Most Mirabo

Ispod mosta Mirabo teče Sena
I ljubav naša
Zar je sve uspomena
Patnja uvek radošću beše ispraćena
Sve nose dani osim mene
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Licem u lice za ruke se držeći
Stojimo dok ispod
Mosta od ruku prolazeći
Val teče umoran od pogleda večnih

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Ljubav nam odlazi s vodom sto mrmori
Odlazi ljubav
O živote spori
A naša se nada razbuktava gori

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Protiču dani protiču vremena
Proslost je mrtva
Ljubav neoživljena
Ispod mosta Mirabo teče Sena

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

LJUBAV, PREZIR, NADANJE

Privinuo sam te na svoje grudi kao golubicu
što je devojčica i ne sluteći guši
Privinuo sam te sa svom tvojom lepotom
s tvojom lepotom bogatijom no što su bila
sva nalazišta zlata Kalifornije u doba
zlatne groznice
I ispunio sam svu želju tvojim osmehom
tvojim pogledima i tvojim treperenjem
I savladao sam šta više zavladao sam tvojim ponosom
Dok te držah tako privijenu i dok si ti podnosila nad
sobom moju moć i moje vladanje
I već sam poverovao kako te svu stekoh ali to
je bila sam obmana
I sad živim sličan Iksionu što je milovao avet
oblaka oblikovanu na sliku i priliku one
što je zovu Herom ili još bolje nevidljivom Junonom
Jer ko može da uhvati ko može da obumji oblak
ko može svoju ruku staviti na prikazu
I kako se duboko vara onaj što još uvek misli
da je svoje ruke ispunio nebeskim plavetnilom
Već sam poverovao kako ti oduzeh svu tvoju lepotu
a stekao sam samo tvoje telo
Ali tvoje telo - jao! nije večito
I zatim telo je tek za uživanje
no ono je bez ljubavi
I sad eto uzalud pokušavam
da dotaknem tvoju nevidljivu dušu
Jer ona beži i svuda mi izmiče
kao klupko guja
što se raspliće

ZONA

Naposletku umorom taj drevni svet te ovlada

Pastirko kulo Ajfelova jutros mostovi bleje kao stada

Dosta ti je življenja u grčkoj i rimskoj starini

Ovde ti se starinski čak i auto čini
Samo je vera još sasvim nova vera starostavna
Ko hangar aerodroma još je jednostavna

Samo tvoj duh u Evropi o hrišćanstvo ostareo nije
Najmoderniji Evropljanin vi ste papa Pije
A tebi kog prozori motre stid nikako ne da
Da u hram pođeš popu da te ispoveda
Kataloge čitaš i prospekte i oglase silno raspevane
Eto poezije jutros a proza iz novina kane
Tu su i knjižice petparačke prepune krimića
I hiljade naslova portreti velikana modernih plemića

Video sam jutros prekrasnu ulicu ime joj ne pamtim
Čistu doteranu kao trubu sunčanu što plamti
Kroz nju mnoštvo radnim danom četiri puta prođe
Lepe daktilografkinje radnici direktori poslovođe
Tu tri puta ujutro zapeva sirena
U podne zalaju zvona rasrđena
Natpisi što sa firmi i zidova sjaje
Pločice obaveštenja krešte nalik na papgaje
Volim draž te ulice industrijski život njen
Što vri među Ulicom Omon-Tjevil i Avenijom Tern

Evo sad mlade ulice dete si još zacelo
Mati te uvek oblači u plavo i belo
Veoma si pobožan i s Reneom Dalizom svojim prvim drugom
Uživaš u crkvenom obredu svečanom i dugom
Iz spavaonice se iskradate devet je sati plin plavi i trne
U kapeli koleža molite cele noći crne
Dok večna i divna dubina boje ametista
Uobličuje zanavek plamsavu slavu Hrista
To je lepi krin što od naše brige cveta
To je buktinja riđokosa što ne trne od vetra
To je bledi i rumeni sin majke uplakane
To je stablo kom molitve su grane
Za čast i za večnost to je dupla štaka
To je zvezda šestokraka
To je bog što petkom mre a nedeljom vaskrsava
To je Hrist što je u nebu od aviona brži
Svetski rekord u visini on još uvek drži

