Zoran Bognar, pesnik, esejista, prozni pisac, književni kritičar i antologičar, rođen je 30. januara 1965. godine u Vukovaru. Poezija Zorana Bognara prevođena je na italijanski, francuski, engleski, mađarski, nemački, švedski, slovenački, makedonski, španski, turski, jermenski, grčki, holandski, friski, poljski, rumunski, arapski, ruski bugarski jezik. O književnom delu Zorana Bognara objavljeno je preko 200 eseja, kritika i studija, kao i jedna monografija (Vladan Panković i Nikica Banić: Atletsko hodočašće nad jelisejskim vodama i poljima Zorana Bognara, Užice, 2002). O poeziji Zorana Bognara pisali su mnogi veliki domaći i strani književni kritičari i pisci poput Ivana V. Lalića, Brane Petrovića, Ljiljane Šop, Bogdana A. Popovića, Zorana Gluščevića, Petera Handkea, Lorensa Ferlingetija. Lilian Her, Antonia Porpete i mnogih drugih... Izdavačka kuća „Draganić” mu je povodom 30 godina rada objavila Izabrana dela u 7 tomova (2013-2014). Član je Udruženja književnika Srbije i počasni član Društva pisaca Bosne i Hercegovine. Takođe, počasni je član i PEN-a Bosne i Hercegovine. Živi i radi u Beogradu kao profesionalni književnik. Urednik je u izdavačkoj kući „Dereta”. Predsednik je Fonda „Ars Longa” za očuvanje lepih umetnosti.



Knjige poezije..

1. Blues za šahovsku tablu, Književna omladina Hrvatske, Vukovar, 1986.
   
2. Zemlja gospodari PODzemljom, Big-Ben, Sarajevo, 1987.
   
3. Psiho-striptiz, Panpublik, Beograd, 1988.
   
4. Isus još uvek veruje YUdi, Koneks, Beograd, 1990.
   
5. Trgovci bioritma, Big-Ben, Sarajevo, 1990.
   
6. Ludilo Floyda Bertholda, Koneks, Beograd, 1991.
   
7. Miris plastičnog cveća, Koneks, Beograd, 1992. (drugo izdanje: Koneks, Beograd, 1993.)
   
8. Ako se mrtvi jednog dana vrate, Bagdala, Kruševac, 1993. (drugo izdanje: Ex ponto, Beograd, 1994.)
   
9. Južna strana istoka (haiku poezija), Svetovi, Novi Sad, 1993.
   
10. Anonimna besmrtnost, Rad, Beograd, 1994. (drugo izdanje: Sfairos i Večernje novosti, Beograd, 1995).
    
11. Novi potop, Draganić, Beograd, 1996. (drugo izdanje: Ars Longa, Beograd, 1997; treće izdanje: Arte fact, Beograd, 1997).
    
12. Novi Nojev kovčeg, Prosveta, Beograd, 1997.
    
13. Novi čovek, Prosveta, Beograd, 1999.
    
14. Elizejska trilogija, Prosveta, Beograd, 2000.
    
15. Albedo, Dereta, Beograd, 2002.
    
16. Aura, Dereta, Beograd, 2003.
    
17. Alhemija, Dereta, Beograd, 2005.
    
18. Sazvežđa ispod kože, Zalihica, Sarajevo, BiH, 2007.
    
19. Albedo, aura, alhemija, Balkanski književni glasnik, Beograd, 2009.
    
20. Lavirint kruga, IP Book, Beograd, 2010.
    
21. Vukovarske elegije, Balkanski književni glasnik, Beograd, 2011. (drugo izdanje: Dobra knjiga, Sarajevo, BiH, 2012).
    
22. Insomnija, bele noći, Draganić, Beograd, 2013.
    
23. Zebnja nam ide za petama i flertuje sa našim senkama, Balkanski književni glasnik, Beograd, 2014.
    

Romani



Noć praznih ruku, Panpublik, Beograd, 1989. (drugo izdanje: Koneks, Beograd, 1993).

