Magnovenja — šesti ciklus


EPITAF

Plamen — spržiti gde lek.
Mač — odsecati glave gde kob.
Melem neprebolu.

Stamen bršljanu deblo,
vekovati gde vek.

Zloduh zlu, dobroti verni rob;
rođaju žrtva, žetvi klas;
pečali — sebi, grob i spas.


TUGA U KAMENU

1
Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza;

a duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.

2
I krenem, i rodna kob
sve dublje me koreni.

I kriknem,
i u srce kao nož
rođeni zarije se krik.

3
I krvlju tu pa tu
materom u krug.
A svićem sa zorama,
a s večeri setno
nestaje me za gorama.

4
I nemo iz tvari tugom
objavi se drug.

I tugom zacvrkuće tica
i zazeleni lug.

5
I sekira kad ljuto
zaseče dub:

i jagnjetu vuk — kosti kad mlavi zub;
nemo sve svemu tugom
verni ostane drug.

6
Sloboda robu — odbegnem daleko,
a sve dublje tu.

I blagoslov što grobu
kolevci prokletstvo neko —
odužiti dug.

7
Sve zove —
ostajem.

Korenom u kamenu
tuzi zatvaram krug.

8
Patniku iz tiha srca
to čudno pukne zore cik.

I čudno,
na ramenu sebi,
svetli svoj sagleda lik.

9
Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza.

A duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.


ON

1
Triput ko prutem
prasnulo o vrata.

Na smrtni rodi se znak,
da živi mrenjem.

2
Sin, a koprivom,
kao kćer je,

triput, za alčicu od zlata,
nažari mu baba uvo,

i životom kao smrću
da je jak.

3
I od kamen mu sudbine,
i od čelik-veka,

mekano da paperje,
da zlatali zvek.

4
I da sila mu je data,
bodar iz neprebol-dubine,

izroni li,
svima da je za lek.

TUGA

1
Zasvetle dani,
device mru biljke
tihano milo.

U srcu tuga se stani
za nečim što se
davno, davno zbilo.

2
I kao da se
od iskoni snilo:
precvetaše žurno
ruže i ljiljani,
sluči se ista priča
ko i lani.

3
Mru, toplinom lape
vali lagani.
U srcu svih mrenja
sve dublje otkucava bilo.
I toplo nekud
pojeći pomjani,
tugom u bezdan
neznanoj otvara se strani.

Iz ciklusa ОDJECI

MRE DESPOT

Mre despot.
O, da mu Gospod
umornu prihvati dušu!

Mre on,
a na čemu ostasmo mi?
Sveta presahnu Lazareva krv:
nebesno nebu, zemlja bez duše.
Agarjanska đorda,
ni tri dni hoda,
za leđima nam tu,
do kostiju zaseca u telo.

Ugrina kovarnog
pomoćnica obujmila nas ruka:
zagrljaj u Hristu brata;
zagrljaj, braćo,
al grleći davi.

Iz ĐURĐA BRANKOVIĆA

FESTIVAL POSVEĆEN MOMČILU NASTASIJEVIĆU

Kulturni centar Beograda na trećem Festivalu pisca bavi se mogućnostima vizuelnog, teatarskog, muzičkog i literarnog tumačenja dela Momčila Nastasijevića. Autori izložbe su Olivera Rakić-Stošić i Predrag Petrović.

Ovogodišnji treći Festival jednog pisca u Kulturnom centru Beograda, posvećen je tumačenju opusa Momčila Nastasijevića, jednog od najznačajnijih stvaralaca srpske avangardne književnosti.

Nastasijević je rođen u Gornjem Milanovcu 1894. a umro u Beogradu 1938. godine. Kao pesnik, pripovedač, dramatičar i esejista svrstava se u najzagonetnije srpske pisce, a bio je i jedan od omiljenih profesora književnosti i jezika u Beogradu.

Za razliku od njegovog života koji možda nije delovao avanturistički ni uzbudljivo, Nastasijevićevo delo to jeste.

Olivera Stošić Rakić autor je projekta Festival jednog pisca i autor izložbe o radu Momčila Nastasijevića.

