Patrijaršija



Zgrada Patrijaršije građena je od 1932. do 1935. po projektu ruskog arhitekte Viktora Lukomskog u duhu arhitekture akademizma, odnosno akademizirane varijante srpsko-vizantijskog stila.
Simbolizuje ustaljivanje upravnog crkvenog centra u Beogradu, nakon dužeg perioda kada se on nalazio unutar državnih granica Turske, odnosno Austro-Ugarske. Podizanje Patrijaršije koincidira sa periodom podizanja monumentalne crkve Svetog Marka i pripremama za podizanje crkve Svetog Save.

Svetosavska 22



U Zemunu. Sagrađena je 1907-9. kao Dom srpske pravoslavne Crkvene opštine i škola u Donjem gradu Zemuna po projektu arh. Kosta Atanackovića-Stanišića. Zgrada je podignuta na mestu gde su bile Stara konfesiona škola iz XVIII veka i nekadašnja gostionica "Kod kneza Miloša".

Knez Mihailova 47



Zadužbina Nikole Spasića podignuta je 1930. godine kao trgovačko-stambena četvorospratnica, po projektu arhitekte Josifa Najmana, u duhu akademizma.
Fasada zgrade je ukrašena skulpturama koje simbolizuju industriju i trgovinu. Postavljene su u timpanonu nad centralnim delom fasade, a delo su vajara Dragomira Arambašića. Osim toga, postoje i četiri grupne i dve pojedinačne dečije figure postavljene naizmenično nad centralnim i bočnim fasadama, rad vajara Živojina Lukića.

Угао Краља Милана и Масарикове, 1930. и 2011.

Beograđanka

Bioskop Slavija

Cvetni trg

Poslastičarnica

Karte za Fest

Krovovi

Mala Madera

Orač

Šarlo Akrobata - SKC

Sve je počelo kada su Danci tridesetih godina prošlog veka, preko Crnog mora i Dunava, u grad stigli brodom „Sithaven“ i započeli nasipanje novog dela grada. U to, nešto romantičnije vreme, na mestu današnjeg restorana „Ušće“, postojala je kafana „Nica“ po kojoj je i prva peščana plaža u gradu dobila ime.

Nakon oslobođenja u Drugom svetskom ratu „Nica” je bila svakog leta omiljeno mesto za odmor Beograđana. Na ovoj plaži vikendom je znalo da se okupi i do 100.000 Beograđana! Plaža je, inače, imala ljuljaške, ringišpil, kao i kabine za presvlačenje, a dečaci su do mraka igrali žmurke i šuge. Najhrabriji, uprkos zabranama, skakali su sa tek izgrađenih delova mosta pravo u reku.

Jednog avgusta sedamdesetih godina prošlog veka, peščana plaža je izbetonirana. Sava je, u međuvremenu, postala vrlo zagađena i ne baš preporučljiva za kupanje.
Novobeogradski momci spas od vrućina tada traže u tzv. barama, močvarnom delu Novog Beograda koji se prostirao od današnjeg Merkatora pa do Sava centra. Izgradnjom Novog Beograda i ta zabava je ukinuta, a Beograđani otad sve više posećuju i danas glavne gradske plaže - Lido i Adu Ciganliju.

Žene su kostimima pokrivale veći deo tela



- Muške kupaće gaćice zakopčavale su se dugmićima, koji su znali da iznevere pri izlasku iz vode, a Beograđanke su se odlučivale za šareno štampano platno. Uglavnom su pokrivale veći deo svog tela, a one smelije u donjem delu kupaćeg imale su nešto nalik suknjici.

Slavija je nekada bila lovište divljih pataka i raznih ptica



Najpoznatiji kružni tok u Beogradu, Slavija, svašta pamti u svojoj dugoj istoriji: jata divljih pataka i drugih ptica, beli „porše” čuvenog beogradskog fantoma iz osamdesetih godina prošlog veka, prvi sunčani sat...


Slavija je ime dobila po istoimenoj kafani koja se nalazila na mestu nekadašnjeg bioskopa „Slavija”, a danas je tu Parking servis. Posle Drugog svetskog rata Slavija je preimenovana u Trg Dimitrija Tucovića, a komunisti su posmrtne ostatke Tucovića premestili ispod Slavije i na centru kružnog toka postavili bistu u čast začetnika socijaldemokratske stranke i osnivača „Borbe“. Posle petooktobarskih promena, trgu je vraćeno staro ime - Slavija.

Nekada je Slavija bila najobičnije lovište divljih pataka i drugih ptica.



Ceo plac današnjeg trga, zajedno sa nenaseljenim imanjem koje se izdizalo iznad njega, 1878. godine kupio je Škotlanđanin Fransis Makenzi. On je dobro zaradio na ovom poslu jer je kasnije prodavao izdeljene parcele Beograđanima uz uslov da na njima grade objekte isključivo od čvrste građe.
Ubrzo je izgradio Salu mira, koja će vremenom postati Socijalistički dom, a potom i kafanu „Slavija“. Iako su uočavali razliku između Škotske i Engleske, ovaj kraj sugrađani su, valjda Makenziju u inat, nazvali Englezovac.

