Narodna Banka Srbije 1889

Spomenik Knez Mihailu. U pozadini sa desne strane je čuvena kafana "Dardaneli", srušena 1901.

Prvi bioskop kod "Zlatnog Krsta"


Na Terazijama, u zgradi koja danas više ne postoji, a u čijim je prostorijama bio smešten stari restoran "Dušanov grad", postojala je nekada kafana kod "Zlatnog krsta", u kojoj je prvi put u Beogradu prikazana prva bioskopska predstava. Krajem prošloga veka, 1895. godine, Francuzi braća Limijer, Luj i Ogist, rodom iz Liona, pronašli su model za prikazivanje filma i patentirali "aparat koji služi za dobijanje i gledanje predstava". Njihov zastupnik Pronie, prolazeći na putu iz Beča za Carigrad, zadržao se u Beogradu i prikazao "žive slike" u prestonici, nepunih šest meseci posle prve javne bioskopske predstave u svetu.

Prikazivanje je najpre izvršeno u jednoj privatnoj kući u Beogradu. Kada se svetlost ugasila, na razapetom platnu pojavila se prvo mlečna električna svetlost, pa potom neki natpis na nemačkom jeziku. Odmah zatim prikazana je panorama jedne varoši sa mostom, a preko njega lepo se videlo kako voz juri punom parom. Kod prisutnih nastalo je pravo oduševljenje. Posle toga ređale su se raznovrsne slike: šetališta u Nici, scene pred kafanom, igranje dece i još nekoliko takvih snimaka, i film je završen.

Posle prve privatne predstave film je prikazan za javnost u sali kod "Zlatnog krsta" na dan 25. maja 1896. godine. O prvoj predstavi pisale su "Male novine" prvi dnevni list u Srbiji koji je uređivao niz godina Pera Todorović, (1852—1907) publicist. U broju 145 od 26. maja 1896. godine zabeleženo je: "Kinematograf. Od danas će u gostionici kod "Zlatnog krsta" na Terazijama g.g. Ogist i Luj Limijer iz Liona (francuske), prikazivati najveći i skoro neverovatni uspeh u fotografiji. To je tako zvano "oživljeno" fotografisanje pomoću kinematografa. Tu će se moći videti snimci stvorova i predmeta u najrazličitijim kretanjima videće se pokret kako dete igra; pokreti koje čini železnički voz kad ide, i to je sve tako živo predstavljeno, da se čini kao da gledate stvarnost a ne fotografije. Beograđani ne treba da propuste ovu priliku da vide ovaj doista najveći uspeh, a ulazna je cena od osobe 1 dinar. Početak je svakog dana u 4 sah. po podne i traje do 9 sah. u veče, a nedeljom i praznikom ima prikazivanja i pre podne."

Posle nekoliko dana, u broju od 3. juna 1896. godine, "Male novine" su zabeležile: "Kinematograf. Ima već nekoliko dana kako se kod "Zlatnog krsta" prikazuje dejstvo i produkcije tako zvanog kinematografa — aparata, koji je za kretanje isto što i fonograf za tonove. Videće slike, ne, vidite život, kretanje, tako da se divite što još ne čujete šuštanje vetra, huku morskih ta-lasa, zvrktanje kola, pisak lokomotive i tutnjavu voza, govor, plač i smejanje. Zaista ko ovo "čudo od nauke" video nije, ne treba da propusti ovu zgodnu priliku tim pre što g. g. Limijer i Ogist, koji pomoću kinematografa izvode sve te produkcije prirodnog kretanja i života, ne nameravaju dugo baviti se u Beogradu. Videti se može od 9 do 12 č. pre podne i od 3 do 9 č. posle podne."

Kao što smo u početku rekli, braća Limijer nisu nikad bili u Beogradu, već se njihov zastupnik Promio putujući za Carigrad zadržao u našoj prestonici. Posle polumesečnog bavljenja Promio je otputovao i Beograd nije imao bioskopskih predstava sve do 1900. godine. Tada su se pojavili putujući bisokopi — "žive slike" pod šatorima. Predstave su obično davane na poljanama kod Zelenog venca, Malog Kalemegdana, Tašmajdana i Trkališta, gde su putujuće trupe Henria, Subotičanina, Lifke i drugih svetskih lutalica zabavljale ondašnje Beograđane.

Tek od 1906. godine otvoreni su stalni bioskopi. Jedan od. prvih uređenijih bioskopa bio je kod "Hajduk-Veljka" (na mestu današnje velike palate u početku Knez-Mihailove ulice, zatim kod "Starog Petrograda", poznatijeg pod imenom "Štibner", kod "Crne mačke" (danas prazan prostor na uglu Nemanjine i Garašaninove ulice), kod "Takova" (danas palata Jugoslovenske knjige na Terazijama), gde se film gledao besplatno uz čašu piva. Elitni "Moderni bioskop" Braće Savića (danas palata Jugoslovenske banke u Kolarčevoj ulici) i 1911. godine "Koloseum", današnji bioskop "Zvezda".

Prvi bioskopi bili su provizorno uređeni. Umesto sedišta su klupe; projekcioni aparat bio je postavljen nasred sale, između sedišta, a platno je bilo postavljeno između dva stuba. Iza platna nalazio se klavir, jer je klavirista pratio filmsku radnju. Programi u bisokopima sadržavali su tada pet do deset tačaka. U početku su žurnali ispunjavali skoro ceo program, ali docnije su se prikazivale i jednočine šale. Sa otvaranjem novih bioskopa nabavljeni su i duži filmovi koji su prikazivani u nekoliko činova. Filmovi su većinom nabavljani iz Austrije i Nemačke, a žurnali su bili Pateovi.


(Stari Beograd.com)

Začarani konji na kneževoj svadbi


Svadba Milana Obrenovića i Natalije nije upriličena kako dolikuje srpskom knezu zbog ustanka u Bosni i Hercegovini i predstojećeg rata Srbije sa Turskom. Pristalice rata s Turskom prebacivale su knezu da "više voli Nataliju nego bataliju (bitku)". U dvoru se okupila samo mladoženjina najbliža rodbina, a ostale zvanice su došle pravo u crkvu. Svečani prijem je održan u dvoru posle podneva.