Budno stanje sna, Naučna knjiga, Beograd, 1993.





Knjige eseja

1. Fotografije glasova, Bagdala, Kruševac, 1997.
   
2. Ejdetske slike, Matica srpska, Novi Sad, 1998. (drugo, izmenjeno i dopunjeno izdanje: Službeni glasnik, Beograd, 2012.)
   
3. Fotografije glasova II, KUK, Kikinda i Prometej, Novi Sad, 2002.
   

Hrestomatije

1. Odsjaj snažne reke (zajedno sa Farukom Dizdarevićem), hrestomatija pobednika limskih večeri poezije, Dom kulture “Pivo Karamtijević” Priboj i Međurepublička zajednica za kulturno prosvjetnu djelatnost Pljevlja, 1997. (drugo izdanje: isti izdavači, 1997; treće dopunjeno izdanje: isti izdavači, 2002.)
   

1. Manualis labor
   

1. Nomad beskraja (pesme 1984-2004), Dom kulture “Pivo Karamatijević”, Priboj, 2004.
   
   

Antologije

1. Novo raspeće, antologija savremene srpske poezije tragom estetskog egzorcizma 1967-2000, Rad, Beograd, 2001; Internet izdanje: časopis ”Konture” (www.konture.com), br.7, ISSN-1333-4891, Hrvatska, 2003; (drugo dopunjeno izdanje, Zalihica, Sarajevo, BiH, 2010; treće dopunjeno izdanje, Ratkovićeve večeri poezije, Bijelo Polje, Crna Gora, 2013.)
   
2. Tečni kristal, antologija srpskog mikroeseja XX veka, Dereta, Beograd, 2006, (drugo izdanje: Dereta, Beograd, 2011.)
   

Knjige na drugim jezicima

1. Il nuevo diluvio, poesie scelte 1984-1994 (traduzione in italiano a cura di: Dragan Mraovic), Bari, La Vallisa, 1995.
   
2. Il nuevo diluvio, poesie scelte 1984-1994 (traduzione in italiano a cura di: Dragan Mraovic), Verona, Vannelli, 1997.
   
3. La nuova arca di Noe (La corrispondenza con l’ Apocalisse): poesie – immagini, eidetiche, preghiere (traduzione in italiano di: Dragan Mraovic), Verona, Vannelli, 1998.
   
4. Junge lyrik aus den landern ost-und sudosteuropas (koautorska knjiga sa Majom Vidmar i Urošem Zupanom); Das Hubert Burda Stipendium 1999; Aus dem Serbischen von Zarko Radakovic und Peter Handke, sowie von Elke Schwarz-Mahmuti und Aslan Mahmuti; Langenburg-Konstanz, Edition Petrarca, 2000.
   
5. Protoclepsydra, a selection of poems by Zoran Bognar (translated by Dejan D. Markovic; editor/co-translator Jamie Reid), Vancouver, DaDaBaBy Enterprises, 2000.
   
