Od Gnjilana, gde je rođena, do Aranđelovca, Gornjeg Milanovca, Beograda, Niša, Šapca, pa opet Beograda… Od „Laže i paralaže” u školskim danima, pa do Dorine u „Tartifu”, Nastasje Filipovne u „Idiotu”, baronice Kasteli u „Gospodi Glembajevima”, Vasilise u „Na dnu”, Generalice u „Večeras improvizujemo”, Glorije u „Gloriji”, Petrunjele u „Dundu Maroju”, pa do učiteljice u „Sedam i po”… I do glumice veka… Mira Stupica 17. avgusta napunila je 90 godina. U svom malom stanu, gde joj je sve nadohvat ruke, „jer tako treba da bude u devedesetoj”, na Dorćolu, pod svetlošću lampe, uživa u svojoj tišini, svojim knjigama, novinama… Sa omehom se vraća u dane detinjstva, dane kada je prvi put osetila pozorište.



Prvi vrisak


— Kada sam ja bila dete, bilo je vreme tišine, nije bilo rata. Bilo je to vreme strašne skromnosti. Ja se sećam svake svoje šetnje s mamom i tatom. Za mene je bila divna stvar to što nisam ostala kod kuće sa ženom nego sa mamom i tatom išla u prirodu. Pa srećemo neke ljude, pa me ti ljudi pomiluju po kosi, a ja sam znala ko su ti ljudi. Tako se polako otvarao svet preda mnom. I tako sam znala gde mi je mesto. Znala sam da sam mala, da sam niko. I da ću jednog dana postati neko, prema nekom uzoru od tih maminih i tatinih prijatelja, ili njihove već odrasle dece. I jesam ostvarila taj svoj uzor… A kako sam znala da sam velika? Pa nisam. Jer uvek sam imala velike ispred sebe. Velikane sam imala u životu. Bežala sam iz škole na mamin užas, i išla sam po gradu da gledam ljude, da u pozorištu gledam predstave. Pozorište je za mene uvek bilo nešto fenomenalno. Imala sam četiri godine kada me je mama prvi put odvela u pozorište. Svima sam pokvarila predstavu „Boj na Kosovu”, jer kada su ubili glavnog junaka Miloša Obilića, ja sam skočila i vrisnula. Bio je to moj prvi susret s pozorištem i nikada se više od njega nisam odvojila.

Muškarci



1955.
Njena najveća ljubav Bojan Stupica

— Više nisam ono što sam bila. To je normalno, u prirodi je čoveka da gubi sebe samog. Ali ako je svestan toga, ako zna to i prati to, i prema tome se ponaša, onda je to pristojno, može da se podnese. U starosti ima teških stvari koje se mogu podnositi. I fizičke i one druge. Što duže živiš, sve više gubiš ono što voliš i one koje voliš. To su strašni životni udari. Ali ja imam tu radost da sam toga svesna, da to vidim i da se u skladu s tim ponašam. Ne, ne nedostaje mi pozorište. Imam takvu, prilagodljivu prirodu. Tako je kako je. Poslednja uloga je bila filmska, ali ja sam već tu izgubila svoje oružje, nisam tom ulogom bila zadovoljna. Nestalo je moje glumačko oružje. Nestala je moja dubina. Nestalo je ono ne biti banalan, ne biti jeftin, biti izuzetan. A ja više nisam mogla da budem izuzetna.
— Prošla sam i gora vremena. Prošla sam mnogo groznih vremena. Imala sam sreću što ona prolaze i što ih zaboravljamo, pa su stizala nova, druga, bolja. Pa opet dođe neko čudno vreme. Kao da se smenjuju lepo i ružno, stalno. Ne možete da mislite da je sada najgore, ja znam bolje. Meni je devedeset.
Ali vaša lepota nije nestala ni u devedesetoj.


