Winston Churchill 

UBICA RUSKOG CARSTVA: Prošao je jedan vek od smrti najmisterioznijeg čoveka 20. veka

Pre gotovo 100 godina, 30. decembra 1916. godine, svoj život je u hladnoj Nevi skončao jedan od najmisterioznijih ljudi XX veka.
Grigorij Raspućin je bio ruski siromašni seljak, koji će, zahvaljujući burnom životu, postati jedan od glavnih savetnika i prijatelja ruskog cara Nikolaja II, poslednjeg ruskog cara. Mistik i samoprozvani sveštenik, Raspućin će 1915. postati jedan od vodećih ljudi carstva. Njegov život je obavijen velom tajne, baš kao i njegova smrt. Tog 30. decembra 1916. godine ubijen je u Petrogradu, bio je žrtva tajanstvene zavere u organizaciji rođaka cara Nikole II.

Njegovo telo isplivaće iz hladne reke dva dana kasnije. Na njemu su bili tragovi brutalnog zlostavljanja, a imao je i nekoliko prostrelnih rana. I sto godina nakon njegove smrti, legenda živi. Početkom XX veka, tridesetogodišnji harizmatični monah iz Sibira doputovao je u Petrograd, današnji Sankt Peterburg, i brzo stekao veliki uticaj na carskom dvoru.

Raspućin, rođen 21. januara 1869. u selu Pokrovsko, danas je na glasu i zbog svojih čuda i orgija. U petrogradskom društvu je ekscentrični Raspućin bio obožavan. Negovao je reputaciju pobožnog, svetog čoveka, vidovnjaka i iscelitelja, sposobnog da izleči prestolonaslednika Alekseja od hemofilije. I dok je sticao ugled i politički uticaj kao “carev šaptač”, stekao je i mnoge neprijatelje.
Smrt mu je bila tajanstvena kao i život. Da li je naposletku tačna “službena” verzija, da su ga ubili ruski plemići, članovi proširene porodice Romanov, kojima je dozlogrdio njegov uticaj na carsku porodicu? Ili je britanska obaveštajna služba imala ulogu u tome? Postoje priče kako su Raspućin i carica Aleksandra, poreklom Nemica, navodno u jeku Prvog svetskog rata planirali primirje između Rusije i Nemačke, što nikako ne bi odgovaralo Britancima.
Vek posle njegove smrti, muzej u Pokrovskom odaje počast svom najpoznatijem stanovniku. Raspućinova rodna kuća više ne postoji, ali u susednoj, u kojoj su živeli njegovi rođaci, smešten je memorijalni muzej, koji obilaze turisti iz cele Evrope.
“On je često boravio u ovoj kući i u njoj se gotovo ništa nije promenilo od njegove smrti”, rekla je Marina Smirnova, kustos muzeja.

“Nažalost, Raspućin je bio lutalica pa nije sačuvao mnogo svojih predmeta”, dodaje ona. Autentične su njegova stolica, tanjir, ogledalo i putni kovčeg.

Muzej je otvoren odmah nakon pada komunizma, koji ga je zabranjivao.

(Index) - Foto: Viralnova

LOPE DE VEGA

Lope Felix de Vega Carpio rodio se u Madridu 1562. godine. Sam je o sebi rekao, da je dijete ljubomore. Njegov otac je naime, prije nego se on rodio, zbog neke mlade žene pobjegao od njegove majke, koja ga je išla tražiti. Kasnije su se njegovi roditelji opet pomirili, ali su mu uskoro umrli. Otada se za njega brinuo inkvizitor don Miguel de Carpio.
Kad je Lope de Vegi bilo pet godina, znao je već nešto latinski, a s dvanaest godina pokušao je da piše prve komedije. U petnaestoj godini učestvovao je u ratu protiv Portugala. Zatim je došao u Alcalo na univerzu i htio da postane svećenik, ali se zaljubio. Otada počinju njegove poznate i različite ljubavne i druge avanture. Bio je ekstreman u svemu. Više puta imao je istovremeno ili naizmjence odnose s dvije, pa čak i vise žena. Negdje je napisao, da više voli dvije ružne nego jednu lijepu ženu. Dva puta se vjenčao, počesto sudjelovao u dvobojima i mnogo puta bio uratovima. Tako je 1588. godine učestvovao kao španjolski vojnik i u ratu protiv Engleske. Kad je postao 1611. po drugi put udovac, pristupio je bratovštini Sv. Franciska. Tada je prividno nastupilo najsjajnije vrijeme njegova života. Kao čovjek je bio dobar. Pod kraj svog života mnogo je zarađivao svojim književnim radom, ali je sve to podijelio. Tada je postao priličan hipohonder i pretjerano pobožan. Mnogo je postio i bičevao se. Čini se, da je zbog toga i uslijedila 1635. njegova smrt.
Do 1611.. pisao je najviše pobožne stihove. Među ostalim napisao je roman »Arcadia« i pastoral »Angelikina ljepota« (11.000 stihova). Lope de Vega sam o sebi tvrdi, da je zajedno sa međuigrama i vjerskim svečanim igrama napisao 1632 pozorišna djela. Alberto de Barrera kaže, da postoje još danas, djelomično štampane, djelomično u rukopisu, 439 komedija. Navodno je napisao 40 međuigara. Neki Španjolac je izračunao, da je Lope de Vega stvorio 21,000.000 stihova, a njegova bi proza napunila 21 svezak kvartnog formata.
Lope de Vega je pisao drame (»Zvijezda iz Seville«, »Od svega najnemogućnije«, »El Mayor imposible« itd.) historijske drame (»Columbos«, »Kako je planuo Rim« itd., komedije situacije i karaktera, od kojih su najznačajnije: »Fuente ovejuna« (»Ovčji izvor«) i »Los milagros del desprecio« («Čudo podcjenjivanja«), te lakrdije kao »Sajam u Madridu« itd. Lakrdije je veoma volio pisati. U njima je često prelazio sve granice pristojnosti, iako je bio povjerenik Svete inkvizicije. »Ako hoću da napišem komediju«, pisao je o samonie sebi, »onda zatvorim sva pravila sa šest ključeva. Bacim Terencija i Plauta iz svoje sobe, da ne prave galame (istina govori glasno čak iz tihih knjiga) i pišem tako kao ljudi, kojima je stalo do toga, da im narod plješče. Ako naime narod plaća, da bi gledao komad, onda je pravo da mu daš lakrdije, koje mu se sviđaju.«
Ova autobiografska izjava pomoći će nam da stvorimo sebi, na osnovu ekonomskopolitičkih i društvenih prilika Španije 16. stoljeća, ljudski i knjizevnički lik Lope de Vege. Španija je bila tada najveća pomorska imperijilistička sila, koja je htjela da sa svojim krutim i brutalnim feudalnoaristokratskim režimom uguši otpor protiv katoličke inkvizicije i španjolske soldateske u svojim kolonijama, a također i u svojoj vlastitoj zemlji. Iako je Španija za vrijeme Filipa II. (1512.—1598), koji je sa svojim savjetnicima Gomezom, Alpom, Terezom i kardinalom Granvellom bio pobornik katolicizma protiv pratestantizma u Engleskoj, Nizozemskoj i Francuskoj, bila na vršku svog vanjskog procvata, zbog parazitstva i gangsterstva španjolskih vlastodržaca počela je da u to doba naglo gubi svoju snagu u kolonijama. A i u samoj Španiji napredne su ideje, naročito engleskog građanstva, remetile inkvizitorski feudalni red. Godine 1588. je vojska Filipa II. u ratu protiv Engleske bila sasvim uništena, i tada je bilp skršeno pomorsko gospodstvo Španije. Brutalnost španske inkvizicije u Nizozemskoj bila je povod nizozemskom ustanku prottv Španije 1568. godine. Pet godina kasnije Vilim Oranski potukao je Španjolce, a Westvalskim mirom 1648. mora Španija priznati nezavisnost Nizozemske. Nekoliko godina prije toga oslobodio se španjolske prevlasti i Portugal.
Lope de Vega bio je tijesno vezan uz vladajuću klasu. Bio je povjerenik Svete inkvizicije. Na jednoj strani ga je vezalo aristokratski kruto shvaćanje časti, a na drugoj strani bio je pun avanturizma, neobuzdanosti, životne bujnosti i radosti, te je po načinu svog života i u svom knpževnom stvaranju izražavao pravo na slobodu osjećaja, što je u to doba predstavljalo već sasvim revolucionarne težnje i moral građanske klase u borbi protiv feudalne aristokracije. On nije mogao a da u svom životu i u svojim pozorišnim djelima ne da oduška svom temperamentu i svom pozitivnom osjećanju života i stvarnosti. Sav je bio pun ekstrema, a u toj ekstremnosti kao dramatičar bio je napredan, nesvijesno i protiv svoje volje. On je doduše rekao sam o sebi, da piše lakrdije samo zato, da bi mu narod pljeskao. Ali baš u tome je Lope de Veg napredan. Narod je u njegovim komedijama i lakrdijama osjećao životnu radost i pravo na puni, individualni život, koji je silom gušio katoličkofeudalni društveni sistem. Zbog toga mu je narod i pljeskao. U njegovim pozorišnim komadima narod je osjetio opravdanost i potvrdu svojih svijesnih ili podsvijesnih životnih težnji. Književni lik Lope de Vege predstavlja kulminaciju španjolskog baroknog teatra i baroknog čuvstvavanja života, i kao takav se pored Cervantesa (1547-1616), Tirsa de Molina (1571-1648), Calderona (1600-1681) i dr. ubraja medu najjače klasike španjolske dramatike.
Врх