6. La trilogia d’Eliseo (traduzione in italiano di: Dragan Mraovic), Bari, La Vallisa, 2001.
   
7. El nuevo diluvio (traduccion: Carmen Vegas), Belgrado, Dereta, 2002.
   
8. La trilogie Elyseenne (traduit du serbe par Mireille Robin, Boris Lazic), Montreal, Canada, La Pyramide, 2002.
   
9. Gedichte. – serbisch-deutsch. – Unersetzt von Lidia Zimmermann und Alexandra Weber, Muenchen, A+G, 2003.
   
10. Soszvezdija pod kožata. – Izbor, prepev i pogovor: Petre Bakevski. – Skopje, Terra Magica, Macedonia, 2006.
    

Dobitnik je mnogih nacionalnih književnih nagrada od kojih izdvajamo “Pečat varoši sremskokarlovačke” (1993), “Matićev šal” (1994), “Stevan Pešić” (1994), “Blažo Šćepanović” (1996), “Rade Drainac” (1999), “Isidora Sekulić” (1999), “Srboljub Mitić” (2000), “Milutin Uskoković” (2003), „Slobodan Džunić” (2006), „Milan Bogdanović” (2009), „Dimitrije Mitrinović” (2010), Nagrada Akademije „Ivo Andrić” (2010), „Kočićevo pero” (2013), Nagrada ULUPUDS-a (2013), „Zlatni beočug” (2013), „Vasko Popa” (2013); tri internacionalne nagrade: “Vannelli” (Italija, 1997), “Mediterranean Lion” (Montenegro, 1998) i “Hubert Burda” (Nemačka, 1999); kao i prestižne stipendije fondacije Ville Waldberte (Nemačka, 2002), jedne od najetabliranijih evropskih kuća pisaca u kojoj su boravili i stvarali mnogi svetski priznati pisci kao što su Tomas Man, Zbignjev Herbert, Hlebnjikov, Mihael Kriger, Ištvan Erši i mnogi drugi.

Kažem: vreme je jedini prostor za koji
se vredi boriti; gordi Big-Ben u grudima
hodočasnika. I kažem: vreme je u
nama prostor, rastuće ništavilo, ničija
zemlja, odgovor na pitanje bez reči…
Senka zna, vreme poravnava granice,
otključava mrakove; u utrobi Vrhovnog
Časovnika čuva nestale gradove:
Vavilon, Tir, Kartaginu… Eto, u ovom
trenutku Venecija se preobražava
u akvarijum. Njene drevne temelje
proždiru svevremene morune i Trg
Svetog Marka, izgrižen solju gordih
sekundi, postaje milenijumski paradoks.
Samo će još vreme, ubitačno, živeti na
tom praznom trgu: minuti će postati
faraoni tog kruga zveri koji poprima
karakter večnosti kao da više ništa
ne mora da se dogodi u tom svetu
jednosmernog proticanja. Kako to da
se život sveo na otmeno podnošenje
torture časova? Nije li čas što otkriva
da nebo menja boju samo glasnik noći
koja prethodi požaru nevidljivog
zbivanja? Zar podnositi jaram ove
barijere života podignute pred
barijerom divovskih kazaljki znači
samo još bolje razumeti kakva je
priprema za ropstvo ovog svevremenog
utamničenja? Pritešnjeni sporošću
njegovog proticanja, poput glave zveri
u klopci, dani su postali estetski
klonirani… kao da ništa nije moglo
da umakne toj indigo metamorfozi.
Svaku novu misao uništili su ti
samodovoljni gorštaci: buknulo je
neukrotivo poniženje Hominisa
priklještenog sopstvenom sudbinom.
Senka zna, vreme poravnava granice,
otključava mrakove; u utrobi Vrhovnog
Časovnika čuva nestale gradove.

Zoran Bognar

NA MORISONOVOM GROBU


Bog je srećan, Morisone.
I dalje se poigrava s nama
kreirajući volšebne koktele
od predumišljaja nepoznatog
i lakomislenog prepuštanja

slučaju. Iako smo se obojica
molili bar za jedno neizmenjeno
lice, verujući da svi znaju šta
pod tim podrazumevamo, svet
je (p)ostao mozaik bizarnih

krhotina, mauzolej osrednjeg
duha. Još jedan dokaz, Morisone,
da Bog kad želi da nas kazni
usliši naše molitve. Na celom
Le Pere Lachaise, jedini grob,

pored kojeg stoji policajac, tvoj
je… Jedino neizmenjeno lice,
Morisone, je onaj isti policajac,
ono isto kontrolno oko sa svih
tvojih urnebesnih koncerata.

Bistu ti nije sačuvao, brate…
Ona je davno ukradena. Umesto
nje on nad tobom stoji postojan
i hladan i poput kerbera verno
ti čuva “miran” san.