"Tako se svrši svečanost, koja bi u drugim prilikama i u drugom vremenu, daleko sjajnija i radosnija bila. Srbija tako dobi kneginju, koja je mila i ljupka", zapisao je jedan hroničar.



Svadba Milana Obrenovića i Natalije nije upriličena kako dolikuje srpskom knezu zbog ustanka u Bosni i Hercegovini i predstojećeg rata Srbije sa Turskom


Samo venčanje je pratilo loše znamenje. Kada su svatovi pošli iz dvora u crkvu, dan je bio sunčan i lep. Svadbenu povorku na putu od dvora do crkve zasipali sunčevi zraci, a Beograđani su je sa oduševljenjem pozdravljali.

Tokom obreda, nad Sabornom crkvom su se nadvili crni i gusti oblaci, a potmula grmljavina u daljini i tama koja se spustila na Beograd dočekali su mladence dok su izlazili iz crkve. Knez i kneginja seli su u svadbenu kočiju, ali dva upregnuta belca nisu htela ni da se maknu sa mesta. Čitavih deset minuta kočijaši i nekoliko policajaca nisu uspeli da nateraju kneževe konje da pokrenu kočiju. U tom, ne baš blagom "ubeđivanju", uspelo se toliko da su se u jednom trenutku konji propeli i umalo preturili kočiju sa mladencima.

Radoznali Beograđani okupljeni ispred crkve i počasna kneževa garda zaprepašćeno su posmatrali prizor. Kako se obično dešava u takvim slučajevima, prisutni su među sobom šaptali: "Ovo neće izaći na dobro! Izgleda da brak neće biti srećan!".


Čim su se konji smilovali, povorka je pošla u dvor. Iz crnih, niskih oblaka sručio se jak pljusak. Mrak je prekrio ceo grad, a i u dvoru je vladala takva pomrčina da su gosti i mladenci jedni druge jedva prepoznavali. Knez i kneginja nisu ni pokušavali da sakriju koliko su uznemireni i uplašeni.

Vesti

Postanak Terazija

Početkom XIX veka, kada je Beograd bio u šancu i graničio se od Savamale Obilićevim vencem, Stambol-kapijom do Dunava i brojao oko 6.000 žitelja, Terazije, danas glavna saobraćajna arterija prestonice, bile su baruština puna prljavštine, obrasla ševarom. Tada su lovci išli u lov na divlje patke, a Sreta L. Popović zabeležio je da su jedne zime kurjaci silazili do Terazija.

Da bi proširio Beograd i izvan šanca, knez Miloš je za svoje prve vlade naredio da se kolari i kovači isele iz Savamale i da nasele prazan prostor koji se pružao od Stambol-kapije ka Slaviji. Niko nije hteo iz starog kraja da ide. Po Miloševoj naredbi ustabaša kolarskoga i kovačkoga zanata dobio je zbog toga 25 batina i tak tada su ove zanatlije, čiji je zanat bio isuviše bučan, pristale da se isele u tako daleki kraj, bogu iza leđa. Ilija Čarapić, koji je jedno vreme bio predsednik Opštine, imao je naročito zadatak da deli placeve na Terazijama. Ko god je pristajao da zagradi plac, dobijao ga je bvoplatno. Jednom je knez Miloš poklonio plac svom neimaru Hadži-Nikoli Živkoviću. Vozeći se jednog dana kolima, Knez zapita Hadži-Nikolu: "Čiji je onaj plac što nije ograđen. "Moj", odgovori Hadži Nikola. "Od sad više nije tvoj kad nisi uspeo do sada da ga ogradiš."

O postanku Terazija zabeležio je M. Đ. Milićević ove podatke: "Uvodeći vodu u varoš Beograd Turci su duž onoga đeriza (zidanoga vodovoda) koji uzima vodu iz mokroluških izvora, na izvesnim daljinama zidali kule, na koje su vodovodnim cevima uzvodili vodu, da bi ona dobila viši skok za svoj dalji tok. Takve kule bile su: jedna gde je danas Tarazijska česma (otprilike gde je sad mali skver između "Balkana" i "Moskve"); druga gde je bila kafana "Ruski Car" (danas restoran "Zagreb"); a treća je bila onde gde je sada kafana "Grčka kraljica" (danas "Plavi Jadran"). Od te tri kule najveća je bila ona na Terazijama. Ta je kula, pored svoje veće visine, stajala na prostranoj čistini, daleko od okolnih kuća, a bila je viša od svih okolnih zgrada. Sve te kule Turci su zvali Terazije za vodu. Od toga se ceo onaj kraj nove Beogradske varoši naročito od Dvora (danas Skupštine grada) do blizu Stambol-kapije (gde je danas Narodno pozorište), i danas zove Terazije".

