GOSPODSKA ULICA



NA mestu današnje Brankove ulice nekada se nalazila Gospodska ulica. Prema beleškama Dimitrija Đorđevića, „Odbor stare beogradske opštine tako je krstio ovu ulicu jer su u njoj stanovala sve sama krupna gospoda“. To su bili ministri Jovan Marinković, Kosta Magazinović, Aleksa Simić, Jevrem Grujić, Nikola Krstić, Jovan Bošković...

- Starom Gospodskom ulicom, u svoje vreme, prolazili su i knez Miloš i knez Mihailo, kad god su iz svoga dvora išli u Sabornu crkvu - beleži Đorđević. - Tuda im je bilo i bliže i udobnije nego preko Terazija. Oni su onda iz Dvora prolazili pored „Londona“ i ulazili u Ulicu kraljice Natalije, koja je onda imala dva imena. Od Ulice kneza Miloša do Balkanske zvala se Ministarska ulica, a od Balkanske do Zelenog venca zvala se Abadžijska.

Prvo zabeleženo srpsko groblje u Beogradu bilo je iznad današnjeg Zelenog venca, u oblasti Ulice maršala Birjuzova, pa je zato, pre nego što je ulica postala Gospodska, nosila ime Grobljanska.

KUZMANOVIĆEV ČUMIĆ



Kuzmanovićev prolaz

Osim škole i nekih kafana, svoju namenu do danas nije promenio prolaz koji povezuje Dečansku i Kolarčevu ulicu. Prolaz, čije je postojanje dokumentovano mapom iz 1893. i snimkom iz 1938, postao je početkom XX veka trgovačko-zanatski centar, što je ostao do naših dana: jedina razlika jeste što se nekada zvao Kuzmanovićev prolaz, a danas Čumićevo sokače. Naime, vlasnik tog velikog i duguljastog placa bio je Živko Kuzmanović, po kojem je prolaz i dobio ime.

Zanimljivo je takođe da je Kuzmanovićev prolaz na neki način bio žrtva predratne ekonomije. Radionice koje su tu uspešno poslovale početkom tridesetih godina XX veka, već krajem te decenije nestaju, a prolaz postaje nehigijensko naselje u kojem su uslovi za život i rad bili izuzetno loši. Gradske vlasti su zbog toga 1940. porušile većinu objekata.

AUTOMOBILSKA INDUSTRIJA



Benzinska pumpa, 1932.

Dečanska je od samog početka bila prava galerija beogradskih zanata. Ipak, tokom tridesetih godina XX veka primetno je da su u toj ulici najzastupljenije radnje povezane s automobilima (kojih je u to vreme bilo manje od dve hiljade). Verovatno se oslanjajući na dugu tradiciju popravke i prodaje konjskih kola, kovača, kolara, bravara i lakirera fijakera u Dečanskoj, trgovci i zanatlije novog doba računali su da će oni koji su tu ranije dolazili zbog konja, sada rado dolaziti i zbog automobila. Od ukupno 19 prodavnica automobila u Beogradu, u Dečanskoj se 1930. nalazilo sedam; od ukupno 11 prodavnica auto-guma, ovde ih je bilo četiri; od ukupno 13 prodavnica auto-pribora, u Dečanskoj ih je bilo osam.

Jedan od poznatijih predstavnika ove grane industrije bio je i Branko Nedić, trgovac auto-delovima, gumama i priborom. Kao vojnik u Prvom svetskom ratu, vozio je kralja Petra do Albanije, gde je morao da gurne "kadilak" u Drim i nastavi peške. Posle rata još je neko vreme radio na dvoru, da bi potom počeo da se jako uspešno bavi trgovinom u Dečanskoj. Pošto mu je posle sledećeg rata nacionalizovana radnja, zatvorio se u sobu gde niko nije smeo da ga uznemirava, da bi nakon dva dana izašao i otišao u državni Jugoauto da traži posao. Postavljen je za savetnika direktora, bio je izuzetno uspešan i stoga je zaslužio da ga zovu "građanin Branko" umesto "drug Branko".

