Slobodan Tišma (rođen 1946. u Staroj Pazovi) je pisac i muzičar, osnivač kultnih novotalasnih bendova Luna i La strada.



Slobodan Tišma je počeo da se bavi muzikom ranih 1960-ih osnovavši par bendova koji nisu imali većeg uspeha. Povukao se iz muzike i posvetio pisanju i objavljivanju poezije u literarnim časopisima i studentskim novinama. Pošto je na njega uticala poezija Artura Remboa, često je koristio pseudonim Artur.

Sa pojavom panka i novog talasa 1979. godine je osnovao sastav La strada, u kome su bili i basista Borislav Oslovčan, bubnjar Ivan Fece Firči i gitaristi Dragan Nastasić i Siniša Ilić. Studentski snimci „On“ i „Sat“ objavljeni su na kaseti „Hokej klub Virginitas“ (Ding Dong, 1980). 1980. godine La strada je prerasla u Lunu koji su sem Tišme činili i Zoran Bulatović Bale, Ivan Fece Firči, Jasmina Mitrušić i Marko Vukomanović Mare. Grupa Luna je izdala jedan album, i to pošto se već raspala 1984. godine, pod imenom „Nestvarne stvari“. Tekstove pesama na ovom albumu pisao je Tišma. Iste godine taj album u Zagrebu je dobio priznanje 7 sekretara SKOJ-a.

Posle raspada Lune Tišma je sa Jasminom Mitrušić obnovio La stradu, kojoj su se pridružili još i Robert Radić, Zolt Horvat i Danijel Stari. Njihov jedini album „La strada“ snimljena za jedan dan, a objavio ga je 1987. godine M produkcija Radio Novog Sada.

Godine 1989. La strada se rasformirala i Tišma se povukao se iz muzičkog sveta. Vratio se literaturi i objavio knjige poezije „Marinizmi“ (Ruža lutanja, 1995) i „Vrt kao to“ (Ruža lutanja, 1997) i „Urvidek“ (2005), za koju je dobio nagradu Stevan Sremac[1]. U književnim časopisima povremeno je objavljivao dnevničke zapise pod nazivom „Bluz dajari“ (Blues diary). Godine 2009. za izdavačku kuću Laguna objavljuje roman "Quattro stagioni"[2] za koju 2010. dobija nagradu "Biljana Jovanović"[3].

Godine 2011, objavljuje roman "Bernardijeva soba" (izdavač Kulturni centar Novog Sada), za koji dobija NIN-ovu nagradu 2012.

OSTACI O PLIVANJU

7. Čitava kiša znakova padne
i do jutra
sija sunce
On se kloni takvih mesta

8. Beo list
Jedna ravan
Jedan prostor
Svirajući na sebi
on gubi iz vida jedan plan
Ako ih zadobije
u povratku više i sa puno (šarenih) zastavica
to je
kao Ništa

2. KNJIGA SVEĆNJAK KROV

Imao sam težak dan
pa sam počeo sa strugotinom
To mi se dopalo
jer nije bilo slično širenju strugotine

Kada meni neko govori Ja
Slikam
Ako govorimo jedno drugom
Ne razumemo se

Otvorim knigu knjiga se zatvori
Listovi se slože listovi su slični
Listovi su isti jedan list
Sto listova dvesta stranica
Praznih sa otisnutim slovima
Knjiga se uprlja ali knjiga
Nije zgodan predmet. Ona je
Puna takvih reči, zapravo, stranice
Jer knjiga je prazna: zgodne
Su reči koje nešto znače (ako sam ne-

Raz-po-ložen) zatim jednog šireg niza
Koji je preko knjige koji je jednostavno
Napušta jer knjiga može ili ne može
Biti Raz-po-ložena. Tako ona se premešta
I ja je prezirem, ona menja moje
Raspoloženje. Knjige su oduvek stare

Zaboravim knjigu. Ili još kada kažem
Uslov za tako nešto: rasparčati je na listove
I svaku stranicu posebno držati da ima
Sa smislom preko sebe svoj početak
I kraj na kvadratu od hartije, sa odsutnom
Stranicom koja je par. Telo hartije deli značenje
I zatvara kvadrat u kvadrat sa obe strane
Ali reči ne odgovaraju jedna drugoj
Na rastojanju drže telo hartije

