Zoran Radmilović




Zoran Radmilović je rođen 11.05.1933. godine u Zaječaru, a preminuo je 21.07.1985 godine u Beogradu. Po očevoj želji je upisao Pravni fakultet u Beogradu, da bi kasnije studirao i na Arhitektonskom i Filološkom fakuletetu u Beogradu. Uporedo je glumio u “KUD Ivo Lola Ribar”, da bi potom upisao i završio glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Od 1962 do 1968. godine nastupa u Beogradskom dramskom pozorištu gde dobija uglavnom sporedne uloge.


Prvu veću ulogu dobija spletom srećnih okolnosti. Naime posle odustajanja Ljube Tadića 1964. godine dobija glavnu ulogu u pozorišnoj predstavi Ateljea 212,“Kralj Ibi”. Na filmu je debitovao 1962. godine u ostvarenju Jovana Živanovića, “Čudna devojka”. U svojoj karijeri je odigrao preko 200 uloga na filmu. Ana Radmilović, njegova ćerka je napisala knjigu o životu svog oca pod nazivom “Zalažem se za laž”. Bio je veliki boem i čovek koji je i u najtežim trenucima ostao duhovit i optimista. Zanimljivo je da je njegov najbolji prijatelj Slobodan Aligrudić preminuo 15-tak dana posle njega 13.08.1985 godine.

Ostao je prepoznatljiv po ulozi Radovana u predstavi “Radovan III” i svoju poslednju predstavu je održao 09.06.1985 uz velike bolove, ali opet uz njegovu veliku želju predstava je održana do kraja. Samo tri dana kasnije prebačen je u bolnicu iz koje se nije vratio. U njegovom rodnom gradu Zaječaru ulica u kojoj se on rodio nosi njegovo ime, a ujedno od 1991. godine se dodeljuje nagrada “Zoranov brk”, na manifestaciji “Dani Zorana Radmilovića”, ustanovljenoj u njegovo ime. 21.07.2010 godine u Mileševskoj ulici u Beogradu, postavljena je spomen ploča u čast Zorana Radmilovića u organizaciji
Ateljea 212 i opštine Vračar.


Филмографија

1962 - Чудна девојка - као Пеђа
1964 - Марш на Дрину - као коцкар
1964 - Право стање ствари
1965 - Горки део реке
1966 - Глинени голуб
1968 - Рам за слику моје мајке
1969 - Велики дан
1971 - W.Р. Мистерије организма
1978 - Павиљон 6
1978 - Поглед у ноћ
1979 - Радио Вихор зове Анђелију
1979 - Усијање
1980 - Мајстори, мајстори
1980 - Срећна породица - као ујка
1981 - Шеста брзина
1982 - Маратонци трче почасни круг - као Били Питон
1983 - Шећерна водица - као др. Драговић
1985 - Држање за ваздух
1986 - Шмекер


Izvor: wikipedija



Intervju:


Licna karta

Datum rođenja?
Ne brinite, dovoljno sam odrastao i svestan onoga što ću reći.

Težina, visina, boja kose, boja očiju?
Sve se to lepše vidi na slici – ko pažljivo pogleda.

Bračno stanje, deca?
Želim ih.

Stepen obrazovanja?
Naravno – visok, zar se ne primećuje?

Strani jezici?
Samo recite!

Mesečni prihodi?
Sasvim dovoljni.

Adresa (stan)?
Zadovoljan sam adresom.

Auto (oznaka)?
Zar vam ličim na čoveka koji ima te probleme? Ja sam bezbrižan.

Kada biste se ponovo rodili?
Ne želim to. Zapravo, želim, ali posle smrti. Želim još jedan ceo život.

Sklonost, dar?
Pa zaboga, to svi znaju.

Sport kojim se bavite?
Ah, bio sam strahoviti sportista.

Kvaliteti?
Jasno izraženi znaci genijalnosti.

Mane?
Znaci (ovi gore) su toliko jaki da se neupućenom mogu učiniti kao mane.

Karakter?
Očigledno, ne preozbiljan.

Šta vas čini srećnim?
Da odgovaram na pitanja, eto, kao sad, recimo.

