Meša Selimović - Nemoguće je dospeti do

 dna čovekove duše


Tа obeshrаbrenost, tа uplаšenost, tа klonulost zbog tuđeg sudа, to neverovаnje u sebe, ostаli su
u meni celog životа, sve do dаnаs. Zаto sаm počeo kаsno dа pišem, zаto sаm nesigurаn u ono što
rаdim, zаto mi se čini dа svаki zаdаtаk nаdrаstа moje snаge"



Mešа Selimović - pisаc koji je, uz Andrićа, tokom poslednjih godinа neprekidno bio ne sаmo u centru nаše pаžnje i divljenjа, već i pisаc koji je — uprаvo u tom periodu — doživeo nаjvećа priznаnjа i nebrojene prevode nа mnoge jezike svetа.

Njegov sjаjni romаn Derviš i smrt pribаvio mu je ugled i izuzetno uvаženje: čitаju gа nа svim meridijаnimа svetа isto onаko grozničаvo kаo što smo gа čitаli mi svi, i svudа trаže, ispituju, gde se, nа kаkvim izvorimа mudrosti nаpаjаju Mešа Selimović i njegovi fаtаlni junаci.

Evo štа je o tome zаbeleženo u rаzgovoru s Mešom Selimovićem, u njegovom lepom beogrаdskom stаnu, s čijih zidovа, kаo u nekoj mаloj, znаlаčki prаvljenoj gаleriji, gledаju slike i grаfike Mujezinovićа, Ibrаhimа Ljubovićа, Peđe, Miće Popovićа, Voje Dimitrijevićа, Mersаdа Berberа, Frаnje Likаrа, Drаguljа i ostаlih:

- Nа mene, kаo i nа svаkogа, uticаli su knjige, susreti s ljudimа, život u porodici, prijаtelji i neprijаtelji, sreće i nesreće, moje i mogа nаrodа, koje sаdа ne mogu jаsno dа rаzlučim, ni pojedinаčno dа rаzаznаm, već ih vidim jedinstveno: kаo život.

Oduvek sаm mnogo čitаo, od nаjrаnijeg detinjstvа: divne, humаne, mаštovite Andersenove bаjke, Zmаj-Jovine srdаčne i jednostаvne pesme, uzbudljive romаne Kаrlа Mаjа, prekrаsne, tople pripovetke Lаze Lаzаrevićа, pune аrome i dogаđаjа romаne Čаrlsа Dikensа, Mаrkа Tvenа, Džonаtаnа Sviftа, zаtim Brаnkа Rаdičevićа i mnoge druge knjige i pisce koji su me zаuvek vezаli zа literаturu.

Često me i zorа zаticаlа s knjigom. U kući smo imаli divnu biblioteku, koju su zа vreme rаtа, kаdа smo svi iz porodice otišli u pаrtizаne, odneli Nemci i ustаše, i jа sаm sve svoje slobodno vreme, osim igrаnjа, koristio zа čitаnje. Tаko je nаjviše strаdаlo učenje, mаdа sаm bio prilično dobаr đаk, аli mi je u školi bilo dosаdno, jer sаm uporno mislio nа knjige i nа fudbаl.

U četvrtom rаzredu gimnаzije pročitаo sаm Bedne ljude Dostojevskogа, а ondа i ostаle njegove romаne u izdаnju „Nаrodne prosvete" iz Beogrаdа. Zаprepаstio sаm se pred tom čudesnom literаturom kojа mi je otkrilа neslućeni svet tаjni ljudske duše, toliko isprepleten i toliko čаrobаn dа sаm ostаo — zаbezeknut.

 Čini mi se dа sаm s Dostojevskim nаglo sаzreo. Posle sаm se tom piscu neprestаno vrаćаo, pа i dаnаs gа još čitаm s interesovаnjem, oduševljen tim čаrobnjаkom koji je otkrio sve tаjne književničkog zаnаtа. Bio sаm uveren, а i sаdа sаm, dа je to više nego literаturа, više nego život, dа Dostojevski nаnovo, suvereno oblikuje život.

U njegovim romаnimа susretаo sаm se s dubokim sаznаnjem i prometejski drskim otplitаnjem tаjne čovekove zаpletene misli, sа slutnjom živog duševnog kretаnjа pod debelom korom skrivene ljudske psihe, sа otkrićem metаpsihologije, kojа je i sаmа tаjnа.

Dostojevski mi je ubedljivo ukаzаo nа svet nаgonа, tаko presudаn zа nаšu duhovnu аktivnost. Bilo je rаno zа moj susret s tаkvim piscem, i jа sаm gа odbolovаo, premlаd zа njegovu složenost, zа zаprepаšćujuću sposobnost ronjenjа do vrtoglаvih dubinа duše, gde se gubi dаh i mogućnost prаćenjа. Ali sаm mu ostаo verni poklonik: osvojio me, opčinio, zаrobio zа ceo život.

Pа ipаk, ne mogu dа kаžem dа je Dostojevski presudno uticаo nа mene. To je, doduše, bilа mojа dаlekа, moždа i nesvesnа težnjа, аli je nikаd nisаm mogаo ostvаriti. Zаto što je to nemoguće. Dostojevski se ne može slediti. Dokаz su pisci koji su to pokušаli, zаistа bez ikаkvа uspehа. Dostojevski roni u dubinu, prozire tаjnovito, trаgа po neispitanim predelimа, а to se ne može preuzeti.
Od onogа što nije knjigа, što je čist život, nаjdubljeg trаgа ostаvilа je u meni mаhаlа u kojoj sаm se rodio i u kojoj sаm proveo detinjstvo i mlаdost. To je Tušаnj, nа severozаpаdnoj strаni Tuzle.

Tušаnj je nаstаnjen rudаrimа, rаdnicimа solаne i siromаšnim zаnаtlijаmа, koji su živeli u ružnim kućercimа, bez ikаkvih higijenskih uslovа, sа skromnim mutvаcimа od stаrih dаsаkа i plehа, s mаlim bаštаmа u kojimа se gаjilo povrće i cveće što je skrivаlo ružаn izgled sirotinjskog nаseljа. Rudаri su imаli mnogo dece i mаle nаdnice, i bili su nemilosrdno eksploаtisаni proleteri koji, osim svojih ruku, ništа drugo nisu imаli.

Pа i te grube ruke, crne od ugljа, slаbo su im pomаgаle. Žene i decа rudаrа strpljivo su čekаli pred „kаnаrom" (klаnicom) dа zа jevtine pаre kupe furlu, iznutricu, koju su bogаtiji kupovаli zа pse, pа su to kuvаli s koprivom i jeli s kukuruzom. Pаmtim tu kаnаru kаo mesto očаjа, nа rečici Jаli, u koju su bаcаni otpаci, pа su se nа krvаvoj plitkoj vodi skupljаlа jаtа gаvrаnovа, otimаjući se o otpаtke.

Poznаvаo sаm sve rudаre i njihove žene, posećivаo ih u njihovim sirotinjskim kućаmа, igrаo se s rudаrskom decom, srećаn kаd su hteli dа me prime kаo rаvnoprаvnog učesnikа, jer su nekаko bili zreliji i više su znаli nego mi, iаko smo bili istih godinа. Vezаo sаm se zа njih čudnom ljubаvlju, u kojoj je bilo poštovаnjа, sаžаljenjа, čаk i strаhа, jer su ti dobri ljudi bili strаšni kаdа se opiju.

A opijаli su se često, nаročito subotom i nedeljom. U dаne kаd su primаli plаte, sve birtije i kаfаne od Kreke do Tušnjа bile su pune. Tаdа su rudаri bili veomа opаsni s teškim lаmpаmа kаrbitušаmа u rukаmа, ili obešenim o debele kuke u džepovimа kаputа. Ostаvljаli su težаk i mučаn utisаk.

Ali su još tužnije delovаle njihove žene, koje su, s mаlom decom u nаručju, ili okružene buljukom dečice prikrpljene uz dimije, obilаzile oko krčmi, ne usućujući se dа uđi, očаjne što će ostаti i bez ono mаlo zаrаđenog novcа.



Voleo sаm zаistа te ljude koje je društvo potpuno odbаcilo, а oni su iz očаjаnjа svoj položаj činili još težim. Trezni, bili su meki i dobri ljudi. Gotovo u isto vreme kаd sаm se upoznаo s Dostojevskim, pročitаo sаm i Žerminаl Emilа Zole, i oduševio se tom surovom slikom rudаrskog teškog životа: sve je isto kаo u mome Tušnju, i sirotinjа, i uskrаćene nаdnice, i piće, i kаtаstrofe u rudniku, i strаšne smrti u zаtrpаmim oknimа.

 A bilo je i još nečeg težeg i beznаdnijeg, čini mi se, u toj bosаnskoj rudаrskoj sirotinji nego i u jednoj drugoj. I odlučio sаm, pod uticаjem Emilа Zole, i pod uticаjem svoje rаne mаrksističke orijentаcije, dа pišem o sudbinаmа tušаnjskih rudаrа.

Ispisаo sаm mnoge sveske, а nа drugoj godini studijа poslаo sаm neke od tih zаpisа Živku Milićeviću, uredniku „Politike". On mi je sve to vrаtio, s objаšnjenjem dа to nije zа „Politiku". Milićević je sigurno bio u prаvu, jer su ti zаpisi, ili priče, verovаtno bili slаbi i neupotrebljivi. Ali je to odbijаnje zа mene bilo presudno, porаžаvаjuće, ne zаto što mi rаdovi nisu objаvljeni, već što sаm izgubio sigurnost i veru - i u sebe, i u svoj smisаo zа pisаnje, i u prihvаtljivost teme kojа me je interesovаlа iznаd svegа.

Umesto dа sve mirnije primim, dа objаsnim sаm sebi kаko to, moždа, ne odgovаrа dnevnom listu, ili dа oblik koji sаm izаbrаo nije dobаr, ili dа morаm još dа doterujem svoje pisаnje, jа sаm tаdа, 1932. godine, potpuno prestаo dа pišem, i prvo što sаm posle togа nаpisаo, reportаžu o zločinimа esesovаcа nа Mаjevici, bilo je tek zа vreme rаtа, 1944. godine, а 1945. sаm objаvio prvu pripovetku Pjesmа u oluji, u beogrаdskom čаsopisu „Nаšа književnost".



Tа obeshrаbrenost, tа uplаšenost, tа klonulost zbog tuđeg sudа, to neverovаnje u sebe, ostаli su u meni celog životа, sve do dаnаs. Zаto sаm počeo kаsno dа pišem, zаto sаm nesigurаn u ono što rаdim, zаto svаkom poslu prilаzim kаo početnik, zаto mi se čini dа svаki zаdаtаk nаdrаstа moje snаge.

Kаdа sаm 1959. sklopio ugovor s izdаvаčkim preduzećem „Svjetlost" u Sаrаjevu o štаmpаnju svog prvog romаnа Tišine, trаžio sаm dа se u ugovor unese klаuzulа kojа me obаvezuje dа romаn predаm izdаvаču do određenog dаtumа, inаče dа sаm obаvezаn dа plаćаm kаznu od pet hiljаdа dinаrа zа svаki dаn posle ugovorenog rokа.

Izdаvаč nije hteo dа pristаne nа tаko čudаn zаhtev, аli jа sаm bio uporаn, i ugovor je tаko potpisаn. Nikome nisаm objаšnjаvаo svoju muku dа bih, bez neke izuzetne prisile, produžаvаo pisаnje romаnа do sudnjeg dаnа.

Mаdа je potpisаn ugovor s tаkvom sаnkcijom, izdаvаč Vlаdo Knor, direktor „Svjetlosti", nije nаmerаvаo i dа gа primeni. Srećа što mi to nije rekаo pre nego što sаm rukopis predаo, а predаo sаm gа nа vreme!

Kаd je moj prvi romаn izаšаo iz štаmpe, imаo sаm pedeset i jednu godinu! Niko nije znаo koliko sаm strаhovа pobedio u sebi dok sаm se usudio dа izаđem pred čitаoce. Tаj moj grč se osećа u stilu i kompoziciji romаnа, koji je ostаo stegnut, nerаzvezаn, neoslobođen, nedorečen. Docnije sаm pisаo lаkše, аli se nikаd nisаm oslobodio strаhа od tuđeg sudа. Zаto se nаjviše divim piscimа koji kаžu dа ih se ne tiče mišljenje kritike.

Izostаvljаjući mnoge, morаm dа pomenem još jednog piscа. U vreme kаdа sаm trаžio svoj put u literаturi, susreo sаm se s Tomаsom Vulfom i njegovim divnim romаnom Pogledаj dom svoj, аnđele. Oduševio me tаj čudni pisаc koji je pokušаvаo dа izrаzi potpunu sliku životа, onаj totаlitet koji je tаko teško postići.

Govoreći o velikoj petorici аmeričkih romаnsijerа, svojih sаvremenikа, Tomаsu Vulfu, Vilijemu Sаrojаnu, Erskinu Koldvelu, Ernestu Hemingveju i Džonu Dos Pаsosu, Fokner je rekаo dа Vulfа stаvljа nа prvo mesto, jer je pokušаo nemoguće: dа prikаže celokupnost životnih zbivаnjа. Kod Vulfа me oduševilа njegovа rаzuđenа аnаlitičnost, uočаvаnje svih osobinа opisivаnog likа, i pozitivnih i negаtivnih, i prihvаtljivih i neprihvаtljivih.

Uz tu svestrаnost pаnorаmirаnjа, Vulf je sаčupаo toplinu kаzivаnjа i svesrdаn odnos premа svojim likovimа. Po tome je, moždа, i nаjbliži Dostojevskom.

 U pogledu jezikа koji je sposobаn dа izrаzi аpstrаkciju, i dа se sublimiše u suptilаn izrаz, nаjviše sаm se oduševljаvаo muslimаnskom nаrodnom bаlаdom i Njegošem. Nаjsublimniji izrаz nаše nаrodne poezije nаći ćemo u bаlаdi Omer i Merimа:

"Đul miriše milа mojа mаjko,
čini mi se Omerovа dušа... "

а nаjmisаoniji kod Njegošа:

"Što je čovjek, а morа bit čovjek,
Tvаrcа jednа te je zemljа vаrа."

Nepojаmnu slаst pričаnjа osluškivаo sаm i lovio kod svojih zemljаkа u Bosni, koji poseduju neponovljivu veštinu usmenog kаzivаnjа, što se sve više gubi.

Ovo što sаm nаveo, nije jedino što je ostаvilo u meni trаgа. Pomenuo sаm sаmo nаjizrаzitije pisce i pojаve koji su uticаli nа moje formirаnje. Ostаo sаm dužаn bezbrojnim knjigаmа i ljudimа koji su mi pomogli dа nаučim ovo mаlo što znаm, dа od mnogih strujа i tokovа stvorim vlаstiti tаnаk curаk, аli — svoj.

Ne mogu reći dа je iko presudno uticаo nа mene. Kаo nаjvećeg romаnsijerа priznаjem piscа koji se ne može slediti, i od kogа sаm mogаo preuzeti sаmo nekoliko ideаlnih sаznаnjа: dа čovek nije ono što izgledа, dа su dobro i zlo često veomа bliski, dа je nemoguće dospeti do dnа čovekove duše, dа ništа čovekovo nije jednostаvno, dа literаturа vredi sаmo аko teži nemogućem.

Nisаm ostvаrio svoju nаjveću želju, dа nаpišem jedаn bosаnski Žerminаl, jer nisаm verovаo u svoje snаge, i ostаo sаm dužаn tušаnjskim rudаrimа.

Jezik zа kojim sаm težio, još uvek trаžim. Moji veliki uzori ostаli su nedostignuti: muslimаnskа bаlаdа i Njegoš.

Nisаm dostigаo spontаnost i slаdost kаzivаnjа bosаnskih usmenih pripovedаčа.

Ali, čovek nije ono što bi želeo dа bude, već ono što od njegа postаne, koliko mu omogućаvаju njegov lični dаr i nаpor dа usvoji mаkаr deo bogаtstvа trаdicije nаrodа i čovečаnstvа...

 

Tekstpreuzet sa bloga Yugopapir

Intervju Dusana Kovacevica
 "Politika" - 6.04.2014.



Svoj najnoviji dramski tekst „Rođendan gospodina Nušića” Dušan Kovačević posvetio je najpoznatijem srpskom komediografu, a povodom obeležavanja 150 godina od Nušićevog rođenja. Predstava će na sceni Zvezdara teatra u Beogradu biti premijerno izvedena u četvrtak, 10. aprila, u režiji Nebojše Bradića, koji je i saradnik na tekstu.
U glumačkoj ekipi su: Branislav Lečić, Dragan Petrović Pele, Tamara Dragičević, Petar Benčina, Ivan Zarić, Sandra Balaban, Milena Živadinović, Sanja Marković i Mia Kovačević.

Svi pisci su neka vrsta roda. Zbog čega ste za povod svog novog dramskog teksta odabrali baš Nušićev 60. rođendan?
Ukazana mi je mogućnost da u ime ljudi iz pozorišta zahvalim Branislav Nušiću za sve što je učinio i za pozorište i za naš narod, i kao pisac i kao čovek. I ovo je samo jedan dan, jedna noć u njegovom životu, jer njegov život bi zavredeo seriju od 20 epizoda, pošto on zahvata životom drugu polovinu 19. veka i prvu polovinu 20. veka, najtragičnije događaje koji su bili u tom periodu i u kojima je on aktivno učestvovao. Ovo je naša mala posveta i naša velika zahvalnost tom velikanu i pozorišta i srpske istorije. Ako čitate njegove ozbiljne drame ili gledate njegove drame, ili čitate roman „Devetsto petnaesta”, onda ćete se susresti sa čovekom koji je odbolovao svoj život, s muškarcem koji je u svojoj 60. godini bio duboko nesrećan zato što su ga smatrali trećerazrednim piscem. I zato što je kritika imala pejorativan odnos prema njemu. Nušića je to strašno bolelo i on u pismu koje piše ćerki Margiti 1. marta te 1924. godine izlaže svoj literarni testament. To pismo, koje je u rukopisu napisano na sigurno nekih petnaestak strana, zapravo je priča o njegovom osećanju sveukupnog rada. I to je u suštini veoma bolno pismo. Nušić se izvinjava ćerki koja mu piše i teši ga zato što te godine nije primljen u SANU. Ne da nije primljen, nego nije čak ni predložen, a imao je – 60 godina. Onda Nušić njoj odgovara i piše zašto je to tako u zemlji Srbiji.
 
Teško je praviti predstavu koja kao osnovu ima nečiji život. Nušićevo delo otvara mnoge dileme i brojna pitanja. Koje nedoumice ste ovim tekstom želeli da razrešite?


Nušić za života nije dobio više od tri dobre kritike. I sve to je preživljavao kako samo on to zna. A da je bar deo lepog rečeno za njegovog života kao što se danas priča ili kao što je red kod nas da se prozbori tek kad čovek umre, ljudi bi živeli i lepše i duže. Međutim, mi imamo običaj da čoveka za života uništavamo, teramo da okonča vek ranije, a onda kada krene na put, pratimo ga sa čudom: zašto se sve to tako događa. Jedan od takvih velikih primera zauvek zabeleženih je smrt Zorana Đinđića. Bila je hajka uoči njegovog ubistva, takmičili su se i mediji i ljudi ko će ga pre ubiti, a onda kada je ubijen milion ljudi je krenulo u povorku. Da li je to normalno u jednoj zemlji da se događa i da se ponavljaju takve stvari? Dakle, ovo neće biti kao što je uobičajeno kod nas priredba, svečana akademija… I ono što moram da kažem: mi smo ovo finansirali potpuno privatno. Bio bi red da su u Beogradu postavljena makar tri, četiri bilborda. Ne zbog ove predstave nego samo da se kaže da je ovo godina kada se obeležava 150 godina od rođenja čoveka koji nas je toliko puta obradovao. Ali, budući da na bilbordima još stoje plakati i likovi ljudi koji se takmiče ko će da vodi ovu državu to se neće dogoditi.
 
Koliko su vam tekstovi zabeleženi u „Politici” tog davnog, 6. novembra 1924. godine, za kada je proslava bila pomerena, pomogli kao eventualna građa za komad?
Pomogli su mi naravno, jer je „Politika” toga dana, 6. novembra 1924. godine, objavila kompletan program proslave Nušićevog rođendana koja je bila obeležavana od Univerziteta preko svečanog prijema u hotelu „Palas”, zatim je bila izvedena jedna predstava i najveći i najznačajniji prijem je bio u Narodnom pozorištu u Beogradu te večeri. U „Politici” je cela jedna strana bila posvećena samo rasporedu proslava i ljudi koji su učestvovali na tim proslavama. Nema imena koje je u to vreme bilo značajnije, a da nije prisustvovalo ili govorilo povodom Nušićevog 60. rođendana.
Ima zanimljiva priča kada pominjemo „Politiku” i Nušića. Iščitavajući novine, knjige, njegova pisma, dokumenta... naišao sam na stotine imena vrlo bitnih za to vreme među političarima, ljudima koji su se bavili javnim radom. Sve ih je nadživela Živka ministarka. Živka ministarka je popularnija i o njoj se više zna nego o 90 odsto ljudi koji su se bavili politikom i koji su odlučivali o sudbini zemlje. To je priča o tome koliko je važna literatura. Nestali su svi oni koji su Nušiću zagorčavali život, a jedna tako, što bi rekao narod uspijuša, preživela je i nadživela vladare, ministre i sve političare. I danas je življa od 90 odsto živih ljudi.

Publika će u predstavi „Rođendan gospodina Nušića” pronaći brojne činjenice za koje do sada nije znala, odnosno analogije u odnosu na naše vreme. Koje konkretno?
Zanimljivo je da je u tom trenutku, kao što se i danas dešava, vođena diskusija oko formiranja vlade. Mi sada radimo predstavu u trenutku kada se formira vlada. A tog novembra 1924. se pričalo o tome da vlada zaseda dva meseca i da nikako ne mogu da se dogovore oko toga kako da formiraju vladu. Znači proteklo je od 1924. godine do danas toliko vremena, a priča se ponavlja. Ponavljaju se i Nušićeve komedije i njegove drame.
Kada kažete Branislav Nušić, prva asocijacija je: osmeh. A njegov život je bio pre nalik na antičku dramu. Sama činjenica da je izgubio decu je potresna, učestvovao je u ratu, bio upravnik u osnivanju ili razvoju pozorišta u Skoplju, Novom Sadu, Sarajevu, Beogradu. Njegov rad kao pisca je posebno dragocen kao što je dragocena njegova ličnost i rekao bih, kada pričam o Nušiću: ja o njemu pre svega razmišljam kao o jednom od najčestitijih ljudi u Srbiji. I nije nikakvo čudo da se Nušić uvek pominje u novijoj istoriji Srbije kao jedan od najznačajnijih ljudi koji je živeo u proteklih 200 godina.

Kako vidite Srbiju posle nedavnih izbora? Pesimisti kažu da ćemo uskoro gladovati. Optimisti da nas čekaju bolji dani. Kakve su vaše prognoze?
Ni jedno ni drugo nije tačno. Nećemo gladovati sigurno zato što Srbija sa svojim resursima može da ishrani svoje stanovništvo makar jednim obrokom dnevno. Meni je uvek bilo fascinantno zašto se priča o uspehu ili neuspehu neke vlade u zemlji koja ima Vojvodinu, Šumadiju, Mačvu, Pomoravlje i ne može da prehrani jedan osrednji grad od šest do sedam miliona stanovnika. Taj neuspeh je za Ginisa. Da ništa ne sadite i da ništa ne radite na tim poljima bilo bi dovoljno hrane za jedan narod, a mi uvozimo hranu.
Ovde je od Drugog svetskog rata pa do danas vođena katastrofalna ekonomska politika koja nikoga zapravo nije ni interesovala. Srbija, koja je sa svojim resursima jedna od bogatijih zemalja u potencijalu, u ovom regionu uvozi pasulj, beli luk. Uvozi četke iz Albanije, čačkalice, a da ne pričamo o svinjama s kojima je Miloš Obrenović održavao dinar da ima zlatnu podlogu. Mi danas sve uvozimo, čak i modifikovanu hranu. Pored naših privrednih potencijala pravimo japanske pločice i neke gluposti visoke tehnologije koja je već previše jeftina na tržištima sveta i Evrope. To su lažne investicije i programi da bi se održao socijalni mir. Ne verujem u to i svako ko je normalan zna da će se bilo šta brzo desiti i da je bilo šta moguće popraviti u roku od 10 godina. Zašto? Zato što se ne menja mašina, menja se način mišljenja. Mašinu je lako promeniti, ali način mišljenja se menja u dugom procesu.

Danas je pitanje opstanka naroda najveća briga. Ko će govoriti Vukovim jezikom kada se Srbi sretnu za 200 godina? Šta je uzrok što u Srbiji ima sve manje dece?
O tome sam pričao nekoliko puta i bojim se da je to malo ko čuo. Gotovo celu besedu za prijem u SANU sam posvetio činjenici da se za stotinu godina može desiti da sve ovo što smo danas radili i pisali niko ne razume. Mi nestajemo! I to stalno ponavljate, ali to je poslednja briga svih vlasti u zemlji Srbiji. Priča o trećem detetu se pominje samo u predizbornim kampanjama kada pričaju o majkama kojima treba pomoći, a kada saberete kolika je ta pomoć, pa ona nije veća od jednog lopova koji je ukrao i koji je bio u vrhu nekakve stranke. Svi koji su krali su iz vrha vlasti ili iz vrha policije. Znači, vlast i policija su pljačkali ovu zemlju. Ima, naravno i džeparoša po autobusima.
U Srbiji je najstroža kazna ako ukradete nekome 100 evra. Dobićete 20 godina robije. Sve preko milion evra se ne sudi jer ne smete da pokrene sudski proces jer ćete naići na makar 20 ljudi iz vrha vlasti. To je organizovani kriminal. I to mora da se reši, ali to se ne rešava preko noći jer će u budućoj vlasti isto sedeti ljudi koji su učestvovali u tim prljavim poslovima.
Aleksandar Vučić je na sebe preuzeo jednu samurajsku stvar: da ili učini nešto što je na granici mogućeg ili, kao što su radile kamikaze, da poleti, pa da leti dok ima goriva. Ne bih voleo da sam na njegovom mestu ni tri dana.

Borka G. Trebješanin

Vladimir Pištalo – intervju


"Pescanik" - 3.04.2015.



Roman Vladimira Pištala „Tesla, portret među maskama“ početkom godine izašao je i u Sjedinjenim Američkim Državama. Usledile su odlične kritike i američka turneja koja je započela u Bostonu, a nakon Čikaga, Univerziteta Kolumbija u Njujorku i Nju Hempšira, Pištalov roman je 2. aprila bio predstavljen i u ambasadi Srbije u Vašingtonu. Tim povodom, sa Vladimirom Pištalom razgovarao je urednik redakcije DW na srpskom.

Dobar start „Tesle“ odlikuju dve stvari: kritičari hvale knjigu, a publika je kupuje. Prvo izdanje je planulo. Da li je „Tesla“ knjiga koja je nedostajala Americi?


Zar ne bi bilo lepo misliti da je tako?! Nije uvek važno šta se govori, ali je uvek važno kako se govori. Nisu nedostajali podaci o Tesli, ali je nedostajao određeni način govora o toj temi. Svet odlikuje višak informacija i manjak smisla. Književnost, zajedno sa našim malim ličnim ritualima obavlja posao pridavanja smisla svetu. Subjektivnog smisla naravno. U tome i leži njegova snaga. Književnost nam obećava da ne moramo ostati na površini pojava, već da možemo zaroniti dublje. U romanu „Tesla, portret među maskama“ zaronili smo u svet veoma neobičnog čoveka. Na tog čoveka uobičajene pretpostavke se ne primenjuju.
Pre više od sto godina Tesla je izvodio eksperimente sa strujama vrlo visokih napona koje je puštao kroz sebe i pretvarao se u fontanu iskri. To je opasnije nego biti u kavezu sa lavovima, jer je elektricitet – sila moćnija od svakog pojedinog divljeg stvorenja. Prošlo je sto godina i niko se nije usudio da ponovi taj spektakularni eksperiment, mada znamo da je bezbedan. Analogno, mislim da je bilo vreme da neko pokuša da uđe u Teslin unutrašnji svet – svet kojim su prolazili cikloni elektriciteta. Da vidi šta ga je ushićivalo, plašilo, bolelo, kako su stvari izgledale iznutra, umesto da nam samo daje fakte.

Čita li se tekst u Americi drukčije nego u Beogradu ili Vranju? Da li su pitanja iz publike drukčija u Njujorku ili Bostonu?
Uvek me nešto nauče ta pitanja čitalaca na kraju. Taj deo književne večeri najviše volim. Američki komentari su bili vrlo zanimljivi. Sećam se da je jedan čovek rekao da ga je iznenadilo što je Tesla održao svoju vezu sa Srbijom i kulturom iz koje je došao do zadnjih dana svoga života. Jedan drugi gospodin (Stiven Sanjader sa WGBH Public Radio) rekao je da je na petoj stranici shvatio da knjiga nije ono za šta se izdaje – da nije biografija nego poezija.