Pariz, 16. mart 2000.

Misli


Na prijateljstvo bi uvek trebalo odgovarati bar duplim prijateljstvom, ako ne i bratstvom, a na bezobrazluk i drskost uglavnom gospodstvom i uzvišenom tišinom, ukoliko je granica tolerancije obostrano poštovana – a kada to nije slučaj, onda se klin mora izbijati klinom, bezobrazluk bezobrazlukom, drskost drskošću – no, svakako, u tim trenucima se nikada ne osećamo dobro.


Kada upoznaš samo jednu polovinu čoveka, uvek se pitaš kakva li je ona druga? I sâm si svedok da čovek vekovima pokazuje samo svoju svetlu stranu. No, kao i kod Meseca, njegova druga strana je tamna. Zašto onda još niko nije otkrio kuda to mrak pobegne kada se svetlo upali? Tama je samo negativ svetlosti...

Umesto da gledaju svitanje, ljudi spavaju u autobusu. Njihova tela i uspavani duh poznaju svaki zavoj, svaku izbočinu i rupu na putu i već se unapred automatski pripremaju na potrese i zaustavljanje na usputnim stanicama. Ništa ih ne budi pre odredišta. Nebi ih probudilo ni da im neko ispali vatromet pored ušiju. Postavlja se pitanje: kakvim su umećem ovi putnici uspeli da izgrade takvu slepu oniričku poslušnost i doslednost? Trebalo je videti sva ta odsutna tela; videti sve te klonule glave; radi toga ući u svetlost, pustiti da preko tih improvizovanih postelja pređu njihove zdepaste senke… Oh, Gospode, kolika li je otpornost mesa? Kolika li je otpornost mase?
Sunce umalo da zatrudni. Jutarnja zabava nije za svakoga.

Pobednici nisu oni koji raspolažu silom, nego oni koji imaju pouzdanje i snagu smelog delovanja.

Naslađivanje licemerjem i cinizmom ne može vam doneti ništa više od ledenog vakuuma u grudima i užasavajuće mogućnosti da zamrzite i sebe same.

Oni koji ništa nisu naučili, nemaju šta da zaborave.


Postoji li veći paradoks na ovom trulom svetu od ljudi koji za sebe kažu da su ateisti, a žive kao bogovi...

Ultimatum je odbrana maloumnih.

Usamljeni um je lak plen za đavola.



Svi smo mi gosti na ovoj planeti. Svi živimo i moramo umreti. Niko od nas ništa svoje nema. Niko od nas u grob ništa svoje neće poneti...
Pomračen um ne vidi ništa.


Svemoguć si samo dok imaš čisto srce i čisti um.

SRBIJO, MOGU LI DA BUDEM TVOJ SIN

Ovih dana izašlo je novo izdanje knjige besmrtnih pesama ,,Srbijo, mogu li da budem tvoj sin“ (Balkanski književni glasnik, Beograd, 2019), našeg proslavljenog i svetski priznatog književnika Zorana Bognara. Tim povodom razgovaramo o smislu pesništva u Srbiji i obogaćujemo književnu scenu jednim produhovljenim razgovorom koji će zauzeti javni prostor društevih medija.
U smeni Dobrog i Lošeg, koliko je moguće da se bude jak za ono što tek predstoji, a bivalo je toliko neprospavanih noći pre toga?



Mora da se bude jak u svakoj situaciji…iz prostog razloga… jer nemamo ni vremena ni prostora da se igramo slabe vojske…
Šta je u toj borbi Duha najteže ili je to pak individualna stvar – nepodeljena na muški odnosno ženski princip istrajavanja?



Nema u takvim situacijama podele na muški i ženski princip istrajavanja… Na tom putu, kojim su hodili mnogi pre nas, dolazimo do neizostavnog zaključka: Ko se u sebi nije lomio, taj ne zna šta je celina…



Uvek me je zanimalo gde (na kom mestu) tražiti Ljubav?