Zeno Hriste oka
Dvadeseta zena vekova on bogme zna šta čini
Taj vek u pticu pretvoren ko Isus leti ka visini
Đavoli ga iz ponora gledaju i bleje
Da on to oponaša Simona mudraca iz Judeje
Krešte Ti što svetove probijaš hej ti probisvete
Kraj lepog letača već anđeli lete
I prvom avionu ko pratnja s obe strane
Jure Ikar Ilija Enoh Aplonije iz Tijane
Katkad se razmiču da propuste one što ih uznosi sveta Euharistija
Srca sveštenička što se dižu sa hostijom sve čistija
Avion se spušta ne sklapajući krila
Nebesa se milionom lasta ispunila
Let orlova gavranova i sova kao strela zuji
Iz Afrike doleću flamingosi ibisi marabui
Ptica Rok kojoj pripovedači i pesnici šire slavu
Kruži držeći lobanju Adama u kandžama prvu glavu
Sa krikom orao krug vidika seče
Iz Amerike sićušni kolibri doleće
Jata vitkih pihija kineskih se roje
Jednokrili su a lete po dvoje
Tu je i golub duh uznesen svojim čistim žarom
Ptica-lira i paun sa okastom šarom
Feniks ta buktinja što rađa sebe samu
I za tren sve prekriva pepelom u plamu
I tri sirene sve tri divno raspevane
Iz opasnih tesnaca stižu nasmejane
I svi feniks orao i pihi iz kine
Žele pobratimstvo leteće mašine

Sad lutaš sam Parizom kroz gomilu što srlja
Stado se autobusa ričući kraj tebe kotrlja
Ljubavna teskoba stegla ti je grlo
Kao da nikad više nećeš biti voljen
Da živiš u starini pošao bi tad u kaluđere
Kad sebe u molitvi zateknete sram vas tada ždere
Rugaš se sebi i smeh ti pršti poput adske vatre
Iskre tvoga smeha kroz život ti se zlate
To je lepa slika iz muzejske tmine
Katkad pođeš da je vidiš iz blizine

Parizom danas hodaš žene su krvlju oblivene sve
To beše o da to zaboravim to beše čas kad lepota mre

Okružena ognjem odanosti Bogorodica me gledala u Žartru
Krv me iz vašeg Svetog Srca oblila na Monmartru
Slušanje reči blaženih i moja ljubav tamna
To je zlo od kog patim i bolest moja sramna
Ta slika zbog koje ti je život bez sna i zebe
To je ta slika što uvek promiče kraj tebe

Sad je evo pred tobom Sredozemno more
Limunova stabla cvatu i šumore
S dva druga iz Mentona i s jednim iz Nice
U strahu posmatraš na dnu hobotnice
Dok se voziš čamcem da te prođe želja
Ribe plove kroz alge ko slike Spasitelja
Sad si u bašti jedne krčme u okolini Praga
Na stolu je ruža u tebi sreća blaga
I umesto da pišeš tvoj pogled stalno beži
Tom kukcu što usnuo u srcu ruže leži

Prestravljen vidiš sebe na zidu Svetog Vida
Srcu ti zato dođe da od tuge rida
Sličan si Lazaru što od danjeg svetla pati ljuto
U jevrejskom kvartu kazaljke sata idu obrnuto
Tako isto i ti uzmičeš životom
Penjuć’ se na Hradčane a uveče potom
Slušaš Čehe gde se u krčmama pevajući smeju

Evo te među brdima bostana u Marseju

Evo te u Koblencu u hotelu „Kod džina“

Pod japanskom mušmulom sediš usred Rima

Evo te u Amsterdamu s jednom devojkom koju smatraš lepom mada je grdoba
Sa studentom iz Lajdena ona će se vezati do groba
Tu na latinskom Cubicula locanda sobe iznajmljuju ljudi
Sećam se toga tu sam proveo tri dana koliko i u Gudi

