Istorija ima i drugu stranu. Ona je prepuna raznih anegdota, zanimljivih događaja i neobičnih ishoda bitaka koji nisu u velikoj meri zastupljeni u udžbenicima i time ostaju nedostupni mnogima. Arheologija je prepuna predmeta čija je namena i dan danas nepoznata....

Ako znate neki podatak o nekom istorijskom događaju, ličnosti ili predmetu koji je vama bio zanimljiv, podelite ga sa nama. [You must be registered and logged in to see this image.]

Sneg od badema

Kralj Almotamid koji je polovinom XI veka vladao Seviljom naredio je da se na brdimo u okolini Kordobe zasade bademi jer njegova žena Itimad, nekada hrišćanka i robinja, nikada u životu nije videla sneg, a to je žarko želela. Tako bi u proleće, kad opadnu, bele latice bademovog cveta prekrile sve padine koje bi izgledale kao da su pod snegom.

**********************************

Bitka kod Karansebeša (današnja Rumunija) odigrala se tokom noci 17. septembra 1788. godine između više delova austrijske vojske.

Oko 100.000 austrijskih vojnika ulogorilo se oko grada Karansebeš. Husari (konjica) koji su prešli reku Tamiš u cilju izviđanja pristustva Otomanske vojske naišli su na grupu Roma koji su im ponudili rakiju. Husari su kupivši veliki broj buradi rakije napravili veselje.

Austrijska pešadija je uskoro i sama prešla reku i videvši žurku, zatražili su rakije i za sebe. Husari su to odbili i napravili su od buradi barikade oko sebe. Neko od vojnika je ispalio hitac koji je sve uzbunio. Ubrzo je došlo do puškaranja između dve strane a celu situaciju je pogoršalo to što je neki vojnik iz pešadije povikao "Turci!!! Turci!!!". U nastaloj panici vojnici sa obe strane su počeli da beže.
Kako je austrijska vojska bila sačinjena od Italijana, Slovena i drugih manjina nastojanje austrijskih oficira da zaustave metež i njihove komande "HALT! HALT!" protumačene su kao uzvici "Alah! Alah!".
Da bude još gore artiljerija je otvorila vatru po svojim vojnicima misleći da otomanska vojska napada. U mraku vojnici su pucali na svaku senku koju su videli. U opštoj bežaniji i sam austrijski car Josif II je pao sa konja.

Dva dana kasnije kada se otomanska vojska pojavila kod Karansebeša imala je i šta da vidi. Ne manje od 10.000 mrtvih i ranjenih vojnika austrijske vojske je ležalo na zemlji.

*************************

S obzirom da su kuće običnih stanovnika stare Atine bile vrlo neugledne i tesne, te da su se stalno pregrađivale, prepravljale i doziđivale, tako su gradske ulice bile jako uske, a u nekima od njih se zbog toga čak nisu mogla mimoići ni dva prolaznika. Stoga je bio običaj da građani, pre nego što će izaći iz svojih kuća, pokucaju sa unutrašnje strane na izlaznim vratima najavljujući na taj način svoju nameru slučajnim prolaznicima kako bi se izbeglo da se otvaranjem vrata neko povredi. Veruje se da upravo otuda potiče naš današnji običaj da svoj ulazak u neku prostoriju najavimo na isti način.

Takođe, zidovi su bili pravljeni od drveta i nepečenih cigli koje su bile povezivane blatom. Stoga ih je bilo lako probušiti, pa se lopovi nisu hteli zamarati obijanjem vrata i prozora, već su svoje pljačkaške poduhvate ostvarivali na lakši način, to jest bušenjem zidova. O tome najbolje svedoči i činjenica da je neki poznati antički provalnik dobio sasvim neobičan, ali potpuno primeren nadimak „Bušizid

Neosetljiv na otrov

Mitrida VI, kralj Ponta u Maloj Aziji, postao je tako otporan na smešu raznih otrova da nije uspeo da se otruje kada je odlučio da tako okonča život. Kralj je, zapravo, svakodnevno uzimao male količine otrova kako bi bio što otporniji jer je živeo u strahu da će ga neko otrovati. Kada je 63. godine pne pokušao da izvrši samoubistvo kako ne bi pao u ropstvo Rimljana, otrov koji je popio uopšte nije delovao. Na kraju je digao ruke od svoje namere i naredio robu da ga probode mačem.


****************************************************

Pogrebna povorka

Meksički predsednik Antonio de Santa Ana došao je na neobičnu ideju – da priredi pogreb svojoj amputiranoj nozi. Kada je decembra 1838. godine komandovao odbranom Vera Kruza, u borbi sa Francuzima teško je ranjen i morala je da se izvrši amputacija noge ispod kolena. Međutim, Santa Ana je pune četiri godine čuvao tu nogu u svojoj kući u Vera Kruzu i kada je postao predsednik i diktator priredio joj je pravi pravcati pogreb. Tako je 26. XII 1842. godine svečana povorka, uz prigodnu muziku, prošla ulicama grada Meksika, sve do groblja.
Dve godine kasnije, za vreme pobune u kojoj je diktator svrgnut, noga je nestala. Santa Ana je umro 1876. godine u bedi, gladan, slep i usamljen. Šta se dogodilo sa sahranjenom nogom, nikada se nije saznalo.

***************************************************

Neverni branioci

Britanski protestantski kraljevi i kraljice po zakonu ne smeju da postanu katolici niti sa njima mogu da sklapaju brak. Međutim, oni i dan-danas nose titulu branilaca vere (katoličke), a na britanskim novčićima još stoji znak F. D ili Fid Def (od latinskog Fidei Defensor). Papa Lav X dao je 1521. godine ovu počasnu titulu Henriju VIII u znak zahvalnosti što je napisao raspravu protiv Martina Lutera. Samo 13 godina kasnije, ljut što se papa usprotivio poništenju braka sa Katarinom Aragonskom, Henrij VIII je raskinuo sa Vatikanom i proglasio se poglavarem engleske crkve. Iako se papa složio da Henri VIII ovu titulu može da nosi samo za života, ona je zadržana i kasnije

Spora kočija vozi u smrt

Marija Antoaneta i Luj XVI verovatno bi izbegli giljotinu za vreme francuske revolucije da kraljica nije promenila plan bekstva. Umesto da je dozvolila kralju da 1791. godine napusti Pariz u psoebnoj, bržoj kočiji kao što je prvobitno dogovoreno, Marija Antoaneta je zahtevala da cela kraljevska porodica putuje zajedno. Zato je morala da se uzme druga, veća, ali i sporija kočija, pa su putnici zakasnili na sastanak sa svojim naoružanim pristalicama.
Kada su konačno stigli u mesto Varen, 60km od granice, bio je mrkli mrak i na jedvite jade su našli nove, odmorne konje i tako izgubili dragoceno vreme.

Još dan ranije u selu San Mehehud mladić po imenu Drue primetio je kraljevsku kočiju dok su u njegovoj štali menjali konje. Odmah je sakupio grupu revolucionara i beguncima preprečio put. Tako je kraljevska porodica uhvaćena i vraćena u Pariz. Luj XVI završio je na giljotini januara 1793. godine, a Marija Antoaneta devet meseci kasnije.


Femme Fatal

Sve snažne žene koje su svojim zavodničkim šarmom zaluđivale muškarce sirom sveta i ponekad ih koštale života i karijere dobile su naziv 'Femme fatale', što u prevodu s francuskog  znači 'smrtonosna žena'.No,malo ko zna kako je taj naziv nastao tek u 19.veku.

Naime,naziv svoje poreklo može zahvaliti pariškim prostitutkama koje su bile omiljene među muškarcima iz visokog društva.

Kako je Evropom pre 150 godina vladala prava epidemija sifilisa,koji je pre pojave penicilina u 20.veku bio smrtonosan, prijateljice noći postale su glavni izvor ove polne zaraze.Muškarci iz sveta umetnosti,politike i
financija koji su često koristili usluge prostitutki tako su bivali zaraženi i na kraju od te bolesti i umirali.

Pariško društvo je vrlo brzo prostitutkama nadenulo naziv 'Femme fatale', koji se kasnije preneo i na ostale žene zbog kojih su muškarci gubili glavu.

Naziv se tako ukorenio u rečnik popularne kulture i obeležavao žene u poznatim filmovima koje su prouzrokovale propast glavnog lika.

Tako je najbolji primer ovakve 'smrtonosne žene' Catherine Tramell koju u filmu 'Niske strasti' glumi Sharon Stone, a koja u potpunosti uništi život detektivu Nicku Curranu kojeg glumi Michael Douglas.



No, i u stvarnom životu neke su žene zaslužile naziv 'Femme fatale' kao što je,na primer,Yoko Ono jer je često bila optuživana za raspad grupe The Beatles i za uništavanje karijere Johna Lennona.

Bez obzira na početne uzroke nastanka izraza 'Femme fatale', danas se on koristi vrlo slobodno i savremeni psiholozi se slažu kako taj naziv muškarci obično pridaju jakim ženama zbog vlastitih problema sa samopouzdanjem i razočaranosti životnim promašajima.


 

[You must be registered and logged in to see this image.]

PO NJIMA SU DOBILI IMENA ...



• DŽON MONTEGJU IV VOJVODA OD SENDVIČA (1718 - 1792) - Pored nekih osobina, lord Sendvič je bio strastan kockar. Kada bi zaseo da pika karte, ne bi prekidao partiju ni za živu glavu. Kada bi ogladneo, zatražio bi od sluge da mu između dve kriške hleba stavi parče mesa. To bi pojeo ne trepnuvši, baš kao što mi danas smažemo sendvič i ne razmišljajući o tome ko mu dade takvo ime.

• KAPETAN ČARLS C.BOJKOT (1832 - 1897) - Nalazio se u službi vojvode od Erna sa zadatkom da od siromašnih Irskih seljaka - zakupaca ubira neopravdano visoke dažbine. Njegove zahteve su seljaci tiho i mirno ignorisali - bojkotovali. (Ovde kod nas u Srbiji ovo se danas kaže - dinkićevali su ga)

• LUJ BRAJ (1809 - 1852) - Nesrećnim slučajem Braj je oslepeo već u trećoj godini. Naučio je da čita iz veoma nepraktičnih i glomaznih knjiga u kojima su slova bila uveličana i ispupčena. Već sa 15 godina osmislio je sistem pisanja i čitanja pomoću ispupčenih tačkica. To je Brajova azbuka, koja se i danas upotrebljava.

• RUDOLF DIZEL (1858 - 1913) - Nemački inženjer koji je radio u Krupovoj fabrici, uspeo je da konstruiše motor sa unutrašnjim sagorevanjem, baziran na kompresionom paljenju, a koji koristi jeftiniji naftin derivat nego što je to benzin. Zako dobismo dizel motore.

•ŽOSEF GILJOTIN (1738 - 1814) - Ovaj poznati pariski lekar i poslanik u Parlamentu nije konstruktor poznate Giljotine. On se samo zalagao za to da se ovaj 'humaniji' metod izvršavanja smrtne kazne uvede umesto vešanja ili odsecanja glave mačem. Giljotinu je osmislio Dr. Antoan Luj, a napravio Tobias Smit.

• KAPETAM VILIJAM LINČ (1742 - 1820) - Pošto mu je dodijalo haranje jedne bande razbojnika u okrugu Pitsilvanije, u američkoj državi Virdžiniji, Linč je uzeo zakon u svoje ruke i uhvatio i kaznio (naravno linčovao) bandite.
• ŽAN NIKOT (1830 - 1897) - Dok je boravio u Portugalu, francuskom ambasadoru nikotu dospela je u ruke biljka duvana. Preneo ju je u svoju otadžbinu, gde je kasnije veoma uspešno poslovao duvanom i naravno - nikotinom.

