I, onda on izlazi na ulicu, međutim, na ulicama nema ljudi, nema nikog, kao da je pala neutronska bomba – tu je tramvaj, sve stoji, prodavnice su otvorene, hoteli... Pale onda ulazi u prodavnicu, nema nikog, uzima šta mu padne pod ruku, “super, sloboda”, odlazi u restoran i uzima neko jelo, međutim, to jelo je zagorelo, a on struže onom kašikom, gladan je. Na kraju, popne se u tramvaj, pokrene ga i vozi se po gradu, prezadovoljan je. Međutim, spušta se veče i dolazi noć, i sad Pale shvata da je sam. I, tu počinje neka briga, zebnja, strah, i, kao, voleo bi da vidi mamu i tatu, ali njih nema. On je sad već u panici, kad, odjednom, probudi se i shvati da je on sve to samo sanjao. I, sretan je. Ali, taj san je težak, u stvari, to je iskustvo koje svaki čovek kasnije stekne – da nema ni tate ni mame, da je čovek, u suštini, sam i da ima tu neku slobodu da uradi ili da ne uradi nešto.
Jako sam voleo i Andersenovu bajku “Snežna kraljica”, to je isto traumatično, teško čitalačko iskustvo koje posle dobija neku potvrdu u životu.

Koliko je tokom vašeg školovanja bilo "revolucionarnog zanosa" među nastavnicima i đacima? Koliko vam je bilo nametano vaspitanje u duhu socijalizma?

- Mislim da nismo osećali tako nešto, s time se danas preteruje. Dobro, bili smo pioniri, nosili smo pionirske marame, ali ne sećam se da su nam to stalno “trpali” u glavu. Iako je bio pred isključenjem, moj otac je, kao predsednik suda, morao da ostane član Saveza komunista, ali mi, na primer, nismo držali Titovu sliku u stanu, što je meni često bilo čudno i čak mi je pomalo bilo i krivo – zašto mi nemamo Titovu sliku, kad ja, kad odem kod bilo kog drugara u stan, vidim u predsoblju ili negde Titovu sliku, svi su je imali. Ali, mi nismo, tata je nije držao, jer je, u nekom smislu, bio i razočaran, osećao se odbačenim, osujećenim u karijeri, jer on je imao mnogo veće ambicije. Čim je bio u Ministarstvu pravosuđa, ko zna šta je on očekivao...
Kasnije, u gimnaziji, već je počela neka doza bezobrazluka, svi smo se ismevali sa tim aktivistima, sa Skojevcima...

Na radne akcije, pretpostavljam, niste išli (smeh)?

- Ne, nikad nisam bio. Potpuno smo bili van svega toga, pogotovo kad je krenulo sve to sa Bitlsima, rokenrol, mi smo bili skroz zapadno orijentisani. Čitao sam na vašem portalu kako je Peđa doneo singlicu “From me to you” i puštao je u “Jovinoj gimnaziji”. Mi smo bili potpuno opčinjeni time, onda smo i kosu počeli da puštamo, negde u trećem, četvrtom razredu gimnazije, pred maturu. Sećam se da smo već 1963. imali prvi album Rolingstonsa, a mislim da smo iste godine Mića Jokić, Milan Koldžin Zeka i ja osnovali bend Tile i četiri bogalja.

Otkud takvo, prilično neobično, čak pomalo "pankersko" ime u poređenju s drugim novosadskim bendovima tog doba, poput Plamtećih zvezda, Dečaka sa Dunava, Detlića...?

- Mene su u školi zvali Tile, od Tišma, a i Tita su zvali Tile. Bila je to čista slučajnost, ali posle se to ime pokazalo kao problem, na primer, kad je trebalo da nastupamo, da se prave plakati – nisu nam dozvolili. Posebno taj kontekst, Tile i četiri bogalja, to je ironično, to je neko zezanje. Kakva “četiri bogalja”? Tito, Ranković, Kardelj i, šta ja znam, Moša Pijade, Koča Popović (smeh).