Ovo pitanje me neizostavno podseća na ono čuveno trik pitanje: „Gde mrak pobegne kada se svetlo upali“… Šalim se… Odgovor ovisi o tome da li tražimo ovozemaljsku ili kosmičku ljubav… Kako god, lepo je prizivati i tražiti Ljubav, ali mnogo je lepše kada Ljubav pronađe vas…

Neki naslovi iz kapitalne knjige ,,Srbijo, mogu li da budem tvoj sin” su: ,,Mrtav sam čovek koji hoda”, ,,Izdaja“, ,,Izdajnik ti ne ostavlja ništa čemu si se nadao“, ,,Ne mogu da ubijem Austro-ugarsku u sebi”, potom ,,Možda je došlo vreme za neke nove ljude u našim životima“. Sledi jedno sugestivno pitanje: Nisu li ovi naslovi predisponirani iskustvom i kakvim?



Naravno, sve su to veoma proživljene situacije, stanja i okolnosti u jednom devijantnom vremenu (čiji smo i svedoci i žrtve) i koje su se u ovoj knjizi materijalizovale kao snažne poetske refleksije koje su istovremeno i ekspresivne i zaumne i misaone i duboke i višeslojne i nadasve, univerzalne i svevremene…
Gospodin Petar Handke je napisao: Zoran Bognar je pesnik posebnog senzibiliteta za koga je pesma poniranje u ono što se naslućuje kao čovekova nova mogućnost. Njegova umetnička osećanja su burna i snažna po svom intezitetu, pa je tako i njegova poezija sugestivna, jaka i prodorna. Komentar…



To su zasigurno jedne od najznačajnih referenci na mom dosadašnjem poetskom hodočašću… Peter Handke je čovek koji je zajedno sa Žarkom Radakovićem prevodio i prepevavao moje pesme na nemački i objavljivao ih u najznačajnijim nemačkim i austrijskim časopisima (kao što su Akzente, Manuskripte, Literatur Blatt i Novo argumente); Peter Handke je čovek koji mi je (kao predsednik žirija uz Mihaela Krigera, Alfreda Koleriča i Petera Hama) dodelio 1999. godine nagradu „Hubert Burda Pries“ kao najboljem mladom pesniku iz istočne Evrope i time me uveo na velika vrata u germansku literaturu; na osnovu toplih Handkeovih i Krigerovih preporuka koristio sam 2002. godine stpendiju u jednoj od najznačajnijih kuća pisaca u Evropi, u čuvenoj Villi Waldberti koju je 1902. godine osnovao Tomas Man… Imam utisak, kada bi živeo još nekoliko života, da nikada ne bih mogao dovoljno da se zahvalim i odužim Peteru Handkeu na njegovom ukazanom poverenju, poštovanju i blagonaklonosti kojima me je udostojio…
Krug smo. Da li se onda vrtimo u krugu ili smo opsena sa lepotom tačnih reči?



Da, svi smo u lavirintu kruga… u kojem…ne postoji ni početak ni kraj, ni utvara ni strah, ni beda ni sjaj, ni poslednji dah… Ne postoje čak ni zločin ni greh, ni moj ni tvoj, ni bol ni podsmeh, ni kontrolni broj… Ne postoji ni nevera ni prevara, ni moć ni vlast, ni granice ni zakoni, ni moral ni čast… Postoji samo zatvoren krug: vreme i prostor ko zemlja i plug; lepota Ništavila, ognjena peć, prostranstvo i prisustvo, tišina i reč…
Da li i koliko se ljudi međusobno razumeju? I šta ukoliko se ne razumeju?



To sve ovisi u kojim se dimenzijama svesti pojedini ljudi, tačnije, sagovornici, nalaze. Možemo da pričamo o istoj stvari… istim jezikom i da se uopšte ništa ne razumemo… ukoliko smo u višoj ili nižoj ravni svesti od svog sagovornika
U svojim pesmama kao demijurg pojavljuje se veza između čoveka i Svevišnjeg. Da li, kao što pišete, ne postoje prevare u odnosu muško-žensko i kako na taj način objašnjavate crkveno učenje da je preljuba između supružnika greh?