• MAJOR VIDKUN KVINSLING (1887 - 1945) - Posle okupacije Norveške od strane fašističke Nemačke u II svetskom ratu, Kvinsling je, kao vođa omražene stranke Nacionalnog jedinstva, postavljen na čelo zemlje. Njegovo prezime postalo je sinonim za sve domaće izdajice koje se stavljaju u službu okupatoru svoje zemlje.

• ANTON ŽOZEF SAKS (1814 - 1894) - Nastavljajući tradiciju svoga oca, koji je u Briselu imao radionicu muzičkih instrumenata, Saks je konstruisao nekoliko instrumenata, od kojih je najpopularniji postao Saksofon.

• ETIJEN DE SILUET (1709 - 1767) - Pokušavajući da ponovo postavi na noge rastom opustošenu francusku privredu, ministar Siluet je zaveo izuzetno visoke poreze, koji su, za divno čudo, najviše opterećivali bogatiji svet. U roku od osam meseci, bio je primoran da podnese ostavku. Ime mu je uskoro postalo sinonim za promašene, prazne pokušaje i stvari, kao što je svet iluzija i senki - silueta.

Izgubio presto zbog gojaznosti

Da li ste znali da je bilo kraljeva u istoriji koji su čak i presto izgubili zato što su bili debeli?

Sančo I od Leona (955—958 i 960—965) bio je 958. godine zbačen s prestola između ostalog i zato što je bio toliko debeo da nije mogao da uzjaše konja i jaše rame uz rame sa svojim podanicima. Potražio je pomoć svoje babe i kraljice Navare, Tode Aznares, koja je opet zatražila od svog rođaka, kordopskog kalife Abderamana III, da joj ustupi svog ličnog lekara, Jevrejina Hazdaja ben Šapruta, kako bi ovaj pomogao nesrećnom Sanču da oslabi i povrati autoritet i presto. Sančova dijeta je skupo koštala njegovu babu — morala je da preda kordopskom kalifi neka utvrđenja u Kastilji, pored drugih ponižavajućih zahteva. Dok je Sančo u Kordobi gubio kilograme uz pomoć vegetarijanske dijete jevrejskog lekara, Toda je izdejstvovala sklapanje saveza između Navare i leonskih plemića vernih Sanču, sakupila vojsku koja je 959. godine potukla Sančove protivnike i vratila ga na leonski presto.

********************

Kad Viking polaže zakletvu...

Vikinški vođa Rolon našao je veoma domišljat način kako da položi vazalnu zakletvu franačkom kralju, a da ipak ne klekne…

Tokom 9. veka teritorije pod vlašću Karolinga često su napadali severnjački pljačkaši Vikinzi ili Normani (Severnjaci). U Zapadnoj Franačkoj, današnjoj Francuskoj, Normani su početkom 10. veka zauzeli priobalne krajeve oko ušća Sene. Da bi sprečio dalje upade Normana rekom Senom u unutrašnjost sve do Pariza, kralj Zapadne Franačke Karlo III Glupi (893—923) rešio je da pokuša da pridobije severnjake naseljene na teritoriji njegove kraljevine. Na taj način, Karlo se nadao da će Normani kad budu bili u njegovoj službi, braniti franačke teritorije od naleta njihovih saplemenika.

Sporazum između franačkog kralja i normanskog vođe Rolona sklopljen je u Senkleru na Eptu 911. godine. Karlo Glupi je time ozvaničio normanska osvajanja, dok je Rolon postao jedan od njegovih vojvoda koji mu je sada dugovao vazalnu zakletvu i vernu službu. Međutim, u srednjovekovnoj tradiciji najbolje je ostao zapamćen način na koji je Rolon položio vazalnu zakletvu. Po običaju, vazal je trebalo da klekne na jedno koleno i poljubi svog seniora u stopalo. Da bi ispunio i ovaj uslov, vikinški vođa je jurnuo na franačkog kralja, oborio ga na zemlju, a zatim mu podigao nogu koju je trebalo da poljubi. Nakon ovakvog obreda inicijacije, Rolon je postao prvi vojvoda oblasti koja je kasnije, zahvaljujući svojim stanovnicima Normanima, dobila ime Normandija.

*******************




istorijskabiblioteka.com

„Од Кулина бана”

Свако од нас чуо је бар један од следећих израза: „Од Кулина бана”, „Од Кулина бана и добријех дана”, „Немој да ми причаш од Кулина бана” или „Развезао од Кулина бана”. Реч је, наравно, о једном од владара босанске средњовековне државе - бану Кулину (1180-1204). С гледишта језика, побројане крилатице, саме по себи, означавају временску одредницу и оне су у народној свести помало магловит појам
неких давних времена. Истовремено, њихова језгровита порука указује на благостање које се везује за личност Кулина бана.

Још је дубровачки бенедиктинац Мавро Орбин у знаменитом делу „Краљевство Словена”, објављеном на италијанском језику у Пезару 1601. године, забележио народно сећање на срећне дане и изобиље у Кулиново доба. Истоветно предање о босанском владару налази се и у спису Орбиновог савременика и суграђанина Јакова Лукаревића. Ово народно веровање, које је свакако настало пре поменутих дубровачких писаца, не само да се одржало до новијег доба него се временом ширило и попримало нове митске наносе.

Шта кажу историјске чињенице? У почетку су се историчари нашли у великој недоумици јер Кулинову омиљеност није било могуће објаснити ни личношћу, о којој се готово ништа не зна, ни владавином која се, према сачуваним сведочанствима, није издвајала ни од претходника ни од наследника. Штавише, ни опште политичке прилике у тадашњој босанској држави, смештеној између Византије и Угарске и изложеној двоструком притиску, не дају упориште за формулацију „Од Кулина бана и добријех дана”. Ни о каквом благостању, које би се касније тако дуго памтило, није се могло говорити. Зашто Кулин бан а не, на пример, Твртко I Котроманић (бан 1353-1377, краљ 1377-1391), највећи владар средњовековне Босне?

Ипак, постоји објашњење! Историчари су га наслутили и образложили на основу једног стварног извора. Реч је о дипломатичкој исправи, врсти извора којима, ако су аутентични, историчари поклањају пуно поверење. У питању је повеља Кулина бана, иначе најстарији ћирилички документ босанских владара, која је издата Дубровчанима. Овом исправом Кулин је дубровачким пословним људима јемчио слободу трговине без уобичајених царина. Радило се, дакле, о јединственој, несвакидашњој повластици коју су Дубровчани уживали само у Босни, али не и у околним државама. Догодило се да су касније Дубровчани изгубили поменуту привилегију, па су отуда настали вајкање и жал за старим, добрим временима. Наравно, није случајно што су управо у Дубровнику, као носталгично сећање на златно доба његовог пословања, уобличене прве изреке о босанском бану. У колективном сећању житеља Дубровачке републике он је упамћен као добротвор који је допринео њиховом изобиљу и благостању, па, тако, у граду под Срђем налазимо историјску подлогу „добријех дана” Кулина бана.


„Пуши као Турчин”

Сва истраживања широм света показују да је пушење цигарета, упркос свим упозорењима која се могу прочитати на свакој паклици, или, чак, законским забранама, планетарна појава и да огроман број људи ужива у дуванском диму. При том, пол и узраст не играју никакву значајнију улогу. Готово сваког дана можемо да чујемо како неко за неког другог каже да „пуши као Турчин”. Откуд тај израз, то поређење које се одомаћило у свим народима и које Турке проглашава некаквим незваничним првацима у наклоности према никотину?

Погледајмо историјске чињенице! За разлику од кафе, чија појава није повезана с европским прекоокеанским открићима - без обзира на чињеницу што место њеног порекла још није научно доказано (Етиопија, насеље Кафа или Јемен!?) - дуван је у Европу стигао из Америке и потом се ширио даље на исток. Прва искуства морнара, које је 1492. године предводио Кристофор Колумбо, као да су пала у засенак, па се о дувану почело више говорити тек средином 16. столећа. Будући да је у почетку узгајан готово искључиво као лековита биљка, прве зараде припале су вештим и предузимљивим апотекарима. Тек од краја 16. века почело је прилично масовно уживање у дувану и то на три начина: пушењем, ушмркивањем и, ређе, жвакањем.

Није на одмет указати на чињеницу да су биљка дувана и кључни алкалоид названи по Жану Никоту, француском амбасадору у Португалу, који је Катарини Медичи 1560. године препоручио дуван као лек против мигрене. Дуван је из Португала и Шпаније стигао у Енглеску, где су осамдесетих година 16. века већ произведене прве керамичке луле. Потом је доспео у Холандију и Француску, а касније се раширио по Аустрији и Угарској. Уопште, пушење дувана брже се распростирало него уживање кафе, како у Европи тако и на Истоку. Занимљиво је напоменути да се уживање у дуванском диму ширило упркос многобројним забранама и прилично снажној кампањи против пушења.

Прве поуздане вести о појави дувана у Османском царству саопштава Ибрахим Печеви четрдесетих година 17. века посвећујући му, као и кафи, уосталом, читаво поглавље. Овај хроничар износи податак да су дуван 1600/1601. године донели „енглески неверници”, али, најпре, препоручујући га „као лек против неких болести влаге”. Сва је прилика да је до прве забране уживања у дувану, његовог гајења, као и места где се пушило, дошло у доба султана Ахмеда I (1604-1617). За име Мурата IV (1623-1640) везује се најдоследнија примена најстрожих казни - вешање на лицу места! Ове ригорозне мере укинуте су тек после 1688. године и то због политичке кризе коју су проузроковали турски порази у рату са Светом лигом. У међувремену се показало да ни најстроже казне нису биле у стању да искорене „порок” који се попут шумског пожара ширио Османским царством. Уосталом, и у наше време људи су груписани у две велике и супротстављене групације, пушаче и непушаче, између којих неретко тиња својеврстан рат.

Сматра се да је израз „пуши као Турчин”, по свој прилици, настао на тлу западне Европе, из пера тамошњих путописаца који су походили Османску царевину и Турке често приказивали с чибуком или наргилама, како, уз добро знану источњачку смиреност и обдареност за угађање, уживају у облацима дуванског дима.


politikin zabavnik

Tko je prvi precizno izračunao obim Zemlje?    

[You must be registered and logged in to see this image.]
Eratostenes (284-202 p.n.e.)

Grčki matematičar i astronom Eratostenes (284-202 p.n.e.) iz Assuan-a je prvi precizno izračunao obim naše planete. Njegovi proračuni su se zasnivali na procjeni da tijelo nema sjenke kada je sunce tačno iznad njega.
21. juna uočio je da on, kao i bunar pored kojeg je stajao, nemaju sjenku kada je sunce tačno iznad njih. Na isti dan, godinu dana kasnije, kada je boravio u Aleksandriji (800 km južnije od Assuan-a), vidio je da objekti imaju sjenku.

Ustanovio je da razlika u oba ugla iznosi otprilike 50-ti dio jednog kruga - otprilike 7 stupnjeva, i iz toga je zaključio da udaljenost između Assuan-a i Aleksandrije iznosi 50-ti dio obima Zemlje. 40.000 km, koje je tada izračunao kao obim Zemlje, skoro je identično modernom izračunu koje danas imamo, naime 40.008 km.