A šta nesrećnim?
Kad ih postavljam sebi.

Neostvarena želja?
Ne govorimo o njoj, više se ne može ostvariti.

Šta zamerate sebi umetniku i sebi čoveku?
Zadovoljan sam sobom kao umetnik, zar to nije dovoljno?

Da li se nečega stidite?
Stidim se svojih moralnih dugova.

Šta vas uzbuđuje?
Ovaj put tihanog dostojanstva manastira. Ja sam u njega zaljubljen.

Čega se bojite?
Mentaliteta onih koji razbijaju skulpture po parkovima.

Vaša deviza?
Nalazi se u nekoj od ovih knjiga na mom stolu, ali ne bih želeo da vas zadržavam tražeći je.

Omiljena poslovica, uzrečica, aforizam?
Gete je rekao otprilike ovo: - Čovek je utoliko predestiniran za stvaralaštvo, koliko demonskog u sebi nosi.

Vaše nade?
Da se vratim u Sopoćane, Raškoj, na izvor.

Šta vas je do danas najviše razočaralo?
Pad Troje. Šta vam je smešno?



Slobodno vreme?
U to vreme obično sređujem svoj život.

Godišnji odmor?
Uvek odem na pogrešno mesto.

Omiljeni nakit, ukras?
Oreol, lovor ili tako nešto.

Omiljena garderoba?
Pa, sad već dolaze hladniji dani, ja preporučujem nešto toplije, a za leto nešto hladnije. I tako uvek. Jel’ te prema vremenu, već.

Najbolji period vašeg života?
Vreme kad igram predstavu.

Ustajete rano?
Nemojte da se zavitlavate.

Ostajete li noću kasno?
Leti su noći mnogo kraće.

Pasija?
Da gledam kroz prozor u tuđe stanove kad hodam ulicom.

Vaše piće?
Kakva su to sad pitanja?

Vaš savet?
E, sad je bilo dosta.

Najdraži romansijer?
Danilo Kiš.

Knjiga koju često čitate?
Jedna knjiga koja se zove „Urnebesnik“.

Vaši pesnici?
Momčilo Nastasijević, možda neki od vas, dragi čitaoci, niste čuli za njega, ali verujte mi na reč.

Vaša pesma (poezija)?
Sa svetlim pupoljcima na usnama Rastka Petrovića.

Slikar?
Miljenko Stančić, i još 977 drugih koje možda i više volim.

Slika?
Uspenje Bogorodice u manastiru Sopoćani.

Kompozitor?
Kir Stefan, ako nemate nšta protiv.

Muzičko delo?
Ninja Sili.

Instrument?
Špric za injekcije, uliva strahopoštovanje.

Virtuoz?
Bubnjar iz Džez orkestra Radio Beograda, Lala Kovačev.

Pevači?
Ilija Gligorijević, putovao sam sa njim, dobar neki čovek.

Pevačice?
Milica Miladinović, takođe.

Ploča koju često slušate?
Ništa ne radim često.

Vaši dramski autori?
Pa mogao bi da bude, recimo, Miša Bulatović, uz moju pomoć, naravno.

Pozorišno delo?
Ono koje ću tek igrati.

Film koji vas je oduševio?
Jojo.

Najdraži glumac?
Čuo sam da je onaj... pomozite mi, da – Slobodan Perović, dosta dobar.

Najbolji prijatelji su vam?
Moj školski drug Mika Šćekić, pod uslovom da pazi na svoje ponašanje i da mi ukazuje malo više poštovanja.

Verujete li u ljubav na prvi pogled?
Već sam dovoljno mator i racionalan – baš zato i želim da verujem.

Najbolje godine za brak?
Između 19 i 20... Mislim, za prvi brak.

... A to – da!

A vaša bračna partnerka?
Verovatno, biće.

Pored ove umetnosti bavite li se još kojom?
Svih devet muza se neprestano ljubomorno tiskaju oko mene. Ja se trudim da sa svakom budem ljubazan, ali mi je, verujte, već pomalo dosadno.

Prema kojoj umetnosti ste ravnodušni?
Prema umetnosti vođenja konverzacije.

