Napravljene tako da ih drugi narodi ne mogu razumeti.Apsolutno vulgarne,uvredljive (Najcesce vredjaju celo porodicno stablo),su nesto sto samo Srbin poseduje (Niko nema sto Srbin imade).

,,I'm fucking your mother''
,,Smoke my dick''
,,Go to 3 nice pussy mom's''
,,Dog fucked yr mom''
,,Your mother is a pussy''

Razumeli?

- Neuspeli eksperimentu !


- Nisi ni za potpalu !


- Jel ti promaja produvala lobanju !


- Od tebe je i smrt digla ruke !


- Dabogda te krave zvakale !


- Tebi je i mrak jaka svetlost !

Psovke - Srbija vs Engleska

Možda ne možemo da ih pobedimo u fudbalu, ali u psovkama smo mi za njih šampioni.

Psovke na našem milom srpskom jeziku su mnogo žešće i oslobađaju više energije nego one na engleskom jeziku.

U tom slučaju, ako nas Englezi, Amerikanci i drugi sa tog govornog područja pobeđuju u nekom sportu, mi ćemo sa tribina po završetku utakmice izlaziti zadovoljno jer smo upravo nekom Amerikancu opsovali majku.

A evo i razlika (jedinica za meru su kilo džuli):

srpski) Jedi Govna 187 kJ
(engleski) Eat Shit 144 kJ


-Legendarna reč "shit" kojom se englezi veoma ponose ne može se porediti sa govnima. Srbi opet pobeđuju jer u "Jedi Govna" zbog takvog rasporeda vokala može da se izgovori glasnije nego "Eat Shit.

(srpski) Marš, bre, u pičku materinu. 502kJ
(engleski) Get to your mothers cunt. 34 kJ


Što se tiče ove rečenice, ovde smo ih potpuno sjebali. Kao prvo reči "marš" i "pič*ka" oslobađaju oko 7 puta više energije nego "get" i "cunt", a još i reč "bre" dodaje na šmeku koji je VRLO koristan jer englezi nemaju prevod za "bre" pa mogu samo da puknu od zavisti.

Ima još mnogo psovki, ali ovo je sve za sad. Ako hoćete još, možete sami da eksperimentiše i da upoređujete engleske i srpske psovke. U 99% slučajeva pobediće srpske.

Lekovitost srpskih psovki nadaleko je poznata, doduše, još uvek ne u medicini ili farmacijii a time ni u ekonomiji, već u književnosti. Primera radi, norveški pisac Erlend Lu je nedavno objavio  roman “Fvonk”, a  glavni junak tog romana je stvarna ličnost, aktuelni norveški premijer Jens Stoltenberg. U tom romanu Erlend istražuje skrivenu stranu premijerove ličnosti, koja nije  dostupna  javnosti. Pisac pokazuje kako norveški premijer, oslanjajući se na bogatu srpsku tradiciju psovanja, pravi sopstvene nizove sočnih psovki koje na njega imaju okrepljujuće dejstvo i uvek kada je pod stresom, zbog državničkih poslova i problema, sebe  bodri i teši psovanjem.*  

Zaista, zašto da u stresnoj situaciji razbijamo čase, lomimo stvari i udaramo šakama o stol, kako preporučuje klasična psihologija i psihoterapija, kada možemo samo opsovati, najbolje vrlo glasno, a u krajnjem slučaju šapatom ili u sebi. Međutim, nisu sve psovke lekovite, a i treba znati psovati i, upravo, tu leži naša šansa.

Velika većina srpskih psovki zasniva se na dve imenice i jednom glagolu.

Prva je muškog roda i u Vukovom “Srpskom riječniku”  iz 1818.g. navedena je baš onako kako ju je srpski narod vekovima upotrebljavao. Naravno, reč je o imenici “*****”.  I dok  za većinu drugih naroda ta imenica označava samo polni organ u srpskim psovkama  “ se uvek radi o ***** kao pravedniku, kao osvetniku, kao biču, kao nagradi i kazni, kao bogu ocu, kao univerzalnom ratniku koji može biti i milosrdan i prek. Omnipotenciju i sveobuhvatnu funkcionalnost koja mu se pri tome pripisuje možemo tretirati sa simpatijama ili zazorom, možemo je upotrebiti samosvesno ili razobručeno, možemo vileneti ili ironisati, možemo je primiti kao dar ili kao višak.” (Predrag Kostić: Indeks opsovanog, Sarajevske sveske, br. 35-36). Među psovkama zasnovanim na toj imenici neprocenjivu terapijsku vrednost ima psovka: “Boli me *****”. Ona je aksiomatska i ne traži dokazivanje, dovoljno je samo da se setimo koliko nam je  puta u stresnim situacijama pomogla.