Mladost

Feliks Lope de Vega i Karpio potiče iz skromne seoske porodice iz doline Karijedo, kod kantabrijskih planina. Sin Feliksa de Vege, uglednog zanatlije-umetnika i Fransiske Fernandez Flores, o kojoj ne postoje precizni podaci. Otac se preselio iz Valjadolida u Madrid 1561. privučen mogućnostima koje je pružala nova prestonica.
Prvi nagoveštaji Lopeovog genija pojavljuju se u njegovim najranijim godinama. Sa pet godina već je čitao španski i latinski jezik, do desete godine prevodio je latinske stihove, a svoju prvu dramu napisao je sa 12 godina.
Njegov veliki talenat dovodi ga do škole za poeziju i muziku 'Visente Espinel' u Madridu, prema kojoj se uvek ophodio sa poštovanjem. Svoje obrazovanje nastavio je u jezuitskoj školi, koja je kasnije postala 'Colegio Imperial' (1574). Iz Madrida beži kako bi se priključio vojnoj ekspediciji u Portugaliji. U toku tog bekstva imao je sreće da upozna i bude pod zaštitom Biskupa od Avile, koji je u njemu prepoznao talenat i upisao ga na Univerzitet Alkala.
Posle četiri godine (1577-1581) provedene na Univerzitetu Alkala de Enares, nije uspeo da dobije ni jedno zvanje. Možda zbog njegovog neurednog načina života i afera koje je imao sa raznim ženama, on donosi odluku da krene stopama svog zaštitnika i pristupi sveštenstvu, ali ti planovi bivaju prekinuti njegovim zaljubljivanjem i saznanjem da celibat nije za njega. Napušta studije, a kako nije maturirao, morao je da počne da zarađuje za život. Godine 1583. regrutuje se u mornaricu i bori se u bici kod ostrva Terseira, po naredbi njegovog budućeg prijatelja don Alvara de Basana, markiza Santa Kruza de Mudele. Zatim se vraća u Madrid i počinje ozbiljno svoju karijeru dramskog pisca. Takođe je započeo ljubavnu aferu sa Elenom Osorio, glumicom i ćerkom vlasnika vodećeg pozorišta. Nakon pet godina vatrene ljubavne veze, Elena ga prezrivo odbija i daje prednost drugom proscu, a Lope zajedljivo napada nju i njenu porodicu, te dospeva u zatvor zbog klevete i na kraju dobija kaznu od osam godina izgnanstva iz Kastilje.

Izgnanstvo

Osim studijama gramatike i matematike na Kraljevskoj akademiji, Lope je bio zauzet i mnogim ljubavnim vezama. Elena Osorio, Filis iz njegovih stihova, bila je njegova prva velika ljubav. U to vreme je bila odvojena od svog muža, a Lope je koristio svaku priliku da se približi njenom ocu Heronimu Velaskezu, vlasniku pozorišta. Međutim, Elena je 1578. godine pristala na brak iz koristi sa Fransiskom Perenotom Granvelom, nećakom moćnog kardinala Granvele. Ogorčen, Lope de Vega je objavio nekoliko članaka u kojima je ponižavao Eleninu porodicu; situaciju je objavio i u svojoj drami „Besni Belardo“ i u nizu soneta i pastoralih romansi, zbog čega je jedno vreme proveo u zatvoru. Ponovio je grešku i sledeća sudska odluka bila je strožija — proteran je na osam godina iz Madrida i na dve godine iz Kraljevine Kastilje, uz pretnju smrtnom kaznom ako se ogluši o odluku suda. Godinama kasnije se priseća svoje ljubavi prema Eleni Osorio u dijalogu u romanu „Doroteja“.
Prilikom odlaska iz Madrida oteo je 16-ogodišnju Isabel od Urbina (Belisa iz njegovih stihova), ćerku važnog savetnika na dvoru Filipa II, kojom se kasnije oženio. Nekoliko nedelja posle venčanja Lope se prijavio za novi zadatak sa španskom flotom; leta 1588. godine Španska armada je isplovila ka Engleskoj. Lope je ponovo imao sreće, i njegov brod San Huan je bio jedan od retkih koji su se bezbedno vratili u špansku luku posle ove propale ekspedicije. Po povratku se sa Isabel nastanio u Valensiji gde je planirao da provede ostatak izgnanstva i da ponovo započne dramaturšku karijeru. Godine 1590. pozvan je da služi kao sekretar vojvode od Albe i preselio se u Toledo.