Da li su Amerikanci srpskog porekla zastupljeni u publici. Možda si im ponudio žižno mesto srpsko-američkog identiteta?


To je rano da se kaže, ali naravno bude mnogo srpskih Amerikanaca u publici. Predstoji nam čitanje u Vašingtonu, u srpskoj ambasadi. Govoriće ambasador, a publika će biti mešana. Sredinom aprila biće još jedno čitanje u Njujorku, ovoga puta u konzulatu, sa mnogo, mnogo naših ljudi.

Usput, ti si doktorirao na temi identiteta jugoslovenskih i srpskih doseljenika. Meni se čini da Amerika brze istopi najpre jezički identitet – primer za to je recimo Milan Panić. Za razliku od Evrope gde naši ljudi govore jezik zemlje u kojoj su sa jakim maternjim naglaskom, čini se da američki engleski snažnije oblikuje ljude koji se dosele. Da li je to tako?



Mnogo sam boravio u emigrantskim porodicama, radeći intervjue, a i – sjedeći ‘nako. Danas emigrantski klinci u kući imaju drugu majku, a to je televizor. U stanovima ljudi sa teškim akcentom deca govore bez akcenta, još i pre nego što pođu u školu. Gledao sam i decu koja dođu pričajući srpski bez ikakvog naglaska, a posle par godina počnu da „izvijaju po američki“. Postoje drugi elementi identiteta – sećanja, navike, neizmerljivi temperament koji preživljavaju do u treću generaciju. Mom prijatelju Melvinu Bobiku deda je došao iz okoline Trebinja, otac mu je rođen u Americi, i on je tu rođen. Od naših reči zna da kaže „oj djevojko“ i „jeba te kum“. Ali je po svemu pravi naš čovek. Naime, vozi jednosmernom ulicom u pogrešnom smeru ako misli da mu je tu bliže.

Kvalitet tvog proznog teksta je naravno preporuka po sebi. Ali nisi li naišao na kontekst koji, recimo, nije do te mere važan u Nemačkoj ili Francuskoj? Nije li Nikola Tesla deo američkog mita? Šta Tesla znači današnjim Amerikancima?


Svaki čas me neko iznenadi intimnim poznavanjem priče o Tesli. Zadnji put je to bio doktor moje prijateljice. Ona je otišla na pregled, a on iz čista mira počeo da priča o Tesli. To neko podzemno interesovanje ne jenjava, nego raste. I to uprkos tome što se o Tesli ne uči u američkim školama. U školi smo imali dve vrste knjiga: one koje smo držali na klupi, koje su nas terali da čitamo i na osnovu kojih su nam davali ocene. Druge knjige, ili stripove, smo čitali ispod klupe Po njima smo ocenjivali sami sebe. Između „gornjih i „donjih“ knjiga, važnije su bile one ispod klupe. Gornje smo čitali za nagradu, a donje, uprkos kazni, po izboru srca. U američkom kontekstu, knjiga na klupi govori o Edisonu, a knjiga ispod klupe, kultna knjiga, govori o Tesli. Ta knjiga ne prestaje da se čita.

Čini mi se da je Tesla kao moderna „ikona“ jedina tačka u kojoj se zaista dodiruju američki i srpski mit.


Ima i drugih. Srbi i Amerikanci dele neformalnost i spoljašnji optimizam. Budući da nemaju aristokratiju, i Amerika i kraljevina Srbija su izjavljivale da predstavljaju besklasna društva. I jedna i druga kultura su u jednom trenutku obogotvorile seljaka. Po Džefersonovoj teoriji, idealan Amerikanac je nezavistan, pošteni farmer, koji ima svoju zemlju i alatke i ne može ga se potkupiti.

Nikola Tesla je za nauku to što su religiozni mistici za teologiju. On ima tu ezoterično-mističnu tajnovitost. Da li se to uklapa u današnji „duh vremena“ gde su koncerni zaduženi za energiju, a Holivud i internet za proizvodnju heroja?

Pa on jeste bio naučni šaman, a nova tajnovitost odlikuje duh vremena, bilo da se radi o zombijima, vampirima (još jedna srpska priča koja se primila u Americi) ili čarobnjacima. Tesla i jeste bio naučni čarobnjak. Da bih opisao njegov i Edisonov sukob, ja sam skoro doslovno citirao delove srpske bajke „Čarobnjak i njegov šegrt“.

Kakav odnos imaju istorijski Tesla i onaj iz književnog dela Vladimira Pištala?


Prijateljski.

SAD prevode jako malo dela, okrenuti su sebi i svom jeziku. Zašto?


Ne radi se samo o knjigama. Moji student ne gledaju filmove sa titlovima. I, da, u pravu si, Amerika ne čita knjige iz drugih delova sveta, a odlučuje o sudbini ljudi iz drugih delova sveta. Kakva god procena stoji iza toga, ja je smatram pogrešnom. Knjige iz drugih kultura otvaraju nam um za druge načine mišljenja. Koliko ja znam, od svih knjiga koje se izdaju u Americi, pet odsto ide na prevode sa svih jezika. Utoliko je uspeh knjige sa jednog malog jezika veći nego što bi bio inače.

Često se uspeh američkog izdanja odrazi povratno na zapadnoevropske izdavače. Vlada mišljenje da ono što je prošlo u Americi, garantuje uspeh u Evropi. Da li je ta računica po tebi tačna?



Pa izgleda da jeste. Hajde da sačekamo godinu dana, pa me pitaj ponovo.

................

U pesmi hrvatsko-bosanskog pesnika Mila Stojića spominje se epizoda kada su Teslu vrbovali „zemljaci“ za svoj srpsko-hrvatski sukob. Parafraziran Teslin odgovor iz te pesme glasi: „Snaga vaše mržnje pretvorena u elektricitet osvjetlila bi nekoliko europskih gradova“.

A Andrić je rekao da je ta njihova mržnja maštovita i opsesivna kao neka izopačena ljubav.

Tesla je po tome bio iznad nacionalizma. Da li je zaista bio Amerikanac? Kako je govorio engleski?


Odlično. Nikad nisam pročitao da je neko pomenuo njegov akcenat. Pošto je pripadao najvišim društvenim slojevima (bio je član „400 gornjih“, što je bio broj ljudi koji su mogli stati u salon Ledi Astor, znao je dvojicu predsednika, Vilsona i Teodora Ruzvelta). Za Teslinog života, među Amerikancima se nekako izgubila percepcija o njegovoj stranosti. Suprotno onome što se kod nas često piše, on je voleo Ameriku. Pogotovo je voleo veliki Om, energetski naboj i večito brujanje Njujorka, grada u kome je živeo šezdeset godina.

Koliko od istoričara, a koliko od maštovitog pisca si ugradio u tu knjigu?


Ako bi roman bio restoran, onda bi istoričar sa raznih pijaca obezbedio sveže sastojke. Kulinarskom alhemijom, pisac bi im izmenio agregatna stanja. Uradio bi sve što može da ih pretvori u „Babetinu Gozbu“.

Da li ti je biografska paralela – i ti i Tesla ste u jednom trenutku postali srpski emigranti koji žele da se ostvare u Sjedinjenim državama – pomogla u uživljavanju u lik?


Jeste. Tačno se vidi da li je neku knjigu o Tesli pisao pisac iz Evrope (ne zna američki život) ili iz Amerike (nije mu jasna Teslina mladost.) U oba slučaja jedna polovina freske Teslinog života je uljana slika, a druga crtež sa naznakama boje. To što sam živeo u sredini koja nije mnogo drugačija od Like i što sam doktorirao američku istoriju, omogućilo mi je da uradim priču sa oba kraja. Pesnik Čarls Simić mi je rekao: „Da nisi živeo u Americi, ti nikad ne bi napisao ovu knjigu“.

Šta nisam pitao, a važno je?


Pa ne znam šta bi bilo pitanje, ali voleo bih da kažem da sam nastojao da humanizujem Teslin lik. To sam postizao tako što sam priču, sloj po sloj, čistio od superlative. I od mistifikacija. Mistifikacije prigušuju čisti sjaj čuda njegovog života.
Roman „Tesla, portret među maskama“, za koji je Vladimir Pištalo 2008. nagrađen Ninovom nagradom, na engleski jezik preveli su Bogdan Rakić i Džon Džefris, a objavila izdavačka kuća Graywolf Press. Još neke priče Vladimira Pištala, objavljene u zbirci „Priče iz rasejanja“ u izdanju DW i Samizdata B92, možete pročitati OVDE.

pescanik.net

Danilo Kiš, intervju


NE VERUJEM U PIŠČEVU FANTAZIJU



 
 
 
 
Kad čovek pročita vaše knjige „Grobnica za Borisa Davidoviča“ i „Enciklopedija mrtvih“, u iskušenju je da vas okarakteriše kao enciklopedistu revolucionarnih utopija koje se javljaju počev od 1789. Kakvu ulogu u vašem delu igra dokumentarni materijal?


 
 
Nestajanjem fašističke, odnosno nacionalističke i sve bržom propašću marksističko-komunističke ideologije situacija je u velikoj meri izgubila u oštrini. Svet se – to je sad sasvim očigledno – vraća različitim oblicima vere. Ovo ne važi samo za muslimanske države, nego i za katoličke i pravoslavne zemlje. U zapadnim industrijskim nacijama opaža se, osim toga, i okretanje misticizmu. Čoveku je očigledno potrebno jedno totalno i totalitarno objašnjenje sveta. Marksistička ideologija dala mu je takvo totalitarno objašnjenje tako što je mehanizam egzistencije i postojanja pokušala da definiše tezom o „klasnoj borbi“. U međuvremenu su ljudi sve više uviđali da je marksističko objašnjenje nedovoljno, čak i pogrešno, i okrenuli su se raznim religijama, u nadi da će od njih dobiti neko prihvatljivo tumačenje. Devetnaesti i dvadeseti vek bili su epohe velikih ideologija, vreme kada su religijske i mističke utopije zamenjene tobože jedinstvenim filozofskopolitičkim koncepcijama. Taj poduhvat, koji je došao kao posledica prosvećivanja, moramo smatrati neuspelim. Opet se vraćamo religijskim utopijama i misticizmu.




 
 
 
 
 
 
 
Moje jevrejsko nasleđe donelo mi je martirijum. Živeo sam u porodici u kojoj jevrejska religija praktično nije postojala. Moja majka je negovala jedan vid pravoslavlja koji bi se, obogaćen njenim vlastitim idejama, gotovo mogao nazvati paganskim. Zatim sam, za vreme rata, u školi, dobrotom jedne nastavnice koja je želela da u tim teškim vremenima malo brine o meni, upoznao katolicizam. Ali, ako sam od samog detinjstva i tokom čitavog života patio, to je bilo zato što su me gledali kao Jevrejina i prema meni postupali u skladu s tim. Mađarski fašisti i nemački nacisti diskriminisali su me kao Jevrejina. I kad sam postao pisac, počeo sam da pišem o Jevrejima, jer njihov milje poznajem. Sartr je jednom rekao: „Nije Jevrejin onaj ko se rodio kao Jevrejin, Jevrejinom se postaje zahvaljujući drugima.“ Ja sam, dakle, u onoj meri Jevrejin u kojoj me drugi takvim smatraju.




 
 
 
 
U tom kontekstu hteo bih da razgovaramo o još jednom „aspektu verovanja“, o vašem verovanju u „moć knjige“. Kako stoji stvar s tom „moći knjige“? Koji su činioci presudni za to da jedna knjiga „ima moć“?

 
..................


[size=13][Adalbert Reif]. S nemačkog prevela Drinka Gojković. – [u:] Gorki talog iskustva. Priredila Mirjana Miočinović. – Beograd: Prosveta, 2007. – str. 340-352.[/size]

 
 
 
 
 
 

Svi ti sukobi u našoj epohi ni po čemu se ne razlikuju od ratova u antici ili srednjem veku. Možda su čak „klasični ratovi“ bili manje užasni, jer čovek tada još nije raspolagao razornim sredstvima kakva su danas uobičajena. Morali bismo biti vrlo naivni da bismo verovali kako je današnji čovek drukčiji, razvijeniji. Ja sam, u načelu, uveren da se istorija ostvaruje kao istorija nesreće, da se ponavlja uvek u svojim rđavim aspektima.

danilokis.org

Slobodan Šijan  , intervju

" Vreme" , 8.05.2014.

Tradicionalni avangardista

sonja ćirić
"Na poslednjem konkursu Filmskog centra Srbije, konkurisao sam sa tekstom Svetislava Basare Diskopatija. Odbili su me, izabrani su neki drugi filmovi, svaki put te ćušnu za neki drugi put – malo me to i zamara. Zamara me i pitanje ‘kad ćete da snimite novi film’, stavlja te u neku luzersku poziciju. Ne želim da budem u toj poziciji, zato sam se i prihvatio tih drugih poslova, pisanja knjiga, izložbi i, verujte, da se mnogo bolje osećam. A film, ako nekom treba biće ga, a ako ne... "
Slobodan Šijan nije samo filmski režiser, autor filmova Ko to tamo peva, Maratonci trče počasni krug, Davitelj protiv davitelja i drugih, već je i vizuelni umetnik, slikar, teoretičar umetnosti i filma, pisac, eksperimentator, istraživač, izdavač, profesor... Na to nas je podsetio nedavno Fond "Vujica Rešin Tucić i Vojislav Despotov" dodelivši mu nagradu "Tradicija avangarde" za doprinos avangardnoj umetnosti. Kako piše u obrazloženju, nagrada je dodeljena Šijanu za njegov upečatljiv i visoko samosvojan doprinos ukupnoj art sceni, imajući u vidu ne samo njegov kultni kinematografski opus, nego i višedecenijsko bavljenje ovog umetnika neoavangardnim i postavangardnim praksama, od eksperimentalnog filma i psihodeličnog slikarstva do konceptualne umetnosti, kemp kolaža
performansa i umetnosti ponašanja. Neposredan povod ovoj nagradi je retrospektivna izložba Slobodan Šijan: moraću da skrenem održana u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu decembra 2012. godine čiji su autori kustosi Stevan Vuković i Nebojša Milenković. Nebojša Milenković je autor istoimene monografije promovisane prošlog meseca u Beogradu i kustos izložbe o Šijanovom stvaralaštvu Filmske poze otvorene u Zrenjaninu povodom dodeljivanja nagrade "Tradicija avangarde".

"VREME": Ime nagrade "Tradicija avangarde" upućuje da avangarda nije trenutna moda i da nije od juče. Šta je sad avangarda?

SLOBODAN ŠIJAN: I meni se dopao taj naziv. Dve njegove reči čine jedan, možda malo i kontradiktoran izraz Vujice Rešina Tucića čije ime, uz Vojislava Despotova, nosi Fondacija koja je osnovana u Zrenjaninu da čuva uspomenu na ova dva svoja sugrađanina, književnika. Postoje razni nivoi raznih pokreta u raznim vremenskim periodima, pa zato i razni termini kojima se definiše mesto nečega što pokušava da proširi naše poimanje onog što podrazumevamo pod umetnošću, da proširi ili negira naš način prihvatanja nečega što je umetničko delo. Naziv nagrade "Tradicija avangarde" usmerava pažnju na one ljude i one umetnike koji danas pokušavaju da nešto pomere u shvatanju šta su granice umetnosti, i zato mislim da je to odličan naziv.

Zašto je nekom stvaraocu, recimo vama, potrebno više medija da prenese drugima svoju ideju, emociju, otkriće...

Ja sam svesno išao raznim pravcima u svom bavljenju umetnosti, i evo istoričari umetnosti su se tek poslednjih godina ozbiljno zainteresovali za tu moju intermedijalnost. Zašto tek sad, zato što je to kao ideja bilo prilično strano ovoj sredini. I još uvek je, i verovatno će tako i biti. Međutim, s obzirom da se sve više ljudi bavi različitim medijima u umetničkoj praksi, o tome je, eto, počelo i kod nas da se piše.
Međutim, sa stanovišta ukusa, ja sam uvek bio sklon i popularnoj kulturi i eksperimentalnoj umetnosti. A ono u sredini, ono što se kod nas smatra za veliku umetnost, uvek sam pokušavao da izbegnem, mada sam nekim svojim bioskopskim filmovima možda zapadao baš u tu sredinu. Nadam se samo da oni sadrže prepoznatljive pokušaje da se izađe odatle. Postoji nešto što je prihvaćeno kao veliko delo, kao značajna umetnost, zatim postoje ljudi koji pokušavaju da pomere, da prošire važeće koncepte, i postoji popularna kultura. Između tih pojava postoje komunikacija i prožimanje – Endi Vorhol se, na primer, često igrao pojmovima popularne kulture i tako direktnije stizao do publike. Mislim da je u mojoj generaciji filmskih stvaralaca postojala spremnost da se komunicira s publikom, da je to odlika te generacije. Ja sam, recimo, ovaj dug period u kome nisam snimao celovečernje filmove iskoristio da izložbama i knjigama budem prisutan u kulturnom životu. Izdvojio bih izložbu Oko filma u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu 2009. godine čiji je autor Dejan Sretenović. Izložba je bila fokusirana na vezu između umetnosti i filma u mojim radovima. Bila je dobro primljena u Beogradu, dok se o novosadskoj izložbi Moraću da skrenem u Beogradu osećaju odjeci tek sad, i to zahvaljujući monografiji i nagradi. Beograđanima je Vojvodina kao neka druga država. Muzej savremene umetnosti Vojvodine je veliki prostor, izložio sam oko 400 radova, što je u Beogradu osim u Muzeju istorije Jugoslavije već duže vreme nemoguće.

Da li je to bio razlog što ste imali izložbu u Novom Sadu?

S obzirom na to da sam u Beogradu imao izložbu 2009. godine, smatra se da ste potrošeni na neko vreme. Eto to je razlog. Tada je u Salonu Muzeja savremene umetnosti pokazan samo segment mojih radova, pa je kustos Stevan Vuković smatrao da treba pokazati i druge. Naišao je na razumevanje Nebojše Milenkovića koji je kustos jedinstvene zbirke konceptualne umetnosti u Novom Sadu. Vojvodina je imala snažan konceptualni pokret, pa otud ne čudi što njen Muzej savremene umetnosti interesuje ovo što ja radim. Tako su se njih dvojica sa velikom strašću upustili u istraživanje mojih radova i napravili retrospektivnu izložbu vizuelnih eksperimenata od 1960. do 2012. godine.

Dug period u kome niste snimali celovečernje filmove, koji ste maločas pomenuli, prošaran je vestima o gostovanju vaših filmova po raznim retrospektivama u inostranstvu što stvara utisak vaše prisutnosti u aktuelnoj kinematografiji.

Da, ali sve je to u granicama uobičajenog, ništa posebno.

Pa ipak radi se o velikim centrima, recimo o Njujorku...

Mislite na izložbu Tune in Screening: Psihodelične pokretne slike socijalističke Jugoslavije 1966–1976, čiji je autor Branko Frančeski, istoričar umetnosti iz Zagreba? To je dosta uspešna izložba koja sad kruži Evropom i regionom. Ja sam na toj izložbi prisutan sa petnestominutnim eksperimentalnim filmom iz sedamdesetih o našem umetniku Kosti Bunuševcu. Taj film je rađen u psihodeličnom maniru jer sam ja u to vreme radio dosta takvih stvari pod uticajem zapadne rok kulture. Do nas je, kad je vizuelna kultura u pitanju, taj uticaj najviše stizao preko omota ploča. Santana, Pink flojd... sećate se? Meni ta izložba znači priključenje svetu o kome smo 70-ih samo mogli da maštamo. Inače, izložba je u Njujorku bila među pet najboljih te godine, prema listi časopisa "Vilidž Voice", pa je i zato smatram važnom.

Kako je kod nas, tih sedamdesetih koje su bile blagonaklone prema uticajima zapadne kulture, prihvaćena psihodelična umetnost?

Ona je potpuno nezapažen fenomen i do dan-danas, njom se niko nije ozbiljno pozabavio osim eto Branko Frančeski i Moma Rajin koji je svojevremeno prikazao omote LP ploča. Pripadala je periodu između one malo tradicionalnije, ali opet moderne umetnosti, i prelaska ka novoj umetničkoj praksi. Bila je nedovoljno zapažena možda i zato što je kratko trajala, znači od kraja šezdesetih do početka panka, do prvih godina sedamdesetih. Od umetnika bili su Radovan Hiršl, Vladimir Vlaja Jovanović, Kosta Bunuševac, ja sam nešto radio, radili su razni ljudi koje znam samo po nadimcima, zatim Dejan Stepanović koji je otišao u Švedsku... Ta naša generacija je težila Zapadu, osećali smo skučenost u samoupravnom socijalizmu i želeli smo da odemo negde gde je, kako smo mislili, sloboda. Pokušali smo čak i da imamo zajedničku izložbu u Domu omladine Beograda ali je nisu prihvatili pa se, znači, ta umetnost nije zvanično pojavila kao neka grupa. Vlaja je, kasnije, izdavao časopis "Izgled" u Studentskom kulturnom centru i bio je pokretač novih stvari, ali je otišao u inostranstvo. Kosta Bunuševac je opstao, imao je i seriju performansa u SKC-u. Sećam se njegovog Termina X. Sve što se tada radilo bilo je prilično interesantno, ali na margini našeg umetničkog dešavanja.

Kad se kaže psihodelična umetnost pomisli se na narkotike. Da li...
Ta generacija je prilično koristila droge, mnogo ih je zbog toga i iščezlo. Dosta mojih prijatelja sa Fakulteta likovne umetnosti su isprobavali te stvari. Meni, srećom, fiziološki nije prijalo. Ja čak ni ne pušim. Ali bio sam deo te kulture, putovao sam auto-stopom po Evropi, obilazio klubove po Amsterdamu, Londonu. To je bio generacijski fazon. Moglo je da se putuje bez kinte, što je danas neverovatno. Ja sam tako tri meseca putovao po Evropi, uvek se nađe negde gde će da se prespava. Kupiš flašu mleka, uzmeš čips, i to je to. Šta će ti više.

Vaš rad Veliki oltar koji može da stane na dlan, iz tog je vremena. Čemu ili kome ste ga posvetili?

To vi protumačite. Nisam promoter neke nove religije, ali ako se pronađete u tom oltaru – super. Slika je nastala kao usmeravanje koncentracije na neki sitni detalj. Potka slike su kvadrati inspirisani Kleovim apstrakcijama u koje sam uslikavao prizore koji imaju veze sa raznim interesovanjima hipi generacije, psihodelične kulture, popularne kulture tog vremena, raznim interesovanjima za okultno, budizam, otpad. Sve to je našlo mesta u nekom od kvadrata. Sliku sam nazvao Veliki oltar zato što je tako mala a ima puno sadržaja.

.......

U obrazloženju nagrade "Tradicija avangarde" nabrojane su razne umetnosti kojima se bavite, pa i – umetnost ponašanja. Šta je to?

Pre svega se mislilo na poslednji ciklus mojih radova, na Filmske poze u kojima sam pokušao da kroz razne digitalne kolaže starih i novih fotografija uspostavim vezu između filma i našeg ponašanja. Tu su bile veze koje su pravljene između filma i nenamernog ponašanja, pa filma i ponašanja umetnika, i između filma i namernih foto performansa. Neki su smatrali da je to blisko umetnosti ponašanja. Ja prosto radim ono što mi padne na pamet, a teoretičari posle to svrstavaju gde misle da treba. Moj veliki multimedijalni projekat Vrtoglavica posvećen Alfredu Hičkoku bio je projekat koji je u sebi sadržavao nešto što je moj dobar prijatelj i značajni umetnik Tomislav Gotovac nazivao – život kao umetnost. Znači: življenje kao umetnički performans. On je deset godina svog zaposlenja na mestu računovođe u jednoj bolnici nazvao umetničkim projektom. Tako je i moj obilazak lokacija na kojima je snimana Hičkokova Vrtoglavica bio projekat čiji je najznačajniji aspekt ono što je jako teško preneti nekom drugom: sopstveni doživljaj boravka u prostorima koji su u tvom sećanju opstali u nekim ostacima pamćenja sa nekih projekcija tog filma u Beogradu. Na koji način ti sada reaguješ na ono što je ostalo u tvom sećanju u susretu sa nekim stvarnim prostorima na kojima je sniman film? Kao što je reditelj Verner Hercog tri meseca hodao do groba čuvene Lote Ajzner i beležio sve što je doživeo na tom putu pa zatim napisao knjigu Hodanje po ledu, tako je i moj projekat na neki način "hodanje" do prostora Vrtoglavice i prisustvo na njima. Kasnije sam o tome napisao knjigu poetske proze koja je možda i prva knjiga o Vrtoglavici. Pokušao sam da poetskom prozom zabeležim taj događaj, a da kasnije, foto-sekvencama napravim nezavisni komentar tog susreta mog sećanja na Vrtoglavicu i onoga što od lokacija tog filma danas postoji. To je širi projekat koji možete nazvati i ponašanjem, i življenjem, a onda i nekim fotodokumentovanim i dnevničkim beleženjem.

Završili ste slikarstvo na Fakultetu likovne umetnosti u klasi Ljubice Cuce Sokić. Kako je ona gledala na vaše eksperimente?

Ja sam studirao kod Cuce Sokić upravo zbog njene veće tolerancije na raznorazne ludosti koje kod drugih profesora ne bi prošle. Eventualno bi rekla: "Crno dete, što si stavio to crno na pola slike, mogao si malo da umešaš neku lepu boju", ali nikad nije rekla "prebriši to". Sećam se da je Kosti Bunuševcu stalno prigovarala zašto radi tako kako radi. Jednog dana dođe, i oduševi se njegovim crtežom. Kaže: "Kako ti je ovo divno, tako treba da radiš", a on joj odgovori: "Pa to sam nacrtao kad sam imao šest godina!"

Diplomirali ste slikarstvo, pa upisali režiju na Fakultetu dramskih umetnosti zato što ste saznali da Živojin Pavlović te godine prima klasu.

okom studija slikarstva video sam njegove filmove Buđenje pacova i Kad budem mrtav i beo. I, kad sam čuo da je Živojin Pavlović primljen na Fakultet dramskih umetnosti i da će primiti klasu, ja sam se prijavio. Što bi mi inače trebao još jedan fakultet. Pomislio sam: od ovog čoveka mogu nešto da naučim. U to vreme na Likovnoj nije bilo ni pomisli da se razmišlja o drugim medijima, to bi bilo svetogrđe. A ja sam osećao neku ograničenost u mediju koji sam studirao i imao sam potrebu za nečim što će na drugi način da komunicira. Smatrao sam da je galerija skučen prostor koji se obraća malom broju posetilaca, a da je bioskop demokratski medij gde svako ko plati kartu koja je u to vreme bila jeftinija od šoljice kafe, može da vidi vaš rad.

Kakav je profesor bio Živojin Pavlović?

Zastupao je apsolutnu slobodu. Nije se mešao u to šta ćemo da snimimo. Pošto je smatrao da talenat ne može da se procenjuje, ko donese film dobije 10, a ko ne donese, bez obzira zašto, dobije pet. Iako mu se ne bi dopalo nešto što bih snimio dao bi mi desetku, ali da mu nisam doneo film zato što mi fakultet nije obezbedio kameru, oborio bi me. "Ko će posle da te pita zašto nisi snimio film", govorio je. Zahtevao je da moraš sam da se izboriš za film.

Verovatno su mu se dopali vaši eksperimentalni filmovi zasnovani na estetici odvratnog.

Leonid Šejka, s kojim sam se družio u vreme studija slikarstva, zainteresovao me je za estetiku đubrišta. Tendencija te estetike je bila da se ružnoća izjednači sa lepotom – možda zbog toga ja smatram da je film Buđenje pacova Žike Pavlovića barok raspadanja. Na prvoj godini studija režije snimio sam Gradsko đubrište na Adi Huji u Beogradu, naravno da je Žika bio oduševljen. Leš je snimljen u okviru jednog drugog predmeta gde smo dobili traku i zadatak da snimimo šta hoćemo – meni je zato FDU bio zanimljiv: dobiješ kameru i traku a učiš od Žike Pavlovića. Ljubavni film je u konceptu i u izvođenju film Tomislava Gotovca, a moj u realizaciji jer sam ja snimao dok je on bio zabavljen vođenjem ljubavi sa svojom devojkom. To je hardkor film, ali nije imao aspiraciju da posluži za seksualno zadovoljenje gledalaca nego da zabeleži ljubavni čin kako god da se odvija. Ja čak nisam znao da film postoji jer nije smeo da se razvija u laboratoriji pošto bi odmah bio prijavljen policiji. Tomislav Gotovac ga je navodio u filmografiji kao da je izgubljen, pa sam ja kasnije napisao tekst u kome ga opisujem po sećanju ali kao film koji više ne postoji. Tomislav je tek krajem devedesetih počeo da ga prikazuje, verovatno i zbog osobe koja je bila u filmu njegova partnerka, pa je tako Ljubavni film (Gotovčev naslov je Obiteljski film II) ipak iskrsao na svetlost bioskopskog projektora. Moja i njegova verzija se nešto razlikuju i u montaži, sa čime se on saglasio.

Bilo je rizično i hrabro tada snimati filmove u kome se prikazuju ljudi kako prebiraju po đubrištu, fiksanje, čerečenje, seks, smrt...