Vaš ljubimac bez obzira na vrstu umetnosti?
Moj ujak Miodrag Bata V. Petković – veterinar, najmaštovitiji izmišljant koga sam sreo (živi u Lipljanu)

Pa vi me zaista zasuste pitanjima... čekajte da odahnem.... Sad, hademo dalje?

Vaši najveći uspesi?
Položena matematika na velikoj maturi.

A neuspesi?
Ne razumem pitanje...

Najdraža glumica?
Natali Vud, al’ nije važno...

TV emisija koju nerado propuštate?
Nemam tu mašinu, ali mi prijatelji obično prepričaju posle

Vaša istorijska ličnost?
Konstantin Filozof.

(Razvitak, 1965. godina)

80 godina od rođenja Zorana Radmilovića

Velikan srpskog glumišta Zoran Radmilović rođen je pre 80 godina, 11. maja 1933. godine u Zaječaru. Radmilović je bio neprevaziđeni majstor improvizacije, koji je oduševljavao pozorišnu publiku, neretko stvarajući utisak, kako ga često opisuju, da je sam - čitavo pozorište.



Glumačku karijeru započeo je kao student 1960. godine, u Beogradskom dramskom pozorištu, a 1964. prešao je u Atelje 212.

Omiljen za života, upamćen je po nizu briljantnih uloga poput Kralja Ibija, Radovana III, Trigorina u "Galebu", Laze Kostića u "Santa Maria della Salute". Igrao je u mnogobrojnim filmovima i TV serijama. Na filmu je debitovao 1962. godine.

Pre nego što je upisao glumu, studirao je, po očevoj želji, pravo u Beogradu, a bio je student i na Arhitektonskom i Filološkom fakultetu.

Kao glumac amater nastupao je u studentskom KUD "Ivo Lola Ribar", što ga je opredelilo u budućem pozivu, apsolvirao je glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju.

U naslovnu ulogu u "Kralju Ibiju" na sceni Ateljea 212 "uskočio" je 1964. godine, pošto je odustao Ljuba Tadić, i ona se ispostavila kao trijumf njegove glumačke improvizacije.

Na to se potom nadovezala uloga u "Radovanu Trećem". Uopšte, bio je glumac sposoban za najrazličitije zahteve te profesije, neverovatnih raspona.

Od "zabave za masu" poput baš "Radovana Trećeg" do izuzetno istančanih i zahtevnih glumačkih pozicija, za publiku sa probranim ukusom.

Nagradom Grada Beograda (Oktobarskom) nagrađen je za ulogu Molijera. Njegovi bliski godinama docnije sećali su se da je diplomu, odnosnu povelju o nagradi, zaboravio obližnjoj u Srpskoj kafani, pa ju je pronašao šef sale i odneo u Atelje 212. Povelja je potom završila u njegovom stanu, u kuhinji, obešena unatraške.

Pred smrt primio je, u bolničkoj postelji, Sedmojulsku nagradu SR Srbije. Preminuo je u Beogradu dvadesetak dana potom, 21. jula 1985 godine.

Izvor:tanjug

Snimak predstave "Radovan III "

Ove godine napunio bi osamdeset godina: Zoran Radmilović - mera
za svako majstorstvo


Mislim da je život vrlo jednostavna i lepa stvar. I time što ga komplikujemo
nepotrebnim htenjima, nepotrebnim željama koje idu van naših mogućnosti,
samo sebi i drugima stvaramo nesreću - govorio je glumački velemajstor,
Legendarni Radovan, raskalašni Ibi, najbolja "drugarica" Mire Banjac.