"Ambicija nam je da doprinesemo boljoj i šire dostupnoj slici književne istorije Beograda. Izložba predstavlja jedan prilično sveden i uobičajen život jednog intelektualca u Beogradu u periodu između dva rata", navodi Stošić Rakić dodajući da je cilj upućivanje publike na istraživanje dela Nastasijevića.

U gornjem izložbenom prostoru nalaze se fotografije i dokumenti od kojih su mnogi prvi put pred očima javnosti, a koji svedoče ne samo o Nastasijevićevom delu, nego i o umetničkom stvaralaštvu njegove braće.

Predrag Petrović, autor izložbe, kaže da je Festival jednog pisca koncipiran tako da afirmiše umetničke vrednosti koje su savremenom društvu nedovoljno dostupne.

"Izložba je zapravo dijalog modernih proučavalaca književnosti sa našom književnom prošlošću. Dva dela izložbe odnose se na audio-vizuelnu prezentaciju Nastasijevićevog opusa i na informativno dokumentarnu građu na osnovu koje je lakše upoznati bogatu aktivnost umetnika i njegove porodice", navodi Petrović.

U okviru Festivala, koji će trajati do 21. juna, biće održani okrugli stolovi i tribine posvećeni rukopisnoj zaostavštini, predavanja i koncerti.

Na prvom i drugom Festivalu pisca predstavljeno je stvaralaštvo Rastka Petrovića i Stanislava Vinavera.

FESTIVAL MOMČILA NASTASIJEVIĆA I U KRAGUJEVCU





Pesnik, dramski pisac, esejista Momčilo Nastasijević svakako je jedna od najvećih pesničkih figura na ovim prostorima, između dva svetska rata. Nesumnjivim značajem za tokove savremene srpske poezije Momčilo Nastasijević i danas privlači veliku pažnju stvaralaca, književnih teoretičara i čitalačke publike, pa se ovog meseca, u njegovu čast, u Beogradu održava manifestacija Festival jednog pisca.

Jedan deo ovog programa, koje organizuje Kulturni centar Beograda, održaće se i u Kragujevcu, u Narodnoj biblioteci "Vuk Karadžić", sutra od 19 sati, kada će biti otvorena izložba "Tajne Momčila Nastasijevića" i odigran performans Dah teatra — "Tragom Nastasijevića". Takođe, književni kritičari i teoretičari književnosti održaće  seriju predavanja o ovom pesniku, svakog četvrtka do kraja meseca, od 19 sati, u prostorijama Biblioteke.

Manifestacija Festival jednog pisca apostrofira mogućnosti savremenog, vizuelnog, muzičkog i literarnog tumačenja opusa jednog od najznačajnijih, najzagonetnijih, srpskih pisaca.

Osnovni pojam njegove poetike, "rodna" ili "maternja" melodija, proizlazi iz simbolističkog shvatanja muzike kao bića poezije. Maternja melodija je izvorni, arhaični jezik koji za njega ima tu mogućnost da muzikalnošću progovori o neizrecivom, onostranom, suštinskom. Zato, njegova poezija obiluje leksikom karakterističnom za narodnu pesmu ili tekst iz srednjovekovne književnosti, a apsolutnu hermetičnost postiže i mnoštvom neologizama, pa je uvek zanimljiva za nova tumačenja i interpretacije.

— Izložba je vizuelno-likovnog, dokumentarnog karaktera. Ovde se uz narativ o Momčilovom životu i komentare o poetičkim vrednostima i dometima njegove književnosti, prikazuje i uži, porodični kontekst u kome pisac stvara. Muzika koja će pratiti ovu postavku zapravo je savremena interpretacija kompozicije Svetomira Nastasijevića "Frula", na tekst Momčilove istoimene pesme. Likovna potentnost Nastasijevićeve nevelike, a kanonske zbirke "Pet lirskih krugova", kao i u tretiranju kategorije vremena, iskorišćena je u ambijentalnom aranžiranju printova na kojima su uvećani rukopisi Nastasijevićevih pesama — najavljuje Mirko Demić, organizator kulturnih aktivnosti u Biblioteci.

Gostovanje u Kragujevcu organizovano je uz podršku Grada Beograda — Sekretarijata za kulturu i Ministarstva za kulturu Srbije, naravno uz saradnju sa Narodnom bibliotekom "Vuk Karadžić" u Kragujevcu, a autori projekta su Olivera Stošić Rakić i Predrag Petrović.