Ili kad čitam praznu knjigu ja preskačem
stranice bez napora
i uz smeh visoko se vinem, dozvoliću sebi
ovaj put što ne spada u ovaj tekst ali
ne mogu odoleti da ne preskočim i ove redove:
skakač uvis što je laka atletika na
TV, kada skakač preskoči sebe
kao praznu knjigu
Ako, dakle, otvorim knjigu, počinjem
sa prvom stranicom pažljivo, koja je prazna
koja je nematerijalna oblikom, istovetna sledećoj
Ona kao jedna stoji nasuprot svom
beskonačnom umnožavanju, svom telu koje
joj se večito vraća. Tako u ovom svetu
stanice se umnožavaju i knjiga raste
kao hleb
Knjiga je za siromašne. Alegorija

Danas bih pisao o svećnjaku
Koji su doneli naši priajtelji
I koji sam prisvojio
Premda beše namenjen mojim roditeljima.
Taj svećnjak su videli mnogi.
Svećnjak se nalazi u mojoj sobi
Već pet godina. Ja sam se predomišljao
šta bih mogao da dodam, da opišem

Počinjem iz početka tako kao da se može početi
s kraja
To je priča bez svoje knjige
o limaru koji se u snu okliznuo na krovu
kuće, u snu se to ponavljalo mnogo puta
u svim mogućim detaljima koji su oslikavali
mnoštvo sitnih gotovo beznačajnih odstupanja
Događaj se polako praznio, sve je manje
ostajalo neopisanih mogućih mesta pojedinosti
a njegovo telo primalo sve veću snagu
dok najzad nije pokupilo svu krv sa stranica
knjige. I onda događa se ispisao, telo se
zatvorilo tako da mu je bilo moguće
prići (bez opasnosti) a da se ne bude
uvučen u slučajnost
Za to vreme knjiga se polako otvarala
razvijajući stranice u krug sve dok se nije
spojila prva sa poslednjom
O N D A događaj se ispisao
O N D A sa pokretom ruke
O N D A sa nejasnom pomisli
O N D A sa pogledom u prazno
O N D A sve se to u nesvesti vratilo
Ali knjiga je pala u zaborav
padala je prema praznini
(rasla je) podupirući svet (telo)
On se okliznuo u snu na krovu
On je sanjao da se okliznuo na krovu
On je sanjao da se okliznuo u snu na krovu
On se okliznuo na krovu

3. DOK JONA

1
dođe govoreći
zbližavajući bliže sve

krug
ispunjen (ispuniti se)

2
protiv
ispred na dva

idi izađe
kako zašto obrnuto

3
da beži ali bezbojno
odvoz pražnjenje

prevoz unapred
napon plati dakle kako

4
voda (drugi komad) velika
u onom što se ne da otvoriti

prećutano zora
napisano jutro

5
razbacati pobacati
spavati

šta je jedno u više obuhvatiti
niže u nepomično niže i više

6
napamet pouka
međa

ustati
opomenuto nepoznato dvoje troje

7
bacanje pa kocka
pre početka mnogo ranije

da peva dogovor
bez svesti ne-svest

8
četiri pitanja
sećanje jedno na drugo

broje

trava

9
ogledalo (u) ogledalo

ali uvek na drugom mestu
ali nikad na istom mestu

otvoriti se poravnati

10
saznati
udaljavati

prerano
bez reči shvatljivo

11
šta
utoliti i uhvatiti

mnogo da pomognu jedno
nemoći već

12
bacati
videti

sebe
zatišje

13
veslati
kraj

nemoći stići
a kamoli bliže

14
razviti razvijajući
radi

na jedan
razbacati glasove

15
uzeti
prestati

odande
i šta govoriti vratiti

16
bojati se tada
učiniti

počela
prava

5. VRT KAO TO

1.

