“Ne vjeruj onima koji mnogo govore o svojoj pravednosti.”

“Ne snaga, nego trajnost uzvišenog osjećanja čini ljude uzvišenim.”

“Našu sujetu je najteže povrediti upravo onda kad je povređen naš ponos.”

“Nije me potreslo to što si me lagao, nego što ti više ne vjerujem.”

No najgore su male misli. Uistinu, bolje je i zlo činiti nego malo misliti!”

Ono što nas ne ubija, to nas ojača.”

Prava ljubav razmišlja o trenutku i o vječnosti, ali nikada o trajanju.”

“Prema vrlo pametnim ljudima postaje se nepoverljiv čim se oni zbune.”

“Prevalili ste put od crva do čovjeka i puno je toga u vama još crv. Nekoć ste bili majmuni, i sad je još čovjek više majmun od bilo kojeg majmuna.”

“Stvar koja se objasni prestaje da nas se tiče. Šta je mislio onaj bog koji je savjetovao: “Poznaj sebe samog!” Možda je značilo: “Ne dopusti da te se nešto tiče! Budi objektivan!” — A Sokrat? — A čovjek od nauke?”

“Strašno je na moru umreti od žeđi. Zar morate i vi svoju istinu tako zasoliti da ona više ni žeđ ne gasi?”

“Šutnja je gora; sve prešućene istine postanu otrovne.”

“Ta pogledajte te suvišne! Stječu bogatstva i time postaju siromašniji. Hoće moć, i ponajprije poluge moći, puno novca – ti nemoćnici! Gledajte ih kako se veru, ti hitri majmuni! Veru se jedan preko drugoga i tako povlače jedan drugoga u mulj i dubinu. Svi hoće tamo k prijestolju: to je njihovo ludilo – kao da sreća sjedi na prijestolju! Često sjedi mulj na prijestolju – a često i prijestolje na mulju.”

“To sam ja učinio, kaže moje pamćenje. Ne može biti da sam to ja učinio — kaže moj ponos i ostaje neumoljiv. Na kraju popušta pamćenje.”

Tamo gdje ljubav ili mržnja nisu u igri, žena igra prosječno.”

“Tamo gdje su rase pomiješane, vrelo je velikih kultura.”

“U uslovima mira, ratnički raspoložen čovjek nasrće na samoga sebe.”

“U mržnji je strah.”

“Velike epohe našeg života su one kad se usuđujemo da svoje zlo prekrstimo u ono što je najbolje u nama.”

Vjera je ne htjeti znati što je istina.”

“Volim onog što živi da bi spoznavao.”

Voljeti preko i iznad vašeg ja, tome se morate naučiti jednog dana, naučite se da volite.”

A znate li vi šta je meni »svet«? Da li da vam ga pokažem u svome ogledalu? Ovaj svet je jedna ogromna energija, bez početka, bez kraja, kao bronza čvrsta količina energije koja ne biva ni manja ni veća, koja se ne troši, nego se samo menja, kao celina nepromenjivo velika, gazdinstvo bez izdataka i gubitaka, ali isto tako bez priraštaja, bez prihoda, okruženo »ničim« kao svojom granicom; ovaj svet nije nešto što nestaje ili što se rasipa, niti nešto beskonačno rasprostrto, nego se kao određena energija nalazi u određenom prostoru, i to ne u kakvom prostoru koji bi negde bio »prazan« , nego svuda kao energija, kao igra silâ i talasâ silâ, u isti mah jedno i mnogo, energija koja se ovde gomila, onde se smanjuje, okean silâ koje u sebi besne i huje, menjajući se večito, i vraćajući se večito kroz bezbroj godina vraćanja, s plimom i osekom svojih oblika, stvarajuć i najsloženije od najprostijega, a od najmirnijega, najkrućega, najhladnijega stvarajući najplemenitije, najdivljije , sebi samom najprotivrečnije, da se opet onda vrati sa složenosti u prosto, iz igre protivrečnosti u uživanje u skladu, afirmišući se u ovoj homogenosti svojih puteva i godina, blagosiljajući sebe sama kao ono što se večito mora vraćati, kao postajanje koje ne zna za zasićenost, za gađenje, za zamor —: ovaj moj dioniziski svet večitog samostvaranja, večitog samorazaranja, ovaj tajanstveni svet dvostruke požude, ovaj moj svet »iznad dobra i zla«, bez cilja, sem ako u sreći kruga ne leži cilj, bez volje, sem ako prsten nema dobru volju prema samom sebi — hoćte li ime za ovaj svet? Rešenje svih vaših zagonetaka? Svetlost i za vas koji ste najskriveniji, najjači, najneustrašiviji, najtamniji? — Ovaj svet je volja za moć — i ništa drugo! I vi sami ste ta volja za moć — i ništa drugo!