Negde pred rat veletrgovac Vlada Mitić odlučio je da u blizini popularne kafane sagradi poveću zgradu robne kuće. Međutim, bi rat, dođoše komunisti i uzeše mu plac na kome je već bio iskopan temelj. Za tu legendarnu rupu pričalo se svašta: da je tu nekada bio rudnik zlata, ali i da su tu počinjali neki tajnoviti podzemni partizanski prolazi. Onda je početkom osamdesetih gradska vlast odlučila da rupu zatrpa i podigne park bez drveća kako hlad ne bi zaklanjao novi sunčani sat na njegovom dnu. Sat je 1992. demontiran zbog polaganja kamena temeljca piramidalne Dafiment banke.
Prilikom polaganja temeljca vlasnica Dafina Milanović ubacila je u rupu, za sreću, neku hiljadu nemačkih maraka. Ipak, banka je propala, zgrada nikada nije napravljena, a ovaj prostor i dalje je popularna Mitićeva rupa.



24sata.

Beograd je zaista lep - uživajte u video šetnji srpskom prestonicom, napravljenoj od 20.000 božanstvenih slika.

Dva sveta na 167 stepenika

Najduže stepenište u prestonici spaja Banovo brdo i Čukaričku padinu, Lazarevački drum i Kijevsku ulicu



NAJVEĆE stepenište u Beogradu, pravi gorostas među sličnim pešačkim saobraćajnicama u prestonici, spaja Čukaričku padinu i Banovo brdo i ima čak 167 stepenika!



Ovom trasom svakodnevno prolaze stotine ljudi, jednima je oronulo i zaraslo u šiblje, drugi pak smatraju da mu flora daje „poseban šmek“, da je dobro za zdravlje i prijateljstva.

U podnožju ove betonske građevine, na Lazarevačkom putu koja pripada Čukaričkoj padini, kreće uspon kroz „prašumu“. Osim što povezuje ljude decenijama, ono pruža utočište biljkama i životinjama. Sa obe strane plavih gvozdenih ograda nastanili se bagremi, trnjine...

REKORD NA OSTRVU SVETA JELENA
JAKOBOVE stube sa 699 stepenika se nalaze u gradu Džejmstaun na ostrvu Sveta Jelena u južnom Atlantskom okeanu i zvanično su najduže na svetu. Ova turistička atrakcija izgrađena je još 1829. godine, kako bi spojile tvrđavu na brdu sa naseljenim delom mesta.

- Ovo je prava oaza. Volim ujutru da čujem cvrkut ptica i prija mi ovo zelenilo na koje gleda moja terasa - kaže Velimir Pilipović, stanar zgrade smeštene tik uz visoke stepenice na adresi Lazarevački drum 11. - Popravljaju ih i održavaju, tako da ne mogu da se požalim. Po mom mišljenju u dobrom su stanju, kao i ove tri ulične svetiljke koje se vide sa mog prozora i koje osvetljavaju put noću.

Pilipovićev komšija ima drukčije mišljenje o gazištu na čijim zidovima su ispisani mnogobrojni grafiti.

- Njima se penjem i silazim već 20 godina. Ovde ne postoje neka posebna okupljanja, osim kad su izbori. Tada ga malo površinski doteraju, pa stepenice ubrzo opet počnu da se lome i propadaju - kaže Živojin Popović, žitelj Čukaričke padine.


PADINA SA JOŠ DVE “PENjALICE“
PORED zvanično najdužeg stepeništa, u neposrednoj blizini nalaze se još dve spiralne „penjalice“. Njihovih po 90 stepenika skraćuju put i olakšavaju život meštanima, koji ne moraju da idu od Čukaričke padine do Banovog brda, i obrnuto, zaobilaznim putem.

Gvozdene „ruke“ ove betonske krivudave staze predstavljaju oslonac umornim putnicima.

Svega dva minuta je potrebno za silazak niz ovu pešačku saobraćajnicu, ali penjanje na vrh zadaje muku i zahteva barem duplo više vremena.

- Obično se odmaram na pola stepeništa, pa nastavim dalji put. Makar jednom dnevno, dobro je za kondiciju - dodaje Pilipović.

Osim što održava zdravlje, čuva i prijateljstva. Dve devojčice, koje pohađaju šesti razred u OŠ „Filip Kljajić Fića“, spaja upravo ovih 167 stepenika.

- Padina i Brdo su kao dva sveta, ovde kod nas je sve mirno i tiho, dok je gore veća gužva i ljudi su nervozniji nego kod mene u kraju - konstatuje Sara koja će ove godine sa drugaricom Natalijom upisati šesti razred.

Balkanska ulica nekad.

Terazijska česma.

Kalemegdan.

Beograđanka.