Гордана Тодоровић (Драјинац, код Сврљига, 1933 — Београд, 1979) је српска песникиња.

Школовала се у Параћину и Нишу, где је у Гимназији „Стеван Сремац“, у литерарној дружини „Његош“, дошао до изражаја њен песнички таленат. Још док је била у у гимназијској клупи песме јој је објавио Оскар Давичо у „Делу“. Те песме су се после нашле у првој збирци песма „Гинмазијски тренутак“ за коју је добила Бранкову награду. Њена поезија је доносила нову свежину у српску поезију са бројним кованицама у духу народног језика. Потом се њена породица преселила у Београд. Гордана није могла да се запосли због свог јако нежног здравља и болести која ју је целог живота пратила.

После њене смрти у родном Сврљигу је установљена књижевна манифестација Горданино пролеће и годишња књижевна награда за песникиње „Гордана Тодоровић“.

Датум рођења:
1933.

Место рођења:
Драјинац, код Сврљига, (Краљевина Југославија)

Датум смрти:
1979.

Место смрти:
Београд (СФРЈ

Збирке песама
Гимназијски тренутак, Београд, 1954; Ниш, 1989; Рума, 2005;
Сунце, Београд, 1959;
Срце завичаја, Београд, 1965;
Поносно класје, Београд, 1973;

и постхумна издања:
Изабране песме, Београд, 1984;
Песме, Ниш, 2004;

Dođi, da pokušamo.

Ja znam da ću opet stajati negde, daleko izvan nas,
naslonjena na zid u najudaljenijem kutu sobe na
četvrtom spratu.
Gledaću velikim očima,
sa jako ucrtanim ponorima na svom licu,
sa dosta ironije
možda,
i sa nešto malo sažaljenja:
šta rade ovi ljudi?
Svejedno.
Ja sam najzad razumela da ono
što je u jorgovanu nije nimalo važno.
Za sanjanje nisu postelje potrebne.
Pitanje je sasvim drukčije postavljeno:
da li će mo zatreperiti zajedno
kao one dve žice na Rilkeovoj violini,
iz kojih gudalo mami isti zvuk.
Ali ni on nije znao
na kakvom smo ludom instrumentu strune mi
i ko je majstor, koji nas drži u ruci.
Svejedno.
Nije mi potreban čovek da bih mogla sebe da lažem.
I suviše volim samoću, a da bih mogla ostati sama.
I suviše mi smeta galama, a da bih mogla ostati
sama.
Lutala sam već dovoljno.
Lutaću još dovoljno na svom putu između dva
drveta
na svom putu od kolevke do mrtvačkog sanduka,
od jednog ležišta do drugog.
Pa zašto onda ne bi došao ipak ti,
iako znam da ne postojiš?
Bio bi mi kao voda.
Ništa ne volim kao vodu,
hladan mlaz kroz grkljan,
nikad mi nije dosadila,
nikad je dovoljno nije bilo.
Onaj bokal vode što za svakim obedom popijem
sasvim sama
neka ti bude dokaz
da bi mi bio dovoljan jedan čovek,
samo da te nađem.
Ko zna pre koliko vremena su
nemilosrdni bogovi zavidljivo rasekli mene na dve
polovine
i sad tražim onu drugu.
Nadam se da si to ti, iako znam da ne postojiš.
Svejedno.
Ja nemam svoje trenutke kome da dam
i zato te zovem.
Dani se lako ispunjavaju satima i minutima,
u mesecu je broj dana tačno određen
i svaka godina ima dvanaest izbrojanih meseci.
Godine, meseci, nedelje, dani, sati,
horizontalne i vertikalne linije na tačnoj tabeli,
ispunjeni kvadrati sa crvenim, crnim i plavim
sadržajem.
Dođi.
Da pokušamo.
Možda se s tobom neću osećati kao uvek u tuđem
oku,
kao tužna, nespokojna avet među mirnim
mrtvacima.
Stajaću.
Gledaću na žalost i opet i izdaleka.
Ko zna,
možda smo jedno drugom tečnost, koja ispunjava
vrč do vrha.
Da li da te blagoslovim,
da li da te proklinjem, što ne postojiš?

Gordana Todorović

Пролеће и снови

Кад сањају птице и ја, песник, сањам,
кад крошања славолука беле крунице миришу,
снове, срце и реч у свет ја урањам
и мирис ко бескраја зов среће удишем.

Птице цвркутом граде гнездо и за мене,
за непознате облаке љубави неба;
ко ласта од бескраја гнездо да плетем треба,
да ми снови ко суморнозлатно јесење лишће
не увену.

15. IX 1972.

Гордана Тодоровић