DRUŽE KOČO MI TI SE KUNEMO: “Vladislav Bajac je prošle godine objavio roman Hronika sumnje – trebalo je da dobije NIN-ovu nagradu ove godine, ali nije, dobio je dva glasa – i tu ima dosta o Koči Popoviću. Koča je vrlo zanimljiv lik, jer on je bio vrhunski predratni intelektualac, nadrealista, imao je buržujski pedigre, bio je iz bogate porodice, i verovatno bi bilo vrlo zanimljivo saznati kako se on osećao u tom društvu. Tito je bio neki poluintelektualac, nije bio obrazovan, mada je govorio neke jezike, nema veze, ali njegov mentalitet nije bio mentalitet vrhunskog intelektualca kakav je bio Koča Popović ili, recimo, Marko Nikezić, ljudi koji su tečno govorili francuski i šta ti ja znam. Tito je znao malo engleskog, koliko mu je trebalo, malo ruskog, možda malo nemačkog, ono što je naučio kad je tamo popravljao automobile. Znao je čovek i da svira klavir, preludirao je malo, to je poznato, ali to je bilo smešno, toliko i Lala zna. Znaš kad pitaju Lalu, 'Je l' znaš da sviraš klavir?', a on kaže, 'Pa, ne znam, mor'o bi' da probam' (smeh)” , priča nam Slobodan Tišma.

Odakle su se “regrutovali” članovi grupe Tile i četiri bogalja? Iz redova vaših drugara iz škole?

- Mića Jokić je išao sa mnom u razred. Prve dve godine pohađali smo “Zmaj Jovinu” gimnaziju, a u treći i četvrti razred išli smo u novootvorenu gimnaziju “Svetozar Marković”, kod glavne pošte. Sa svirkom smo počeli već negde u drugoj godini, a imali smo i ploče – Bitlsi su se slušali naveliko, Radio Luksemburg... Imali smo neko veliko društvo, zvali su nas Krdo, bilo nas je dvadesetak i svi smo išli zajedno na korzo, nismo se odvajali pošto je uvek postojala opasnost da dobijemo batina od Podbaraca koji su nas mrzeli, što je i normalno, pošto su oni bili taj suburbani, prigradski element, i njih je sve to užasno nerviralo. Jednom sam čak na Bećarcu od Podbaraca dobio i batina, zbog kose, Zeka i ja smo bili, neki Švejk me je izudarao, bezveze.

Nisu vas šišali?

- Nisu, ali me je par puta zveknuo po nosu. Nešto sam prolazio, pa su me izazivali, a meni đavo nije dao mira, bolje da sam ćutao...

Peđa Vranešević kaže da je pred legendarnu beogradsku Gitarijadu, 1965. godine, kosu morao da skriva pod kapu kako ga "revoltirani građani" ne bi ošišali uoči važnog nastupa...

- Peđa je imao najdužu kosu na Gitarijadi. Mi smo imali “kosice”, kao Bitlsi, ne baš toliko dugačke, ali ni to nije moglo da prođe. Sećam se da je mene i Jokića jednom na korzou napao neki Crnogorac, nešto nam je pretio. Mićin otac je bio visoki funkcioner, Ministar vera Marko Jokić, poznat i kao predsednik Konjičkog kluba “Graničar”. Marko je bio jako uticajan i, kad je čuo da nam je ovaj pretio, pobesneo je, hteo je da ide da se obračuna s njim. Još je bio i Sremac, bio je ratoboran, nije bio kao moj tata, koji je isto bio Sremac, ali malo dobroćudniji (smeh). Uglavnom, bilo je tih problema.

Kakav je osećaj bio svirati u prestonici, pred velikim auditorijumom?

- Sviralo se dva vikenda, a Peđa i ja nismo svirali istog dana, već u razmaku od nedelju dana. Kada o tome pričam ljudima koji se danas bave muzikom ili razglasom, oni se krste kad to čuju, ne mogu da veruju. Razglas tada nije bio kao danas, čak ni kao razglas koji smo mi koristli osamdesetih, Luna i La Strada, ali se i tada znalo – na bini se pojačala ozvučavaju preko mikrofona, to ide u miksetu, kao i pevanje, pa se zvuk miksuje i vraća u monitore, tako da imaš kontrolu. Na Gitarijadi toga uopšte nije bilo. Postojao je razglas za pevanje koji je bio postavljen u publici, a ti si na bini i uopšte ne možeš sebe da čuješ. Zvuk gitara je išao sa bine prema publici direktno iz pojačala, kakvi mikrofoni, mikseta nije postojala uopšte.
Bila su postavljena tri kompleta bubnjeva i tri kompleta pojačala. U sredini je bio jedan malo izdignut komplet – tu su bila voks pojačala i ludvig bubanj, najkvalitetnija oprema, na kojoj su mogle da sviraju samo Elipse, najveće zvezde te večeri. Svi ostali bendovi svirali su ili na kompletu levo, gde su bila fender pojačala, ili na desnoj strani, na kojoj smo i mi svirali, gde su bila pojačala marke dinakord, najlošija.