Terazije nastaju onde gde trg počinje da se širi i one su jajastog oblika. Pokušaćemo da u kratkim beleškama damo ietorijat Terazija. Na uglu Sremske ulice, u palati gde se danas nalazi Galerija slika (Ulus). bila je nekada jedna žuta kuća na sprat. Dole je bilo nakoliko dućana: sa dečjim igračkama i papudžijskim ćepencima. A na spratu, u jednoj maloj sobi, nalazila se redakcija "Zvezde" Janka M. Veselinovića, koja je u to vreme, 1900. i 1901. godine, izlazila u mesečnim sveskama. (Prva redakcija iz 1894. godine nalazila se u jednom dućančetu do kafane "Dardaneli" iza Čika-Ljubine ulice.) Do nje bila je kafana "Zlatni krst" (danas višespratnica), koja je šezdesetih godina sazidana. Nekadašnji zakupac Ilija Nikolić reklamisao je 1865. godine u novinama: "Pre tri godine imao sam mali broj soba i rđavu štalu. Sada imam 12 soba za goste i štalu za 30 konja". U taj kafani je 1875. godine nikao rodoljubivi poklič da se pomogne golorukim ustanicima u Bosni i Hercegovini; tu su se okupljali novčani prilozi za ustanike; tu su se upisivali dobrovoljci. Za vreme srpsko-turskih ratova odatle su kretali dobrovoljci na bojište. Na praznom placu — gde je podignuta velika palata — nalazila se gostionica "Albanez", neka vrsta studentoke menze. Tu su se obično hranili učitelji, gimnazisti i velikoškolci. Ručak sa hlebom koštao je groš, isto toliko i večera. Jeo se većinom pasulj sa pastrmom i kupus sa slaninom. Za kondicije se plaćalo 6 dinara mesečno. Više "Albaneza" postojala je "Zlatna slavina", lokal u koji su navraćali književnici i novinari i gde su za jednim stalnim stolom, kome je predsedavao Sreta Pašić, sedeli Nušić, Domanović, Mitrović, B. Stanković, M. Pavlović i drugi. Tu je Milorad Mitrović jedne večeri opevao poznatu pesmu "Bila jednom ruža jedna". Do "Zlatne slavine" nalazila se knjižara Rajkovića i Ćukovića, posle Vozarovića, Valožića, Ljube Joksimovića, i Tome Jovanovića jedna od vrlo značajnih izdavačkih kuća pre prvog svetskog rata, koja je preštampala dela Svetozara Markovića. Do nje je bio hotel "Balkan" koji je imao jedan sprat i važio kao hotel "za sve staleže". Danas je tu višespratna zgrada, Zadužbina Samuila i Goluba Janjića. Malo isturena nalazila se tu i hlebarnica koja je bila čuvena svojim burekom od jaja i raznovrsnim kiflama, pogačicama i vrućim lepinjama sa kajmakom.

Između hotela "Balkan" i današnjeg hotela "Moskva" bila je čuvena "Terazijska česma". Imala je četiri slavine koje su ukupno davale 524 grama vode u sekundi. Česmu je obnovio knez Miloš. Temelj je udaren 16. jula 1859. godine, a početkom 1860 godine bila je gotova. Na placu današnje "Moskve" nalazila se kafana "Velika Srbija" i nekoliko malih dućana sa raznovrsnom robom. "Velika Srbija" odlikovala se time šgo je uvek imala dobru hranu i prvoklasno vino, pa su u nju svraćali sladokusci Stevan Sremac i Kosta Vujić, profesori. Dalje je bila Viktorovićeva apoteka, koja je u oba rata nastradala od bombardovanja.

U neposrednoj blizini Viktorovićeve apoteke, prema nekadašnjoj tramvajskoj stanici, postojala je kuća Lazara Arsenijevića - Batalake, popečitelja i istoričara prvog srpskog ustanka. Do nje je bila kafana "Kod dva tigra" (danas restoran "Atina"), jedan ćumez, u koju je često svraćao pesnik Đura Jakšić.

Nešto dalje bila je kuća Alekse Krsmanovića, gde je danas Protokol Sekretarijata inostranih poslova, rad Jovana Ilića, arhitekte, u kojoj je 1918. godine proglašeno Ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca. Godine 1926. u dvorištu je otvorio Brana Cvetković "Orfeum". Terazije se danas završavaju zgradom Ministarstva prosvete gde su bile kancelarije Terazijske opštine, a sada su tu smeštene razne ustanove.

Na drugoj sgrani ulice nalazi se i danas zgrada u renesansnom stilu u kojaj je nekada bio Terazijoki kvart, pa posle Ministarstvo pravde, a danas niz nadleštava. Na uglu gde je sada Igumanova zadužbina bila ,je Todorovićeva delikatesna radnja. Na mestu gde je sada bioskop "Beograd" nalazila se jednospratna zgrada sa baštom - nekada čuvena "Šiškova kafana", gde su se čitale novine, koje su visile o štapu, i "bistrila" politika. Lokal je bio sastajalište libarala. Na prostoru višespratne zgrade "Jugoslovenske knjige" bile su tri poznate mehane: "Uroševa pivnica", "Takovo" i "Pariz". "Uroševa pivnica" bila je svratište ljudi iz unutrašnjosti Srbije koji su dolazili na jednodnevni boravak da svrše naki posao u sudu i kod advokata. Tu su se uz čašu piva pisale molbe, žalbe i tužbe. "Takovo" je bila kafana na glasu. Priređivali su se u njoj intimni ručkovi, a jedno vreme lokal je bio glumačka berza. "Pariz" je bio partijski lokal Radikalne stranke, u kome je odsedao kad je dolazio u Beograd Aca M. Stanojević, predsednik Glavnog odbora Radikalne stranke. Tu su se održavale konferencije, zakazivali zborovi i odsedali stranci. Persijoki šah, kad je prolazio kroz Beograd 1900. godine odseo je kod "Pariza". Hotel "Kasina" sazidan je još 1858. godine. U toj kući obrazovana je nekakva kasina za naročite članove, pa je po njoj dobio ime i lokal. Važila je kao naprednjačka kafana u vreme kad joj je oopstvenik bio Vasa Mijatović, zvani "Bezobrazni Vasa". Godine 1918. kratko vreme zasedavala je u sali "Kasine" Narodna skupština Srbije, a posle nje do 1920. godine priređivalo je predstave Narodno pozorište. Na uglu Nušićeve ulice (ranije Skopljanske) nalazila se staklarska radnja Zunane, a posle se uselio Tomaš Rosulek koji je prodavao suvomesnate specijalitete (danas su tu prodavnice Robne kuće Beagrad). Niže Rosuleka bila je poznata poslastičarnica Pantelića, koja je imala izvrsne kolače. Stajali su marjaš komad. Od Nušićeve ulice do zlatarske radnje Mih. P. Petkovića bio je uzan skver, a kraj njega je obično stajao niz fijakera. Godine 1860. inicijativom Atanasija Nikolića, književnika, zasađeni su kestenovi na Terazijama. Na današnjem placu palate "Albanije" bila je mala kafanica "Albanija" uvek puna dima, gde su se skupljali nosači, pili čačanku rakiju i jeli pet ćevapčića za marjaš. Prilikom rušenja zgrade 1937. godine u temeljima je nađen kostur preistorijskog mamuta.