Evo te u Parizu gde ti sudija sprema sudbu gorku
I kao zločinac strpan si u ćorku

Putovanja radosna i bolna si znao
Pre ne otkri starost i život lažljiv zao
U dvadesetoj i tridesetoj nosio si ljubav kao breme
Kao ludak sam živeo i traćio vreme
Svoje ruke ne smeš da vidiš a ja bih da nižem naricaljke ljute
Nad tobom nad voljenom nad svim što užasnu te

Te emigrante gledaju suzne oči tvoje
Kako se s nadom mole dok žene decu doje
Stanicu Sen-Lazar mirisom pune svojim
Kao tri kralja veruju u zvezdu što ih vodi
I misle sve će biti o-ke iza okeana
Pa će se bogati vratiti jednog dana
Jedna porodica nosi crvenu perinu kao vi svoje srce
Ta perina i naši snovi isto su tako nestvarni
Poneki emigrant ostane ovde ne želi daleko
I nastani se u ulici Rozje ili Ekuf u ćumezu nekom
Viđao sam ih uveče izađu da se nadišu vazduha
I miču se sporo kao figure šaha
Najviše ima Jevreja žene im nose periku
I ostaju sedeći u dnu radnji blede i bez daha

Piješ jeftinu kafu pred šakom bara smradnog
U krugu sveta pijanog i jadnog

Noć je ti si u nekom velikom restoranu

Te žene nisu zle i dušu imaju brigom ophrvanu
I najružnija je nanela patnju svom draganu

Ona je sa Džersija kći jednog caje

Ruke joj nisam video no znam da su grube ispucale

Sažalim se silno nad ožiljcima na trbuhu njenom

Sad svoja usta unižavam s jednom jezivo nasmejanom ženom

Sam si jutro će da svane
Mlekadžije zveckaju kantama po ulicama
Noć se udaljava kao lepa meleskinja
To je lažljiva Ferdina ili Lea nerotkinja

I ti piješ taj alkohol što kao život vri
Tvoj život što kao rakiju ispijaš ga ti

U Otej peške na spavanje krećeš
Među svoje fetiše iz Okeanije i Gvineje
To su Hristosi drugog obličja što u drugu veru spada
To su lošiji Hristosi nekakvih tamnih nada

Zbogom zbogom

Sunce vrat presečen



Gijom Apoliner (1880-1918)
Preveo sa francuskog Nikola Bertolino
Iz knjige Red i pustolovina, BIGZ, Beograd, 1974.

Znak

Potčinjen sam Vođi Znaka jesenjega
Stoga volim plodove a rugam se cvetu
Kad god dadem poljubac zažalim zbog njega
Ko omlaćeni orah što se jada vtru

Moja večna jeseni o duha moje doba
Rukama davnih dragana tvoj kraj je obasut
Jedna me supruga sledi ta moja senka kobna
Večeras golubice uzleću zadnji put