— Ma nemoj! Lepota je teška ponekad. Nije mi to bilo mnogo važno. Zahvalila sam prirodi što imam takve osobine, ženske, dobre, lepe. Nekada je bilo to naporno podnositi jer je muška okolina bila preaktivna. Morala sam da pazim da budem pristojna, da ne budem vulgarna, prosta. Morala sam vešto da baratam tim stvarima. Bila sam svesna da sam bila lepa. Možda ne toliko lepa koliko zanimljiva za ljude. To je fino, ali treba znati rukovati time. Uvek sam se bojala da ne povredim muškarce u odbijanju. Dovoljno je što je odbijen.
Na pitanje jesu li nju muškarci povređivali, ko iz topa odgovara:
— Nikad!
Milivoje Mavid Popović, zavodnik i plejboj, Bojan Stupica, najveći pozorišni velikan, Cvijetin Mijatović, predsednik Predsedništva SFRJ, bili su njeni muževi. I ko zna koliko je još njih uzdisalo za njom dok su je gledali na daskama, na filmu…
— Ma sami su se vrteli, moje je bilo samo da ih smirim.
A najlepše se udvarao Bojan Stupica.
— Samo Bojan. On je bio jedini, najveći, najbolji, najdublji, najinteresantniji. Brak s Cvijetinom bio je moj beg… Znala sam da moram da radim mnogo i da nemam vremena za ljubav. Ali on je bio gospodin čovek, jedno divno biće. On je voleo Bojana, bili su prijatelji. Njegova žena je mene volela. Kada je ona umrla, mi smo bili prijatelji koji su se sastavili u istoj boli. Oboje smo bili u istom psihološkom stanju zbog gubitka voljenog bića.

A ovako je Mira Stupica pisala o Bojanu u svojoj knjizi “Šaka soli”.

— Godina je 1954. Železnička stanica, ispraćaj Bojana na lečenje od alkoholizma u Švajcarsku. Bojan dobro pod gasom. Ćuti, ubilački me gleda. Molim šapatom konduktera da ga pripazi, da mu ne dâ da pije. Bojan se penje bez pozdrava… Držeći se za šipku, naglo se okrete i iz sve snage me ošamari.
Na VMA, 1970, kad sam odlazila, okrenula sam se kod vrata da mu po običaju pošaljem poljubac. Mahnuo mi je i umorno doviknuo: „Uklonite tog velikog anđela što stoji tamo!” To su bile poslednje reči koje sam čula od mog Bojana.

Brat Bora



— Bora. Moje srce, moja ljubav. Neće više da glumi. Pa i šta će! Osamdeset četvrta mu je. I ja sam prestala u tim godinama. Trebalo je i ranije. Nisam više bila ona Mira. Nisam više sebi bila dobra. Moji su kriterijumi oštri, ali više nisam ni za čije kriterijume bila dobra. Prošlo je moje. A Bora se nije dao. Bio je svoj oduvek. Bojao se da ga ne iskritikujem previše, i nikada nisam prelazila meru. Rastao je on kao glumac bez mene. Nije bilo previše mog uticaja. Znala sam da ne treba mnogo da utičem. Kada je poželeo da bude glumac, bila sam za to i tu sam mu pomogla, ali posle toga je ostao sam i bilo je dobro. Pratila sam ga, kao i on mene. Ali bili smo vrlo otvoreni jedno prema drugome. Kratko kažemo, ne davimo!

Šta biste danas mladim glumicama rekli?
— Ništa. Ne bih im rekla ništa. Ne bi mi vredelo ništa. Ja za njih nisam autoritet. Oni ne znaju ništa o meni. Sigurna sam. Ja sam znala o starijim glumicama sve. Ja sam Žanku vratila u pozorište. Kada sam slavila svoj veliki ljubilej, šest decenija rada, pred prepunim pozorištem, izašla sam i rekla: „Molim vas, zaćutite za trenutak. Hvala vam, ali ja nisam najveća ovde. Najveća koja je hodala ovim teatrom bila je Žanka Stokić.” Svi su najpre zanemeli, dok nisu shvatili šta sam rekla. I onda se prolomio aplauz. Jedva su se zaustavili. To je bio Žankin povratak u pozorište. Nju, koja je samo igrala, igrala, igrala, svaki dan, e nju su optužili da je s Nemcima… I oduzeli joj sve… Bojan i ja smo je posetili jedne večeri. Bila je tako slaba, bolesna i sama. A sutradan je Bojan otišao pravo „gore” i tražio da vrate Žanku. Ona je bila toliko srećna kad smo joj to rekli. I zamislite, tog dana je umrla, divna Žanka. Ali ja sam je vratila. Sada su svi presrećni kada dobiju nagradu „Žanka”, nagradu najveće među nama.