San dve porodice. Prizor Kako to je to
U baroknoj sobi u sebi
Vrt. Klizanje ako nije to
Na jezeru uvek
Zakopčan u crno i uvek sam u svemu
Tako čist i očešljan sjajno uvek sam kad u svemu
Stoji uveče u vrtu u svemu različit
Prolazi izmedju stabala u svemu različit od sebe
Za nečujnom muzikom ako je sam suviše
Dok ga grane udaraju po licu jednom pre
Koje se pretvori u krvavu masku opet
Pokrivenu lišćem u opštem

Pokušaj s pevanjem Bloody man

Lakovane cipele nekad veoma blizu
Ispred ogledala to (je to)
Iznenada on nacrta krug To

Nazimu kako će biti
Sons of hibernia. Contrapunkt
Pijanstvo. Evolucija
Tik tok tik tok tik tok tik tok tik tok tik tok

Slobodan Tišma je pesnik nenametljivosti čije osnovno jezgro opstoji u nežnosti, i kao takav, nije nikakvo čudo što se pokazuje sada a ne pre više od dvadeset godina. Nežnost je izgleda, takva da ne mari za ispoljavanje. Dakle, prisutno anoniman, Tišma je odustajući od života pesnika, zapravo sve vreme čuvao život pesmi. I šta se ispostavilo? Pre svega da vreme ni u kom slučaju ne teče već postoji, kao i Tišmina poezija koja uspešno održava beskajno skretanje sa puta prolaznosti. Otuda valjda to unutrašnje dešavanje u vidu pedesogodišnjeg pesnikovog napora da sačuva život, naprosto izaziva i učvršćuje ubeđenje / kada su male i velike istine sasvim iscrpljene / da smrt ustvari ne postoji. Postoji samo pesma: tajanstveni zamotuljak koji kada se lagano razvezuje, pesnikovo lice preplavljuje radošću, ne skrivajući pak bezrazložno ponuđenu glavu na panj. Alles ist Fanttasie. Stvarnosti su razne. Samo je jedan vlastiti osećaj. I opet. Pesnik Slobodan Tišma svojim novo-poetskim izviranjem na sasvim blag način podstiče čitaoca na Blejkovu preporuku, da je knjige najbolje ostaviti /zaboraviti/ negde u pustinji i ne brinuti. Neko će već naići. Ovo je jedna od knjiga na koje bih voleo da naiđem tamo gde je pesak sve i svja. Dok se pri duvanju zrnca raspršuju, po prvi put pronalazim ono što je od uvek postojalo. I osetim se kao neko.

Slobodan Ilić

Iz inata, odlučio sam da ubuduće govorim u ženskom rodu. Nije me uopšte bilo sramota. Jednom kada sam sreo Berliniča na ulici, rekao sam mu: Bila sam uvek fascinirana tvojim uspehom u politici, poželela sam čak i da postanem član partije, ali nikako nisam mogla da učinim taj presudni korak. Gledao me je sa očiglednim osećanjem nelagode, pocrveneo je. Ja nisam trepnuo, nastavio sam: Ipak, očekivala sam neki znak sa vaše strane, ali niste me ohrabrili, šteta. Počeo je nešto da muca, kao, jako mu se žuri i nestao je u trenu. Iako nisam imao nikakve zle namere, ovaj susret kao da je bio nagoveštaj Berliničeve skore propasti, pokazivao je njegovu elementarnu nesigurnost. Jednostavno, nije imao odgovor na provokaciju. Možda bi se moglo reći da nije bio siguran u svom rodu, nije bio načisto sa sopstvenom muškošću.
I tako, nastavio sam da zbunjujem ljude na ulici ili bilo kojom drugom prilikom.
Ali nisam imao nameru da se prerušavam u transvestita. Da sam počeo da se oblačim kao žena i da izgledam kao žena, utisak koji bi ostavio govor u ženskom rodu bio bi mnogo slabiji, izazvao bi manji šok, pošto bi ženskim izgledom već najavljivao taj ženski nastup. Ovako, pridje ti neki muškarac ili neka pristojna žena a ti tup - počinješ: Želela bih da vas pomazim..."

Slobodan Tišma "Bernardijeva soba"

"Samo prost svet ne može da živi bez politike. Ne može bez stalne svadje."