- Friedrich Wilhelm Nietzsche, "Der Wille zur Macht" -

O mušicama u čaršiji

Beži, prijatelju, u svoju samoću! Vidim da si oglunuo od vike velikih muževa, i da si izboden od žaoke malih. Pristojno umeće da ćute s tobom šuma i breg. Budi opet sličan drvetu koje voliš, drvetu granatome: mirno, i kao da osluškuje nadvilo se nad morem. Gde samoća prestaje tu počinje čaršija: a gde počinje čaršija tu počinje i vika velikih glumaca, i zuka otrovnih mušica. U svetu ne vrede ni najveće stvari bez nekoga ko će ih prikazati: velikim ljudima zove puk te prikazivače. Slabo shvata puk ono što je veliko, a to je: ono što stvara. Ali on ima čula za sve izvođače i prikazivače velikih stvari. Oko pronalazača novih i vrednosti okreće se svet; – nevidljivo se okreće. Ali oko prikazivača okreće se puk i slava: takav je tok sveta. Prikazivač ima duha, ali malo savesti duha. Uvek misli samo na ono čime će najviše razbuditi veru, – veru u sebe! Za sutra ima novu veru, a za prekosutra još noviju. On ima hitra čula, kao i puk, i kod njega vetar uvek duva s druge strane. Izvrnuti – to kod njega znači: dokazati. Zaludeti – to mu znači: uveriti. A krv je za nj najjači od svih razloga. Istinu, koja nečujno ulazi samo u fine uši, naziva on lažju i ništavilom. Zaista vam kažem on veruje samo u bogove koji dižu što veću graju po svetu! Puna je čaršija svečanih lakardijaša – a puk se ponosi svojim velikim ljudima! To su za nj gospodari trenutka. Ali njima je trenutak skup: i oni navaljuju na te. I ti treba da im kažeš da ili ne. Avaj, ti zar hoćeš da sedneš između za i protiv? Ne budi surevnjiv na te opredeljene i navalju-]uće, ljubitelju istine! Nikad se još nije istina obesila o rukav jednog opredeljenog. Zbog tih trenutnih povuci se u svoj zaklon: samo nasred čaršije navaljuju na čoveka sa Da? ili Ne? Lagani su doživljaji svih dubokih kladenaca: dugo moraju čekati dok saznaju šta je palo u njihovu dubinu. Van čaršije i van slave događa se sve što je veliko: van čaršije i van slave živeli su oduvek pronalazači novih vrednosti.