Prva beogradska ulica koja je dobila ime po jednom junaku



Da li ste znali da Karađorđe nije bio prvi junak Prvog srpskog ustanka koji je dobio ulicu u Beogradu? Skoro 50 godina pre njega, ta čast je ukazana jednom drugom vojnom zapovedniku.

Prva ulica koja je u Beogradu dobila ime po nekom od junaka Prvog srpskog ustanka bila je Uzun Mirkova, imenovana 1872. godine, četiri godine posle smrti Uzun Mirka Apostolovića, vojnog zapovednika u Prvom i Drugom srpskom ustanku koji se posebno istakao prilikom oslobađanja Beograda 1806. godine.

Ovo je verovatno i bio razlog zbog koga je baš Mirko Apostolović bio prvi koji je dobio 'svoju' ulicu. On je u noći između 29. i 30. novembra 1806. godine sa svojom četom krišom ušao u grad i sa unutrašnje strane otvorio Sava-kapiju srpskoj vojsci.

Teže je ranjen u borbi sa turskom stražom na kapiji.

Kako je bio čovek krupne građe i neobično visok dobio je nadimak „uzun" što na turskom znači „visok".

Za pedesetogodišnjicu Drugog srpskog ustanka, 21. maja 1865. knez Mihailo je Uzun Mirku svojom rukom pridenuo Takovski krst, a odlikovan je i crnogorskom Zlatnom medaljom Obilića.

Umro je 1868. i sahranjen je u Beogradu. Njegova grobnica nalazi se danas na Novom groblju u Beogradu.

Uzun Mirkova ulica i danas se nalazi u centru Beograda. Spaja Studentski trg i Kalemegdan i jedna je od prometnijih ulica u centru.

Zanimljivo je da je Karađorđe, vođa Prvog srpskog ustanka, prema pisanju Politikinog zabavnika, ulicu u srpskoj prestonici dobio tek 1904. godine.



dnevno

Krvavi sukob u zaboravljenoj ulici Novog Beograda: Prepoznajete li ovo mesto?



Ako ste ikada prolazili pored Palate Srbija možda ste na autobuskoj stanici, odmah posle raskrsnice Bulevara M. Pupina i ulice Španskih boraca, primetili jednu zanimljivu pojavu. Usečena u travnjak pored SIV-a, zarasla u korov, ali i dalje vidljiva, postoji ulica koja naizgled ne vodi nikuda...

Ako se baš pažljivo zagledate videćete i nekoliko bandera koje još uvek stoje uz ivične delove ove „nepostojeće ulice”.
Ovo su ostaci mesta koje je leta '68. ušlo u istoriju.



Novi Beograd, ostaci „misteriozne ulice”

Mnogi misle da je ovo jedna od prilaznih ulica unutar SIV-a, ali je to zapravo put koji je nekada vodio ka podvožnjaku.

– Upravo tu, na raskrsnici Bulevara Mihaila Pupuna i ulice Španskih boraca, tadašnji Bulevar Lenjina je skretao desno i vodio ka Zemunu, a do opštine i kružnog toka se dolazilo samo ispod podvožnjaka. Ta ulica i dalje postoji. Paralelno tuda je išla i pruga, koja je išla od Železničkog mosta – objašnjava za Dnevno.rs Ivan Morić, osnivač Fejsbuk grupe „Stare slike Novog Beograda" koja u svojoj kolekciji ima fotografije ovog neobičnog mesta.

Negde na polovini ove ulice nalazio se novobeogradski podvožnjak koji je išao ispod pruge Beograd-Zemun, koja je tuda prolazila. Tada je još uvek u funkciji bila stara železnička stanica „Zemun" koja se nalazila preko puta hotela „Jugoslavija”.



A ovako je ulica izgledala nekada

Nije to bio ni jedini ni najvažniji podvožnjak koji je krajem '60-ih godina XX veka postojao na Novom Beogradu. Ipak, u leto '68. godine zauvek je ušao u istoriju.