Najnoviji preobražaj i regulisanje Tarazija izvršeni su 1948. godine.


(Stari Beograd.com)

U Njujork na tursku kafu


Vojvođani koji su se preko Save i Dunava povlačili u Beograd od revolucionarne 1948. godine doneli su običaj iz svojih krajeva da se kafanama daju naročito izmišljena imena, a za nadahnuće su isprva uzimali imena i simbole iz srpske i prijateljskih dinastija.



Kafana Vuk Karadžić


Kako navodi hroničar beogradskih kafana Branislav Nušić, uporedo sa tim, gostionice raznih vrsta su nad svoja vrata počele da kače i table sa imenima evropskih prestonica i drugih velikih gradova, kao Petrograd, Atina, Zlatan Prag, Odesa, Njujork, Berlin, London, Pariz, Solun, Vidin, Sofija, Mali Pariz, Mostar, Sevastopolj, Beli Petrograd. Potom su na red došla i imena zemalja kao Amerika, Transval, Bosna, Britanija, Rusija, Balkan, Sibirija, Makedonija, Hercegovina.


"Odmah zatim počela su se upotrebljavati i imena naših gradova i mesta, koja su obično bila vezana sa rođenjem ili poreklom kafedžijinim. Tako su postala imena kafana Paraćin, Valjevo, Borča, Kragujevac, Resnik, Žiča, Užice, Đerdap, Deligrad, Ohrid, Avala, Posavina, Šar-planina, Šumadija, Bitolj, Visoki Dečani, Ljubić, Zvornik, itd. Uticajem vojvođanskih omladinaca, zanesenih rodoljubljem, počela su se ubrzo javljati i istorijska imena vezana bilo za ime ili za događaj istorijski", navodi Nušić.


Takvi su nazivi po imenima istorijskim: Obilić, Carica Milica, Toplica, Devet Jugovića, Car Dušan, Marko Bočaris, Kraljević Marko, Luka Vukalović, Hajduk Veljko, Car Lazar, Rajić, Veliki Petar, kasnije i Vuk Karadžić. A istorijski događaji, kao natpisi kafana, bili su ovi: Takovski ustanak, Nezavisna Srbija, Topola, Balkanski savez, Ujedinjenje...

Rakija kod Tri lafa


U pauzama burnih vremena, u Beogradu je u modi davanja kafanskih imena počela da se javlja "poezija u izboru imena, te su tako postala naročito tražena imena": Lepi izgled, Košutica, Vinova loza, Belo jagnje, Veseli dvori, Jezero, Bela mačka, Slavija, Zeleni venac, Poslednji groš, Žirovni venac, Zadužbina, Avala, Vulkan, Zlatan krst, Mladi Arapin, Zlatno burence, Zora, Lepa Katarina, Beli orao, Tri lista, Sablja dimiskija, Srebrna kugla, Tri grozda, Dva tigra, Dva sokola, Složna braća, Zlatan konj, Zlatan top, Slavina, Dve bule, Zlatan anđeo, Dva bela goluba, Tri lafa, Grozd, Jelen, Baštovanka, Zlatna lađa, Paun, Dva lovca, Mesečina, Golub, Proleće, Sedam Švaba, Zlatan bokal...

Vesti

Najveći hram na Balkanu


Naziv najmanje beogradske opštine pojavio se prvi put krajem 15. veka u turskom planu za osvajanje Beograda, koji je izrađen na zahtev smederevskog sandžak-bega Sulejman-paše. Vračar se ponovo pominje 1560, kao hrišćansko naselje sa 17 kuća.

Već 1594. ova mahala je ušla u duhovnu istoriju naroda, kada su, 27. aprila na njenom tlu spaljene mošti najvećeg svetitelja, o čemu je zapisano: "Sažegoše mošti Svetog Save, prvog arhiepiskopa srpskog; Sinan-paša iz manastira Mileševe odnese ih u kovčegu pozlaćenom i sažeže na Vračaru". Na mestu na kome je razvejan pepeo Savin, danas stoji pravoslavni hram, najveći na Balkanu, građen prema projektu arhitekata Bogdana Nestorovića i Aleksandra Deroka iz 1930. godine. Uz njega je mala Svetosavska crkva podignuta 1935, za svega 57 dana. Preko puta Hrama prostire se zdanje Narodne biblioteke Srbije, koji danas čuva oko četiri miliona izdanja.



Postavljena da bdi nad izvorima srpske duhovnosti i kulture, skulptura Karađorđa je okrenuta parku koji takođe nosi njegovo ime - sa tog mesta je 1806. vožd poveo 15.000 ustanika u osvajanje Beograda. Knez Aleksandar Karađorđević je 1848. u parku podigao nadgrobni spomenik palim ustanicima, i to je prvi zidani spomenik u Beogradu.


Iako se prostire na svega tri kvadratna kilometra, Vračar je sa oko 80.000 stanovnika najnaseljenija prestonička opština. Na njemu se nalazi i 100 metara visoka palata Beograd, najviše zdanje na Balkanu. U Muzeju Nikole Tesle čuva se urna velikog naučnika kao i njegova lična ostavština, tehnički crteži, prepiska, mnoštvo fotografija. Na Vračaru se nalazi sedište najstarije izdavačke kuće u Srbiji, Srpske književne zadruge. Vračarski sportski centar okupio je na jednom mestu najviše sportova, od rukometa do plesa, a tu je i stadion fudbalskog kluba Obilić koji se takmiči u Prvoj fudbalskoj ligi.


Boemski raj

Vračar je oduvek bio čuven prema kafanama u kojima su se okupljali novinari, književnici i drugi boemi. Mnoge su nestale kao Tabor, Toplica, Složna braća, Tri lista duvana, Golubac, Orač i Kikevac u kome je sa orkestrom svirao čuveni Carevac. Ostali su Sokolac, Vltava, Kalenić, Mlava, Šumadija, Orašac, Zona Zamfirova i Mala Madera…Trandafilović čuva uspomenu na velikog pisca Borislava Pekića, a Čubura na pesnika i boema Slobodana Markovića, Libera Markonija, prema kome je trg ispred kafane dobio ime.

