Ciklusi

Nastasijevićev pesnički opus obuhvata sedam lirskih krugova jedne zbirke stihova: Jutarnje, Večernje, Bdenja, Gluhote, Reči u kamenu, Magnovenja i Odjeci.

Jutarnje, prvi ciklus, izražava način na koji se pesnik vezuje za spoljni svet, ono što u njemu voli: mirise, podneblje, glasove sela i život prirode. To je veoma aromatična poezija, prelivena rodnim zvucima i bojama, setna na jedan tradicionalan, arhaičan način, nežna.

Večernje su nastavak jutarnjih prizora, koji u večernjem ruju postaju setniji, manje opipljivi. Realnost nije sasvim jasno omeđena i nagoveštava se smrt.

U Bdenjima, preokupacije dekorom i sentimentom iz prethodnih ciklusa ustupaju mesto velikim pesnikovim temama. Njegova mašta i izraz sazreli su da definišu ideje i osnove odnosa postojanja. Izraz postaje gušći, reči je manje, pesme postaju apstraktnije i neposrednije. Njegova metafizička iskustva dobijaju jasne formulacije i izražavaju patnju zbog surovosti neposredne egzistencije.

Gluhote su ciklus od deset pesama u kojima redukcija ukrasnih i eksplikativnih elemenata dovodi do semantičke napregnutosti, do pesme koja pokazuje shematsku ogoljenost zamisli.

Reči u kamenu su ciklus sačinjen od četrnaest pesama i one predstavljaju viziju koja ujedinjuje selo i grad, apokaliptične drhtaje, sagledavanje nesavladivih ličnih razdiranja i pokazivanje onih delova sudbine u kojima je čovek zavisan od čoveka.

Magnovenja su zbir pojedinačnih pesama složenije strukture, koje su iznutra podeljene na odeljke, tako da svaka pesma podseća u malom na strukturu Reči u kamenu.
Odjeci, poslednji ciklus, pun je reminiscencija ponovo se oseća čar opipljivih stvari, atmosfera pejzaža i naziranja starinskih enterijera.

Drama
Nastasijević je osim pesama pisao i drame. Njegov dramski rad obuhvata dve knjige: Drame i Muzičke drame. Muzičke drame su drame u stihovima, koncizne, predviđene za kanije komponovanje, ali suviše okrenute pesničkim vrednostima da bi bila operska libreta.

„Međuluško blago“ je splet tema iz naše narodne bajke, sa nepotpunim okvirom seoske priče.

„Đurađ Branković“ ima istorijski siže i duhovnost srednjeg veka.

Ostale tri drame su u prozi:

U drami „Kod večite slavine“ se oseća prisustvo legende i dramski značajno prisustvo muzike.

„Gospodar Mladenova kći“ je drama iz malovaroškog života za vreme Prvog svetskog rata.

Radnja drame „Nedozvani“ se događa na Topčiderskom brdu i vreme je „sadašnje“.

Od svih ovih dela, na pozornici su bile prikazivane drame „Nedozvani“, „Gospodar Mladenova kći“ i opera „Đurađ Branković“, sa muzikom Nastasijevićevog brata Svetomira. Ne može se reći da Nastasijevićeve drame otkrivaju stvarni smisao za scenu, iako u njima ima i zapleta i dijaloga koji bi na sceni bili efektni. Po rečima kritičara, Momčilo Nastasijević se nije pokazao kao stvarni pozorišni talenat, ali nije svoje drame pisao ni isključivo kao pesnik. On je hteo jedan novi medijum, hteo je na scenu, kao pesnik ili ne. Teško se probijao do priznanja, još teže je dolazio do opštenja sa publikom i čini se da je pokušavao da, preko pozornice, uspostavi kontakt sa ljudima za čiji jezik i na čijem je jeziku pisao.

Proza

Prozna dela Momčila Nastasijevića, „Iz tamnog vilajeta“ i „Hronika moje varoši“, oslanjaju se na narodne pripovetke i, znatno manje, na pripovetke Borisava Stankovića. Nastasijevićev prozni izraz, odnosno jezik, je gust, idiomatičan, jarko obojen, pun inverzija, ritmičan, ali ipak ima kadencu proze i razlikuje se od jezika njegovih pesama.

Bibliografija

Izdanja

Nastasijević, Momčilo. „Međuluško blago“, Beograd : S. B. Cvijanović, 1927.
Nastasijević, Momčilo. „Iz tamnog vilajeta“, Beograd : S. B. Cvijanović, 1927.
Nastasijević, Momčilo. „Đurađ Branković“, 1929.
Nastasijević, Momčilo. „Kod Večite slavine“, 1929.
Nastasijević, Momčilo. „Nedozvani“ , Cetinje : Državna štamparija, 1930.
Nastasijević, Momčilo. „Gospodar Mladenova kći”. Cetinje : "Zapis", 1931.
Nastasijević, Momčilo. „Pet lirskih krugova“. Beograd : [b. i.], 1932.

izvor:http://sh.wikipedia.org/

ГОСПИ

Све самљи.
Сном ходиш ме туђа.
Грешнији кад самотан те зовем.
Туђа су деца из тебе заплакала.

Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.
Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.

Завапим,
ал’ извије се глас.
Милогласан је негде на звезди спас,
што болни певач промуцах овде доле.

Јер нема руке да раздреши нам чвор.
Ал’ тамо, и на веке,
зрак твој хоће ли болети?
Туђа из тебе бића хоћу ли волети?

Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.

Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.

ДАФИНА


Кад нељубљено мре,
тмоло је ваздухом
на страст.

У маху повенућем
то букне пупољ прецветању,
смрт нељубљено разбуди.

Дафину на гроб не сади,
тмоли је дах из ње,
сабласно мами у таму.

Но камен тежак навали,
тежи нег' погребена жеђ,
кад нељубљено мре.

ЈЕДИНОЈ

Пјан тобом,
смешак је врели.

Тамом на зенице
отворим твоју таму,
ја, о једини ја.

Чедну ми пролет,
паклени пламен навестиш,
ти, о једина ти.

Чедни то пресахнути у плоду,
ил’ иза пламена гар
јадовно голотињом у небо,

једно је, о једина:
до у беспуће, знај,
путем је овим грење.

И дубље ли нас нема,
дубље се отвори спасење.

МИСАО

1
Tишином чудно
све ми засветли —
крилата походи ме она.

Нерођених зора
запоју ми петли;
са дна искон-мора
потонула, чујем, брује звона.

2
Радуј се,
свему си спона,
покоји у теби сви живе.

И душа
тузи што склона;
и празнином што
дани засиве —
у походе то спрема ти се она.

3
И чудом,
у непроход ме сплету,

путање исправе се криве;
и радосница суза
ороси ме кам.

4
И кроз голет ме, у маху,
дах заструји априла.

У самоћи то
не остадох сам:
тајно је кроз потаје моје, знам,
нога њена била.

5
И неспокоји
у покој сви оживе.

Са бездан са извора
потеку воде свете.
Благе од срца срцу
вести полете.

6
Мрежи то, и пауку,
злослуто што је плете,
приснива се свила.

Души то,
светли за лет,
тајно израстају крила.

7
Тишином чудно
све ми засветли —
крилата походи ме она.

Нерођених зора
запоју ми петли;
са дна искон-мора
потонула, чујем, брује звона.

МИРОВАЊЕ ДРВЕЋА

Све боли.

Мили друзи,
рад мене мирујете.

Трепетом не озледи ме ни лист.

Тихо и тише,
умин из рана
оваплоти ме у реч.

Целивам стабла,
браћу моју редом,
милујем ожиљке нежно.

Мили друзи,
боли ли кад вам
секира засече тело?

И умине ли,
кад за вас неме
ја мукотрпан крикнем?

Ако је скрнављење,
простите, срце ми је дано.

Рад мене мирујете:
тихо и тише,
умин из рана.

То мукотрпан,
друзи, за вас неме,
шапатом висинама
казујем благу реч

САН У ПОДНЕ

Tопал сам ћув,
пролећем ти подунем.

Ђурђевска ноћ
над пупољима тако,
пупи ми пупила, мала.

Пламено ми се извијаш у цвет.
По коси ројем ти пале звезде,
ил’ зраку сунца у витице оплела.

Врелини овој
бризгај о бризгај, врела.

То иза сна, знам,
златан прах остане по њој.

И у пољупцу
презреле брескве сласт.
Зри љубав. Подне.

СИВИ ТРЕНУТАК

И наједном засиви,
као прегорело је све,
а све живи.

Друже у тајни,
чуј, мукотрпно се ово срце
имо све језе отисне.

И који за мном,
и у незнању,
греш овај чудни пут:

Сиво је тамо,
сивином прострели бит,
сиве су очи тајни.

И кад умиру дрвета,
ни туга ни опомена, те сухи лист
чудно тишином омилује патнику чело.

СУТОН

Крила ли то?
Ненадно махну на таму.
Или црвено јато потону за брег?

Бреза ли то,
ил' бледи прамен дана?
Беласа твоје тело у сутон.

Болно је заплазило низ ове стране,
песма се не допевала.

Ил' недољубљено заболује низ твој лик,
ил' мути сутон душу.

Бреза ли то,
ил' бледи прамен дана?
Беласа твоје тело у сутон.

ТРАГ

Чудно ли ме слободи ово
чудније ли веза.

букнем у теби, врео се уливам,
језа је ово, ох, језа.

И траг путањама твој,
па ме пали.

А чудно застрепи срце,
а студим.

Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?

Јер и пепео ће ветри разнети,
а нема разрешења.

Тону без потонућа,
без дна у налажењу,
без дна се изгубе створења.

И трагом куда сагорели
све болнија су обнажења.

Врео се уливам,
а чудно застрепи срце,
а студим.

Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?

ФРУЛА

Фруло, што дах мој радосни
жално у дољи разлеже?