— Knjiga je za mene bila najveća stvar u životu. Oduvek po ceo dan čitam knjige. Svaki dan. Televizija? Evo, imam televizor, dobar je. Najbolji kad ćuti. Mada gledam vesti… Ti sve ovo snimaš sada, jelda? Pa ćeš da daš da se štampa kad ja umrem, znam te… To ćeš da uradiš. Ali najvažnije mi je da staviš u tekst ono što su o meni drugi rekli… Slušaj, evo, šta ćeš bolje od ovoga da staviš:
— Marija Crnobori: „U našoj generaciji nitko nije imao to bogatstvo u smijehu i osmjehu. Ozarila je Mira mnoga srca. Toliko nijansi u tom napuklom glasu nisam ni od koga čula. Lucijeta u ’Ribarskim svađama’ je imala sreće da dobije taj glas. Plamen je oko nje vitlao. Tako toplog ženskog šarma imala je samo njena Petrunjela. A Njegina u ’Talentima’… Morala sam pustiti suze neka teku, morala sam pustiti svoje srce, njenom srcu…”

Prijatelji




— Da, Marija Crnobori… Svaki dan se čujemo. Svaki dan razgovaramo. Nas dve smo bile velike glumice, a nikada nismo bile rivalke. Uvek smo bile i ostale najbolje prijateljice. I dan-danas smo. Ona je imala naklonost uprave, ja Bojanovu naklonost, ali nam to nije smetalo. Odemo u ćošak i za svoj groš pričamo, nije nas bilo briga. I dan-danas je tako. Svaki dan se čujemo, ona meni javi kad čuje za neki dobar lek za mozak, ili ja njoj. Eh, pusti mozak, šta je sve pretrpeo… Koliko je on samo pretovario preko glave… Slušaj dalje šta priča Mija Aleksić: „Čime je tako brzo osvajala publiku? Svim. Bila je lepa, neverovatno talentovana, a imala je poseben šarm. Ima lepih ljudi, ali bez šarma. I đavo je jedan veliki, veliki vrag, i kao glumica, i kao žena, veliki đavo…”
— Pazi Ljubu Tadića: „Ona je kao struna. Ne može da se objasni to što kod nje treperi. Činilo se da ima ogromnu sigurnost na sceni. Ali ona je imala i fantastičnu sumnju u to što radi. Ona tako i živi. O sebi i svom radu nikada ne daje konačne ocene...”
— Eto, drage moje kolege…
A onda se samo okrenu, velika Mira, i reče:
— Ajde da zapalimo po jednu, evo ti, zapali. Od devete godine pušim, od svile kukuruza do danas. I tuberkuloza i krvoliptanje i devedeset godina. I evo pušim. Cigareta mi je nabolja prijateljica, ona me sve razume. Pokajala bi se, pokajala bi se da ti je devedeset. Treba preživeti sve što sam ja izgubila. Ne umem da ti opišem kako sam to preživela. Pokušavam da zadržim taj blok muke samo za sebe. To je užas. Moj Bojan, moja ćerka Mina… Moje mnoge kolege koji su otišli. Mnogo ih je otišlo. Ali tu su moji unuci. Medeni. Divni. Moja unuka ima četrdeset, njen sin ima sedam. On je isti ja. Ni na koga ne liči drugog. Fizički ne, ali karakter je ja, potpuno ja. Znala sam i moju ćerku kakva je bila i kakva je njena ćerka. Ali on, on je moj. On je kao ja. Kada se rodio, kada su ga doneli da ga vidim, kada su došli iz Pariza, imao je možda godinu dana. Bilo je tu komšiluka okolo, a on gleda samo ka meni, samo mene hoće. Zgranuli smo se svi. Sada je bio pre neki dan tu…