"Ako neko stupi u pesnika nekog stan, neka zna da nameštaj ima nadmoć."

"Najveći problem svakog čoveka je njegova nepostojanost, njegova nedoslednost, nesposobnost da se u nečemu istraje. Otud ta stalna kuknjava, griža savesti."

"Plavi koverat je ukazivao na neku neminovnost, na nešto gde lični stav ili lična odluka ne predstavljaju bog zna šta."

"Ali svežina mladosti, zapravo sama mladost... Ah, to je sve! Neprolazna mladost na kauču u decembarsko nedeljno popodne. Rodili smo se samo zbog tog časa."

"Zverao bih okolo, posmatrao bih profile, profili su mi oduvek bili interesantniji od anfasa, profil mnogo više govori o čoveku. Nosevi! Čovek je nos, svaki čovek se pretvara u svoj nos, ta linija nosa je zadivljujuća. Čovečanstvo je kolekcija noseva! Kolekcija ili korekcija? Neshvatljivo mi je da neko operiše sopstveni nos. Operisati psihološki profil? Izgleda da sve više ljudi pribegava toj estetskoj operaciji, iako to nema veze sa estetikom."

"Greška je pobuna, subverzivna delatnost, najintimnija, najličnija stvar: grešiti spram samog sebe, stalno se samodestruirati. Bez toga nema užitka, nema postojanja."

"Treba pomoći ljudima da ostvare svoje želje, svoje snove, zašto da ne, da uživaju, pa bilo kakvi da su, dobri ili zli, pošteni ili pokvareni. Opšti društveni uspeh je sudbina svih, svi na neki način učestvuju u tom svetskom procesu afirmacije, tom velikom "DA" životu i postojanju. Dakle, slava ti nikad ne gine, makar da niko neće nikad čuti za tebe. Iako, ime je važno, treba prihvatiti ime drugog čoveka i podržati ga, sakriti se iza njega i uzvisiti ga."

"U početku mi niko nije verovao, mislili su da se izmotavam, ali malo pomalo ljudi su počeli da me gledaju sumnjičavo, i zaobilaze u širokom luku. U stvari, ludilo je bila moja poslednja ideja. Išao sam ulicom i lajao, razgovarao sam sam sa sobom, pretvarao sam se u životinju. Tzv. unutrašnji monolog se ospoljio, izašao je na ulicu, prikazivao se. Iako je to besmislica: monolog može biti samo spoljašnji, a nikako unutrašnji, kada je unutrašnjost u pitanju, uvek se radi o dijalogu. Unutra su uvek bar dvojica, onaj koji nagovara i onaj koji odgovara. Ako pak šetam ulicom i govorim naglas, a u blizini nema nikoga da to čuje, pa i da eventualno odgovori, to je onda zbilja monolog, ali spoljašnji monolog. Monodrama. Nema ludila bez javnosti."

"Urednost je samo neka vrsta siromaštva, i fizičkog i mentalnog. Ali svakako treba se osloboditi znanja, te kuge, pre svega. Moj problem je bio i u tome što nisam imao prirodnih neprijatelja. S druge strane, verovao sam u magiju, bio sam ubedjen da se svi ljudi nesvesno bave crnom magijom i to je bio izvor moje stalne strepnje i nesigurnosti u ljudskom društvu. Smatrao sam da na nivou svesti svi ljudi znaju da treba činiti dobro, medjutim, duboko zatomljeni divljak u svakom pojedincu, u drugome naslućuje samo neprijatelja i konkurenta kome treba što pre smrsiti konce."

