Ви сте, Срби, неуништиви



Предраг је, прича, и многе странце довео на Голију, те се присећа како му је Хирунг Нилс, архитекта са Алпа, својевремено био драг гост. Показао му је оближње манастире, а кад су стигли у Рудно, Нилс је инсистирао да уђу у једну брвнару у којој је сама живела старица.

— Када смо ушли у старичину брвнару, видели смо воденице, више посуда са сиром, чисте беле крпе… Он се само прекрстио и рекао: „Ви сте, Срби, неуништиви“ — истиче Предраг Ћировић, док одаје како се странци најчешће зачуде због тога што мештани праве зидане куће, уместо да се посвете брвнарама, прављеним од камена и дрвета.

А и мештани су се, прича Ћировић, чудили како то да гости гледају само њихове најнеуредније просторије, а не занимају их лепе нове бетонске куће.

— Ипак, свест о традицији градње и квалитетном животу у планини се полако враћа. Неколико домаћина су направили брвнаре, а много их је и који преуређују старе кућице… А доскора су те запуштене брвнаре служиле како место за бацање непотребних ствари. Сад су тек схватили да, оно чега се ми стидимо, странци препознају као квалитет — истиче Ћировић.

Са мештанима Рудно се, каже, одавно својата. Они кажу, ако си кућу направио код нас, а не у свом родном Крагујевцу, то значи да нас поштујеш. Зато и ми тебе ценимо. Сад, можда смо у генима кодирани колико ћемо да трајемо, али док трајемо, треба да будемо у форми. А сунце, вода и ваздух су три елемента која чине живот. Љубав, природа и путовање чине срећу — закључује Предраг.

Недавно је Предраг имао прилику да угости адвоката и књижевника Алена Глена из Балтимора, који је свакодневно џогирао по Голији, а онда се једног дана пожалио домаћину како у Србији баш и није лако бавити се овим спортом.

— Мислећи да је проблем у висинској разлици, рекао сам му да ће све бити добро кад се навикне, на шта ми је Американац одговорио да проблем није у висини, него у томе што га иза сваког пласта сена чека понеки мештанин и нуди му ракију и мезе — прича Ћировић кроз смех.



hotelgolija.

Beograd: Kokice, ples na stolu, riba na žaru

Peter Bundschuh | Die Presse

Beograd, glavni grad Srbije, smešten na ušću Save i Dunava, nerado otkriva svoje čari na prvi pogled. Pri tome je ta metropola ukusan zalogaj za sve sladokusce čiji je moto: „Može i bez kavijara“, napisao je Peter Bundšu, austrijski novinar, u putopisnoj reportaži pod naslovom „Beograd: Kokice, ples na stolu, riba na žaru“, u bečkom dnevniku "Die Presse". Dobro je znati da u njihovoj rubrici "Reise" završavaju „mesta koje se isplati posetiti“.

Kada u jednom stanu povremeno žive tri momka, zna da bude tesno u Mirkovoj garsonjeri od 27 kvadrata. U stvari, on ima još dva, nešto veća stana, ali oba iznajmljuje, neprijavljeno, razume se, bolje je za posao.



Najčešće turistima koji putuju na budžetu i čiji se prtljag kupi s aerodroma i vozi na krovu malog gradskog automobila. Za sat vremena je putnik namernik već u iznajmljenom stanu, i „preziva se", ako je verovati natpisu na vratima, „Jovanović". Dobar način da turisti razviju osećaj pripadništva.

„Dreskod", provod, šoping

„Lejdi Serbija" još uvek nosi usko, kratko do vrlo kratko, na to još visoke potpetice. „Her Srb" trenutno daje prednost firmiranoj trenerki, dok je donedavni imidž kožne jakne uz trenerku elegantno izvučenih kolena uglavnom proteran iz urbanog modnog stila.
Tabla-sa-nazivima-ulice.jpg

Table sa imenima ulica su uglavnom na ćirilici. Ništa strašno, imena ulica se ionako menjaju kao na pokretnoj traci, a i Beograđani su uvek spremni da ti priskoče u pomoć ako nešto tražiš, samo se držite čistog srpskog jezika.



Tramvajska karta se navodno elektronski skida s neke kartice koja se navodno može kupiti negde u gradu – gde, nisam saznao, ili nisam razumeo, ali nije ni bitno, jer se karta teoretski može kupiti i kod vozača.

On, međutim, nema da vrati sitno i onda mi promrmlja nešto na, pretpostavljam, izvrsnom srpskom, što se univerzalno razume kao „U redu je, momak".