Što je sladak, što je brbljiv…

Možda bude glumac?
— Ne mora. Mnogo je „obavezno” biti glumac. Žao mi je glumaca… Evo čitam po novinama, sve čitam. U ovom svom mraku i laganom padu, srećna sam što mogu da čitam. A oči mi se sve više muče, umaraju se. Prošla sam sve faze svih političara. I vrlo sam ravnodušna. Mada, neki put navijam za nekoga, ali uvek je taj moj najslabiji točak, onaj za koga ja navijam. Zato što su ovi koji su grubi i alavi napred. Čestit i normalan danas je pozadi. Čitam sve o njima, nemam šta drugo ni da radim. I tužna sam, tužna sam što tako ide sve. Žao mi je glumaca. Nemaju ni start, a kamoli kontinuitet. Ovde su nasrnuli na kulturu, na pozorište. Kako mogu tako, to znači da ništa ne znaju o pozorištu. Pozorište mora da radi svaki dan, dan za danom, inače ne postoji. Glumac mora svaki dan da igra, svaki dan… Inače ga nema. Pisac može da piše kod kuće, može gde hoće, i muzičar može kod kuće da stvara, i pevaljka može gde hoće, a njih ima toliko da je to grozota jedna. A glumac može samo danas, sad, samo danas i do kraja veka, samo u pozorištu, svaki dan! E, zato mi je žao glumaca. Nemaju šansu, cele generacije nemaju šansu. Pozorište je na dnu, i tako ga je teško vratiti, ali kada čujem da neko nešto pametno kaže, ja se obradujem. Nisam čovek koji preseca. Ja čekam, čekam, čekam… Čekam da se desi bolje. Pa kada se malo pokrene, ja sve navijam, ajde, ajde. Ja onda ispadnem maltene navijač, optimista… Šta još da ti pričam? Ma ništa. Ništa. Sedi tu i ćuti. Ćuti sa mnom. Jao, kako sam umela nekada divno da pričam. Ajd zapali još jednu, pa idi. Ma šta ću vam ja — baba, a glumica veka. Smešno mi je to sada. Stvarno smešno. I divno.



puls

Miroslava Mira Stupica (Gnjilane, 17. avgust 1923) je srpska filmska, pozorišna i televizijska glumica.


Rođena je kao najstarije dete Radomira Todorovića iz Orašca i Danice rođene Stanišić iz Livna. Njeni roditelji su u to vreme kao profesori gimnazije službovali u Gnjilanu. Porodica se kasnije preselila u Gornji Milanovac gde joj je otac umro 1932. godine. Majka je potom dobila posao u Aranđelovcu gde se porodica preselila. Osim Mire imali su još dva sina koji su umrli kao deca i još najmlađeg, kasnije poznatog glumca Boru Todorovića.

Već kao učenica beogradske Trgovačke akademije glumila je u školskim predstavama.

Bila je prvo udata za glumca Milivoja Popovića Mavida (1909—1994), a potom za Bojana Stupicu. Kao udovica ponovo se udala za Cvijetina Mijatovića, u to doba člana Predsedništva SFRJ. Iz prvog braka ima ćerku Milku-Minu, od koje ima unuku Miu i praunuka Maksima. Sestra je glumca Bore Todorovića, tetka glumcu Srđanu Todoroviću.[2]

Najvažniju ulogu u njenoj karijeri ima stupanje u Jugoslovensko dramsko pozorište i susret sa Bojanom Stupicom koji ima presudan uticaj na sazrevanje njenog glumačkog talenta. Tokom duge karijere ostvarila je brojne antologijske uloge, posebno u delima Šoa, Brehta, Držića, Marinkovića, Pirandela i Kohouta, što joj je donelo brojne nagrade i priznanja (među ostalim i Sedmojulsku nagradu SR Srbije). Ostaće zapažena njena gluma u Gospođi ministarki Branislava Nušića. Igrala je, brojne glavne uloge, i u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Filmsku karijeru je započela u filmu Bakonja fra Brne (1951) F. Hanžekovića. Glavne likove glumila je i u filmovima Jara gospoda (1953), U mreži (1956) B. Stupice, Bila sam jača (1953) G. Gavrina, Stojan Mutikaša (1954) F. Hanžekovića, Delije (1968) M. Popovića, Krvava bajka (1969) T. Jankovića, Doručak sa đavolom (1971) M. Antića i Kako umreti (1972) M. Stamenkovića. Niz uloga odigrala je i na televiziji, gde je posebno zapažena kao Kika Bibić u TV-seriji Bukvar. Dobila je nagradu Dobričin prsten 1981, Statuetu Joakim Vujić 1985, a 2007. Nagradu Pavle Vuisić.