"Iako me je fudbal interesovao, ja se nisam mnogo upuštao u diskusije, uglavnom sam ćutao i slušao koliko sam imao strpljenja, dok najzad nije sve to počelo da me nervira. O politici da ne govorim. Nisam mogao da shvatim da nešto može toliko da okupira ljudsku pažnju, da bude toliko važno u nečijem životu. Ipak, s vremenom, nešto treće je sve više postajalo predmet razgovora, bio je to asteroid, zapravo teorija katastrofe, pretnja od udara asteroida u Zemlju. Eto, na našu sreću ili nesreću, postojao je taj svemir koji je bio surova uteha za sve ljudske gluposti. Pretnju od atomske bombe, zapravo, strepnju od atomske bombe, te tehnološke starudije, koja je presduno obeležila moje detinjstvo, zamenila je pretnja, tj. strepnja od asteroida. Možda je to bila najava kraja rata na Zemlji i početak ujedinjenja zemaljskih neprijatelja protiv zajedničkog neprijatelja iz svemira. Uostalom, taj asteroid je mogao biti i neka stravična bomba, poslata sa neke nama nepoznate planete, bomba koja bi definitivno uništila ljudsku rasu i ovaj rajski vrt u kome smo živeli. Možda nam je tako sam Bog pretio zbog svih opačina koje su činjene i koje se i dalje čine u stalnom ratu izmedju ljudi."
"Bernardijeva soba"

"Ja sam gradsko dete sto posto"
Rođen je 14. maja 1946. godine u tek oslobođenoj Jugoslaviji, a u njegovom stvaralačkom opusu do sada se našlo više knjiga poezije, jedna zbirka priča, dva romana i isto toliko kultnih albuma domaće rok muzike.

Slobodan Tišma – pesnik i konceptualni umetnik, rok muzičar i višestruko nagrađivani prozni pisac, odskora i performer – jedan je od najsjajnijih bisera u umetničkoj "riznici" Novog Sada tokom poslednjih pola veka, poznat i priznat i daleko van atara našeg grada i granica naše (sadašnje i bivše) zemlje.

Aktivan na "sceni" još od sredine šezdesetih, naš ovonedeljni sagovornik bio je i jedna od karika koja je, krajem sedamdesetih, povezala "šezdesetosmašku" generaciju sa decom panka i novog talasa, razmenjujući međusobno iskustva, ideje i energiju.

U pedesetoj godini objavio je prvu knjigu poezije, a kao kruna njegovog spisateljskog rada svakako se smatra tzv. trilogija, koju čine kolekcija kratkih priča Urvidek, te romani Quattro Stagioni i Bernardijeva soba.

eraskidivo vezan za Novi Sad svim svojim bićem i stvaralaštvom, Tišma je za neke naše sugrađane "živi duh grada", za neke čak "svetac", mada on sâm skromno veruje da ga veći deo javnosti smatra tek za, citiramo, "nekog pesnika budalu".

Ipak, njegov neverovatan kreativni dar ovekovečen je u dokumentarnom filmu "Maske" (Brankica Drašković, 2015), kao i u nedavno objavljenoj biografiji novosadskog nju vejv kvarteta Luna – "Ogledala Lune" (Društvo ljubitelja popularne kulture, Beograd, 2017), dok je Tiletov uspeh na književnom polju samo pokazao ono što su mnogi njegovi sugrađani i višegodišnji poštovaoci odavno znali – da je Slobodan Tišma jedinstvena i retka pojava u svetu umetnosti, vredna svake pažnje, pod bilo kojom "maskom" da se krio.

Šest godina nakon što je dobio NIN-ovu nagradu i bio neko vreme u žiži javnosti, ovaj 71-godišnj Novosađanin danas je povratio svoju poznatu "nevidljivost", a njen veo nakratko smo razotkrili jednog toplog septembarskog popodneva, pijuckajući bezalkoholne napitke i ćaskajući u bašti knjižare na Bulevaru Mihajla Pupina.

A, u želji da vam Slobodana Tišmu predstavimo iz jednog šireg, a opet prevashodno "novosadskog" ugla, rezultat dvočasovnog razgovora s njim podelili smo u dve celine, od kojih će druga biti objavljena sledećeg petka, 15. septembra.

Novosađanin ste po svemu, osim po mestu rođenja. Otkud ta "anomalija" u vašoj biografiji?

- U Staroj Pazovi sam se samo rodio, iako su moji roditelji živeli u Novom Sadu. Iza Uspenskog groblja postojao je jedan mali trg, koji se zvao Riterova bašta, i tu su oni stanovali. Mogao sam se roditi i u Novom Sadu, ali u to vreme, u maju 1946. godine, u Betaniji je bio haos, vladala je neka infekcija, te je moj otac odveo mamu kod svoje sestre u Staru Pazovu, da se tamo porodi. Odmah posle porođaja vratili smo se u Novi Sad.

