U UŽICU


Sam susret sa njom, od poslednjeg maila i mog poziva veče pred polazak, do konačnog nalaženja, bio je nabijen nekom neopisivom pozitivnom energijom, koliko mojom, što je, u neku ruku i bilo za očekivati zbog cele te stvari, toliko i Jeleninom, što me je malo iznenadilo, a mnogo obradovalo. Sama briga koju je kao «domaćin» susreta, samoinicijativno preuzela na sebe, briga u samom mom putu ka Užicu, u pozivima da proveri dokle sam stigao, da se odmah po dolasku nađemo kako ne bih gubio vreme čekajući, pa i otkazivanje nekih njenih obaveza, zbog moje nepažnje i pomeranja termina sastajanja. Sve je to sliku velikog književnika učinilo samo još većom i obojilo je toplijim bojama.


Nakon toga ni samo upoznavanje nije moglo teći drugačije.


Užice!
Stepenište uz samu levu stranu mosta, spušta se prema reci. Na desnoj obali, iza mene je autobuska stanica, a odmah uz nju, tu iznad, pružila se pruga, na koju se kao kakva gljiva prilepila železnička stanica.


Reka. Brza, plitka, planinska. Nekoliko santimetara dubine, tek da razdvoji gomilu oblutaka koji joj pokrivaju dno. I sama vodena površina kao da imitira taj njihov oblik. I ona je tako glatka i tako oblutasta, sa sitnim zaobljenim talasima u obliku loptastih izbočina. Tek ponegde prekidajući se, od udara u neki ćoškasti i krupniji kamen na dnu, ili kakvu rupu, voda pravi beličast trag, ne velik i ne dug, tek toliki da se primeti pod odsjajem sunčevih zraka koji se od njega difuzno raspršuju i razbijaju nemirnu želatinasto glatku površinu vode.


Reka se provukla skoro kroz samo središte grada. Kao da se umigoljila unutra kad da se pojavila negde odozgo, iz brda, i u svom putu ka nekoj niziji, naišla na grad. Kao da se počela provlačiti kroz njega, zaobilazeći i skrećući valjda kod svake kuće na koju je nailazila. Bilo u levu, bilo u desnu stranu, pokušavajući da izbegne svaku. Napravila je tom svojom igrom jedno izuzetno vijugavo korito, ali mekano vijugavo, sa manjim ili većim, ali uvek oblim i pitomim krivinama. Spustila se, probila grad i nastavila istom tom snagom i dečijom zaigranšću negde dalje niz prugu, niz drum, ...niz kotlinu.

Ulice se čudno pružaju po gradu. Čas uhvati kakav vijugavi uspon, sa gusto naređanim kućercima sa obe strane, čas se pruži duga, manje više prava i poprilično široka ulica, kakva je i ova koja se završava (ili počinje?) trgom, s' jedne strane zatvarenim širokom i niskom zgradom pozorišta. Pružam korak preko trga, u nameri da se dokopam te zgrade. Stižem i stajem tu ispred. Zvoni mi telefon. Javljam se i čujem glas:

-Ej, vidim te. Mašem ti, okreni se, prema pozorištu ...prema pozorištu!
-OK ...vidim te!

Prelazim ulicu. Pružamo ruku jedno drugom, konačno! Okrećemo se ka pozorištu i idemo ka obližnjem kafeu. Ulazimo unutra. Mirno je i poluprazno, jedino je muzika nešto malo glasnija.

Pronalazimo prazan sto u uglu prostorije i sedamo. Ostavlja sunčane naočare i iz svoje tašne vadi nekoliko knjiga. Osmeh. Kako smo se igrali sa pokojnom bakom! Mislio sam da do Bake nikad neću doći. Po knjižarama je več odavno nije bilo. Ostavljam ranac i jaknu sa desne strane i vadim brdo papira sa tekstovima. Stavljam ih pred sebe. Konobar prilazi. Turska bez šećera za mene, produženi s' mlekom za nju.