Lorelaj


U Bahari živela veštica jedna plava
Sve muško poče zbog nje da pati očajava

Sam biskup pozvavši je pred sudije svoje
Jer beše tako lepa oslobodio je

O Lorelaj prelepa alemastih zena
Čijim li si činima reči opčinjena

Život moj je pretežak uklete mi oči
Ko me gleda biskupe taj u propast kroči

Nisu mi od alema oči već od vatre
U vatru ih bacite da te čini zatre

Taj plam o Lorelaj žeže moje grudi
Ti si me opčinila nek ti drugi sudi

Ne smejte se biskupe već molite za me
Bog s vama a mene neka guta plamen

Moj je dragi otišo i tuđinom luta
Ništa mi se ne mili nek me plamen guta

Srce mi je bolesno pa moram da umrem
Ako sebe ugledam moraću da umrem

Srce mi je bolesno jer on nije ovde
Srce mi je bolesno otkada on ode

I biskup tri viteza pozva na presudu
U manastir vodite ovu ženu ludu

Idi Loro mahnita Loro vatrooka
Da ko duvna u crnom čekaš kraj svog roka

I evo sve četvoro sada cestom jezde
Lorelaj ih preklinje oči su joj zvezde

Pustite me vitezi na vrh one hridi
Da svoj lepi zamak još jedanput vidim

Da se još jedanput u reci ogledam
Pa se udovištvu manastirskom predam

Gore joj u vetru kose lepršahu
Lorelaj Lorelaj vitezovi zvahu

A dole se na Rajni u brodiću svome
Moj dragi pojavio Zove Video me

Dragi stiže donosi mir srcu i duši
Ona se tad saže i u Rajnu sruši

Gde Lorelaj prelepe lik joj otkrio se
Očiju boje Rajne i sunčane kose

Odlazak

I bledi behu njih oboje
I jecaj zamro je u njima

Ko snežne latice i tvoje
Ruke po mojim poljupcima
Jesensko lišće padalo je

Dopisnica

Pišem ti dok sav šator spava
I letnji dan mre oko mene
Ko buket što se rasprskava
U nebu punom plave sene
Zaslepljujuća jedna salva
Još ne procveta a već vene

Tuga jedne zvezde

Lepa je Minerva moje glave čedo
Krvava mi zvezda večnu krunu pruža
Dno je razum a vrh nebo nepregledno
Glavi gde Boginjo dugo se oružaš

I stoga ja znadem gora zla zacelo
Od te skoro kobne rupe ozvezdane
No nesreća tajna mog bunila vrelo
Veća je od sviju što ih duše hrane

U meni je žarka patnja slična zvezdi
Kao što u svicu gori plamno telo
Ko vojničko srce što Francusku gnezdi
Ko polen mirisni u ljiljanu belom

Mesečina

Sladunjavi mesec sa usnama ludaka
I voćnjaci i sela pohlepni su noćas
Dok zvezde blistaju kao hitre pčele
Svetlonosnim medom koji kaplje s grana
Jer eto sve je slatko što pada sa neba
I svaki zrak mesečev je kap meda
A ja skriven shvatam preslatku pustolovinu
U strahu od strele te pčele Zornjače
Koja mi stavlja u ruke varljive zrake
A mesečev med uzima od ruže vetrova

Nađeni uvojak

U sećanju mu opet sjaše
Uvojak kose tamnozlatne
Da li još uvek pamtiš naše
Sudbine dve neverovatne

Otej Monmartr i sva ona
Na bulevaru mesta draga
Sećam se dana šapnu ona
Kad pređoh preko tvoga praga

Tu padoše ko neka jesen
Sećanja moga tamne vlasi
Naš udes kojim si zanesen
Stapa se s danom što se gasi

Bolesna jesen


Jeseni bolesna i obozavana
Umreces kad severac zakovitla
Kroz ruzicnjake
I kad zasnezi
Po vocnjacima

Jeseni jadna
Umri u belini i bogata
Snegom i zrelim plodovima
U dnu neba
Kopci kruze
Nad tupim barskim nimfama
Zelene i kratke kose
Koje nikad nisu volele
Dok nad dalekim rubovima suma
Jeleni ricu

O jeseni sumove tvoje volim
Plodovi padaju niko ih ne bere
Vetar i grane placu
Suze im teku s lista na list
Lisce se valja
Voz tutnji
Zivot prolazi

LJUBAVNA PESMA

Evo od čega je načinjena simfonijska pesma ljubavi

Pre svega tu je ljubavna pesma iz davnina
Šum bezumnih poljubaca slavnih ljubavnika
Ljubavni krici smrtnica silovanih od bogova.
Muški znaci junaka iz bajki uzdignuti kao oruđa kontraavionska
Jazonov dragoceni urlik
Labudova samrtna pesma
I pobednička himna koju su prvi sunčavi zraci pevalu u Memnonu nepomičnom
I krik Sabinjanki u času njihove otmice
Pa takođe i ljubavni krici velikih mačaka u džungli
Potmuli šum sokova koji se penju u tropskim biljkama
Grmljavina artiljerija koje izvršavaju strašnu ljubav naroda
Talasi morski u kojima se rađa život i lepota