Tu je bila i jedna farfisa organa, Mića Jokić ju je svirao, koja je proradila tek u drugoj pesmi. Kad smo se popeli na binu, mi se tu uključujemo i vidimo da ispod farfise leži neki čovek. Šta je bilo? Kaže, “Da platite da vas uključim”, ne da bez love (smeh). I, šta ćemo, skupimo na brzinu nekih 200 dinara da bi Mića mogao da svira farfisu, smejurija.
Mi smo na sceni izgledali veoma atraktivno. Modovi i rokeri bili su jako popularni u to vreme, a mi smo bili ti modsi. Imali smo sašivene neke mundire, sa zvoncarama, ta kratka kosica, pa oni neki žaboi, kragne, imali smo i neke dugačke bele šalove koji su nam visili... Odjednom, Branka Veselinović, čuvena komičarka – živa je još, video sam je ovde na Sajmu knjiga prošle godine, neverovatno, ima skoro sto godina – ona istrčava s nekom kamerom, nekom duplom osmicom, na primer, i počinje da nas snima. Toga se dobro sećam.
Svako je svirao po dve pesme, a mi smo te večeri izveli “Till I Met You” od grupe Serčers, kao i Kingston Trio, “Greenback Dollar”. Ali, svirali smo pod imenom Senke, jer nismo mogli kao Tile i četiri bogalja. Uskočili smo umesto nekog benda koji se prijavio, a nije došao, ali tu priču sigurno znaš.

2. KNJIGA SVEĆNJAK KROV

Imao sam težak dan
pa sam počeo sa strugotinom
To mi se dopalo
jer nije bilo slično širenju strugotine

Kada meni neko govori Ja
Slikam
Ako govorimo jedno drugom
Ne razumemo se

Otvorim knigu knjiga se zatvori
Listovi se slože listovi su slični
Listovi su isti jedan list
Sto listova dvesta stranica
Praznih sa otisnutim slovima
Knjiga se uprlja ali knjiga
Nije zgodan predmet. Ona je
Puna takvih reči, zapravo, stranice
Jer knjiga je prazna: zgodne
Su reči koje nešto znače (ako sam ne-

Raz-po-ložen) zatim jednog šireg niza
Koji je preko knjige koji je jednostavno
Napušta jer knjiga može ili ne može
Biti Raz-po-ložena. Tako ona se premešta
I ja je prezirem, ona menja moje
Raspoloženje. Knjige su oduvek stare

Zaboravim knjigu. Ili još kada kažem
Uslov za tako nešto: rasparčati je na listove
I svaku stranicu posebno držati da ima
Sa smislom preko sebe svoj početak
I kraj na kvadratu od hartije, sa odsutnom
Stranicom koja je par. Telo hartije deli značenje
I zatvara kvadrat u kvadrat sa obe strane
Ali reči ne odgovaraju jedna drugoj
Na rastojanju drže telo hartije

Ili kad čitam praznu knjigu ja preskačem
stranice bez napora
i uz smeh visoko se vinem, dozvoliću sebi
ovaj put što ne spada u ovaj tekst ali
ne mogu odoleti da ne preskočim i ove redove:
skakač uvis što je laka atletika na
TV, kada skakač preskoči sebe
kao praznu knjigu
Ako, dakle, otvorim knjigu, počinjem
sa prvom stranicom pažljivo, koja je prazna
koja je nematerijalna oblikom, istovetna sledećoj
Ona kao jedna stoji nasuprot svom
beskonačnom umnožavanju, svom telu koje
joj se večito vraća. Tako u ovom svetu
stanice se umnožavaju i knjiga raste
kao hleb
Knjiga je za siromašne. Alegorija