Još na putu do kafea teme su počele same da niču iz nas. Ređale su se jedna za drugom. Sledeća je već bila započeta i pre nego što je prethodna završila. O čemu pre govoriti? Započeti projekti, pročitana dela, započeta dela, prijatelji u Beogradu, studiranje u Beogradu, poslovi u Beogradu, promocije po Vojvodini, izdavači... Učinilo mi se u tom trenutku da smo kao ona deca, koja halapljivo gutaju sladoled, kad krene, po vrelinom letnjem danu, da im se topi i da curi niz prste. Kao da će vreme koje neumitno teče otopiti reči koje su valjda toliko čekale da budu razmenjene. Gutali smo ih jednu za drugom. Ili je bar meni tako delovalo. Jeste da mi je to sve izgledalo kao bujica, kao nalet, poplava novih utisaka i informacija, ali neke kockice su se ipak počele sklapati. Oduševljen sam. Nešto sam baš tako i zamišljao kako mi je ona pričala. Za neke stvari nisam imao pojma. Sad već uglavnom ćutim i slušam. Eventualno klimnem glavom. Ili bar mislim da klimnem glavom. U principu, ne znam šta da kažem. Nemam šta da kažem. Jedostavno, kad je nešto tako sve logično i očigledno i kad se slažeš, kad podržavaš celu priču, onda prosto nemaš šta pametno da prokomentarišeš ili dodaš. Zato i ćutim. Fenomenalno!

A tu ispred mene sedela je Jelena!

Sad već duže vreme Jelena Lukić, i dalje sposobna da sebe veže samo za trenutak u kome se nalazi, ni za šta drugo, da ponajviše razmišlja o njemu i da ga kao takvog živi. Na sledeći misli tek kad za njim oseti potrebu. Trenutno u Užicu, voli da, zajedno sa suprugom, popije kafu na Zlatiboru i kad nije «na dužnosti» kao pisac, bavi se svojom školom srpskog jezika za strance, svojom «Serbikom». Kao uvek, fascinirana stranim jezicima i životinjama, prevodi razne tekstove, a psi i mačke, često i lutalice, njena su opsesija. Hranjenje i briga za njih stalan joj je hobi.




KNJIŽEVNICA I NJENI POČECI

-uzori u pisanju-

Njeni književni počeci nisu vezani za neke konkretne uzore. Bar ne u stilu. U vreme kad je počinjala sa pisanjem, dosta je čitala dela čeških pisaca kao što su Hrabal, Kundera, Čapek, Sajfert... Ali i eventualni uzori su joj više bili: uzori u atmosferi i izazivanju emocije kod čitaoca nego u izrazu i stilu. Kad poželiš da kod drugog izazoveš sličan utisak koji je izazvan kod tebe. Ta vrsta prepoznavanja i identifikacije koju ja imam kao čitalac, ta vrsta tačnosti i istinitosti koja se tu prepoznaje. Posle želim da takva vrsta utiska ostane kod onog koji čita ono što ja napišem.

-A, a propos «Plagijata», u tom periodu sam dosta čitala Tišmu. Pored njega, negde sredinom devedesetih dosta sam čitala i sve predstavnike stvarnosne proze, Selenića, Savića.. Sa nekih petnaest-šesnaest godina upoznala sam Dragoslava Mihajlovića, koji je pročitao moje priče, poslao svoja mišljenja i bio neka vrsta mog dopisnog mentora. Toje bilo i mirnije vreme u mom životu, dovoljno vremena za deskripciju, mirnu i detaljnu priču. «Escajg» je već dosta brži, jer sam tad već uveliko imala nekoliko adresa, i morala da, u skladu sa tim, budem i mnogo direktnija, brža, možda i bezobraznija, konkretnija. Ili su mi u međuvremenu naprosto došle tridesete kad su se već stvari morale nazvati pravim imenom. U vreme «Plagijata» sam imala mnogo više vremena i na čudan način su dani bili duži i tako je u skladu sa tim nastala ta, nazovimo je- vojvođanska knjiga. Imalo se vremena da se natenane izdivani, ispripoveda sve šta je i kako bilo. Pa, čak je i «Stopalo» na isti način ravničarska knjiga. To je pisano negde '97-'98. Nova knjiga koju neko vreme pišem je možda neki miks između ove dve faze.

