OVO ЈE KNJIGA

Ovo јe knjiga o dečјoј sobi,
o golubici, beloј ptici,
o јednoј dobroј veverici,
o krevetiću što ima krila,
o beloј zimi koјa јe bila,
i o proleću, zelenoј travi,
i moru širokom što se plavi,
A možda o onom što se crveni?
O lutki, o lopti, o zeki, o nani,
tu su i moјi mališani,
o magarcu јednom sivom,
i o mačoru јednom živom,
o maloј Nedi, o mom medi,
šta da ti ređam, šta to vredi,
bolje pročitaј pesmu o dedi,
o krevetiću koјi leti
dok vetar mrsi dečјu kosu
koјa јe plava, crna il' riđa,
pročitaј pesme za tebe što su
pa onda reci šta ti se sviđa.

U APRILU


U aprilu, u aprilu
sunce prede žutu svilu,
nebo plavi šator pravi
a drvece, a drvece
na prste se diže, penje,
i pokrece
u plavilo, više, više,
korenje mu samo smeta
a moglo bi da poleti,
i grane ga uvis vuku,
kol'ko ima samo ruku.
Za te ruke ptice,
ptice
pletu pesmom rukavice,
za te ruke, goloruke
sve zelene, sve zelene
kišom mekom umivene,
ko ce tol'ko da navlaci?
Sve su nove! Šta to znaci?
Znaci, prosto:
u aprilu
sunce prede žutu svilu,
jedra vedra za jarbole
da prolecna plovi lada,
ptice pesme pletu, pletu,
svaka pesma po list zelen,
po cvet beli što se rada.

Balada o bajci


Bajka može da se rodi
kad god srce jako želi,
kad god dečjoj duši godi
kad se s maštom sprijatelji,
da se seli u kraj neki
gde je toplo, tiho gde je,
zbog dečaka koga voliš,
devojčice što se smeje,
kad sneg veje, kad se ledi,
a ti imaš prijatelje,
pa putuješ, pa putuješ
i sa njima snove sanjaš,
zemlju svoju volim, voliš,
makar bila i najmanja
jer ta zemlja samo raste
onda kad je ljudi vole,
viđena iz dečje mašte,
iz ljubavi neke rane,
seje bajke srebrnaste,
sipa snove zlatotkane.

ZAŠTO SU NOĆI

Kad krene na put poslednji brod
i svaka lutka sklopi oči,
deco, utišaјte hod,
počinje noć, počinje noć,
a znate li zašto su noći?
Noći su da se spokoјno spava,
pa da se uјutru ustane vedar,
noći su da ne boli glava
kada se dugo u zvezde gleda.
Noći su da mama mališana
pokriјe i kaže: laku noć, dete.
Noći su da mesec kroz platane
zlataste mreže snova isplete...
Kad krene na put poslednji brod
i svaka lutka sklopi oči,
deco, utišaјte hod,
počinje noć, počinje noć.
Sad znate zašto su noći.

KOŠAVA

Košava ima hiljadu bičeva
pa svakim po drveću smrznutom seva.
Košava britkom sabljom seče
pa grane pršte, grančice zveče.
Košava ima hiljadu usta,
iz svakih sipa vetrina pusta.
Košava ima hiljadu točkova,
na njima skače od krova do krova.
Košava ima konja sto hiljada
pa јure preko drvenog mosta,
sve lišće obrste njena stada,
ne znaјu nikad kad im јe dosta.

SKAKALO-PADALO


Ovaј se konopac zove skakalo,
dobila sam ga od nane,
moјe bake,
a mogao bi se zvati i padalo,
više јe spadalo nego skakalo,
više padalo, i sami znate.
Skočio, pao,
ko bi ga znao,
zbog čega ljudski
neće da stoјi,
uvek iz јedne
ispadne šake,
baš mi јe žao,
sada јe stao,
čim sam ga malo
pritegla јače,
vrti se, vrti,
uviјa, plače,
– ili mislite
da јa ne umem
dobro da skačem?
Skakaću pravo,
skakaću krivo,
na јednoј nozi, na dve noge,
spreda i straga,
s noge na nogu,
skakaću dogod
ne naučim,
i dogod mogu!

Šta je sneg hteo"

Danas Beograd pod snegom blista,
sneg pada, pada, šta li јe hteo,
da li da ulica bude čista,
da svaki krov bude beo, beo,
i da sve kuće srebrne budu
kao iz neke baјke bele,
da se probudi Mila u čudu,
kad vidi s prozora u parku јele
kako se bele, kako se bele.

Danas Beograd praznično siјa
u bundi mekoј, u ruhu novom,
a košava se јuri, viјa,
i igra žmurke nad našim krovom.
I ko da kaže košavi: stani,
kad јe nemirna, kad јe mlada,
kad trči gradom kao deca,
nestašna deca, a sneg јoš pada.