S. Milošević |

MOMČILO NASTASIJEVIĆ NAJZAGONETNIJI SRPSKI PESNIK

Većinu pesama posvetio Darinki Sretenović, kojom se nije oženio. Srce mu je zatreptalo i za pijanistkinjom Bojanom Jelačom, ali je do kraja života ostao sam

Jedan od najupečatljivijih i verovatno najzagonetnijih srpskih pesnika, Momčilo Nastasijević, do kraja svog prekratkog života ostao je samotnjak, za mnoge nedokučiv. Do besmrtnosti i beskraja voleo je Darinku Sretenović, ali se njome nije oženio. Posvetio joj je mnoge pesme, među njima najpoznatiju "Gospi". Već udatoj sa prezimenom Belić, njoj je napisao: "tuđa su deca iz tebe zaplakala..." Srce pesnikovo ustreptaće i za pijanistkinjom Bojananom Jelačom, ali će on do poslednjeg dana ostati najverniji poeziji i samoći.

U ljubavne tajne Momčila Nastasijevića upustila se u drami "Angelska sonata" dramaturg i reditelj Zorica Simović. Premijera zakazana za ponedeljak, u sklopu oktobarskih "Dana Nastasijevića" u Gornjem Milanovcu, odakle potiču Nastasijevići.

Još od rane mladosti, Zorica Simović, koju sa Nastasijevićem veže i isti zavičaj, proučava bogatu baštinu velikog pesnika, traga za novim detaljima iz njegovog i danas pomalo zagonetnog života.

— Komad nosi naziv "Angelska sonata" zato što sam pouzdano otkrila da je Momčilo najviše voleo poslednju Betovenovu klavirsku sonatu — objašnjava Simovićeva za "Novosti". — Izvodeći upravo ovo delo, Momčilovu naklonost stekla je lepa pijanistkinja Bojana Jelača, koja je često dolazila na čuvena okupljanja u beogradskom salonu četvorice rođene braće, umetnika Nastasijevića: Momčila, Svetomira, Slavomira i Živorada, gde se okupljala elita onovremene Srbije.

Skupljajući faktografske podatke na kojima je zasnovala svoj dramski tekst, autorka je kaže došla i do zanimljivih detalja o stvarnoj Bojani Jelači, ali se ovaj komad, za koji postoje naznake da bi mogao da preraste i u TV seriju, pre svega zasnovan na Momčilovom odnosu sa Darinkom Sretenović.

— Darinka i Bojana su stvarne, ključne osobe u pesnikovom životu, ne računajući tu njegovu familiju — smatra Zorica Simović. — Imala sam čast i privilegiju da se susretnem sa Darinkom. Upoznala nas je njena tetka Marija Drašković, sada penzionisani profesor istorije, a kod Darinke me odveo izdavač Milorad Glire Daničić, oboje su iz Gornjeg Milanovca.

Veći deo radnje ove drame odvija se u jednoj beogradskoj bolnici, poslednjeg dana života Momčila Nastasijevića — 13. februara 1938. godine:

— Kao dramaturg, izabrala sam naročito taj dan, jer se u njemu prepliću sudbine ljubavnog trouga Momčilo — Bojana — Darinka. Kraj njegovog uzglavlja tada nije bila Darinka, iako su se voleli do besmrtnosti i beskraja. Tog mučnog poslednjeg dana, sa Momčilom priča Bojana — otkriva autorka "Angelske sonate". — Nisam ovim komadom želela samo da osvetlim Momčilov nepoznati život, nego da kroz njegov stvarni život i specifičnu duhovnost kojom je zračio i koju mi danas moramo prenositi, dramatski osvetlim i savremenog čoveka. Dramom se, koliko ona to zaslužuje, odužujemo i Nastasijevićima. A, Momčilo, izvrstan poliglota, tačno je govorio da se iz njihovog dobrog poznavanja najbolje može sagledati svoj jezik.

ZAVIČAJNI DUG

Pisac i reditelj "Angelske sonate" priznaje da joj se ostvarila želja da predstava bude proizvod Gornjeg Milanovca:
— Osim Nastasijevića i mene, iz ovog grada su sve troje glumaca: Andrija Daničić, koji tumači ulogu Momčila, Dušica Novaković (Bojana) i Gordana Matijević (medicinska sestra u bolnici u kojoj Momčilo umire) — priča Zorica Simović.