-menjanje i sazrevanje kao pisac-

Pitao sam je kako sazreva kao pisac, da li to primećuje kod sebe, da li se menja i da li vidi u kom pravcu to ide?

- Novi ljudi koje upoznajem, nove priče koje čujem, novi gradovi u kojima živim, nove okolnosti u kojima se nalazim - sve to. Prosto se onako, odjednom nađeš u sasvim drugom miljeu i prosto me fascinira kakvi ljudi postoje, gane me i dodirne kad čujem neku priču, prosto ne mogu da verujem, toliko dobrih ljudi, lepih gradova, čudnih spletova okolnosti. Sazrevanje zavisi od dosta stvari, kako od toga šta čitas, kako od toga gde živiš i s' kim živis. Sigurno dosta toga utiče, s' tim što, opet, dosta toga ti i ne primećuješ iz dana u dan, koliko tek kada pogledaš nešto što je od pre deset godina na primer. Kad se okreneš posle nekog perioda, pa vidiš koliko toga je drugačije i zaokruženije. Naravno, postoje neke stvari koje uvek deluju na isti način, koje isu tako lako dostupne promenama i uticajima. Kada čitam nešto što je bilo pre petnaest godina, vidim da sam nešto isto uradila na isti način kao što bih to uradila i sada, jednostavno nemam drugu mogućnost, to je neko moje životno viđenje nekih relacija. U nekim situacijama i okolnosima naprosto vidim ironiju, humor, gorčinu i to je tako. Ali postoje razne stvari koje nisu tako fiksirane, koje možeš smestiti ovako ili onako, u koji ugao se kako već uklopi. Vrlo često, posle određenog vremena, stojim i dalje iza glavne linije priče zbog koje sam uzela nešto da radim, ali možda bih situaciono to drugačije rešila, što već zavisi od upliva različitih uticaja.

-Kad sam primetila najveći uticaj? Posle rada u novinarstvu i svakodnevnih redakcijskih obaveza. Skoro tri godine sam pisala za sarajevski magazin „Dani“ u periodu kad sam živela u Sarajevu. To je najčitaniji bosanski nedeljnik, za njega pišu i najbolji bosanski pisci od Saše Hemona, Miijenka Jergovića, Marka Vešovića... U «Danima» se skriva nešto što je najbolje u Bosni, i stvarno sam doživela kao veliku čast to što sam radila u toj novinskoj kući. I ne mislim još uvek da je moja priča, što se toga tiče, završena. Novinarski rad je povezan često sa onim principom dramatizacije i transponovanja književnih formi: «kill your favourites». Moraš da odbaciš sujetu, da budeš spreman na svokodnevne intervencije urednika, da moraš tekst od 9000 karaktera smanjiti na 6000 karaktera etc. U početku sam odbolovala svaki karakter ali vremenom počneš da napreduješ u sažimanju, obrtanju, različitim kombinacijama. Navikneš se da neko mora čitati tvoj rad pre nego što se objavi. To je bio jedan intenzivni svakodnevni trening i sujete, i pisanja, i procene šta se može, a šta ne. Meni sad recimo, knjiga «Plagijat» iz '97. deluje predeskriptivna. Ja ne bih imala živaca da je čitam sad. Mislim da je „Escajg“ bio početak mog koncentrovanog pisanja. Gotovo faktografski, po cenu da se konkretnost proglasi vulgarnošću. Ali vrlo često je direktnost najveća vulgarnost jer podrazumeva otvorenu provokaciju.