Prve dve decenije života proveli ste u ulici Pap Pavla, danas, zvanično, Pavla Papa. Sećam se da je, tokom sedamdesetih, u njoj i okolnim ulicama živelo dosta romskih porodica...

- Tako je bilo i u ono vreme, baš sam nedavno pisao nešto o tome. U tim prizemnim, dvorišnim stanovima živeli su uglavnom Romi. U ulici je živelo i nešto Jevreja, ono malo što je preživelo rat. Uglavnom, tu je živela gradska sirotinja, i to vrlo teško.
U ulici Pap Pavla dobili smo ogroman stan, na prvom spratu – ta kuća i danas postoji – i tu smo živeli skoro dvadeset godina, s jednim malim prekidom. Naime, živeli smo u Riterovoj bašti, pa smo se odatle preselili u Beograd, gde se rodila moja sestra Natalija. Ali, tamo smo proveli samo godinu dana. Zašto? Moj otac je bio perspektivan mlad pravnik, završio je fakultet i radio je kao advokatski pripravnik već pre rata, a onda je bio dobio posao u Ministarstvu pravosuđa u Beogradu. Međutim, desilo se to da je njegov sestrić, sin njegove rođene sestre, one tetke iz Stare Pazove kod koje sam se rodio, bio optužen kao informbirovac. Imao je devetnaest godina i, kako se u to vreme često dešavalo, bio je ni kriv ni dužan. Jedan njegov prijatelj bio je upetljan u nešto, pa su onda i njega povezali s tim, ko zna, možda su ga i tukli i prisili da kaže da je Živojin Surdučki, očev sestrić, znao za to. Otac je u to vreme imao određeni uticaj u ministarstvu, pokušao je da istera pravdu (smeh), ali to se tada nikako nije smelo raditi, jer, ako ti je neki rođak bio u Informbirou, ti si odmah morao da se distanciraš od njega, da ga osudiš... Da ga štitiš? Ni govora.



"Ako ti je neki rođak bio u Informbirou – odmah si morao da se distanciraš od njega"


- Ali, otac, normalno, to nije mogao. Onda je i tata bio pod istragom, bio je pred isključenjem iz partije i po kazni je poslat nazad u Novi Sad. Postavili su ga za predsednika Privredne arbitraže, koja je posle prerasla u Okružni privredni sud, gde je ponovo postavljen za predsednika, i ceo život je to bio. A, mi smo dobili stan u ulici Pap Pavla, u tom nekom sirotinjskom delu. To je isto bila neka vrsta kazne, nismo stanovali tamo gde je živela takozvana crvena buržoazija (smeh), gde nam je, u stvari, i bilo mesto, budući da je tata bio predsednik suda.
Ipak, moj otac je bio skroman čovek, posle je rekao da on ne bi ni išao odatle, da bi mu bilo žao da ostavi te ljude, na neki način se solidarisao s njima. U našoj zgradi su uglavnom živeli niži činovnici, zanatlije, taj svet, nije bio nekih funkcionera. Tata je bio neko ko je bio na najvišem položaju u zgradi.
Kraj u kome sam odrastao bio je vrlo živopisan, jer je u blizini bila Ulica JNA, današnja Jevrejska, kroz koju je išao tramvaj. Zato i postoji ta poslastičarnica City, jer to je zaista bio neki downtown, samo srce grada. Tu su bile prodavnice, dva komisiona, farbara, poslastičarnice Haker, pa City... Na kraju ulice bio je bioskop “Zvezda”, a bila je tu i Srbina “Bombonjera” u kojoj je prodavao i kafu, koja se pedesetih godina još nije toliko pila. I sad se sećam – pošto je, valjda, Srba bio iz Begeča – u “Bombonjeru” je dolazio i Vujke, Vujadin Boškov, parkirao bi “vespu” ispred prodavnice i ćaskao unutra sa Srbom.