– Tokom studentskih demonstracija u Beogradu, 3. juna 1968. godine grupa studenata krenula je od studentskog grada ka centru Beograda i zgradi rektorata. Kordon policije zaustavio ih je baš kod ovog podvožnjaka. Među studente su tada došli revolucionar Veljko Vlahović, koji je pre rata bio vođa studentskog pokreta i Miloš Minić, tadašnji predsednik Skupštine SFRJ. Oni su pokušali da pregovaraju sa studentima i ubede ih da odustanu od namere da krenu ka gradu. Tokom razgovora sa studentima izbio je incident koji se pretvorio u sukob policije i demonstranata – priča Ivan Morić dodajući da je podvožnjak tako posao jedan od simbola studentskih demonstacija u Beogradu.

Kao takav, pojavljuje se na trenutak i u legendarnom filmu „Varljivo leto '68".

Studentske demonstracije juna 1968. godine kod podvožnjaka

Policija je po izbijanju sukoba upotrebila vatreno oružje. Bilo je ranjenih, a broj poginulih nikada nije tačno utvrđen. Studenti su zapalili jedna vatrogasna kola koja se tu zatekla i gurnuli ih u podvožnjak da ometu saobraćaj.



Sukob milicije i studenata kod podvožnjaka, juna 1968. godine

Nedugo posle ovih događaja, početkom 1969. godine, otpočela je izgradnja stambenog naselja u bloku 30. Tada je bulevar produžen i povezan direktno sa kružnim tokom kod opštine Novi Beograd. Podvožnjak je tada prestao da se koristi i bio je zatrpan.

– Mnogi misle da je podvožnjak srušen odmah posle demonstracija, ali to nije tačno. U to vreme je bila u završnoj fazi izgradnja nove železničke pruge koja je i počela sa radom 1970. godine. Podvožnjak je jednostavno izgubio funkciju, pa je zatrpan. Pored toga, njegov glavni problem je bio taj što bi se u kišnom periodu punio vodom i postajao neupotrebljiv jer je ovo močvarno tlo – objašnjava Ivan Morić.



Ostaci nadvožnjaka nekad

Sada?

Prilazna ulica podvožnjaku i dalje je ostala u upotrebi, kao veza bulevara Lenjina i Beogradskog puta (današnjeg bulevara Nikole Tesle). Ostaci slavnog podvožnjaka nalazili su se ispod zemlje i postojali su sve do izgradnje „Yu biznis centra". Početkom 1991. godine oni su ponovo otkopani i tada definitivno uklonjeni.

Lokacija podvožnjaka na današnjoj karti novog Beograda

Danas, osim ostataka ulice, na ovom mestu ne postoji nikakava oznaka da se ovde nekada desilo nešto značajno. I sam put koji je nekada bio najbrža veza Beograda i Zemuna tek se nadzire kroz travu i korov.

– Do pre godinu ili dve, kada je jedan naš član sa grupe fotografisao ovo mesto, uličicu su okruživale bandere zaostale iz vremena dok je ona još imala funkciju – seća se naš sagovornik.

Danas, zadržala se tek poneka.



Zaboravljena bandera



Kako je ulica izgledala nekada

* Zahvaljujemo se Fejsbuk grupi „Stare slike Novog Beograda” na ustupanju fotografija.

Dnevno

Knez Mihajlova ulica


Knez Mihailova ulica je omiljena šetačka štrafta koja se prostire od Terazija do Kalemegdana. Takođe je i glavno mesto za sastajanje i rastajanje, i lako je dostupna iz svih delova grada. Kao epicentar kulture i istorije, Knez Mihailova je prozvana jednom od najlepših pešačkih zona u Istočnoj Evropi.