MALO je glumaca koji su za života, ali i posthumno, osvojili toliko ljubavi, poštovanja i trajnog sećanja - kao Zoran Radmilović. Publika ga ja obožavala, bez trunke lične sujete divile su mu se kolege, a zavičaj do naših dana čuva večni plamen s njegovim imenom. Uz nezaboravne uloge i replike (koje se prepričavaju i dalje), Zoran je "dobio" pozorište, spomenik, "Dane" i "Brk" sa svojim imenom u Zaječaru, spomen-ploču, dokumentarno-igrani film, nagradu za glumačku bravuru na Sterijinom pozorju, figuru Ibija pred Ateljeom 212, pa i izlivene cipele u omiljenoj, „Srpskoj kafani“... Ove godine napunio bi osamdeset godina, a otišao je s pedeset dve. Surovo i nepravedno rano.
Legendarni Radovan Treći, "nepričavi" tv junak, majstorski (namćorasti) Sava u filmu "Majstori, majstori", raskalašni Kralj Ibi, najvrcaviji gost pozorišnog bifea, najbolja "drugarica" Mire Banjac. Sve je to, profesionalno i privatno, bio Zoran Radmilović. Još je velikih, svestranih i šarmantnih glumaca, ali je Zoran ostao neponovljiva pojava i mera za svaku vrstu majstorstva. U čemu je tajna njegove jedinstvenosti? Možda je o sebi najtačnije rekao upravo sam Radmilović:

- Postoje tu dve ličnosti, kao kod svakog glumca. Samo je to kod mene malo izraženije - ta neka šizofreničnost, neka pocepanost na dva ili više delova. Glumac verovatno mora to da nosi sa sobom: što je bolji glumac, to više. Ne poznaju me ljudi dobro zato što verovatno ni ja sebe ne poznajem dobro. Dođu mi tako trenuci kad me mrzi da razgovaram, kad sam prosto nezadovoljan sobom, onda se to prenosi i na okolinu. Inače, nisam zatvoren. Što više godine prolaze, vidim da sve više pričam s ljudima...

Važio je za najvećeg usmenog satiričara i sjajnog izvođača "glumačkih radova", za kojeg je drugi bard naše scene (i matičnog Ateljea 212) Petar Kralj nekom prilikom rekao:
- Neki elementi Zoranovog shvatanja pozorišta i umetnosti deo su današnjeg pojma glume. U ono doba, njegov stil bio je hrabar, revolucionaran, gotovo prevratnički. Može se reći da je predstavljao neku vrstu malog zaverenika.

Glumački zaverenik je prvo, po roditeljskoj želji, studirao pravo u Beogradu, potom Arhitektonski i Filološki fakultet. Da je istrajao na jednoj od ovih katedri danas ne bi pamtili njegovog Hamleta, Trigorina, Molijera, Iliju Garašanina, Kockara Petrovića, majstora Životu Govedarovića, Doktora Pjevalicu. Na filmu je debitovao 1962. godine u ostvarenju "Čudna devojka", a dve godine kasnije stiglo je i prvo veliko pozorišno priznanje: za ulogu Vuka Rsavca u predstavi "Beton i svici" Oskara Daviča dobio je Sterijinu nagradu. Potom su usledile i mnoge druge, ali je svakako ona najveća i najređa u ovoj, često efemernoj umetnosti - istinski nezaborav.

Poslednju, 299. predstavu "Radovana Trećeg" odigrao je, uz velike bolove, 9. juna 1985. godine. Samo tri dana potom otišao je u bolnicu, u kojoj je umro mesec dana kasnije. Pala je poslednja zavesa na život majstora improvizacije, kako su ga drugi zvali, a za kakvog sebe nije smatrao. Naprotiv. Verovao je da je u pozorištu glumcu dato pravo na više mogućnosti jednog lika nego što mu to tekst i predstava pružaju. A u životu?

- Mislim da je život vrlo jednostavna i lepa stvar. I time što ga komplikujemo nepotrebnim htenjima, nepotrebnim željama koje idu van naših mogućnosti, samo sebi i drugima stvaramo nesreću - govorio je glumački velemajstor. - Zato se trudim da sve u životu gledam, koliko je i kad je moguće, s neke komične strane. Osim ono nekoliko bitnih pitanja s kojima nema šale: porodica, deca, hleb. Sve drugo nije toliko važno da bi mu se pridavao veći značaj nego što ima. Postoji samo nekoliko životnih činilaca koji su za uozbiljiti se. Sve drugo je jedna šala. I treba da bude šala. Pogotovo kod glumaca.