Jeste, ali ko je znao da vi to snimate. Beograd je imao andergraund scenu, mi smo bili deo nje, pogotovo kad su krenule zabrane. Od 1972. do 1976. godine bilo je vreme mračne represije u srpskom filmu. Nije moglo ništa da se radi. Igrane filmove su snimali samo partijski likovi, i to samo politički pravilne filmove, a oni značajni autori su morali da se povuku.

Vaš profesor, na primer.

Posle Plastičnog Isusa, diplomskog filma Lazara Stojanovića koji nije ni prikazan, 1973. godine otpustili su Aleksandra Sašu Petrovića, a Živojina Pavlovića su degradirali u referenta za učila, u nadi da će da podnese ostavku. On to, naravno, nije uradio. Rekao je smejući se: "Ove budale mi dale kancelariju, sad mogu na miru da sedim i pišem romane." Međutim, on budući da je vredan čovek, nije sedeo nego je dekorisao zgradu raznim gravirama koje se tiču pokretnih slika. Tada je formirana radna grupa na FDU koja je analizirala studentske filmove iz klasa koje su vodili Saša Petrović i Žika Pavlović da bi procenili da li su imali negativnih uticaja na studente. U izveštaju su naveli niz imena studenata i objavili ih.

Da li ste i vi bili među tim studentima?

io sam, zbog filma koji sam radio po Sartrovoj priči zato što se po njima film bavi mračnom stranom života. Film Toma Gotovca Slani kikiriki je bio kritikovan zbog simbola nekih religija i političkih pravaca na zadnjicama golih devojaka i mladića. U ono vreme je bilo dosta opasno da dobijete negativnu ocenu te radne grupe, nije bilo nimalo naivno kao što neki učesnici komisije hoće danas da predstave. Sećam se, Velimir Abramović je došao na ideju da mi studenti Žike Pavlovića organizujemo peticiju. Tvrdili smo da on nije loš pedagog kao što je ocenila komisija koja ga je smenila i tražili smo da ga vrate u nastavu, ali nismo uspeli. Godinama posle toga bi mi neko spomenuo – onu peticiju baš i nisi morao da potpišeš. Mnogo ljudi iz te generacije je ostalo bez šanse da nešto uradi, studenti režije su narednih pet-šest godina bili kao neka crna ovca. Ali sad to više nije bitno, ne volim o tome da pričam.

Često pominjete Tomislava Gotovca, reditelja, glumca, multimedijalnog konceptualnog umetnika.

Kroz druženje sa Gotovcem doživeo sam jednu vrstu transformacije, počeo sam drugačije da razumem vezu između avangardnog i popularnog. On, koji je stvarao apsolutno hermetičke, minimalističke filmove, bio je veliki obožavalac holivudskog filma. U njemu su bile spojene te dve stvari koje se čine nespojivim ljudima koji se opredeljuju za jedno ili drugo. On je uspeo da ih integriše kroz svoju ličnost. U tom pokušaju da razumem sve to, nekako sam i ja doživeo transformaciju u kojoj sam prestao da stvari delim na popularno i na eksperimentalno i da shvatim umetnost kao široko polje po kome možete da istražujete u raznim pravcima. Prošle godine sam za knjigu Kino Tom – Antonio G. Lauer ili Tomislav Gotovac između Zagreba i Beograda dobio nagradu "Jutarnjeg lista", najveću nagradu u Hrvatskoj za publicistiku, što je za mene veliki uspeh. Knjiga je koprodukcija Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i Hrvatskog filmskog saveza. U Beogradu je niko nije ni primetio. Tomislav Gotovac je hrvatski umetnik značajan i za srpsku kulturu, ja sam zato i napisao knjigu o njemu. Tokom deset godina koliko je živeo u Beogradu bio je veoma značajan, ali mi se ponašamo kao da nije postojao. To su ta naša ispuštanja, zaboravljanja. A opet, o tom njegovom radu ovde, ne zna se u Zagrebu, i zato sam i imao potrebu da pišem o njemu.

......

Vizuelni eksperimenti Slobodana Sijana

.......


Dakle, da se vratimo na vašu filmsku karijeru: vi ste prvi film snimili tek pet godina nakon diplomiranja.

Da, sve dok ljudi koji su studirali režiju u Pragu nisu snimili svoje prve filmove. S obzirom na to da se o njima govorilo kao o mladim talentovanim ljudima, i ostali mlađi reditelji su dobili mogućnost da rade. Oni nisu imali pedigre crne ovce, pa su otvorili vrata i nama. Ali do tada je za nas bilo bezizgledno. Ja sam tokom četvrte godine studija otišao u vojsku da bar malo dobijem na vremenu. Niko nije ni primetio da me nema na fakultetu, zato što nikog nije bilo briga za nas. Diplomirao sam sa nekom emisijom o guslarima 1975. godine.

Da li ste kasnije imali problema zbog cenzure, da li se kasnije kontrolisalo šta snimate?

Postojali su takozvani umetnički saveti u kojima su bili i politički zaduženici postavljeni da čuvaju i kontrolišu. Ja sam imao "kontakt" sa njima već negde na početku karijere. Tada nisi mogao tek tako da počneš da radiš na filmu, morao si prvo da se dokažeš. Ja sam se dokazivao na televiziji, u Dramskom programu TV Beograda. Odlučio sam da ne želim da živim od nekih tezgica, jer nisam zato posle Likovne studirao režiju, hoću da probam da radim igranu strukturu, iako je to bilo neisplativo. Za jedan TV film od 60 minuta treba šest meseci rada kao za pravi film, a dobijete honorar kao da snimate uživo jednosatnu emisiju zato što honorar se računao po minutaži. Tako sam prihvatio da za Dramsku redakciju uradim posao koji se smatrao da je "koska" – resital poezije. Smatralo se da od toga ne može bogzna šta da se uradi, dodelili su mi da po poeziji Vaska Pope uradim resital Sunce te čuva. Ta moja emisija je toliko dobro bila primljena u redakciji, da su mi ponudili drugi resital, poeziju Branka Miljkovića sa Mikijem Manojlovićem. Posle toga sam dobio jednu TV dramu, pa drugu, tako da sam mimo ovih resitala snimio pet TV filmova i pokazao se kao neko ko radi interesantne stvari sa filmom. Zato sam konkurisao za film sa celovečernjim projektom o Savi Šumanoviću. Tu sad nastupa umetnički savet: nisu odobrili scenario, tako da ja nisam realizovao taj projekat. U stvari, ti ljudi su imali jako dobar nos, evo zašto. Taj scenario je za mene napisao Branko Vučićević, poznati filmski stvaralac i avangardni umetnik koji je pisao scenarija za Makavejeva, Batu Čengića, Karpa Godinu, bio je scenarista crnog talasa. Rekao je: "Ne smeš mene da potpišeš, potpiši sebe. Ako potpišeš mene, nema šanse da prođeš." Ja sam tako i uradio, ali su članovi umetničkog saveta to ipak namirisali. Jedan od njih, tada ugledan, pitao me je za lik Šumanovićevog prijatelja: "Pa zar je to naš Rastko Petrović?" Uglavnom, sledeće godine sam uspeo da dobijem ponudu za još jedan TV film, Ko to tamo peva. Od toga je nastao celovečernji bioskopski film. I, tako je to krenulo. Od tog šestog TV projekta. Imao sam 33 godine kad sam ga snimio. Pet godina pre toga sam lebdeo u nekom bezvazdušnom prostoru.

Kasnije ste, i to posle uspeha Ko to tamo peva, Davitelja, Maratonaca... doživeli reprizu tog osećaja.

Jeste, u Miloševićevo vreme. Opet je došlo do neke krize, ovoga puta među našom generacijom autora koji nisu hteli da podržavaju režim, pa se otvorio prostor za mlade autore koji funkcionišu u datim mogućnostima.



Kakva vrsta podrške režimu je bila potrebna? Samo da radite svoj posao ili i još nešto?

Bilo je autora moje generacije koji uopšte nisu hteli da pokušavaju da rade. Ja jesam, stalno sam nudio projekte, ali ne, to nije bilo dovoljno. Potrebno je bilo da dignete dva prsta i kažete – Slobodan Milošević fenomenalno vodi državu. E onda može, onda možete da snimite film. Bilo je neophodno da se izjasnite. Ljudi često vole da zaborave te finese, ali tako je bilo. Na primer, moj projekat Siroti mali hrčki koji sam realizovao nakon 13 godina čekanja prošao je kroz sve faze predrealizacije, ali pošto nije došlo do tog čina podrške režimu i izjašnjavanja, uvek bi neki segment finansiranja filma bio storniran – bilo podrška TV ili kredit od banke, pa je projekat bio stopiran nekoliko puta.

Moguće je shvatiti tu opreznost režima: znali su da vi ne pravite zabavne filmove.


Ali ja pravim komedije, zar ne? Ako društvo nema tu vrstu tolerancije, ako ne može da prihvati humor, to govori o autoritarnosti režima. Uostalom, ti Hrčki su jedna simpatična i bezazlena komedija. Istina, koja je aktuelna i dan-danas.

Kad ste poslednji put konkurisali s nekim projektom?

Pa evo sad, na poslednjem konkursu Filmskog centra Srbije. Jedno vreme nisam, bio sam frustriran tim stalnim odbijanjem. Bila su to scenarija naših najpoznatijih pisaca. Sad sam konkurisao sa tekstom Svetislava Basare – Diskopatija. Nije skup projekat, dobili smo sredstva od novosadskog fonda, a ovde su nas odbili. Izabrani su neki drugi filmovi, i sve je to u redu, i filmovi i autori, ne mogu ništa da kažem, ali svaki put te ćušnu za neki drugi put – malo me to i zamara. Zamara me i pitanje "kad ćete da snimite novi film", stavlja te u neku luzersku poziciju. Ne želim da budem u toj poziciji, zato sam se i prihvatio tih drugih poslova, pisanja knjiga, izložbi, i verujte da se mnogo bolje osećam. A film, ako nekom treba biće ga, a ako ne... Možda i ne treba, možda su došla vremena za neke nove ljude.

Sudeći po ekspozeu Aleksandra Vučića, ima nade za kulturu.

Videćemo. Toliko stvari je zapušteno a novca je nedovoljno, pa ne znam... Videli ste da je Ustavni sud pronašao način kako da oduzme novac Filmskom fondu, tom Fondu koji nije izabrao moj projekat, što nije dobro, jer će sad proći neko vreme dok i oni koji su izabrani, dobiju svoj novac. Nažalost, imamo dosta energije da rušimo dobra rešenja, a loša, samim tim, opstaju, uporno. Da li se to može promeniti, videćemo.

Međutim, savremena kultura ipak opstaje, stvaraoci stvaraju, dobijaju nagrade...

Jeste, u pravu ste. Kultura ima bogatu produkciju, mladi dolaze, stariji su vitalni i proizvode se sjajne stvari. Beograd je jedan ogroman grad u kome kultura ima tradiciju, u njemu postoji potreba za kulturom. Šteta što neki zvaničnici često promovišu prilično zastarele koncepte o tome šta treba podržati. Tu je kočnica.

vreme.com

Mika Antic , Intervju


Miroslav Antić: Sa iste zvijezde - Tin, Šerbedžija i ja


Identifikacija sa zvezdama, to je proces koji se, sigurno, u mojoj poeziji može pratiti decenijama.
 Ne zaboravi da sam ja napisao i ovo i ovako: Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave i zbog
 jednoga bleska ne žele da izgore"



Autor:Drasko Redzep

Jul 1986: Tek što se u Meksiku završilo Svetsko fudbalsko prvenstvo, u Španiji je počelo - košarkaško. Sve su oči YU navijača uperene u Dražena Petrovića, a najmlađi igrač Danko Cvjetićanin obećava medalju. Izmena i u nedeljnom TV terminu: umesto Sonje Savić u "Šečernoj vodici", gleda se Bata Živojinović u "Velikom transportu". Na Splitskom festivalu - "Mižerja", ali ne evrovizijska, već ona koju peva Oliver Dragojević. U Budvi se snima jugoslovensko-nemačka koprodukcija "Zaljubljeni", a pomoćnik reditelja je Dinko Tucaković, koji koristi priliku da intervjuiše glavnu zvezdu filma - Barbaru Sukovu. Bivši debeljuca, beogradski kompozitor Voki Kostić objavljuje čuvenu knjigu dijetalnih recepata "Kako sam pojeo sebe". A Novi Sad i cela Jugoslavija i dalje sa setom pominju nedavno preminulog pesnika Miroslava Antića. "Posle detinjstva, to je kao sutradan posle praznika", piše Mika u neobjavljenoj knjizi "Izdajstvo lirike". Antićev biograf Draško Ređep odlučuje da delove razgovora iz buduće hagiografije "Ulepšavanje nevidljivog" objavi u zagrebačkom književnom časopisu Oko...
 
"Identifikacija sa zvezdama, to je proces koji se, sigurno, u mojoj poeziji može pratiti decenijama. Ne zaboravi da sam ja napisao i ovo i ovako: Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave i zbog jednoga bleska ne žele da izgore"
 
 
- Pol Valeri ima zapis u kome kaže kako pesnici, u stvari, uvek hodaju na rukama. Tvoja knjiga, nedavno objavljena, ima naslov: Hodajući na rukama (1984)...
 
- Posle Lao Cea jednako mislim: treba govoriti što kraće. Makar i u poslovicama. Hodajući na rukama.
 
- Za jednog od Antićevih pesničkih predaka, za Zmaja, govorilo se, i to često, kako je raskovao svoj talenat barda, iliti dežurnog pesnlka nacije, u sitan novac, delećl ga u bescenje, od prilike do prilike, svakodnevno.


Delio sam pesme. Neprestano. Ne znam više ni kome. U jednom petrovaradinskom obdaništu presrela me vaspitačica i donela rukopis moje (zaboravljene) pesme. Napamet je znala njene stihove. To je gotovo izuzetak. Pesme mi se, najćešće, ne vrate. Bio sam (i) kafanski pevač, pa sam i stoga imao razumevanja za probleme kafanskih pevačica i tajne njihovih svezaka u kojima su beležile reči. 
 
Radmila Karaklajić, inače, ispričala mi je da su neke moje reči, neke moje pesme, nekakvo moje stihovano ohrabrenje, da je sve to izmenilo čitav njen životni put. A ja se, posle svega, nisam setio ni jedne jedine reči. Verovatno sam sve to ispričao dokazujući da u svakom od nas ima ono nešto, nejasno, a značajno nešto. 
 
A uostalom i deca treba da znaju da pesnički bog postoji. Kao što postoji i njiva, i džambo-džet.
 
- Najčešće, neposredno si tu, usred atlasa tzv. poezije za decu.
 
- Pre nekih jedanaest godina, još daleke 1974. godine, učestvovao sam na jednoj konferenciji utroje, u Vrbasu. Onde smo se Duško Radović, Ršum i ja dogovorili o tzv. podeli posla. Ja pre svega pišem za tinejdžere.
 
- Znači, pišeš za kategoriju nekadašnjih čltalaca »Kadoka«, iliti omladinske književnosti.
 
- Moja tinejdžerska epoha počinje u trinaestoj, a završava u devetnaestoj godini. Kao što se zna, u čitavoj Skandinaviji postoji sistem radnji u kojima se, dakako, alkohol prodaje samo onima koji su stariji od dvadeset godina Dotle si, zapravo, tinejdžer. To jeste tako.
Mi smo nekad imali pred sobom, i posle u sebi, produženo Zmajevo vreme. Vreme izmedu dva rata, vreme čiča Andre, baba Zorke. Sada je sve drukčije. Ja sam Zmajeve pesme morao i svojoj deci da prevodim na savremeni naš govorni jezik. A Mira Alečković je, ipak, Riznicu Zmajeve lirike objavila u izvornom, starom jeziku, arhaično, nečitko. 
 
Jezik je, svakako, preskočio Zmaja. I nisu granice tinejdžerskih godina ona trinaesta i ona devetnaesta. Pomeraju se unapred. Ko zna za koji uzrast sam, kroz pedeset ili sedamdeset godina, napisao Plavi čuperak? Uostalom, već sada su dečaci i devojčice sa petnaest ili šesnaest godina sasvim odrasli. Velika je muka baviti se uzrastom i pantalonama. I epohama uostalom. Kraćaju rukavi epohe, a ne kaputa.
 
 
- Branko Radičević, onaj prvi Branko, zvezde, kao emanaciju kosmosa, pominje u lirskom zapisu Mini Karadžić u spomenicu. A od Njegoša do Laze Kostića i Veljka Petrovića zvezdani trag i zvezdani prah nas prati bez prekida. Antologija srpske poezije Zorana Mišića je naglasila baš tu kosmičku inspiraciju Veljka Petrovića, njegov raport o Halejevoj kometl, u pesmi Repatica. A od Crnjanskog do Slobodana Pavićevića vaseljena se doživljava erotski. Gde je Miroslav Antić u svemu tome?
 
- Za mene su, bez prekida, oči nalik na zvezde. I svaka večnost je kratka.
 
»Ispredi iz svoje aorte pozlaćen konac trajanja i zašij naprsla mesta iz kojih drhte čuđenja. I nikad ne zamišljaj kao uplašen oproštaj, već kao stalni doček i stalni početak buđenja. Jer svaka večnost je kratka«
Ako se sećam, u Savršenstvu vatre, ja nešto određenije govorim o tome: 
 
»Moj dom je moja zemlja, a ona je na nebu. Moj dom je, dakle, nebo. A ono je u svemiru. Moj dom je, dakle, vasiona. A ona je u mojoj glavi. Znači da nemam drugog zavičaja, sem sebe.« 
 
Pentrao sam se, oduvek, po tim brdima zvezda, i u Mitu o ptici ja upozoravam: 
 
»Izdaleka, zvezde se čuju kao vasiona. Izdaleka, ptice se čuju kao jato. Izdaleka, ljudi se čuju kao čovečanstvo. Nije dovoljno samo čuti. Treba se setiti ušima. Treba imati smisla za beskonačnost blizine. Ko nema takvo uho - nema sluha. Ko nema sluha - nisam siguran da je živeo.«
 
Moje nekadašnje bordo zvezde i moj glomazni besmisao neslućenog samo su elementi jednog (takođe) pragovora, jednog početka. Smisao posle života, posle svega, to je jedna od velikih tajni do kojih mi je stalo. 
 
»Pre početka i kraja, pre kretanja i vremena, uoči prostora i namera, bila je, eto, ta odvažnost, kao predak svih stvari što su se na trenutak zagrcnule od prevelikih želja.« 
 
Identifikacija sa zvezdama, to je proces koji se, sigurno, u mojoj poeziji može pratiti decenijama. Ne zaboravi da sam ja napisao i ovo i ovako: 
 
»Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave i zbog jednoga bleska ne žele da izgore.«

- A pre poezije? Bilo je, opet, kosmosa? 
 
- Kad sam bio đak, izbegavao sam sa strašću predmete kao što su hemija i matematika. Izvlačio sam se, želeo sam da ih sasvim preskočim. I jednog dana (setiću se datuma, negde u Galaksiji), pročitao sam naslov na prvoj strani: Čovek u kosmosu. Recimo da je bila 1962. Odjednom je požalio Miroslav Antić sebe, i zapitao se, kako je taj Gagarin mogao da ode unutra, u kosmos. 
 
Inače, zadržao sam samo knjige u kojima se, navodno, ništa ne događa. Čitam, dakle, samo takozvane, dosadne knjige. Tako sad i o poeziji drukčije mislim. Dosta je bilo lutanja, opširnosti. Kao da je naišao period kondenzovanja, izvesne sabijenosti, možda kristalizacije...
 
- I u onom smislu koji je podrazumevao Stendal, pišući o ljubavi?
 
- Ne bih sad umeo da to kažem. Ali sve od Ikara do Majkla Kolinsa, i u odnosu na nebo i ptice, svakako je tu prisutno. Kao u Besmrtnoj pesmi, vratiću se, jednom, a možda i uskoro, jednom drugom svetu, izvan života i smrti. 
 
Nisam razgovarao s Ikarom, ali sam pričao sa Kolinsom, malim čovekom koji može da stane, i koji je stao, u strahovito tesan prostor vasionskog broda. Zašto sam poželeo baš s njim da razgovaram? I zato što su njegovi drugovi hodali, sećaš se, po mesecu, a njemu to nije dato. Izgubivši kopču sa zemljom, on je, zapravo, bio u otvorenom prostoru svemira. 
 




Kako se tad osećao? Kolins se prisećao da je imao čudno osećanje da pripadamo kosmosu. Neprijatnije je, svakako, popeti se na jedan od njujorških oblakodera, nego se odvojiti od zemlje. I u vasioni, gde ne možeš da se razbiješ, omogućeno ti je da letiš! 
 
Po meni, Zemlja je sebična, vasiona je slobodna. Pa i ptice retko gledaju u zemlju. Jer kada bi gledale zemlju, bojale bi se, šta ja znam čega sve ne. Kosmos daje drugu dimenziju svemu. I onu koju pratimo kod Hajzenberga i Ajnštajna. Dve nove fizike su se pojavile samo u jednom stoleću, i to dve fizike posle Njutna! 
 
Onaj nobelovski, getingenski skup genija, od Anjštajna do Bora i Maksa Planka, kao da je takođe sazvežde te iste vaseljene. Godine 1932, dakle godine mog rođenja, naišlo je nekoliko epohalnih otkrića, pa i ono da se preko pozitrona, neutrona, itd. dođe do antimaterije. To otkriće i ja smo vršnjaci. I stoga radije mislim o tome nego o sukobu Kiša i Šćepanovića, na primer. Nekako mi je ovo važnije.
 
 
- Da li se radi samo o istraživanju budućnosti?
 
- Ni govora. Mi zaboravljamo da je uništenje biblioteke u Aleksandriji, pre toliko stoleća, Zapad dovelo u situaciju da hiljadu i više godina zapravo izdangubi. Od prošlosti su ostale tek mrvice. Kao da je od Šekspira ostala tek Bogojavljenska noć, a ne Hamlet! 
 
Mi danas sebično literarno određeni - zaboravljamo da živimo u vremenu koje daleko više mari za nauku, pa i misli nauku, nego za umetnost, nego umetnost. I to se sve dešava dok ovo razgovaramo.  Stvaraoci i tzv. stvaraoci se često gube, pa i u sitnicama sebeljubivosti, a nauka, u međuvremenu, u ovom vremenu, ide u pravcu poezije.
 
- Vidim da se, istovremeno, vraćaš na svoje stare knjige. Zašto?

- Zato što nema gotovih knjiga. One su otvorene i nezavršene. Knjige su, uglavnom, nedovršene. Čitam ih neprekidno, i to ih čitam više, i to daleko više, nego što pišem. Kao kod Konfučija, vraćam se na isti pasus, a onda, ako sam pet puta propustio misao, kasnije ću, mislim, sve shvatiti. 
 
Uostalom, u literaturi, koja je tako kvantitativna, nema mnogo napisanog. Ima možda mnogo fabula. Ali nema pameti. A ja nastojim da čitam pamet, a ne fabule. Ne zbivanja, već stanja. Meni se sad sve češće događa da pišem iste knjige. Smatram da je čitav život zapravo pisanje istih knjiga. Vrtim se oko njih, i u njima. Izoštravam pogled, sluh.

- Na tim kosmičkim relacijama, svakad, može se susresti i Laza Kostić, ali i Dobriša Cesarić, na primer...
 
- I Tin Ujević. Pobratimstvo lica u svemiru, ta davna Tinova pesma, ima i ovakve dve strofe:
 
Ne boj se! nisi sam! ima i drugih nego tikoji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje, ču i što sni gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.
 
I onda, kasnije:
 
Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi dalekoj, raspreden, a ovdje u jednoj niti,
u svijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,pa kad ću ipak biti tamo u mojoj biti?
 
Pominjući vasionu, dozivajući kosmos, Tin je uvek spominjao da naše misli žive, pre svega, u drugima, nesebično. Kao da se poznajemo, Tin i ja, u nekakvom sveopštem našem diskontinuitetu. 
 
Tin u kafani me ne zanima, to nije ni pesnik, ni pijanac. Gledao sam ga, jednom, sa druge strane, gledao sam u zagrebački Kavkaz, i video ga kao kosmičko biće. Pitao me Tin, šta gledaš u mene? Pitam se, rekao sam tada, sa koje ste planete stigli? I tada sam mu recitovao poslednje stihove Pobratimstva. I tada je nekome kraj sebe rekao Tin:

- Vidiš onog malog, taj je s iste zvezde kao i ja. 
 
Tada sam bio upoznao i Radeta Šerbedžiju, sve mislim da tada nije bio ni student, već dak. A sreo sam ga i u Ljubljani, kod Boštjana Hladnika, pokušavao je da bude glumac, filmski. A i Šerbedžija nije s ove planete, nego sa zvezde. Mi smo, možda, sa sedmog ili devetog neba. 
 
Sve je pitanje dimenzija. Uvek se radi i o slojevima vasione. I kada ne možemo da se uklopimo u svakodnevnu vasionu, Kamendin, dokolicu, nabavke svake vrste. Neograničeni simbol slobode koji se pojavljuje u Galebu Džonatanu Livingstonu možda je najuticajniji onda kada se proleće i kroz stenu, kroz tvrdi materijal. Tada se najbolje spoznaje svoje nekada, i svoje danas.
 
razgovarao: Draško Ređep (Oko, jul 1986)

byka.com

Sonja Savic, Intervju

Neobjavljeni intervju sa Sonjom Savić: Samoća je cijena moje slobode
Objavljeno: 25.09.2015.




Do sada neobjavljen intervju je nastao julske noći 2008. na stepenicama stare gradske tvrđave u Nikšiću, dok je jedina svjetlost bio žar njene cigarete, jer momci zaduženi za rasvjetu nijesu vidjeli glumicu i novinarku, pa su je ugasili.

Sonja Savić je počela da glumi daleke 1975. kao četrnaestogodišnja djevojčica. Danas, ova četrdesetsedmogodišnja glumica ima iza sebe četrdesetak ostvarenja, mnoštvo nagrada poput Zlatne arene u Puli i specijalne nagrade žirija festivala u Veneciji, ali i svojevrsnu blokadu, kada je srpska kinematografija u pitanju.

„Izgleda nevjerovatno, ali je nažalost istinito - danas organizatori i producenti odlučuju ko će da glumi. Mnogi reditelji mi kažu da kada se pomene moje ime, produkcija odmah „skače na noge“ i stavlja mi zabranu. Nikad nijedan skandal nije bio vezan za mene, nikada se nijesam onesvijestila, zakasnila na snimanje. Neki scenaristi su u delirijum tremensu vođeni u bolnicu, bili su na heroinu i liječeni su o državnom trošku, a poslije su kao nagradu dobili da pišu seriju. Ja sam sve svoje bitke dobijala sama, ali i sve svoje obaveze ispunjavala bez greške, bez obzira na stanje u kakvom sam bila“, kazala glumica koja nikada nije „igrala kako su drugi svirali“.

Kada je počinjala da glumi pored nje su bili sami doajeni jugoslovenskog glumišta od kojih je imala šta da nauči.

„To je bila takva garda glumaca pored koje mi je bilo čast da stojim, a ne da glumim. Značilo je puno biti u društvu ljudi poput Pavla Vujisića, Zorana Radmilovića, Milene Dravić, Mire Furlan. Svi dobri ljudi odoše“, ne krijući emocije pričala je Savić, ističući da sebe smatra čovjekom bez domovine, jer ne zna više kako joj se zemlja zove i kome pripada.

„Nestale su one prave vrijednosti. Izgubile su se, dok mi, koji smo u ta teška vremena zadržavali kosmopolitski duh, jer je tada antirežimski bilo zadržavati kulturu, još tražimo svoje utočište. Ljudi iz Ateljea su nakon 27 godina dobili pozorište. I ja bih voljela da dobijem neko utočište, jer mi je teško da se borim sama, da ispraćam stare, a dočekujem neke nove ljude“.

Od mlađe „garniture“ iz svijeta sedme umjetnosti posebno ističe Rašu Andrića i njegove filmove „Munje“ i „Kad porastem biću kengur“.
On je divan, duhovit i plemenit, na neki način subverzivan čovjek, koji govori o svom gradu. Pojedinima ne znam šta rade ni u pozorištu, ni na filmu. Moram pomenuti i Gorana Gajića, čovjeka koji je uspio da napravi seriju (Vratiće se rode) koju cijela zemlja, kako god da se zvala, gleda“.

Pošto su joj stavili „veto“ na filmske uloge okrenula se alternativnom pozorištu. Sa slikarom Điletom Marković i lingvistom Sašom Radićem (član benda „Supernaut“) osnovala je trupu.

„Bili smo praktično jedini, uz Fleku iz „Partibrejkersa“, otpor u Beogradu iz koga su drugi nicali. Drago mi je što smo posijali sjeme koje je, srećom, urodilo plodom“.

Trupa je uradila sedam multimedija, i u Kanadi je „Plej“, film koji za temu ima studente i uniforme, centralni događaj galerijskih prikazivanja.