Povratak u Kastilju

Godine 1595, posle Isabeline smrti, napustio je službu kod vojvode i posle 8 godina u egzilu vratio se u Madrid. Imao je mnogo ljubavnica i veliki skandali vezani za njih su bili česta pojava: suđeno mu je kao ljubavniku glumice Antonije Triljo. Oženio se Huanom de Gvardo, ćerkom bogatog mesara, 1598. godine i sa njom imao četvoro dece, ali to ga nije sprečilo da nastavi da se viđa i sa drugim ženama. Vratio se da radi kao lični sekretar Pedra Fernandeza de Kastra i Andradea do 1603. kada se preselio u Sevilju. Tamo se zaljubio u Mikaelu de Luhan (Seliju iz njegovih stihova), udatu ženu koja mu je bila inspiracija za bogatu zbirku soneta. Sa njom je ostao do 1608. godine; imali su petoro dece.

Tokom mnogo godina Lope je živeo između ova dva doma i velikog broja ljubavnica, od kojih su mnoge bile glumice (Heronima de Burgas, Antonija Triljo, Marina de Aragon). Da bi održao ovaj tempo života, toliki broj veza i da bi mogao da izdržava svu svoju priznatu i nepriznatu decu morao je da radi jako mnogo; u to vreme je napisao ogroman broj dela, uglavnom lirskih pesama i komedija, koje su često bile štampane bez njegove dozvole i bez korekcije. Tek sa 38 godina je prvi put imao prilike da koriguje svoja dela — greške koje su drugi napravili su konačno ispravljene.
'
Poslednje godine

Posle ovog plodnog perioda, njegova lična situacija se pogoršala. Od 1608. godine gubi se svaki biografski i literarni trag Mikaeli de Luhan, jedinoj od De Veginih važnijih ljubavnica od koje se nije „rastao“ i u nekom svom delu. Ubrzo zatim umro je njegov omiljeni sin, Karlos Feliks, a 1612. i njegova majka Huana umire na porođaju. Lope, skrhan ovim događajima, okuplja svu svoju decu pod istim krovom. Sve što se desilo navelo ga je da se 1614. godine zamonaši. To ga, međutim, nije sprečilo u romantičnim izletima sa brojnim ženama. Najvažnija i najduža od ovih veza bila je sa Martom de Nevares, koja je s njim ostala sve do svoje smrti 1632. godine. Tragedije se nastavljaju i 1635. njegov i Mikaelin sin Lope gine u brodolomu blizu Venecuele. Iste godine oteta je njegova najmlađa ćerka.

Lope de Vega je umro 27. avgusta 1635. godine u Madridu. Za njime je žalio veliki broj Španaca, a 200 autora je napisalo zbirku pohvala koja je objavljena u Madridu i Veneciji. Tokom njegovog života dela su dobila mitsku reputaciju; njegov savremenik Migel de Servantes je De Vegu nazivao „monstrumom prirode“ zbog njegove književne plodnosti.

Epska dela

La Dragontea („Pirat Drejk“)

Lope je uložio značajan deo svojih najboljih godina da se probije kao španski epski pesnik. Prva objavljena poema, La Dragontea, imala je primetne probleme pri svom pojavljivanju. Dozvola da se knjiga objavljuje je odbijena od strane vlasti Kastilje 1598. godine, zbog čega je morala biti štampana u Valensiji. Oslanjajući se na dozvolu Valensije, Lope je ponovo zatražio odobrenje da je objavi i u Kastilji. Ne samo da mu nije bilo dozvoljeno objavljivanje novog izdanja, već su i primerci, koji su postojali na teritoriji Kraljevine Kastilje, morali biti prikupljeni. Nije odustao, i zamaskirana delom La hermosura de Angélica (Anhelikina lepota) i sa dve stotine soneta, poema je objavljena u Madridu 1602. godine. U 732. oktavi (5856. redu) ubačena je poema koja je prikazivala animozitet celokupnog španskog naroda prema ser Frensisu Drejku i kraljici Elizabeti I.

El Isidro („Isidro“)

Žitije Isidro (objavljen u Madridu 1599. godine), govori o životu Svetog Isidra Labradora, zaštitnika Madrida, koji je ziveo u ranom periodu rekonkiste, oko 1100. godine. Napisan u takozvanim quintillas-strofama od pet stihova i osam slogova, Isidro se sastoji od deset pesama u čijim fragmentima pesnik pristupa ruralnom svetu kojim se kretao svetac. Lope je voleo jednostavan život seljaka i čeznuo čitav svoj život za većim kontaktom sa prirodom. Međutim iako je ova poema jednim delom biografska, ona je i više od toga a to je i dokumentovano: “Pročitao sam sve što sam ranije napisao o svecu, i imao sam pristup radovima o uzroku kanonizacije Svetog Isidra, koje je prikupio i sastavio otac Domingo de Mendoza, episkopski komesar, odgovoran za njegovu kanonizaciju.“

La hermosura de Angélica („Anhelikina lepota“)

Ova poema je objavljena 1602. godine, zajedno sa Rimas i La Dragontea, i bila je posvećena njegovom prijatelju, seviljskom pesniku i slikaru Huanu de Argihu (šp. Juan de Arguijo).

U predgovoru Lope otkriva kako je nastala u periodu njegovog pomorskog života, “Na vodi, između jedara San Huana i zastava Katoličkih kraljeva “, nastavljajući da piše istoriju Anhelike o kojoj je Lodoviko Ariosto pisao u svom delu Orlando furioso (Besni Orlando) jer je on samo predoložio ostalim piscima da sami nastave priču ukoliko to mogu uraditi bolje od njega. Poema prati Anhelikin život u Španiji, njene avanture i nezgode kroz dvadeset pevanja u oktavama.