Vesti

Stari i Novi dvor 1933



Sad..





Novi dvor je monumentalno zdanje u centru Beograda, na Andrićevom vencu u kome se nalazi sedište Predsednika Republike Srbije. Ova građevina je spomenik kulture pod zaštitom države. Izgrađena je u periodu od 1911. do 1922. godine za rezidencijalne potrebe kralja Petra Prvog Karađorđevića. Dvor je sagrađen prema projektu arhitekte Stojana Titelbaha (1877 — 1916) u akademskom maniru, sa elementima renesansne i barokne arhitekture, ali je originalni izgled vremenom izmenjen.

Nalazi se na Andrićevom vencu broj 1 i sa zgradom Starog dvora, u kojoj se nalazi Skupština grada Beograda, čini značajnu ambijentalnu celinu - dvorski kompleks na Terazijama tj. gradske dvorove.

Objekat je koristio kralj Aleksandar, u njemu je bio smješten Muzej kneza Pavla. Od 1950. godine Novi dvor koristili su Izvršno veće Srbije, Skupština Srbije (danas preko puta u Ulici kralja Milana), Predsedništvo Srbije i, najduže, predsednik Republike Srbije sa pratećim službama.

Пијаце у Београду

Прва пијаца у Београду под именом пијаца Светог Андреје (у народу познатија као Велика пијаца) настала је 1824. године на Студентском тргу. До тада су сељаци своје производе износили на прилазима граду, али су турски војници принудно откупљивали намирнице и по знатно вишим ценама препродавали у граду. После учесталих жалби на насиље турских војника, београдски везир сазвао је у свом конаку виђеније београдске Турке и Србе ради саветовања о томе „да се учини у Београду једно пазариште или Торжиште“. Тако је у центру друштвеног живота, у близини пута за Стамбол никла прва пијаца.


На њој је према договору Срба и Турака свако могао изнети своје производе, па је Велика пијаца ускоро постала главно место за пазар у Београду. После одласка Турака, 1887. године Емилијан Јоксимовић, архитектa и професор Велике школе предлаже измештање пијаце. Његова замисао није у потпуности остварена – део слободног простора око пијаце претворен је у парк, док је примитивно уређена и нефункционална Велика пијаца радила све до 1926. године.

Осим ове, у Београду су постојале и пијаце Цветни трг које је основало Друштво за улепшавање Врачара, затим Рибља, Сточна, Житна пијаца у Земуну и пијаца на Сењаку. Истовремено Београд је тадa имао и једну приватну пијацу, Палилулску у власништву друштва «Милошевац».

Градска управа 1926. године затвара Велику пијацу, а уместо ње саграђене су три нове, Зелени Венац, Каленић гувно и Јованова пијаца. Како се број становника Београда повећавао отварале су се и нове пијаце - Смедеревски Ђерам, пијаце на Душановцу, Вождовцу и Карабурми.


Зелени Венац слови за најстарију активну пијацу на Балкану. Историја бележи да је на том месту још 1847. године био пазар, да би 1885. године по одлуци Управе вароши Београда та локација постала једна од седам фијакерских станица у граду. Године 1918. ту је одржана прва Скупштина пиљара Србије, а 1926. године настаје за то време најмодернија пијаца. Због добре организације, модерних тезги и широке понуде робе народ ју је прозвао краљицом пијаца. Тај епитет носи и данас, јер је после реконструкције завршене почетком 2007. године пијаца обогаћена новим садржајима уз очување њеног аутентичног лика. Због свог јединственог архитектонског решења, здања кога краси купола на врху, пијаца Зелени Венац стављена је под заштиту државе као културни споменик.

Препознатљив симбол Београда је и Каленић пијаца изграђена на земљишту које је добротвор Влајко Каленић оставио граду и првобитно је носила назив Каленић гувно. Пијачна управа формирана је 1933. године, а пијаца проширена за велики број тезги. Каленић пијаца има највећи туристички потенцијал, а због добре и разноврсне понуде грађани кажу да је „градскија односно господскија од свих пијаца у граду."

Пијаца Бајлони отворена је 1927. године, а име је добила по свом оснивачу Чеху Игњату Бајлонију. Прво је радила као кванташка пијаца, да би после Другог светског рата преименована у пијацу „Скадарлија" и постала тзв. зелена пијаца. У историји пијаце остаће упамћена кафана „Шаран" у којој су трговци прослављали добре пијачне дане.

По историјским записима, крајем 17. века сељаци су муштеријама у Земуну доносили робу „на ноге", у установе и куће, јер господа тада није одлазила на пијацу, где се тада снадбевала земунска сиротиња. Намирнице су превожене коњским запрегама, али и шпедитерима. Лубенице и грожђе превожени су рекама из Старог Сланкамена, купус је долазио из најбољих башта на Лиду, док су Немци на некадашњој земунској пијаци продавали своју робу: путер, милерам и швапски сир. Осим зелене, у Земуну је на обали реке постојала и рибља пијаца, што је на неки начин остала традиција до данас. Специфичност ове пијаце одувек је била продаја свеже речне рибе из улова дунавских аласа.

Данашња земунска пијаца налази се на Масариковом тргу, а Господска улица пресеца тржницу на два дела. Баш на овом плацу је некада, све до 1960. године, постојала и житна пијаца поплочана турском калдрмом, где су трговци и произвођачи овде у запрегама допремали жито.

Историја београдских пијаца је историја Београда, коју ЈКП „Градске пијаце" желе да сачувају, али и прилагоде потребама времена у коме живимо.

bgpijace

BEOGRAĐANI PIJACE ZNAJU PO ZNAMENITIM LJUDIMA

Beograd je odavno metropola koja svakodnevno menja izgled, ali i dalje ima lica koja su svakom Beograđaninu poznata. I ne samo poznata, već i prisna do te mere da ih oslovljava isključivo nadimkom. Mada su im zvanični nazivi „Skadarlija“ i „Zvezdara“, Beograđani i dalje pazare na „Bajloniju“ i „Cvetku“. Beogradske pijace imena su većinom dobile po delu grada gde su smeštene, ali one znamenite građani su mahom preimenovali.