Druga imenica je pandam prvoj i ona je, naravno, ženskog roda. U psovkama se javlja  u dve varijante,  pri čemu prva - “*****” označava polni organ, a druga -  “pizda” karakternu osobinu. Bez konteksta u kome je psovka upotrebljena teško je razumeti, čak i nama u Srbiji a kamoli strancima, kada je reč o organu, a kada o karakteru.

Iz  susreta ove dve imenice nastaje glagol “jebati”, jedan od nafrekvetnijih glagola u srpskim jeziku. Kada, koga i gde, u psovkama, Srbi sve ****, teško je i pobrojati.

I da zaključim: Ako su dalekoistični narodi umeli da zapadnom svetu, kao terapiju,  nametnu i naplate svoje tradicionalne tehnike joge, meditiranja i ine, zašto i mi Srbi ne bismo iskoristili terapijsku vrednost našeg psovanja.

Edit:  Naime, u jednom britanskom naučnom institutu, kako izveštava današnja  "Politika" (14.01.2013.g.), proveden je eksperiment u kome su ispitanici držali ruke u ledenoj vodi i prvi put izgovorali obične reči, a drugi put sočno psovali. Prvi put su, u proseku, izdržali 1 minut i 10 sek, a drugi put psujući gotovo dva minuta, što je statistički značajna razlika. Istraživači su zaključili da psovke aktiviraju psihološki odbrambeni mehanizm "napadaj ili beži" koji ubrzava lučenje adrenalina i rad srca i time čine telo sposobnijim da podnese bol. To je jedan od razloga, zaključuju istraživači,  što su se psovke, i pored svih zabrana, tolike vekove održale u jeziku.

Pretpostavljam da su ispitanici psovali na engleskom, međutim, da su koristili srpke psovke bol bi izdržali i celih četiri minuta.

Šta bi se dogodilo kada bi i kod nas uveli zabranu „ružnih reči“ u teatru i na filmu. U američkom i evropskom filmu psovka je normalna. Volimo mi psovku, ne samo u literaturi, nego i u životu


KADA bi u Srbiji bila uvedena zabrana psovanja na javnim mestima i u umetnosti, kao što je to učinjeno u Rusiji, državna kasa bi se prelila od naplaćenih kazni. Volimo da psujemo, to ti je!




- Kazne zbog upotrebe „ružnih reči“ kod nas bi, sasvim je sigurno, izvele narod na ulicu. Srbi bi se pobunili da im neko zabrani da psuje - tvrdi Marko Vidojković, poznat ne samo po čitanim knjigama već i po tome što se u njima ne libi da upotrebi psovke. - Kvalitetne umetnosti nema ako je podložna bilo kakvoj cenzuri.

Psovke će u novim ruskim knjigama, na filmovima i pozorišnim daskama imati status zabranjene robe. Ako bi nešto slično uveli kod nas, autori bi se našli pred hamletovskom dilemom - platiti kaznu zbog krijumčarenja ili ostati bez publike. Za neke srpske filmske stvaraoce veliki uspeh je ako makar u jednoj sceni niko nikom nije opsovao majku ili upotrebio neku drugu pogrdnu i uvredljivu reč. Ponekad je ta prosta reč prava, pa i opravdana. Često je jeftin trik... Ali, naša publika se smeje i opušta samo uz psovke.

- Ukolio bi ukinuli psovanje u filmovima, prepolovila bi se produkcija - kaže scenarista Gordan Mihić. - U svim američkim filmovima se psuje, i u evropskim je to normalno. Istina, nekada veliki pisci nisu koristili vulgarne reči u svojim delima. To je počelo prodiranjem uličnog jezika u umetnost. Ali, to je život. Verovatno mnoge situacije i osećanja mogu da se dočaraju bez psovki, ali je pitanje umetničke slobode da li autor hoće i koliko je sposoban da se na drugi način izrazi.

Kažu da Srbi psuju kao niko - na malo i na veliko. Rade to češće nego što jedni drugima žele dobar dan. Psuju i kad se naljute, a i kad se raduju. U drami „Sveti Georgije ubiva aždahu“, dramski pisac Dušan Kovačević, kroz lik Alekse, to dobro ilustruje: „Ja ne znam narod koji više psuje Sunce: Sunce žarko, Sunce kalaisano, Sunce neogrejano, Sunce lebovo, Sunce krvavo... Da sam ja Sunce, ne bi nas ni ovoliko grejao. A uz Sunce psujemo Boga, hleb, majku...“ Kako je u narodu, tako je i u umetnosti.