APOSTOL KULTURE

"ZORAN Radmilović ne postoji u trač rubrikama, ne gura se u skandale, ne gricka štapiće na prijemima, ne daje izjave po novinama o tome kako sprema genijalne stvari koje će potresti svet... Reč je o čoveku prosvetitelju, koji nekim svojim poštenim instinktom oseća svet u kome živi i zna šta tom svetu nedostaje. Tako je Zoran s grupom glumaca, pisaca, umetnika, krenuo selu u pohode. Bez honorara, bez treme, a sa velikim interesom: da obogati seljake jednim novim doživljajem. Ja tim modernim apostolima kulture, Ćirilima i Metodijima, tim Vucima Karadžićima, tim Vasama Pelagićima, tim današnjim Kopitarima - skidam kapu i pružam ruku", zapisao je davno, povodom akcije "Selu u pohode" u kojoj je učestvovao naš glumac, pesnik Ljubivoje Ršumović.


novosti.rs

Pismo Zorana Radmilovića iz '85: 

Odlučio sam da se ne bojim više ljudi!

"Pismo jačem", otvoreno pismo Zorana Radmilovića objavljeno u NIN-u 1985. godine,
 i danas je i te kako aktuelno. On je tada odlučio da se obrati onima koji su zabranili
 predstavu u kojoj je on igrao.






"Pismo jačem", otvoreno pismo Zorana Radmilovića objavljeno u NIN-u 1985. godine, i danas je i te kako aktuelno. On je tada odlučio da se obrati onima koji su zabranili predstavu u kojoj je on igrao. Oni su bile nekakve "strukture" - a on im je poručio da ih se viš ene plaši.




Gledalaca je uvek bilo i biće ih, ali on je, eto, tražio onoga među njima koji bi mu omogućio da dostojno proživi taj svoj smešno blesavi život. Nije to našao. Do danas.
Znam da će se sada odmah naći neki mudroser, koji će me obavestiti da "do danas" – ne stoji! Pokušaću da ga ubedim da je to tako. Baš tako!



Današnjem glumcu, doduše, daju da jede iz ruke, u glumce se ne beži, čak roditelji u šašavoj nadi da se tu dobro zaradi, guraju svoja čeda u taj posao. Glumci se čak i žene pristojnim devojkama, mada ipak radije glumicama. Glumice su kurve eventualno do svoje tridesete godine, posle ih ionako tretiraju samo kao "umetnice". Dosta se, dakle, izmenilo za ovih dve hiljade godina. Sem straha koji je iskonski. Ostao je taj pusti, sada već teško objašnjivi strah, strepnja koja glumce čini nižim bićima.
A hoće glumac, hoće! Hoće da bude i hrabar i dostojanstven, i superioran kad – kad, hoće i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se tako čini?), pokušava da se oseća ravnopravnim, značajnim. Hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči ponešto.
Ali, sve je to ono njegovo nesvesno ja. Onaj jači, glavni deo njegove ličnosti – GLUMA, iliti pokazivanje onakvim kakav nisi, a hteo bi, o kako bi hteo!

U osnovi, u temelju, u krovu i okolo te trošne kuće leži pusti strah! Strah od juče za koje nisi siguran da li je bilo dobro, strah od danas koga nisi svestan, strah od sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi čekaš sa zebnjom hoćeš li biti u stanju da ono juče ponoviš?



.................

Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od drugoga.
Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako nešto zna samo onaj koji je tako nešto ikada pomislio da kaže. Bio na ivici, na vrhu jezika mu bilo, samo što nije lanuo, da ga nešto važno i neminovno nije sprečilo, sasuo bi itd… itd… Normalno, to nije učinio, ali bar zna kako mu je bilo! Strukture to znaju i osmehuju se (čak bez zluradosti!), tu i tamo i sa simpatijama. Ko bi se ozbiljno i dugo ljutio na decu? Strukture su stabilne i večite, mi smo prolazni, jednodnevni. Kao takav, EFEMERAN (izraz pozorišnih kritičara!) nastavljam, eto, ovo moje nevoljno razmišljanje. Pokušavam, naime, ove noći s kraja ’80. godine, da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi to moj strah dozvoli. Da uđem u Novu godinu miropomazan.
Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem.
Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma.
Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka…