KNJIŽEVNICA I PROCES PISANJA


-pisanje: “iz glave” ili “dorađivanje”-

- Pesme uvek idu u cugu. Dosta su lične, uglavnom biografske a često je reč o nekim intimnim obračunima. Često nisu ni pisane u nekim lepim stanjima. Neke pesme su u originalu pisane na engleskom, pa su srpske verzije zapravo prepevi. Čim stavim poslednje slovo na pesmu - imam utisak kao da sam ih hiljadu puta čula baš takve. Imam utsak da, kad bih samo jedno slovo promenila, to ne bi više bilo to. Takođe, pesme su često pisane sa svešću da ću ih govoriti. Nekako nisu toliko za čitanje koliko za slušanje. Kao da usmeno postoje, a sticajem okolnosti moraju biti i zapisane kako bi doprle do nekog, jer ne mogu ići od vrata do vrata i recitovati ih.

- Što se tiče priča, na njima se znatno više radi i one trpe više ruku. I što sam starija, tu je uvek više verzija, valjda sam zahtevnija. Pogotovo što vrlo često jednu priču uradim kao radio dramu, pa onda tu dramu iskoristim za nešto sasvim deseto. I onda, samim tim kad jednu istu priču radiš u različitim formama, kad se posle vratiš na početnu verziju - vidiš koliko je izraz u međuvremenu oslobođen i da bi i sad ta početna verzija mogla pretrpeti dobre uticaje drugih formi.


-“konsultovanje” prilikom pisanja-

Ono što me je zanimalo bilo je da li pisanje isključivo ostavlja samo za sebe ili ima (bar neki uzak) krug ljudi sa kojima podeli to što piše? Bar da čuje komentare? I, ako ima, koji su to ljudi? Ne poimence, već generalno? Pisci? Prijatelji? I da li sluša druge, prihvata sugestije ili je isključivo onako kako je zacrtala, pa makar se ne svidelo nikome drugom?
-Delo nikad ne dajem nikome dok je u rukopisu, ne zato što ne cenim mišljenje drugih, nego naprosto zato što radim, sve dok mi se ne učini da je to-to. To ne znači da ne postoje ljudi od poverenja, već da oni ne intervenišu u samom rukopisu. Recimo, kad je izašao «Escajg za teletinu» u Zagrebu, Senad Pećanin, urednik i vlasnik «Dana» mi je rekao koji bi deo izbacio, šta je to što njemu nije leglo u čitav konktekst. Kada sam radila novu verziju, taj deo je zaista izbačen, ali ne automatski, prosto sam uvidela da je u pravu. Takođe, tu je i jedan od urednika nedeljnika «Feral tribune», Vladimir Matijanić, iz Splita. U nekoliko navrata je lektorski čistio neke moje hrvatske verzije, jer im uvek neki termini na hrvatskom promaknu. Pri tom uvek ima i neke sadržajne opaske iako to nije njegova prvobitna namena. Međutim, to vrlo često budu dragoceni komentari. Tu je i Vladimir Miličić, glavni urednik časopisa „Critic“ iz USA, u kom smo sarađivali. On je veoma važan za tekstove na engleskom. Sve su to veoma zauzeti ljudi da bih mogla očekivati njihove intervencije i sugestije tokom mog pisanja. Ono što je veoma važno, jeste da ti komentari ne budu na nivou «sviđa mi se-ne sviđa». nego da neko ko već jako dobro zna tvoj stil - kroz prizmu tog stila vidi šta u delu kvalitativno odudara. Takođe, i sama sam često, u različitim fazama različita osoba – pa je nekad ova „sadašnja ja“ ta osoba onoj nekadašnjoj ja koja je nešto napisala.


