Najsentimentalniju o sitosti legendu

U duši mi je odaja prostrana,
U njoj klupe drvene, i tri peći zidane.
Neko zdesna ulazi i ovakvu čudnu priču ispriča:
"Ima li ičeg lepšeg od tresišta pokrivenog biljem,
I ptica koje se nad njim dovikuju;
Ima li ičeg veselijeg od premlade devojčice
Što trči uskom stazicom?
Evo je skače čas na jednu nogu, čas na dve,
Toliko je vesela.

Htela je već da prođe, da nađe ubavog mladića,
Da ga poljubi na usta, kada ševar ugleda.

U ševara tri su lista: jedan crven, jedan plav,
Jedan od zlata. Ševar se na sve strane poklanja,
Jedan list veli: poljubi; drugi veli: zagrizi;
Treći najzad: pojedi,
Devojče potrča da ih uzbere.

Ali je tresište rovito: više se nikud ne može
Nego u dubinu do kraja.
Devojka pomisli: da li je dovoljno duboko
Da joj se visoko telo utopi.
Pa kada se uveri, nasmeši se i opusti!"

U duši mi je odaja prostrana,
U njoj svako veče jedu jegulje pržene.

Rastko Petrović

ROĐENIMA POSLE NAS - Berttolt Breht

I

Zaista, živim u mračno vreme!
Bezazlena reč je glupa. Bezbrižno čelo
Znak je neosetljivosti. Onaj ko se smeje
Samo još nije primio
Užasnu vest.

Kakvo je to vreme u koje je
Razgovor o drveću gotovo zločin
Zato što podrazumeva ćutanje o tolikim zlodelima!
Zar onaj što tamo mirno prelazi ulicu
Zbilja nije kod kuće za svoje prijatelje
Koji su u nevolji?

Istina: još zarađujem za život.
Ali verujte mi: pukim slučajem. Ništa
Od svega što činim ne daje mi za pravo da se sit najedem.
Slučajno sam pošteđen. (ako me napusti sreća,
Biću izgubljen.)

Kažu mi: Jedi i pij! Budi srećan što imaš šta!
Ali kako da jedem i pijem
Kad ono što pojedem otimam gladnome,
A čaša vode koju popijem nedostaje žednome?
A ipak jedem i pijem.

Voleo bih i da sam mudar.
U starostavnim knjigama piše šta je mudro:
Ne mešati se u spor u svetu i svoj kratki vek
Proživeti bez straha.
Održati se i bez nasilja,
Zlo uzvraćati dobrim,
Svje želje ne ispunjavati, nego ih zaboravljati –
Smatra se mudrim.
Ja sve to ne mgu:
Zaista, živim u mračno vreme!
II

U gradove sam došao u vreme nereda
Kad je u njima vladala glad.
Među ljude sam došao u vreme buna
I zajedno sa njima sam se bunio.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Jeo sam između bitaka,
Legao sam na počinak među ubice.
Ljubav sam vodio nemarno,
A prirodu gledao bez strpljenja.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Putevi su u moje vreme vodili u močvare.
Govor me je odavao dželatu.
Malo šta sam mogao. Ali bi vlastodršci,
Nadam sam se, sedeli bezbednije da mene nije.
Tako mi je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Snage su bile slabe. Cilj je
Ležao veoma daleko.
Bio je jasno vidljiv, premda za mene
Gotovo nedostižan.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

III

Vi što ćete izroniti iz potopa
U kome smo mi potonuli,
Spomenite se,
Kad budete govorili o našim slabostima,
I mračnog ovog vremena
Kome ste umakli.

Jer mi smo išli, menjajući zemlje češće no cipele,
Kroz ratove klasa, očajni
Kad je samo nepravde, ali ne i bune bilo.

A znamo i sami:
Mržnja, čak i prema podlosti,
Unakažava crte lica.
Gnev, čak i onaj zbog nepravde,
Čini glas promuklim. Ah, mi
Što htedosmo da pripremimo tle za ljubaznost,
Sami nismo mogli biti ljubazni.

Ali vi, kad najzad dođe vreme
Da čovek čoveku bude drug,
Spomenite nas se
S trpeljivošću.

Hiperionova sudbinska pesma - Friedrich Hölderlin

Vi hodite gore u svetlu
Po mekim podovima, blaženi dusi!
Blistavi povetarci
Lako vas dotiču
Kao prsti umetnice
Svete strune.

Bez sudbine, kao usnulo
Odojče, dišu nebesnici;
Čednim očuvan
U krotkom pupoljku
Večno cveta
Vaš duh,
I blažene oči
Gledaju u tihoj
Večnoj jasnoći.