Jerusalén conquistada (Osvojeni Jerusalim)

U predgovoru seviljskog izdanja dela Rimas, 1604. godine, Lope je najavio novi izgled epske poeme. Delo nije bilo izdato do februara 1609. godine. Tekst koji je štampan nije imao šesnaest pesama već dvadeset. Lapeza (Rafael Lapesa) sugeriše da je originalan tekst završen negde oko krunisanja kralja Ričarda I „Lavlje srce“ kao kralja Jerusalima, međutim kako bi izjednačio broj pesama sa poemom Jerusalén liberada (Torquato Tasso, 1581. godine), Lope je dodao još četiri u kojima govori o napuštanju Jerusalima od strane krstaša
Prozna dela

1598: Arcadia (Arkadija)
1604: El peregrino en su patria (Lutalica u svojoj zemlji)
1632: La Dorotea (Dorotea)
La Arcadia (Arkadija) Vojvoda od Albe tražio je od Lopea de Vege da napiše delo za njega. Međutim nije se usudio Lope da objavi delo pod svojim imenom te je iskoristio pseudonim, Belrado. Uobičajna formula tog vremena iskorišćena je u pastoralnom romanu. Arkadija je napisana po ugledu na delo Jakopa Sanzara, italijanskog pesnika, humanistu iz Napulja. Lopeovo delo prvi put je ugledalo svetlost dana 1598. godine u Madridu. Delo je doživelo značajan uspeh, te je tokom sedamnaestog veka više puta štampano. Edvin S. Morbi zabeležio je nekih dvadesetak izdanja između 1598. godine i 1675. godine, od kojih je šesnaest izdato za života autora. Osuna je zabeležio da ovo delo iako prozno ima skoro 6000 stihova, dosta više neko nego neka poetska dela. Glavni motiv u delu je ljubomora. Anfriso se zaljubljuje u Belisardu. Međutim Salsio voli Belisardu i uživa podršku njenih roditelja. Belisardini roditelji razdvajaju je od Anfrisa. U međuvremenu saznaje Anfriso da mu je Belisarda bila nevrena, te se zaljubljuje u Anardu. To izaziva ljutnju kod Belisarde i ona prihvata Salsia... El peregrino en su patria (Hodočasnik u svojoj domovini) Nastao u Sevilji, početkom 1604., ovo delo doživeo je trenutan uspeh. Postoje 6 izdanja u periodu od 1604. do 1618. godine. Prevedeno i na engleski jezik, anonimno pod nazivom The Pilgrim of Casteele. Hodočasnik u svojoj domovini nema poetski kvalitet kao Arkadia, ne zato što je broj stihova manje, već zato što su mnogi od njih dramatični: četiri auto sakramentala, sa svojim prolozima i kanconama. Delo krase brojne ljubavne priče, avanture, a na samom kraju srećno ujedinjenje svi likova dela posebno Panfilija de Luhana i Nise. U ovo delo Lope je uključio 4 euharističke drame: El viaje del alma, Las bodas del alma y el amor divino, La Maya, El hijo pródigo, kao i naslove 219 svojih drama.

Pastores de Belén (Pastiri Vitlejema) Pojavilo se u Madridu 1612. godine. Delo koje sadrži erotske priče kao La Susana i Amón y Tamar. Bilo je cenzurisano i zabranjeno od strane Inkvizicije. Međutim doživelo je značajan uspeh i iste godine, 1612. štampano u Leridi i Pamploni. Postoje 167 pesama, najrazličitijih metričkih formi. La Dorotea (Doroteja) Prozno delo u dijalozima u koje su umetnute različite pesme. Doroteja se pojavila 1632. godine. Autobiografsko delo iako je očigledno stilizovano. Verovatno nije slučajnost da je prva pesma koja se pojavljuje „ A mis soledades voy” odnosi na Lopea. U pretposlednjoj od elegijskih pesama „Pobre barquilla mía”, kao sagovornik javlja se krhki brodić. Stil je jednostavan i prirodan. Sa položaja odraslog čovek Lope evocira uspomene na ljubav ispunjenu ljubomorom prema Eleni Osorio.

Doroteja (Elena Osorio), čiji je muž otišao u Novi Svet, postaje ljubanica pesnika Don Fernanada (Lopea). Teodora, majka Dorotejina i Herarda utiču na Doroteju da prihvati udvaranja Don Bela, bogatog Indijanca (nećaka Kradinala Granvela ). Fernando razljućen, odlazi u Sevilju. Doroteja i Fernando se skrivaju i njihova ljubav preživljava. Potom se Fernando vraća u Madrid, sukobljava se sa Don Belom i ranjava ga. Međutim zbog Fernandove romanse sa Marfisom, Doroteja ga ostavlja i povlači se u manastir. A Fernando pristupa Nepobedivoj armadi. Ovo delo prema rečima samog Lopea mu je najdraže. Prema rečima izdavača Edvina Morbija, (Edwin S.Morby ) Lopeovo delo, Doroteja, je najbogatije, najkompleksnije delo koje na najbolji način objedinjuje njegove sposobnosti pesnika, dramaturga i pisca.
Lirska dela

Los romances (Romanse) Period od 1580. godine do 1590. godine obeležiće generacija pesnika na čijem čelu se nalaze Lope de Vega i njegov večiti rival Gongora(Luis de Góngora). Već sa osamnaest godina ovi pesnici postaju priznati, slavljeni. Niko od njih nije trudio u isticanju autorstva. Lopeova uloga pesnika priznata mu je od samog početka. Kao nova literarna formula, novi romansero, za kratko vreme uklopio u to osetljivo društvo. Dugogodišnja tradicija graničnih romansi nastalih u XV veku povezujići istorijske događaje, ponovo će oživeti na kraju XVI veka u okviru novog žanra romansi. Generacija od 1580. godine stvorila je prve romanse pod nazivom los moriscos. Mada je postojao period suživota ipak su te romanse bile zamenjene pastoralnim.