„Nakon 10 godina rada stigle su i pohvale. U Ljubljani su me prozvali „ikonom pobune“ i moram priznati da mi je to imponovalo“, riječi su glumice koja je sa projektima nastupala u Sarajevu, Mariboru, Ljubljani, ali ne i Beogradu.

„Ono čime mogu da se ponesem, ne ponosim, nego ponesem, je to što sam uspjela da izbrišem granicu između života i poziva. Da li to svaki put uspješno dočaram i do koje mjere mogu da vladam scenom ne znam. Trudim se da moja riječ dovoljno dugo putuje da može publici da zadrži pažnju, jer, i poslije toliko godina, ja i dalje brinem o tome šta publika misli“.
Legenda jugoslovenske kinematografije kaže da čovjek bira životnu priču, ali da poslije priča vodi čovjeka. Ona je, na početku, umjesto braka i porodice izabrala karijeru. Kasnije je život odlučio umjesto nje.

„Čovjek sa kojim je trebalo da imam porodicu poginuo je 1989. Svirao je pijanino i bio učitelj džeza. Baš u trenutku kada je trebalo da dođe za mene i da me odvede iz Beograda, poginuo je... Drugi, kada se pojavio bio je mlađi i onog trenutka kada je stao na noge i stigao do novca, probudio se njegov ego, i ja sam tako platila cijenu što sam uspjela da ga prevedem preko mosta. Izgleda da je  samoća cijena moje slobode“, priča glumica ne pokušavajući da obriše suze koje su u svježoj julskoj noći pomutile sjaj njenih očiju.

Sonjina baka je znala da kaže da se u ljudskim očima sve može pročitati. U Sonjinim očima čitala se tuga i  samoća .

„Ima još jedna bakina izreka koje se često sjetim - žagre ti se oči. Danas bi mnogim generacijama, kada prođe ponoć, mogli to da kažemo. A njima oči žagre od ko zna čega, a to nije dobro ni za njih ni za porodicu”.

Dva mjeseca nakon ovog intervjua Sonji Savić su oči prestale da „žagre“. Mnogi će pamtiti kako su joj oči „žagrile“ od zadovoljstva i sreće, od želje za životom i vječitom borbom sa samom sobom. Neki će njene oči pamtiti i po smrtonosnom „zovu“ koji je na kraju privukao k sebi, a neki po umoru od onog istog života zbog koga je vrijedjelo boriti se. Autorka ovih redaka pamtiće da su Sonjine oči „žagrile“ od tuge i samoće.

Čudi se kako su neki ljudi zaboravili ko su, odakle su, šta su bili.
Ono što posebno raduje Sonju Savić jeste medijska razvijenost. Rastužuje je što uprkos tome, svi liče jedni na druge.

„Gledala sam programsku šemu crnogorskih kanala i smijala se. Potpuno je ista kao u Srbiji – intervjui sa biznismenima, enterijeri njihovih jahti, u Srbiji prikazuju hotele, dosta reklama, kvizova, pjesama. To je prevršilo svaku mjeru. Još više kada znate bekgraund, ko i šta stoji iza svega toga“, ogorčena je čuvena „strina“ Slavka Štimca iz filma „Braća po materi“.

Čudi se glumica kako su neki ljudi zaboravili ko su, odakle su, šta su bili.

„U Crnoj Gori imam drugaricu sa kojom sam studirala. Ovdje je postala nešto veliko, a ja nijesam sigurna da li bih umjela da joj se javim kada se sretnemo. Njen govor abdominalno-barokne sjenke, ponašanje neke velike gospođe iz XIX vijeka, prstenje... Jednostavno, ne prepoznajem je. Ali ona zato ima moć, profesorka je, čak je i u Beograd dolazila da predaje“.

Borimo se da opet budemo mladi

Na sceni nikšićkog Bedema izvela je multimedijalnu dramu „Tajna vjenčane fotografije“, po tekstu Olge Stojanović a, publika je aplauzom, poljupcima i ovacijama pokazala šta misli o glumi Sonje Savić. Jedna od poruka drame bila je da je svako dijete neke generacije. „Ja sam dijete NATO generacije, generacije koja je čekala da postane zrela, a onda u međuvremenu ostarjela. I sada se  borimo  da ponovo budemo mladi. Moja borba je da što duže i što češće stvaram prilike da se sretnem sa publikom, da im poklonim predstavu“.


Od Leptira do Roda

Rođena Čačanka, koja je 1961. ugledala svjetlost dana pred svjetla reflektora stala je 1977. u filmu „Leptirov oblak“, dok je u glumačke vode, amaterske, zagazila koju godinu ranije. Tada su počele uloge koje su obilježile njen život i jugoslovensku kinematografiju 80-ih i 90-ih. Neke  od  njih su u filmovima “Nešto između“, „Šećerna vodica“, „Davitelj protiv davitelja“, „Život je lep“, „Balkanski špijun“, „Braća po materi“, „Kako je propao rokenrol“, „Mi nismo anđeli“... Dobitnica je mnogih priznanja - Carica Teodora, Zlatna arena, Ćele-kula, dok je za sporednu ulogu u filmu „Život je lep“ nagrađena 1985. na Filmskom festivalu u Veneciji. Posljednje uloge glumice koja nikada nije prihvatila „primitivini duh umjetnosti“ bile su u filmovima „Jug-jugoistok“, „ Od  groba do groba“, „Princ  od  papira“, i u seriji „Vratiće se rode“.

Preminula je prvog dana jeseni 2008, od prekomjerne doze heroina.
 
Izvor vijesti.me
byka.com

Živimo kao u kockarnici


Cenim Miloša Obrenovića jer je trasirao put ka nezavisnosti i emancipaciji Srbije.
Karađorđeviće, osim princa Pavla, uopšte ne cenim, kaže reditelj Dejan Mijač.



Politika je oduvek bila nelogična stvar. Političari uvek nastupaju mimo svake logike. Tako je bilo i u vreme Kraljevine Jugoslavije, i u vreme Titove Jugoslavije, i danas. I kad god hoćete! Nema tu nikakvog čuda. Najlakše im je kada im nešto nije po volji da dreknu na neku sporednu stvar u fazonu: drž’te vuka, i eto priče. Tako su skidali i predstave u vreme Titove Jugoslavije koje ne samo što nisu štetile režimu, nego bi trebalo na izvestan način da budu čast toj državi, da nije te soli u glavi i dnevnopolitičke budalaštine. Setimo se samo sudbine predstave „Kad su cvetale tikve”. Zašto je ta predstava skinuta sa repertoara ni danas mi nije jasno. Niti će mi ikada biti jasno..., kaže kultni srpski reditelj Dejan Mijač koji je nedavno počeo probe komada „Zojkin stan” Mihaila Bulgakova u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Premijera se očekuje u aprilu.
„Zojkin stan” je manje poznat Bulgakovljev komad, napisan 1926. godine, kod nas igran svega dva puta. Neobičnu sudbinu doživeo je u to vreme u Rusiji, ali i u Kraljevini Jugoslaviji kada je predstava zabranjena kao komunistička, iako je, kako tvrdi Mijač, delo izrazito antikomunističko u svojoj ideji, jer je Bulgakov bio antikomunista. Bulgakovljeve junake u novosadskoj postavci tumačiće Jasna Đuričić, Boris Isaković, Novak Bilbija, Nenad Pećinar, Jovana Mišković, Igor Pavlović i drugi. Bulgakov je u ovom delu pričao o vremenu posle revolucije, o tranziciji, odnosno gramzivosti i korumpiranosti koja je ušla u sve pore društva. Mijačeva saradnja sa SNP-om ima i lepu pozadinu: obeležavanje 150 godina od osnivanja ovog teatra, i 50 godina od prve predstave koju je Dejan Mijač režirao u ovoj kući kulture.
– Prvi put radim Bulgakova. Ima mnogo pisaca koje do sada nisam radio, a toliko malo vreme. Čovek, recimo, nikada ne bi rekao da je prošlo 150 godina od osnivanja SNP-a, osim zgrade koja je toliko propala da izgleda kao da ima 200 godina. Ja sam došao u to pozorište kada je bio taj prethodni jubilej, odnosno obeležavanje 100 godina. Potpisao sa njima ugovor i tu proveo 10 godina – priča naš sagovornik.
Dejan Mijač se profesionalno bavi pozorištem od 1957. godine. Tokom karijere bio je u stalnom angažmanu u dva pozorišta. Pored SNP-a, tri godine proveo je kao stalni reditelj Narodnog pozorišta u Tuzli. Od tada gostuje u mnogim pozorišnim kućama u Beogradu, odnosno bivšoj Jugoslaviji. Jedino nije radio u Narodnom pozorištu u Beogradu, iako je u dva-tri navrata započinjao probe predstava u toj kući  i prekidao rad.

– Ne, ne izvoljevam. Stvar nije za širu priču, ali kome god sam od svojih kolega rekao zašto sam prekinuo rad, govorili su mi da sam u pravu. Imam svoje principe, i ako ne mogu da ih realizujem, odustajem od rada. U nacionalnom teatru su ljudi zlatni, imaju odlične glumce, ali nisu se složile sve kockice. Žao mi je što se sa njima nisam družio – kaže Mijač i dodaje:
– „Zojkin stan” govori o vremenu NEP-a (novog ekonomskog poretka), pre dolaska Staljina i državnih diktata. Bulgakov piše o tranziciji, a ona je ista u svim vremenima, od kada je sveta do danas. I tada je bila prikazana sa haosom i sa neizvesnošću, sa sigurnom propašću. Učinilo mi se da se nešto u osnovnoj temi poklopilo. Bilo mi je zanimljivo kako Bulgakov priča o toj ideji, celom tom poduhvatu kao đavoljoj raboti. Kada čitaš „Zojkin stan” pomisliš: zar je i u to vreme bilo tako?
Drama govori i o situaciji u kojoj ljudi ne znaju da se snađu. Ipak, Mijač tvrdi da ima i onih koji se u takvim vremenima odlično snalaze. Po Bulgakovu to su đavoli, kod Dostojevskog to su „zli dusi” epohe.
Dejana Mijača kulturna javnost smatra našim najuspešnijim rediteljem. On, ipak, svojim neuspehom smatra sve svoje predstave.
– Svaka predstava ima svoju manu koja se manje-više prepozna. Nisam uspeo da napravim neidealnu predstavu, već nisam uspeo da napravim predstavu koja bi me apsolutno zadovoljila u smislu koliko sam uspeo da ostvarim određenu ideju. Uvek je to bio izvestan procenat. Nijedna nije bila uspešna. Išao sam iz predstave u predstavu da bih popravio ono što sam prethodno pogrešio – objašnjava reditelj.
Na pitanje kako vidi aktuelnu stvarnost, budući da tvrdi da je komad „Zojkin stan” surovo aktuelan, Mijač odgovara:
– Živimo po principu kockarnice. U njima neko i dobije neki dinar, mada uglavnom ljudi gube. Jedino ko dobija je gazda kockarnice. Tako je i u ovoj našoj igri ruleta u kojem smo se zavrteli. Postoji neki gazda koji stalno dobija. Ovi ostali preživljavaju jer je i to nekome potrebno. Onoga trenutka kada im u tom smislu ne budemo potrebni mogu mirno da nas bace, da nas rasele, unište, prodaju kao i sve drugo što prodaju, da nas puste niz vodu...
A da li za nas ima nade, kaže:
– Za nas trenutno nema nade. Ima raznih krivaca, ali sam od početka znao da će nam zagorčavati život i usporavati svaku mogućnost za bilo kakav pozitivan razvoj oni koji su se domogli prvih miliona u vreme Miloševića. Ti nam se neće skoro skinuti sa grbače. Oni još uvek misle da ima šta da se opljačka od ovog naroda. I oni zabijaju klip u točkove. I dok to traje, za nas nema nade. A kako da živimo bez nade? Ne možemo da živimo bez nade. Možemo da živimo bez njih. Možemo da se otarasimo njih. Ima ih vrlo imenovanih, neimenovanih, koji su prikriveni. Raznih! Svi oni rade prilično mutan posao i ništa sigurno ne rade za dobro naroda. Ne moramo ni da ih imenujemo. Znaju oni dobro ko su.
Omiljena istorijska ličnost Dejana Mijača je Miloš Obrenović. Evo i zašto:
– Zato što je to čovek koji je shvatao svoje vreme iznutra i spolja. Znao je odlično neprijatelja, da se postavi na njegovu poziciju, da pogleda njegovim očima. Na kraju, to je čovek koji je u užasnim uslovima maksimalno uradio za Srbiju. Put ka nezavisnosti i emancipaciji Srbije je krenuo i trasirao Miloš Obrenović. Malo pomalo, milimetar po milimetar, ali uporno i sa jasnom državničkom vizijom šta to treba da se uradi i šta treba da se postigne. Zato ga izuzetno cenim. A Karađorđeviće uopšte ne cenim. Zato što su oni uvek bili megalomani, osim princa Pavla, i ljudi koji nisu imali osećaj za državničku perspektivu. Nisu imali viziju. Sve njihove ideje bile su pogrešne i gurale su nas u ratove, sukobe... – kaže na kraju razgovora Dejan Mijač.

Borka G. Trebješanin
objavljeno: 15.03.2011.

politika.rs

Mirjana Karanović:

Karijera mi ne zavisi od crvenih tepiha






Ivan Katavic
17.08.2014

Mirjana Karanović jedna je od uspješnijih glumica sa prostora bivše Jugoslavije. Filmsku karijeru započela je 1980. godine u filmu „Petrijin venac“. Svjetsku slavu postigla je u filmu „Otac na službenom putu“ Emira Kusturice. Odigrala je brojne uloge na filmu i teatru. Ove godine na Sarajevo film festivalu predstavila se sa filmom „Cure –Život druge „ redateljice Andre Štake, u kojem glumi dubrovačku nonu. U intervju za Radio Slobodna Europa, govori o angažanu u tom filmu, o svom budućem redateljskom radu, te o filmovima koji su obilježili njenu karijeru.
 
RSE: Na ovodišnjem Sarajevo film festivalu predstavili ste se sa filmom „Cure-Život druge „ redateljice Andre Štake, gdje ste imali jednu od soporednih uloga. Igrali ste dobrovačku nonu. Kako je bilo raditi sa novom filmu i ponovo surađivati sa Andreom?

Karanović: Meni je ovo drugi put da radim sa Andreom i ona je nekako redatelj po mom ukusu, po načinu na koji vodi priču i načinu na koji slikom govori o emocijama i odnosima među ljudima. Meni je to nekako blisko i kada budem radila svoj film imat ću u glavu to kako ona vidi stvar. Andrea je za mene stvarno velika inspiracija. Bez obzira što sam za ovaj lik imala neku svoju viziju i ideju sa kojom sam došla na pripreme, Andrea je željela da to ide nekim drugačijim putem. Ja sam kao glumica više želela da se oslonim na neki spošljašni izgled, na to kako ta nona izgleda, dok je Andrea želela više da posegnem za unutrašnjim njenim karakterom i da nije potrebno da se maskiram. Bila sam užasno nesigurna da li ću uspeti da iznesem taj lik. Međutim, kada sam ušla u sve to i kada sam se opustila i pristala, kad sam joj poverovala, onda je nekako bilo se divno, uzbudljivo i tiho. Ja volim  ekipe u kojima nema puno galame i ljudi.

RSE:Dugo godina ste na filmu, koliko danas rado prihvaćate uloge i da li vas rad na filmu umara?
Karanović: Uvek se iznenadim kad me iznova zovu na film jer ne znam koliko bi bilo odgovarajućih uloga za moj uzrast. Nikad me ne umara uloga koja me inspiriše i u kojoj znam da mogu biti deo nekog kreativnog tima i u čijem društvu mogu da se osećam zadovoljna, da mi budu partneri koji će zadovoljiti neku moju umetničku sujetu i da učestvujem u nekom kvalitetnom umetničkom delu. Meni nije bitna veličina uloge, nego društvo u kojem se nalazim.
RSE: Kako komentirate filmsku produkciju iz Srbije, odnosno teme kojim se redatelji bave. Dosta su zastupljeni problemi mladih, koje smo imali priliku vidjeti u filmovima Klip, Varvari i Tilva Roš?
 
Karanović: To je sve normalno i očekivano da mladi redatelji, po gotovo sa prvim filmovima, govore o temama koje su njima bliske i koji su negde u njihovoj okolini. Film je jedan od načina da izraziš sebe kroz neko delo. Ono što je uvek problem je taj drugi film. Prvi flim se izvuče na mišiće, entuzijazam i ambiciju da se nešto napravi. Mladi redatelji koji su bili uspešni u tome za drugi projekat ne dobivaju podršku. Ne dobivaju kredit za svoj uspeh. U Srbiji svi stalno snimaju svoj prvi film. Stariji redatelji su potpuno odustali jer je taj napor koji moraš da učiniš je ogroman. Stariji odustaju, a rade mladi koji imaju energiju i koji mogu da se bave time. Što se tiče kinematografije Srbije, mi ćemo tek za nekoliko godina videti koliko ćemo nestati. Sada već nema tih konkursa, nema stabilnog finansiranja, nema novaca, mislim da će to biti jako teško.

RSE: Za vas kažu da ste mnogo hrabri u poslu kojim se bavite, jer su vas za mnoge uloge koje ste prihvatali i igrali napadali?
 
Karanović: To kako ja vidim posao glumice, za mene predstavlja nešto logično. Mogu da razumem, da neko ko to gleda sa strane kaže da je to hrabrost. Baviti se ovim poslom i izražavati se kroz glumu ne može biti drugačije nego biti hrabar, prije svega prema sebi. Biti glumac znači dati ulozi sve što poseduješ i telo, emocije, pamet, ceo svoj sadržaj. Ima glumaca koji jedan deo sebe neće nikada izložiti, niti na sceni, niti na filmu, postoje granice. Ono što ja radim tu ne postavljam granice. Cela moja ličnost je na raspolaganju likovima koje ja igram. Onde gdje se pojavljuje pojam hrabrosti jeste što ja u svom privatnom obraćanju ljudima koristim svoju poziciju u društvu da bih rekla neke druge stvari. To je pitanje nekog građanskog aktivizima i odgovornosti, za koju ja imam potrebu da učestvujem i da ne budem sa strane.





RSE: U BiH vas mnogi pamte po ulozi u kultnom filmu „Otac na službenom putu“ Emira Kusturice. Koliko vam je taj film pomogao u karijeri i kako danas gledate na taj angažman poslije toliko godina?

Karanović: Film „Otac na službenom putu“ je bio prvi film u kojem sam ja potvrdila svoj kvalitet i talenat nakon filma „Petrijin venac“. Niko nije verovao da ja mogu da budem glumica. Kada sam dobila tu ulogu u „Ocu“ i kada sam ponovila taj uspeh, onda je nekako meni i krenula moja karijera. Samo snimanje je meni bilo vrlo slično kao i na „Petrijinom vencu“, potpuno bez ikakve taktike i bez ikakvog plana. Ja sam se jednostavno pustila Emiru koji je tada bio mlad, uzbudljiv i veoma neokonvencionalan i u svom načinu na koji je snimao filmove. On je mogao tu svoju maštu da pretvori u filmske kadrove sa velikom slobodom,  ne obračajući pažnju na nekakve rokove i budžete. Ja sam tada više kao osoba uživala u društvu fantastičnih glumaca. Miki Manojlović je bio moj partner, ja sam tada o tome mogla samo da sanjam. Prije toga dok sam ja još bila gimnazijalka, ja sam njega gledala u teatru, on je bio san mnogih mladih glumica. Za mene je to snimanje bilo ostvarenje nekih mojih snova. Sve ostalo što je došlo uz to, za mene je bio bonus“.
RSE: Kakav značaj za vas imaju filmski festivali, crveni tepih i sav taj glamur? Da li vas taj dio vašeg posla umara ili uživate u njemu?
 
Karanović: Jednom do dva puta godišnje, to je zabavno. To unosi neku promenu u svakodnevicu. To doživljavam kao jednu igru, kao kad sam bila mala pa se presvlačim u mamine haljine, koje ne nosim svaki dan. Ali da sam u prilici da moram stalno biti u stanju kao za naslovnu stranu, to ne bih nikad pristala. Moja karijera ne zavisi od ovog crvenog tepiha. Imao osoba kojima je to slikanje i pojavljivanje mnogo važnije, posebno na zapadu, gdje je biti slikan i primećen važano. Za mene to nije presudno, i u tome sam poprilično opuštena.

RSE: Što trenutačno radite, da li ste angažirani na nekom projektu?
 
Karanović: Sada treba da radim jedan film u Sarajevu. To je jedan bosanski redatelj koji živi i radi u Poljskoj. On se zove Denijel Hasanović i tu igram jednu manju ulogu. U novembru počinjem svoj film da snimam u Beogradu. Nadam se da ću ga moći iduće godine predstaviti publici.

RSE: U Sarajevu ste čest gost na festivalu, prije nekoliko godina ste bili i predsjednica žirija za Takmičarski program za igrani film. Kakve vas uspomene vežu za sve to?
 
Karanović: U Sarajevu se uvek osećam euforično, uzbudljivo mi je. Klima mi odgovara, nije suviše vruće. Mogu se videti neki filmovi koje ne znam da li bi gledala. Ovde imam puno prijatelja i kada dođem u Sarajevo nisam usamljena.

slobodnaevropa.com

Lila  


RAZGOVOR: VIKRAM SET, POZNATI INDIJSKI PISAC

“Odgovarajući momak”, roman indijskog pisca Vikrama Seta, živopisna je freska indijskog potkontinenta. Ovaj roman na hiljadu i po stranica u periodu od 2006. do 2009. godine u obliku trilogije koju čine “Kišni paviljon”, “Sveta rijeka” i “Svadbeni sari” objavila je “Laguna” u prevodu Branislave Radović-Stojiljković. “Odgovarajući momak” je povijest o nekoliko indijskih porodica čiji se putevi neprestano ukrštaju. Radnja se dešava u postkolonijalnom dobu u Indiji koja je tek stekla nezavisnost od Britanaca. Prikazane su razgranate, značajne promjene od modernih gradova do zabačenih provincija, od političkih do duboko ličnih tema. Ali, kao što kaže i sam naslov, roman se nikad previše ne udaljava od teme ljubavi i braka – i zaista, on počinje i završava se vjenčanjem.

Istovremeno, ovo je priča o mladoj državi koja se suočava sa velikim iskušenjem prvih nezavisnih opštih izbora i prilikom da trasira sopstvenu sudbinu. Vikram Set je (1952, Kalkuta) indijski pjesnik, književnik, putopisac, autor knjiga za djecu. Diplomu je stekao na Oksfordu, na katedri za filozofiju, politikologiju i ekonomiju. Danas živi pretežno u Velikoj Britaniji, nadomak Londona, u kući iz XVII vijeka u kojoj je nekada živio pjesnik Džordž Herbert, odakle je i govorio za “Vijesti”.

 

Šta Vas je podstaklo da napišete roman “Odgovarajući momak“?

- Nijesam očekivao da će biti toliko duga, ali kada počnete sa vjenčanjem, onda mnogi svatovi razvale branu mog romana svojim pričama. Glavni cilj mi je bio da ih pustim da žive svoje isprepletane živote i da pustim roman da raste na životan način, a da ne izgubim umjetničku kontrolu i osjećaj cjeline.

 

Pozadinu Vašeg romana “Odgovarajući momak“ čine rane godine Indije po sticanju nezavisnosti. Zašto je taj period tako značajna tema za Vas, a isto tako i u mnogim knjigama moderne indijske književnosti?

- Bio je to formativni period u indijskoj istoriji, period prvih opštih izbora, vjerskih napetosti, zemljišnih reformi. Ali to nije upadljivo dramatično, kao što je bio period ratova sa Pakistanom i Kinom, ili atentat na premijera. Možda je u retrospektivi lakše utkati javne i privatne priče na nenametljiv način. Ne znam zašto (pored uočljive glavne teme o izgradnji nacije) je toliko važna tema u modernoj indijskoj književnosti.

 

Kao što se vidi u romanu “Odgovarajući momak“, Indija je mjesto ogromnih različitosti. Te razlike su korisne za pisce, zar ne?

- Da. Komplikovane različitosti. Ali, bogati i složeni romani pisani su i o manje raznovrsnim društvima.

 

Godine 1986. napisali ste roman u stihovima “Golden Gate“. Staromodan stil sa modernom temom. Kako razumjeti danas taj Vaš roman u stihovima, možda kao omaž Puškinu?

- Bio sam inspirisan Puškinovim predivnim romanom “Evgenije Onjegin“ u smislu forme, životom u San Francisku u pogledu sadržaja, a mojim pogledom na svijet u smislu stila i glasa. To nije bila moja odluka; te stvari su izabrale mene. Neki posmatraju “Golden Gate“ kao potpunu avangardu, a neki kao sasvim revolucionarni roman. Ali, mene ne zabrinjava recepcija romana, jednostavno to je priča u određenom, za mene, nezaobilaznom obliku.

 

Indijska književnost pisana na engleskom danas je veoma popularna u svijetu.

- Pa, pretpostavljam da je tako iz razloga što trenutno ima mnogo dobrih indijskih pisaca koji pišu na engleskom. Ali, nadam se da će indijsko pisanje i na drugim jezicima postati šire poznato. Zaslužuje da bude, iako u sadašnjosti nije tako. To frustrira dobre pisce (koji bi željeli da za svoga života budu šire prepoznati) i osiromašuje potencijalne čitaoce, koji u ovom trenutku vide Indiju samo kroz nekoliko od brojnih mogućih sočiva.

 

Vujica OGNJENOVIĆ

Mario Vargas Ljosa: Godine me stižu, a znatiželja je ista

Ana POPADIĆ | 24. jun 2015.
 
Peruanski nobelovac o putevima i stranputicama savremenog sveta, moći i nemoći pisane reči:
 Društvo u kome se poštuje dobra književnost teško je izmanipulisati.






ISPUNIO sam obećanje i došao u Srbiju ponovo, kaže na početku ekskluzivnog razgovora za "Novosti"
 peruanski nobelovac Mario Vargas Ljosa, koji je protekla dva dana proveo u našoj zemlji.

U Novom Sadu govorio je pred 1.400 ljudi u prepunoj sali SNP-a, a u Beogradu se družio sa novinarima
 i potpisivao knjige čitaocima. Poseta autora kultnih romana "Grad i psi", "Razgovori u katedrali",
"Avanture nevaljale devojčice" u organizaciji njegovog srpskog izdavača "Lagune", izazvala je
 interesovanje nalik gostovanjima najvećih zvezda svetskog šou biznisa.
- Iskreno sam iznenađen prijemom - podelio je sa nama prve utiske veliki latinoamerički pisac.  
- Smatram da je književnost veoma korisna, ali mnogo je onih koji ne veruju u to. Svedoci smo opšte
nezainteresovanosti za pisanu reč, pa me zato raduje odziv i radoznalost srpske publike.

* Čini se da vaša energija i entuzijazam ne poznaju granice. Čak ste nam najavili i novu
knjigu?
- Mada me godine sustižu moja znatiželja je uvek ista i svaku knjigu radim sa istim entuzijazmom.
Trenutno pišem roman "Trg pet uglova" koji ću, nadam se, završiti ove godine ili najkasnije početkom
 sledeće.
* "Hispanoamerički bum" je promenio tok svetske književnosti, ali i viđenje same Latinske
Amerike. Možemo li očekivati neku novu kulturnu revoluciju?


- Verujem da književnost i dalje ima veliki uticaj na život, ljude i društvo. Problem je što je to teško
izmeriti, jer se dešava u tajnosti, "iza kulisa". Knjige pomažu u formiranju ličnosti onih koji ih čitaju.
 Društvo u kome se poštuje dobra književnost teško je izmanipulisati, takvi građani imaju razvijenu
 kritičku misao i nezavisni su od uticaja sa strane. Osnovni postulat slobodnog društva je da imate
građane koji aktivno učestvuju u radu državnih institucija, imaju ideje i želju da menjaju stvari nabolje.
 Knjige neguju takve građane.


DOBRE DEVOJČICE * Vaša knjiga "Avanture nevaljale devojčice" bila je
 svojevremeno najčitanija knjiga u Srbiji. Kada ćete nam pokloniti novu
ljubavnu knjigu?
- Drago mi je da to čujem. Ipak, roman koji pišem je potpuno različit, ali,
 možda u njemu bude nekih "dobrih devojčica" koje vam se svide.


* Da li, po vašem mišljenju, kultura i književnost idu u korak sa savremenim životom i
 tehnologijama?


- O modernoj tehnologiji imam dvojako mišljenje. Audiovizuelna revolucija učinila je mnogo toga
 dobrog savremenom svetu, a posebno u domenu protoka informacija. Zahvaljujući internetu i
društvenim mrežama, danas je gotovo nemoguće uspostaviti cenzuru, kontrolisati vesti. Opet,
 sa kreativne strane, kultura nije dovoljno iskoristila nove mogućnosti. Naprotiv, tehnologije su
 u kulturu unele površnost, pretvorile je u neku vrstu igre, zabave, uprostile je, a to je opasan put.
 Obrazovne institucije morale su da reaguju, da iskoriste društvene mreže i učine književnost i
humanističke nauke najvažnijim izvorom znanja prilikom formiranja stavova mladih.