Kako se mjeri brzina svijetlosti?    


[You must be registered and logged in to see this image.]
Galileo Galilei (1564 - 1642)


Prvi čovjek, koji je pokušao izmjeriti brzinu svjetlosti, bio je Galileo Galilei. Sve do kraja 17-tog vijeka, naučnici su vjerovali da svijetlost nema brzinu, već da svaku daljinu prelazi u jednome trenu. Galileo i njegov asistent su jedne noći uzeli potamnjene fenjere i odlučili da izmjere brzinu svjetlosti na udaljenosti jednog kilometra.
Galileo je mjerio vrijeme koje prolazi dok vidi svjetlost koju bi njegov asistent upalio/pokazao. Kada bi razmak između ta dva fenjera bila d (distanca) - kao što smo naveli, razmak je bio 1 kilometar, a t izmjereno vrijeme, tada bi mogli sa teoremom 2d/t izračunati brzinu svjetlosti. (Galileo je naravno uzeo u obzir vrijeme reakcije). Neku vidljivu razliku nije dobio. Nije ni čudno, jer svjetlost u jednoj sekundi predje 299 792 458 metara, znači skoro 300 000 kilometara. Dok u jednom trenutku svijetlost pređe više od 7 puta put oko cijele Zemlje. Galilejova udaljenost bi značila, da svijetlost taj put pređe za 0,000 007 sekundi!

Danskom astronomu Ole Romer je uspjeo prvi seriozni pristup tom mjerenju. On je otkrio da vrijeme koje protiče pri zatamljenju jupiterovog mjeseca - satelita, je u odnosu sa udaljenosti Jupitera prema Zemlji. Ako je Jupiter bio na svojoj orbiti oko Sunca bliži Zemlji, sjenku koju je mjesec - satelit bacao na njega, bila je vidljiva ranije nego prema proračunima. Romer je po tome zaključio, da vrijeme koje prolazi dok to vidimo, je vrijeme koju svijetlost treba preći. Izračunao je brzinu svjetlosti sa 225 000 km/s.

Francuzi Armand Fizeau i J.B.L. Foucault ekspiremtisali su sa prizmama i došli su do 1000 kilometara današnjoj spoznaji brzine svijetlosti. Danas postoje mogućnosti izračunavanja brzine svjetlosti do u centimetar. Jedna je od tih je i najjednostavnija. Astronauti Apolo - misije su postavili ogledalo na mjesecu, a naučnici na Zemlji su sa laserom "gađali" to ogledalo i izmjerili vrijeme koje prolazi Zemlje do Mjeseca i nazad (otprilike 2,5 sekundi). Ako bolje razmislimo, ta ideja i nije baš daleko od načina na koji je Galileo pokušao izmjeriti brzinu svijetlosti...

Primjer:

[You must be registered and logged in to see this image.]
Gorniji dio slike, pokazuje putanju mjeseca oko Jupitera odozgo, donji dio slike prikazuje putanju vidljivu sa Zemlje.



cyber-mahala.com

Deset istorijskih ličnosti sa kojima verovatno nikada ne biste poželeli da sedite za istim trpezarijskim stolom

Meri Melon,poznatija pod nadimkom Tifusarka Meri, najpoznatiji je prenosilac bolesti na svetu. Radeći kao kuvarica u Njujorku pre Prvog svetskog rata, bila je lično odgovorna što je 53 puta izbijala tifusna groznica i razbolelo se oko 1.300 osoba, od kojih su najmanje tri umrle. Često je menjala ime izbegavajući inspektore zdravstvene službe. POslednje 23 godine života Meri je provela izolovana u karantinu državne bolnice, tvrdeći do samog kraja da je nedužna.

Rimski car Aulo Vitelije (15-62. godine) usavršio je "veštinu" povraćanja gurajući pero u grlo. Činio je to između dva obroka da bi ponovo mogao da se baci na ždranje i pijančenje. Bio je poznat i po svojim neobičnim kulinarskim ostvarenjima od kojih je najpoznatije bilo "Minervin štit" - ogromna porcija specijaliteta na srebrnom poslužavniku. Vitelije je razaslao rimsku mornaricu na sve četiri strane tada poznatog sveta sa zadatkom da traže nove sastojke za njegova jela. Za neka od njih bio je, između ostalog, potreban mozak pauna, džigerica štuke, jezik flaminga...

Ana Bolen ( 1507 - 1536 ), engleska kraljica, inače druga žena Henrija VIII, imala je neprijatnu naviku koja je prvi put uočena tokom njenog svečanog krunisanja u junu 1933: da povraća između dva jela. Kraljica je čak uposlila jednu dvorsku damu koja je imala samo jedan zadatak - morala je da pridrži čaršav kad god bi joj se učinilo da će Njeno veličanstvo povratiti. To je, međutim, bio jedan od sitnijih Aninih grehova. Svojim držanjem i postupcima ona je odbila od sebe i rođake i prijatelje, a s vremenom je i između Henrija i nje dolazilo do sve većih nesuglasica. Godine 1953. optužena je za preljubu i smaknuta sa bratom i nekolicinom upadljivo bliskih prijatelja sa kojima je, tobože, varala muža.

Fridrih II Hoenštaufen (1194 - 1250) nemački kralj i rimski car, poznat kao kralj dveju Sicilija, proučavao je ljudske probavne organe nalazeći žrtve među gostima koje bi pozvao na ručak.

Benito Musolini ( 1883 - 1945 ), italijanski fašistički diktator koji je voleo da lomi hleb svojim gostima, dugo se lečio ne bi li se oslobodio opasnog parazita, džinovske pantljičare. Prema svedočenju Musolinijevog lekara Alda Kasteljana, specijaliste za infektivne bolesti, pantljičara izvađena iz dučeovog tela bila je ogromna, "pravi hipertrofirani fašistički primerak".

Svečane gozbe na dvoru kineskog cara Ših Hua iz 4. veka nove ere bile su veliko iskušenje za njegove goste i pravi užas za lepe devojke i žene sa njegovog dvora. Car bi izdvojio neku od njih, naredio da joj se glava odseče a telo skuva i podeli gostima. Vrhunac krvave gozbe bilo je carevo naređenje da se glava nesrećne lepotice pronese na poslužavniku kroz prostoriju pre nego što se gosti late jela kako bi im dokazao da nije žrtvovao najružniju od svojih milosnica.

Petar Veliki ( 1672 - 1725 ), ruski car, imao je za vreme obeda, svedočili su neki njegovi savremenici, manire "krštenog medveda". Često se penjao na sto i po tanjirima i priboru za jelo gazio svojim neopranim nogama, što je vrlo teško poverovati za vladara koji je Rusiju izveo iz srednjevekovne zaostalosti.

Semjuel Džonson ( 1709 - 1784 ), slavni engleski pisac i leksikograf, kome je slavu donelo najpre čuveno izdanje Šekspirovih dela i studije o engleskim pesnicima, izgledao je grubo, nezgrapno, neuredno, a u stvari bio je jedan od najosetljivijih i najduhovitijih ljudi engleske književnosti. Imao je neutoljiv apetit, a kada se tome doda neuglađeno ponašanje za stolom čoveka koji je, prema kazivanju Semjuela Bosvela, halapljivo gutao jelo i piće sve dok mu znoj ne bi potekao niz obraze, nije teško zamisliti kako su se osećali prisutni za trpezom. Džonsonovo omiljeno jelo, koje je dobijao u jednoj krčmi, bio je ogroman puding, filovan biftecima, bubrezima, ševama i gljivama...

Heliogabal, ili Elagabal, kako su zvali rimskog cara Marka Aurelija Antonina ( 204 - 222 ), jedan od najrazvratnijih rimskih vladara, voleo je da iznenađuje svoje goste raznim egzotičnim jelima. Na njegovom jelovniku obavezno su bili mozak flaminga i kamile, glave papagaja i svinjska vimena. Povremeno bi se zabavljao iznoseći gostima verne kopije hrane koju je on jeo, ali načinjene od drveta, slonovače, gline ili kamena. Gostima nije bilo dozvoljeno da mu kvare igru - očekivalo se da se ponašaju kao da se ništa neobično nije desilo.

Luj XIV, poznat kao Kralj Sunce ( 1638 - 1715 ), koga poznati portreti prikazuju kao živahnog malog čoveka, bio je i te kako debeo. On i svi francuski kraljevi posle njega, bili su nezasite izjelice, prepoznatljivi po geganju svojstveno ljudima koji prekomerno jedu i neuljudnom ponašanju za trpezarijskim stolom. Samoljubivo lice apsolutiste kome se pripisuje izreka "Država sam ja", voleo je, i vodio raskošan život. Čak i kada se približio osamdesetoj godini njegova halapljivost zapanjivala je posmatrače i plašila njegove lekare, pa su počele da kruže priče da se u telu Njegovog veličanstva nastanila džinovska nezasita pantljičara. Pred kraj života, kralj je imao teškoća i s unošenjem hrane u usta jer su mu lekari, vadeći nekoliko kvarnih zuba, slomili gornju vilicu i teško povredili nepce.

Izvor: "Politikin zabavnik" 2428/1998

Egipćani nisu samo obožavali svoje mačke, nego su i zakonom zabranili njihov eksport. To je imalo za posljedicu da su stranci uporno pokušavali prokrijumčariti pokoju mačku iz Egipta te je prodavati u vlastitoj zemlji, kao kućnu ljubimicu, koja će ujedno služiti i kao statusni simbol svom novom vlasniku. ''Krađa'' mačaka ljutila je Egipćane, ali je bila i dobra novost za mačke jer su tako dospjele na nova područja gdje će se s njima više nego dobro postupati.



Ailurofobija je strah od mačaka. Od ovog psihičkog poremećaja patili su Julije Cezar, Henri Drugi, Čarls IX kao i Napoleon Bonaparta.

Pre 4 hiljade godina, u starom Egiptu, mačka je smatrana svetom životinjom. Smrtna kazna je sledila svakome ko bi ubio mačku. Članovi porodice u kojoj bi mačka uginula sekli bi svoje obrve kao znak žalosti.

Neverovatna činjenica je da je 1888. godine u gradu Beni Hasanu pronađeno 300 hiljada mumificiranih mačaka. Njihovi ostaci su bili prodati za 18.43 dolara po toni i brodom preneseni u Englesku gde su korišćeni kao đubrivo.

Manje je poznato da je Isak Njutn pored svog životnog dela [Zakon gravitacije] izumeo i pokretna vratanca za mačke kako bi olakšao život svojim brojnim mačkama.

Pisac Ernest Hemingvej je izvesno vreme imao čak 30 mačaka u svojoj kući u Havani.

Vinston Čerčil je važio za velikog ljubitelja mačaka. Njegov mačak Džok koga je vlasnik zvao svojim ličnim pomoćnikom bio je pored Vinstona i na njegovoj samrtnoj postelji.


Jedan od najstarijih zakona o zaštiti mačaka doneo je saksonski kralj Henri I. On je odredio da svako ko ubije mačku mora platiti kaznu u iznosu od 60 korpi kukuruza.

Kada je mače još sasvim malo nikako ga nemoj te podizati za kožu na vratu. Samo majka mačka može to raditi a da ne povredi mače.

Supstance iz kore pomorandže i limuna smetaju mački što možete iskoristiti kao efikasan način da svog ljubimca odučite od grebanja određenog komada nameštaja ili obuće.