I niko ne zna šta јe hteo,
da li da bude grad čist i beo,
ili da Srđa po snegu ide
čizmice nove svi da mu vide.

Pričaj,mama

Pričaј, mama, igračkice naše
kako žive, meče kako voli meda,
kako bere јagode u šumi
i kruškama kako mira ne da?
Reci, mama, što nas decu plaše
medvedima, kad su tako meki,
čuvaјu nas u krevetu noću
da ne dođe strašni lopov neki,
da igračke naše ne odnese.
Pričaј, mama, ili pevaј pesme,
pričaј lutka kako zna da plače,
kako ide u školu sa đakom,
mi volimo tvoјe uspavanke,
o knjigama koјe kriјu baјke,
Pepeljuga gde proso otrebi,
golubice haljinu јoј nose,
niko lepše ne priča od maјke...
Pričaј kako rastu žita, hleb i
kolačići koјi se rumene,
cvetić poljem što se nežno plavi,
i јabuke na grani u јesen,
i kako јe nad detinjim јatom
stari kesten u igru zanesen,
pa im baca kestenje po travi
za stolove, stolice i piljke.
Pričaј, mama, šta šapuću biljke,
kakvu ruža peva uspavanku,
šta јorgovan govori u mraku
i šta peva crvevih usana
usred žita bulka rascvetana.
Pričaј kako potok plavi teče,
šta šumore talasići modri,
kako rastu posle kiše trave,
pričaј kako ptica ptiče bodri
i kako se lipa rascvetava...
Pričaј, mama, meni se ne spava.

SRECA


Vreme jednog dana necemo imati vise
da putujemo svetom, putnika dva srece zedna.
Slapovi bele pene zaklokotace tise
i zakoracicemo u susret gustoj tami
i noc ce doci sudnja za nas sto nismo krivi
za nas koji smo sebi vec presudili sami
jer smo ljubavi hteli, hteli mnogo vise
nego sto su je nama doneli nasi dani.

U paprati nespokojstva nasa se sakrila sreca
snegovi su je onda pokrili gusti i legli
a mi smo isli puteljkom sto rasputnici vodi
uvalom skliskom i strmom grbili snove i pleca
i ispravljali ih odmah s tugom od bola cednom
verujuci da mora ta sreca da se rodi.

Smesili nam se jedni i koreli nas drugi
a mi smo uporno svica trazili u ovoj tami
i videli smo oci koje nas gledaju blago
i podsmeh koji nas tuce kroz konce ledene kise
i nismo bili sami

i nismo bili sami
jer onih koji vole uvek je mnogo vise.

Nezvani gost


Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
Ja nikada ne zovem ljubav,
ona mi dođe sama.
Nezvani gost donese
ponekad više radosti.
Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
I kad te ne zovem,
na tebe ipak čekam.
Uđi, meni su uvek
snovi dragi gosti.
Žena je uvek nekog
željna, i sama.
I žena uvek sanja.
Uđi; reći će:sanjari.
Uđi; reći će: lude.
A ima ih koji će reći
da smo starinska deca
što namerniku s puta
iznose hleb i so...
A sve je novo u meni...
u ove dane snova
ja ništa nemam
sem želje da život bude
dolinom topline ljudske
put njihov respleteni
kojim dolaziš i ti,
nezvani gost.

Meni se sanja


Da li to šapat da li to vetar da li smrt prolazi
što se to vraća šta to podseća ko mi to dolazi
da li to ideš da li se gubiš ili nestaješ
ulicom uskom sanjanih snova da li to nestaješ
Jesu li ulice jesu li bujice puste u meni

Spava li noć to spava li savest budućnost spava li
ili spavaju samo snovi koje smo sanjali

Teret je teži od mojih ruku ko da ga izmeri
svet oko mene veruješ li mi kamen crni
ugljenišu se misli i smelost Ko da te pita
a ja govorim i nepitana Kamene zveri
strah mi još niste slile u kosti Vrhove niste
uspele da mi oborite Lađe po moru
drhte i plove zaljuljane drhte i plove

Vest o budućnosti ipak će stići Kamene zveri
na brodovima gori crven velik plamen
hoće li uspeti brod spasilački da dozove
u noći i tmini i u maglini tiho reže
da li to zato da te uzbudi da te probudi
da li to zato da ne zaboravimo da smo ljudi

Krenimo dalje Otvori smisao putovanja
Meni je hladno mraz u meni sve više steže
Meni je hladno i nepopravljivoj meni se sanja