* U svojim delima "borili ste se" protiv diktatura i autokratskih vlasti. Šta mislite o
"modernim diktaturama"?


- Savremene diktature ne liče na one stare, dobro poznate svima nama iz Latinske Amerike. Nisu
više tako surove i očigledne, već se kriju iza naoko demokratskih institucija. Zato je neophodna
budnost i aktivno učestvovanje u društvenom životu kako bi na vreme primetili da neke institucije
ili sama vlast "skreće" ka autoritarnom režimu. Nažalost, ovakvih "fenomena" je danas mnogo.
Svedoci smo da su se neke demokratske vlasti korak po korak približile autokratiji. Građani zato
 moraju biti aktivni, budni i kritikovati svako odstupanje da se demokratija ne bi pretvorila u diktaturu.




* Ukus široke publike sve je više naklonjen lakoj literaturi, žutoj štampi, rijaliti programima.
Kako se boriti protiv površnosti u životu i kulturi?
- Najbolje oružje protiv površnosti je obrazovanje. Ljude treba edukovati da odbiju te "imitacije"
 koje im mediji serviraju kao kulturu. Takvi sadržaji ne formiraju ukus, već ga deformišu. Ne postoji
škola koja vas priprema da se borite protiv nekulture, već je sveprisutnija ideja da kultura i
humanističke nauke "nisu neophodne". Tako se stvaraju generacije podložne pseudokulturi, svetu
 zabave i spektakla. Ne samo da se tako degradiraju vrednosti, već ljudi postaju pasivni, gube svoju
ličnost dok žive tuđe živote, nemaju ideja niti snage da nešto promene, a kao takvi su laki za
manipulaciju.
* Kako sačuvati optimizam u ovo vreme?
- Moramo biti optimisti. Uvek se setim reči velikog britanskog filozofa Karla Popera, koji je neposredno
 pred smrt posetio Španiju. Novinari su ga pitali šta misli o ovom užasnom svetu u kome danas živimo.
 Odgovorio je da se zaista dešava mnogo toga ružnog, ali da u čitavoj istoriji nismo imali na raspolaganju
toliko znanja, otkrića, naučnog i tehonološkog progresa sa kojim ćemo se boriti protiv neprijatelja
čovečanstva. Danas svaka zemlja može da izabere svoj put, da li želi da bude bogata ili siromašna,
demokratska ili diktatorska. Na raspolaganju nam je bogato iskustvo i znanja kojim se mnogo efikasnije
 možemo suprotstaviti svakom zlu. To bi trebalo da malo ohladi naš pesimizam i vrati nam entuzijazam.
 Verujem u ovo što govorim. Koliko god loših stvari nam se dešava danas, uvek je više onog dobrog
što nam je donelo savremeno doba.




* Pre pola godine izašli ste na pozorišnu scenu i glumili u sopstvenom komadu "Priče iz
vremena kuge". Da li biste ponovili to iskustvo?


- Bilo je to zastrašujuće iskustvo. Čini mi se da nikad u životu nisam imao toliku tremu kao pre izlaska
 na scenu, ali je bilo i nezaboravno. Život sam proveo pišući fikciju, a dobio sam mogućnost da oživim
 jedan takav lik iz mašte. Pozorište je vrlo slično životu. Ono što uradite, kažete i pogrešite ne može
se ispraviti. Gotovo je, rečeno i urađeno. Pozorišna gluma je kao hod po tankoj žici, na ivici provalije.
 To umetniku daje osećaj uzvišenosti, posebnosti, ali ga i muče sumnje, nesigurnosti. Volim pozorište,
 i raduje me što se u poslednje vreme sve češće izvode moja dela. Da sam u Peruu kao dete češće
išao u pozorište verovatno bih postao dramski, a ne prozni pisac.




Nekoliko stotina ljudi čekalo ispred knjižare "Delfi" na potpis peruanskog nobelovca
POSAO JE DANAS LUKSUZ

* U RAZGOVORU sa mladima, koji u velikom broju čitaju vaše knjige, šta ste otkrili o njihovom
 pogledu na svet?
- Ponekad mi se čini da među našim svetovima nema razumevanja. Stasavao sam u društvu koje je
 bilo zatvorenije, ali je nudilo sigurniji i izvesniji život. Savremeno doba mladima nudi svet bez granica,
 ali istovremeno i nesigurnost. U moje vreme svako je mogao da nađe posao, a danas je on u mnogim
 zemljama postao privilegija i luksuz. Velika nezaposlenost je donela neizvesnu budućnost. Srećom,
 brisanje granica omogućalo je da se posao traži svuda. Poslednjih godina Latinska Amerika je udomila
 mnogo mladih stručnjaka iz Španije koji nisu uspeli da nađu posao u matičnoj zemlji, pa su ga tražili
 u državama bliskim po jeziku, kulturi, običajima. To je dobro i za nas i za njih.

............

novosti.rs

Balkan je umoran od istorije

Filmski i pozorišni reditelj Boro Drašković o retrospektivi svojih filmova koja će
biti upriličena na ovogodišnjem FAF-u.






FESTIVAL autorskog filma koji se održava od 27. novembra do 5. decembra, pored Glavnog programa i najnovijih ostvarenja iz sveta, ponudiće publici i veliku retrospektivu filmova reditelja Bore Draškovića.
Pod naslovom “Prostranstva i orahove ljuske pobunjenog čoveka”, koji već sam po sebi definiše stvaralaštvo jednog od najznačajnijih autora jugoslovenske i srpske kinematografije, publika će imati priliku da vidi televizijski dokumentarac “Paradoks o šahu”, serijal “Duvanski put” (sagu o beračima duvana u Hercegovini koja obuhvata doba Kraljevine Jugoslavije, vreme Drugog svetskog rata, oslobođenje i nacionalizaciju), kao i njegove danas već kultne igrane filmove - “Horoskop”, “Nokaut”, “Život je lep” i “Vukovar - jedna priča”.
- Za mene je Festival autorskog filma jedna od najvažnijih duhovnih tačaka u Beogradu, sada već ulazi u dvadeset prvu godinu postojanja, i osećam veliku počast što ću upravo tu imati retrospektivu - kaže Drašković. - Glavna ambicija svih nas koji sa ovim festivalom sarađujemo i navijamo za njega od njegovih početaka uvek je bila da se tu ne pojavi nijedan loš film, i kroz sve ove godine pokazalo se da to nije bila tek prazna želja, kao što se pokazalo i da nije slučajno što je njegov podnaslov “Pogled u svet”. S druge strane, veliki Aleksandar Saša Petrović, čije ime nosi glavna nagrada festivala, bio je moj dragi prijatelj i učitelj svih nas.

BITI MORALAN - POLITIČARI bi trebalo mnogo puta da se upitaju, kao Kant, kako ljude učiniti srećnim, ako ih ih pre toga ne učinite mudrim i moralnim. To bi i svako od nas trebalo da se upita, jer je biti moralan i po mogućnosti mudar zadatak svakog čoveka.

- Film je složena duhovna disciplina, i posle svakog snimanja čovek se preispituje. Ne preispituje samo svoju radnu biografiju, nego i životnu, društvo u kome se kreće, svet u kome živi, državu koja se raspada ili ne raspada... Kada stigne do retrospektive, pooštrava se celo to razmišljanje i preispitianje, jer svaka režija jeste pokušaj spoznaje pre svega samoga sebe, pokušaj duhovne dogradnje sopstvenog bića, pretpostavljanje šta bi trebalo činiti u budućnosti, o u tom smislu jeste obaveza. Nestrpljiv sam da ponovo vidim neke svoje filmove iz vizure ovog vremena i onoga kakav sam ja danas čovek.

Nove generacije gledalaca videće neke od vaših najmarkantnijih ostvarenja. Koliko ste vi učestvovali u odabiru filmova?


- Izbor je napravio Srđan Vučinić, ozbiljan selektor, koji je napisao i divan esej o mojim filmovima, jedino sam predložio, i to je usvojeno, da se prikaže i putopisni film “Nedelja popodne na Grenlandu”. Čini mi se zanimljivim da se vidi, kao što smatram i da je dokumentarac “Paradoks o šahu”koji sam snimao na Islandu 1973. važan i danas - “partija stoleća” u Rejkjaviku između Fišera i Spaskog bila je svetski događaj, Fišer je zabranio prisustvo više od dve stotine televizija, a ja sam imao sreću što sam ga ranije upoznao. Dozvolio mi je da uključim kameru, veliki Džon Kejdž napravio je muziku za film “pomerajući” šahovske figure, a koristio sam i deo iz Bergmanovog filma “Sedmi pečat”. To je scena gde smrt igra protiv viteza, koja dokazuje da u naizgled čudnoj igri kao što je šah, kao i na filmu, može da se protumači čitav svet.

Da li ste sebe u to vreme videli kao pobunjenog čoveka?


- Svaki čovek na Balkanu, i svaki čovek bilo kog dela sveta, na neki način oseća se kao baštinik mita o Sizifu. Alber Kami je taj mit izvanredno protumačio krajem prošlog veka, postavljajući čoveka u situaciju između apsurdnog i pobunjenog, a ja sam uvek nalazio da je pobunjeni čovek, zapravo, vernik. To je čovek koji pokušava da se na najbolji način bavi svojom profesijom, koji se buni protiv onoga što je rđavo u društvu i u svetu, koji pokušava da iskupi i svoju profesiju i svoj život, i da na neki način utiče na svet. Iako danas sve više ljudi globalno misli da gotovo ništa ne može da se uradi za boljitak ovog sveta, smatram da je takav stav pogrešan.

Zbog čega je čovečanstvo možda najpesimističnije upravo danas?


Zato što svakodnevica ne daje gotovo nikakav optimizam - neverovatno je da se bombe stavljaju u avione, da se ceo jedan kontinent gađa “pametnim bombama”, da su bombe u učionicama, na ulicama, u koncertnim dvoranama, da mlade devojke, umesto da rađaju decu, sa eksplozivom oko struka ubijaju same sebe i svet oko njih. Sve je to prosto jezivo, crno, teško i zloslutno, a u takvim slikama sveta vrlo je teško tražiti svetlost.



Gledajući vaše filmove u retrospektivi, gotovo svaki od njih završava se smrću. Da li su to bile vaše pretpostavke za ovaj vek?


- Kad govorim o današnjim bombama u učionicama, u filmu “Usijanje”, koji sam snimio 1979, po scenariju koji sam napisao sa Mirkom Kovačem, u novootvorenoj školi, u učionici, prva lekcija je ubistvo. Dvojica prijatelja razilaze se zbog ideologije, jedan pokazuje mapu sveta, a drugi ga na toj mapi ubija. Mapa sveta se smota, nestaje, čovek pada i umire na školskoj klupi. Ova situacija se i ovde, i u raznim delovima sveta danas više susreće u životu, nego što se snima. Ta mapa sveta zaista nestaje iz upotrebe, ljudi zaboravljaju da školska klupa treba da bude sveto mesto, a ne mesto za umiranje. Ili recimo film “Horoskop”, gde su teskoba, dokolica i nemogućnost da se ode sa jednog prostora pokazani kao put u katastrofu. U “Nokautu” vidimo katastrofu čoveka koji je otišao u Ameriku, jednog od naših prvih gastarbajtera. To je vreme sedamdesetih godina, kad terorizam tek počinje, kada je, recimo, u bioskopu “20. oktobar” podmetnuta bomba. U filmu ironičnog naslova “Život je lep” iz 1985. glavni junak gotovo ritualno ubija sve oko sebe, i jeste anticipacija raspada zemlje u kojoj smo živeli. “Vukovar - jedna priča” je biblijska metafora grada koji je srušen, u kome su izbrisani tragovi ljudskosti. Ja sam sve te slike video, i o njima sam govorio u svojim filmovima.

BROZ, TEJLOR I BARTON Ostalo je upamćeno kada je na festivalu u Puli, Broz sa svojim gostima, Liz Tejlor i Ričardom Bartonom, ustao iz lože i otišao pred početak projekcije vašeg filma “Nokaut”. - Bilo je to 1972, na festivalskom programu te večeri bila su dva filma - prvi je bio ratni, koji je Broz sa svojim gostima gledao, a “Nokaut” je bio drugi. Kako je godinu - dve ranije, Brozovom naredbom, sa repertoara Jugoslovenskog dramskog pozorišta skinuta moja predstava “Kad su cvetale tikve”, članovi žirija Pulskog festivala pomislili su da Broz namerno odlazi sa premijere mog filma, pa su svi oni takođe ustali i - otišli!

S druge strane, gotovo sve te strašne slike u svojim filmovima ispričali ste kroz ljubavne priče. Da li je to paradoks?


- Nije, jer te ljubavne priče održavaju ravnotežu sa onim najcrnjim u filmovima, ali i u životu - pitanje je šta bi danas bilo sa svetom da nema ljubavi. Zato mislim da je, zapravo, bilo neizbežno da o svim teškim temama kojima sam se bavio govorim kroz emociju. S druge strane, u svakom od tih filmova, bez obzira na to kako se završavaju, postoji katarza. Sa Majom, mojom suprugom, koja je i moj stalni saradnik, putovao sam svetom sa tim filmovima, i oni su delovali na ljude. Jer, kako Tarkovski kaže, u pravim filmovima je sve - i vera, i ljubav, i nada, i budućnost, tako da mislim da nije sve izgubljeno, i da se onaj “Sedmi pečat” koji najavljuje kraj sveta, neće još dogoditi. Iako je Balkan zaista umoran od istorije, kao što i čitav svet ništa nije naučio od istorije.

novosti.rs

Љуба Поповић о Живојину Павловићу


24/11/2011  
Разговарала Драгана Марковић

Поводом годишњице од смрти Живојина Павловића (29. новембра 1998) објављујемо
 разговор са Љубом Поповићем, у којем наш прослављени сликар говори о сарадњи
и пријатељству са најзначајнијим српским редитељем црног таласа у југословенској
 кинематографији






Љуба Поповић и Жика Павловић су се срели на другој години Академије примењених уметности у Београду, далеке 1956. године, када је Жика дошао са Голника. У наизглед обичном сусрету два студента београдског универзитета крио се необичан сусрет две креативности које су својим посебностима касније обележиле време које је долазило, а заједнички проживљене године обликовале у пријатељство.
„Сећам се да је био прилично мршав и висок, и исто тако неповерљив према том бучном, шароликом друштву које се тада налазило у класи професора Васе Поморишца. Прве две године Академија је имала заједничке часове сликања и цртања за све студенте, да би се на трећој години  одвојили смерови. Било је ту доста занимљивог и згодног женског света који се спремао за костим или унутрашњу архитектуру. Мислим да се Жика одлучио за сликарско-декоративни одсек, а ја сам био примљен на графички одсек код Михајла Петрова. Жикина неповерљивост била је интелектуалне природе, он није био човек способан за приче о фудбалу, интригама, за уобичајене студентске штосове. Њега је занимала суштина ствари, суштина филма, суштина креације. Био је и према мени неповерљив у првим тренуцима, јер сам у то време изгледао прилично питорескно. У цокулама и шареној мајици био сам, физичким изгледом, далеко од некаквог интелектуалца. Зближило нас је то што је Жика у једном тренутку видео моје цртеже, а после тога су постепено кренули и наши разговори који су се одвијали углавном између часова. Ускоро сме пронашли и заједничке именитеље. Први је био филм, како сам радио у ваљевском биоскопу ‘Синдикат’ пре Академије моје познавање филма било је довољно да се успостави контакт. Жика је у то време већ покушавао да пише о филму.
Из тих сусрета остала је и занимљива анегдота. У једном од наших разговора Жика ми се поверио да је добио другу награду на конкурсу неког нашег листа, више се не сећам којег, али знам да је требало текстом одговорити на питање: који вам се филм највише свидео и зашто. Жика је био врло поносан што је добио ту награду. Питао сам га да ли се сећа ко је добио прву награду на том истом конкурсу, како није могао да се сети, рекао сам му да сам то био ја. Уследила је бура смеха, што је додатно учврстило наше пријатељство.“

Ви већ дуго живите у Паризу, како сте уопште неговали то пријатељство, штитећи га од заборава који потпомогнут теретом свакодневице уме да нагриза такве односе међу људима?

Невероватно је да су наши разговори увек настављани тамо где су претходно прекинути. Као да време између није ни постојало. Првих година по мом одласку у Париз наша комуникација је била другачија него у неком каснијем периоду. Телефонирати из Париза у Београд било је скоро немогуће. Зато су постојала писма. Не сећам се броја, знам да су многи писани разговори шетали годинама том релацијом. Жика је поменуо да би радо објавио ту нашу преписку, али  нисам био за то, иако је у тим писмима било понекад неких дубљих реченица, дневних температура које један човек може да напише другом због мучнине стварања и заједничког именитеља о животу и смрти, који смо имали. Међутим, писма су годинама постајала све ређа и ређа, све чешће сам долазио у Београд. Скоро да се није дешавало да се не видимо. Једино је то могло да се догоди уколико је он отпутовао на неки од фестивала. Изгледало је као да смо заједно у континуитету.
Сећам се да је Жика  у „Кино клубу“ правио своје прве експерименте са филмом, у почетку кратким, као што су то били „Триптих о материји и смрти“, „Лавиринт“, „Живе воде“ или омнибус „Град“. Жика је био врло чудна личност, као да је изаткан из два колосека. Једна нит је била литература, писање, што је сматрао обавезом у односу на сопствену личност и добрим начином да се испуни дан. Будио се рано, око пет сати ујутру, на било којем делу планете да се у том тренутку налазио, и писао: дневнике, забелешке. Не знам више ни шта је све писао, али знам да није могао да прође ниједан дан, а да нешто не напише. Временом се све то слило у огроман материјал из којег су настајали његови дневници и романи.

Други колосек је био филм.


Филм је био Жикина посебна прича. Он је то визуелно, које је носио у себи, изоштрио на Академији, посебно естетику кадра и црно-белог, уз огромно знање о филму, једноставно пренео на филмско платно. Као реткост у светској кинематографији, Жика спада у ону врсту расних редитеља у којој су и Буњуел, Висконти, Орсон Велс, нарочито, који су уз све то поседовали и неки свој свет и тај свет пренели на платно. Када бисмо  правили  антологију његових филмова, сусрели бисмо се са светом који је он измислио, коме је удахнуо живот, који је живео у његовим филмовима. Тај свет у основним цртама постоји ту негде међу нама, али га је требало обликовати. То је свет који се креће између мизерије живота и италијанског неореализма. Оно што је тужно и трагично за нашу критику и политички оквир у којем је био оптуживан, јесте то да они уопште нису схватили да Жикин филм није био пуко преношење стварности и показивање црних мрља нашег друштва. Они су плитким умовањем увек Жику пребацивали на политичку причу. Жикина прича о мизерији људског живота није прича политичке, већ филозофске природе. То је прича о животу и смрти, вишег нивоа. Као и Гоген, Жика се питао шта представља човек, шта представља живот, зашто уопште постојимо, ко смо, одакле смо…Мало је људи у потпуности схватило Жикину причу, јер га нису познавали. Ми смо се срели и препознали  управо на том плану, у тим истим питањима, за која смо, свако на свој начин, тражили одговоре.



Поменули сте мучнину стварања. У тој мучнини, али и задовољству стварања, окружен истим и сличним ликовима које је обликовао у свој филмски свет, чини се да је Жика Павловић стално снимао један те исти филм, као што се чини да и Ви стално сликате једну те исту слику.


Тачно, као што се и мени чини да стално сликам исту слику, тако је Жика сликао један те исти свет. Његов „Повратак“ је чудотворан филм, потпуно невероватан, у којем слика „Медијалу“ у свом београдском духу живљења, као чланове банде. У том филму главне улоге играју Бата Живојиновић и Жикина жена Снежана Лукић-Павловић, а у кафанама предграђа међу мрачне типове које је сакупио по разним Дорћолима и Вождовцима, Жика је помешао Шејку, Миру Главуртића, Лубарду и мене, као ликове који припадају подземном свету Београда. Био сам врло почаствован што играм бандита, и сећам се те чувене сцене када ми јуримо Снежану да је силујемо на неком фудбалском игралишту.
Снежана, иначе Ваљевка, није имала намере да се бави глумом, ми смо добри пријатељи и чини ми се да сам их ја и упознао, али не могу то да тврдим. Она је више била окренута литератури, а њено појављивање у Жикином филму било је еуфорија љубави која је постојала између њих двоје. Жика је једноставно желео да је негде у својим филмовима једноставно угравира. Филм је говорио о матором и младом Ал Капонеу београдског подземља, и можда данас све то делује наивно, али је исто тако јасно предсказао све оно што је касније уследило. Тај филм је снимао Александар Петковић, техничке могућности су биле минималне. После те моје улоге у „Повратку“, Жика је одлучио да се стално појављујем у његовим филмовима. Био је одушевљен тиме што се Хичкок појављивао у својим филмовима, али он то није хтео. Зато је одабрао да му будем маскота. Сећам се филма у којем је Раде Шербеџија требало да уђе у кафану и каже: „Де си бата Љубо, кад си стигао из Париза“, док сам ја за то време седео  за столом и играо шах са лепом дамом, окружен димом и мрачним типовима.
Касније су дошли филмови „Буђење пацова“, „Довиђења у следећем рату“, филм који посебно волим, а снимљен је у Словенији. „Кад будем мртав и бео“ је један од наших ретких филмова који је и у Паризу имао успеха. Мишел Симан, чувени филмски критичар, управо је због тог филма изузетно ценио Жику. „Заседа“ је такође величанствен филм, чак ремек-дело. Несрећа је што је овој нашој средини понестало новца управо у време када је Жика ушао у године када је могао да прави величанствене филмове.
Често је долазио у Париз. Не могу да се помирим са тим да га нема. Наш однос је био филозофско-емотиван, ако су то праве речи, и ако праве речи за то уопште постоје. Било је ту повремених неслагања у неким стварима. Жика је био сурови реалиста, свестан да смо осуђени на повратак у прах и да иза тога нема ничега. Оно што је најцрње у нашој причи је да сам се стално борио против тог његовог става, а сада се полако враћам на ту његову помисао, признајући му, сада када га нема, да је био у праву.


...........
pecat.co.rs

...............

Када би покушали да издвојите ту основну емоцију која вас је спојила, шта би то било?


Тешко је рећи. Жика није волео да говори. Имао сам утисак да морам да му чупам речи као клештима да бисмо разговарали. Исто тако знам тренутке када би га нешто изнутра запалило да крене са причом. Било је задовољство слушати га. Његова логика била је на ивици филозофије и политике. Данас су такви саговорници ретки, који политику, време и догађаје виде на филозофски начин, а не на начин ангажованог и усијаног политичара или писца. Према реалним политичким збивањима Жика је имао саркастичан и ироничан став, као остатак револуционарних идеја из младости.

Осим сличности, које сте разлике међу собом препознавали?

Најлакше их је наћи на плану управо тих политичких збивања. Жика је као млад био доста усплахирен и ангажован, са идеалистичко-комунистичким идејама о друштву, као и Макавејев уосталом, и читава та генерација. Био сам доста скептичан и конзервативан у односу на нашу комунистичку епоху, нарочито ту прву. Наравно да је Жика врло брзо све схватио, окренуо се потпуно, вратио партијску књижицу и удаљио се од свега тога. Тада је Жика, што се политике тиче, дошао на неке моје воде, као што сам ја, што се филозофије живота тиче, све више на његовим. Као млад Жика је био фасциниран Удбом, људима који су јурили остатке мрачне прошлости, што је добило своју димензију и у његовим романима. Љубав са почетка те приче претворила се врло брзо у реалну анализу и критику. Његов стил писања био је сочно сув и чудан. Сок би избијао из реченица, а онда би понеки пасус зашкрипао сувоћом. Каснијих година две линије Жикине креативности: филм и литература, почеле су да се приближавају, да се спајају. У том периоду је делове неких својих романа користио за сценарија. Величина и вредност његових филмова потичу и од тога што је он, за разлику од мене, имао сјајно музичко образовање. Одлично је познавао музику коју је користио у својим филмовима, као човек литературе умео је добро да прочешља своје сценарије и да им да литерарну подлогу. Чак и кад је са колегама писао заједничке сценарије, као са Горданом Михићем, Жика је важио за оног ко се брине о литерарној компоненти филмске приче.

Када данас гледате филмове које нам је Жика Павловић оставио и читате књиге које је написао, шта Вам се чини да нам је оставио у аманет?


На великом филмском фестивалу у Бобуру, 1986. године, приказани су многи филмови из ранијих година, осим филмова Макавејева и Жике Павловића, који су као добро вино били све бољег укуса како су године пролазиле, све остало је било потпуно незанимљиво. Тада сам поново гледао „Заседу“ и „Кад будем мртав и бео“ и видео да ти филмови могу да се гледају у било којем времену и да не губе ништа од свог квалитета. Живојин Павловић је учинио велики помак у нашој кинематографији. Поставио је питање: да ли филм може да буде аутентично  ауторско дело, да ли може да носи лични потпис – и сам на то одговорио потписујући своје филмове. Зато су они непоновљиви. Многи наши редитељи су кренули у свет са том  подлогом, као и сликари после Медијале. Мислим да је Емир Кустурица, вероватно још као младић, био обележен тим филмовима, из којих се развио као редитељ потпуно личних опаски. Кустурица је и сам рекао да су Жикини филмови у њему побудили те креативне сентименте, као што су Шејкине слике у мени изазвале побуде да постоји неко другачије стваралаштво, као што ме је слика Миљенка Станчића „Мртво дете“ продрмала и отворила простор за креативност. Из тог угла посматрано, Жикини филмови су за све наше потоње филмске генерације путокази.

Да ли постоје сусрети и разговори којих се посебно сећате?


Жика је отишао брутално, изненада. Његов одлазак ми је створио огромну празнину које сам стално свестан. Биће ми потребно вероватно много времена да схватим да је крај, да више нема тих финих разговора, контакта које смо имали.  Сећам се да сам у почетку подносио извештаје кад дођем из Париза о томе шта се приказује по биоскопима Европе и шта их очекује овде. Касније су филмови скоро паралелно приказивани и у Паризу и у Београду. Кад је Жика спремао филм или када сам радио неке нове слике, никада нисмо један другоме причали шта ћемо то да радимо. Он је видео тек готове слике, као што сам и ја видео његове филмове када су већ били завршени. Наши разговори су се дешавали на неком ширем плану, зависили су од тога шта читамо, понекад и од тога што се дешавало у земљи. Када имаш пријатеља креативних потенцијала, то утиче позитивно на сваку врсту креације. Када си у директном додиру са неким за кога осећаш или знаш да понире дубоко у материју, то онда изазива неку врсту опомене, страст да се нешто створи. То је посебна врста подстицаја. Стваралаштво је условљено милионима малих ствари које, свака на свој начин, омогућују да настане уметничко дело: слика, филм, књига. Дружење са људима високог креативног потенцијала је врло инспиративно. То је као нека врста испита, само што овде пријатељу полажеш неке рачуне. Кад је Жика завршавао филм било ми је јако важно да дођем у земљу да то видим, као што ми је било битно, када знам да ће он доћи у Париз, да завршим неколико слика које ћу моћи да му покажем. То неко полагање рачуна, као и са Шејком, који ме је звао када би завршио слику да дођем код њега у кујну, где је сликао, да видим докле је стигао, то је био посебан чин. Тај однос се, нажалост, с временом губи међу уметницима.
„Кино клуб“ око биоскопа „Унион“ имао је посебну атмосферу. Тамо је била и једна моја слика коју нико живи у то време није хтео да узме, звала се „Рађање идиота“. Ту су се сакупљали различити људи. Било је невероватних, од Иве Мартинца који је касније живео у Сплиту, преко Борка Никетића, који се обесио у Паризу, Саше Фантома, који се фантомише по свету, до Кокана Ракоњца, Макавејева. То је био круг у којем се нешто зачињало, стварало. Борко Никетић је био сликар, правио је и кратке филмове. У Француској је око Бретона постојао у своје време сличан круг надреалиста. Круг који се обликовао око „Кино клуба“ био је заиста важан за нашу културу. Сличан круг постојао је и око листа „Видици“, и у њему су се кретали Данило Киш, Стева Раичковић, читава група писаца, Булатовић, Пекић. Ти кругови су обликовали вредне и квалитетне људе, са дубоким трагом у нашој култури.

Шта Ви мислите, зашто је Жика Павловић имао потребу да тако упечатљиво скреће пажњу човеку на то да је мали, ништаван, порочан, склон пропадању?