ŽIVOT MOMČILA NASTASIJEVIĆA PREPUN JE TAJNI

Samo najuži krug ljudi zna da je i Bojana Jelača umrla iste godine, ubrzo posle Momčila Nastasijevića, uz čije uzglavlje je bila dok je izdisao

Životna i umetnička drama čuvenog srpskog pisca Momčila Nastasijevića prepuna je tajni. Najveća među njima — zašto je do kraja života izabrao put samotnjaka, i pored dve žarke ljubavi — tema je drame "Angelska sonata" Zorice Simović, o kojoj je pisano u prethodnom broju dodatka "Kultura".

Upravo povodom tog teksta "Novostima" se javila Ivanka Jelača, iz Beograda, rođena tetka Bojane Jelače, pijanistkinje za kojom je zatreperilo srce velikog pesnika. Bojana, čija porodica je rodom iz Like, često je svirala na okupljanjima u umetničkom salonu braće Nastasijević. Bila je jedna od dve Momčilove istovremene ljubavi i jedina pored njegovog bolničkog uzglavlje dok je izdisao. Ta scena jedna je od ključnih u predstavi, čijoj premijeri u Gornjem Milanovcu je prisustvovala i Ivanka Jelača.

— Samo najuži krug ljudi zna da je i Bojana umrla te iste 1938. godine, ubrzo nakon Momčila, takođe od tuberkuloze... — posvedočila je za naš list. — Njihove sudbine spojene su na onom svetu. Porodica je znala da je Bojana poslednja i jedina ispratila Momčila iz života. Morala je to učiniti u pokušaju da razreši zagonetku zašto se Momčilo nije oženio ni njome, niti Darinkom Sretenović, svojom drugom ljubavlju.

Vidno potresena dramom "Angelska sonata", Ivanka Jelača kaže da delo Zorice Simović verno predstavlje gotovo eterične likove Momčila i Bojane, naslućujući tragediju njihove prerane i gotovo istovremene smrti. I autorka drame, koja je godinama istraživala tajne pesnika Nastasijevića, priznaje da je tek je od Ivanke saznala kako je i kada umrla Bojana.

A zašto ni Momčilova životna ljubav sa Darinkom Sretenović nije prerasla u brak, iako joj je posvetio sve pesme, među kojima i čuvenu "Gospi", otkriva nam Milorad Glire Daničić. Ovaj Milanovčanin, penzionisani novinar i izdavač, bio je blizak sa Momčilovom braćom Svetomirom, Slavomirom i Živoradom.

— Jedne noći, oko ponoći, na vrata moje kuće u Milanovcu zakucao je nepoznat stariji čovek — priča nam. — Bio je to sin Darinke Sretenović, udate Belić. Živeo je u Beogradu i već bio u penziji. Izvinjavajući se, uzbuđeno mi je pokazao knjigu "Velike ljubavi srpskih pesnika", u čijem izdavanju sam i ja imao udela.

U setnom, dužem razgovoru, Darinkin sin mu je ispričao: "Pročitao sam je više puta, nisam izdržao da se baš sad ne zaputim iz Beograda u Milanovac. Evo vam odgovora na pitanje: zašto se moja mati Darinka nije udala za Momčila, nego za mog oca, iako je Momčila volela iskreno i beskrajno, kao i on nju? Samo zato što on nije hteo da njen život i sudbinu veže za svoj, jer je sasvim dobro znao da će ubrzo umreti, kao što se zaista desilo".

Milorad Bošnjak

SAN U PODNE
Topal sam ćuv,
prolećem ti podunem.
Đurđevska noć
nad pupoljima tako,
pupi mi pupila, mala.
Plameno mi se izvijaš u cvet.
Po kosi rojem ti pale zvezde,
il’ zraku sunca u vitice oplela.
Vrelini ovoj
brizgaj o brizgaj, vrela
To iza sna, znam,
zlatan prah ostane po njoj.
I u poljupcu
prezrele breskve slast.
Zri ljubav. Podne.