Rimas (Rime) U madridskoj štampariji Pedra Madrigala, novembra 1602. godine izašla je zbirka soneta ,El primer poemario, koju Lope objavljuje pod svojim imenom. Čitaoci su rado prihvatili dvesta soneta, objavljenih bez epskih poema ali uz pratnju drugog izdanja sačinjenog od epoga, epistola i epitafa. Drugo izdanje objavljeno u Sevilji 1604. godine poboljšalo je u nekim detaljima prethodno objavljenu zbirku. Međutim još uvek nije bio završen proces obogaćivanja dela. Uz dodatak Arte nuevo de hacer comedias, 1609. godine u Madridu, Lope ih ponovo uređuje i zbirka biva lepo prihvaćena. Kao definitivnu verziju možemo prihvatiti dvesta soneta ,Segunda parte y Arte nuevo, štampanih ponovo u Milanu (1611), Barseloni (1612), Madridu (1613 i 1621) i Ueski (1623). Kod Rimas mogu se naći pesme koje datiraju između 1578. godine i 1604. godine. Odnosi sa Elenom Osorio doprineli su nastanku serije proslavljenih soneta pod nazivom ‘’Los mansos”. Pastoralni motiv ponovo oživljava u triologiji formiranoj od soneta ” Vierno, aquel mi manso regalado” sačuvanog u “Cartapacio Penagos “, ali se ne štampa sve do izdavanja “Entrambasaguas “ iz 1934. i soneta 188 i 189 od Rimas. Međutim i pored određenog značaja poeme koje su dodate 1604. godine jedva da su pobudile interesovanje publike. Počinje sa tri epoge različitog značaja i dubine. Napisana pred kraj 1608. godine Arte Nuevo de hacer comedias en este tiempo je u stvari didaktička poema i kao takva izbegava striktna lirska i epska ograničenja.

Rimas sacras Tačan naziv dela izdatog u Madridu, 1624. godine je Rimas sacras.Primero parte, međutim koliko se zna nikad nije ni bilo drugog dela. Pred nama nalazi se delo u kome je autor sintetizovao svoju inspiraciju i umeće. Strukturu predstavlja ono što smo već ranije upoznali u okviru kanconijera Lopeovog. U delo se uključene i različite kompozicije raznovrsnih žanrova i metrike : narativna poezija u oktavama, glose, deskriptivne romanse, poeme u tercetu, lire i kancone. Las rimas sacras će se široko razviti palinodiju(pesničko delo ili spis u kojem pesnik poriče ono što je ranije iskazao u nekom drugom delu) koju je zahtevala petrarkistička tradicija. Ne samo zato što je sonet sa inicijalima predstavlja prepis od Garsilasa de la Vege, već zato što osnovna ideja o pokajanju u ljubavi ovde se razvija ne u jednom sonetu, već kroz čitavu seriju soneta sa inicijalima i kroz druge mnoge poeme u kojima se prepoznaju tragovi Petrarkinog Kanconijera. Većina soneta od Las rimas sacras napisana je prvom licu. Najproslavljeniji od soneta iz XVIII veka je monolog duše koja se kroz kolokvijalni i durektni govor se obraća jednom zaljubljenom Isusu. Nasuprot intimnih soneta stoji jedan manji, ali nikako manje važan broj soneta hagiografskog, liturgijskog i komemorativnog karaktera. Ipak neke narativne poeme “Las lagrimas de la Madalena” su u najvećoj meri kao nastavak poetskog duha soneta. Dok “Las lagrimas” pripadaju jednoj od epskih vrsta.
Stvaranje nove komedije

Lope de Vega je stvorio španski klasični teatar Zlatnog doba sa novom formulom drame. U ovoj formuli meša se tragično i komično, i razbijaju se tri jedinice koje je zastupala italijanska škola poezije (Lodoviko Kastelvetro, Frančesko Roborteljo ) na osnovu Aristotelove poetike i retorike : jedinstvo radnje (da se ispriča jedna priča), jedinstvo vremena (u roku od 24 sata ili malo više) i mesta (koji se održavaju na jednom mestu ili susednim lokacijama).

Za jedinstvo radnje, Lope u svojim komedijama koristi višestruki zaplet (priča dve ili više priča u istom delu, obično jedna primarna i druga sekundarna, ili prikazuje razlike između plemstva i službenika). Jedinstvo vremena preporučuje, ali ne poštuje uvek, dok jedinstvo mesta ne poštuje uopšte.

Lope de Vega ne poštuje četvrtu jedinicu, jedinstvo stila i pristojnosti koje navodi Aristotel i meša u svojim delima tragično i komično, koristi različite tipove strofa, u zavisnosti od suštine onoga što predstavlja. Romansu koristi kada je lik u ljubavnoj vezi, to jeste, koristi osmerce kada dolazi do opisa, koristi sonete kada dođe do monologa ili dok se čeka da se glumac presvuče između scena, deseterce u slučaju žalbi i kajanja. Stih je uglavnom osmerac, nešto manji od jedanaesterca, a zatim svi ostali. Zato je malo polimera i akademskih pozorišta, za razliku od francuskog klasičnog pozorišta, i u tom smislu je bliža elizabetanskim pozorištima.

Tri glavne teme njegovih dela su ljubav, vera i čast, isprepletane u prelepim polu-stihovima. Biraju se teme koje su u vezi sa časti ("pokret silom za sve ljude", piše Lope).

Lope je naročito bio pažljiv sa ženskom publikom koja bi mogla preokrenuti funkciju, i poziva na „trik sa istinom“, da javnost veruje u rezultate što se nije desilo bar do sredine trećeg čina: preporučuje nekoliko trikova, kao što je preoblačenje glumica u muškarce, što uzbuđuje javnost, maštu muškaraca i koja u budućnosti biva produžena u univerzalna komična pozorišta kao prevara i rutina za sva vremena: borba polova. Plahovite žene koje se ponašaju kao muškarci i muškaraci koji se ponašaju kao neopredeljene žene. Sve ove zapovesti preporučuje Lope onima koji žele da slede njegovu formulu dramatičnog u delu „Nova veština pisanja komedija u ovom vremenu“ (1609), napisanom kao poema od 389 stihova. U „Novoj komediji“, Lope pokušava da brani pozorište zasnovano na ukusu vremena, pokušava da interpretira ukuse, osećanja i vrednosti publike i tako stvara pozorište prema njima. U ovom smislu, ukus te publike se pretvara u kriterijum za merenje vrednosti dela. „Nova komedija“ se može podeliti na tri dela: prvi deo (od 1. do 146. stiha) u kome stvara jednu vrstu prologa, drugi deo (od 147. do 361. stiha) u kome konstituiše naučni deo, obrazlažući kompoziciju, dikciju, pronalazak i završni govor i, trećeg dela (od 361. do 389. stiha), epiloga.Klasifikacija i velike drame

Lopeova dramska dela su pisana samo za scenu i autor nije dobijao kopiju. Kopija je pretrpela korekcije, dopune i izmene glumaca, a neke od njih i pisce komedija.