Naučno je dokazano da milovanje mačke može sniziti povišeni krvni pritisak.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mada zaslužuje da bude obrađeno kao zaseban tekst, ovoga puta ćemo samo pomenuti ovaj još uvek nedovoljno istraženi fenomen. Iako se mačke smatraju manje odanim i vezanim za svog vlasnika i dom nego što je to slučaj sa psima, neverovatni slučajevi tzv. psihološkog praćenja vlasnika na ogromnim razdaljinama govori suprotno. Dokumentovani slučajevi da su životinje prelazile i po više hiljada kilometara [nepoznatog terena] i uspešno pronalazile vlasnike upućuju na postojanje nekog `čula` za koje nauka još uvek nema objašnjenje. Na nekim od najvećih svetskih univerziteta poslednjih godina se vrše ispitivanja koja pokušavaju da utvrde da li mačke i psi imaju sposobnost da telepatski `komuniciraju` sa čovekom i drugim životinjama. Za sada je potvrđeno da je učestalost `pogađanja` nekih zadataka u laboratorijskim uslovima osetno veća od slučajnosti.



znanje.org

>>>Prvi lekаr koji se pominje u istoriji bio je Imhotep i veruje se dа je živeo pre 4600 godinа

>>>Ulicа vitezovа u grčkom grаdu Rodosu dugаčkа je 600 metаrа i nаjbolje je očuvаnа srednjovekovnа ulicа u Evropi

>>>Prosečаn oklop srednjovekovnog vitezа bio je težаk 23–25 kilogrаmа

>>>Crkvа Ružicа, kojа se nаlаzi u istočnom delu kаlemegdаnske tvrđаve, nаjstаrijа je beogrаdskа crkvа


Kаd je počelo ukrаšаvаnje nаkitom?

Potrebа čovekа dа se ulepšа i okiti verovаtno je stаrа koliko i svest o postojаnju ljudske vrste. Veruje se dа su ljudi od pаmtivekа sаkupljаli lepe školjke, kаmenčiće ili kаkve zаnimljive kosti i biljke i od njih prаvili ukrаse zа telo, kosu, ruke. O tome postoje i аrheološki dokаzi. Brojni grobovi muškаrаcа i ženа nа tlu Evrope i Azije, koji potiču iz kаmenog dobа, 30.000 godinа pre nаše ere, sаdrže veliki broj ukrаsа – ogrlicа od životinjskih zubа, nаrukvicа i privesаkа od kljovа mаmutа.
Finijа izrаdа nаkitа počelа je pred krаj kаmenog dobа. Nа Bliskom istoku, u šestom milenijumu pre nаše ere, izrаđivаne su ogrlice od perli nаčinjenih od ljuspicа opsidijаnа, tvrdog crnog vulkаnskog stаklа.
Ogrlicа nаđenа u Arpаhijаhu, u severnom Irаku, stаrа 7000 godinа, podsećа nа nаkit kаkаv se i dаnаs nosi. Iаko je nаprаvljenа od ljuspicа opsidijаnа, uglаčаnih s jedne strаne, lopticа od gline, školjki kojimа je uklonjenа zаdnjа strаnа i kаmenog priveskа, zаistа je izuzetnа rukotvorinа. Posebno zаdivljuje što su loptice od opsidijаnа bile probušene kroz sredinu.

Koji grаd je poznаt kаo „Venecijа Istokа”?

Bаngkok, glаvni grаd Krаljevine Tаjlаnd, poznаt je još i kаo „Venecijа Istokа”. Ovаj grаd, koji zvаnično broji osаm, а veruje se dа zаprаvo imа petnаest milionа stаnovnikа, leži nа mnogobrojnim kаnаlimа, bаš kаo i itаlijаnski grаd Venecijа. Otudа i nаziv. Inаče, Bаngkok je u Ginisovoj knjizi rekordа upisаn kаo mesto s nаjdužim imenom. Ceremonijаlno ime tаjlаndske prestonice sаstаvljeno je od 168 slovа. U prevodu, Bаngkok se zvаnično zove: grаd аnđelа, veliki grаd, grаd večni drаgulj, nepobedivi grаd bogа Indre, glаvni grаd koji krаsi devet drаgocenih drаguljа, grаd sreće koji obiluje veličаnstvenim krаljevskim dvorcimа sličnim nebeskom prebivаlištu u kome vlаdа reinkаrnаcijа bogа, grаd koji je dаrovаo Indrа, а sаgrаdio Višnukаm. Žitelji ovog jedinstvenog grаdа mаhom se hvаle dа s lаkoćom mogu dа „izrecituju” puno ime svoje prestonice

Zašto pande imaju šest prstiju na prednjim šapama?

DŽinovske pаnde crno-bele boje su, u stvаri, vrstа rаkunа iz porodice prаmedvedа. One žive nа visini od 1500 do 3000 metаrа, u bаmbusovim šumаmа u Kini, i imаju po šest prstiju nа obe prednje šаpe. Reč je o kosti kojа se nije normаlno rаzvilа kod ručnog zglobа i kojа zаprаvo postoji kod mnogih vrstа, pа čаk i kod čovekа, аli ne prelаzi veličinu zrnа grаškа. Rаzvoj te kosti kod pаnde verovаtno potiče iz rаzdobljа kаd je od mesojedа prelаzilа nа biljojede i kаd joj je bilo potrebno dа se vere po drveću i dohvаti bаmbusove stаbljike dа bi se prehrаnilа. Svrhа ovog lаžnog pаlcа nije dovoljno poznаtа. Jedаn jаpаnski zoolog iz Muzejа zа nаuku u Tokiju dokаzаo je dа tа kost nije nezаvisno pokretljivа kаo svаki drugi prst. Onа je, u stvаri, deo koštаne celine koju čine dve kosti: metа korenа šаke kod dlаnа i rаdijаlnog korenа šаke koji se nаlаzi kod zglobа. Lаžni pаlаc pаndаmа omogućаvа dа s velikom spretnošću, poput štipаljke, bаrаtаju predmetimа i hrаnom.

Da li trepavice imaju neku posebnu simboliku?

Gotovo u svim nаrodimа duge i istаknute trepаvice oličаvаju žensku lepotu, а često bogаmi i – mušku. Kroz Milicu, prepoznаtljivo ime u nаšem nаrodu kojim se uglаvnom tepа svoj ženskoj deci, Vuk Stefаnović Kаrаdžić u stihovimа prikupljenim iz nаrodnog predаnjа zаprаvo uopšteno progovаrа o lepoti nežnijeg polа: „U Milice duge trepаvice, prekrile joj rumen’ jаgodice, jаgodice i bijelo lice…” U аrаpskom i persijskom pesništvu trepаvice se smаtrаju oružjem ljubаvi kojа je i sаmа smeštenа u očimа. Trepаvice se upoređuju s kopljimа, mаčevimа, strelаmа: „Tvoje su trepаvice strelice u luku tvojih obrvа i sve one pogаđаju svoj cilj.” Zа ove nаrode trepаvice nisu sаmo oružje, već i vojskа ljubаvi: „Tvoje su trepаvice dvа redа konjаnikа koji su mirno poređаni jedni nаsuprot drugimа; аli svаki put potekne krv kаd se pobiju, odnosno kаd se primаknu dа nаmignu”.

Zašto se ljudi smeju?

Jednostаvno, smeh je sаstаvni deo univerzаlnog ljudskog rečnikа. Svi člаnovi ljudske vrste gа rаzumeju. Zа rаzliku od frаncuskog, engleskog ili svаhilijа, ne morаmo dа gа učimo. Rаđаmo se s mogućnošću zа smeh.
Zаnimljivo je dа se smeh u stvаri jаvljа mimo nаše volje. Mi ne odlučujemo kаd ćemo se nаsmejаti. A аko i možemo svesno dа gа sprečimo, nikаko ne možemo svesno i dа gа proizvedemo. Zаto je veomа teško dа se smejemo nа nečiju komаndu ili dа lаžirаmo smeh.
Tаkođe je zаnimljivo dа nаukа poznаje veomа mаlo činjenicа što se tiče sаmih mehаnizаmа u određenim delovimа mozgа zаduženim zа smeh. Ali, zаto je poznаto štа može dа gа izаzove i koje delove telа on koristi. Kаd se smejemo, menjаmo izrаze licа i, nаrаvno, proizvodimo nаjrаzličitije zvuke. Neki ljudi, nаžаlost, proizvode i veomа neprijаtne! Tokom tog zаrаznog činа dаh nаm se prekidа, mišići nа nogаmа, rukаmа i telu se grče, šаljući jednu vrstu poruke ostаlimа. Jer, pre svegа, smeh je nаčin opštenjа. Retko se smejemo kаd smo sаmi, osim аko se smejemo sebi. Tek poneko ume dа se u društvu nаsmeje nа svoj rаčun.



net

Od kada znamo da je Zemlja okrugla?


Još i danas se tvrdi da su ljudi tek sa Kopernikom, Galileom i Keplerom počeli primećivati da neke srednjevekovne tvrdnje nisu istinite. Tada se činilo da nikako ne stoje tumačenja da je Zemlja središte svemira, da je poput tanjira koji pluta na prvobitnim vodama, a pridržava ga Bog ili anđeo te da zvezde postoje samo zato da bi ljudima noću osvetljavale put.


Ipak, dubljim proučavanjem istorije drevnih naroda, njihovih ideja i dostignuća, možemo utvrditi da ovakve konstatacije nisu pravilo već da se, uglavnom, javljaju u srednjevekovnom periodu evropske istorije. Čini se da je upravo ta srednjevekovna atmosfera bila ispunjena zaboravom ranije dosegnutih spoznaja, kako fizikalnih, tehničkih tako i drugih. Ovaj period naše istorije ponajviše obeležava opšte opadanje kulture življenja. Tako su Teodosijevi i Justinijanovi pravni kodeksi stavili izvan zakona sve knjige i učitelje koji su podučavali da je Zemlja okrugla i da predstavlja tek mali deo svemira. Tek u renesansi dolazimo do novih spoznaja, ali uz velike žrtve i napore onih koji su nastojali uneti malo svetla u tamu. Godine 1543. Kopernik izdaje knjigu De orbium coelestium revolutionibus što izaziva proganjanje od strane inkvizicije. Treba samo prizvati u sećanje Giordana Bruna koji je zbog podržavanja sličnih ideja bio spaljen, a i mnoge druge učene ljude koji su se svojom ličnom hrabrošću suprotstavljali praznoverju i neznanju. Zapravo čini se da svi oni nanovo otkrivaju da se Zemlja okreće oko Sunca i da je naša planeta okrugla. Nakon renesanse otvaraju se novi, gotovo zaboravljeni putevi spoznaje, opet se susreću različiti ljudi i ideje, led se razbija, pojavljuju se teorije i istraživači. Nešto kasnije na Zapad dospevaju i počinju se prevoditi stari rukopisi sa istoka. Ovo znanje nam je u ograničenijem obliku, dostupno i danas. Kao što je to danas poznato, ovo je znanje postojalo i pre evropskog srednjevekovnog perioda, a u određenoj je meri, iako potisnuto i proganjano, bilo prisutno i u tom razdoblju.