GOSPI
Sve samlji.
Snom hodiš me tuđa.
Grešniji kad samotan te zovem.
Tuđa su deca iz tebe zaplakala.
Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
na pesmu proćerdavam vek.
Zavapim,
al’ izvije se glas.
Miloglasan je negde na zvezdi spas,
što bolni pevač promucah ovde dole.
Jer nema ruke da razdreši nam čvor.
Al’ tamo, i na veke,
zrak tvoj hoće li boleti?
Tuđa iz tebe bića hoću li voleti?
Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
na pesmu proćerdavam vek.

TRAG
Čudno li me slobodi ovo
čudnije li veza.
Buknem u tebi, vreo se ulivam,
jeza je ovo, oh, jeza.
I trag putanjama tvoj,
pa me pali.
A čudno zastrepi srce,
a studim.
Ljubeći šta li to ubijam,
šta li budim?
Jer i pepeo će vetri razneti,
a nema razrešenja.
Tonu bez potonuća,
bez dna u nalaženju,
bez dna se izgube stvorenja.
I tragom kuda sagoreli
sve bolnija su obnaženja.
Vreo se ulivam,
a čudno zastrepi srce,
a studim.
Ljubeći sta li to ubijam,
šta li budim?

Istražujući o uticaju Momčilovog života na njegovo stvaralaštvo, Miodrag Pavlović je rekao sledeće: „Šta može biografija da kaže o jednom čoveku koji je tako malo ličio na svoje vreme, koji se nije odredio ni svojim delanjem u društvu, ni stanovanjem u nekom gradu, ni boravkom u svom telu? Podaci o njegovom životu ne mogu reći mnogo ni o izvorima njegovog dela, ni o obeležjima jednog razdoblja. Njegov život je priča o samoći, i stvaralačkoj i javnoj i najintimnijoj, sličnoj drugim samoćama, a ne vremenima, prošlim i budućim.” Zato mi nećemo pokušavati da uspostavimo bilo kakvu paralelu, već ćemo vam samo približiti Momčilov život.

Odličan učenik, još bolji književnik
Nikola Nastasijević je zajedno sa suprugom Milicom napustio Kraljevo i došao u Gornji Milanovac. Tu su započeli novi život sa svojom decom od kojih su ostali živi Živorad, Momčilo, Svetomir, Slavomir, Natalija, Darinka i Slavka. Momčilo Nastasijević je rođen 23. septembra 1894. godine u Gornjem Milanovcu u kući koju je podigao njegov otac. Tu su kuću zapalili nemački vojnici 1941. godine. Tražeći pomoć od sestre Natalije, brata Živorada i oca, Momčilo je do svoje pete godine već znao da čita i piše. Na njegovo insistiranje otac ga je upisao u školu ranije od ostale dece ‒ Momčilo je tada jedva imao 6 godina. Osnovnu školu je završio u Milanovcu, a pošto tada u tom mestu nije bilo gimnazije, mali Momčilo je morao da pređe u Čačak i odvoji se od svoje porodice. Međutim, on je dolazio u svoj rodni kraj vrlo često, ponekad je čak i pešačio dvadeset kilometara! Momčilo je u svom svedočanstvu sa ispita zrelosti, ili Velike mature, imao petice iz svih predmeta osim iz matematike i nemačkog jezika, iz kojih je dobio četvorke koje svakako nisu kvarile njegov krajnji uspeh. To je uteha za sve one koji imaju svoje snove, ali im ne ide matematika.

Veliki rat i druženje sa Gavrilom PrincipomNastasijević
Kada je Momčilo došao u Beograd 1911. godine, njegov brat Živorad je već šest godina pohađao slikarsku školu u glavnom gradu. U to vreme njih dvojica su se družili sa slikarom Kostom Miličevićem, a dolazili su u kontakt više puta i sa Disom. Momčilo je pomagao Milanu Vujakliji u bržem savlađivanju većeg broja predmeta i držao je časove iz francuskog jezika i matematike Gavrilu Principu. On je bio veoma povučen, pristojan i lepo vaspitan mladić. Da bi se odužio Momčilu na pruženoj pomoći, Gaga – kako su zvali Gavrila, učio je njegovu sestru Darinku nemačkom jeziku i bio je veoma strog i posvećen. Međutim, posle te godine druženja, Gavrilo je sasvim neopaženo nestao iz ovog društva.

