sedam dana na pripremama u Austriji odlučio da napusti ekipu, a selektor objasnio kako on i sin nisu mogli da trpe "iživljavanja". Pošto je u međuvremenu istekao rok koji je FIFA odredila za zamenu igrača (osim u slučaju povrede), SCG je na Mundijalu bila jedina selekcija sa 22 fudbalera!

Kao da sve to nije bilo dovoljno, Vidić je ozbiljno povredio koleno, čime je razbijena standardna četvorka ispred Jevrića, u kojoj su bili još Krstajić, Dragutinović i Gavrančić i koja je predstavljala temelj uspeha u kvalifikacijama. Objektivno, postojali su svi uslovi za "kvalitetan raspad", ali ko bi se pred početak turnira odrekao nade u dobar rezultat?

Od tri utakmice na Mundijalu, SCG je dobro odigrala tridesetak minuta protiv Obale Slonovače, kada je već bilo jasno da ćemo se vratiti kući posle prve faze. Golovima Nikole Žigića i Saše Ilića "plavi" su poveli sa 2:0, ali je Milan Dudić ubrzo skrivio penal i "slonovi" su do kraja napravili preokret, iako su i oni znali da su eliminisani.

Prva dva kola donela su minimalan poraz od Holandije (uz poslovičnu "igru bez igre" naših fudbalera) i potpuni debakl u susretu sa Argentinom u Gelzenkirhenu, kada se iza Jevrićevih leđa našlo šest lopti, a Kežman crvenim kartonom okončao reprezentativnu karijeru. Ostaće upamćen gol Estebana Kambijasa u prvom poluvremenu - fudbaler Intera završio je napad u kojem su "gaučosi" povezali ni manje ni više nego 24 dodavanja!

"Moram da kažem da smo bili pod velikom presijom, većom nego uoči meča sa Holandijom. Stvorila se velika tenzija, a mnogi su me kritikovali da negujem retrogradnu i defanzivnu igru. Pogrešio sam što sam poslušao neke od tih dušebrižnika, ali evo, ovo je pouka i njima i meni", izjavio je Petković posle te utakmice.



Selektor: Ilija Petković. Igrači: Dragoslav Jevrić 3 (nastupa) / 0 (golova), Ivan Ergić 2/0 Ivica Dragutinović 1/0, Igor Duljaj 3/0, Nemanja Vidić -, Goran Gavrančić 3/0, Ognjen Koroman 2/0, Mateja Kežman 2/0, Savo Milošević 3/0, Dejan Stanković 3/0, Predrag Đorđević 3/0, Oliver Kovačević -, Dušan Basta -, Nenad Đorđević 2/0, Milan Dudić 2/0, Dušan Petković -, Albert Nađ 3/0, Zvonimir Vukić 1/0, Nikola Žigić 2/1, Mladen Krstajić 3/0, Danijel Ljuboja 2/0, Saša Ilić 1/1, Vladimir Stojković -.


REZULTATI SCG

Prva faza
Srbija i Crna Gora - Holandija 0:1 (Roben 18)
Srbija i Crna Gora - Argentina 0:6 (Rodrigez 6, 41, Kambijaso 31, Krespo 78, Tevez 84, Mesi 88)
Srbija i Crna Gora - Obala Slonovače 2:3 (Žigić 10, Ilić 20 - Dindan 37p, 67, Kalu 86p)

2010 - Južna Afrika



Konačno je titula prvaka sveta otišla u Evropu sa takmičenja održanog na drugom kontinentu. I to iz devetog pokušaja!

Španija je naslovu evropskog prvaka dodala prvu svetsku titulu i svojim stilom, baziranim na posedu lopte, ostavila trajni pečat na fudbalu prve decenije 21. veka. Mnogima se takav način igre nije dopadao, između ostalog i zato što su probojnost i efikasnost "crvene furije" u odnosu na EURO 2008. drastično opali.

Rečnikom kladionice, ekipa pod vođstvom Visentea del Boskea samo jednom na sedam utakmica je odigrala "3+". Sva četiri meča "nokaut" faze Španci su dobili rezultatom 1:0, s tim da je finale protiv Holandije odlučeno tek u 116. minutu, pogotkom Andresa Inijeste. Sa ukupno osam postignutih golova postali su najneefikasniji prvaci sveta svih vremena.

Evropa je na neutralnom terenu odnela prevagu nad Južnom Amerikom, ne samo zbog konačnog ishoda turnira.