Možda bih mnogo htela

Da mi se podsmeju pakosne reči neke
Da parčiće smeha za mnom razbije prijatelj koji
Da gost nezvani sumnje prošeta gospodarski
mojim putem
I pogleda me očima zaklanih jaganjaca
Od kojih postaju buljooki strahom i dani
A jama besmisla otvori čudovišno
ogromno oko
I iz nje vikne odjek ružnog sna što smo već
jednom doživeli
Oživi rugobe ratne trag kameni koji su podlokale kiše
Pa se pod njega uselile stonoge mraka

Čemu, čemu sve ostavljaš zbog jednog osmeha
Čemu sve kidaš zbog jednog nesigurnog sna
Čemu sve stavljaš na kocku zbog jedne nežnosti

Osmeh je skupocenost veća od sigurne strehe
i zlata
Nežnost je veća od uhodanih sutona bez šapata
Mir je prividan - nemir i grubost svakodnevna
bezdana rana
Koju vi ne vidite
Parčići nečijeg smeha koji vi ne čujete
Igru bačenih kamičaka milostinje ne zovite ljubavlju
Žena bi da se izgubi u živoj tišini šume
Znate li šta je ženi, šta je meni nežnosti grumen

Cekanje


Ne mogu više da budem sama
Sama sred ljudi, a ulice šumne u gradu
sama sred sale a ona vrvi od sveta
Neću da me zanavek proguta tama
Da mi se poslednji koraci polako prikradu

Meni se s tobom obalom šeta
Kraj naše breze, kraj senke njene na zidu

Svejedno da l‚sam ti druga, treća ili peta
Ili ko zna koja žena po redu
Osećam, poslednja sam ti draga žena

Ona koja se uvek najviše voli
Ona s kojom se san nedosanjan sanja,
Ona s kojom rastanak najviše boli
Vidim poslednjim putem nepovratnog trena
vrance vremena obvija predsmrtna pena
mru nežni trenuci proleća i jeseni
Idemo i osećam da je ostala meni
Sva ona u tebi ljubav nedorečena

Trazi se ljubav


Traži se, po svaku cenu se mora naći
jedna izgubljena ljubav
koja je stečena u mlade dane
koju su odvezle daleke lađe
a uspomena je toliko draga
da za njom bol podmukli tišti
i suza (rekvizit stari)
ipak iz srca kane
dajem koliko se ište
ako se samo nađe

Haljina


Niko ne vidi na njoj tvoje ruke
kada prolazim ulicom

Niko ne vidi na njoj tvoje prste
kad je vratim kući

Maleno dugme je opet ušiveno
i zakopčani svi snovi visoko do vrata

Ja ovu haljinu nežno skidam
ja ovu haljinu pažljivo oblačim

Ona za mene moć mađije ima
volela bih da tvoje ruke na njoj

mogu da pokažem svima.

ISTINA


Nju trazis i ne slutis
da putovanje samo istini vodi

Utones u njenu dubinu
ponires u sebe i nadjes ogledalo smisla
i pitas kako izdrzati
kako zadrzati svetlost
kako je propustiti cistu kroz oci i zvuk

Umire ravnodusnost i puca od zlobe zloba
Istinu trazis
bica i zica
A putevi njeni
skuplji su od istine same

U ocima produzi ruke u rukama srce produzi
da se raširi istina do onih koji je slute.

U mrazovita jutra

U mrazovita jutra ja šapćem još zemlji iz snova
zbog koje su gavrani smrti na ovu zemlju pali,
pevam za one što su sa srcem ostali dečijim,
za one što od snova nisu odustali.
Sad i nisam samo čovek,oči,i uši,
sad sam samo srce strasno,ogromno srce ljudsko
i požar uspomena u mislima i duši
pijanica što je prvi put zaradu skucko
pa ne zna od kajanja kuda...
...i neka slobodno kaže ko hoće
da sam luda
meni je milo,i dobro,i toplo ovako
dok targom ljubavi starih idem ulicom grada
i samo mi je žao
kada me sa osmehom ne sreće svako,
kad besomučno bleje nekakva crna stada,
kad prašinu dižu nekakve kljunate ptice,
kad me sa dalekih reka gleda ledeno staklo
nečije neverice,
i samo mi je žao
zašto se čovečnosti osmeh još nije
široko rascvetao.

Sad uspomene u meni bezumno,šumno lete.
Danas si moja ljubav,zemljo, sve moje klice
klijaju danas iz tebe,
pijanac nisam,ni luda
ja sam isčeprkala otkriće za sebe,
otkriće sa betbroj čuda.
Ja znam i danas kuda.

Ljubomora


Golubica dva na prozor slecu,
hladno im јe na mokrom drvecu,
iz ruke su pokljucala hranu,
a onda se nashla na ormanu.
Sa ormana u kljunic su mali
kljuch uzeli pa ga Srdji dali.
Sad se Mila na njih јako ljuti,
i sve sedi, i sve samo cuti:
Zashto nisu kljuchic dali meni?
Golubici poleteli brzo,
doneli јoј prvi list zeleni,
pa se posle Srdja na njih ljuti,
i pita ih: Gde јe listic meni?
Sada vishe niko ljutit niјe:
da vidimo shta taј orman kriјe.