-zvanične kritike svojih dela-

- Mnogo različitih stvari tu ima. Slična je priča kao sa onim što smo malopre pričali o tome kome dajem rukopise. Šta ko sa kojim namerom ispravlja i komentariše. Stvarno sam se nagledala i načitala svega i svačega, pogotovo što se tiče tekstova nakon nagrade za VBZ roman godine u Hrvatskoj. Vrlo često je, umesto ljudskih recenzija bila reč o observacijama na različite teme i svakakve gluposti. Na forumima pročitam najbolje stvari i kritike. Možda zato što tu niko nije plaćen za to ili što imaš tu čarobnu anonimnost. Tu niti ko zna da li će to doći uopšte do mene, odnosno do onoga o kome se piše. Vrlo često to su entuzijasti koji dosta čitaju i usmereni su samo na druge forumaše kojima će neku knjigu preporučiti ili ne i nastoje da manje ili više iscrpno to mišljenje potkrepe. Pri tom, to rade sa više i strasti i energije.

KNJIŽEVNICA I NJENA DELA


-odnos prema svojim ranijim delima-

Posmatrano sa vremenske distance. Kako joj se čine sad? Jesu li joj sad manje dobra ili naprotiv izgledaju bolje sad nego što su pre delovala?
- Ako ne stojim sasvim iza toga, imam prosto osećaj da je to još uvek jedna od faza tog dela, da imam pravo da još intervenišem, da doradim. Ima nekoliko stvari koje ne bih nikad dirala i koje smatram posve zaokruženim. Recimo, «Stopalo kineske žene». To je zaključeno i zaključano. Pesme nisam nikad doradila. Ponekad nešto moram objaviti, zbog roka, ugovora, ali i kad ga u takvim situacijama zaključim, znam da je privremeno, da će biti još dorade.

-pesme u odnosu na prozu i obrnuto-

-Nisu kod mene forme tako jasno omeđene. Mislim da je dosta pozorišnih elemenata u mojim pesmama. Pesme su zapravo mali pozorišni komad i- sve je tu, od borbe, dijaloga, suprotstavljenih strana...
- Ne obraćam pažnju na formu. U poeziju pakujem slike. Verovatno da imam i malo slikarskog talenta, taj trenutak bi mi uramljen visio na zidu. E ja to radim sa poezijom. Znači tu nema materijala za neku veliku priču. To je situacija, sticaj okolnosti. Miris, scenografija nekog događaja. Dok je priču već potrebna i neka radnja. Recimo pesma «Kako smo se igrali sa pokojnom bakom». «Baka» je istinita pesma. Sa bakom smo se igrali užasno surovo. Igrali smo se zatvora, tako što baku zatvorimo na terasu. Moja sestra i ja smo ključari iz zatvora, a ona je zarobljenik. I onda je držimo i po deset sati po suncu na trinaestom spratu i na svaka dva sata joj damo čašu vode. A ona je shvatala da je jedino tako deo našeg sveta i pristajala je. I kada je zatvorimo u malu sobu, onda je u samici, a kada je zatvorimo na terasi onda je u zatvoru otvorenog tipa. A mi smo bili beskrajno mali tada i samim tim što smo bili mali bili smo surovi (i sjajni stih: «A mi... zli, k'o što samo dobra deca umeju da budu» prim. aut.). To tako ide. Imali smo ideju da joj stavimo prutić iznad živog blata i da joj kažemo «'ajde pređi preko mosta». I onda sam se tako jednom, kad nije bilo jednog telefonskog poziva koga sam ja čekala, toga setila. I onda sam rekla «O Bože, sad sam ja stara baka na terasi i čekam svoj komad hleba». I to nije prosto materijal za priču. Možeš naravno, ali to onda više nije to. Ja više volim priče sa razvojem, onako, moramo iz tačke A stići u tačku B. A ovo, kad imaš samo osećaj, samo ukus, samo scenu, samo raspored, to mi je onda pesma».