Međutim treba naglasiti da postoje činjenice, ali i njihova vrednost. U tom pogledu Platon daje prednost vrednosti nad pukim činjenicama. Naime, u starim kulturama (uključujući i antiku) čovek se shvatao kao kosmičko biće koje je sa kosmosom usko povezano, ali ne samo na fizičkom planu već i na psihičkom i duhovnom. Prema tome, za jednog Egipćanina činjenica da je Sunce u središtu sveta imalo je svoje fizičko, ali i metafizičko značenje. Ovo poslednje izbija iz vizije sveta utemeljene samo na merljivim činjenicama, a poduprte konceptualnom logikom. Naposletku, da li sama činjenica da znamo koliko je svetlosnih godina udaljena najbliža galaksija ima za nas neki veliki značaj? Određivanje mesta čoveka u svetu, i to na svim nivoima, imalo je nekada presudnu važnost, kako na znanje kako živeti i delovati u suživotu sa Univerzumom i samim sobom, tako i za očuvanje prirodne harmonije i ravnoteže koje bi mi danas nazvali ekološkom svešću. U tom smislu, paradoksalno, savremeni pristup ima gotovo sva obeležja antropocentrizma, ne u fizičkom smislu, već prvenstveno u psihološkom, gde čovek smatra da je upravo on središte kosmosa. U tom smislu, za nas danas stare spoznaje mogu još uvek biti nadahnuće, čak i pri osmišljavanju bliske budućnosti. Takođe, moramo priznati da su mnoga od naših nedavnih, izvanrednih otkrića bila poznata još u davnim vremenima. Jedno od njih je da je Zemlja okrugla.

GRČKA

Pitagora je tvrdio da je Zemlja okrugla. Kasnije je i Platon podučavao isto, što je vidljivo i iz njegovog dijaloga. Fedon: Ja sam zaista, kaže, uveren da Zemlji pre svega, ako se nalazi usred neba, a okrugla je, ne treba ni vazduha da ne padne, niti ijedne takve sile, nego je svestrana jednakost neba i ravnoteža same Zemlje dovoljna, da je drži; jer kad se stvar, koja drži ravnotežu, stavi u sredinu nečega što je svud naokolo jednako, neće se moći ni na jednu stranu ni više ni manje nagnuti, nego će, jer je jednaka, čvrsto stajati. Pre svega, kaže, u to sam zaista uveren.... Još sam, kaže, uveren, da je ona nešto veliko i da mi, koliko god nas živi od Fasida do Heraklovih stubova, obitavamo oko mora na jednom malom delu kao mravi ili žabe oko bare, i da mnogi drugi obitavaju negde drugde na mnogo takvih mesta. Jer svuda ima oko Zemlje mnogo i po obliku i po veličini kojekakvih udubina, gde se slila voda, magla i vazduh. A sama Zemlja leži čista u čistom nebu, na kojem su zvezde, a zovu ga eterom mnogi od onih koji o tome obično govore; a ono mu je kažu talog, što se uvek sliva u dubine zemaljske.... Govori se dakle, prijatelju moj, da je pre svega Zemlja sama, kad bi je ko odozgo gledao, na pogled kao lopta od dvanaest komada kože, šarena, raznih boja, za koje nam kao za ogled mogu biti boje naše, što ih slikari upotrebljavaju.

Među predsokratovcima, Anaksimandar tvrdi: Zemlja je okrugla i kruži oko Sunca.
Aristarh iz Samosa takođe je smatrao da se Zemlja kreće oko Sunca. Potvrda tome su i Plutarhovi zapisi o Aristarhu u kojima kaže: Zemlja se kreće po nagnutoj kružnici okrećući se istovremeno oko svoje ose.

Takođe, treba navesti način na koji je grčki mudrac Eratosten koji je radio u Egiptu izračunao obim Zemlje. Zahvaljujući svojim prethodnim spoznajama o velikoj udaljenosti izmedju Sunca i naše planete, zaključio je da zraci svetlosti koji sa Sunca dolaze na Zemlju moraju biti paralelni. Jedan je štap zabio u Asuanu (Gornji Egipat), a drugi u Aleksandriji (Donji Egipat). Štapovi su bili međusobno udaljeni 800 km. Leti, u podne, štap u Asuanu nije na tlu stvarao senku, dok onaj u Aleksandriji jeste. Zraci Sunca u Aleksandriji zatvarali su ugao od 7 stepeni i 20 minuta. Taj isti ugao su morale zatvarati dužine koje povezuju središte Zemlje sa Asuanom i Aleksandrijom. Budući da je izmereni ugao pedeseti deo punog ugla, iz toga sledi da je udaljenost od Aleksandrije do Asuana pedeseti deo obima Zemlje, što iznosi 40 000 km. Ovaj je proračun toliko precizan da od današnjih vrednosti za obim Zemlje odstupa svega 150 do 200 km.
Ovim se pokazalo da je za vreme klasične antike znanje o kružnom obliku Zemlje bilo ne samo verovanje, već dokazana činjenica.

INDIJA

U staroj Indiji nailazimo na brojne podatke koji potvrđuju njihovo poznavanje sferičnosti Zemlje. Tako Vishnu Purana, govoreći o kretanju Zemlje oko Sunca kaže: Sunce je uvek na istom mestu. Surya Siddhanta, astronomski tekst iz bramanske Indije takođe određuje Zemljin dijametar na 12.617 km (12.756 km je tačna vrednost), a udaljenost između Zemlje i Meseca na 407.198 km (tačno je 406.731 km). Ovo delo na svojim stranicama tvrdi da je Zemlja balon u svemiru. Staroindijski kralj Marya (302. godine p.n.e.) je rekao grčkom astronomu Megastenu da njegovi bramani veruju da je Zemlja okrugla.

KINA

U drevnoj kineskoj knjizi Husi Nan Tzu opisana je centripetalna kosmogonija. Vrtlozi koji su od prvobitne materije stvarali čvrste svetove, kasnije su se kružno širili svemirom.
Kineska knjiga Shang Heng (78. – 139. god nove ere) kaže: Zemlja je jaje vrhom okrenuto prema polarnoj zvezdi.

MAJE

Popol Vuh, sveta knjiga Maja, na jednoj stranici spominje: Promatrali su naizmenično nebeski luk i okruglo Zemljino lice. Njihova mudrost je bila velika.



Autor Petar Bujas
Preuzeto iz časopisa Nova akropola br.18

Najveća lakrdija srpskog sudstva

Poverljivi spisi sa Solunskog procesa nedvosmisleno su pokazali da je suđenje bilo samo šarada kojom su se Aleksandar Karađorđević i Nikola Pašić rešili Dragutina Dimitrijevića Apisa i "Crne ruke"

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prošlo je svega nekoliko godina od završetka Prvog svetskog rata kada je Svetozar Pribićević, tadašnji ministar unutrašnjih dela Kraljevine SHS, slučajno opazio neke sanduke u hodniku ministarstva. Rečeno mu je da su to poverljivi spisi iz Soluna. Možda više radoznalošću starog novinara nego državnika, naložio je da se sanduci otvore.
Čim je pogledao spise, bilo mu je jasno da je reč o arhivi o Solunskom procesu.

Međutim, ono što je u njima pronašao nedvosmisleno je govorilo da je reč o političkoj nameštaljki skovanoj u kuhinji regenta Aleksandra, uz nesumnjivu pomoć tadašnjeg predsednika vlade Nikole Pašića. Pregledavši akte, posebno telegrafsku prepisku između njih dvojice, Pribićević je shvatio da je čitav proces režiran sa namerom da se njihov najveći politički takmac, pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, zauvek ukloni sa političke, javne i živote scene.

Pribićević je odlučio ne samo da ćuti već da poverljive spise iskoristi u sopstvenom interesu. Svestan da mu izmiče tlo pod nogama, da i sam polako zapada u nemilost suverena, od pronađenih spisa se nije odvajao do kraja života sa namerom da ih iskoristi u slučaju da na bilo koji način i sam bude ugrožen.


Priča o najvećoj sudskoj lakrdiji u Srbiji započela je u jeku Prvog svetskog rata, u trenutku kada još nije mogao da se predvidi krajnji vojni ishod. Kod makedonskog sela Ostrovo, 29. avgusta 1916. godine, navodno je pokušan atentat na srpskog regenta Aleksandra Karađorđevića, tako što je na njegov automobil, koji se vraćao sa fronta, ispaljeno nekoliko hitaca. Na brzinu sprovedena istraga pokazala je da iza atentata stoji „Crna ruka" sa Apisom na čelu. Osim njega, uhapšeni su i pukovnici Milan Milovanović Pilac i Čedomir Popović, major Ljubomir Vulović i još šestorica oficira i civila.
Na suđenju održanom u Solunu, od 20. marta do 23. maja 1917. godine, Temeljko Veljanović, seljak iz okoline Bitolja, tadašnji posilni optuženog majora Vulovića, svedočio je da je video Rada Malobabića, odanog Apisovog prijatelja, kako puca na automobil prestolonaslednika. Njegovu priču potkrepio je i svedok Desimir Čolović, koji je tvrdio da je Malobabić još na Krfu optuživao regenta za ratnu katastrofu i da bi ga zato trebalo ubiti. Na osnovu tih svedočenja Niži sud u Solunu osudio je optužene na smrt. Presudu nešto kasnije potvrdio je i Viši vojni sud, a regent Aleksandar odbio je da pomiluje Dimitrijevića, Vulovića i Malobabića.


Ostalima je smrtna kazna zamenjena dugogodišnjom robijom, ali za trojicu prvooptuženih nije bilo nade. Po mraku i bez suvišnih svedoka, streljani su samo tri nedelje kasnije. Apis, glavni organizator Majskog prevrata i najzaslužniji za dinastičku smenu, dočekao je da mu presudi ruka onih koje je doveo na vlast.

Apis se pročuo posle Majskog prevrata, kada su u Beogradu, 29. maja 1903. godine, ubijeni kraljica Draga i kralj Aleksandar Obrenović. Atentat su organizovali i sproveli mladi oficiri, medu kojima je bilo najviše poručnika i kapetana, a sam „mozak zavere" bio je upravo Apis. Iako prevratnici nisu tražili nagradu za ovaj čin, činjenica je da je njihov uticaj u vojsci i državi tokom godina bio sve veći. Zbog udela u prevratu, Apis je dugo godina bio u dobrim odnosima sa kraljem Petrom i regentom Aleksandrom. Preko vojvode Radomira Putnika, načelnika srpskog Generalštaba, Apis je imao toliko uticaja na vojsku da su ga mnogi nezvanično nazivali i ministrom vojnim. Za „Crnu ruku" Pašić je u više navrata govorio da je „država u državi", moćna i opasna.

Kao rođeni zaverenik i revolucionar, Apis je imao značajnu ulogu i u organizovanju atentata na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda.
Međutim, do prvih sukoba između Apisa i regenta Aleksandra došlo je tek u martu 1915. godine, kada je Dimitrijević prekomandovan za načelnika Užičke vojske.

[You must be registered and logged in to see this image.]


„Crnorukaši" su se tada zalagali za preventivni rat sa Bugarskom da bi se sprečila mobilizacija njihove vojske, ali je ovaj plan odbačen. Za ratnu katastrofu koja je ubrzo usledila Apis je žestoko optuživao Nikolu Pašića i Narodnu radikalnu stranku, a sukobi su nastavljeni i na Krfu tokom 1916. godine. Pristalice režima optuživale su Vrhovnu komandu i „Crnu ruku" za sarajevski atentat, dok su oni za poraz i povlačenje srpske vojske optuživali Krunu i radikale.