Zvanično se zove „Skadarlija“ svi je znaju kao „Bajlonijeva pijaca“

Dobri poznavaoci gradskog, pa time i pijačnog života, kažu da slava beogradskih pijaca počiva i na njihovim pamtljivim nazivima.

- Imena pijacama mnogo znače. Da se kafana ne zove „Tri šešira“, niko ne bi znao za nju i to vredi i za pijace. Pijaca na Vidikovcu zove se pijaca na Vidikovcu, pa i nije čudno što je nepoznata - smatra televizijski novinar i scenarista Miloš Teodorović, koji je nedavno uz podršku Grada na Bajlonijevoj pijaci održao manifestaciju „Dan za ’hvala’ prodavcima“ i podelio povelje-zahvalnice pijačarima sa najdužim stažom.

Bajlonijeva pijaca dobila je ime za sva vremena po preduzimljivom Čehu Ignjatu Bajloniju koji se u Beogradu 19. veka bavio raznovrsnim poslovnim poduhvatima, a večnu zahvalnost Beograđana zaslužio modernizujući proizvodnju piva.

Bajlonijeva pivara više ne prekriva Dorćol mirisom alkoholnog vrenja, ali Bajlonijeva pijaca je i dalje tu, neuvređena time što je Beograđani mahom zovu „Bajlonovom“.

- Na mestu današnje pijace nekada je bila prava močvara. Ignjat Bajloni je doprineo da se taj prostor sredi i negde između dva rata dobili smo „kvantaš“, gde se roba prodavala na veliko. Posle Drugog svetskog rata na Bajloniju se počelo prodavati i na malo i tada je pijaca dobila ime „Skadarlija“, koje ni posle 60 godina niko ne koristi - priča jedan od najdugovečnijih Dorćolaca Dimitrije Marković koji je, kako kaže, „video svaki pijačni dan na Bajloniju“.

Najveća beogradska pijaca dobila je ime po predratnom zadužbinaru Vlajku Kaleniću. Izgrađena je 1926. godine na Kalenića guvnu, nakon što je beogradski bogataš čitavo svoje imanje ostavio u dobrotvorne svrhe. Ova se pijaca nalazi na najmanjoj beogradskoj opštini, ali je proslavila ime čoveka koji je za nju zaslužan daleko preko granica Vračara.

- Ako su pijace duša Beograda, a jesu, Kalenić je centar duše i centar naših gastronomskih potreba - kaže Miloš Teodorović.

Zvezdarska pijaca ime po kojem je daleko poznatija duguje Cvetkovoj mehani. Tridesetih godina prošlog veka, kada je pijaca otvorena, čitav deo grada oko ove mehane Beograđani su zvali „oko Cvetka“, a propao je čak i pokušaj da se tadašnja istočna periferija Beograda nazove po kralju Petru drugom. Danas Zvezdara nije periferija, njeni su žitelji ponosni Zvezdarci, ali pijaca će verovatno zauvek nositi ime slavnog mehandžije Cvetka Jovanovića.

Beograd ima i kutak u kome i građanin bez ikakvih zasluga može da kaže da je bar privremeno „ovenčan“. Zeleni venac je verovatno jedna od najstarijih pijaca na Balkanu, jer se njegovo ime pominje još od 1847. godine. Na mestu sadašnje pijace nekada se nalazilo omiljeno izletište Beograđana. Prikladno, jer je odlazak na pijacu Zeleni venac i danas prepodnevni vikend „izlet“ za mnoge naše sugrađane.

- Zeleni venac je raskrsnica sega i svačega u Beogradu, pa nije čudno što se na njemu prodaje sve i svašta - primećuje Teodorović.

„Smederevski Đeram“ u govoru Beograđana izgubio je pridev, ali Smederevci se ne ljute i još snabdevaju pijacu koja je imenovana po trošarini koja se nekada nalazila gde i pijaca, u Bulevaru kralja Aleksandra - nekada Smederevskom putu.

Od Palilulske do Zemunske

Skoro sve beogradske pijace nose imena delova grada u kojima se nalaze, ali za razliku od onih najslavnijih nemaju nadimke, pa je njihov spisak Beograd u malom - od Palilulske preko Zemunske do Malomokroluške pijace. Nekolicina njih nosi samoobjašnjavajuća imena, poput Pijace za prodaju starih stvari i robe sa greškom u Rakovici.
- Uglavnom su dobile jednostavne nazive, po lokaciji gde su smeštene, a trebalo bi da imaju poetičnija imena. Možda bi se mogao organizovati konkurs, pa da građani biraju kako će im se pijace zvati. Verujem da bi izbor bio zanimljiv - kaže Miloš Teodorović.

blic

„Kraljica pijaca“

Prema nekim saznanjima „Zeleni venac“ je jedna od najstarijih pijaca na Balkanu. Pominje se 1885. godine, kada je Uprava varoši Beograda rešila da u gradu bude sedam stalnih fijakerskih stanica među kojima i jedna na ovoj pijaci.



- Na mestu današnje pijace početkom 19. veka nalazilo se omiljeno izletište Beograđana, kafana “Manojlova bašta” uz jezerce puno pataka. Kasnije, kada je prokopan kanal za odvodnjavnje počelo je i uređenje ovog dela Beograda. Pijaca na Zelenom vencu pominje se još 1847. godine – nastavlja Ljubica Ćorović.

