Nedostaješ mi. Jako.
Svakog dana ti u glavi poželim dobro jutro i pitam kako si spavao.
Ćutke se oblačim i povremeno gledam u telefon, mislim odgovorićeš.
Spremam doručak i gledam na sat – nisi još ustao, pa se ne javljaš?
Izlazim na terasu i vidim praznu vazu. Odavno u njoj nije stajalo cveće. Ali ne bilo koje cveće, već ono koje bi ti kroz dva autobusa doneo iz svog dvorišta da mi zamiriše ceo stan.
Da zamiriše na ljubav.
Vreme prolazi, još se nisi probudio? Hej, spavalice?
Ručam sama, kao što je najčešće i bivalo, tu se nije mnogo toga promenilo. Za to smo imali neki odvojeni ritam. Bolje što to nismo menjali, jer bi mi i tada nedostajao istom jačinom.
Guše li te na poslu, pa se ne javljaš? Koji je uopšte danas dan?
Oprala sam kosu i nisam je češljala, onakva je kako ti najviše voliš.
Čekam da dođeš.
Da mi kažeš da sam tvoja čupava.
Da sam ti prelepa baš takva, u majici koju sam isprljala čokoladom, pidžami na krofne i bez šminke.
Već je veče, ma gde si ti? Do kada uopšte radiš danas? Ili si imao obaveze nakon posla?
Zalila sam cveće i shvatila da ti se nisam skoro pohvalila kako je lepo procvetalo i kako napreduje svakoga dana.
Odlazim u krevet, a još uvek te nema. Toliko sam te stvari pitala!
Gledam u telefon – nisi mi još rekao kako si spavao.
Okrećem kalendar i shvatam da danas nisi ni radio – danas je nedelja.
Neradan dan.
Pitam te gledaš li film ili čitaš pred spavanje?
Iako će skoro dva meseca kako nema odgovora ni na jedno moje pitanje koje postavljam iznova.
U glavi ti želim laku noć i da lepo spavaš,
Nekada moje, a danas nečije tuđe –
Oko plavo.
L. Miljković
Pet 1 Feb - 11:22