Да л' што пастири помрли
тобом призиваху драгу?

Ил' жал се стани у мени:
с неба ме стрела ранила,
тамна ме земља печила,
те песма ми је сузицом
и капљом крви кићена?

Ил' дах мој кад протече,
жал те за одбеглом тајном?

TRUBA

Šta vredi plavetno nebo,
i zumbul i devojče i laste let.
Negde zapeva truba.
To iza gora i voda
lelek je rušne seljanke.
Rod smo.
Kad umre ćovek,
i moje srce rušno je.
Otkini zumbul s grudi,
pogni glavu;
vojnika hoće da zakopaju,
a njemu se tako živelo.
Šta vredi pop što moli,
pa krstača, pa ime,
neće se vojnik vratiti u selo,
neće poljubiti koju voli.
Otkini zumbul s grudi,
pogni glavu.
Negde zapeva truba.

“Tuga u kamenu“

1 – Ni reč, ni stih, ni zvuk

tugu moju ne kaza;

A duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.

2 - I krenem, i rodna kob

sve dublje me koreni.

I kriknem,
i u srce kao nož rođeni zarije se krik.

3 - I krvlju tu pa tu

materom u krug.

A svićem sa zorama,
a s večeri setno
nestaje me za gorama.

4 - I nemo iz tvari tugom

objavi se drug.

I tugom zacvrkuće tica
i zazeleni lug.

5 - I sekira kad ljuto

zaseče dub;

i jagnjetu vuk, – kosti kad mlavi zub;
nemo sve svemu tugom
verni ostane drug.

6 - Sloboda robu, – odbegnem daleko,

a sve dublje tu.

I blagoslov što grobu
kolevci prokletstvo neko, -
odužiti dug.

7 - Sve zove, -

ostajem.

Korenom u kamenu
tuzi zatvaram krug.

8 - Patniku iz tiha srca

to čudno pukne zore cik.

I čudno,
na ramenu sebi,
svetli svoj sagleda lik.

9 - Ni reč, ni stih, ni zvuk

tugu moju ne kaza.

A duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.

ЈАСИКЕ

Шта шуме јасике беле,
речисте горске деве,
сребрне кад им стреле
јутарње сунце хитне,
и зраком кликну шеве?

Хладне кад капље, кад ситне,
низ тела им се слију,
зеленим пропланком маглекад
млечно коло вију?

Зашто су главе нагле
,и косе смешале благе,
и дршћу наге?

Од зиме се не јеже,
страх срца им не стеже,
јер на планини одрасле су саме.
Но иза сна —ведре таме,
трепет их чило што сниле,
па сунцу, магли, па пропланку
ћућоре белу тајну на уранку.

ИЗВОРУ

Жуборли водо изворе,
млада кад јутром доходи,
сана кад лице огледне,
лине ли сан јој у румен,
је ли ме, водо, сневала?

Јад јадани ме,
јагода зри;
руди већ лето ливадом;
травка се травци нагнула,
ја сâм;
помени, водо, за мене.

Твој жубор, водо, срмени
фрулом ћу тужан у осој,
оро на присој да заори.
Сред ора стидна кад стидана,
помени, водо, за мене.

RUMENA KAP

Rumena kap ljubici na proplanku,
il' zlatokosa vragoliju dosneva.

Lagana nono, milje niz travku,
gazi san zajutarjem.

Il' prisojkinja se u kotur savija,
sunce na uranku.

Zore joj oči prozirom u ruj,
drago na san dohodilo,
rumena kap.

Lagana nono, milje niz travku,
gazi san zajutarjem.

ZORA

Hej, na belom konju
zori mi zora i devojka.
Stani ne mini,
orosi ovu žal.

S golubicom bi da zaguče.
Usnama u pupolj cvetanje mami,
nedrima trešnje u zrenje.
Stani ne mini.

Kadifli, gle, moja dolja.
Travicom gusne
za mekotu po njoj,
pa mahovinom
po uzglavlju, po steni.
Stani ne mini.

Iz grla da ti golubica zaguče,
zaplamti sa usana ruža,
u nedrima ti dve trešnje zarude,
hej, srca dva kad polude.
Stani ne mini.

GROZD

I zlatan oblak, dragano,
natopi zemlju pijanstvom.

Ljuškaju vode koritima,
i puca plod.

I tvoje telo, dragano,
ljubavlju prezri, napukne.

Ni smokva slađi ne cedi sok,
ni grozd iz prisoja.

Da l' napiti se vina?
Ili od zračna nedira

u zlatnu maglu da presahnemo
za nove zlatne oblake?

VEČERNJA

Klone u dan
gorama u ruj.
Samotna uzdrhta breza
i tvoje telo.
Prikloni glavu ramenu mom,
gorama u ruj.

Strah, osama me,
uza me ti.
Zaspala travka,
sen iz neznani,
samotnu me o čuj.

Klone o klone,
sve samlja ona
domaku okeana
pesma ova lagana.

Bona, kad klone dan,
prikloni glavu ramenu mom,
gorama u ruj.