Posle Sarajevskog atentata Momčilo se vraća u Gornji Milanovac sa braćom i sestrama. Kada je počeo Prvi svetski rat, Momčila su proglasili nepodobnim za borbu, ali je pomagao i prevodio srpski jezik francuskim lekarima koji su pomagali našim vojnicima u borbi protiv tifusa. Nakon toga su ukinute vojne stanice, te je Momčilo, nesposoban za borbu, bio primoran da se na sopstvenu odgovornost vrati u Gornji Milanovac, tu je bio u kućnom pritvoru godinu dana.

Kada se rat završio, došlo je vreme da se nastave studije francuskog jezika i književnosti. Pošto nisu imali čime da otputuju iz Milanovca, Momčilo i njegov brat Svetomir su u februaru 1919. godine prepešačili 125 km za skoro tri dana i stigli u Beograd. I sada vi nađite neko opravdanje za sebe ‒ za sve se može naći način.

Kako je pisao Nastasijević
Momčilo je vikendima okupljao društvo i porodicu u stanu uz familijarnu atmosferu, nije zalazio u kafane poput „Moskve” i ostalih mesta gde je mahom nastala i razvijala se moderna književnost. Takođe, Momčilo je za razliku od drugih pisaca rat proveo u Gornjem Milanovcu, a ne na frontu. Ovakav tok njegovog života je vrlo verovatno uticao na to da se Nastasijević ne opredeli za neki od aktuelnih književnih tokova već da sam korespondira svojim tokom misli i samoćom. Zato je u književnoj kritici on okarakterisan i ostao upamćen kao usamljena figura, veoma različna i mirnija od ostalih pesnika, ali duboko originalna i osobena.

Nastasijević je objavio zbirku pripovedaka „Iz tamnog vilajeta”, muzičku dramu „Međuluško blago”, drame „Gospodar Mladenova kći” i zbirku pesama „Pet lirskih krugova”. Posle njegove smrti, Momčilova porodica i prijatelji izdaju njegova sabrana dela koja obuhvataju skoro sve što je on napisao: Pesme, Rane pesme i varijante, zbirke pripovedaka – Hronika moje varoši i Iz tamnog vilajeta, Rane priče, drame – Kod večite slavine, Gospodar Mladenova kći, Nedozvani, muzičke drame – Đurađ Branković, Međuluško blago, zatim Misli i Eseje.

Nastasijević je u svom eseju „Nekoliko refleksija iz umetnosti” vrlo lepo i slikovito objasnio šta je to umetnik i kakav je njegov značaj na ovom svetu: „Umetnik je prvobitno sveštenik, mag, čovek koji ima veze sa nadstvarnošću, s onim što stvarnost delimično ili, ako hoćete, simbolično predstavlja. Ali njegov je značaj i u tome što je on posrednik između Boga Univerzuma i ostalih ljudi; on ima moć izraza koji otkriva, te slepi vide, a gluvi čuju, bez njega bi hod čovečanstva naviše bio veoma, veoma spor, a možda doveden i u pitanje.”

O Momčilu Nastasijeviću može još mnogo, mnogo da se piše, ali ovo je bio samo jedan sažetak njegove biografije i naš način da odamo čast ovom velikom čoveku i stvaraocu na dan njegove smrti. Bilo bi suvišno dodati bilo šta sem onoga što je Vasko Popa imao da kaže za njega:

„Bio je to veliki pesnik naš. Veliki svetski pesnik našeg jezika. Ime mu je svemoguća smirenost. Ime mu je pesma svetlozarnog bola, pesma preobraženog čovekovog postojanja. Javio se u zavičaju sprskog pesništva sam (gotovo bi se reklo isuviše sam), da uradi koliko ceo jedan vek, jedan propušteni vek. Prekasno se javio, prerano je otišao.”

Autor: Marija Puljecović

Momčilo Nastasijević, jedna od najmističnijih ličnosti u srpskoj književnosti između dva rata. Njegov kratak život odisao je jednostavnošću i običnom spoljnom pričom, a njegov unutrašnji svet oslikan je u isto vreme i burom i mirnim morem, ali to će mahom ostati pod velom tajne.