- Od poznatih novosadskih likova iz sveta sporta sećam se i Đorđa Vuksana, on je bio čuveni biciklista, šampion, reprezentativac Jugoslavije, bio je fenomenalan. Naši biciklisti bili su tada među najboljima u Evropi, “Trka kroz jugoslaviju”, to je bio događaj. Vuksan je na uglu Miletićeve i Trifkovićevog trga, gde je danas Pro Credit banka, u podrumu držao radionicu za popravku motorbicikla. Osim što je bio biciklista, imao je neki stravičan “BMW” kojim je jurcao po gradu, a na kraju je poginuo kada je s automobilom sleteo sa Trandžamenta, negde šezdesetih godina. Bio je tu i bokser Petar Benedek, koji je osvojio srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu u Beogradu 1961. godine, to su sve bili strahoviti likovi. Da ne govorimo o fudbalerima, o Tozi, Boškovu, pogotovo o Dobrosavu Krstiću, takozvanom Kamili, koji je nedavno umro.
Već 1956, kad sam imao deset godina, tata je počeo da me vodi na fudbalske utakmice, bili smo navijači Vojvodine. Išli smo često i na bokserske mečeve, koji su se održavali u produžetku Dunavske ulice, gde je tramvaj završavao.

Jeste li se u školi isticali u nekom sportu?

- Nisam bio neki poseban sportista, mada sam posle dosta igrao fudbal, i to vrlo dobro, čak sam hteo i da treniram fudbal. Sećam se da sam s mojim drugom Borom Prodanovim – koji je posle postao fudbaler, igrao je levo krivo u Vojvodini i Novom Sadu, Mali Borica – išao na prvi trening u Vojvodini, onaj nakon kojeg te trener zadrži ili ne. Trening je vodio jedan od Krstića, i posle, kad se trening završio, on kaže, “Borice, ti dođi sutra na trening, a ti,” obraća se meni, “nemoj više da dolaziš” (smeh). To je za mene bila katastrofa, jedno od najtežih iskustava razočarenja koje sam imao. Posle, u svlačionici, nije mi bilo ni do tuširanja, dali su mi neki čaj, a klinci koji su tu trenirali pokušavali da me oraspolože jer su shvatali kako se osećam, videli su u kolikom sam bednjaku. Međutim, ja sam istrčao napolje, pretrčao sam ulicu i utrčao u neko dvorište, gde sam se napio 'ladne vode s neke česme. I, onda sam se razboleo, i sećam se da sam u Pap Pavla ležao u krevetu barem dve nedelje, možda sam imao i upalu pluća, bio sam stravično, na smrt bolestan. Nekako sam pregurao, ali bilo je to jedno dosta teško iskustvo sa sportom.

"To je za mene bila katastrofa, jedno od najtežih iskustava razočarenja koje sam imao"


- Posle sam postao prijatelj sa braćom Mandić, sa Miroslavom i sa Božidarom, oni su obadvojica bili poznati fudbaleri. Boško je dugo godina bio kapiten Slavije, čuveni bek, Medeni su ga zvali, i radio je kao automehaničar u “Auto Vojvodini”. Miroslav je igrao u Vojvodini, on je generacija Ivezića i Nikezića, bio je omladinski reprezentativac i veliki talenat, taj neki igrač sredine terena, takozvani mittelfelder.

Jeste li, poput većine dece iz vašeg kraja, pohađali osnovnu školu "Branko Radičević"?

- Ne, išao sam u “Njegoševu”. Ali, zašto nisam išao u “Branko Radičević”? Zbog tramvaja, zato što sam morao da prelazim prugu. Bolje je bilo ako si to mogao da izbegneš, a škola “Branko Radičević” bila je s one strane Futoške ulice. Sećam se da je bilo zabrana, mama i tata su mi uvek govorili, “Ne smeš prelaziti prugu”, što je značilo da ne smeš prelaziti Ulicu JNA, samo do pruge. Međutim, ja sam to pravilo apsolutno kršio. Zašto? Išao sam u u Poštansku ulicu, u bioskop “Jadran”, da gledam fotografije holivudskih glumaca koje su bile izložene u haustoru. I sad se sećam – Ava Gardner, Lana Tarner, Montgomeri Klift, Robert Tejlor, velike, uramljene fotografije. Išao sam kasnije tamo i u bioskop, u osnovnoj školi, gledali smo holivudski repertoar. Mnoge dobre i zanimljive filmove smo gledali u “Jadranu”, Džeka Arnolda, “Hiljadu očiju Doktora Mabuzea” Frica Langa, posle toga ne možeš da spavaš (smeh).