Prva skupština piljara Srbije održana je baš na „Zelenom vencu“ 1918. godine. Dve godine kasnije na ovom mestu izgrađena je tržnica, za ondašnje vreme izuzetno moderna, pa ju je narod čak prozvao „kraljicom“ pijaca. Tezge su bile od drvene građe, pravili su ih sami prodavci. Roba se dopremala većinom zaprežnim kolima, a po neki prevoznik koji je imao kamion vršio je prevoz za više prodavaca. Pijaca je obuhvatala veći prostor nego sada, a on je zahvatao i površine današnje autobuske stanice gradskog prevoza. Pijaca Zeleni venac je svojim arhitektonskim rešenjem jedinstvena pijaca u Srbiji i kao takva je stavljena pod zaštitu države kao kulturni spomenik.

„Kalenića guvno“

Jedna od najvećih beogradskih pijaca, „Kalenić“, smeštena je u središtu najmanje gradske opštine Vračar. Izgrađena je 1926. godine na „Kalenića guvnu“, jednom od brojnih zadužbina predratnog beogradskog bogataša i dobrotvora Vlajka Kalenića.

- Početkom dvadesetog veka vladao je drugačiji moral i način života nego danas. Vlajko Kalenić jeste bio imućan, ali i veoma skroman, radan čovek koji je veći deo svog imanja zaveštao svome otečestvu. Nakon njegove smrti, na delu njegove zemlje, Kalenića guvnu, izgradjena je pijaca – priča Ćorović.

Vlajko Kalenić je imanje nasledio od svog oca, papudžije po zanimanju. Kao vlasnik velikog imanja na tadašnjoj beogradskoj periferiji, svu svoju imovinu zaveštao je 1907. godine u dobrotvorne svrhe, a nakon njegove smrti formiran je „Fond Vlajka Kalenića, obućara i ekonoma iz Beograda“. Sredstva su davana kao pomoć siromašnim učenicima, humanitarim i kulturnim društvima. I danas se održala tradicija da se prodajno mesto na pijaci „Kalenić“ prenosi sa oca na sina.

„Kotež kralja Petra II“

Kraj „oko Cvetka“ je naziv jednog dela Zvezdare, čije ime potiče od „Cvetkove mehane“, odnosno „Cvetkove pijace” nazvane po preduzetniku Cvetku Jovanoviću. Stara „Cvetkova pijaca” nalazila se na kraju Ulice gospodara Vučića. Na malom platou bila je postavljena zelena pijaca sa tezgama i barakama, a u blizini se nalazila i stočna pijaca. Pijaca je radila tokom celog dana i imala je stalne i sezonske piljare. Pored nje se nalazila i narodna kuhinja. Držali su je dalji rođaci „gazda Cvetka” a bila je čuvena po ovčijem kiselom mleku, čiju su recepturu ljubomorno skrivali. Tih tridesetih godina 20. veka, područje „oko Cvetka” bilo je na dalekoj, istočnoj periferiji Beograda i uprkos pokušajima da se kraj preimenuje u „Kotež kralja Petra II“, u narodu je sačuvano Cvetkovo ime.

Beogradsko naselje Đeram, ili još Smederevski Đeram, nazvano je po trošarinskoj stanici na Smederevskom putu, današnjoj ulici Bulevar kralja Aleksandra. Nešto kasnije, na tom mestu otvorena je pijaca istog imena. Pored ovih, u gradu ima još oko dvadesetak pijaca koje su imena dobijale uglavnom po opštini ili delu grada gde se nalaze poput: „Palilulske“ ili „Zemunske pijace“, „Pijace Banjica“…

webnovinar04.wordpress.com

Kalemegdan, telefonska govornica umesto mobilnog

Knez Mihajlova

Knez Mihailova, bašta kafane Kolarac

Knez Mihailova, u pasažu prema Obilićevom vencu

Knez Mihailova, ekspres restoran Zagreb

Knez Mihajlova

1690.

1720-MateusZojter-Perspektiva


Beograd 1720. Mateus Zojter. Prikaz donjeg dela mape.
Izvor: Digitalna Narodna biblioteka Srbije
Interesantne stvari koje se mogu videti sa ove slike:

- Veliki usek sa leve strane mosta preko Save (otprilike u ravni Pariske ulice?)
- Most preko Save
- Most preko Dunava
- Dva velika ratna ostrva, Veliki (levi) i Mali (desni) Galijaš, koja su danas stopljena u jedno ostrvo, sa kanalom Galijaš u sredini.

Najpre selo na obodu Beograda, ali zahvaljujući tome što je knezu Milošu izgledala pitomije od dunavskog pristaništa, postaje varoš i trgovački centar. Sto godina kasnije, u Savamali se slabo trguje, ali je "saobraćajno srce" modernog Beograda.

“…Nekada je Savamala bilo selo van Beograda, koje je imalo i svoj seoski zapis na onoj pijaci pred Bajlonovom pivarom. Tu se je o Markovdanu igralo kolo i održavao se vašar, na koji su mnogi Beograđani, pa i sam knez Miloš, odlazili. Docnije je knez Miloš raselio Savamalu i naselio njene stanovnike u današnjoj Paliluli, gde se i danas Markovdan slavi kao stara slava Savamalaca…” (B. Nušić)

Naziv ovog dela Beograda dolazi od imena reke Sava i reči “mahala”, uglavnom sažete “ma(‘a)la” na srpskom, jedne od turskih reči za mala naselja ili blokove kuća. Ušuškana između reke Save i Kalemegdanske tvrđave i naselja Kosančićev venac, Savamala svoju priču počinje u davno tursko doba.



Prvi srpski ustanak propada i Turci ponovo zauzimaju Beograd, a za beogradskog vezira dolazi Marašli Ali-paša. Ipak, Srbi “ne miruju”, pa, samo dve godine nakon sloma Prvog, počinje Drugi srpski ustanak, koji predvodi Miloš Obrenović. On 25. oktobra 1815. godine sa Marašli Ali-pašom potpisuje “ferman” o mešovitoj srpsko-turskoj upravi u Smederevskom sandžaku. Uz taj, Miloš sa Marašlijem sklapa i zanimljiv usmeni dogovor.