Има пуно елемената који су битни за ту причу. Жика је био нежног здравља, иако је био крупне грађе, није се бавио спортом. Према људском бићу се односио на основу својих личних искустава. Он је имао филозофију главног јунака романа „Чаробни брег“ Томаса Мана, који је услед болести, живећи на брду, схватио све појмове о величини и ништавности људског бића. Жика је  када смо се срели већ имао своју почетну филозофију. За разлику од мене који сам у то време спонтано радио цртеже и нисам имао ту количину  филозофске одређености свог дела. Зато је и тај наш сусрет мени толико значио. Уз Жику сам покушавао да то што радим, докажем и нечим другим. Он је већ имао филозофију, а ја сам за њом трагао. Драгоценост тог сусрета била је посебна допуна енергија која ће нас од тада пратити. У то време  нисам ни сањао о томе да ћу то што радим подупрети неком филозофијом. Тај сусрет ме је покренуо да размишљам у том правцу. За мене је остала незаборавна Жикина иронија према живљењу,  телу у које смо спаковани, презир према љуском постојању, иако мислим да је њему стваралаштво било начин да се искобеља из тог песимизма, који је могао да буде фаталан. Жику је стваралаштво водило да живи живот, то је била та светла тачка, док сам ја налазио одушка у спорту, путовањима. Жика је био кућни тип, једино је, с времена на време, одлазио на Дивчибаре, где је писао, одвојен од градских загађености и тела и духа,  физичких и интелектуалних.
Жика није говорио језике, није се ни трудио, није имао амбиције да оде у свет и тамо настави своје дело, као што су то учинили Макавејев или касније Емир Кустурица. Важно је подвући да је Жика остајао овде. Он је и инспирацију црпео одавде, са Саве, Дунава, обала са сплавовима уџерицама, из предграђа којима лутају кучићи, депонија са којих Цигани сакупљају свашта, шикљама, у људима који живе уз воду, из воде која је сакупљала талог и муљ,  прљавштину. То су били Жикине инспирације, са понеким излетом према политици, као што је „Заседа“, али је то што сам навео основа његовог „цртежа“. Основа из које је обликовао слике подударне са његовом филозофијом распадања.

pecat.co.rs

Žarko Laušević: Moja karijera ne zavisi od mene

R. Radosavljević
23.11.2015.

Glumac u prvom javnom nastupu posle petnaest godina o ulozi u filmu "Smrdljiva bajka".
Gluma je moj zanat, deo onoga što sam najviše voleo.






FILM reditelja i scenariste Miroslava Momčilovića "Smrdljiva bajka", koji je još od početka snimanja pratila ogromna pažnja medija zbog činjenice da je posle pauze od 15 godina glumac Žarko Laušević opet stao pred kamere, prikazan je u ponedeljak u bioskopu "Roda" na projekciji za novinare.

Dirljivu Momčilovićevu melodramu, ljubavnu priču o dvoje beskućnika iz kanalizacionog šahta, Momi i Emi (igraju ih Laušević i Jelena Đokić), koji iako poniženi i odbačeni od svih postaju metafora svega dobrog, ljudskog, čistog i uzvišenog u čoveku, novinari su ispratili ovacijama. Pres konferencija na kojoj je predstavljen deo ekipe filma bila je i prvi javni nastup glumca koji od 1999. godine živi u Americi.
Objašnjavajući za "Novosti" šta je njemu lično najuzbudljivije u liku Mome, čoveka koji je emigrirao iz sopstvenog života, i kako doživljava povratak pred domaću publiku (poslednji put igrao je u filmu "Nož" 1999.), Laušević je izjavio:
- U prvom trenutku mi se učinilo da taj čovek nema nikakve veze sa mojim životom, i možda je baš to ono što me je privuklo. Ta udaljenost od ličnog iskustva verovatno je bila presudna da prihvatim ulogu. A opet, u toku rada, kako to neminovno biva, kada se kopa, čeprka po sopstvenom iskustvu, po prošlosti, dolazi se i do nekog ličnog "materijala".

* Kako izgleda to, kako kažete, povlačenje iz sopstvenog života?


- Ne znam, to je nešto što smo pokušavali da otkrijemo tokom rada, u okviru svake scene, u okviru neke intime kad je Moma sam. Povlačenje iz onoga što je nekada bio ili pokušavao da bude sigurno mu menja karakter, jer nailazi na stvari koje utiču na njega i sudbinski menjaju njegov život. Ali, činjenica da se prvi put zaljubio valjda je najveća promena u njegovom životu. I ta ljubav jeste nešto što ga pokreće dalje, što u njemu stvara inicijativu za životom. Menja se Moma, jer svi se menjamo.



* Kako biste vi danas definisali ljubav?


- Ljubav je valjda i to što smo u svojim bićima našli razloge da uradimo nešto za te ljude koji su beskućnici. Ako ćemo išta postići ovim filmom, a sumnjam da hoćemo, to je da svetu makar na kratko okrenemo pogled ka njima. To je ljubav prema toj periferiji života od koje stalno odvraćamo pogled, ne želeći da naša deca to vide, ne želeći da i sami vidimo, bojeći se da ne doživimo kakvu neprijatnost. Mi smo odlučili da budemo deo te priče koja pokušava nešto da kaže o velikoj margini društva, ne samo u Srbiji. Beskućništvo je problem koji je univerzalan, ovo je priča koja je u zavisnosti od scenografije, kostima i nekih sitnih obeležja mogla da bude deo američke ili francuske kinemataografije, mogla je da se događa i u Moskvi, i u San Francisku, Parizu, a eto, i Beograd ima svoje beskućnike.

* Šta će se dalje dešavati sa vašom karijerom ovde - da li ćemo vas uskoro videti u pozorištu, drugom filmu, ili ćemo opet čekati narednih petnaest godina?


- To su stvari koje ne zavise od mene. One će se dogoditi, ako bude trebalo. Ako ne, i to je dobro. Gluma je moj zanat, to je nešto što je dugim nizom godina bio deo onoga što sam najviše voleo u životu, s tom idejom sam prišao i čitavom projektu "Smrdljiva bajka". Radeći na ovom filmu prisećao sam se nekih starih stvari i otkrivao nove, otkrivao divne partnere, glumce koje sam ranijih godina viđao po nekim našim filmovima koje volim da gledam. Imao sam sreće da ovog puta budu i moji partneri, i naravno, velika radost me je obuzela kad sam saznao da će Jelena Đokić biti moja partnerka. Ne mogu da kažem da je to glavni kvalitet filma, ali jeste velika stvar za ovu priču, a i za nju samu.

novosti.rs

Vlatko Stefanovski:

EU je utopija bas kao sto je bila SFRJ



Nenad Čaluković





Smrt Jovanke Broz uzburkala je sećanja na Jugoslaviju. Koliko vam nedostaje SFRJ?


Ah, prošlo je 20 i više godina. Ljudi iz moje generacije koji su živeli u Jugoslaviji i imaju relativno sveža sećanja na to vreme, moguće je da s nostalgijom gledaju na neke stvari iz tadašnjeg zajedničkog života. A bilo je mnogo dobrih stvari u toj zemlji. Bili smo deca, nismo mogli shvatiti tadašnje političko uređenje da bismo mogli da mu tražimo mane. Ma, nismo se uopšte interesovali za politiku. Nas je zanimao rock'n'roll. Kad se sve to raspalo i kad su krenule da se formiraju te mlade demokratije, kad su se desila neslaganja, cepanja, i ratovi, na površinu su izašli problemi koje mi mladi nismo uopšte prepoznavali. Putovali smo slobodno i super smo se zabavljali, svirali. I svuda je bilo dobro. Dešavalo se tu i tamo da prepoznamo šovinizam, ali je sve tada izgledalo nekako benigno...
 
Jeste li vi jugonostalgičar?


Nisam. Ja sam nostalgičar za budućnost. Mene brine u kakvoj budućnosti će naša deca da žive. U kakvim konstelacijama, u kakvim odnosima, u kakvim političkim sistemima, pod kakvom ekonomijom, s kakvim ljudskim pravima.  
Kad se pomene Makedonija neću da kažem da je prva asocijacija beda, ali utisak je da se tu najlošije živi na prostorima bivše Jugoslavije. Kao da je najgore prošla u toj podeli karata.
Nažalost, okolnosti nam ne idu naruku. Kao da smo ostali na zadnjem sedištu zadnjeg vagona... Naše društvo je podeljeno po raznim osnovama i to me brine. Ne samo mene, nego sve ljude koji žive u Makedoniji. Postoje unutrašnji i spoljni problemi koji zahtevaju ozbiljniji pristup. Ali ne mislim da je bolje i u ostalim zemljama u regionu. Radi se o nijansama.


Taj spor s Grčkom oko imena države kao da je vezao ruke i noge Makedoniji i da joj nema napretka i intergacija dok ne bude rešena ta zavrzlama?


Mislim da je to izmišljen i iracionalan problem... Naše ime je bilo Republika Makedonija i pedeset godina pre osamostaljenja. Tačno je da smo imali predznak socijalistička, ali to ne menja ništa. Nije baš lepo maltretirati slabijeg i manjeg od sebe... Makedonija je mnogo manja i slabija od Grčke, nismo članica EU ili NATO, već se borimo za svoju demokratiju, za svoje mesto na Balkanu i u Evropi. Grci ne bi izgubili ništa kad bi nas priznali pod ustavnim imenom, a mi bismo dobili mnogo...


Pratite li politička dešavanja u Srbiji?


Pratim koliko mogu. Znam da su Vučić i Dačić imena koja se najčešće spominju, ali ih ne znam toliko dobro da bih ih mogao komentarisati. Upoznao sam Đilasa, bivšeg gradonačelnika Beograda, a s bivšim predsednikom Tadićem sam se video i ćaskao o muzici na jednom predsedničkom samitu u Ohridu.


Kakav je osećaj kad iz Skoplja krenete u Beograd?


Uvek mi je dobar osećaj. U Srbiji imam mnogo prijatelja, saradnika, i rodbine. I moj deda po majci je Srbin. Mislim da poznajem srpski narod i mentalitet. Uvek imam fine i srdačne odnose s ljudima. I uvek mi je drago da ih vidim. Da izađemo, prošetamo, popijemo, porazgovaramo o životu, muzici, gitarama. Imamo temu za razgovor kad god se sretnemo po koncertima, festivalima ili kafanama. Nadam se da sam dobrodošao u Beogradu i u Srbiji. Taj osećaj je veoma dragocen. Ovo ne kažem pro forme, nego kad god stignem u Beograd obuzme me isto uzbuđenje kao iz mladosti, kad sam sa 19-20 godina i osvajao neke beogradske scene.


Imate li neko mesto u Srbiji gde obavezno svraćate?


Zlatibor mi je emocionalna baza.


Nije još vreme da podvučete crtu u karijeri, ali kad pogledate u retrovizor, kakve su impresije?


Dugo godina putujem uporno po svetu, sviram i pokušavam da ljude navučem na makedonsku i balkansku muziku, na tu našu priču mimo rokenrola, mimo pop muzike, mimo drugih etno muzika, mimo tehna. Svako ima svoj zaštitni znak. Drago mi je da sam godinama u toj muzici crpeo bistru vodu, flaširao je i izvozio dalje na sve strane... A u retrovizor ne gledam često, već gledam napred da vidim šta ima još da se uradi.


Koliko se kupovala ta vaša voda?


Ne preterano, ali respekt prema balkanskoj muzici i interes za tu muziku zaista je u porastu.


Ko je osim vas s ovih prostora najbolje punio te muzičke boce i izvozio ih?


Bregović to radi već mnogo godina. Dugo putuje po svetu i skreće pažnju na Balkan. Drago mi je kad vidim njegov plakat u Parizu ili bilo gde drugde. Rade to i drugi ljudi i bendovi. Drago mi je kad po aerodromima srećem kolege s ovih prostora.


Dok ste vi flaširali taj dobar zvuk, na jugoslovenskom prostoru se paralelno falširalo, a turbo-folk preuzimao je inicijativu...


Jugoslovenska rok scena posle britanske bila je najjača u Evropi. Imali smo sve. I velike stadionske rok bendove, imali smo i pank, nju-vejv, fjužn, Leb i sol. Ta scena je bila vrlo bogata i vrlo produktivna. Albumi su izlazili gotovo svakodnevno. Danas je nezamislivo da krenem na turneju iz Skoplja, sledeći dan da sviram u Prištini, sledeći u Beogradu, onda u Podgorici, Dubrovniku, Splitu, Ljubljani. Koja je to atrakcija, teatarska, cirkuska ili rokenrol... koja se danas može priuštiti?


Prelistavajući po arhivi stekao sam utisak da ste zatvorili knjigu "Leb i sol"...


Da, zatvorio sam je. Desile su se neke neprijatne stvari oko upotrebe ili zloupotrebe brenda...


Zašto ste dali to ime? Da li ste to naslutili dolazak nekih loših vremena, kad će ljudi teško imati i za 'leb i za sol, a kamoli za nešto drugo?


To je dobrodošlica na Balkanu. Ne samo u Makedoniji, već i kod vas.Taj se običaj nekako zalepio za muziku koju smo svirali. Najavili smo čime ćemo se baviti - da ćemo malo kopati po folkoru i tradicionalnoj muzici. I da ćemo tu muziku predstaviti iz nekog drugog ugla.


Jeste li iskreni kad kažete da popularnost ne shvatate ozbiljno. Zašto smatrate da je slava kao heroin?


Živimo u vreme kad bi svi želeli da budu slavni, poznati, jer je popularno biti selebriti. Pojavljivati se na javnim mestima, crvenim tepisima, slikati se, pokazivati slike na fejsbuku. Došlo je vreme da nije bitno čime se bavite, već je bitno biti slavan. Nema veze da li si muzičar ili sportista, bitna je slava. Vidite šta se desilo s Majklom Džeksonom, Elvisom Prislijem, Džonom Lenonom. Ubili su čoveka s 40 godina, ne zbog toga što je bio kompozitor, nego zato što je bio previše slavan, pa je nekome zasmetao. Da ne govorim o Hendriksu, Džimu Morisonu, Dženis Džoplin ili Tošetu Proeskom. Bog da im dušu prosti svima, ali takva slava može biti opasna po život. Ogroman je to pritisak...


Gotovo da nema mesta gde niste svirali ili ozbiljnijeg muzičara s kojim niste podelili note. Od Skoplja do Londonske filharmonije. Ima li još nekog s kim biste probali da ukrstite žice?


Uh, ima mnogo njih. Ima muzičara koje duboko respektujem. Klavirista Kit Džeret, saksofonista Jan Garbarek, ima mnogo bubnjara s kojima bih svirao. Recimo Ab Laboriel Junior... Voleo bih da razmenim tonove s mnogim muzičarima.


Žalite li za nečim u svojoj karijeri?


Ni za čim. Možda sam mogao neke pesme bolje da odsviram ili izaranžiram, ali ne žalim. U životu žalim što sam prilično mlad ostao bez svojih roditelja. Verujem da bi danas, da su živi, bili srećni i ponosni sa svojim unucima, sinovima. Ipak, stalno su mi inspiracija. A još veća inspiracija su mi deca koja mi daju motiv i energiju da izdržim. I naravno supruga koja mi daje veliku podršku, osećaj toplog doma da bih mogao da izađem napolje i bijem svoje spoljašnje bitke. Neko mora da čuva i ognjište.


Imate li još neki cilj?


Posle tog koncerta s londonskim simfonijskim orkestrom u januaru ove godine nekako sam se olabavio velikih ambicija. Ne patim za nekim uspehom u svetu. Nikad nisam imao želju da perem sudove u Njujorku. To me nije zanimalo. Imam dovoljno posla i u Skoplju.


Koju pesmu obavezno naručujete u kafani?

Kad padnem u sevdah, obično uzmem gitaru i pevam neke pesme, a uglavnom su to tradicionalne verzije narodnih makedonskih - "Jano mori", "Aber dojde Donke", "Uči me majko, karaj me". Eto, to je moj sevdah.

nedeljnik.co.rs

Ćaknut je mlad pisac koji se ravna prema teoriji. Učite se na sopstvenim greškama
Izvor: faulkner.lib.virginia.edu

Fokner: Devedeset devet procenata darovitosti... devedeset devet procenata discipline... devedeset devet procenata rada. Romanopisac nikad ne sme da bude zadovoljan onim što napiše. Što napiše nikad nije toliko dobro koliko može biti. Moraš uvek sanjati i stremiti ka boljem no što je ono za što znaš da možeš postići. Ne trudi se samo da budeš bolji no savremenici ili prethodnici. Nastoj da sebe sama prevaziđeš. Umetnik je biće koje podstiču demoni. Ne zna zašto su njega odabrali, pa mu je obično preveć stalo da odgonetne zašto. On je oličenje amoralnosti, jer spreman je da od bilo koga, od svakog pljačka, pozajmljuje, iskamči i ukrade samo da bi izašao na kraj sa svojim poslom.











Dobar umetnik smatra da nema pisca koji je toliko dobar da bi njega mogao savetovati. On je bezmerno tašt
Izvor: biography.com

Novinar: Znači li to da poričete važnost tehnike?









Nikome hrišćanstvo nije tuđe, ako se složimo o onom što podrazumevamo pod tom rečju
Izvor: magicfishbones.files.wordpress.com

Novinar: Koje osećanje u Vama pobuđuje Bendži?















Pisci su se uvek oslanjali i uvek će se oslanjati na alegorije moralne svesti, jer te alegorije su bez premca
Izvor: amazonaws.com

Novinar: Koliko se vaše delo zasniva na ličnome iskustvu?




















Knjige koje čitam su knjige za koje sam znao i koje sam voleo kad sam bio mladić i kojima se vraćam kao što se čovek vraća starim prijateljima
Izvor: dysonology.files.wordpress.com

Novinar: Da li čitate svoje savremenike?















Ljudi koji žele da budu pisci čitaju prikaze, ljudi koji žele da pišu nemaju kad da čitaju prikaze
Izvor: www.otrcat.com

Fokner: Ne, pune su mi ruke posla pišući ga. Ono me mora zadovoljiti, a ako me ne zadovolji, ne osećam potrebu da o njemu govorim. Ako me ne zadovoljava, razgovor o njemu neće ga poboljšati, jer jedino ga može poboljšati dodatni rad na njemu. Ja nisam literata, već samo pisac. Nikakvo zadovoljstvo mi ne pričinjava razgovor o radionici.












Počev od Sartorisa otkrio sam da vredi pisati o mojoj malenoj poštanskoj marki zavičajne grude i da je dok sam živ ne mogu iscrpsti
Izvor: telegraph.co.uk

Novinar: Gospodin Kauli još kaže da s poteškoćom gradite likove između dvadeset i četrdeset godina starosti koji bi bili simpatični.

Njegovo je ime Ian Rankin i jedan je od najpoznatijih pisaca krimića na svijetu, čitateljima poznat po nizu romana u kojima je glavni junak inspektor Rebus. O njemu je dosad napisao 19 romana te postao predvodnik žanra tartan noir, krimića specifičnih za Škotsku. Pričajući s ovim uspješnim piscem, Jelena veljača pokušala je otkriti krije li se u svima nama jedan dr. Jekkyl i gospodin Hyde
Book: Spomenuli ste Edinburgh. On je, zapravo, jedan od ključnih likova svih vaših romana o inspektoru Rebusu. Vaš grad funkcionira kao karakter za sebe – mračan, opasan, s dvostrukim licem i dvostrukim životom.
Točno tako. Zapravo sam i počeo pisati zbog Edinburgha. Dok sam studirao književnost, bio sam opsjednut pričom o doktoru Jekyllu i gospodinu Hydeu. Izluđivalo me to što je jedan Škot takvu fantastičnu priču o Dobru i Zlu koji se kriju, i tuku, i bore u svima nama, postavio u London, a ne u Edinburgh, koji je zapravo ključna točka takvog dualiteta. Htio sam ispraviti tu pogrešku. I kad sam počeo pisati krimi-romane, uopće nisam razmišljao o tome da ću uskočiti u detektivski žanr. Moj je interes za antijunaka poput Rebusa i za loše momke na cesti koje netko treba strpati u zatvor bio posve psihološki. Na početku, zapravo, nisam bio siguran hoće li junak biti policajac. I dan-danas posjedujem bilježnicu s napomenama za prvi roman. Na jednoj margini, vjerovali ili ne, piše: glavni junak ‒ možda detektiv? Uopće nisam krenuo od detektivskog žanra, krenuo sam od dualiteta koji se krije u svima nama ‒ Bog i Vrag, Dobro i Zlo…
Book: Zašto vas je Edinburgh toliko inspirirao?
Htio sam da ljudi shvate koliko je to podvojen grad. Uramljen i ograničen prirodom s tri strane, to je jedna od rijetkih svjetskih prijestolnica koja se jednostavno ne može proširiti. Grad koji nema kamo rasti, nužno se počinje kovitlati i buniti iznutra. S jedne strane, glavni je grad, s druge strane ‒ klaustrofobičan, i to utječe na ljude.
Book: U svojoj posljednjoj knjizi opisujete kako Rebus doživljava Edinburgh ‒ ne kao prekrasan grad, nego kao savršen set za kriminal.
Rebus je puno ogorčeniji čovjek od mene. Ponekad Edinburgh vidim kao lijep malen gradić s nevjerojatnom poviješću. To je grad u kojem izađeš iz glavne željezničke postaje i pred sobom vidiš pravi starinski dvorac. To je grad u čijem centru nema modernih, odvratnih zgrada, jednostavno zato što nemaju gdje niknuti. Imaš osjećaj da svakog poznaješ jer stanovništvo ne fluktuira, ne mijenja se. Ali takva vrsta ustajalosti ima i svoje mane. Ponekad čovjek ne želi susretati uvijek ista lica na putu do puba, ponekad čovjek ne želi znati sve o svakome.

Book: Vaš je lokalni kafić poznat po tome što kavu dijelite s još dva super poznata pisca.
Istina je, moja se kuća nalazi u ulici koja je sad poznata i kao writers block. Doista se znalo dogoditi da u kafiću istovremeno pijemo kavu J. K. Rowling, Alexander McCall Smith i ja. Uvijek sam mislio da će J. K. Rowling jednom napisati kriminalistički roman ‒ i evo, to se i dogodilo. Kunem se, nisam joj potajno gledao u bilježnice.
Book: Rebus je gadan, težak, ponekad i snažan tip. Novine često tvrde da je on vaš alter ego.
Rebus je, naravno, puno ekstremniji od mene, u svemu. On je konzervativac, ja sam liberal. On se ne može vezati, ja sam čitavu vječnost sa svojom ženom. Pokušavao sam mu, iz knjige u knjigu, davati prekrasne žene da se igra s njima, no, na kraju, Rebus samo sebi vjeruje. Nema vjere u ljude. Godine rada s luđacima i kriminalcima učinile su svoje. Uglavnom, sličnosti su ipak samo faktografske ‒ pijemo u istom pubu, u koji su nekad dolazili mnogi detektivi, još u vrijeme osamdesetih kad je bilo posve normalno da policajac popije pivo u stanci za ručak. Ponekad mislim da se moji obožavatelji doista razočaraju kad uđu u taj pub i za šankom ugledaju dosadnog mene, umjesto Rebusa.

Book: Vaš mi se život ne čini nimalo dosadnim. Nevjerojatno ste uspješan pisac…
Moram vas prekinuti. Priznajem, sada sam, možda, uspješan pisac. No to je za mene bio tako dug put da se bolno i jasno još sjećam trenutaka kad nisam bio uspješan, i kad smo samo moja žena i ja mislili da sam pisac.
Book: Ali Rebus je danas jedan od najpoznatijih izmišljenih detektiva… Ekraniziran je bezbroj puta, igrali su ga dva megapopularna britanska glumca…
Nisam gledao nijednu ekranizaciju.
Book: Zašto?
Nisam htio da utječu na moje pisanje. Znate ono, glumac uvijek doda liku nešto svoje: geste, način govora, izgled. Panično sam se bojao da ću početi pisati pod utjecajem televizije. Uostalom, kad se knjiga od tristo stranica svede na sat vremena televizijskog emitirianja, to ne može biti ista priča. Nema tu fine psihologije, ni suptilnog istraživanja ljudske prirode. To je samo radnja, i na kraju pitanje: tko je kriv? Previše bih se nervirao da sam to gledao.

Book: Kako se osjećate kao priznat i popularan autor?
Ma, gledajte, prvu knjigu o Rebusu pročitalo je nekoliko stotina ljudi, većinom mojih prijatelja. Za nju sam dobio 200 funti. Nisam bio u stanju izdržavati svoju porodicu. Moja je supruga rekla: “Dragi, ako misliš nastaviti s ovim, moramo se preseliti nekamo gdje je život jeftiniji.” Imali smo neke prijatelje na francuskom selu. Spakirali smo kofere i otišli u ruralni dio Francuske, gdje smo sami uzgajali hranu i gdje sam ja mogao jeftinije pisati… Tada sam, da bismo preživjeli, bio prisiljen pisati dvije knjige godišnje. Jasno je da su bile lošije… I zato sam danas prilično oprezan kada govorim o svom uspjehu. (smijeh)
Intervju u cjelosti pročitajte u ljetnom izdanju magazina storybook.
Razgovarala: Jelena Veljača
Fotografije: Dražen Kokorić

Razgovor sa piscem: Faruk DizdareviĆ
 
ČOVJEKU PRIPADA ONOLIKO SVIJETA KOLIKO MOŽE POGLEDOM OBUHVATITI, U SRCU SMJESTITI I DUŠOM ZAGRIJATI
 
 
 
 
1. Pišete, pomažete kolegama piscima, idete na književne večeri, govorite, objavljujete knjige… Kako izgleda Vaš radni dan, odnosno da li imate određeno vrijeme kada pišete, kada stvarate?   
 
Faruk Dizdarević:
Dugo godina radio sam jedan dinamičan posao u kulturi koji sam volio, koji mi je omogućavao da među svijetom iz te oblasti steknem dosta poznanika i prijatelja. Prijateljstvo se, kao i mnogo toga, stiče. Kao i svako povjerenje, prijatelje i prijateljstvo teško je dobiti, još teže u našim okolnostima sačuvati, a sasvim lako izgubiti. Prijateljstva su uvijek na probi. Uzajamno, svakako. Nisam brzo sticao prijatelje, niti sam ih lako gubio. Ne oskudijevam u prijateljima, ali ih nemam previše. Što bi se reklo, ne može se cijelom svijetu namijesiti kolača. Prijatelji, koje imam, mogu računati na mene bez rezerve i ostatka. Oni to znaju, kao što i ja znam da su mi oni odani i privrženi. Sa nekima drugujem i prijateljujem od djetinjstva. Rado svojim prijateljima izlazim u susret, u svakom pogledu. Pa i kad su u pitanju knjige i sve ono oko knjiga.
Tokom dana malo čitam, malo slušam muziku, malo slikam, malo pregledam štampu (preko interneta), malo šetam pored Lima, malo pišem (nekad po danu, nekad noću), malo putujem, malo ljenčarim. Tako sada izgledaju moji dani, odkad sam prije nekolike godine postao gospodar svog vremena. Veoma volim – to mi je jedno od zadovoljstava – da se nađem sa prijateljima. Možda je to ono što nadoknađujemo sada, u starosti, za šta nismo imali dovoljno vremena u mladosti, kada je svako među mojim vršnjacima svoj put tjerao sam. Sada se nalazimo čak i u određene dane u sedmici u određenoj kafani. To je veoma, veoma prijatno!
Iz poznatog teksta  Džonatana Svifta “Saveti samom sebi za vreme kad ostarim” ispisao sam nekoliko rečenica i one mi služe kao podsjetnik da “čuvam obraz” (kako se kod nas u Crnoj Gori kaže) i ne činim više one stvari koje mladost podstiče i prašta, a starost brani. Valja imati na umu i Lesažovog Žila Blasa i njegovog biskupa, koji je izlapio poslije moždanog udara, ali to ne primjećuje i još se uzda u svoju pamet. To je u toliko važnije što nam obično sa moćima slabe i kriteriji. Zato polako zatvaram radnju – prema onoj narodnoj: zasviraj i za pojas zadjeni.
           
2. Pretpostavljamo da Vam je najdraži poklon knjiga, možete li neku od njih izdvojiti? Koje su to knjige koje Vam stoje na dohvatu ruke u radnoj sobi?
 
Faruk Dizdarević:
Uvijek ima više izvanrednih knjiga nego što ćemo ikada u životu stići da pročitamo. Ali, navešću nekoliko autora čija su djela na mom radnom stolu. Ćamilov književni opus ima privilegovano mjesto; tu je roman Derviš i smrt Meše Selimovića; pripovjedačka proza Huseina Bašića, ali i narodno stvaralaštvo koje je ovaj umni čovjek marljivo prikupljao; Kameni spavač – s čudesnim simbolima koje je Mak Dizdar izvukao iz mita, iz istorije, iz skrivenih sjećanja; poezija Ismeta Rebronje, neponovljive autentičnosti i raskošnog talenta kojeg još uvijek nismo dovoljno svjesni; Historija Bošnjaka Mustafe Imamovića, potresna sinteza naše istorijske sudbine; tu je i “Bošnjački Homer” Avdo Međedović sa svojim epom Ženidba Smailagić Meha; Andrićeva Na drini ćuprija; Razgovor u katedrali Maria Vargasa Ljose, gdje ovaj latino-američki nobelovac daje veoma razuđenu sliku peruanskog društva; zbirka Na pergameni lica Amira Brke, pjesme univerzalnog značenja, snažnih misaonih pobuda, brojnih reminiscencija; Kuća na vodi Huseina Haskovića, misaono slojevite i jezički ekspresivne pjesme i poeme ovoga savremenog b/h pjesnika.
.
3. Objavili ste 19. naslova knjiga, priredili četiri izbora poezije… Kada ste napisali prvi rad, a na kom sada radite rukopisu, na kojoj knjizi?
 