Južnoamerikanci su imali stoprocentan učinak u prvoj fazi (5/5), u četvrtfinale su prošle četiri tamošnje selekcije (jedna je morala da otpadne zbog međusobnog susreta Brazila i Čilea), da bi u polufinalu taj kontinent spao samo na Urugvaj, koji je penalima eliminisao Ganu. U preostala tri četvrtfinala bilo je Evropa - Južna Amerika 3:0.

Iako su ostali bez "medalje", Urugvajci su privukli pažnju svojim prvim polufinalom posle 40 godina, a i "Zlatna lopta" namenjena najboljem igraču turnira otišla je u ruke njihovom centarforu Dijegu Forlanu.



Prvi Mundijal na teritoriji Afrike umalo je završen najvećim uspehom neke tamošnje selekcije u istoriji. Gana je ispala od SAD na penale, nakon što je Asamoa Gjan sa "bele tačke" u 120. minutu pogodio prečku!

Selekcija "crnih zvezda", koju je sa klupe predvodio Srbin Milovan Rajevac, tako je samo izjednačila uspeh Kameruna iz Italije 1990. i Senegala iz 2002.

Južna Afrika postala je prvi domaćin SP koji je ispao u prvoj fazi. Pienar, Šabalala, Mfela i drugovi bili su blizu cilja, međutim, osvetio im se visok poraz od Urugvaja - Meksiko je zauzeo drugo mesto u grupi zahvaljujući boljoj gol-razlici i peti Mundijal zaredom se plasirao među 16 najboljih!

Doduše, Meksikanci su svih pet puta i završili nastup u osmini finala...

Japan i Južna Koreja prvi put su prošle grupu posle uspeha na domaćem terenu 2002. godine, a možda i najveći kuriozitet prvenstva je da su se neporaženi kući vratili jedino autsajderi sa Novog Zelanda!

Oni su odigrali nerešeno protiv Slovačke, Italije i Paragvaja i zauzeli treće mesto u svojoj grupi...

Finalisti iz 2006, Italija i Francuska, ispali su u prvoj fazi ne ostvarivši nijednu pobedu. "Trikolori" čak uz bojkot selektora Domeneka, zbog čega su po povratku u Francusku "letele glave"...

Holandija je preko Brazila i Urugvaja stigla u svoje treće finale SP i posle poraza 1974. i 1978. ponovo ostala praznih šaka. Predvođeni Snajderom i Robenom, do duela sa Španijom su ostvarili svih šest pobeda.

Reprezentacija Nemačke igrom je otišla korak dalje u odnosu na Mundijal 2006. pred svojim navijačima, ali je ponovo završila kao treća na planeti. "Panceri" su Australiji, Engleskoj i Argentini dali po četiri gola, a Urugvaju tri.



REZULTATI

OSMINA FINALA

Urugvaj - Južna Koreja 2:1
SAD - Gana 1:2 (1:1 u regularnom toku)
Nemačka - Engleska 4:1
Argentina - Meksiko 3:1
Holandija - Slovačka 2:1
Brazil - Čile 3:0
Paragvaj - Japan 5:3 penalima (0:0 posle produžetaka)
Španija - Portugal 1:0

ČETVRTFINALE

Holandija - Brazil 2:1
Urugvaj - Gana 4:2 penalima (1:1 posle produžetaka)
Argentina - Nemačka 0:4
Paragvaj - Španija 0:1

POLUFINALE

Holandija - Urugvaj 3:2
Nemačka - Španija 0:1

ZA TREĆE MESTO

Nemačka - Urugvaj 3:2

FINALE

Španija - Holandija 1:0 (0:0 u regularnom toku)

KONAČAN PLASMAN

1. Španija, 2. Holandija, 3. Nemačka, 4. Urugvaj

Utakmica sa najviše golova: Portugal - Severna Koreja 7:0
Ukupno golova na turniru: 145
Prosek golova po utakmici: 2,27

Najbolji strelci: Tomas Miler (Nemačka), Vesli Snajder (Holandija), David Vilja (Španija), Dijego Forlan (Urugvaj) - 5
Najviše golova na utakmici: Gonzalo Iguain (Argentina) - 3, protiv Južne Koreje (4:1)

Najveća poseta: 84.490 (Južna Afrika - Meksiko, prvo kolo i Španija - Holandija, finale)
Ukupna poseta: 3.178.856
Prosečna poseta: 49.670

Debitovali: Srbija i Slovačka


mondo.