Duša starog Beograda


Tokom rimske vladavine, Knez Mihailova je bila centar Singidunuma (latinski naziv za Beograd), a kasnije pod vladavinom Turaka, bila je samo jedna od prometnijih ulica unutar gradskih zidina. Do kraja 19. veka, krivudave ulice sa bašticama, fontanama i džamijama su nestale, ali je izronila jedna nova šarenolika ulica sa evropskim duhom. Godine 1870. zvanično je dobila ime po srpskom princu Mihailu Obrenoviću.

Do kraja prve polovine 20. veka, veći deo ulice bio je u vlasništvu nekoliko bogatih beogradskih porodica. Nakon tog perioda, komunistička vlast im je oduzela ta imanja i prisvojila ih u ime socijalne jednakosti. Sve pomenute zgrade koje datiraju iz druge polovine 19. veka lako su prepoznatljive po bogatim, raskošnim fasadama ukrašenim tokom leta cvetnim lejama. U periodu između 60-ih i 70-ih godina, Knez Mihailova je bila poznata kao mesto flertovanja i zavođenja ili popularno nazivana korzo, ali se tokom vremena pretvorila u kulturni i poslovni centar.

Knez Mihailova danas


Zbog svog velikog istorijskog i kulturnog značaja, ulica je pod zaštitom države. Iako se njen originalni izgled nije promenio u velikoj meri, namena zgrada sigurno jeste. Tako su nekadašnji privatni stanovi postali butici, kulturni centri, knjižare, restorani, kafei i kancelarije raznih firmi i aviokompanija.

Na početku ulice nalazi se restoran Vapiano, a nešto dalje naići ćete na veoma važnu zgradu - Srpsku akademiju nauka i umetnosti (SANU). Deo prizemlja Akademije je pretvoren u izložbenu galeriju u kojoj se održavaju koncerti i izložbe, a ispred same zgrade nalazi se i jedna piramida. Na njoj su upisane koordinate Beograda, a postavljena je u čast nauke. Na samom kraju Knez Mihailove nalazi se Gradska biblioteka, na mestu na kojem se nekada nalazio najmoderniji hotel u Beogradu, Srpska kruna.


Pored pomenutih zgrada, ovde su svoje mesto "pod suncem" našli i kulturni centri Francuske, Španije i Nemačke, kao i Zepterov muzej. Nedaleko su smeštene dve institucije od izuzetnog značaja - Narodni muzej i Narodno pozorište, kao i brojni bioskopi, hoteli i hosteli.

Ulica-Kralja Petra



Prva beogradska kaldrma.
Slozena od hrastovih kocki.
Postavljena je 1886. godine u ulici kralja Petra I, od Knez Mihailove do Saborne crkve.
Kada su u prolece pocele da padaju kise, iz tih kocki su izbili lastari, na opste veselje Beogradjana.

NEMANJINA ULICA



Nemanjina ulica je jedna od najprometnijih i najvažnijih ulica u centru grada. Nalazi se u okviru opštine Savski venac. Ime je dobila po srednjovekovnom srpskom valdaru Stefanu Nemanji. Povezuje glavnu železničku stanicu sa kružnim trgom Slavija. Neke od najvažnijih zgrada su u Nemanjinoj. Tu je bombardovana zgrada Ministarstva odbrane Jugoslavije (bombardovana 1999.) Zgrada Vlade Srbije u kojoj je ubijen premijer Zoran Đinđić, zgrada Nacionalne banke Srbije. Preko puta sa desne strane Nemanjine , na uglu sa ulicom Kneza Miloša, nalazi se javni park Manjež.

Na mestu ovog parka je bio smešten do 1931. Gardijski konjički puk sa štalama i kasarnama. Ime je dobilo po francuskoj reči ménage (škola jahanja). Sadašnji park je izgrađen 1933. u klasičnom arhitektonskom stilu. Sa dve dijagonalne ukrštene staze park je pored male oaze zelenila i pešačka zona. Kada su 2010. Srpsko ministarstvo kulture i Poljsko ministarstvo kulture i nacionalnog nasleđa sklopile sporazum o kulturnoj saradnji , otkrivena je statua poljsko-francuskog kompozitora i pijaniste, Frederika Šopena. Ovako je širom sveta obeleženo 200 godina od rodjenja poznatog kompozitora. Trg Slavija je i mesto na kome je prvi put u istočnoj Evropi otvoren restoran Mek Donalds. Otvoren je 1989. i dalje radi.