- Zabrane su intrigantne. Za njima se rađa želja da ih kršimo - objašnjava Dušan Kovačević. - Nije problem psovka, već da li je umesna ili nije. Kako će vojnici u rovu, u igranom filmu, da pričaju o neprijatelju?! Zamislite da finim jezikom kažu: „Ona gospoda preko puta nisu dobra, pa će nam zapaliti kuće.“ Postoje mesta gde psovka nije psovka, već sredstvo da se čovek oslobodi sresa. U savremenim američkim filmovima svaka treća rečenica je psovka. Ne samo u filmovima B produkcije, već i u klasičnim delima. I naš čuveni film „Marš na Drinu“ završava se rečima: „Drino, ****** te!“ Ali, to nije psovka, već vrisak.

Kovačević kaže da je on, ipak, za to da se uvede neki red, na prvom mestu u medijima:


KAD MOŽE MAGIČNI ĆIRA
PISAC Zoran Ćirić, poznat i po korišćenju slobodnog jezika u svojim knjigama, podseća da su neke njegove knjige objavljene u Rusiji. - Siguran sam da ih je Putin čitao. Kako u poslednje dve knjige nisam napisao nijednu psovku, verovatno je pomislio da kad može Magični Ćira, mogu i svi ostali - šali se, u svom maniru, Ćirić. - Zabrana psovanja u književnim delima je zabrana govora autora i života knjige. Može da se piše bez psovanja, pokazao sam to ja, koga zovu srpski Bukovski, u svojim novim knjigama. Ali, pitanje cenzure, što ovo jeste, zadire u organsku suštinu književnosti.

- Sa druge strane, to neće imati efekta na one kojima je namenjeno. Deca ne gledaju takve emisije, ne čitaju novine... Nema načina da izmenimo njihov način razmišljanja i razgovora, koji nije u ovom svetu, već u virtuelnom. U mom detinjstvu psovke su bile ispisane na tarabi. Ograda se prefarba, ali danas se sve odvija preko interneta. Njega je nemoguće kontrolisati.

Ukoliko bi se uklonile psovke iz literature, izgubila bi se jedna veoma važna dimenzija, smatra književni kritičar Mileta Aćimović Ivkov.

- Psovke u književnosti nisu samo uzgredice, u zavisnosti koji se nivo jezika u književnom delu aktivira, umeju one da budu i važan sačinilac umetničke motivacije. Setimo se romana Dragoslava Mihailovića „Petrijin venac“, ili neke od njegovih pripovedaka, na primer „Barabe, konji i gegule“. Razumljivo je da se u jeziku takvih junaka sa socijalnog ruba nađe i pokoja psovka, kao što je logično da ona bude sredstvo grotesknog snižavanja ili, čak, izvor humora.

Sličnih primera ima mnogo. Kod Save Damjanova psuje se toliko da se iz njegovih knjiga mogu izvesti velika kola skaradnih reči. Nisu jezički čistunci ni junaci knjiga Svetislava Basare...

- Ali, manimo to - dodaje Ivkov. - Uglavnom nas psovka u jeziku književnosti prene, zagolica, nasmeje... Volimo mi nju! Ne samo u književnosti, nego i u životu. Još kako. Poznajem neke koji one stvari često uzimaju u usta. Otme se sočna psovka i kakvoj finoj dami... U inostranstvu po psovkama se prepoznajemo. U jeziku psovki običan je čovek kod kuće. Ne miriše u njoj uvek najbolje, ali mu je toplo, znano. Samo, treba reći kako psovački jezik u književnosti služi majstorima pričanja, a oni su retki, drugima uglavnom šteti i radnju im kvari. I još: više psovki od Srba imaju Englezi, ali ta nekadašnja imperija voli da druge, pa i nas, gleda sa samodopadljive visine negativnih stereotipa, pa smo im mi onda neki nekulturan narod. Ali, naše su psovke sočnije. I, to smatram važnim, često su upotrebljene da drugog ponize. A to nije dobro. Kad su uzgredice, neka ih - nek traju! Neka slobodno živi Crveni ban našeg roda i jezika!