NEODOLJIVI SMRAD NOVOG SADA: "Nekad su me mama i tata 'bacali' u Pazovu, ostave me tamo po nedelju dana, a ja to nisam voleo. Ili, moja mama je iz Sasa, u to selo pogotovo nisam voleo da idem. Kad me ostave kod babe, kod mamine majke, onda popizdim. Kad dođu, kad me vrate, već na samom povratku u Novi Sad, kad osetim taj miris, taj smrad izduvnih gasova, ja sam bio na desetom nebu od radosti: 'Grad! Sloboda! Počinje život!' (smeh). Ja sam gradsko dete, sto posto," priznaje nam naš ovonedeljni sagovornik.

Prve gramofonske ploče kupovali ste u komisionim prodavnicama…

- Uvek sam išao u taj uzani deo JNA (današnji Pozorišni trg – prim. red.) da zveram u izloge komisiona. Tamo je bilo svega. Sećam se, a o tome sam i pisao, kako su mi kupovali klizaljke, mi smo ih zvali sličuge, pa to gledaš, merkaš, hoće da ti kupe, neće, skupo im je, jer sličuge su se tada kupovale samo u komisionima. Razne druge stvari su se prodavale tamo – singlice, žvake, američke cigarete, odevni predmeti... Prve farmerke Levi Štraus sam video u komisionu, ali one prave, čupave, one izvanredne indigo boje, kakvih danas više nema.
U Novom Sadu su postojali i ljudi koji su imali i nabavljali singlice. Bio je neki Jeftara, Slobodan Jeftić, stanovao je u Železničkoj ulici, on je imao fantastične ploče. Ne znam šta nije imao od singlica – Frenki Avalon, Džoni Metis, Riki Nelson, Pol Enka... To je još vreme pedesetih, kraj pedesetih, pre Bitlsa. Ne znam da li je Jefta živ, nisam ga video već godinu, dve dana.

U školskom uzrastu ste, pretpostavljam, već razvili i interesovanje za književnost, pisanje?

- Mislim da sam već u osnovnoj školi imao neke ideje da ću se baviti književnošću. Sećam se da sam posebno bio oduševljen aforizmima. Pisati aforizme je kao neka vrsta filozofije, a to je godilo nekom mom detinjem superegu. Kod nas je bilo poznatih aforističara, poput Aleka Marjana (Aleksije Marjanović, satiričar i pesnik, radio u redakciji lista “Jež” – prim. red.), i ja sam to jako voleo, čak sam i pisao nešto, verovatno neke gluposti.
Čitao sam još kao dečak. Moja prva knjiga bila je Pale sam na svijetu, slikovnica s nešto malo teksta, nisam znao još ni čestito da čitam. To me je fascininiralo, ja to uvek navodim kao primer kako čitanje i u detinjstvu može biti teško iskustvo. Ne ovo nešto “tra-la-la”, poezija za decu, to je često teški kičeraj, deci se svašta plasira. Ta knjižica, čiji je autor neki danski pisac koji se zove Jens Sigsgard, nastala je za vreme nacizma, tokom okupacije Danske, četrdeset i neke godine, i bila je hit u Evropi, pogotovo u nacističkoj Evropi, u Nemačkoj. A, o čemu se radi? Dečak Pale se probudi jedno jutro i shvati da u stanu nema roditelja, nema nikoga. I, to mu je prvo interesatno. E, sad, moj komentar je, “Gde su oni nestali? Da ih nije možda odveo Gestapo?”. Toga, naravno, u knjizi nema, to sam ja dopisao, ne kad sam bio mali, to sad razmišljam o tome (smeh).


"Poezija za decu često je teški kičeraj, deci se svašta plasira"