Slavija je jako značajan saobraćajni prostor. To je mesto gde se susreću sve vrste javnog prevoza, autobus, tramvaj i trolejbus. Značaj Slavije se ogleda u tome što se u nju sliva 8 ulica. Veliki broj ulica nosi i veliki promet vozila koji prolazi preko kružnog toka Slavije i samim tim pravi i vrlo čestu gužvu.

Zbog stalne promene arhitekture urbanog tkiva oko trga, Slavija je postala sinonim za arhitektonsko ružno i devastirano područje i izvor je najpopularnije urbane legende "Mitićeva rupa".

Vlada Mitić je pre Drugog svetskog rata bio jedan od najbogatijih ljudi u Beogradu . On je kupio jednu veću parcelu na Slaviji, sa željom da izgradi najveću robnu kuću na Balkanu.

Međutim plan je zbog rata propao i sva imovina mu je nakon rata oduzeta. Od tad pa do 80-tih godina bilo je puno projekata ali ni jedan nije bio realizovan. Za vreme Miloševića i Dafiment banke, ovaj prostor je ponovo bio aktuelan i najavljivano je da će biti sagrađen grandiozan tržni centar. Međutim i to je propalo a nakon promene režima posle 2000-te ova oblast je očišćena i pretvorena u park. Javljali su se jos neki projekti, od strane Izraelaca ali se ispostavilo da je i ovo bila prevara. Stoga se smatra da je Mitićeva rupa prokleto mesto.

Tolbuhin i drugi maršali
miloš vasić



Da li je 20. oktobra 1944. Beograd bio oslobođen – ili je pao pod "komunističku okupaciju" – ostaje otvoreno pitanje za neke. Reč je, kao i u ovih šezdesetak godina, o klatnu političkih odnosa sa SSSR, pa sada sa Rusijom. Paradoksalno možda, ali Sovjeti, pa za njima Rusi, tu su bili dosledni i predvidivi, kako već priliči jednoj odgovornoj i planetarnoj imperijalnoj sili. Ovim našim nesrećnicima u Srbiji, međutim, teško pada da istovremeno vole Ruse i mrze komunizam, jer Rusi to nekako ne shvataju

Tolbuhin, Fjodor Ivanovič (1894–1949), maršal, heroj Sovjetskog Saveza. U Prvom svetskom ratu komandovao bataljonom; u Oktobarskoj revoluciji i građanskom ratu (1917–1920) načelnik štaba divizije Crvene armije. U Drugom svetskom ratu istakao se u borbama za Staljingrad i Krim, uspešno vodio trupe preko Rumunije, Bugarske, Mađarske i Austrije. Deo njegovih snaga učestvovao je u završnim borbama u Jugoslaviji. Posle rata bio je komandant sovjetskih okupacionih snaga u Austriji.

Birjuzov, Sergej Semjonovič (1904–1964), maršal SSSR; 1941. bio u štabu Zapadnog fronta; 1942. načelnik štaba Malinovskog kod Staljingrada; 1944. komandant 37. armije koju vodi preko Rumunije, Bugarske i Jugoslavije. Neko vreme komandant okupacione vojske u Austriji, posle Tolbuhina. Bio je predvodnik delegacije sovjetskih ratnih veterana koja je stradala u avionskom udesu na Avali 19. oktobra 1964, putujući na proslavu oslobođenja Beograda.

Ždanov, Vladimir Ivanovič (1902–1964); general-pukovnik Crvene armije; učesnik građanskog rata 1917–1920; u Drugom svetskom ratu načelnik štaba, pa komandant oklopno-mehanizovanog korpusa, učesnik operacija za oslobađanje Jugoslavije; kasnije komandant armije itd. Poginuo 19. oktobra 1964, kao član delegacije sovjetskih ratnih veterana u avionskom udesu na Avali.