Između 1604. i 1647. je objavljeno dvadeset pet tomova Dela koje sačinjavaju komedije Lopea, iako je prvi izašao bez saglasnosti dramaturga. Samo je preuzeo uređivanje sopstvenog dela od Dela IX (1617) i do svoje smrti, kada je morao da štampa Dela XXI i XXII. Huan Peres de Montalban, njegov učenik i pisac komedija, kaže u svojoj Posmrtnoj slavi da je napisao oko 1800 komedija i 400 drama misterija, od kojih je izgubljen veliki deo. Sam autor je skromniji u svojim delima i smatrao je da je napisao oko 1500, u koje se može uključiti i drama misterije i druga scenska dela, ali je brojka i dalje u porastu. Da bi objasnio Čarls Vinsent Aubrun pretpostavlja da je pisac nacrtao plan, dok su drugi pesnici i glumci završavali njegova dela, ali pesnici tog vremena nisu imali problema o proglašenju svog autorstva u saradnji i sa tri osobe, tako da je pametan autor sakrivao pomoć radi bolje prodaje dela. Renert i Kastro su uradili ozbiljne studije prema kojima mu se mogu pripisati 723 naslova, od kojih 78 su sumnjiva zbog nedostatka atribucije, 219 su izgubljena, tako dramatičan repertoar Lopea može biti svedena na 426 komada.

Lista značajnih komedija je svakako povelika: La discreta enamorada, El acero de Madrid, Los embustes de Celauro, El bobo del colegio, El amor enamorado, Las bizarrías de Belisa, La esclava de su galán, La niña de plata, El arenal de Sevilla, Lo cierto por lo dudoso, La hermosa fea, Los milagros del desprecio, El anzuelo de Fenisa, El rufián Castrucho, El halcón de Federico, La doncella Teodor, La difunta pleiteada, La desdichada Estefanía o El rey don Pedro en Madrid.

Sva se priznaju kao remek-dela. U svakom Lopeovom delu uvek postoji scena koja otkriva njegovu genijalnost, među kojima su Peribáñez y el comendador de Ocaña (1610),Fuenteovejuna (1612-1614), La dama boba (1613), Amar sin saber a quién (1620-1622), ''El mejor alcalde, el rey (1620-1623), El caballero de Olmedo (1620-1625), El castigo sin venganza (1631), El perro del hortelano, El villano en su rincón, El duque de Viseo o Lo fingido verdadero.

El caballero de Olmedo je više lirsko nego tragično delo. Ono je podeljena u tri epizode. Don Fernando Alonso (vitez Olmedo) traži pomoć od svog sluge Telja da osvoji Ines i na taj način Teljo dolazi u kontakt sa Fabijom koja im pomaže da se „povežu“ i kasnije venčaju. Međutim, Fernando Rodriga i njegov brat pokušavaju da ga zaustave. Kao fatalan ishod, Alonso umire u blizini potoka na putu za Olmedo, uprkos činjenici da je upozoren u snovima, itd. u rukama Rodriga ali Teljo traži pravdu od kralja, koji ih osuđuje na smrt.

Marselino Menendes Pelajo je jedan od prvih izdavača njegove drame, koristi za kriterijume predmet ovih radova i njihovih izvora u jedanaest blokova, mada je njihova klasifikacija donekle zbunjujuća, jer se ponekad ista komedija može svrstati u dve ili više kategorija:

Heorojske i časne drame, imaju teme nacionalne istorije i postojećih ljudi, nacionalnističke i proto-demokratske ideje, idealizovane do bogatog farmera (Peribáñez y el comendador de Ocaña, 1605-1612) ili seljaka, kao u Fuenteovejuna (1612 -14), drugo što karakteriše kolektivni protagonista, kao u Numansiji (1585) Servantes, ili Eshilovi Persijanci. Dela: Los comendadores de Córdoba (1598), El mejor alcalde el rey (1620-23), El rey don Pedro en Madrid (1618), Audiencias del rey don Pedro(1613-20) y La estrella de Sevilla (1623).
Teme časti i osvete. Los comendadores de Córdoba, Las paces de los reyes y judía de Toledo (1610-12) o Alfonsu VIII, koji je dao temu na dela Antonija Mire Ameskua, Juana Bautiste Diamantea i Franca Griljparsera, El castigo sin venganza, inspirisan novelom Mateja Bandelja, El castigo del discreto (1598-1601), Las ferias de Madrid (1585-1589), La locura por la honra (1610-12), El bastardo Mudarra (1612), koja je zasnovana na pesmi Cantar de los siete infantes de Lara iz Х veka, koja liči na delo Huana de la Kueva o istoj temi, i ima zajedničke osobine sa Elektrom od Sofoklea i Kralj Lir od Šekspira .
Drama o istoriji Španije: Las almenas de Toro (1612-1613), jedino Lopeovo delo koje obrađuje Sida. El mejor alcalde el rey (Alfonso VIII ). El mejor mozo de España (o Fernandu Katoličkom ). El cerco de Santa Fe (Granada). Ponekad prolaze prethodnu temu, kao u La campana de Aragón (oko 1600), koji obuhvata legendu o osveti za Campana de Huesca i istorije vladra Pedra I od Aragona, Alfonsa I Bataljadora i Ramira II Monaha. Lope uvek imao skolonosti ka istorijskom žanru, napisao je posvetu La campana de Aragón. Lope de Vega je dokumentovao komedije nacionalne istorije u različitim istorijskim zapisima
Drama na osnovu balada. Tokom XVI i XVII veka, kolekcija romansi je postala popularna i štampana (Romancero general, 1600), prikupljali su je i pevali mnogi, sastavljajući Novi romansero(Romancero nuevo). Španci su bili fascinirani da čuju nepotpune romanse i drame Giljena de Kastra nametajući model za ovu vrstu komedije, pišući Las mocedades del Cid; Lope je odgovorio sa El caballero de Olmedo (1622), u vreme Huana II (1406-1454) i druge komedije.
Drama o stranim podvizima. El duque de Viseo (1608-1909) Roma abrasada (1598-1600). El gran duque de Moscovia (1606). La reina Juana de Nápoles (1597-1603).
Komedije običaja, o španskim kulturnim streotipima i urbanim običajima, sa namerom da budu satirične ili da sadrže moralnu pouku: El villano en su rincón (1614-1616) o seoskom životu Huana Labradora (Juan Labrador). Castelvines y Monteses (1606-12) se zasniva na romanu Matea Bandelja (Mateo Bandello), kojim će se takođe Šekspir koristiti za Romea i Juliju, iako u Lopevom delu ljubavnici ne završavaju tragično, već se venčavaju uz dozvolu svojih porodica. Ove komedije se takođe često nazivaju i urbanim komedijama ili palatalnim komedijama.
Komedije capa y espada ili ogrtač i mač, govore o pripadnicima aristokratije i vlastele, intrige su uvek dopadljive i smešne, bez krvavih osveta karakterističnih za drame časti: La noche de San Juan (1631) je napisana u roku od jednog sata.
Komedije zapleta koje spadaju u kategoriju Novih komedija, u kojima su žene najčešće glavni likovi: La dama boba (1613), Los melindres de Belisa (1608), Las bizarrías de Belisa (1634), El perro del hortelano (1613), El acero de Madrid (1610), La viuda valenciana (1604), La mal casada (1610-15). Ovakve komedije će kasnije pisati i usavršiti njegov učenik Tirso de Molina .
Seljačke ili pastoralne drame, imitiraju dela italijanske renesanse, inspirisane delima: La Arcadia italijanskog pisca Jakopa Sanazara (ital. Jacopo Sannazaro), Églogas Huana del Ensine (šp. Juan del Encina) i Garsiljasa de la Vege (šp. Garcilaso de la Vega), Diana Horhea de Montemajora (šp. Jorge de Montemayor) i drugim. El pastor Fido (1585) je inspirisana poznatim Gvarinijevim pastoralnim romanom.
Mitološke tematike, drame predstavljane visokoj aristokratiji, kraljevima i plemićima. Uključivale su pozorišnu opremu a ponekad i muziku. Takođe su nazivane i pozorišne drame, telesne komedije ili komedije buke: Adonis y Venus, El vellocino de oro (1620), El laberinto de Creta (1612-15).
Religiozne drame, istorije veterana ili Novog zaveta, o životima svetaca ili pobožne legende. Mnoge su prikazivane za vreme praznika svetitelja: La creación del mundo (1631-35), La hermosa Ester (1610), Barlaam y Josafat (1611. godine, a verzija je legende o Budi), El divino africano (1610), o životu Svetog Agustina, San Isidro de Madrid (1604-06), San Diego de Alcalá (1613) i religiozni algorijski komadi, koji su kasnije evoluirali u apstraktne i spektakularne alegorijske reprezentacije Pedra Kalderona de la Barke (šp. Pedro Calderón de la Barca), poznate pod nazivom psicomaquias: Él tirano castigado- delo koje je sačuvano i danas zahvaljujući kopiji Ignacija de Galvesa (šp. Ignacio de Gálvez).