A na nama je da se ne odmorimo
Ni na jednom mestu,
Zanose se i padaju
Patnici ljudi
Slepci od jednog
Trena do drugog,
Kao voda s jedne litice
Na drugu bacana,
Godinama dole u neizvesno.

Novi čovjek - Tadeusz Różewicz (Tadeuš Ruževič)

novi čovjek
to je taj tamo
da to je ta
kanalizaciona cijev
propušta kroz sebe
sve

STRVINA - Šarl Bodler

Sećas li se, o dušo mila, dan beše letnji
i nebo spokojno i jasno,
kao na zavoju ceste, na šljunku, mi u šetnji
strvinu gnusnu ugledasmo?

Nogu dignutih uvis, k'o žena bludu sklona,
s otrovnim znojem vrenja ružnih,
nehajno je, bestidno širila trbuh ona,
sav prepun isparenja kužnih.

Tu gnjilež je grejalo i peklo sunce vrelo,
k'o savesni i vredni pekar,
željan da mnogostruko prirodi vrati delo
koje je sastavila nekad.

Nebesa su gledala bujanje mrtvog tela
što poput cveta stade rasti.
Smrad beše tako silan, da si od njega htela
u nesvest na travu pasti.

Roj muva je zujao kraj creva i kraj usta
a bataljoni crva, siti,
gmizahu naokolo, i kao tečnost gusta
prelivahu taj dronjak živi.

To beše kao talas, čas nadut, čas razliven;
meso je kipelo u vrenju,
kao da telo čuva dah neki, živ i skriven,
težeći umnogostručenju.

Sve to brujaše čudno, k'o vetar, kao plima,
K'o voda kada razlije se,
Il' zrnje žita, kad ga ritmičnim pokretima
u svom rešetu vejač trese.

Oblici nestajahu, kao san, kao slika,
što tek na mutnu skicu liči,
zaboravljena, pa je kičica umetnika
po sećanju tek uobliči.

Jedna nas kuja, malo podalje, ljutim okom
posmatraše, uznemirena,
vrebajući trenutak da na kosturu skokom
ugrabi komad svoga plena.

A međutim, i ti ćes ličiti na to smeće,
na ovu kužnu hrpu gnoja,
Ti, sunce moga sveta, očiju mojih cveće,
Moj anđele i strasti moja!

Kraljice draži, ti ćes, kad dođe čas i za te
da s pomasću se zadnjom kreće,
među kosture sići, da zajedno buđate,
pod travu i pod tusto cveće.

Tada kaži crvima, kad te kroz tminu
ljubljenjem gladnim budu obasuli,
da ja još čuvam oblik i nebesku suštinu
ljubavi moje koja truli!

Бесконачне твоје очи, млада жено,
Две дуге вечери у пустињи мора;
Две суморне бајке што узнемирено
Имају шум слутње у гранама бора,

Две мирне галије с црним заставама;
Две жене у црном, на молитви, неме;
Две поноћне реке кроз краје од кама;
Два гласника бола који кроз ноћ стреме.

Очи моје жене, мрачни тријумф плоти,
Које вечном тугом опијене беху,
Свој су простор нашле у њеној чистоти,
А свој чар небески у њеноме греху.

Од суза просутих у велика бдења,
Те бескрајне очи сијају се стога,
Далеким и чудним сјајем усхићења,
Као неке очи што видеше Бога.

Чувају на својој бесконачној мрежи
Све тамне екстазе снова које сања,
Очи непрегледне, на чијем дну лежи
Велика и мрачна сабласт очајања.- Јован Дучић

Obične smrti i herojske smrti
i pesničke smrti od omče i metka,
nek te ne zbunjuju, zemlja se vrti,
smrt je, u stvari, život ispočetka.
Neko će drugi, neznan i drag,
još lepše pesme da ti piše.
Za svakim od nas ostane trag,
travka nad glavom kroz koju diše.
Možda smo bili ptica nad morem,
u Podmoskovlju breza tanušna.
Možda ćemo biti čempres međ borjem.
Život je velik! Smrt je majušna.

Pero Zubac

Ako me ikada sretnes u ovom ukletom gradu
ostani mirno na istoj strani plocnika
ne stavljaj ruke na lice, nemas sto od mene kriti
glavu gore, nama je ljubav lozinka.

Ne pitaj je li pravedno sto nas je prekrio mrak,
ni to sto nismo zajedno, pusti suzu daj mi znak.