Beži, prijatelju, u svoju samoću: vidim kako su te poizbadale otrovne mušice. Beži onamo gde je vazduh oštar i snažan! Beži u svoju samoću! Živeo si odviše blizu sitnih i bednih. Beži ispred njihove nevidljive osvete! Naspram tebe nisu drugo do samo osveta. Ne diži više na njih ruku! Nebrojeni su a ti nisi stvoren da budeš mašica za mušice. Nebrojeni su ti sitni i bedni; a kišne su kapi i korov već mnogo ponosnih zgrada upropastili. Ti nisi kamen a već su te izdubile mnoge kapi. Još ćeš mi se razbiti i raspući od mnogih kapi. Vidim da su te izmorile otrovne mušice, vidim gde ti vrca krv iz sto grebotina; a tvoj ponos neće ni da plane gnevom. Krvi traže od tebe u svoj svojoj nevinosti, krvi su žedne njihove malokrvne duše – i oni bodu stog, u svoj svojoj nevinosti. Ali ti koji si dubok, ti patiš odviše duboko i od malih rana: i, pre nego što si se izlečio od jedne, već ti je prešao isti crv preko ruke. Suviše si mi gord a da bi ubijao te oblapornike. Ali se čuvaj, da ti ne dođe glave to što nosiš na sebi svu njihovu otrovnu nepravdu! Oni i svojom hvalom obleću oko tebe: nametljivost je njihova hvala. Oni traže blizinu tvoje kože i tvoje krvi. Oni ti laskaju kao kakvom bogu ili đavolu; oni se uvijaju pred tobom kao pred kakvim bogom ili đavolom. Ali, ne osvrći se na to! Laskavci su to i ulizice, i ništa više. A često se prave pred tobom predusretljivima To je bila oduvek dosetljivost kukavica. Da, kukavice su dosetljivi! Oni ti se čude mnogo u svojoj uskoj duši, – uvek im izgledaš čudan! Sve što izaziva mnogo čuđenja, postaje čudno. Oni te kažnjavaju za sve tvoje vrline. Oni ti praštaju od srca rado samo – tvoje pogreške. Zato što si blag i prave ćudi, veliš: »nisu oni krivi za svoj sitni život«. A njihova uska duša misli: »Kriv je svaki veliki život.« I kad si blag prema njima osećaju oni da ih prezireš: i oni ti vraćaju dobročinstvo skrivenim zločinstvima. Tvoja nema gordost protivi se uvek njihovom ukusu; oni kliču od radosti ako si jedared toliko skroman da si sujetan. Ono što poznamo na čoveku to i raspaljujemo u njemu. Dakle, čuvaj se od sitnih! Oni se osećaju sitni pred tobom, i njihova je niskost sva zažarena, i bukti protiv tebe u nevidljivoj osveti. Nisi li zapazio kako često zaćute kada im pristupiš, i kako ih uznemirava snaga, kao dim vatre koja se gasi? Jeste, prijatelju, ti si zla savest tvojim bližnjima: jer oni tebe nisu dostojni. Oni te stoga mrze, i rado bi krv tvoju sisali. Tvoji će bližnji ostati uvek otrovne mušice; ono što je veliko na tebi – to ih čini još otrovnijima, i sve sličnijima mušicama. Beži prijatelju, u samoću, i onamo gde je vazduh oštar i snažan! Nisi ti zato stvoren da budeš mašica za mušice.

Tako je govorio Zaratustra.

O čednosti

Ja volim goru. U gradovima je zrak zagušan: tu je i suviše bludnih. A nije li bolje pasti u ruke ubice nego u snove bludne žene? I vidi samo te ljude: iz oka im čitaš – za njih nema veće sreće na zemlji do ležati sa ženom. Kal je na dnu njihove duše; i tim gore ako je u tome kalu još i duha! Da ste bar savršeni kao što su savršene životinje. Ali životinja je bar nevina. Ne velim vam da umrtvite svoja čula. Velim vam, da čula svoja načinite nevinima. Ne velim vam da budete čedni. Čednost je kod nekih vrlina, ali je kod mnogih pre porok. Ti su doduše često uzdržljivi, ali iz svega što čine viri zavidljivo kučka pohota. Do na vrhunce njihove vrline, i do u sami njihov hladni duh ide za njima to živinče, i njegovo nespokojstvo. I kako pokorno ume kučka pohota da prosi za parče duha, ako su joj uskratili parče mesa. Vi uživate u žalosnom pozorištu, i u svemu što srce para. Ali ja sam nepoverljiv prema vašoj kučki. Vaše oči su mi odviše svirepe, i vi tražite željnim pogledom one što pate. Da nije to samo vaša sladostrasnost što se prerušila pa prozvala milosrđem? I još ću vam reći i ovo: Nije ih malo koji su, izgoneći iz sebe đavola, ušli i sami u svinje. Ko teško podnosi čednost taj treba da je se okani da ga ne povede putem u pakao – da ne postane kalom i bludom duše. Jesu li to prljave stvari o kojima govorim? To još ne bi bilo najgore. Onaj koji ide za saznanjem ne ulazi nerado u vodu istine kad je istina prljava, nego kad je plitka. Zaista vam kažem: ima ih koji su čedni iz dubine duše: u njih je bolje srce, oni se više i slade smeju nego vi. Oni se i čednosti smeju, i pitaju: »šta je to čednost!« Biće da je čednost ludost! Ali ta je ludost došla k nama, a nismo mi išli k njoj. Mi smo ponudili gostu konak i srce, i on se nastanio kod nas, – neka ga nek ostane dokle ga volja!«

Tako je govorio Zaratustra.