FILMOGRAFIJA

1951. Bakonja fra Brne Maša
1953. Bila sam jača Zora
1953. Jara gospoda Anka
1954. Stojan Mutikaša Anđa
1955. Hanka
1956. U mreži Višnja
1957. Mali čovek Nada
1959. Dundo Maroje Petrunjela

1960.-te
1960. Dan četrnaesti Kristina
1961. Siromašni mali ljudi
1964. Muški izlet
1964. Narodni poslanik Pavka
1966. Pre rata Sarka
1966. Roj Stijanka
1967. Palma među palmama
1967. Noćna kafana
1967. Volite se ljudi
1967. Zabavlja vas Mija Aleksić
1968. Delije
1968. Sunce tuđeg neba Rosa
1968. Krvava bajka
1968. Kalendar Jovana Orlovića Caca
1968. Parničari seljanka
1968. Maksim našeg doba
1969. Krvava bajka
1969. Neka daleka svjetlost
1969. Preko mrtvih Hristina Petrović
1969. TV bukvar Kika Bibić

1970.-te
1970. Mirina TV stupica
1971. Jedan čovek - jedna pesma
1971. Operacija 30 slova
1971. Sve od sebe
1971. Doručak sa đavolom Olga
1972. Slava i san majka
1972. Nesporazum Marta
1972. Ženski razgovori
1972. Zvezde su oči ratnika Nana
1972. Selo bez seljaka
1972. Kako umreti
1973. Samrtno proleće tetka Ema
1973. Težak put
1976. Poseta stare dame
1976. Odluka Dušanka
1977. Zovem se Eli majka

1980.-te
1981. Sedam sekretara SKOJ-a (TV serija)
1982. Španac (TV serija)
1982. Priče preko pune linije Rajna
1982. Sablazan Miloševa majka
1985. Priče iz fabrike Emilija
1987. Ženska priča majka
1989. Ranjenik strina

1990.-te
1990. Gala korisnica: Atelje 212 kroz vekove
1994. Otvorena vrata Kristina Trobozić

2000.-te
2006. Sedam i po učiteljica Milica

2010.-te
2011. Parada baba Olga

DRUGI O MIRI STUPICI

PETAR BANIĆEVIĆ: Zgodna i ženstvena

Ona nikad nije bila površna, a svoj dar je umela majstorski da plasira. Izdvajala se po repertoaru, ali se izdvajala i po mogućnostima. Mira je i vrlo inteligentna, pametna glumica. Izdvajalo ju je i to što je umela da povede igru.... Te scene njene Petrunjele sa Jozom Laurenčićem ostaju u pameti celog života. Ima u njima nešto od definitivne igre — ništa dalje, ni gore ni dole.... Ona je kao jedna struna. Ne može da se objasni to što kod nje treperi. Činilo se da ima ogromnu sigurnost na sceni. Ali ona je imala fantastičnu sumnju u to što radi. To se meni kod nje dopada. Tako i živi. Ona o sebi i o svom radu nikad ne daje konačne ocene. Stalno je u traganju, veliki je istraživač, i sebe, i svoje okoline. Mira Stupica nema razloga da pati što možda svake godine nije odigrala po jednu ulogu. Odigrala je tih nekoliko bisera koji je čine velikom glumicom.

LJUBA TADIĆ: Kao jedna struna

Publika u glumici voli da vidi ženu, to je tačno. Kad smo kao mladi gledali Miru Stupicu u pozorištu, ona se nama užasno dopadala i kao ženka. Nikad nisam sa Mirom igrao, a da me nisu pitali: "Je li ona stvarno tako zgodna i ženstvena privatno kao što je na sceni?" Ona je od onih glumica koje svoju ličnost znaju da pronesu kroz svoje uloge... U onoj "Razmeni" bila je jedna scena u kojoj ja treba da se ljubim s njom. Koliko se sećam, do tada se ni sa jednom glumicom na sceni nisam bio poljubio. Imao sam obzira prema Miri, ali i stidljivosti. Nisam ni znao kako se to izvodi, a trebalo je da se poljubim direktno, bez skrivanja kako se to u pozorištu često radi, u maloj sali gde se sve vidi. Ona me je zgrabila i rekla: "Moraš da se odlučiš — ili će poljupca biti ili ga neće biti." Dograbila me je tu, na rampi, i poljubac je bio možda jači od teksta koji sam govorio.