Faruk Dizdarević:
Skoro dvadesetak različitih knjiga, rodom i sadržajem – eseji, autobiografska proza, hrestomatije, monografije i naučno-istraživačke sinteze, izbori – nije ni mali posao, pogotovu kad se ima u vidu da pisanje nije bilo moj osnovni posao. Moje objavljene knjige su proznog karaktera (sadrže prozu). Na jednoj književnoj večeri pitao me je neko iz publike da li sam pisao stihove, a ja sam odgovorio poznatom bosanskom anegdotom o onom našem čovjeku koji je, zbog svađe oko međe, kocem “sredio” svog susjeda razbivši mu glavu. Kad su ga poveli žandari, potrčali su za njim njegovi ukućani, savjetujući ga da nipošto ne prizna, a naš Bošnjo, imajući to na umu, kad ga je sudija upitao: “Jesi li ubio svog komšiju?” odgovorio je: “Jesam, čestiti sudijo, ali ne priznajem!” Tako i ja, kad je riječ o mojim stihovima i pjesmama.
A sad ću pokušati da odgovorim na drugi dio Vašeg pitanja. Na naoko lako i jednostavno pitanje, kada sam počeo da pišem, teško nalazim precizan odgovor. Ni lakšeg pitanja, ni težeg puta do preciznog odgovora. Da bih se prisjetio kako ispomažem se odgonetanjem kada. Tom vremenskom odrednicom, čini mi se, lakše ću doći ne samo do odgovora kako, već ću, bar donekle, odgonetnuti i zbog čega. Svjestan sam da i najprecizniji odgovori na ovo i srodna mu pitanja proističu iz ličnog iskustva. To je tako lično, to je na neki način privatna svojina. Uostalom, rijetko se nešto postaje zbog toga što hoćeš, već, najčešće, zahvaljujući određenim okolnostima. Dom kulture, čiji sam bio direktor, organizovao je književne večeri, likovne izložbe, pozorišne predstave, razvio izdavačku djelatnost… Trebalo je predstavljati pisce i njihove knjige, prikazivati izložbe, recenzirati i promovisati knjige. To je nekako tada spadalo, na neki način, u opis posla kojim sam se bavio.Tražeći odgovor na pitanje kada sam počeo da pišem zapućujem se, sjećanjem, u neprozirnost godina. Biće da sam prve tekstove iz književne i likovne kritike (koji su objavljivani u dnevnim i periodičnim glasilima) počeo pisati sedamdest treće ili četvrte godine p.v. Znači, ono što sam pisao kao član literarne sekcije u bjelopoljskoj gimnaziji, ne brojim. Tih godina sa Ruždijom Krupom priredio sam zbornik poezije Orfej među mašinama. Prvu knjigu, monografiju o stogodišnjem pozorišnom životu u Priboju, Talija u Priboju objavio sam relativno kasno, već je u rukopisu čekala nova, Vaza od peska, koja je ubrzo potom objavljena. Onda su dolazili drugi naslovi. Jedno vrijeme živite sa njima, ali ubrzo, ako hoćete nešto novo da radite, vi se trudite da ih zaboravite.
Rekoh, bavim se književnom i likovnom kritikom skoro četiri decenije. Prije nekoliko godina objavljena mi je prva knjiga tih tekstova pod naslovom Ogledi. U međuvremenu sređujem preostale i nove tekstove za slijedeći tom. Priredio sam za štampu jedan interesantan materijal: četiri epske pjesme koje je Ćamil Sijarić kao student zabilježio od bihorskih guslara, o čemu će kasnije biti više riječi.
4. Dobitnik ste preko 30. nagrada i priznanja za svoje kulturne, književne i društvene aktivnosti. Među njima je i književna nagrada Pero Ćamila Sijarića (2006). Družili ste se sa Ćamilom, pisali o njemu, možda ste najbolji poznavalac njegovog književnog rada i života. Recite nam nešto o stvaralaštvu Ćamila Sijarića.
 
Faruk Dizdarević:
Mnogo toga je rečeno o Ćamilu; ovom prigodom bih dodao: Ćamil Sijarić je zastupao i branio jednu drevnu, iskonsku čovjekovu potrebu, danas izgleda izumiruću – čovjekovu potrebu i želju da, ako već ne može vječno, bar dvaput živi: jednom u stvarnosti, drugi put u snovima, tojest u priči o životu kako ga vidi, kakvim živi, kakvim ga zamišlja i kakav bi želio da bude. Ćamil je u tome uživao. Pričanje i pisanje za njega je bilo zadovoljstvo i slast. Ovo je kazao nekom prilikom, čini mi se, Dejan Đuričković.
Kod jednog broja književnih kritičara i pisaca provijava nedovoljno tačno ocijenjen odnos Ćamilovog usmenog kazivanja i Ćamilovog pisanog teksta: kao Ćamil je isto ili malo bolje besjedio nego što je pisao. U svojoj knjizi Ćamil, gora razgovora nastojao sam da argumentima opovrgnem takva mišljenja.
Decenijama se bavim Ćamilovom ličnošću i djelom. Mnogo toga što je on pričao ostalo je nezabilježeno. Jedan broj njegovih usmenih priča zapisan je na magnetofonskim trakama. Nešto od toga sam prikupio ja, nešto je sabrao Dragomir Brajković, a snimio na DVD-u „Unireks“ uz Izabrana djela Ćamila Sijarića  koja je štampao prije nekoliko godina. Evo jedne od tih Ćamilovih pričica:
„Neki čovjek pošao na dalek put. Ide drumom, jaše konja. Kraj puta njiva. Orač ore njivu, ali nije upregao vola, ni volove, ni konje, nego je upregao čovjeka, pa mu čovjek ralo vuče. Putnik potegne za uzde, zaustavi konja, obrati se onom što vuče ralo i kaže mu: Pa nisi ti ni vo, ni konj – ti si čovjek! Nedostojno je za čovjeka da čini ono što konj i vo čine! Što si dopustio, što si dozvolio tome da te upregne u ralo da ti vučeš?! Izađi iz tog rala! Ne daj da te taj ponižava! A onaj iz rala će mu odgovoriti: Hajde ti kud si naumio, produži, ništa te se ovo ne tiče – i ovo će proći. – Dobro, kad je tako, ošine putnik konja, ode putem
Prošlo vremena toliko koliko je prošlo, vraća se istim putem, pokraj iste njive i vidi sasvim drugu sliku: sad onaj što je ranije vukao ralo, sad je za ralom, a upregao dva divna bijela konja koji mu ralo vuku. – Vidiš kako je sad to dobro! Vidiš kako je sad… Sad si čovjek. Vidiš kako je to, nije kao ono što je bilo! Onaj će njemu: Hajde kud si naumio, hajde bratac moj – i ovo će da prođe“. (Dio Ćamilove besjede na simpozijumu:  Lik i lirska slika u djelima Ćamila Sijarića, održanom 1979. godine u Priboju).
 
5. O Ćamilu su kružile mnoge anegdote. Ispričajte nam neku od njih.
Faruk Dizdarević:
Ćamil je odavao utisak čovjeka ispunjenog životnom radošću. Volio je život i znao je da uživa u njemu. Kad je jedanput, u jednoj prilici, govorio naširoko o toj temu, svoju priču je završio citirajući Plutarha: “Pošto je život najsavršenija inicijacija u najuzvišenije tajne, mi treba da budemo uvijek ispunjeni dobrim raspoloženjem i radošću.” Njegove pripovijesti, koje su odisale toplinom, počešće su bile obasjane i humornim viđenjem ljudi, života i istorijskih prizora. Rado bi ispričao kakvu zgodu, ali je i sam stvarao mnoge šaljive situacije, onako u trenu. I srdačno se smijao dobroj šali. Ćamil je na sve gledao i o svemu govorio na svoj, poseban, neobičan način. Kad je, recimo, pjesnik Izet Sarajlić imao problema s politikom, odnosno sa ljudima na vlasti, Ćamil je, zajedničkom prijatelju, Josipu Ostiju rekao: „Kazaću ti nešto, Pepi, kazati. Kad bi i šišarka pala s bora na Trebeviću, pala bi Izetu na glavu“!
Ćamil je imao zasebnu kancelariju na Radio Sarajevu, gdje je imao zaposlenje. Pisao je na staroj Remingtonki, jednom od onih modela na kojem kad valjak dođe do kraja reda, zazvoni zvonce. Anegdota govori o tome kako je Ćamil, kad god bi se oglasilo zvonce, dizao telefonsku slušalicu i javljao se riječima: “Ovdje Ćamil Sijarić, predsjednik Udruženja književnika Bosne i Hercegovine!” S druge strane čuo bi samo: Tu, tu, tu… I tako je bezbroj puta  dizao i spuštao slušalicu, sve dok je jednom ljutito nije spustio, rekavši povišenim glasom: “Opet me onaj Nenad Radanović zafrkava!” Mislio je, naime, da se s njim šale mlade kolege, koje su, zajedno sa književnikom Nenadom Radanovićem, koji je bio sklon takvim domislicama, radili na Radiju u sobi do njegove.
Poznati šanjsonjer Arsen Dedić, na vrhuncu slave, bude ostavljen u nekoj kancelariji na Radio Sarajevu da čeka red za snimanje. Uđe Ćamil i pita: “Koji si ti?” “Dedić” –  kaže Arsen. “A od kojih si Dedića?”  “Od onih iz Šibenika.” “A, to nisu ti Dedići na koje sam ja mislio. A od čega živiš? Šta radiš, mladiću?” “Pjevam”, kaže Arsen. “Neka, neka. Nešto se raditi mora”…
6. Čuli smo da ste istraživali Ćamilovu književnu zaostavštinu, ne samo kod njegove kćerke Olane koja živi u Sarajevu, već i u SANU. Da li ekskluzivno za naše čitaoce možete nešto reći o tome, pripremate li nešto u vezi sa tim?
 
Faruk Dizdarević:
Ćamil mi je u više navrata govorio kako je predao manuskript Srpskoj akademiji nauka i umetnosti koji sadrži četiri krajišnice guslara iz Bihora. Pokušavao sam nekoliko puta da dođem do tog dokumenta, neuspješno, ali nisam odustajao. Prije dvije godine na mom radnom stolu u Priboju bio je taj dokument. Pristupio sam lagano njegovoj pripremi za štampu, sa željom da se knjiga pojavi u godini jubileja Ćamilovog rođenja. U budućoj knjizi, na lijevoj strani na stranicama je Ćamilov manuskript, a na desnoj taj tekst prekucan na kompjuteru. Sa mojim komentarom to će biti prilično obimna knjiga, od preko 200 stranica.
Ovako mi je jedne jeseni u Priboju govorio Ćamil: “U Bihoru su voljeli epiku i bilo je na tome području dosta vrsnih guslara. Jednog ljeta, kad sam bio na ferijama, mislim da je to bilo 1936. godine, odaberem ja četiri najljepše pjesme, prave krajišnice. Dogovorim se sa guslarima – oni će mi govoriti a ja zapisivati. Olovkom u svesku. I tako, jedan po jedan mi diktiraj, a bogami i po koji stih otpjevaj, ja piši – dok nisam taj dio posla završio. Sad je trebalo to čitko prepisati. Planirao sam da taj rukopis odnesem u (Srpsku) Akademiju nauka i umetnosti u Beogradu. U tom gradu sam ja tada bio student prava. Pošto nisam imao baš bogznakakav rukopis veoma sam se trudio da to što bolje, što ljepše prepišem. Taj materijal, te pjesme. Pa tako, haj, haj, dođem skoro do kraja lista, ono sa pernice kap – kapne mastilo na taj list. Ne mogu ja tako u Akademiju, sa time… Prepisuj ispočetka stranicu, tako da sam skoro čitavo ljeto prepisivao te krajišnice. I naveo ko ih je pjevao uz gusle. Četiri pjesme od četvorice guslara.”
Te krajišnice su: Đulić Ibrahim izbavlja brata Ahmeta (Ženidba Đulić Ahmeta), 993 stihova, guslar Smajo Fetić iz Negobratine; Ženidba Čengić Ali-bega, 765 stihova, guslar Zito Mehović iz Negobratine; Umer izbavlja Muja i Halila, 1355 stihova, guslar Ejub-beg Ćorović sa Šipovica i Halil izbavlja sestru Ajku, 655 stihova, guslar Ćazim Sijarić iz Godijeva.
Ovako mi je Ćamil ispričao o predaji rukopisa. “Jednog jutra ja na vratima Akademije, a tamo vratar. – Gde ste pošli, mladiću? – Ja bih u Akademiju… – Rano je još za vas, mladiću, da uđete u Akademiju, veli taj vratar. Objasnim mu o čemu se radi. Reče mi da je to već druga stvar, da rukopis odnesem u akademijino Odeljenje za etnografiju, ali da dođem sat kasnije. Te tamo ja predam rukopis.“
7. Kada ste se posljednji put vidjeli sa Ćamilom i kako ste doživjeli njegovu smrt u Sarajevu?
 
Faruk Dizdarević:
Posljednji put smo, Ćamil, Dragomir Brajković, Božidar Šujica i ja do duboko u noć sjedili u Restoranu “Carevo polje” u Priboju 6. oktobra 1989. godine. Nakon tek završenih XVIII Limskih večeri poezije. Kao predsjednik Organizacionog odbora Ćamil je trebalo da otvori manifestaciju, prigodnim slovom do desetak minuta. Međutim, tom prilikom, on je govorio skoro četrdeset minuta. Kao da se od nečega opraštao. Mislim da je taj snimak i dalje u arhivi pribojskog Doma kulture. To se dešavalo tačno dva mjeseca prije njegove tragične pogibije. Podlegao je povredama koje mu je na pješačkom prelazu u ulici Đure Đakovića u Sarajevu nanio jedan automobil, naprava koju je Ćamil nosio negdje izvan svijesti, kao tekovinu nove civilizacije u kojoj je ponajmanje duhovno živio. Poznato je da Ćamil, iako je bilo nagovora, nikad nije htio da nabavi auto. A ubila ga je upravo ta sprava. Ljudska je sudbina nedokučiva.
Odbor za sahranu (mene su tamo uvrstili kao predstavnika Ćamilovog zavičaja) pripremio je dostojan oproštaj od velikana na sarajevskom groblju “Bare”. Hodeći putevima i prelazeći raskrsnice svijeta naš Ćameša se spotakao, eto, u jednoj, sarajevskoj, na pješačkom prelazu. Možda je naslućivao strašna vremena, pa se uputio da ih preduprijedi. I tu zastao…
 
8. Osamnaestog decembra 2013. godine je značajan jubilej – vijek od rođenja Čamila Sijarića. Kako je moguće da su svi 11. februara 2013. godine zaboravili (osim dr Šefketa Krcića) da obilježe vijek od rođenja narodnog heroja Rifata Burdžovića, a 28. maja 2013. godine niko se nije sjetio stogodišnjice rođenja Envera Čolakovića.
 
Faruk Dizdarević:
Da, tako je to. Lako se zaboravlja i ono što ni u kom slučaju ne bi smjelo. Moj prijatelj Ramiz Hadžibegović povodom prenebregavanja obilježavanja stogodišnjice rođenja Rifata Burdžovića napisao je opominjući tekst naslovljen sa Sramna lakoća zaborava, koji je objavljen na nekoliko mjesta (beogradski list Danas, portal Komuna, itd.). I Vi ste se oglasili. Obilježavanje značajnih godišnjica znači da se ta i ta ličnost uvažava i čuva u kolektivnom sjećanju nakon njihovog neposrednog, ličnog prisustva. Još to nismo shvatili.
 
9. Recite nam nešto o Vašem prvom životnom dobu. Rođeni ste sredinom Drugog svjetskog rata. Kako je Vaša porodica sa Vama kao bebom preživjela taj period a kako ste Vi kao roditelj doživjeli početak ratova na tlu bivše Jugoslavije? 
 
Faruk Dizdarević:
Bilo je to tako davno… Rođen sam 6. januara 1943. godine. Četnici Pavla Đurišića početkom te godine već su započeli paliti muslimanska sela u bjelopoljskom kraju na desnoj obali Lima. Na Božić, 7 januara krenuli su na Holuja. Naši su se užurbano spremali da se sa najosnovnijim stvarima nekako prebace do obližnjeg Bijelog Polja koje su držali Italijani. Na volujska kola navrat-nanos tovarili su nešto posteljine, neophodnu odjeću, hranu…Nevestinsko ruho svojih žena ljudi su sakrivali u stogove sijena. Neke vrijedne stvari i dragocjenosti metnuli su u Saliha-hanuminu seharu i zakopali je u obližnju njivu. (Saliha Hajdarpašić iz Radulića  bila je supruga našega pretka Kurt-bega. U okviru nevjestinske spreme donijela je krajem XVIII vijeka i seharu od tisovine, svu urađenu u duborezu, vanrednje ljepote. Otkopana je iz zemlje u jesen 1945; gornji kapak je bio propao od vlage. Konzervirana, danas se čuva u porodici kao najveća vrijednost). Moju majku, porodilju, neko je posadio na babovog konja sedlenika tutnuvši joj u naručje tek rođeno dijete. Odmah po bježaniji, moglo se vidjeti u mraznom januarskom danu kako plameni jezici suču iz prozorskih otvora, oblizuju bijele zidove i sastavljaju se s vatrom drvenih krovova koji su buktali. Žito iz punih prijeseka je već nošeno, stoka tjerana negdje, sijena paljena…Tada je izgorjela, zajedno sa ostalima, i prostrana Kurtova kuća podignuta 1812. godine, kad je on iz Bijelog Polja priješao na imanje u Holujima.
Izbjegličku povorku, kad se našla na drumu kroz Njegnjevsko polje, sa jedne i druge strane puta obezbjeđivala je od četnika neka italijanska jedinica koja se sticajem okolnosti našla tu, na putu za Bijelo Polje, gdje im je bila komanda. Dan je bio izuzetno hladan. Jedan postariji italijanski vojnik je nešto uzbuđeno počeo govoriti mojoj majci koja je, u tim trenucima, bila van sebe iz razumljivih razloga, uz to na nemirnom konju na čijim leđima do tada nikada nije bila. Vojnik je pokazivao na mali zavežljaj u njenom naručju, pokušavajući, uz neke njoj nerazumljive riječi, činilo joj se, da joj uzme novorođenče. U jednom momentu pogledala je – i imala je šta vidjeti: grčevito je uz svoje tijelo držala bebine nožice skrivene u pelenama, a modro tjelašce bebe, sa glavom nadolje, visilo je golo, jer se vunjena pelenica bila povukla naviše. Neko je, znači, majci u groznoj pometnji tutnuo novorođenče okrenuto naopačke. Do samrtnog časa rahmetli majka se sjećala paničnih Italijanovih riječi: signjora! signjora, prego! piccolo… tela… testa.
Nakon prvog smještaja kod rođaka u Bijelom Polju – otac sa suprugom, dvoje djece i svojom majkom, našom nanom, prebacili su se u Sjenicu. Tamo su su ga dočekali šuraci smjestivši nas u jednu praznu kuću. Otac je ubrzo otvorio radnju i bavio se trgovinom do povratka u rodni kraj, krajem 1945. godine. Kao iskusnog trgovca nova vlast ga je angažovala da u poratnom periodu zasniva trgovinu i otvara trgovačke radnje u bjelopoljskom kraju. Naša porodica se uvećala za još dva brata i sestru.
Djetinjstvo sam proveo veselo i bezbrižno u višečlanoj porodici. Zarana sam shvatio da ti pripada onoliko svijeta koliko možeš pogledom obuhvatiti, koliko možeš u srcu smjestiti i dušom zagrijati. Prizori koje sam tada, kao dijete, upio, riječi koje sam čuo, zvukovi i boje, lica i sudbine bližnjih, komšija i dolaznika, neizbrisivo su se utisnuli u meni, dječaku koji je preko onih tamo livada znao, pun radoznalosti i željan svijeta, i bosonog razguliti, vjerujući kako svijetu nema kraja, a ljepoti i sreći cijene i granice. Sada kad se nađem u zavičaju sve se nakako smanjilo i izmijenilo. Samo su brežuljci i nebesa ostali isti.Ali, na svim mojim životnim putovanjima i sada svijetle zvijezde djetinjstva, ispunjavajući me srećom, i očajem.
Po završenoj srednjoj školi upisao sam Istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Tokom studija veoma važne i privlačne su mi bile biblioteke. Otkrivanje beogradskih biblioteka – najprije biblioteke Filozofskog fakulteta, zatim Univerzitetska biblioteka, Narodna biblioteka Srbije, koja se tada nalazila na kraju Knez Mihajlove ulice, blizu Kalemegdana (danas je tamo Biblioteka grada Beograda) – za mene je bio veliki i uzbudljiv događaj. Očaravalo me je tada toliko knjižno bogatstvo!
Ubijeđen sam da čovjek može da planira samo manje važne stvari, one koje su dnevne i tekuće prirode, a sve što je bitno i sudbonosno događa nam se manje-više slučajno i sticajem okolnosti. Nakon završenog fakulteta upisao sam postdiplomske studije. Trebalo je da platim neki novac za upis drugog semestra. Sramota me je bilo da tražim pare od oca, jer je nas četvoro poslao na studije, a ja sam bio diplomirao, što se željno očekivalo. Sasvim slučajno sam u “Novostima” vidio raspisani konkurs jedne škole iz Priboja. Traže profesora istorije od marta do kraja te školske godine. Pomislio sam, evo prilike da zaradim te meni tada potrebne pare. Javio sam se i bio odmah primljen. Opet se dotičemo “gospodina Slučaja”, koji se upliće u sve važne trenutke našeg života, od rođenja, izbora zanimanja, braka, vokacije i ko zna čega još. Umjesto nekolika mjeseca u Priboju ću ostati da živim slijedećih četrdeset i kusur godina. Relativno kratko sam se bavio profesurom. Unosio sam dosta ambicije u predavački rad. Uzgred ću reći, s rizikom da djeluje samohvalisavo, da sam postizao lijepe rezultate u nastavi. Ujesen 1973. godine imenovan sam za direktora mjesnog doma kulture. Ta funkcija (sa malim prekidima kad sam obavljao neke druge poslove) bila je naredne tridest četiri godine mjesto mog zaposlenja.
Nakon višedecenijskog zajedničkog života, početkom devedesetih godina p.v., započinje razdruživanja jugoslovenskih naroda putem krvavog rata čiji uvod je činilo vrijeme gdje se sopstveni identitet gradio i zasnivao na antagonizmima prema drugima. Po Levi-Brilu, u dirigovanom kolektivnom stanju čovjek gubi sebe i brka se s drugim. Čovjek više nije individualno biće nego se poistovjećuje s nečim, s nečijim gledištem, osjećanjem, činom… Ta pojava je nazvana participation mystique. Uvriježeno je mišljenje da je za tako nešto veoma pogodan baš ovaj prostor. Jer Balkan je id, nešto neodređeno, mjesto sumnjive realnosti, mjesto na koje se deponuju nepoželjni, nepotrebni i neprihvatljivi sadržaji. Prema tom stavu, sam koncept Balkana je toliko fluidan, neodređen i neartikulisan (zapravo simulakrum koncepta, konceptualni Frankeštajn), toliko udaljen od bilo čega realnog i mogućeg, da je na teritoriji nad kojom se nadvija realno i moguće doslovno sve. I bestijalni rat, i genocid, i rušenja istorijskih spomenika… U Sarajevu je bio moj brat sa suprugom i dvoje djece. Kao ljekar hirurg ni pomišljao nije da napusti ratno Sarajevo. Priboj je od granice udaljen svega tri kilometra. Sa svojom porodicom slušali smo ratne kanonade, doživjeli Sjeverin, Štrpca, iseljenje oko 5.000 Bošnjaka iz grada, iz opštine. Bilo je, zaista, teško.
Gledajte, kada se stvari objektivizuju, stvar je u ovome. Jugoslavija nije nastala samo na osnovu volje jugoslovenskih naroda, nego je ona, kao i sve države u svijetu, postala voljom evropskih naroda, pa i svjetskih sila. Znači, ona će, kao i sve druge države u svijetu, postojati dotle dok bude potrebna narodima koji u njoj žive, dok bude potrebna Evropi i dok bude potrebna svijetu. Onoga trenutka kada ona ne bude bila u dovoljnoj mjeri svim tim konstitutivnim činiocima, ona će iščeznuti, kao što su iščezle tolike druge države. Strane sile su tokom raspada Jugoslavije mogle bar spriječiti klanicu.
             
10. Vi ste i historičar, recite nam, po Vašem mišljenju zašto se historijske greške ponavljaju?
 
Faruk Dizdarević:
Pretpostavljam da pitanje prevashodno implicira krvavu ljudsku “igru” kroz vjekove – rat. Da ne idemo sad u elaboraciju svjetskih konflikata. Reći ću kratko: istorija nas uči da su ratovi (bili) neizbežni  kao razne kataklizme, zemljotresi, bolesti, nesreće. Govoriti protiv rata nije ništa. Moralni problem je slijedeći – kako u stanju rata, u kome se ukidaju gotovo svi obziri i sva pravila, sačuvati dušu, jer rat i nije ništa drugo do iskušenje koje se postavlja pred nacije i ličnosti. Zadržimo se malo na balkanskim prostorima. Prijelomi su u ovom dijelu svijeta bili toliko oštri, ostvarivali su posljedice koje su bile, i jesu u mnogo slučajeva, mimo očekivanih, pa se neminovno nameće pitanje da li je istorija zaista pouzdana i inspirativna učiteljica života; ali, mi ne možemo izvan svog vremena. Lako je, i nekorisno, naknadno biti pametan; treba biti što je moguće mudriji i pronicljiviji i humaniji u onom vremenu i u onim okolnostima u kojima živimo. Nadam se da ćemo konačno nakon nedavnih zaista dramatičnih godina – kao poslije nekog mračnog, dugačkog i vlažnog tunela – konačno izaći na svjetlost. Eto, to bi bio naš doprinos neponavljanju istorijskih grešaka. Historia est magistra vitae upravo stoga što se ponavlja. Ja ne vjerujem u bajku o istoriji kao skupu događaja koji se dešavaju slučajno, bez nekog očiglednog razloga i gdje vladari nemaju nikakvu moć da utiču na njih. Frenklin D. Ruzvelt je jednom rekao: “U politici se ništa ne događa slučajno. Ukoliko se i dogodi, tako je bilo planirano.”
Ne volim proroke. Najviše zla je i dolazilo od raznih proroka, koji su vodili čovječanstvo u takozvanu bolju budućnost. U srećnu, idealno zamišljenu i skoru budućnost danas vjeruju samo nepopravljivi optimisti i licemjerni propagatori vlasti. Još smo mi sred vrzinog  kola, u “utrobi *****” kako bi to rekao Orvel, pa je iz te perspektive teško predvidjeti na šta će to izaći. Kao roditelj, uz sva razočarenja, hoću da vjerujem (pa makar to bila i krhka nada) da na ovim prostorima neće biti ratova, pogotovu ne onako prljavih i siledžijskih kakvi su onomad bili. A onu drugu budućnost, onaj neprekidni san čovječanstva (pa i nas kao njegovog dijela), san o sreći i blagostanju – ko zna ko će to dosegnuti.
 
11. Čini mi se da je danas dvije decenije od krvavog raspada SFR Jugoslavije negativna etnička distanca među narodima bivše Jugoslavije ista ili čak i veća nego što je bila u ratu i prvim poratnim godinama.
 