Mišljenja sam da je crkva poslednja institucija koja bi u ovom vremenu mogla sebi da da za pravo da morališe i govori šta je greh, a šta nije… Crkva se izgleda odavno odmetnula i od Boga i od naroda, o čemu svedoče neverovatni i neoprostivi skandali pojedinih vladika i sveštenika (slučaj stiptiza i orgija Vladike Kačavende, pronevera novca Oca Jovana u Makedoniji, agresivna ambicioznost Vladike Grigorija koji je u jednom trenutku gotovo podelio Sveti Sinod svojom nerazumnom željom da pored živog Patrijarha bude najmlađi Patrijarh u istoriji – o njihovom voznom parku da i ne govorimo: takve limuzine i blindirane džipove nemaju ni predsednici najbogatijih država)… Ali da odgovorim na vaše pitanje: da, oduvek sam govorio da brak kao instituciju mogu da podržim samo u maksimalno emancipovanom odnosu partnera. Ljubav u braku nije ono merilo koliko posedujemo ženu ili muža, već koliku slobodu dajemo svom partneru. Ne verujem ni u fizičku, ni u duhovnu prevaru partnera. Čovek može prevariti jedino sebe samog…

A kada smo već kod crkve i patrijarha i u vezi s tim imam svoju, sada već za mnoge, prepoznatljivu mantru: moja religija je zapanjujuća jasnoća neizgovorenih reči; moj patrijarh je volšebni prestupnik, nomad beskraja; albedo je moja crkva – uzvišena molitva sazvežđa ispod kože; aura je moja ikona – peludni otisak zapisa iz vetra; alhemija je moj krst na kojem se svakodnevno razapinjem u lavirintu kruga i istovremeno pretvaram u zlatni prah…



Vrlo interesantno gledište i onda u koje okrilje da smestimo porodicu kao osnovnu ćeliju društva?



Porodica je oduvek bila temelj svakog društva. Tu poziciju zauzim i danas, iako je kao institucija ugrožena mnogim pošastima ovog devijantnog i tabloidnog vremena… Ali kao što je život dijalektičan proces, tako su i porodica, kao i mnoge druge institucije dijalektične… i koje moraju ići u korak sa vremenom i kroz jedan liberalniji pristup moraju biti spremne na „evoluciju“ i prilagođavanje svojih osnovnih postulata.



Pored pesničkih knjiga, vi pišete i eseje. Koliko i na koji način je inostrana publika upoznata sa vašim prebogatim stvaralštvom?



Možda će zvučati nadmeno, ali u jednom trenutku sam imao utisak da je moje delo više cenjeno u Nemačkoj, Italiji, Francuskoj i Americi nego u Srbiji (takav utisak sam posebno imao u periodu od 1999 do 2004. Godine), ali je, u međuvremenu, čini mi se, sve došlo na svoje mesto…



Hoćete li pobrojati enciklopedije, antologije i recenzije u kojima vaša poezija zauzima svoje mesto?



U mojoj bio-bibliografiji piše da ih ima preko 40… ali ja se ne bavim ni prebrojavanjem, ni statistikom, već, samo i isključivo, poetikom…



Kakva je budućnost dobrih, dubokoumnih i slojevitih knjiga u okrnjenoj Srbiji?



I u, kako kažete, „okrnjenoj Srbiji“ i u bilo kojoj drugoj državi ne bi trebalo brinuti za budućnost knjiga, pogotovo onih dobrih, dubokoumnih i višeslojnih… U prilog tome ide i maksima lucidnog Ćamila Sijarića: „Nije rupa na planeti, već je rupa u pameti“…





Biljana Dimčić ( ASinfo )