Istražujući o uticaju Momčilovog života na njegovo stvaralaštvo, Miodrag Pavlović je rekao sledeće: „Šta može biografija da kaže o jednom čoveku koji je tako malo ličio na svoje vreme, koji se nije odredio ni svojim delanjem u društvu, ni stanovanjem u nekom gradu, ni boravkom u svom telu? Podaci o njegovom životu ne mogu reći mnogo ni o izvorima njegovog dela, ni o obeležjima jednog razdoblja. Njegov život je priča o samoći, i stvaralačkoj i javnoj i najintimnijoj, sličnoj drugim samoćama, a ne vremenima, prošlim i budućim.” Zato mi nećemo pokušavati da uspostavimo bilo kakvu paralelu, već ćemo vam samo približiti Momčilov život.
Nikola Nastasijević je zajedno sa suprugom Milicom napustio Kraljevo i došao u Gornji Milanovac. Tu su započeli novi život sa svojom decom od kojih su ostali živi Živorad, Momčilo, Svetomir, Slavomir, Natalija, Darinka i Slavka. Momčilo Nastasijević je rođen 23. septembra 1894. godine u Gornjem Milanovcu u kući koju je podigao njegov otac. Tu su kuću zapalili nemački vojnici 1941. godine. Tražeći pomoć od sestre Natalije, brata Živorada i oca, Momčilo je do svoje pete godine već znao da čita i piše. Na njegovo insistiranje otac ga je upisao u školu ranije od ostale dece ‒ Momčilo je tada jedva imao 6 godina. Osnovnu školu je završio u Milanovcu, a pošto tada u tom mestu nije bilo gimnazije, mali Momčilo je morao da pređe u Čačak i odvoji se od svoje porodice. Međutim, on je dolazio u svoj rodni kraj vrlo često, ponekad je čak i pešačio dvadeset kilometara! Momčilo je u svom svedočanstvu sa ispita zrelosti, ili Velike mature, imao petice iz svih predmeta osim iz matematike i nemačkog jezika, iz kojih je dobio četvorke koje svakako nisu kvarile njegov krajnji uspeh. To je uteha za sve one koji imaju svoje snove, ali im ne ide matematika.

Зора

Хеј, на белом коњу
зори ми зора и девојка.
Стани не мини,
ороси ову жал.

С голубицом би да загуче.
Уснама пупољ у цветање мами,
недрима трешње у зрење.
Стани не мини.

Кадифли, гле, моја доља.
Травицом гусне
за мекоту по њој,
па маховином
по узглављу, по стени.
Стани не мини.

Из грла да ти голубица загуче,
запламти са усана ружа,
у недрима ти две трешње заруде,
хеј, срца два кад полуде.
Стани не мини.

Сан у подне

Топал сам ћув,
пролећем ти подунем.

Ђурђевска ноћ
над пупољима тако,
пупи ми пупила, мала.

Пламено ми се извијаш у цвет.
По коси ројем ти пале звезде,
ил’ зраку сунца у витице оплела.

Врелини овој
бризгај о бризгај, врела.

То иза сна, знам,
златан прах остане по њој.

И у пољупцу
презреле брескве сласт.
Зри љубав. Подне.

Сутон

Kрила ли то?
Ненадно махну на таму.
Или црвено јато потону за брег?

Бреза ли то,
ил’ бледи прамен дана?
Беласа твоје тело у сутон.

Болно је заплазило низ ове стране,
песма се не допевала.

Ил’ недољубљено заболује низ твој лик,
ил’ мути сутон душу.

Бреза ли то,
ил’ бледи прамен дана?
Беласа твоје тело у сутон.

Чесми крај пута

Ронила ронила ми
дробну кап у сретање.

На зов мој бистри,
кад зором одвијуга,
туга се румена с вечери
отуд огласи, сејо.

Ронила ронила ми
дробну кап у сретање.

То женик свате проведем.
Крв пјаним бризга на ресе,
занаго, сејо,
мре ми на руци невеста.

По бледу за ноћ сахраним,
или то утрне срце
за даљи некуд пој.

Ронила ронила ми
дробну кап у сретање.

Ближи се, преболећу.
Ни влакна себе
земљи у расточење.

Знаћеш ме, сејо, кад с вечери,
без невесте ни свата,
румени мој промине траг.