Obren (fr. Charles-Vincent Aubrun) svodi teme karakteristične za drame Lopea De Vege na: ljubav, čast i veru. Fransisko Ruis Ramon (šp. Francisco Ruiz Ramón), međutim, više govori o nepravednoj podeli moći između plemića i kraljeva sa jedne strane i prostog naroda sa druge.
Komična dela
Komedije zapleta poznate pod nazivom capa y espada ili ogrtač i mač: La dama boba, El rufián Castrucho, Los locos de Valencia, La viuda valenciana, La discreta enamorada, El acero de Madrid, Las bizarrías de Belisa
Vlastelinske komedije koje su prethodile visokoj komediji (koja se javlja u devetnaestom veku): Servir a señor discreto, El perro del hortelano, El villano en su rincón
Pastoralna komedija, u kojoj se autor vrlo često pojavljuje pod imenom Belardo: El verdadero amant, La pastoral de Jacinto, Belardo furioso, La Arcadia.


Drame
Istorijsko-legendarne drame:
Drame strogo istorijske tematike: El esclavo de Roma, El nuevo mundo descubierto por Colón i Don Juan de Austria en Flandes
Ispirisane baladama ili karolinškim ciklusom: Las mocedades de Bernardo, El bastardo Mudarra y Siete infates de Lara, Las paces de los reyes y judía de Toledo, La mocedad de Roldán, El marqués de Mantua i Ursón y Valentín
Inspirisane hronikama: El rey don Pedro en Madrid i El infanzón de Illescas
Inspirisane nezavisnim literarnim izvorima poput mavarskih komedija: El remedio en la desdicha, u kome se opisuje istorija Abindareza(šp. Abindarráez) i lepe Harife (šp. Jarifa)
Tragedije, koje većinom odgovaraju onome što nazivamo „dramama časti“: Fuente Ovejuna, Peribáñez y el comendador de Ocaña, El mejor alcalde el Rey, La estrella de Sevilla sumnjivog autorstva, El castigo sin venganza i El caballero de Olmedo
Mitološke komedije poput: Las mujeres sin hombres, El vellocino de oro, El marido más firme, zatim mitovi o Amazonkama - Jasón i Orfeo
Biblije: La creación del mundo y primera culpa del hombre, o Kainu i Avelju, Los trabajos de Jacob, La historia de Tobías, La hermosa Ester
Žitija- trilogija posvecena zaštitniku Madrida: San Isidro labrador de Madrid, La niñez de San Isidro i La juventud de San Isidro, La buena guarda
Religiozni alegorijski komadi poznati pod nazivom Autos poput: La maya ili La siega


Dramska škola Lopea de Vege
Mnogi pisci su ugledaju na Lopea de Vegu, pa čak pokušavaju i da usavrše njegov model.
Među najvećim pristalicama bili su: Guillén de Castro, Antonio Mira de Amescua, Luis Vélez de Guevara i njegov sin Juan Vélez de Guevara, zatim Juan Ruiz de Alarcón i Tirso de Molina (šp. Tirso de Molina).
Manje značajni od njih bili su : Miguel Sánchez, Damián Salucio del Poyo, Andrés de Claramonte, Felipe Godínez, Diego Jiménez del Enciso, Rodrigo de Herrera, Alonso Jerónimo de Salas Barbadillo, Jerónimo de Villaizán, Juan Pérez de Montalbán, Luis Belmonte Bermúdez, Antonio Hurtado de Mendoza, Alonso de Castillo Solórzano, Alonso Remón y Jacinto de Herrera i brojni drugi.

Konstantin Sergejevič Stanislavski 5.(17.) januar 1863. - 7. avgust 1938) je ruski pozorišni glumac, teatrolog i režiser. Osnivač je Hudožestvenog teatra u Moskvi 1898. i umetnički rukovodilac i ideolog tog pozorišta do kraja života 1938. Kao veliki pozorišni inovator imao je značajan uticaj na savremenike.

Rodio se kao Konstantin Sergejevič Aleksejev u Moskvi, u bogatoj porodici. Prvi put glumi u pozorištu sa sedam godina. Izabrao je umetničko ime Stanislavski na početku karijere (verovatno da bi sačuvao reputaciju svoje porodice).