-o «Escajgu»-

-Ja sam «Escajg» pisala zbog konkursa, nagrada je bila primamljiva, 100.000 kuna, deadline je bio blizu. Imala sam razne vrste tekstova, mailova koje sam pisala raznim ljudima, započete priče. I samo sam sve to skupila na jedno mesto. Videla sam nedavno jedan odličan komentar na jednom forumu, gde je jedna devojka rekla: «sve je to super, ali o čemu je ta knjiga? Ta knjiga je više o njoj», dakle o meni, «nego o bilo čemu drugom. To je sve super, ali tu je samo taj glavni lik i ništa više». I tu negde i jeste potpuno najbolja kritika tog dela. Ono nema neku radnju, više je atmosfera. Međutim kad je prošlo sve to, kad je prošla i ta oktobarska turneja i nagrada, ja sam onda knjigu prečistila, doradila je, dobila je jasan sadržajni linijski kontinuitet i razlog, a ostala je atmosfera. To je knjiga „Sedam svetskih luda“ u izdanju Stubova kulture.

o «Kaminu»-

-Ima jedna zanimljiva priča vezana za Kamin. Izdavač je bio užički KPZ, ja sam tada imala osamnest godina, a oni su se prema meni ponašali kao da imam osam. Oni su inače i organizatori konkursa za najbolju pripovetku «Milutin Uskoković». Posle desetak godina, ja dobijam tu nagradu i to baš sa tom pričom iz te knjige. Samo sam naslov promenila. Direktor KPZ-a mi čestita i kaže da sam mnogo napredovala i kako bi sve bilo drugačije da sam ja tada tako pisala.

-o «Stopalu»-
Upitah je koje delo joj posebno znači? ima li takvog? Reče mi bez razmišljanja:
-«Stopalo».

Pitah: -A pesma?

Reče: -«Baka», «Bez sumnje», «Pesma Ljube preljubnika», ...sve iz «Bake», iz tog postbečkog ciklusa. «Stopalo» je pisano bez ikakvog stresa, deadlinea ili bilo kakvog sličnog opterećenja. Mnogi misle da je «Escajg» autobiografska knjiga iako je to mnogo više „Stopalo.“ Kod «Escajga» sam tačno znala koliko i dokle ići, dok je «Stopalo» sasvim autobiografska knjiga u tri kraka, tri postojeće priče o učiteljici, njenom mužu stolaru i Borisu. Sećam se da sam jedno jutro rekla da je moj strah da ću završiti kao seoska učiteljica, udata za lokalnog stolara, pa će jednoga dana doći izvesni Boris iz belog sveta, koji je, recimo, dobio selo od svog dede i da će samo zamahati bičem, ispred moje kuće a ja reći «Šta sad?».. U svakom selu imaš osnovnu školu, crkvu i seosku kafanicu, i to se naravno ne odnosi samo na neku emotivnu priču, koja možda u tom trenutku jeste bila dilema. Tako je nastala i ta priča o vojvođanskom selu sa tri različita doživljaja ljubavi, života, vernosti, slobode i izbora. Srećom, čini mi se da sam u 32 godini, svoj život konačno postavila tako da svaki konačni izbor sam zna da nije konačan. To je moja definicija slobode. Nemati konačno.

-Zašto stopalo kineske žene?


-Reč je o starom običaju u Kini pre mnogo godina, verovatno još uvek postoji u nekim zabitim krajevima. Žena je smatrana lepšom, što je imala manje stopalo. A to nije bez razloga. To ima dalje poreklo, a to je da su nekada u davna vremena, devojčicama u doba ranog puberteta stavljane noge u male drvene sandale, kalupe, da ris ne bi mogao da se razvija. U teškim sandalama u kojima one nisu mogle da beže, stopalo bi se deformisalo, a one bi bez mogućnosti bega, postajale dobra radna snaga. Bile su jako dobre za rad u poljima i prinudno vezane za dom, za polja. I ti, na neki prvi pogled imaš neku navodnu slobodu izbora da odeš ili ne, koju zapravo nemaš, jer ti je stopalo zakržljalo, korak ti je zakržljao, samim tim ti je kretanje zakržljalo. Učiteljica u romanu ima izbor koji nema i verovatno mnogi od nas često dođu u situaciju da na izgled biraju a zapravo se vrte u krug. Iako se zavaravaš da si izabrao nešto, ti zapravo nisi sebe doveo u situaciju da dođeš do izbora, do tih ravnopravnih strana.