Da jos nije prestalo, da nikad nece prestati
mogu proci stoljeca, mogu ti i umrijeti
a ti me nisi prestala, i nikad neces prestati
ljeta, zime, proljeca, za tebe cu zivjeti
i pjevati.

Ljubav je slijepa i luda, ne zna za boga ni suda
al' lijepo pjeva i lijepo dusu odijeva
ako me ikada sretnes ne stavljaj ruke na lice
stavi smijeh iz stare razglednice.

Ne pitaj je li pravedno sto nas je prekrio mrak,
ni to sto nismo zajedno, pusti suzu daj mi znak.

Da jos nije prestalo, da nikad nece prestati
mogu proci stoljeca, mogu ti i umrijeti
a ti me nisi prestala, i nikad neces prestati
ljeta, zime, proljeca, za tebe cu zivjeti
i pjevati.

Ja te volim najviše na svijetu
i neæu zaboravit te dok sam živ,
ako pogriješiš, nešto ružno napraviš
staæu pred Boga i reæi
ja sam kriv.
Proðe godina od kad si otišla
nema k'o da se smije
mojim glupim šalama
i kad te spominju
k'o da ranjavaju
negdje duboko u meni
ratnici marširaju
i hoæe da te spase,
i hoæe da te vrate
da te vrate u moj svijet.

Al' ne bi zaplak'o
i ne bi poklek'o
i ne bi mi suza niz obraze
pa nek svi odlaze.

Lutao sam i lutao
mnogo zena ljubio
dugo sam pravu cekao
a tebi nisam rekao

Dani mi nisu drugovi
prosli su kao ljubavi
s tobom bih da ostanem
uz tebe ostarim tebi dajem sve

Dobro znaj da nisam od juce
ljubim i ostavljam sve je moguce
kuci sam il nisam kod kuce
takav zivot zivim ko hoce shvatice

Srce sve je ludje i ludje
da ne mislim na kraj uz tebe to znaj
ovaj put ljubim ja ovaj put ti si ta
i ne pitaj
uzmi sve sto imam sve cu da ti dam

Dani mi nisu drugovi
prosli su kao ljubavi
s tobom bih da ostanem
uz tebe da ostarim tebi dajem sve

Dobro znaj da nisam od juce
ljubim i ostavljam sve je moguce
kuci sam il nisam kod kuce
takav zivot zivim ko hoce shvatice

Srce sve je ludje i ludje
da ne mislim na kraj uz tebe to znaj
ovaj put ljubim ja ovaj put ti si ta
i ne pitaj
uzmi sve sto imam sve cu da ti dam

Ljudska je ruka kao na pola pripitomljena životinja, uglavnom je dobra, ali ponekad pobegne i ugrize prvo na šta naiđe.
Vreme sve briše, pa hteli mi to ili ne. Vreme sve briše, vreme sve odnosi, i na kraju ostaje samo mrak. Ponekad u tom mraku nalazimo druge ljude, a ponekad ih i opet izgubimo.
Moja me nesreća naučila samo jedno: jedini način da se nastavi živeti je nastaviti živeti. Reći "mogu ja to" i kad zapravo ne možeš.
Kada je reč o prošlosti, svi mi muljamo.
Svaki je dobar brak skrivena teritorija, neistraženo belo područje na mapi društva. Ono što drugi o njemu ne znaju je ono što ga čini vašim.
Ljubav ne curi iz česme koju možeš otvoriti ili zatvoriti prema potrebi.
Tuga je kao pijani gost, uvjek se vraća po još jedan oproštajni zagrljaj.
Čovek koji ima dobru ženu najsrećniji je od svih Božjih stvorenja, a čovek bez nje, verujem, sigurno spada među najbednija, i jedina mu je uteha u životu što ni sam ne zna koliko mu je loše.
Nekoliko je grešaka na ovom svetu, ali kad se jednom snađeš u njemu možda to uopšte i nisu greške.
Život bez knjiga žedan je život, a život bez poezije je kao život be

KRV I PERJE

Ševo uspomena
To tvoja krv teče
A ne moja
Ševo uspomena
Stegao sam svoju šaku
Ševo uspomena
lepa mrtva ptico
Nije trebalo da sletiš
I zoblješ iz moje ruke
Zrnca zaborava.

Prever

Rukom iskopan ugao
Pravo je skloniste za molitvu
Nema lutanja, nema zivota
Samo izbledele ivice od neba
Zar se ne secas vise rasirenih ruku i osmeha koji miluje?
Zar ne sanjas vise da te neko cuva pored jastuka?
Zar se ne secas slobodnog prostora gde smo na kraju oboje zastali
zagrli me, kao nekad
i nikad te necu pustiti da propadnes..