UMIVENI KNjIŽEVNI MIŠ

NE bi se dogodilo ništa da se ovde uvede zabrana korišćenja psovki u umetnosti - kaže Mirjana Đurđević, čije knjige vrcaju od duhovitosti i sočnih složenica. - Malo bi se protresla gora od psovačkih protesta i rodio bi se umiveni književni miš. Ovde prolaze i idiotskije zabrane od te, ne uvek primenom gole sile. Nisam sigurna da li i pomen golotinje potpada pod Putinov zakonik? Autocenzura obeležava naš kompletan društveni život, što mi je posebno iritantno u sferama koje bi trebalo da budu nosioci slobode izražavanja. Uostalom, kada sam o tome razgovarala sa jednom vašom koleginicom, složila se sa mnom uz glasnu psovku i opasku: „Upravo tako, ali tvoj odgovor niko neće objaviti“.


novosti

Najgora koju sam ja čuo do sada i koju niko nije mogao da prevede ni na jedan jezik je ova:

"Majci ti ga spopandrknem kud je najtanja"

VULGARIZMI I PSOVKE

Psovke i vulgarizmi nisu obavezan deo razgovornog stila, ali se u njemu najčešće javljaju. Zanimljivo je da nema mnogo istraživanja ovog apsekta jezičke upotrebe. Psovke i vulgarizmi pripadaju sferi emocionalnog i ekspresivnog govora. Osim razgovornog stila, one se javljaju u književnoumetničkim tekstovima u svrhu stilizacije i govorne karakterizaicije likova. Psovke su po pravilu kratke i sastoje se samo od jedne reči ili fraze. Kao njihovi izvori najčešće dolaze iz semantičkog polja seksa, ekskrecije i natprirodnog (pa i religijskog), iako je tačno da pravo značenje reči iz psovki nije faktor koji uslovljava njihovu upotrebu. Funkcije psovki mogu biti raznovrsne: od načina za ispoljavanje frustracije, ili reakcije na šok, ili ispoljavanje agresivnosti.

Psovke karakteristične za srpski jezik: marš u pi*ku materinu, je*em ti mater, odje*i itd..


Evo nekih pesama iz „Crvenog bana“ Vuka Stefanovića Karadžića, zbirke erotskih narodnih pesama:

„Seka“

„Seka mete ulicu,

Natrćila guzicu,

Vidi joj se pika,

To je njojzi dika“


„Seke“

„Sve su seke jebene,

I ova je do mene;

Samo ova nije,

Što se na me smije!“

PSOVANJE SA MEROM:


Psovke su sastavni deo frajerskog jezika. Nekada pod strogom zabranom da se izgovore na javnom mestu ili u krugu "pristojnih" ljudi, danas ih sasvim normalno prijatelji međusobno "razmenjuju" prilikom ispoljavanja svojih osećanja. Njima se prkosi, kritikuje, napada, šali se na tuđ ali i na svoj račun, kazuje što se uistinu misli i ismeva ono što nervira ili čini lažnim, čime čovek sebi i drugima život čine snošljivim, oslobođa od frustracija. Na to su, možda, naročito uticale pozorišne predstave Ateljea 212 u Beogradu i improvizacije glumca Zorana Radmilovića koji je 70-ih godina mnoge psovke učinio estetski privlačnim.

U pripoveci Dzeka Londona Jedna noć u Gabotu, lik kapetan Grif kaže: "Dobra psovka, kad se retko i kako valja upotrebi, sasvim je korisna. Previše psovki pokvari psovanje." Psovke koje se izgovaraju u teškim životnim okolnostima, u dubokom jadu, očaju i bespomoćnosti, nisu psovke već kletve i krici čovekove duše. Izvanredan primer za to jeste psovanje lika iz romana Dobrice Ćosića Deobe (1961):

"Bem ti seme čovekovo. I prvu reč njegovu bem ti. I ime. Bem ti krv i usta. Sunce usijano. Bogorodicu u grlo i pupak i sisu. Mleko majčino i suzu majčinu. Krst i slovo, zemlju što nas drži, u srce je pogano. Bem ti put kojim ide čovek. Hleb koji ga hrani i vodu bem ti. Trista šezdeset i šest dana i noći, i sve zore, sve slave, svece, bogove, u oči, u usta, u dah ih njihov. U pogled. Bem ti san i misao. Bem ti smrt, smrtino dete, smrt smrtinu, bem ti sebe mrtvog. Bem ti, bem ti, jao, bem ti."

Wooou ima tu svega , od nekih se gadim a neki su baš zgodne

najgora mi ona jeben ti dete , boga i crkvu to mi bašš fuj

ono mater , nabijem te i jed gov nam prešlo u uzrečicu