Danas bih pisao o svećnjaku
Koji su doneli naši priajtelji
I koji sam prisvojio
Premda beše namenjen mojim roditeljima.
Taj svećnjak su videli mnogi.
Svećnjak se nalazi u mojoj sobi
Već pet godina. Ja sam se predomišljao
šta bih mogao da dodam, da opišem

Počinjem iz početka tako kao da se može početi
s kraja
To je priča bez svoje knjige
o limaru koji se u snu okliznuo na krovu
kuće, u snu se to ponavljalo mnogo puta
u svim mogućim detaljima koji su oslikavali
mnoštvo sitnih gotovo beznačajnih odstupanja
Događaj se polako praznio, sve je manje
ostajalo neopisanih mogućih mesta pojedinosti
a njegovo telo primalo sve veću snagu
dok najzad nije pokupilo svu krv sa stranica
knjige. I onda događa se ispisao, telo se
zatvorilo tako da mu je bilo moguće
prići (bez opasnosti) a da se ne bude
uvučen u slučajnost
Za to vreme knjiga se polako otvarala
razvijajući stranice u krug sve dok se nije
spojila prva sa poslednjom
O N D A događaj se ispisao
O N D A sa pokretom ruke
O N D A sa nejasnom pomisli
O N D A sa pogledom u prazno
O N D A sve se to u nesvesti vratilo
Ali knjiga je pala u zaborav
padala je prema praznini
(rasla je) podupirući svet (telo)
On se okliznuo u snu na krovu
On je sanjao da se okliznuo na krovu
On je sanjao da se okliznuo u snu na krovu
On se okliznuo na krovu

BITKA BOJA

Rupa umire.
Štapovi su apodiktika,
obe laž.
Duga evolucija
(U sivom kvadratu)
Na sivom putu stoji M
Svadljiva prsa padaju u drugi gaj
i kap se samo jedna broji.
Mašina otkriva potop i knjigu stablo
Litrasti mundiri
Siva su polja šumara
slušalice ulice

Prsa. Psi. Mundiri
Štapovi

Rupa. Kap. Apodiktika
Mašina. Knjiga

Stablo

PRAZNIK

Nad prag se vodenast nadnosi
razneseno pramenje
tako beskrajna okolina
šumeća tiha.-

u satnom mehanizmu
vedar.
Pamuk je razvejan
nahvatan na ledeni ogrtač najzad.

Ono što će se popiti
nema ga iza
kada prašina spusti
po polju
u viru
ledeni pomaci isto
tamno je okolo
ali razdvaja i dalje to.-

plavo nemo

PONEDELJAK: VODA

Mlad prolećni vetar buči u polju
Višestruko se razdrešilo jezerce
Tiha i dobra hidra nadkrilila je nebo
Probuđeno veliko telo zasenilo blizinom
Pogled ne dodirnuvši ga

Razbijen vetar otvara prozore
u ogledalo uleće koje ga zaledi
koje se umnoži. Udarcem zaleđena krpa
Mrlja naraste na staklu?
Senka oblaka pokriva spoljašnju unutrašnjost
Rane ružičastih ogledala

su beli trorogi krik u kvadratu
(Vazduh je stao

i putem se ništa ne kreće)
Krug je taman

Na sve se spušta
talas (snežna lavina) iznoseći površini
predmete umanjene
gomile sličnih i većih stvari

VRT KAO TO

1.

San dve porodice. Prizor Kako to je to
U baroknoj sobi u sebi
Vrt. Klizanje ako nije to
Na jezeru uvek
Zakopčan u crno i uvek sam u svemu
Tako čist i očešljan sjajno uvek sam kad u svemu
Stoji uveče u vrtu u svemu različit
Prolazi izmedju stabala u svemu različit od sebe
Za nečujnom muzikom ako je sam suviše
Dok ga grane udaraju po licu jednom pre
Koje se pretvori u krvavu masku opet
Pokrivenu lišćem u opštem

Pokušaj s pevanjem Bloody man

Lakovane cipele nekad veoma blizu
Ispred ogledala to (je to)
Iznenada on nacrta krug To

Nazimu kako će biti
Sons of hibernia. Contrapunkt
Pijanstvo. Evolucija
Tik tok tik tok tik tok tik tok tik tok tik tok