Ponašanje Apisa i njegovih „crnorukaša" na Krfu bilo je krajnje provokativno. Često su govorili da povratka u Srbiju neće biti za sve, da će se selekcija vršiti kroz slavoluk oštrih sablji! Sve je ovo, verovatno, plašilo i samog regenta. Osim što je strahovao za krunu, Aleksandar je verovatno bio i pod pritiskom međunarodnih faktora. Apisove krvave ruke iz 1903. godine nisu zaboravljene, a s njima i način na koji je dinastija Karađorđevića vraćena na presto.

Uz sve ovo, postojao je još jedan razlog zbog kog je trebalo što pre ukloniti „crnorukaše". Naime, tokom 1916. godine ratni ishod bio je krajnje neizvestan. Mnogi, pa čak i sam Nikola Pašić, verovali su da će se rat završiti pobedom centralnih sila, a među vojskom se pričalo da će saveznici napustiti Solunski front i da će austrijsko-francuski pregovori dovesti do separatnog mira.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ovakvog ishoda rata plašili su se i regent Aleksandar i Nikola Pašić jer je austrijski car Karlo insistirao na uklanjanju dinastije Karađorđević i uništenju organizacije koja je agitovala protiv Austrougarske. U takvoj situaciji, pristalice režima su verovale da bi zabrana „Crne ruke" i pogubljenje njihovih vođa u Beču moglo biti protumačeno kao gest dobre volje. Srećom, rat je okončan pobedom saveznika, pa za tim više nije ni bilo potrebe.

U kovanju zavere protiv Apisa i njegovih drugova posebnu ulogu odigrao je i pukovnik Petar Živković, komandant kraljeve garde. Veruje se da je upravo on inscenirao atentat na regenta Aleksandra i kasnije organizovao sudsku lakrdiju posle koje će optuženi biti streljani. Reč je, takođe, o zavereniku iz 1903. godine, koji se odvojio od Apisa i osnovao suparničku „Belu ruku".


Država u državi - Dragutin Dimitrijević Apis

Živković je ne samo pronašao lažne svedoke već je za rukovodioca celokupnog procesa u Solunu postavio pukovnika Petra Mišića, još jednog učesnika Majskog prevrata, koji je pod Apisovim uticajem penzionisan 1905. godine. Ovo mu je bila prilika za ličnu osvetu, s obzirom na to da je sa većinom optuženih bio u sukobu, što svakako nije išlo u prilog poštenom suđenju.

Kod saveznika i međunarodne javnosti ova presuda dobro je primljena, ali domaća javnost je negodovala. Još od prvog dana sumnjalo se da je sudski proces bio nelegalan i da Apis nije učinio ono za šta je optužen. Rođaci i pristalice trojice pogubljenih „crnorukaša" ubrzo su posle Solunskog procesa tražili obnovu sudskog postupka, ali to je učinjeno tek u junu 1953. godine. Vrhovni sud Srbije poništio je presude Nižeg i Višeg vojnog suda iz 1917. godine, zaključujući da su donete na osnovu lažnog svedočenja. Sudu ovo nije bilo teško da ustanovi jer su oba ključna svedoka u Solunskom procesu i dalje bila živa.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na obnovljenom suđenju, i Veljanović i Čolović tvrdili su da su bili primorani da lažno terete nevine oficire. Nažalost, oslobađajuća presuda, koju je Vrhovni sud izrekao osuđenima u Solunskom procesu, značila je još samo Radoju Laziću, jedinom optuženiku koji je živ dočekao sudsku rehabilitaciju.


Vlada Arsić/Press

Karta sveta sa severnim i južnim polom koja je postojala 300
godina pre Kolumbovog otkrića Amerike.Ko i zašto je to skrivao i još
uvek skriva?

[You must be registered and logged in to see this image.]

1.

Grupa istoričara je 1929. godine istraživajući arhive Otomanske Imperije u Topkapi palati/muzeju u Turskoj pronašla neverovatnu mapu nacrtanu na koži gazele. Istraživanje je pokazalo da je mapa originalni dokumenat načinjen 1513. godine, samo 21 godinu nakon Kolumbovog otkrića Amerike.

Ovo otkriće obelodanio je nemački istoričar Paul E. Kahle [Pol Kal] dve godine kasnije na kongresu u Holandiji.

Istorija

Priča o mapi počinje 1501. godine, samo 9 godina nakon Kolumbovog čuvenog otkrića, kada je Kemal Re'is [Kemal Reis], pomorski kapetan Otomanske flote zarobio sedam brodova blizu obale Španije. Ispitujući zarobljene mornare, Kemal Reis pronalazi jednog koji je plovio na jednom od Kolumbovih brodova, štaviše, u doba u kojem su pomorske mape bile od neprocenjive vrednosti i strogo čuvana tajna, ovaj mornar bio je u posedu mape Novog Sveta koju je načinio niko drugi do sam Kristofer Kolumbo. Kemal Reis je zaplenio njegovu mapu, čuvao je, a zatim ostavio u nasleđe svom nećaku koji se zvao Piri Re'is [Reis] koji je također bio mornarički oficir Otomanske flote.

Njegova strast bila je kartografija, a njegov visoki čin otvorio mu je privilegovani pristup Imperijalnoj Biblioteci u Konstantinopolju. Priča dalje kaže da je Piri Reis započeo da radi na novoj mapi 1511. godine, a nameravao je da izradi mapu koja bi objedinila sva skorašnja Španska i Portugalska otkrića. Za izradu ove mape koristio je dvadesetak
različitih mapa od nekoliko izvora sakupljenih tokom njegovih brojnih putovanja. Prema njegovim rečima, osam ovih mapa potiče još iz doba Velikog Aleksandra Makedonskog iz IV veka pre Hrista. Koristio je i Arapsku mapu Indije, četiri portugalske mape Kine i Indijskog Okeana kao i zaostavštinu svog ujaka, mapu zapadnih područja koju je sačinio
Kristofer Kolumbo. Piri Reis ne navodi poreklo ostalih mapa koje je koristio. On je lično na mapi napisao komentare koji nam govore šta je tačno radio sa kojim delom mape. Također navodi da on nije odgovoran za originalno istraživanje i kartografiju terena na mapi, te da je njegova uloga bila da da sakupi podatke sa sakupljenih mapa i sačini jednu na osnovu podataka.

2.

Mapa Pirija Reisa prikazuje zapadnu obalu Afrike, istočnu obalu Južne Amerike i severnu obalu Antarktika. Mapa prikazuje obalu Antarktika u neverovatnom detalju. Jedna od zagonetki, mada ne najveća, jeste kako je Piri Reis uspeo da nacrta ovako preciznu mapu Antarktika celih tri stotine godina pre no što je ovaj kontinent otkriven. Pravi problem nastaje kada pokušamo da odgovorimo na pitanje kako je uspeo da sa velikom preciznošću na mapi prikaže obalno područje Antarktika pod ledom. Neoborivi dokazi sakupljeni geološkim istraživanjima ovog kontinenta govore da je Zemlja Kraljice Maud poslednji put bila bez leda pre oko 6 000 godina, negde oko 4 000. godine pre Hrista

Zvanična nauka tvrdi da je ledeni prekrivač koji prekriva Antarktik star oko milion godina. Mapa Pirija Reisa otkriva nam da je severni deo Antarktika istražen pre no što ga je prekrio led. Ovo navodi na pomisao da je karta ovog područja sačinjena pre milion godina, ali bi to bilo nemoguće jer ljudska rasa nije ni postojala u to doba. Novija i mnogo preciznija istraživanja dokazala su da je ovaj deo severne obale Antarktika poslednji put bio bez leda pre 6 000 godina. Još uvek postoje neslaganja u naučnom svetu o tome kada se završilo poslednje Ledeno doba i različiti navodi ukazuju na period između 9 000 i 13 000 godina pre Hrista. Prema tome, najveća misterija je ko je onda sačinio detaljnu mapu kopna severne obale Antarktika pre 6 000 godina? Koja je, nama nepoznata civilizacija posedovala tehnologiju koja je bila u stanju da uspešno završi ovakav poduhvat?

Dobro nam je poznata činjenica, ako je verovati tradicionalnoj istoriji, da se prva civilizacija razvila nekih 3 000 godina pre Hrista na Srednjem Istoku, a zatim i u dolini Inda i u Kini. Nijedna od ovih civilizacija nije postojala niti je mogla da sačini ovu mapu. Pa ko je onda pre 6 000 godina posedovao znanje i tehnologiju potrebnu da se učini nešto što jenama tek u današnje vreme pošlo za rukom?

Kroz ceo Srednji vek u cirkulaciji su bile pomorske mape zvane "portolani" i bile su to precizne mape najčešćih i najuobičajenijih plovnih puteva, a prikazivale su obale, luke, moreuze, zalive, plitka područja i slične druge podatke neophodne za uspešnu navigaciju i plovidbu. Većina ovih "portolan" mapa bavila se Mediteranom i Egejskim morima, ali i drugim poznatim plovnim putevima, baš kao i knjiga o jedrenju koju je napisao Piri Reis. Ali nekoliko "portolan" mapa prikazivalo je u to doba nepoznate plovne puteve. Ove mape mornari su čuvali kao najstrožu tajnu kao, uostalom, i samo znanje o njihovom postojanju. Navodno je i Kristofer Kolumbo bio u posedu jedne ovakve "specijalne mape".

Kada se Piri Reis privremeno penzionisao u Galipolju, prihvatio se u to doba veoma teškog zadatka da sve mape koje je nameravao da koristi za izradu svoje mape svede na isti razmer, a zatim i da započne posao oko izrade
mape. Ukupno mu je trebalo tri godine da sačini svoju novu mapu. Kada je završio, na mapu je dodao i ovaj zapis:
" Autor ove mape jeste skromni Piri ibn Hadži Muhamed, poznat kao nećak Kemala Reisa. Galipolje, u svetom mesecu Muharemu 919 godine (1513. godine nove ere)"

Mapa je potom prezentovana Sultanu Selimu I koji ga je zauzvrat načinio Admiralom.

Ova mapa nije bila jedina zaostavština Pirija Reisa kartografiji. 1521. godine on piše mornarski vodič kroz obale i ostrva Mediterana. Kitab-i Bahriye ("Mornarska knjiga" ili „Mornarički priručnik")

Iako nikada nije otkriveno kojih šest mapa je Piri Reis koristio, a da nije naveo njihovo poreklo, kao što nikada nisu pronađene mape koje potiču iz vremena Aleksandra Makedonskog, nema nikakve sumnje da je jedna od mapa korištenih za izradu zasigurno bila i mapa koju je nacrtao sam Kristofer Kolumbo.

I mapa i knjiga koju je Piri Reis napisao bile su nesumnjivo od velike vrednosti Otomanskoj Imperiji. Fokus im je bio na otkrića Španskih i Portugalskih moreplovaca pa su najverovatnije ukazale sultanu na pretnju Otomanskoj Imperiji koju su predstavljala otkrića evropskih moreplovaca u Indijskom okeanu i Arapskom moru.

Priča dalje navodi, ne bez ironije, da je knjiga koju je Piri Reis napisao bila povod za njegovu smrt. Naime, u knjizi je Reis zahtevao od Sultana da protera Portugalce iz Crvenog mora i Golfskog zaliva, te ga je Sultan postavio kao glavnokomanujućeg flote. 1551. godine u bici protiv portugalaca Piri Reis gubi većinu svojih brodova i, iako već u osmoj deceniji života, biva osuđen na smrt.

Do 1929. godine kada ponovo otkrivena, mapa je bila potpuno zaboravljena. Svega nekoliko istoričara, sa izuzetkom Kahle-a posvećuje pažnju ovoj mapi.