Neka se nose… no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi.
Vaš uvek i do kraja,

Zoran Radmilović
novosti.rs

Pismo jačem

Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i drugima. Sistematski. Glumci su, od kada postoje, bili niža bića. U glumce se bežalo od kuće, glumce u kuće nisu primali. Glumci su sahranjivani van grobljanskih zidina. Čak i veliki Molijer. Glumcu se nije davala hrana u ruke da se dodirom sa njim ne bi bio okužen.
Glumce su devojke volele, ali su se za njih teško udavale sem po cenu roditeljskog prokletstva. Glumice su po pravilu proglašavane za *****, čak i posle njihovih pedesetih godina. Onoga trenutka kad je stari čika Eshil izmislio prvog glumca, počelo je to hiljadugodišnje bežanje.
Bežanje od ljudi ka ljudima. Kažu da je jedan od prvih bio neki Tespis, ali teško da bi ostao zapamćen da nije bilo njegovih čuvenih Histrionskih kola, kojima je bežao, sklanjao se. Sve u suludoj nadi da će naići na pravog čoveka.
Gledalaca je uvek bilo i biće ih, ali on je, eto, tražio onoga među njima koji bi mu omogućio da dostojno proživi taj svoj smešno blesavi život. Nije to našao. Do danas.
Znam da će se sada odmah naći neki mudroser, koji će me obavestiti da „do danas“ – ne stoji! Pokušaću da ga ubedim da je to tako. Baš tako!
Današnjem glumcu, doduše, daju da jede iz ruke, u glumce se ne beži, čak roditelji u šašavoj nadi da se tu dobro zaradi, guraju svoja čeda u taj posao. Glumci se čak i žene pristojnim devojkama, mada ipak radije glumicama. Glumice su ***** eventualno do svoje tridesete godine, posle ih ionako tretiraju samo kao „umetnice“. Dosta se, dakle, izmenilo za ovih dve hiljade godina. Sem straha koji je iskonski. Ostao je taj pusti, sada već teško objašnjivi strah, strepnja koja glumce čini nižim bićima.
A hoće glumac, hoće! Hoće da bude i hrabar i dostojanstven, i superioran kad – kad, hoće i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se tako čini?), pokušava da se oseća ravnopravnim, značajnim. Hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči ponešto.
Ali, sve je to ono njegovo nesvesno ja. Onaj jači, glavni deo njegove ličnosti – GLUMA, iliti pokazivanje onakvim kakav nisi, a hteo bi, o kako bi hteo!
U osnovi, u temelju, u krovu i okolo te trošne kuće leži pusti strah! Strah od juče za koje nisi siguran da li je bilo dobro, strah od danas koga nisi svestan, strah od sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi čekaš sa zebnjom hoćeš li biti u stanju da ono „juče“ ponoviš?
Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od drugoga.
A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom „ostale strukture“, da upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg straha. A stvar je vrlo jednostavna! Na dohvat ruke, takoreći. Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ovih 2000 godina. I možda još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve zajedno pet reči.
Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako nešto zna samo onaj koji je tako nešto ikada pomislio da kaže. Bio na ivici, na vrhu jezika mu bilo, samo što nije lanuo, da ga nešto važno i neminovno nije sprečilo, sasuo bi itd… itd… Normalno, to nije učinio, ali bar zna kako mu je bilo! Strukture to znaju i osmehuju se (čak bez zluradosti!), tu i tamo i sa simpatijama. Ko bi se ozbiljno i dugo ljutio na decu? Strukture su stabilne i večite, mi smo prolazni, jednodnevni. Kao takav, EFEMERAN (izraz pozorišnih kritičara!) nastavljam, eto, ovo moje nevoljno razmišljanje. Pokušavam, naime, ove noći s kraja ‘80. godine, da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi to moj strah dozvoli. Da uđem u Novu godinu miropomazan.
Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem.
Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma.
Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka…
Neka se nose… no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi.

Vaš uvek i do kraja,
Zoran Radmilović

Mozda ovi niste videli.
Zoran Radmilovic, Mira Banjac i Oliver Dragojevic :