U tome je pesma sve ljubavi sveta

Maj

Maj taj lepi maj u camcu na Rajni
Gospe su posmatrale sa vrha planine
Lepe ste ali camac tone u daljine
Placa vrba obalnih sta je uzrok tajni

Rascvetani vocnjaci skrutise se straga
Latice sa tresnjama majski ukrasenih
Jesu kandze osobe sto mi bese draga
Latice pobledele poput vedja njenih

Odmicuci cestom sto tok recni rubi
S meckom idu Cigani Tu su majmun kuce
A magare malena kola sporo vuce
Dok se vinogorjem sto nad Rajnom puce
Daleki pev vojnicki sa sviralom gubi

Maj taj lepi maj pun cvetova grmlja
Ruina pod brsljanom i ruzama divljim
Rajnski vetar povija kraj obala sibljik
I goli svet cokota i trsku sto mrmlja

Znak

Potčinjen sam Vođi Znaka jesenjega
Stoga volim plodove a rugam se cvetu
Kad god dadem poljubac zažalim zbog njega
Ko omlaćeni orah što se jada vtru

Moja večna jeseni o duha moje doba
Rukama davnih dragana tvoj kraj je obasut
Jedna me supruga sledi ta moja senka kobna
Večeras golubice uzleću zadnji put

Lorelaj

Žanu Sevu


U Bahari živela veštica jedna plava
Sve muško poče zbog nje da pati očajava

Sam biskup pozvavši je pred sudije svoje
Jer beše tako lepa oslobodio je

O Lorelaj prelepa alemastih zena
Čijim li si činima reči opčinjena

Život moj je pretežak uklete mi oči
Ko me gleda biskupe taj u propast kroči

Nisu mi od alema oči već od vatre
U vatru ih bacite da te čini zatre

Taj plam o Lorelaj žeže moje grudi
Ti si me opčinila nek ti drugi sudi

Ne smejte se biskupe već molite za me
Bog s vama a mene neka guta plamen

Moj je dragi otišo i tuđinom luta
Ništa mi se ne mili nek me plamen guta

Srce mi je bolesno pa moram da umrem
Ako sebe ugledam moraću da umrem

Srce mi je bolesno jer on nije ovde
Srce mi je bolesno otkada on ode

I biskup tri viteza pozva na presudu
U manastir vodite ovu ženu ludu

Idi Loro mahnita Loro vatrooka
Da ko duvna u crnom čekaš kraj svog roka

I evo sve četvoro sada cestom jezde
Lorelaj ih preklinje oči su joj zvezde

Pustite me vitezi na vrh one hridi
Da svoj lepi zamak još jedanput vidim

Da se još jedanput u reci ogledam
Pa se udovištvu manastirskom predam

Gore joj u vetru kose lepršahu
Lorelaj Lorelaj vitezovi zvahu

A dole se na Rajni u brodiću svome
Moj dragi pojavio Zove Video me

Dragi stiže donosi mir srcu i duši
Ona se tad saže i u Rajnu sruši

Gde Lorelaj prelepe lik joj otkrio se
Očiju boje Rajne i sunčane kose

Jedna od najlepsih

Tuga jedne zvezde

Lepa je Minerva moje glave čedo
Krvava mi zvezda večnu krunu pruža
Dno je razum a vrh nebo nepregledno
Glavi gde Boginjo dugo se oružaš

I stoga ja znadem gora zla zacelo
Od te skoro kobne rupe ozvezdane
No nesreća tajna mog bunila vrelo
Veća je od sviju što ih duše hrane

U meni je žarka patnja slična zvezdi
Kao što u svicu gori plamno telo
Ko vojničko srce što Francusku gnezdi
Ko polen mirisni u ljiljanu belom