Kapija na bašti detinjstva




... Kapija široka, vratnice teške,
škripuće drvo i gvozden sklop,
kroz pukotinu na hodnik mračni
probija sivkaste svetlosti sklop.

Nalik na taj snop, detinjstvo moje
probijalo je teturav drum...
Na misao-maticu misli se roje
i začas život doživim pun,

sve što je bilo: noge bose,
i bela kosa, k'o zreo dan...
I duvan-cveće puno rose...
I bubamara sleće na dlan,

a koga li će, koga dovesti
meni u goste životni put,
a koga li ću, koga sresti,
u koji li ću dospeti kut?

Na stablu igra lišće mlado...
... sad mahovinom obrasta crep,
bršljanom pase ladolež-stado...
Po zidu promakne guštera rep,

i konjic plavi prozirnih krila,
nemiran, k'o dani što su me odveli...
Lubenica je zrela bila,
a nema dede da je deli...

Zagledam u krov zelenkast, sivi,
na kući suseda potražim rodu,
i žao mije što nisu živi
svi znanci. Što ljudi nečujno odu...

I bunar stari sve mi se čini
još slepi deda moj okreće,
kajsija cveta u sredini...
okolo žuto slamno cveće...

Nije mi žao vlage sive,
ni skorog kraja truleži njene,
već dana koji u meni žive,
radosti, suzom oprljene...

Tone sve više kućica žuta,
vlaga je pije i čeka pad.
Ja je obiđem svakog puta
kad me put svrne u rodni grad.

U aprilu, u aprilu
sunce prede žutu svilu,
nebo plavi šator pravi
a drveće, a drveće
na prste se diže, penje i pokreće
u plavilo, više, više,
korenje mu samo smeta
a moglo bi da poleti,
i grane ga uvis vuku,
kol’ko ima samo ruku.

Za te ruke ptice, ptice
pletu pesmom rukavice,
za te ruke, goloruke
sve zelene, sve zelene
kišom mekom umivene,
ko će tol’ko da navlači?
Sve su nove! Šta to znači?!
Znači prosto;
u aprilu
sunce prede žutu svilu,
јedra vedra za јarbole
da prolećna plovi lađa,
ptice pesme pletu, pletu,
svaka pesma po list zelen,
po cvet beli što se rađa.

ivot, da život bude ljubav samo,
da ljudi budu zdravi kao šume,
kao paprat bujna da se raskrupnjamo,
da čovek ljubav kao hleb razume
i da nas bude u semenju buni,
sve više takvih sa čovečnom reči
i srca spremnog kap po kap da kruni
na ranu druga, da rana zaleči.

Da kad hleb kažeš, ne vidiš oči
iskolačene do besvesti,
kad život kažeš, da vidiš žene
sve zdrave žene, blagovesti
bremene žene, bez bojazni
da u utrobi nose guju,
da će im ostati dlanovi prazni
kad neko opet strese oluju,
kad kažeš majke, marame vrane
da ne lepršaju pred tvojim vidom,
kad kažeš čovek, da te ne gane
kriv bez krivice za tvrdim zidom
kad čovek kažeš, o kad kažeš,
da teče jedna široka reka,
ljubavi tople, najbolje straze
i najljudskije za čoveka.

Vremena jednog dana nećemo imati više
da putujemo svetom, putnika dva sreće žedna.
Slapovi bele pene zaklokotaće tiše
i zakoračićemo u susret gustoj tami
i noć će doći sudnja za nas što nismo krivi
za nas koji smo sebi već presudili sami
jer smo ljubavi hteli, hteli mnogo više
nego što su je nama doneli naši dani.

U paprati nespokojstva naša se sakrila sreća
snegovi su je onda pokrili gusti i legli
a mi smo išli puteljkom što rasputnici vodi
uvalom skliskom i strmom grbili snove i pleća
i ispravljali ih odmah s tugom od bola čednom
verujući da mora ta sreća da se rodi.

Smešili nam se jedni i koreli nas drugi
a mi smo uporno svica tražili u ovoj tami
i videli smo oči koje nas gledaju blago
i podsmeh koji nas tuče kroz konce ledene kiše
i nismo bili sami

i nismo bili sami
jer onih koji vole uvek je mnogo više.

Traži se, po svaku cenu se mora naći
jedna izgubljena ljubav
koja je stečena u mlade dane
koju su odvezle daleke lađe
a uspomena je toliko draga
da za njom bol podmukli tišti
i suza (rekvizit stari)
ipak iz srca kane
dajem koliko se ište
ako se samo nađe