Osim toga, ako se kao stranac vozite gradskim prevozom u Beogradu, uživate apsolutni bonus, svi vas nešto maze, paze i gledaju da ne promašite stanicu. Taksisti su već drugačiji, odnosno, isti kao i svuda na svetu: treba dogovoriti cenu unapred, šta na taksimetru piše, nije važno.

Između Terazija i Tvrđave

Nebrojeni kafići u pešačkoj zoni zavode vas da sednete, gledate i budete gledani. Žene rado pokazuju noge, a pratioci kratke frizure napred, sa repićem stegnutim gumicom pozadi.

Ko je u Beograd došao u šoping, Knez Mihailova je pravi izbor. Ono što bode oči - čak i bukvalno - su damske cipele u svim oblicima, bojama i špicevima.



Knez Mihailova ulica

Moram reći da su me više zanimale kokice. Ima ih na svakom ćošku, a po ukusu se, vrlo zanimljivo, nimalo ne razlikuju od naših.

Može biti da se ono što se ovde zove „kafana" izvodi etimološki od „kaffeehaus", ali ustvari znači „birtija", „birc" (kneipe). Unutra je prijatno i opušteno – još ako imate sreće, u uglu bend svira živu muziku, nekad veselu, nekad tužnu.

Najbolji pogled na ušće Save u Dunav pruža se sa platoa Tvrđave. Tamo se raširio Kalemegdanski park okružen zidinama gornjeg utvrđenja. Romantična zelena oaza za perfektno dangubljenje i kvalitetno ljubljenje. Primetio sam da je na toj gradskoj kulisi moguće poljubiti se čak i pod najvećim pljuskom, kao što su mi to veoma upečatljivo demonstirali neki mladi parovi koje sam tamo susreo.



Kalemegdan-nocu

Od Tvrđave staze vode dole do ostataka istorijskog Donjeg grada, gde počinje razvučena pešačka zona, načičkana ne samo buticima s poznatim markama, već i brojnim knjižarama, antikvarnicama i galerijama. Idite tamo subotom posle podne, kada na svakom uglu nastupaju gradski umetnici – nekad spektakularno dobri.

Vrhunac je svakako akrobatika beogradskih brejkdensera. Ali ne samo tamo - svuda pulsira snažno srce tog grada, koji ne treba da se plaši poređenja sa drugim velikim gradovima.

E sad, ako bi Beograd hteo da se poredi s pariskim Monmartrom – to je već pitanje. Ali, ako se pri tome ima na umu Skadarlija, boemska četvrt u kojoj se nalazi jedina gradska ulica pod kaldrmom - zašto ne! Tu Beograđani izvode svoje goste u rustikalne restorane ili noćne barove. Jede se ukusno i masno, pije se dobro, iz pozadine praše klarineti, violine, kontrabasi i gitare.



Skadarlija

I ako u kasne sate neka balkanska lepotica skoči na sto i zaigra, nije to ništa neobično, događa se, osim toga, ako ste turista, budite sigurni da to nema nikakve veze s vama.

Rečni ritovi

Danas deo grada, nekada granica između Monarhije i Osmanskog carstva, Zemun bi se mogao posmatrati kao mesto gde se ide na izlet da bi se jelo, uživalo i provodilo, kad se tu ne bi isprečio jedan problem: fali platežno sposobne klijentele.



Zemun - Gardoš

Turista i para je malo – ako u tome ima nečeg dobrog, onda to da su riblji restorani i klubovi smešteni na brodovima, splavovima i sojenicama uspeli da sačuvaju autentični spoj s okolnom prirodom. Iza i između visokih zgrada širi se pojas rečnih ritova kao neke vrste savske i dunavske džungle.

I kad ste počistili svoju velikodušnu porciju ribe sa žara, zalili to s ponekom šljivovicom i preživeli rat decibela koji besni između muzičkih kapela na susednim splavovima, preporučujem šetnju obalom: sad gledate Tvrđavu s druge strane.

Natrag u centar, gde još stoje, isprekidani parkovima i zelenim oazama, arhitektonski dragulji iz vremena nekadašnjih kraljeva. Sve fino, mirno, opušteno, vozite se tramvajem i zverate okolo kao i svaki turista, da vam nešto ne promakne - kad onda, neočekivano i iritantno, skoči ispred vas jedna izbombardovana ruina, zgrada bivšeg Generalštaba.



Jedna od zgrada Generalštaba

Navodno je miniranje tehnički nemoguće, a da se ne ugroze okolne zgrade. To je i vreme i mesto za putnika namernika da se priseti kako je NATO 1999. bombardovao Beograd i vodio rat koji u nekim glavama još nije završen. Može biti da se Srbija oseća prevarenom od Evrope – ali to nema nikakvog uticaja na to kako se ovde tretiraju gosti, ili kako gosti doživljavaju Beograd. S obzirom na nedavnu istoriju, taj je gost iznenađujuće dobro primljen.