1888. godine, Stanislavski je osnovao Društvo umetnosti i knježevnosti pri Malom Teatru, gde je stekao iskustvo o estetici i scenskom nastupu.

1897. je bio jedan od suosnivača Moskovskog Teatra Umetnosti (MTU) zajedno sa Vladimirom Nemirovičem-Dačenkom. Jedna od prvih produkcija bila je Čehov "Galeb". U MTU je Stanislavki počeo da razvija, zasnovano na tradiciji realizma Aleksandra Puškina, svoj čuveni "Sistem" (koji se ponekad pogrešno naziva i metod). "Sistem Stanislavski" se fokusira na razvoj realnih karaktera na sceni. Glumci se savetuju da koriste "emocionalnu memoriju" da bi na prirodan način prikazali emocije lika koga glume. Da bi ovo postigli, glumci treba da se sete momenta iz sopstvenog života kada su osećali traženu emociju, i da je ponovo prožive u svojoj ulozi da bi gluma izgledala realnije.

Veliki broj današnjih glumaca kako u pozorištu, tako i ne televiziji i filmu, duguju mnogo Stanislavski sistemu. Korišćenjem Sistema, glumac duboko analizira motivacije uloge koju igra. Glumac mora da pronađe "cilj" za svaku pojedinačnu scenu, kao i "super cilj", za celu predstavu.

Jedan način da bi ovo postiglo je korišćenje Stanislavskovog "magičnog ako". Glumci moraju stalno da sebi postavljaju pitanja. Na primer, jedno od prvih pitanja koje moraju sebi da postave je "Šta bi bilo kada bih se ja našao u istoj situaciji kao i osoba koju glumim?"

Stanislavki je takođe imao značajan uticaj na modernu operu i pojačao je rad pisaca kao što su Maksim Gorki i Anton Čehov.

Stanislavski je preživeo i Rusku revoluciju 1905 i rusku revoluciju 1917. Navodno je Lenjin intervenisao da bi ga zaštitio. 1918. Stanislavski osniva prvi studio kao školu za mlade glumce, i piše nekoliko važnijih dela.

Jovanka Orleanka je sa 13 godina počela da tvrdi kako čuje glasove koji je šalju da pomogne francuskoj vojsci u ratu protiv Engleza. Već sa 16 godina, mlada pastirka dobija poziv od Boga da pruži pomoć u bici kod Vokulera i uskoro postaje glavni predvodnik Francuza u Stogodišnjem ratu.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Jovanka Orleanka ili Žean d’Ark kako joj je bilo pravo ime, rođena je 4. januara 1412. u selu Domremi la Pisel i bila je ćerka zemljoradnika i pobožne katolkinje. Tokom suđenja, sebe je predstavila kao Žean la Pisel, rekavši da ne zna kako joj je prezime. Kasnije je objasnila da joj se otac zove Žak d’Ark, a majka Izabel Rome i da ćerke u njenom selu često uzimaju majčino prezime. U srednjovekovnoj Francuskoj prezimena nisu bila stalna pa je tako Rome jednostavno označavalo osobu koja je išla na hodočašće u Rim. Neki drugi izvori tvrde da se majka Jovanke Orleanke zvala Izabel de Vuton.

Jovanka Orleanka bi danas imala različite dijagnoze
U dobi od 12 ili 13 godina, Jovanka Orleanka je očigledno počela da čuje glasove i doživljava vizije koje je tumačila kao znak od Boga. Tokom svog suđenja, svedočila je da su joj anđeli i sveci prvo rekli da odlazi u crkvu i živi pobožno, a zatim joj davali instrukcije kako da oslobodi Francusku od Engleske i Šarla VII dovede na francuski presto. Takođe je tvrdila da su njene vizije bile praćene jakim svetlom, a da je glasove čula jasnije dok su zvonila crkvena zvona. Na osnovu ovih detalja, neki stručnjaci su došli do zaključka da je Jovanka Orleanka patila od jednog od mnogih neuroloških i psihijatrijskih poremećaja koji aktiviraju halucinacije, kao što su migrene, bipolarni poremećaj i oštećenje mozga. Još jedna teorija govori da je mlada ratnica najverovatnije bolovala i od tuberkuloze goveda koju je dobila pijući nepasterizovano mleko ili dok je kao devojčica čuvala stoku.

Stogodišnji rat

Iako je ostala upamćena kao neustrašiva ratnica i junakinja Stogodišnjeg rata, Jovanka Orleanka se nikad nije borila u bici niti ubila protivnika. Umesto toga, ona je vojnicima podizala moral mašući barjakom umesto oružjem. Bila je odgovorna za vojne strategije, usmeravanje trupa, kao i predlaganje diplomatskih rešenja Englezima od kojih nijedno nije prihvaćeno. Uprkos tome što je bila udaljena od prve linije fronta, Jovanka Orleanka je ranjena najmanje dva puta. Tokom svoje čuvene operacije u Orleanu pogođena je strelom u rame, a u butinu je ranjena bezuspešno pokušavajući da oslobodi Pariz.

Suđenje i smrt

Pokušavajući da odbrani Kompjenj od Burgunda, Jovanka Orleanka je pala u neprijateljske ruke, a njeni vojnici su pobijeni. Bila je zatvorena u tamnici i verovala da će kralj Šarl VII dati ogroman novac za njen otkup, međutim prodata je engleskom kralju Henriju VI za 100.000 zlatnih funti. Englezi su u gradu Ruanu organizovali crkveno suđenje protiv nje, optuživši je da je lažni prorok, čarobnjak, veštica i jeretik. Optužena je i da je izvršila masovni zločin protiv engleskih vojnika i da je naređivala zverstva. Presuda po kojoj je osuđena na lomaču donesena je 30. maja 1431. godine. Spaljena je istog dana tačno u podne na gradskom trgu, noseći bluzu sa ušivenim crvenim đavolima, pošto je to bila odeća u kojoj su spaljivani jeretici. Masa ljudi posmatrala je čin spaljivanja, a oko nje su kružili crkvenjaci sa knjigama, moleći se za spas ljudskih duša od jeretika. Njeni ostaci su potom bačeni u reku Senu. U trenutku smrti Jovanka je imala samo 19 godina.

Godine 1456, četvrt veka nakon spaljivanja, u Parizu je, uz saglasnost Svete stolice pokrenut postupak za njenu rehabilitaciju. Presuda je bila poništena, a Jovanka Orleanka rehabilitovana. Proglašena je blaženom tek 1909. godine, a kanonizovana 1920. u vreme pontifikata Benedikta XVI. Danas je jedna od najpopularnijih svetaca u Rimokatoličkoj crkvi.

Kafenisanje.rs