Ova tri oficira od karijere bili su 1964. dobili ulice u Beogradu, posle besmislene pogibije u avionu koji je, koliko se zna, promašio aerodrom Surčin i udario u Avalu (tamo još stoji spomenik). Ulica maršala Birjuzova ponovo je postala Kosmajska; Ždanov je izgubio ulicu u korist stare Resavske, a Tolbuhin u korist Mekenzija, Engleza koji je gradio Vračar. Resavi i Mekenziju svaka čast, ali to se dešavalo u vreme histerične kampanje promena imena "nacionalno sumnjivih" beogradskih ulica, da sad u to ne ulazimo. Imali smo i Bulevar Crvene armije, pa je postao Južni (ali još u vreme dijalektičkog materijalizma, iz drugih razloga); i Bulevar Oktobarske revolucije koji je postao Bulevar mira (od svih stvari...) u istoj kampanji.



Maršal Birjuzov

U Beogradu, preko puta Novog groblja, postoji i Groblje oslobodilaca Beograda gde su sahranjeni zajedno naši i sovjetski borci poginuli u operacijama u oktobru 1944. Svakog 20. oktobra tamo su državni, vojni i drugi odličnici polagali vence i odavali poštu; sve donedavno. E, nešto nam se javlja da će ove godine opet da se ukažu tamo. Naime, ambasador Rusije Konuzin, Aleksandar Aleksejevič, osetio je razumljivu potrebu da ovih dana ljubazno podseti Beograđane i ostale na neke istorijske činjenice: da su vojnici Crvene armije rame uz rame s našim partizanima oslobađali delove Srbije i Beograd; da su zajedno krvavo stradali na Sremskom frontu, na Batini i na drugim razbojištima; da je Crvena armija dala i te kakav doprinos pobedi nad nacizmom; da bi bilo lepo setiti se i toga. A sada nam baš nekako na taj 20. oktobar dolazi i predsednik Rusije u goste. E, vala je i našao kad će: na dan "komunističke okupacije Beograda", kako to kažu u izvesnoj političkoj stranci koja slavi kvislinga Nedića (MIR-NO! Na mestu volj-no!) i fašistu Ljotića kao "značajne Srbe" i "mudre domaćine".

Kao što je Milošević pokušavao da objasni Miši Gorbačovu da je naučni socijalizam ideologija budućnosti, tako su Koštunica i njegovi pokušavali da objasne Rusima da komunizam i antifašizam ne bi smeli da imaju ništa zajedničko sa panslovenstvom, evroazijskom ideologijom, a tek pravoslavljem! Rusi to nekako nisu uspeli da shvate i na promene imena nekih ulica malo su se i uvredili, kao što vidimo. Oni su, jadni, mislili da je 20. oktobra 1944. Beograd bio oslobođen od nacističke okupacije, a ne da je pao pod "komunističku okupaciju". Tako misle i dalje.

Može čovek ponešto i da nauči od tih velikih sila. Ne da štampa majice sa Putinom ("Putin vas gleda"), niti da po ugledu na njega osniva batinaške bande pod istim nazivom "Naši" (Ana Politkovskaja u svojim Dnevnicima daje precizan opis "Njihovih": ulična batinaška ruka Putinovog FSB-a, sve sami huligani i kriminalci). Ni da zauzdava nevladine organizacije, što se ovima ovde najviše i dopalo. Nego da shvati suštinu Drugog svetskog rata i postavi ga na svoje mesto u nacionalnoj istoriji.