PRISTANIŠTE NA POKLON

Stara Savamala prositre se od Varoš kapije ka savskoj padini, Karađorđevom ulicom, Nemanjinom do Miloša Velikog, celom donjom stranom iste do kafane “Tri ključa”, zatim Abadžijskom čaršijom, pa Balkanskom, Prizrenskom do kafane “Zlatno burence” i Kosmajskom do Pop-Lukine ulice. Deo od Sava-kapije do kafane “Tri ključa” uglavnom je prekriven livadama i pašnjacima. Ovaj prostor naseljen je sa svega 150 kućeraka, u kojima žive begunci iz Bugarske i Mađarske, bosanski lađari i srpski Cigani.



Dogovorom sa Marašli Ali-pašom, Miloš Obrenović ovaj prostor dobija – na poklon. Savska obala mu se čini pitomijom od dunavske, pa odlučuje da pristanište premesti ovde i razvije trgovački deo grada. Zato naređuje da oni koji žele da se bave trgovinom na savskoj obali moraju ovde i da se nastane. Oni koji žive u Savamali mogu, umesto kućeraka, da podignu pristojne kuće i radnje, a da za to besplatno poseku svako drvo iz šuma oko Beograda.

Upravnik policije Cvetko Rajović sprovodi kneževu naredbu u delo, i o tome ga izveštava 11. februara 1834:

“Objavio sam u soglasiju suda ovdašnjeg žiteljima savamalskim da se odande sele i sojedine novo naselenije njihovo sa Palilulom, gdi ćemo u dogovoru suda ovog izići, razmeriti novim naseljenicima udobna i potrebna mesta po moguće lepo ustrojenom pravilu, o čemu ćemo pre izvršenja Vašoj Svetlosti ponizno donesenije učiniti na milostivije odobrenje”.

Međutim, Savamalci ne žele da se isele i vrlo ljute kneza Miloša. Već je i 1835. godina počela, a Savamala još nije raseljena. Knežev lični lekar Vartolomej Kunibert pripoveda da knez naređuje da se Mahala sruši za jedan dan.

“U tom smislu se njegovi momci pridružiše Savamalcima, te pesnicama i petama sravniše sa zemljom za nekoliko časova ove straćare, ispletene od pruća i izlepljane zemljom. Njihovi vlasnici su prešli u nove kuće u Paliluli, ponevši sa sobom nešto od nameštaja. U podne istoga dana Savamala je predstavljala gomilu truleži i razvalina. A potpaljena vatra uništila je, i poslednje ostatke…”.

SRPSKA BOEMSKA I TRGOVAČKA VAROŠ

Posle nasilnog iseljenja, knez Miloš počinje da gradi Srpsku varoš. O trošku države gradi se ukupno 46 dućana, koji se besplatno nude trgovcima. Ipak, oni ne žele da se sele na reku, pravdaju se da im je to “jako udaljeno od pazara”. Knez preti da će im zatvoriti dućane u Varoši i ostaviti ih da gladuju, pa nevoljno pristaju. Srpska varoš se budi…

Knez ovde podiže park i Konak za svoje sinove, Veliku kasarnu (ovde će 1920. godine zasedati Ustavotvorna skupština) Šivaru, Đum-rukanu na Savi i Veliku pivaru (a ovde je 1858. godine zasedala Svetoandrejska skupština). Prvi put u istoriji, varoš se pomera na savsku padinu.



Centar Savamale sada su ulice Bosanska (Gavrila Principa), Sarajevska i Karađorđeva. Osim trgovine, ovde se rascvetao i kafanski život, pa ulice krase kafane: “Čokot”, “Deligrad”, “Kragujevac”, “Venecija”, “Liman”, “Bosna”, “Kičevo”, “Bosfor”, “Zlatna lađa”, “Kraljević Marko” i mnoge druge u kojima buja veseo i buran život. Od “Bristola” do blizu “Tri ključa” sve uza Savu je Ciganska bara, koju jedan duhoviti Savamalac zove Barom Venecijom.



VOZ JE STIGAO U BEOGRAD

Ipak, Bara Venecija se mora nasuti, a kompletan ovdašnji močvarni prostor se isušuje. Železnička stanica završena je 1884. godine, a nedaleko od nje i prvi železnički most na Savi. Osim vozova, železničkim šinama stiže i razvoj i napredak, pa se podižu i nove državne zgrade, poput Državnog saveta, odnosno Narodne skupštine (ugao Kneza Miloša i Kraljice Natalije).

Osim železničke, kreće i tramvajska pruga, koja povezuje Železničku stanicu sa Zapadnim Vračarom i Slavijom. Već je 1895, Beograd se uveliko razvija, pa u savamalskom hotelu “Bosna” dobija i beogradsku berzu. Savska čaršija postaje najvažniji činilac u trgovinskom centru ovdašnje Srbije.



Naravno, sada svim uspešnim trgovcima Savamala služi “za početak”. Kako se ko obogati, odlazi u neki otmeniji kraj, a na njegovo mesto dolazi drugi “novajlija” koji ovde započinje svoj beogradski život. Ipak, jedan čovek se obogatio, ali ipak neće da se seli u centar, nego će centar doseliti ovamo. Luka Ćelović – Trebinjac.

Počeo je kao šegrt, pa napredovao do kalfe, sve vreme vredno radeći i štedeći. Sada, kada je dovoljno zaradio, Trebinjac kupuje slobodne placeve i finansira gradnju velelepnih objekata oko Karađorđeve ulice.

GDE JE DANAS SAVAMALA



Skoro sto godina kasnije, Mahala na Savi je praktično neprepoznatljiva. Osim Karađorđeve ulice i centralnog dela Savamale, u ostalim delovima su podignute stambene zgrade, kuće ili komercijalni objekti. Takođe, zbog relativno niskog položaja u odnosu na reku Savu i nedostatka bilo kakve zaštite, Savamala je jedini deo u centru Beograda koji bude pod vodom onda kada je vodostaj Save visok. Bila je skoro potpuno poplavljena 1984. i tokom velikih poplava 2006. godine.

Iako danas više nije trgovački, Savamala je saobraćajni centar Beograda. Kroz nju prolazi Karađorđeva ulica, dva mosta preko Save, a u okviru nje su i glavna autobuska i železnička stanica.



Telegraf