MARIJA CRNOBORI: Pokaži, mala Mirice

IŠli smo tako jedanput Raša Plaović, Mira Stupica, Branko Pleša, Jova Milićević i ja sa "Kneževnom večeri" iz dela Ive Andrića, koju je uobličio Marko Fotez, u Smedervsku Palanku. Putem smo sreli Cigane s medvedima. Odmah smo izašli iz kola i gledali Cigane i medvede. Ciganin kaže medvedici: "Pokaži mala Radice, pokaži ovoj gospođi kako se šminka lice." Medvedica je stala na zadnje noge i šapama muljala njušku, a mi smo se zabavljali. Činilo nam se da smo negde, u nekoj tački, slični. Došli smo u Palanku, spremili se, našminkali, obukli večernje haljine i odela i pošli na scenu. Mira mi na brzinu šapne: "Pokaži, mala Mirice, pokaži mala Mirice, kako se govore stihovi i proza". Mnogo me je truda stajalo da obuzdam smeh. Hoću da kažem kako je uvek bila puna duha, dosetki, a prebacivala se iz raspoloženja u raspoloženje brzo i do kraja. Shvatila je strahovito brzo svaku režisersku indikaciju. Ali u njoj je čučao i jedan vrag koji ju je gonio na popuštanja. Nije likove uvek sapinjala u njihove okvire, već im je ostavljala na volju da se šire i razmeću, kako je te večeri, kad je imala predstavu, bila raspoložena.

MIJA ALEKSIĆ: Publika je ridala

Često gledamo glumce koji na sceni najiskrenije plaču, a publika ostaje ravnodušna. Lepo im se suze kotrljaju niz obraze, ali osećam da u publici to ne odzvanja. A bivao sam svedok kad je Mira jednim okom, onim koje je skriveno od publike, namigivala na nas partnere, a drugo oko je ovlažila; publika u sali je ridala. Umela je da uveri publiku da je to tako život. Varamo mi publiku kostimom, scenografijom, raznim efektima. Ali veoma su retki glumci koji prevare publiku i glumom svojom. Mira je takav majstor, veliki majstor... Valjda i zbog toga što je bila svesna svoga talenta, ona nije bila ljubomorna ni na koga. Čak je volela glumca koji joj se suprotstavi na sceni, koji poraste do nje. Znam to po sebi...

STEVO ŽIGON: Učiteljica scenskog govora

Godinu ili dve nakon dolaska u Jugoslovensko dramsko — seća se Stevo Žigon — uhvatila me depresija, kriza, osećanje poraza u vezi mog scenskog govora, jer koliko god se trudio, nikako da uklonim slovenački akcenat. I odlučim da više ne mučim ni sebe ni druge, da dignem ruke i vratim se u Ljubljanu. Vidi Mira da nešto nije u redu, pita me, ja joj otvoreno kažem, a ona pobesni: "To baš to, samo to da te istera iz pozorišta! Jesi li poludeo? Rešićemo!" I krenemo, po njenom nalogu, da rešavamo istog dana, posle podne, nakon probe, pa sutra, pa prekosutra, pa tako danima. Reč po reč, rečenicu po rečenicu, sto puta. Mučim se, psujem u sebi, ali ćutim, sramota me od Mire. I rešimo, kao što je obećala. Oslobodim se ja slovenačkog akcenta. Setim se toga svaki put kad igram ili snimam u Sloveniji, jer tamo mi stalno traže i broje srbizme, u rečima i naglascima.

Deo teksta preuzet iz Večernjih novosti

Mira Stupica: Ja odlazim uskoro


Iznenadni susret sa prijateljima u Muzeju Narodnog pozorišta toliko je raznežio legendarnu glumicu Miru Stupicu da nije mogla sakriti svoje suze, a njene reči zvučale su kao oproštaj

Mira Stupica, Foto: Vladimir Šporčić

Kada je prošlog četvrtka sporim korakom dolazila u Narodno pozorište u Beogradu, u kome je igrala tolike godine izgarajući pred publikom i za nju, čuvena srpska glumica Mira Stupica (88) nije ni slutila da će je sačekati iznenađenje. Povod za dolazak u ovu pozorišnu kuću bila je promocija dvanaestog izdanja njene autobiografske knjige Šaka soli, a legendarna umetnica nije želela da odbije ovaj poziv, mada retko kad napušta svoj dom na Čuburi. Neočekivani susret sa dragim prijateljima koji su je sačekali u Muzeju Narodnog pozorišta, koji je i otvorila krajem 2010. godine, a potom i dodela srebrnjaka od strane upravnika Božidara Đurovića, vidno su je potresli. Iako je toliko puta tokom svoje briljantne karijere, kada joj je srce najviše krvarilo zbog gubitka dragih osoba, imala snage da stane na daske koje život znače i pruži maksimum, ovaj put otkrila je najtananije niti svoje duše i nije mogla da sakrije uzburkane emocije.