Dopisnica

Pišem ti dok sav šator spava
I letnji dan mre oko mene
Ko buket što se rasprskava
U nebu punom plave sene
Zaslepljujuća jedna salva
Još ne procveta a već vene

Most Mirabo

Ispod mosta Mirabo teče Sena
I ljubav naša
Zar je sve uspomena
Patnja uvek radošću beše ispraćena
Sve nose dani osim mene
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Licem u lice za ruke se držeći
Stojimo dok ispod
Mosta od ruku prolazeći
Val teče umoran od pogleda večnih

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Ljubav nam odlazi s vodom sto mrmori
Odlazi ljubav
O živote spori
A naša se nada razbuktava gori

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Protiču dani protiču vremena
Proslost je mrtva
Ljubav neoživljena
Ispod mosta Mirabo teče Sena

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Veze

Strune sačinjene od jauka

Brujanja zvona kroz Evropu
Obešenih vekova

O vi šine sto čvrsto vežete narode

Svega nas je dvojica ili trojica ljudi
Oslobođenih od svih veza
Pružimo jedni drugima ruku

Žestoka kiša koja raščešljava zanosne
Te žice
Žice izatkane
Podmorski kablovi
Vavilonske kule pretvorene u mostove
Pauci - prvosveštenici
Svi zaljubljeni koje je samo jedna veza vezala

Od drugih veza najtanja
Beli zraci svetlosti
Veze i Savezi

Ovo pišem samo zato da vas oduševim
O čula o čula draga
Neprijatelji uspomene
Neprijatelji želje

Neprijatelji željenja
Neprijatelji suza
Neprijatelji svega što još volim

Maj

Maj taj lepi maj u camcu na Rajni
Gospe su posmatrale sa vrha planine
Lepe ste ali camac tone u daljine
Placa vrba obalnih sta je uzrok tajni

Rascvetani vocnjaci skrutise se straga
Latice sa tresnjama majski ukrasenih
Jesu kandze osobe sto mi bese draga
Latice pobledele poput vedja njenih

Odmicuci cestom sto tok recni rubi
S meckom idu Cigani Tu su majmun kuce
A magare malena kola sporo vuce
Dok se vinogorjem sto nad Rajnom puce
Daleki pev vojnicki sa sviralom gubi

Maj taj lepi maj pun cvetova grmlja
Ruina pod brsljanom i ruzama divljim
Rajnski vetar povija kraj obala sibljik
I goli svet cokota i trsku sto mrmlja

Hoteli

Sobo udovo
Gde samuje se
Uz drustvo novo
Placas za mesec

Podozriv gazda
Da l' mu se placa
Vrtim se vazda
Idem i vracam

Kocija topot
Moj cimer *****
Engleski opor
Duvan sto gusi

O Lavilijerka
Kad god se molim
Hrom mi se smeska
Taj nocni stolic

I svako drugog
Razume gosta
Ko da je kula
To vavilonska

Zakljucajte se
U nespokoju
Tu svak donese
Svu ljubav svoju

Lovacki rogovi

Nasa prica otmena je i tragicna
Nalik na masku tiranina
Ni drama drska ul' magicna
Ni detalj ravnodusnog cina
Ne cini da je pateticna

I tomas de Kvinsi pun dima
Opijuma otrova slasti nevine
Jadnicu Anu pohodi u snima
Minimo minimo jer sve mine
Vracacu pogled osvrtima

Ko zvuk rogova spomen pline
Umire medju vetrovima.

Marizibil

Ona po kelnskim ulicama
Cim padne nocni mrak
tumara
Svima na meti ljupkost sama
Pa klonula od trotoara
Loce
po slepim pivnicama.

Osudila se na put zao
Radi makroa
rumenoga
Sto uvek mirisase kao
Beli luk On iz sangajskoga
Bordela
nju je izvukao.

Znam mnoge ljude sto svom zicu
Jednaki nisu
ni dorasli
Klecaju slicni mrtvom liscu
Oci im oganj lose zgasli
Srca
im se ko vrata micu.