Faruk Dizdarević:
Ja to ovako vidim (govoriću kroz optiku kulture). U zemljama nastalim na tlu bivše Jugoslavije pojam kulture kompromitovan je kao jedna od glavnih referenci agresivnog etničkog nacionalizma. Taj nacionalizam volio je i voli da govori i radi u ime kulture. Kultura mu služi za opravdanje, legitimisanje ili prikrivanje politike nacionalnog egoizma, nacionalne dominacije i isključivosti. Ideolozi ratobornog etničkog nacionalizma oslanjaju se na jedan specifičan etnocentričan obrazac kulture, u kojem su kulturne specifičnosti i razlike preko svake mjere uveličane. Nacionalistički govor poziva se na kulturu kao na privilegovano mjesto posebnosti i jedinstvenosti, kao na pravi izraz neponovljivog nacionalnog duha, bića ili mentaliteta. Razlika između “nas” i “njih”, između naše kulture i neke druge kulture tu se posmatra kao razlika između jedne prave i autentične kulture i raznih oblika lažne, vještačke kulture ili raznih nižih stupnjeva kulture. Na primjer, u Srbiji postoji mit o staroj srpskoj kulturi kao jedinoj autentičnoj, “vizantijskoj”, pravoslavnoj kulturi, koja spasava i Boga i čovjeka od opasnosti kojima je on izložen na drugim stranama, u drugim kulturama. Kao odgovor na to, u Hrvatskoj i Sloveniji obnovljen je mit o ukorijenjenosti autentične evropske kulture na tlu tih bivših jugoslovenskih republika, kao kulture katoličkog Zapada, koja vjekovima odolijeva nasrtljivom varvarstvu južnih susjeda. Bošnjake i Albance su i jedni i drugi smjestili na dijelu zamišljene tzv. “zelene transverzale”, islamskog fundamentalizma i terorizma. Stvorene predrasude zasnovane na na slobodnom uopštavanju lakše je održavati nego prodirati u suštinu pojava. Put od predrasuda do zločina je kratak.
Suočavanje sa sopstvenom krivicom tokom skorašnjih krvavih ratnih sukoba, suočavanje sa činjenicama i materijalnim dokazima, na razne se načine izbjegava, da ne govorimo da teško prodire, recimo, u obrazovni proces. Pogromi i etničko čišćenje u Bosni, Srebrenica, rušenje hrvatskih gradova, “Oluja”, Kosovo…, sve se odvijalo pred očima javnosti, u stvarnom vremenu, i nisu bili potrebni dodatni napori da bi se saznale osnovne konture istine. Tu se, zaista, postavlja nekoliko ozbiljnih pitanja u vezi sa sudskim procesima, zaključno sa skorašnjim odlukama Haškog tibunala, koji veoma usložnjavaju situaciju. Treba još jednom podsjetiti da su se zločini odigrali u Evropi, na kraju dvadesetog vijeka, da su se otegli u čitavoj deceniji. Jugoslavija nije bila neka udaljena evropska provincija. Bila je aktivni učesnik međunarodnih odnosa, poznata i cijenjena u čitavom svijetu. Zapadnjaci se izgleda sporo oslobađaju predrasude o Balkanu kao mračnom, krvožednom, nekulturnom i zapravo neevropskom terenu.Taj pežorativni odnos proizveo je i činjenicu da, recimo, neki afrički politolozi danas govore o “balkanizaciji Afrike”. I balkanske elite svoj vjekovni prostor u posljednje vrijeme nazivaju eufemizamom – Jugoistok Evrope. Ono što je danas stvarnost jeste da je situacija još uvijek osjetljiva  i političari  još uvijek prizivaju duhove prošlosti kako bi podržali nacionalističke agende. Prije, eventualnog, pridruživanja Evropskoj uniji neophodno je da dođe do stvarnog pomirenja koje mora doći – iznutra. Bez toga, džaba krečenje.
           
12. U doba interneta i mogućnosti komentarisanja na brojnim portalima govor mržnje je prisutniji nego ikad. Vjerujete li u mogućnost iskorijenjivanja predrasuda prema komšijama drugih nacionalnosti  i izgradnje trajnog mira na Balkanu i šta su preduslovi za to?
 
Faruk Dizdarević:    
Na ovo pitanje sam jednim dijelom maločas odgovorio. Moje slutnje u vezi skorašnjeg iskorjenjivanja predrasuda i izgradnje trajnog mira ovdje na Balkanu nisu baš vedre, ali svakako se nadam da će do toga doći. Biće potrebno neko vrijeme da rane zacijele, da se razborito počne misliti. Volio bih da umijem da kažem šta će dalje biti i kako će budući događaji teći. Ne bih htio da odgovaram na ovu prevažnu temu onako kako se svakoga dana u novinama može pročitati ili u govorancijama političara čuti. Ne znam da li ste primijetili neobičnu pojavu na našim prostorima da malo ko misli o daljoj budućnosti, najviše do tridesetog u mjesecu i kako će do tada sastaviti kraj sa krajem.
 
13. U Sarajevu je 27. septembra 1993. godine održan Svebošnjački sabor, vraćeno ime Bošnjak i naziv bosanski jezik… Koji su razlozi da se te odluke nijesu primijenile u značajnoj mjeri na popisu stanovništva 2011. godine u Sandžaku, pogotovo u crnogorskom dijelu?
 
Faruk Dizdarević:
Mislim da biste pouzdanije, sistematičnije i preciznije odgovore dobili od nekog ko pažljivije prati politička zbivanja. Ja to već godinama ne radim, ali pokušaću da, (što je moguće direktnije) kažem svoje mišljenje. Ovdje se zaista radi o sudbini i budućnosti bošnjačkog naroda, ma gdje se nalazili njegovi pripadnici. Ako ne želimo da stvari mistifikujemo, one sada, sa ove distance, pa rekao bih i izvjesnog iskustva, djeluju prilično jasno, možda jasnije nego ranije jer sva ova povlačenja oko imena na različite strane su zaista kontraproduktivna.
Bošnjački narod treba, prvo, da definiše svoje ime a onda zajedno sa ostalima koji žive u njegovoj matičnoj državi da je usavršavaju na modernim domenima demokratije. Bošnjački narod treba da sa svojim zagraničnim skupinama  uspostavi i održava neuporedivo kvalitetnije odnose nego što su oni sada, po mom mišljenju, nedovršeni i zapušteni. Mnogi parcijalni problemi, uključujući i neke koje sugeriše Vaše pitanje, proizilaze iz ovog osnovnog pitanja.
Istina, mnogi evropski narodi su u prednosti, jer su nacionalna i državna pitanja – prije svega mislim na teritorijalno rasprostranjenje – riješili, uglavnom, završno sa XIX vijekom, a mi ovdje na Balkanu, s tim osnovnim problemom,  moramo, i danas, u vrlo nepovoljnim istorijskim i opštim okolnostima, da se bakćemo. I još k tome, nismo načisto kako se zovemo! Bošnjake može snaći sudbina Hazara,  pa je, zaista,  neophodna odgovornost, i to kolektivna; razumije se, uz posebnu odgovornost onih koji svojom ulogom, svojom pozicijom i svojom obavezom, mogu najviše da utiču na događaje.
 
14. Kako je moguće da se u Bosni i Hercegovini vodi grčevita kampanja ”Bitno je biti Bošnjak” za predstojeći popis poslije 20 godina nacionalnog osvješćivanja? Nijesu valjda i sada bošnjačkom narodu krivi komunisti, udbe, Beograd, Zagreb i drugi?
 
Faruk Dizdarević:
Ovo pitanje ja vidim u kristalno jasnom svijetlu. Nema više nikakvih potreba za mimikrijom u nazivu, za ulogom koja podrazumijeva alegoriju. Izgovori glasno svoje ime: Bošnjak! Reci jasno kojim jezikom govoriš! U pravu je prof. dr Ferid Muhić kad kaže da je odrednica “Bosanac” – adresa. Ko god živi u Bosni je Bosanac. Bosanac postaje svako ko se doseli u Bosnu. Kada se Bosanac odseli iz Bosne, dakle kada promijeni adresu, prestaje biti Bosanac. Bosna je zajednička zgrada: Hercegovina, Bosanska Krajina, Semberija, Posavina, itd. to su brojevi stana. Na adresi “Bosna” žive i Bošnjaci, i Srbi, i Hrvati, i predstavnici svih ostalih 16 nacionalnosti. Naravno da će se na narednom popisu u BiH Srbi izjasniti da su po nacionalnosti Srbi, Hrvati da su Hrvati… Etnička (nacionalna) pripadnost Bošnjaka je – Bošnjak. Svi koji se budu pisali kao Bosanac, (M)musliman, Jugosloven, Neopredijeljen – biće svrstani u rubriku: ostali.
Ne treba vavijek kukati nad zlom sudbinom. I kriviti druge. Nije pristojno kukati nad svojom sudbinom, već valja nešto mijenjati. Treba se prisjetiti da svi narodi u svojim istorijama imaju mnogo tragičnog i krvavog – surovih obračina, borbi za prijesto, dinastičkih i drugih natezanja, okupacija i porobljavanja – te da bošnjački narod nije izuzetak. Istina, Bosna je stoljećima bila poznata kao “refugium hereticorum” i kao takva spaljivana od svih koji su je mogli pretvoriti u zgarište, a njeni žitelji sistematski proganjani i ubijani, sve do genocida počinjenog u drevnom bosanskom gradiću Srebrenici pred sam kraj XX vijeka. Specifično jeste što je bošnjački narod s nekim osnovnim problemima već zagazio u XXI vijek, dok su to drugi narodi, oni sa srećnijom istorijom, rekosmo, već ostavili iza sebe. Ali, da pojednostavim- sa životom naroda je kao i sa životom pojedinca: dok se ne zagleda duboko u sebe i ne sagleda svoju prirodu, svoje pozitivne i negativne osobine, ne može ni da uzleti, da osjeti svoje mogućnosti, da pronađe sebi put.
 
15. Saradnik ste brojnih časopisa pa i časopisa Avlija i portala Avlija.me. Šta mislite kakva je budućnost knjiga, časopisa i novina s obzirom da se danas sve više objavljuje na književnim portalima? Takvo publikovanje je jeftino je a i dostupno u cijelom svijetu.
 
Faruk Dizdarević:
Što se tiče raširene skepse prema budućnosti knjige, odmah ću reći da pomodni katastrofizam ne dijelim, i to iz nekoliko razloga. Najprije, zbog toga što znam da su svi medijski pronalasci, sve tehničko-tehnološke inovacije i sva nova razdoblja započinjali prorokovanjem smrti knjige ili bar njenog uklanjanja s glavnog civilizacijskog toka. A rezultat je očigledan i nesumnjiv: knjiga shvaćena kao književnost, a ne samo kao naprava – dakle, integralni kontakt sa svijetom, nadnošenje nad ljudske sudbine, pričanje zavodljivih i simboličnih priča – samo je dobijala na značaju. Svojevremeno, pronalaskom radija uvećalo se prorokovanje kraja knjige, a knjiga je vrlo brzo postala osnovno uporište radija (kasnije i televizije), i svojim estetskim zakonima, i svojim umjetničkim pravilima, i svojim iskustvom, takođe odnosom prema jeziku, dramaturgiji, kriterijumima. Tokom vremena, počeli su, i na radiju i na televiziji, da se stvaraju i posebni žanrovi preuzeti od književnosti ili, pak, vrlo srodni onima u književnosti. Konačno, najbolji televizijski sadržaji, kao i najbolji filmovi, nastali su na osnovu književnih djela. A to da će književnost – shvaćena kao umjetnost saopštavanja priča, kao simbolična stvarnost, kao ljudska sudbina pretvorena u sustituciju i zakonomjernost – nastaviti da živi u drugim, najnovijim i budućim medijima, to je djelimično već stvarnost, a djelimično uzbudljiva izvjesnost.
Ne treba, dakle, ni jednog trenutka posumnjati u univerzalnost čovjekove potrebe da saopštava i da sluša, da čita omamljive i zaokružene priče na isti način na koji su to, prije hiljade i hiljade godina, činili ljudi pričajući i slušajući da bi bili svjesni sebe, svoje istorije ili – na onim nižim i utilitarnim nivoima potrebe – da bi ostali budni pored karavana i, na taj način, zaštitili život i imovinu od pljačkaša i razbojnika.
 
16. Dali ste veliki doprinos kao inicijatora i organizatora mnogih kulturnih dešavanja u Priboju i sandžačkoj regiji. Šta mislite o ideji Bošnjačkog društva kulture Avlija o potrebi pokretanja manifestacije Sandžačko kulturno ljeto gdje bi književnici, umjetnici, kulturni poslenici, udruženja i izdavačke kuće iz svih 13 prekograničnih sandžačkih opština učestvovali u promociji i afirmaciji kulture, književnosti i umjetnosti svih naroda koji žive u sandžačkoj regiji?
 
Faruk Dizdarević:
Ideja nije loša, ali čini mi se nešto slično je ranije bilo, neki dani kulture, u čijem naslovu je bila imenica sehara, ili tako nekako. Zaboravio sam, mada sam jednom učestvovao na tom skupu. Manifestacija ipak ima palijativni i učinak i rezultat. Čini mi se da bi trebalo, objedinjenim snagama i pameću, sačiniti jedan dugoročniji plan i program sa ciljem potsticanja i afirmacije kulture i stvaralaštva sandžačke regije. Jer, budimo realni. I površni uvid u kulturni život na pomenutom području ukazuje na zabrinjavajuću suženost kulturnog prostora. Kultura je ovdje zahvaćena procesom provincijalizacije. Potrebe za kulturom postaju sve manje i sve selektivnije, ali ne po vrijednosti kriterija, već po dostupnosti u kojoj materijalni činilac igra odlučujuću ulogu. Mehanizam potiskivanja kulture izražava se i u sužavanju njene samostalnosti. Određeno joj je društveno tutorstvo – dovođenjem na čelna mjesta partijskih aktivista i finansiranjem iz opštinskih budžeta. Takva kulturna politika ne primjećuje one mnogobrojne mlade, sposobne kulturne radnike, istina još šire nedovoljno poznate, možda i zato što nisu imali ni prilike ni šanse za to. Uz ovo imamo i odliv talenata što samo po sebi neminovno dovodi do raznih oblika provincijalizacije.Više nego ranije sada se pogrešne odluke u kadrovanju odmah uočavaju. Aktuelna inertnost, posebno potstaknuta krizom, postaje kišobran pod koji se smještaju sve stvarne i izmišljene tjeskobe, najviše one koje su izazvane nemarima, nebrigama i nesposobnostima.
Budžeti opština na pomenutom području, sa eventualno kojim izuzetkom, siromašni su a iz njih se u najvišem stepenu finansira kultura u lokalnoj jedinici. Uz ovo, procenat koji se izdvaja za kulturne aktivnosti veoma je mali. Tek po koji program se sufinansira od strane republičkih ministarstava kulture. Osiromašene i bez kvalitetnih kadrova, profesionalne ustanove kulture sa ogoljenim, ponegdje i sasvim pustim programima rada, upotpunjuju ovu sumornu sliku. Do skora je na ovim prostorima bio prilično razvijen amaterizam u različitim vidovima ispoljavanja – od folklora, likovnog i literarnog stvaralaštva pa do pozorišta, no teškoće nisu zaobišle ni njega. U principu, sredstva za funkcionisanje amaterizma nisu velika. Neko je izračunao da ona ukupno iznose onoliko koliko godišnje građani jedne sredine potroše plativši  po jednu kafu, možda sa mineralnom vodom, i to u nekoj osrednjoj kafani. Znači sva ta sredstva skupljena na jednom mjestu ne bi osiromašila društvo, ali ako ne bi bila obezbijeđena ugrozila bi duhovni kontinuitet  naroda, jer je amaterizam sastavni i neodvojivi dio kulture, pogotovu u malim mjestima.
Kulturno nasljeđe, posebno nepokretni spomenici kulture islamske provinijencije, zanemareni su i ugroženi. Ovdje mislim na ono još malo preostalih spomenika. Zaštita pomenutog spomeničkog nasljeđa ne bi trebala da postane znak, amblem, pa da se briga o njemu svede samo na bošnjački narod u Sandžaku, čak i ako bi u njemu bilo stručnih kadrova, nadležnih institucija, novca (a nema dovoljno ni jednog, ni drugog ni trećeg) već bi tu društveno-kulturnu obavezu trebalo da preuzmu i države. Samo tako će se izbjeći da oni ne budu alajbegova slama o kojoj se niko ne brine, a svako može da je razvlači.
Prostor o kome je riječ višenacionalna je sredina. Neophodno je prožimanje kulture. Biti zatvoren, osobito u kulturi, znači biti bespovratno osuđen na vidik svoje sredine i na među svoga okruženja. Biti izdvojen znači biti bezprizivno osuđen na udaljavanje od budućnosti. Onima koji su omamljeni uskonacionalnim vidom, ako bi se prihvatio takav bon-ton, može se to vrlo brzo dogoditi. Diobe su, kao zbirni znak, na našim prostorima već donijele mnoge nesreće, čije posljedice i danas žive.
 
17. Stižete li da pratite književna i kulturna dešavanja u sandžačkoj regiji? Da li biste izdvojili neko ime od mladih sandžačkih pisaca kao obećavajuće?
 
Faruk Dizdarević:
Pa, koliko stižem, pratim. Postoje izvjesna pretjerivanja oko kvaliteta književnosti narečene regije. Bez obzira na to, mislim da je naša savremena književnost – i poetički, i semantički, i sadržinski, i u svakom drugom pogledu – dosta kvalitetna. I bez ustezanja, i ovoga puta želim da istaknem uvjerenje da je književnost (ove regije) najbolji i najpouzdaniji dio kreativnosti narodâ koji u njoj žive. Ona nas, zaista, na najbolji način preporučuje i predstavlja. Dodao bih – treba imati u vidu da je svaka književnost slojevita, i da je poput piramide: da ima svoj vrh koji je visokoestetizovan; ali ima i one slojeve ispod – tzv. popularne, politizovane, i one izmistifikovane domene. Primjećujem da se novija situacija na balkanskoim prostoru, možda, specifična po tome što je književnost pod snažnim pritiskom nižih literarnih oblika koji – u okolnostima ugroženog kvalitativnog selekcionisanja, djelimično i zbog izostajanja permanentnih kategorizacija na visoku i na popularnu – nastoji, raznim medijskim, a često i političkim ujdurmama,   prikazati kao prava književnost. Dobro je da takvih pojava, čini mi se, skoro da nema ili ima sasvim malo kod pisaca u Sandžaku, ili kod onih koje smatramo svojim a djelaju u nekim drugim sredinama. Vjerovatno i zbog toga što ovdje nije lako postati pisac, u tome uspijevaju samo najtalentovaniji i najuporniji.U nekom razgovoru koji bi bio još podrobniji nego što je ovaj naš, vjerovatno bih mogao da objasnim i argumentujem maloprije iznijeti stav.
18. Na osnovu Vašeg životnog i spisateljskog iskustva, šta biste imali da poručite mlađoj generaciji sandžačkih pisaca i kulturnih poslenika koji tek kreću na tom putu trnja i ruža?
 
Faruk Dizdarević:
Čini se da danas knjigu, možda uz prećutnu saglasnost javnosti, zamjenjuju baterije agresivnih mas-medija, folklorna histerija estrade, balkanski sindrom kafanskih i drugih takvih opuštanja i slično. Razumljivo, sve se ovo odražava i na izdavačku djelatnost. Na sandžačkom prostoru još uvijek nema profilisane izdavačke adrese kojoj je osnovna djelatnost štampanje knjige. Tako, po pravilu, naši dosta brojni i dokazani književni stvaraoci moraju se sami snalaziti da obezbijede sredstava za štampanje svojih knjiga, a onda i, kojekuda, da traže izdavače. Po našim gradovima nema ni pravih knjižara već su to papirnice koje prodaju kancelarijski materijal i, eventualno, po koju knjigu.
No i pored tih, i još nekih, ne mnogo srećnih književnih prilika i neprilika umjetnost pisane riječi ne može se zaustaviti. Spadam u one koji optimistički vjeruju da književnost, sa svojom istorijom, sa svojim estetičkim mjerilima, sa svojim teorijskim načelima, ima, gledano u vremenskoj perspektivi, sigurne, od drugih umjetnosti možda pouzdanije, odbrambene mehanizme da nastavi svoj milenijumski put.  Književnost je, sigurno, jedan od značajnih oblika komuniciranja sa svijetom. Ona, vrlo često, može da bude opomena, može da ima ulogu upozorenja; razumije se, tu je sad pitanje da li ćemo, ili nećemo – u prvom slučaju, zašto hoćemo; a u drugom, zašto nećemo – opomene i upozorenja, posebno one koje se tiču krupnih, kolektivnih i nacionalnih, iskušenja, da čujemo i da blagovremeno upotrijebimo.
Nije mali broj onih koji, danas, tvrde da nacionalna pripadnost književnosti gubi značaj jer su se kontinentalni tokovi na našoj planeti do te mjere izukrštali i objedinili da sve što ima jedna iole dinamičnija književnost imaju i ostale, te da je – taj stav nalazimo, recimo, kod Milana Kundere – besmisleno govoriti o francuskom, italijanskom, španskom ili bosanskom romanu, jer postoji evropski roman (takođe, svjetski roman), koji sadrži sve osnovne specifičnosti žanra i, logikom naporednosti, razašilje ih po nacionalnim literaturama. Mislim da u tome postoji izvjesno zrno istine, ali je činjenica da se književnost, koja je prije svega i iznad svega umjetnost jezika, stvara (bar u većini slučajeva) na nacionalnim jezicima, na onome što je najbitnije sredstvo kulturne identifikacije; nema snažnije i suštinskije samoidentifikacije jednog naroda od one koju čini jezik kojim se govori i jezik kojim se piše. Ono što treba činiti, to je – pustiti da kroz vas govori vaš autentični kulturni milje i pokušati da se doprinese nešto tom višeglasju u svijetu. Samo se tako može ići naprijed. To je model koji u umjetnosti i kulturi treba slijediti.
 
19. U osmom broju časopisa ”Avlija” biće objavljen Vaš portret, intervju i esej. Šta za Vas znači avlija, na šta Vas asocira ova imenica?
 
Faruk Dizdarević:
U avliju, zaštićeni prostor oko kuće, ulazilo se kroz masivna vrata, toliko široka i visoka da je konjanik serbez mogao kroz njih proći. Avlijska vrata bila su širom otvorena zvanom i nezvanom (pod uslovom da je taj dobronamjeran). U sjenovitom hladu šljive moglo se posjediti, promuhabetisati o svemu i svačemu, mogla se tu čuti mudra i razborita riječ; moglo se saznati nešto novo; nije bilo poželjno govoriti ružno o drugom. To su znali oni koji su dolazili u avliju, pa nisu ni pokušavali remetiti taj običaj. Mogla se popiti maštrafa hladne vode iz bunara natkrivenog šindrom koji se nalazio u baščici, odmah iza avlije, a i đulsija se razblaživala vodom sa bunara. Nastojalo se da se prisutni u avliji lijepo i ugodno osjećaju, pa se tu rado svraćalo i dolazilo. Namjernici su radosno dočekivani a prijateljski ispraćani. Znalo se, neće bilo ko zabasati tamo.Avlija je bila kaldrmisana oblucima iz Lima, osim na nekolika mjesta, ovdje-ondje, gdje su se sadile ruže. Na sivkastoj površini kaldrme te nekolike crvene ruže izgledale su kao plamičci vatre koji titraju u blago predvečerje. Ispod prozora, na istočnoj strani kuće, bio je cvijetnjak. sa alkatmerima, bosiokom, jasminom, zambakom, sabahčićima, miloduhom… Ćošak avlije, iza cvijetnjaka, uvijek je besprekorno održavan; tu se nije bez potrebe zalazilo, djeca se tu nisu igrala. Vjerovalo se da to mjesto, odnosno našu kuću, povremeno posjećuje Dobri.
Tako je nekad izgledala avlija mojih predaka. Želio bih da Vaša Avlija sliči ovoj.
Hvala. Počastvovan sam što ste mi ovim razgovorom omogućili da iskažem neke svoje stavove i razmišljanja.
 

Faruk Dizdarević
Faruk Dizdarević (1943, Bijelo Polje), istoričar kulture, publicista, književnik, završio je Filozofski fakultet u Beogradu. Jedno vrijeme radio je u prosvjeti, zatim bio  dugogodišnji direktor Doma kulture u Priboju. Neprocjenjiv je njegov doprinos kao inicijatora i organizatora mnogih kulturnih akcija i pothvata u pribojskoj sredini i šire. Osnivač je i utemeljitelj Limskih večeri poezije, Limskih večeri dječje poezije, likovnog serijala Put ka slici, itd. Pokretač je izdavačke djelatnosti u ovoj sredini (Biblioteka Limske večeri poezije, Edicije Limes, Manualis Labor i Testudo). Posjeduje širok spektar zanimanja i suverenu erudiciju. Žanrovski je raznovrstan. Desetinama godina se bavi književnom, likovnom i pozorišnom kritikom, publicistikom, istorijom i istorijom kulture. Učesnik je više naučnih skupova i okruglih stolova. Tekstovi su mu objavljivani u dnevnim novinama, časopisima i zbornicima. Uvršten je u više antologija, leksikona i almanaha: Vaza ot pjask – Antologija na Černogorskata proza, Književnici Zlatiborskog okruga, Leksikon pisaca prosvetnih radnika Srbije, Leksikon Zlatiborskog okruga, Ko je ko u Bošnjaka… Prevođen je na više stranih jezika. Član je Udruženja književnika Srbije. Dobitnik je više nagrada i priznanja za svoje kulturne, književne i društvene aktivnosti.
Priredio:  Orfej među mašinama (sa Ruždijom Krupom), zbornik poezije, Priboj, 1974;  Između Lima i neba, zbornik poezije, Međurepublička zajednica za kulturno-prosvjetnu djelatnost Pljevlja-Kulturno-prosvetna zajednica Priboj; Priboj 1976; Ilijas Dobardžić, Lirika (sa Ismetom Rebronjom), izbor iz poezije Ilijasa Dobardžića, Centar za kulturu, Bijelo Polje 2001; Alkatmeri u bašči sudbine, izbor iz  poezije Rasima Ćelahmetovića, Centar za bošnjačke studije, Novi Pazar 2007; To davno bješe sjećam se ja (276 tekstova najpopularnijih zabavnih i narodnih pjesama od 1947. do 1972. godine na prostoru Jugoslavije. Zabilježio Asim Brković), Incognito, Priboj  2011; Göteborg: mali noćni razgovori, izbor iz poezije Meha Barakovića, Broarna – Mostovi,Göteborg 2011.
Monografije i hronike: Talija u Priboju, pozorišna hronika, Zavičajni muzej, Priboj 1993. (Drugo dopunjeno izdanje od istog izdavača štampano 2000); Holujački Dizdarevići, monografija, AI, Bijelo Polje 1999; O Hasan-agi i njegovoj vakufnami, istorijska monografija, Zavičajni muzej, Priboj 2000; Gajret u Priboju, monografija, Zavičajni muzej, Priboj 2004;  Samo je prošlost večna, monografija, Zavičajni muzej, Priboj 2009; Sa slikarom Radomirom Vergovićem, neobavezno, monografija, Narodni muzej, Užice 1997;  Milan Konjović, čovek koji se nije bojao života, razgovori, Ars Longa/Narodna knjiga, Beograd 1998.
Istorijske studije i pregledi: U vrtu razgranatih staza, etnomuzikologija, Zavičajni muzej, Priboj 1996;  Dubrovnik i uskoci krajem XVI i početkom XVII veka u međunarodnim odnosima, Istorijska studija, Incognito, Priboj, 2011; Sto godina Čitališta u Priboju (1898-1998), istorijski pregled, Zavičajni muzej,  Dom kulture „Pivo Karamatijević“, Priboj 1998; Knjižara i papirnica Vasilija M. Jelića od 1929. do 1944. godine, Zavičajni muzej,  Dom kulture „Pivo Karamatijević“, Priboj 1999.
Priče i sjećanja:  Vaza od peska, priče, Međurepublička zajednica za kulturno-prosvjetnu djelatnost sa  sjedištem u Pljevljima, Pljevlja 1995; Ćamil, gora razgovora, Savremenici o Ćamilu Sijariću, Međurepublička zajednica za  kulturno prosvjetnu djelatnost sa sjedištem u Pljevljima, Pljevlja 2001. (Drugo izdanje Unireks, Podgorica 2006. u okviru Izabranih djela Ćamila Sijarića).
Kritike:  Ogledi, književna i likovna kritika, Centar za djelatnosti kulture, Bijelo Polje 2010. 
Hrestomatije: Pesme Limom umivene, hrestomatija o Limskim večerima dečje poezije, Kulturno-prosvetna zajednica, Užice 1996; Odsjaj snažne reke (sa Zoranom Bognarom), hrestomatija o Limskim večerima poezije, Međurepublička zajednica za kulturno-prosvjetnu djelatnost sa sjedištem u Pljevljima, Dom kulture „Pivo Karamatijević“  Priboj, Pljevlja-Priboj 1997. (Dva izdanja. Treće dopunjeno izadanje od istih  izdavača štampano 2002).
Ma koliko izgledao žanrovski i tematsko-motivski razuđen, raznolik i neuhvatljiv, opus ovoga pisca, istoričara kulture, esejiste, kritičara i hroničara, posjeduje neku nevidljivu unutarnju estetsku supstancu koja povezuje sve prividne različitosti.
U bogatoj društvenoj aktivnosti bio je, između ostalog, član Programskog saveta Radio Beograda – Prvog, Drugog i Trećeg programa, član Predsedništva Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, član Izvršnog odbora Republičke zajednice kulture Srbije, predsednik Komisije za amaterizam i predsednik Komisije za kinematografiju RZK Srbije, član Predsedništva Zajednice za kulturu i nauku Regiona Titovo Užice, predsednik Programskog saveta Narodnog pozorišta u Titovom Užicu, član žirija Vukove nagrade (dva mandata), predsjednik Izvršnog odbora Međurepubličke zajednice za kulturno-prosvjetnu djelatnost sa sjedištem u Pljevljima, predsjednik Skupštine MRZ Pljevlja, član Upravnog odbora Narodnog muzeja Užice, član Upravnog odbora Zavičajnog muzeja Priboj, predsjednik Odbora za kulturu Bošnjačkog nacionalnog vijeća… Bio je na profesionalnoj dužnosti sekretara OK SKJ Priboj. Biran je za poslanika u Skupštini Republike Srbije. Bio je član jugoslovenske delegacije na VII Sveslovenskom kongresu u Pragu.
Oženjen je Ćamilom Brković sa kojom ima troje djece. Živi u Priboju.
 
Istaknuta slika: Portret Faruka Dizdarevića, rad akademskog slikara Naila Ćelovića