- Zbunjena sam jer nisam znala da ću sresti toliko dragih ljudi pa ne znam šta da vam kažem. Htela bih mnogo lepih stvari da podelim s vama, ali nekako sam stala i ne mogu, mada starost nije opravdanje za to – rekla je glumica pokazujući na svoje ruke koje su drhtale od ushićenja, a potom je uz kraću pauzu nastavila.


- Knjigu Šaka soli pisala sam pre dvadeset i nešto godina. Ne mogu da kažem kako je odlična, ali to je sigurno dobra knjiga koju je pročitao ogroman broj ljudi od kojih sam dobila samo pohvale. Narodno pozorište ponudilo mi je da je ponovo izdamo i ja sam prihvatila. Večeras su me pozvali na njenu promociju i mislila sam da ću samo potpisivati knjigu nekim klincima, međutim, ovde vidim elitu. Mnogo vam hvala, zbunjena sam, ali i presrećna što sam ovde s vama – istakla je Mira Stupica dok ju je iz publike pažljivo posmatrao njen rođeni brat i glumački bard Bora Todorović (82) koji joj je u životu uvek bio veliki oslonac. S obzirom na to da je duboko zagazila u devetu deceniju, Mira Stupica veoma retko izlazi iz kuće jer je krhkog zdravlja, a najteže joj pada samoća. Slobodno vreme najradije provodi sa starim drugaricama i u društvu ćerke Mine koju je dobila u prvom braku sa glumcem Milivojem Popovićem Mavidom. Od nje ima voljenu unuku Miu i praunuka Maksima koje retko viđa jer žive u inostranstvu. Nakon smrti trećeg supruga, političara Cvijetina Mijatovića 1992. godine, glumica živi sama. Ipak, najradije se priseća vremena provedenog sa svojom najvećom ljubavlju, rediteljem i arhitektom Bojanom Stupicom koji je osnovao Jugoslovensko dramsko pozorište i projektovao Atelje 212, a preminuo je 22. maja 1970. godine. Iako je od njegove smrti prošlo više od četiri decenije, glumačka diva nikada nije prežalila taj bolni gubitak, pa je i na promociji pustila suze na pomen njegovog imena i dela kojim je zadužio našu kulturu. Svesna da je i njen kraj možda blizu, poslednje reči izgovorila je kao mali oproštaj koji je mnoge dirnuo.

- Ne znam kako da vam zahvalim, možda moje suze to mogu. Nisam se nadala ovakvom susretu niti sam znala šta me čeka, ali toliko ste dobri i pažljivi, ličite mi na ljude koje volim i zato vam zahvaljujem. Nikada neću zaboraviti ovaj sastanak s vama, nikada… I molim vas, ja odlazim uskoro, ali znam da ćete me se sećati – rekla je drhtavim glasom ova maestralna umetnica, što je izazvalo veliki aplauz, ali i suze u publici.

Jelena Kulović

Starenje je prirodna pojava.Adaptirala sam se.
Ni kada sam bila mlada, nisam se oslanjala na mladost i lepotu.
Bilo je dobro sto je tu, ali bilo je usputno.
Nesto drugo je bivalo i jeste oslonac.
Izmaglica oko vas kroz koju privlacite publiku,
Neki kazu harizma.

Ima mnogo nas u nama. Itekako ima.
I ne znamo koliko ima.
Svedoci smo kako neke okolnosti, neprilike i strasne situacije
izvuku iz nas ono najgore u nama.
I onda taj najgori u nama napravi puc i nadvlada sve one dobre.

Mnogo stosta me je snalazilo ali je sreca uvek zavisila od mene same.
Kada bi mi se ucinilo da je dobro previse, polako bih se
sama sa sobom spremala za novi udarac, koji je naravno stizao.
Danas kada se osvrnem, vidim da me zivot nije mnogo mazio
ali sam zivot volela.

A sve nagrade, uspesi i neuspesi, srece i nesrece,
sve su to krajputasi
jer tuda negde je prosla moja ljudska i umetnicka sudbina.

Mira Stupica