Ali 1954. godine diplomac sa Harvard Univerziteta u Kembridžu, u državi Masačusets, profesor istorije nauke na Keene State koledžu Dr. Charles Hapgood [Čarls Hapgud] daje zadatak svojim studentima da pobliže ispitaju ovu mapu. Nakon punih sedam godina istraživanja i mnogo odbačenih hipoteza, Hapgud izdaje knjigu.

3

U uvodu za svoju knjigu, Maps of the Ancient Sea Kings, iz 1979. godine, Dr. Charles Hapgood navodi:

"Ispostavlja se da su precizni podaci prenošeni od usta do usta. Čini nam se da su karte proistekle od nama nepoznatih civilizacija i da su prenošene generacijski, najverovatnije preko Minojske kulture sa Krita i Feničana koji su kroz period od više od hiljadu godina bili najveći moreplovci starog sveta. Mi danas imamo dokaze da su ove mape sakupljene i da su bile proučavane u velikoj Biblioteci u Aleksandriji i da su geografi koji su tamo radili uz pomoć ovih starih mapa pravili nove."

Prema hipotezi koju je postavio Dr. Charles Hapgood, Piri Reis je najverovatnije došao u posed jedne ili više ovakvih mapa koje su nekoć bile locirane u Velikoj Aleksandrijskoj Biblioteci, čuvenoj i najvažnijoj biblioteci starog sveta. Hapgood je sačinio rekonstrukciju prema kojoj su kopije ovakvih dokumenata kao i neki originali prebačeni u tadašnje regionalne centre za obrazovanje među kojima je bio i Konstantinopolj, današnji Istanbul. Tokom četvrtog krstaškog pohoda 1204. godine, krstaši su uspeli da prodru u Konstantinopolj i tada su ove mape počele da cirkulišu među evropskim
mornarima.

Hapgood dalje piše:

"Većina ovih mapa predstavljala je Mediteran i Crno More, ali su opstale i mape drugih
područja. Među njima su bile i mape Severne i Južne Amerike, mape Arktika i okeana Antarktika. Jasno je da su davni moreplovci putovali od Severnog do Južnog pola. Koliko god to zvučalo neverovatno, iz podataka sa ovih mapa proizlazi da su stare civilizacije istraživale Antarktik još u doba kada obala Antarktika nije bila prekrivena ledom. Također je jasno da su ovi stari moreplovci raspolagali instrumentima za navigaciju kojima su mogli veoma precizno dsa određuju koordinate u prostoru i da su ovi instrumenti nadmašivali svu tehnologiju i nanje Starog i Srednjeg veka kao i ono modernih vremena sve do druge polovine XVIII veka..."

Ovi dokazi o postojanju naprednih tehnologija podržavaju mnoge druge hipoteze iznošene dugi niz godina koje govore o davnim, nestalim i zaboravljenim, naprednim civilizacijama kao što su Atlantida ili civilizacija Mu. Naučnici su mnogo puta bili u stanju da opovrgnu ovakve hipoteze zbog nedostatka dokaza i prikažu ih kao mit, ali ova mapa nam pruža dokaze koji ne mogu olako da budu zapostavljeni. Ovi dokazi nam nalažu da preispitamo sve ostale dokaze koji su u prošlosti izneseni i zapostavljeni, u novom svetlu i otvorenog uma."

Dve godine kasnije, Hapgudove hipoteze dostižu neočekivanu popularnost kada izlazi kontraverzni bestseler po imenu "Chariots of the Gods?" [Kočije Bogova?], prva knjiga još čuvenijeg autora po imenu Erich von Däniken. U ovoj knjizi monumentalne važnosti, koja je doživela više od dvadeset izdanja i koja je prodata u više miliona primeraka, Deniken po prvi puta iznosi šokantnu teoriju da su našu planetu u više navrata kroz
istoriju posećivali vanzemaljci. Na osnovu dugogodišnjih istraživanja ruševina izgubljenih gradova, potencijalnih aerodroma i mnogo naučnih činjenica, Deniken tvrdi da su našu civilizaciju potpomagala bića sa neke druge planete. Njegova najkontraverznija teorija tvrdi da smo i mi sami potomci ovih "Bogova" i prikazuje arheološke dokaze koji potpomažu njegovu teoriju.
Kao jedan od dokaza Erich von Deniken navodi i mapu Pirija Rajsa, koja je, prema Denikenu, načinjena uz pomoć mapa koje su vanzemaljci napravili uz pomoć osmatranja iz vazduha.

1953. godine jedan turski mornarički oficir šalje mapu Pirija Reisa Birou za Hidrografiju američke mornarice. Biro je u pomoć pozvao penzionisanog Kapetana američke mornarice koji se posvetio proučavanju davnih mapa, čoveku po imenu Arlington H. Mallery. Nakon dužeg ispitivanja, Mallery je otkrio koji je metod projekcije korišten da se sačini mapa Pirija Reisa. Kako bi proverio preciznost sa kojom je mapa sačinjena, napravio je mrežu i prebacio mapu Pirija Reisa na globus. Rezultat je bio fascinantan: mapa je bila neverovatno tačna. Njegov zaključak je bio da je jedini način da se načini mapa poput ove bio pomoću fotografije iz vazduha - ali ko je bio u mogućnosti da takvu tehnologiju koristi pre 6000 godina?

Navodno je i sam Biro za Hidrografiju američke mornarice bio zaprepašćen preciznošću i detaljima mape, us pomoć koje su čak uspeli da isprave nekoliko grešaka na današnjim mapama!
Određivanje longitudinalnih koordinata za izradu mape Pirija Reisa zahtevalo je korištenje sferne trigonometrije koja u obliku koji bi omogućio izradu ovako precizne mape nije bila poznata sve do sredine XVIII veka.
Hapgood je uspeo da dokaže da je urađena geometrijskom metodom i da koristi
geografske koordinate pod pravim uglovima raspoređene u mrežu, ali i da je očigledno kopirana sa starije mape koja je projektovana us pomoć sferne trigonometrije koja u to doba nije bila poznata!
Ne samo da su rani geografi znali da je Zemlja okrugla nego im je bio poznat i obim Zemlje sa preciznošću od oko stotinjak kilometara.
Hapgood je tada poslao svoju kolekciju starih mapa čoveku po imenu Richard Strachan [Ričard Strečan] koji je u to vreme radio na Institutu za Tehnologiju u državi Massachusetts [Masačusets], popularnom MIT-u.

Zamolio ga je da proceni koliki je nivo poznavanja matematike bio potreban kako bi se načinile originalne mape. Odgovor je stigao 1965. godine. Strachan je bio uveren da je bilo neophodno izuzetno dobro poznavanje matematike, sferne trigonometrije, zaobljenosti Zemlje kao i metoda projekcije.
U pismu koje je američki oficir i komandant jedinice za izviđanje američke avijacije Harold Z. Ohlmeyer napisao Čarlsu Hapgudu piše da je Norveško-Britansko-Švedska ekspedicija na Antarktik potvrdila da su geografske odlike terena Zemlje Kraljice Maud
kao što su kopnena masa, obala, reke i planinski lanci, platoi, zalivi, a koje prikazuje mapa Pirija Reisa do u tančina verodostojne. Istraživači su do ovih detalja došli koristeći sonar i seizmička osluškivanja, a sam teren nalazi se ispod gotovo 2 kilometra leda.

4.
Charles Hapgood je 1953. godine napisao knjigu "Earth's shifting crust:
a key to some basic problems of earth science" (kasnija izdanja ove
iste knjige nose naziv "Path of the Pole") u kojoj je postavio teoriju
koja bi trebalo da objasni iz kog razloga Antarktik nije bio pod ledom
sve do 4 000 godine pre Hrista. Ukratko, Hapgood tvrdi da je razlog
zbog kojeg na Antarktiku nije bilo leda i koji je bio mnogo topliji
položaj kontinenta u to doba. On kaže da se ceo Antarktik u to vreme
nalazio oko 2 000 kilometara severnije, a ne na južnom polu, i da se
nalazio van polarnog pojasa, u hladnom, ili čak umerenom temperaturnom
pojasu.
Razlog zbog kojeg se kontinent, po njegovom mišljenju,
pomerio na svoju današnju lokaciju treba da se traži u tzv. Pomeranju
Zemljine kore. Ovaj mehanizam, koji se razlikuje od mehaničkog
pomeranja tektonskih ploča ili pomeranja kontinenata, je ustvari
pomeranje celokupne spoljašnje kore planete, koja se naziva litosfera,
u odnosu na mekšu unutrašnjost. Hapgood detaljnije opisuje ovu teoriju
u svojoj knjizi "Maps of ancient sea-kings". Ova teorija poslata je na
razmatranje čuvenom Albertu Ajnštajnu koji je pokazao iznenađujući
entuzijazam, te u uvodu za knjigu "Earth's shifting crust" kazuje:

"Polarne
regije raspolažu sa konstantnim depozitima leda koji nije simetrično
raspoređen oko polova. Zemljina rotacija utiče na ove asimetrično
nataložene mase i prouzrokuje centrifugalni momentum koji se prenosi na
krutu, ne tako elastičnu Zemljinu koru. Kada konstantno uvećanje
centrifugalne sile prouzrokovane na ovaj način dostigne određenu tačku,
celokupna Zemljina kora se pomeri u odnosu na unutrašnjost planete".

Bila ova teorija tačna ili ne, misterija ostaje.
Mapa
Pirija Reisa je predmet koji uopšte ne bi trebao da postoji. Prema
današnjim saznanjima, niko nije bio u stanju da sačini toliko preciznu
mapu, i sa potpuno preciznim longitudinalnim koordinatama u to vreme.
Prvi instrument koji je bio u mogućnosti da približno izračuna
koordinate meridijana izumeo je englez John Harrison [Džon Harison]
1761. godine. Pre toga nije postojao način da se dobije prihvatljiva
vrednost meridijana - greška je mogla da iznosi i više stotina
kilometara. A mapa Pirija Reisa je samo jedna od niza mapa koja
prikazuje nepoznate krajeve, nemoguće znanje i preciznost koja i danas
zapanjuje.

I sam Piri Reis je priznao da je za izradu mape
koristio mnogo starije mape koje su i neki drugi kartografi koristili
za izradu mapa velike preciznosti.

*

Jedna od
takvih mapa je i Dulčert Portolan mapa iz 1339. godine na kojoj je
mreža paralela Evrope i Severne Afrike savršeno precizna, a meridijani
koji presecaju Mediteran i Crno More prikazani su na mapi sa
odstupanjem od samo pola stepena!

* Mapa koju je sačinio Turčin
Hadži Ahmed 1559. godine prikazuje 1 600 km širok kopneni pojas koji
povezuje Aljasku i Sibir, prirodni most koji povezuje dva kontinenta,
Ameriku i Aziju, a koji je pod vodom od završetka poslednjeg ledenog
doba kada je nivo vode na planeti porastao i ova teritorija na mapi
postala morsko dno.

*

Još neverovatnija je
Zenova mapa iz 1380. godine koja prikazuje veliku kopnenu masu koja se
proteže na Sever sve do Grenlanda, a nezamislivo je precizna. Potpuno
je nemoguće da je neko u XIV veku bio sposoban da proračuna i prikaže
ovako preciznu koordinatnu mrežu meridijana i paralela.

* Mapa koju je 1532. godine sačinio Oronteus Fineus je isto tako veoma precizna, i prikazuje Antarktik bez polarne kape.