TRI VETERANA: Vratimo se, dakle, oktobru mesecu 1944. Staljingrad i Kursk su obavljeni; Krim i Kavkaz takođe, što je bilo podjednako značajno. Italija je zadovoljno kapitulirala, a Saveznici su se iskrcali u Normandiji i napreduju. Nemačkim je generalima (onima koji još imaju nešto pameti u glavi) jasno da je đavo odneo šalu i da dolazi po svoje. Štaufenberg, Kanaris i Romel pokušavaju da kontrolišu štetu i u tim pokušajima gube glave. Čak je i kralj Petar II naredio Draži i njegovima da se stave pod Titovu komandu, jer je Čerčilu bilo dosta, pa mu je podviknuo (tako su pametni ljudi otišli u četnike, a vratili se iz partizana; glupi su prispeli čak do Blajburga). Naša tri junaka, Tolbuhin, Birjuzov i Ždanov, napreduju ubrzano uz nikakav ili pasivan otpor po južnom krilu balkanskog fronta. Bugarska staje na stranu Saveznika, Sovjeta, to jest; Rumunija kapitulira, Mađarsku mlitavo brane Nemci (koliko im treba) i lokalni fašisti, ali bez ikakvog uspeha. Na teritoriji Jugoslavije, Crvena armija nema otpora i ima jake i dobro organizovane saveznike u partizanima. Tok završnih operacija je poznat: Beograd je oslobođen, ali Nemci pružaju žestok otpor u Sremu. To su ozbiljne trupe iz Grčke, grupa armija E, iskusni veterani od 1939. godine. Drže Sremski front dok im se ostaci ne izvuku iz mogućeg obruča u Bosni i Dalmaciji i u tome uglavnom uspevaju.



M. Tolbuhin

Tolbuhin, Birjuzov i Ždanov: tri veterana, odrasli profesionalci koji su nekako preživeli Staljinove pogrome i slom iz leta 1941. Treba se staviti u njihov položaj. Šta su mislili 1937, dok Staljin strelja Tuhačevskog, a pola oficirskog kora Crvene armije što ubija, što šalje u Sibir? Ako su se uopšte usudili da misle. Šta su mislili 1939, dok je Staljin potpisivao pakt sa Ribentropom (ako su se usudili da misle)? U leto 1941. nisu imali ni kad da misle, pogotovo Birjuzov kao načelnik štaba Zapadnog fronta: trebalo je delovati. Sve do 1943. oficirski kor Crvene armije – ono što je preostalo i ono što se našlo na komandnim položajima posle pogroma – uči se i dokazuje se rezultatima u borbi. Stvar je suviše ozbiljna da bi karijeristi i partijski podobni oficiri prevladali. Iz tog procesa surove selekcije pojavljuju se nove vojskovođe: Žukov, Konjev itd., pa i ova trojica.

Polovinom 1944. stvari se odvijaju očekivano i po planu: Crvena armija nadire s južnog boka; Nemci ne uspevaju – uprkos ogromnom industrijskom naporu – da odole na severu i u centru, dok im zapadni i italijanski frontovi polako popuštaju. Jugoslavija je barem jednostavna: partizani su nakon pada Italije sve jači, poštovanja dostojna vojska od 300-400 hiljada ljudi, pouzdani saveznici. Nema potrebe ostavljati okupacione trupe iza leđa da paze na stanovništvo. "Provereno, min net".

KRATKA PORODIČNA ISTORIJA: Crvena armija prohujala je kroz Jugoslaviju u stvari veoma brzo i bez zadržavanja, uverena da joj iza leđa ostaje pouzdani saveznik. Tako je i bilo – do 1948, ali to je druga i duža priča. Ostale su anegdote, sažete u čuveni komentar jednog beogradskog fotoreportera i čaršijskog ljubavnika: "Koga sam ja j... i Rusi oslobađali, taj ne zaboravlja". Jeste, bilo je ovoga i onoga, sve na brzinu: u vreme sukoba oko Informbiroa jugoslovenski su komunisti pakosno navodili broj žena silovanih od crvenoarmejaca, ali se u to ne bismo upuštali, jer su tada svi bezočno lagali. A da je bilo – bilo je, kao što već u ratovima biva; svakako manje nego u nekim drugim državama, jer su crvenoarmejci Jugoslaviju smatrali savezničkom teritorijom.