Ali, vidi se da je zemlja osiromašila, čak iako je u centru Beograda preko te činjenice navučena zavesa šarma i vitalnosti. Tu je međutim i nada, koju održava ovdašnja politika, da će velike međunarodne investicije doći i da će sve biti bolje.


RTS
Prevela Vesna Knežević

Klisurama Đerdapa kroz istoriju

Ponovo uspostavljena pre nekoliko godina prekinuta tradicija krstarenja brodom od Beograda do Kladova



Kralj Tračana Decibel stražari na Dunavu

Brod „Akva star Maksim”, sa više od 60 gostiju i članova posade, otisnuo se nedavno sa pristaništa u Karađorđevoj ulici u Beogradu na plovidbu Dunavom, da uspostavi pre više godina prekinutu tradiciju krstarenja našim delom ove evropske reke.

Na polasku, na sunčanoj palubi broda čuveni ansambl „Daniluška” pevao je o Dunavu, reci koja definitivno, kod nas, nije iskorišćena u turističke svrhe.

Po sunčanom danu,plovili smo kraj Gročanskih ada, a kod Smedereva dočekao nas je brod sa „despotom Đurđem Brankovićem i Jerinom” u odeždama iz 15. veka. Delili su pozivnice za veče u tvrđavi i nudili zrna ranog grožđa. Dunavski pejzaži smenjivali su se brzo, pa od knjiga i štampe, pripremljenih za dokolicu, nije bilo ništa. Ramska tvrđava, pa Golubac, otvorili su nestvaran svet Nacionalnog parka „Đerdap”, kroz klisure „kazana”, kraj manastira, spomenika Trajanove table, kralja Decibela.

U predvečerje, iskrcali smo se u Tekiji, mestašcetu čuvenih alasa i majstora bućke, a zatim uronili u bazene luksuznog kladovskog hotela „Akva star Danjub”.

Sutradan je u planu bilo putovanje u selo Vratna, pored istoimenog manastira iz 14. veka (izlokanim drumom, što i nije baš dobra reklama za turizam, stigli smo do prirodnih kamenih mostova reke Vratna), a zatim i Rajačkih pimnica, vinarija starih više od 100 godina, od kojih je samo tridesetak u upotrebi, uz gozbu, obilje specijaliteta (vrganji, belmuš, jagnjetina) i vina ovog kraja.

Poslednji dan je bio još bogatiji razgledanjem: Lepenski vir i slučajnost, sreća za putnike, jer smo zatekli arheologa Biseniju Petrović, koja se prepoznala na fotografijama u postavci muzejai prisetila važnih trenutaka:

–Postojala su dva lokaliteta: Vlasac i Vir. Kao student prve godine arheologije, 1969. i 1970, u grupi profesora Dragoslava Srejovića, radila sam dve sezone na iskopavanju, a kasnije i na prenošenju Lepenskog vira sa prvobitne lokacije, kako ne bi bio potopljen. Više puta, studenti su podizali svog gurua, sa proučavanja planova i svaki put, ispostavilo se, nije bilo značajnih otkrića. Kolega je prisustvovao kada su iz dunavskog peska iščeprkali riboliku glavu pramajke, prvi pravi trag. Profesor Srejović je umoran izašao na dunavsku obalu i rekao: „E, sad ste stvarno našli istoriju”.

Usledio je odlazak do poznate etno-tačke „Kapetan Mišin breg” i galerije Žike Stefanovića, na jedan od najlepših vidikovaca Dunava, uz uživanje uz tradicionalnu vlašku muziku, jela(jaretina ispod sača, pohovana kopriva) i rakiju po receptu starom više od veka.

Razgledanje Viminacijuma upotpunila je priča profesora MiomiraKoraća o jednom od najvećih rimskih naselja na Dunavu, gde su otkopavanja zagarantovana još 300 godina, o rimskoj kući, mamutu Viki starom između 1,7 do 4,5 miliona godina, kao i poseta „podzemnom svetu” – rimskim grobovima i freskama iznutra, ali i gozba: dinje sa biberom, slane šljive, lubenice sa medom, jela senatora Rima.

Pri povratku u glavni grad usledila je večernja poseta Smederevskoj tvrđavi. Ponovo Đurđev i Jerinin grad, uz priče iz srednjeg veka o staklu iz Murana, kad to nisu imale mnoge evropske prestonice, plaćenom 11.000 zlatnika.

Dakle, imamo šta da ponudimo svetu za veličanstven odmor u Srbiji. Jer, šta je bolje od krstarenja drevnim Dunavom i putovanja kroz istoriju.


politika