Zaključak

Ove
mape, i niz drugih, kao naprimer Zheng He-ova mapa sveta, Pizzigano
nautička mapa iz 1424. godine, Cantino mapa sveta iz 1502, Albertin Di
Virga mapa sveta iz 1410, prikazuju geografske osobine naše planete
koristeći znanja koja danas smatramo plodovima novog doba. Štaviše, za
izradu ovako preciznih mapa korišteni su podaci uzeti sa još starijih
pradavnih mapa koje su zauvek izgubljene. Mapa koje su, verovatno,
pripadale izgubljenim civilizacijama. Da li je moguće da su ove davne
kulture raspolagale znanjem i tehnologijom koju mi smatramo svojom
kreacijom i na koje smo posebno ponosni u današnje vreme?
Neko je
sve ovo znanje pretočio u mape u vreme u kojem smo mi još uvek živeli
na veoma primitivan način, i to koristeći nekoliko preostalih parčića
koje vreme nije uništilo i zaturilo, ali, videćemo da ove mape nisu
jedino znanje koje su nam naši preci ostavili u amanet, a mi zaboravili
kako da ga koristimo.

Mapa Pirija Reisa najčešće se pominje kada
se raspravlja o mogućnosti da je nekada davno ovu planetu nastanjivala
veoma napredna civilizacija, možda naprednija od naše, a koja je na
nepoznat način nestala sa lica zemlje i tek sada polako počinjemo da
nagađamo šta bi moglo da prouzrokuje ovakav tragičan ishod.

Najstarija
nama poznata civilizacija, kultura Sumerana u Mezopotamiji, javlja se
niotkuda oko 4 000 godina pre Hrista i nema nikakvog pomorskog
iskustva. Ali Sumerani nam sa strahopoštovanjem govore o precima koji
su bili "bogovi", a zvali su ih Nefilim.
kraj

Gordijev čvor

[You must be registered and logged in to see this image.]

Godine 333 pre n.e., u hramovima grada Gordiona koji je osvojila makedonska vojska su se mogle pronaći mnoge neobične stvari. Jedna od njih su bile kočije na kojima je dio za koji su se vezivali konji bio obmotan konopcem vezanim u čvor. Legenda je kazivala da će osoba koja uspije da razveže čvor postati kralj Male Azije. Mnogi su pokušavali da odvežu ovaj čvor, ali niko nikada nije uspio. Kada je čuo za ovu priču, Aleksandar je odmah prihvatio izazov. Konopac je međutim bio tako uvezan da Aleksandar nije mogao da pronađe mjesto odakle bi počeo da ga odvezuje - oba kraja su bila sakrivena u čvoru. Aleksandar je bez razmišljanja izvukao mač i presjekao konopac. Kao što se moglo i očekivati, čvor se mačem mogao presjeći bez problema, tako da se raspao u komade. Aleksandar je pokušao nešto čega se niko prije njega nije dosjetio. Tako je prema proročanstvu Aleksandar bio taj koji će postati kralj Azije.
Postoje teoretičari koji sumnjaju u istinitost ove priče. Budući da je Aleksandar poslije svoje smrti predstavljan kao božanstvo, o njemu postoje mnoge slične priče. Postoje i mnogi mitovi, ako onaj što govori o tome da su njegovi uspjesi i neuspjesi zavisili od jednog boga dalekog Sjevernog mora. Svejedno, sudeći po njegovoj sopstvenoj prirodi, priča o Godrijevom čvoru bi lako mogla da bude istinita.

Marko Polo i Kublaj Kan

Mongolski car Kublaj-kan štitio je i starao se o Marku Polu sedamnaest godina. Ovog briljantnog mladića naučio je mongolskom jeziku i običajima i volio ga je kao sina. Marko Polo bio je njegov izaslanik ne samo u stranim zemljama nego i u samom carstvu. Polo je Kublaj-kanu uzvraćao topla osjećanja. On se istinski divio caru zbog toga što je uspio da osvoji toliko zemalja, kao i da porazi svaku katoličku zemlju koju je odlučio da napadne. Prethodno je Monke, njegov stariji brat i, ko i Kublaj, unuk Džingis-kana, stupio na prijesto i postao četvrti mongolski car. Kublaj je vladao kineskom oblašću i gledao kako njegov brat širi carstvo. Monke je iznenada umro 1259.godine, a prijesto je naslijedio Kublaj. Cartsvo se, u međuvremenu podijelilo , pa je preselio prijestonicu u današnji Peking i osnovao dinastiju Juan. Ukinuo je mnogo pravila koja su se tradicionalno poštovala u Kini, uveo jednu valutu za cijelu zemlju, kao i neke poreze u svim oblastima, a onda je, 1279 godine, izvršio napad na južne oblasti kako bi ujedinio temlje po prvi put u svojoj istoriji. Nakon ujedinjenja Kine, pripojio je Burmu (današnji Mijanmari), Kambožu i Čampu (današnji Vijetnam.) Ipak, doživio je neuspjeh prilikom pokušaja osvajanja Japana . I pored toga, uspio je da zavlada najvećim dijelom Azije i da izgradi ogromno carstvo koje je bilo veće čak i od carstcva koje je stvorio njegov djed.

Velika bitka

6.juna 1944.godine u 00:15 sati, prve savezničke padobranske brigade su počele desant na Normandiju. Ovom operacijom iz vazduha, koja se zvala "Tonga", je počela najvažnija bitka u ovom ratu - "Operacija Overlord" - a njen cilj je bio da se nacisti natjeraju na povlačenje iz Francuske.
Vrijeme je bilo loše sve do dana njihovog desanta, tako da je postojao rizik da ova misija ne uspije, ali je Dvajt Ajzenhauer, komandant savezničkih snaga, znao da im je ovo bila jedina šansa i odlučio da se akcija nastavi po planu, prethodno je odloživši jedan dan. Do pet sati ujutru, svi pripadnici padobranskih brigada su se spustili i zauzeli svoje položaje, a saveznički brodovi i avioni su počeli da bombarduju njemačke ratne položaje duž obale. Do 6:30 ujutro, iskrcalo se oko 160.000 vojnika.
Nijemci su prethodno saznali da se saveznici pripremaju da izvrše napad, ali nisu znali tačno gdje. Feldmaršal Romel, komandant njemačkih snaga u južnom dijelu Francuske, bio je siguran da će se oni iskrcati na Normandiji, ali se vlasti u Berlinu nisu slagali sa tim. Njihova pretpostavka je bila da će se saveznici spustiti u Kaleu, francuskom gradu koji se nalazio najbliže Berlinu. Napad saveznika je zaprepastio njemačke vlasti. Svi zvaničnici su smatrali da se napad na Normandiju ne može izvršiti u narednih nekoliko dana. Posljedica toga je bila nepripremljenost Nijemaca za borbu, zbog čega nisu imali nikakve šanse, a saveznici su im uništili sve vojne snage.
Međutim, Hitler u početku nije bio obavješten o ovom napadu. Budući da je volio noći provoditi budan, često je spavao do kasnog poslijepodneva, pa su odlučili da ga ne bude. Kada se probudio, odmah je poslao naređenje da se rasporede i angažuju vojne snage, ali je već bilo prekasno. U narednih deset dana, iskrcalo se 600.000 savezničkih vojnika i potisnulo nacističku vojsku ka Njemačkoj. Tri mjeseca kasnije je oslobođen Pariz. Ova presudna bitke je dala prednost savezničkim snagama.

Vinston Leonard Spenser Čerčil i Hitler



"Imamo samo jedan cilj: da srušimo Hitlera i uništimo Nacističku partiju. Šta god da se desi, ovo ne smijemo da zaboravimo. Šta god da se desi, sa Hitlerom nema pregovora."

Engleska je bila izložena njemačkim napadima iz vazduha, a Čerčil se obraćao javnosti putem radija i držao govore da bi ljudima podigao moral. Hitler je u početku razmišljao o eventualnom savezu sa Engleskom. Međutim, Čerčil je to odbio, a Hitler je 1940.godine poslao avione na Englesku.

Godine 1900-te, je izabran za zamjenika Konzervativne stranke, a u svojoj karijeri je doživio mnogo uspona i padova sve do 1940.godine, kada je imenovan za premijera i kada mu je povjerena bezbjednost države. Bio je poznat kao političar koji je "izgubio većinu izbora".

Engleska je uspjela da preživi bombardovanje njemačke avijacije, a uloge su se kasnije promijenile. Britanci su načinili veliki pomak u odbrambenoj tehnologiji od vazdušnih napada i uspjeli da se odupru snažnom bombardovanju. Čim su utvrđene neophodne odbrambene mjere, Čerčil je prešao na slijedeću tačku dnevnog reda: sklapanje saveza sa Rusijom.

"Sklopićemo savez sa svoma koji se suprotstavljaju nacistima, bez obzira na njihovo političko uređenje", rekao je Čerčil.

Molio je Amerikance da se pridruže ratnim naporima i da se osnuje uspješna  koalicija, koju će činiti SAD, Engleska i Rusija. Osim toga, pružio je svoj doprinos prilikom napada na Normandiju, koji je označio početak kraja nacističke dominacije.

Poslije rata, Čerčil je postao glavni propagator pacifističkog pokreta. Ponovo je biran za premijera, sa mandatom od 1951. do 1955.godine, i dobio je Nobelovu nagradu za književnost kao priznanje za njegova obimna istorijska djela.

U ruševinama Pompeje - razorene i zatrpane 79. godine, za vreme erupcije
Vezuva - nađena je jedna radionica za izradu sapuna kao i sapun izliven
u kalupe. Naučnici smatraju da je sapun bio izraden istog dana kad je
Pompeja stradala. [You must be registered and logged in to see this image.]

- Štit legendarnog grčkoj junaka Ajanta , Telamonovog sina, koji je po hrabrosti bio prvi poslije Ahila, bio je po Homeru sašiven od kože od sedam bikova. Izradio mu ga je prvi majstor tog zanata Tihij iz grčke pokrajine Beotije.

- Kada vladar Engleske, bio to kralj ili kraljica, prisustvuje zasjedanju Gornjeg doma, niko od njegovih službenika ili članova ne smije da se pojavi u rukavicama. Gole šake treba da budu neka vrsta dokaza da niko od prisutnih ne nosi tajno oružje. Ovakav običaj potiče još iz vremena kada su rukavice bile i šire i duže, a zavjere protiv vladara češće.

- Na Aljasci, dok je još bila ruski posjed, živjelo je indijansko pleme Tingit. Pripadnici ovog plemena bili si majstori u rezbarenju totema od visokih debelih stabala oborenog drveća. Kada je Abraham Linkoln postao predsjednik Sjedinjenih Američkih Država, pleme je izrezbarilo ogroman totemski stub s njegovom glavom. Danas taj Linkoln-totem može da se vidi u muzeju Žinoa , glavnog grada Aljaske, koji mnogi izgovaraju i kao Džuno.

-Među starim Majama, pripadnicima indijanskog naroda koji je živio u današnjem Meksiku, noge su bile mjerilo ljepote žena. I to ne bilo kakve noge - najkrivlje su smatrane za najljepše.

- Nekoliko dana prije znamenite bitke kod Čitl Big Horna, u kojoj su Indijanci potukli američke čete kojima je komandovao general Kaster , legendarni poglavica Sijuksa Bik Koji Sedi učestvovao je u ritualnim igrama posvećenim vrhovnom bogu. Kao žrtveni dar on je tom prilikom "poklonio"velikom Manituu 50 komadića sopstvenog tijela koje je odsjekao sa svoje lijeve ruke.