G. Ždanov

Porodične istorije tog kratkog perioda naravno da su različite. Moj banatski deo familije nije imao primedbi; naprotiv: vojska se ponašala veoma pristojno, ako izuzmemo incidente sa pićem. Nekoliko ih se na smrt otrovalo metanolom iz željezničke cisterne ostavljene na koloseku (Nemci su u Kovinu imali vojni aerodrom); dan-danas postoji spomen-ploča. U čuvenoj domaćičkoj školi pobacali su mrmoljke i fetuse iz tegli u biološkom kabinetu i popili taj neki formalin ili šta je bilo; nikom ništa nije falilo. Mom dedi je zapao "na kost i kvartir" jedan postariji kapetan Crvene armije, u civilu predsednik kolhoza negde u Ukrajini. Dok su pili dudovaču u dvorištu pod kruškom (kruška još postoji, najslađa na svetu!), kapetan je mrtav ozbiljan upitao dedu, inače umetničkog stolara-duboresca i ozbiljnog paora: "Šta će vama, Nikolaj Petrovič, revolucija, kad sve imate?" Deda nije imao odgovor. Paori su ostali impresionirani crvenoarmejcima i njihovom brigom za konje. Odmah su zamenili svoje umorne konje (bili su to dobri konji i radili su još godinama) za njihove sveže i nastavili dalje. Dan-danas se pominje fijaker s mitraljezom, kao iz Oktobarske revolucije: preko fijakera bio je prostrt ogroman i prelep persijski tepih, oslobođen iz nekog rumunskog spahijskog dvorca i nemilosrdno isečen po ćoškovima da bi bolje padao.

Tako je Crvena armija prohujala kroz Banat i Beograd, kroz Srem, Slavoniju i Hrvatsku sve do Beča. Ljubili su se sa narodom, pili još radije zajedno, tu i tamo nešto opljačkali i povalili (ponekad i uz pristanak dotične građanke; takva vremena) i otišli svojim putem da pod komandom Tolbuhina i Birjuzova drže Austriju još nekoliko godina pod okupacijom, sve do Ustavnog ugovora (za detalje videti: Grejem Grin, Treći čovek i neobjavljene memoare Bogdana Denića). Ždanov je prešao u protivavionsku odbranu. Najverovatnije bi NOV i POJ (Narodnooslobodilačka vojska i partizanski odredi Jugoslavije) bili zauzeli taj Beograd i bez Crvene armije i njenih tenkova, mada bi to bilo potrajalo duže i koštalo krvavije. Slično i sa Sremskim frontom, ali bi ishod bio na kraju krajeva isti, uključujući i konačne državne granice.

Maršal Tolbuhin umro je – kažu prirodnom smrću – 1949. Birjuzov i Ždanov navodno su odigrali ulogu u sređivanju stanja (misli se na likvidaciju Berije, Lavrentija Pavloviča) posle Staljinove smrti, o čemu svedoče njihove kasnije uspešne karijere. Onda su oktobra 1964. krenuli na proslavu lepog okruglog jubileja oslobođenja Beograda: dvadeset godina! Avion je udario u Avalu.

Vratimo se u današnje vreme: gde smo bili 2005. za proslavu pobede nad nacifašizmom? Gde smo bili na proslavi oslobođenja Aušvica?

Ko je pobedio u Drugom svetskom ratu?

Da li nas je sramota što smo bili na pobedničkoj strani, ako već nije pobedio Draža?

Da li je Beograd 20. oktobra 1944. bio oslobođen ili okupiran?

Doživeli smo da nas ambasador Konuzin, Aleksandar Aleksejevič, to pita posle 65 godina sovjetsko, pa rusko, jugoslovenskih, pa srpskih odnosa.

Videćemo ih sve 20. oktobra 2009. na Groblju oslobodilaca Beograda, sa sve Medvedevom.


vreme 979