...............



To je bio period kada smo zaista bili najbliže Zapadu. To se najbolje moglo vidjeti preko
rok muzike.' (Albumi iz vremena SFRJ)

Ceo intervju

slobadnaevropa

Tipičan Italijan je kukavica pred sopstvenim emocijama

Italijanski pisac, scenarista i novinar Dijego de Silva tokom svoje prve posete
Srbiji prošle nedelje obišao je više gradova – Beograd, Šabac, Kragujevac i
Novi Sad, gde je bio gost i na otvaranju Novosadskog sajma knjiga.



Povod za njegov dolazak je srpsko izdanje njegovog romana „Bračna terapija za ljubavnike“ koju je izdavačka kuća Clio objavila u prevodu Ane Marković. Njoj i pripada zasluga, ne samo kao prevodiocu, nego i kao stručnom savetniku što se De Silva našao pred srpskim čitaocima kao jedan od najčitanijih savremenih italijanskih pisaca, kog neki kritičari smataju i „kraljem komedije“, iako se njegovi romani i pripovetke ne drže glavnih bestselerskih književnih tokova u Italiji kojima vladaju policijski trileri.

Prema knjizi „Bračna terapija za ljubavnike“ italijanski reditelj Alesio Marija Federiči, 2017. snimio je istoimeni film sa Ambrom Angoljoni i Pjetrom Sermontijem u glavnim ulogama, koji je blagajnama zaradio više od dva miliona evra.

Roman „Bračna terapija za ljubavnike“, objavljen u Italiji 2015, priča je o dvoje ljubavnika – Modestu i Vivijani, koji se podvrgavaju bračnoj terapiji kako bi odlučili da li da nastave sa svojim dvojnim životima, jer su zarobljeni u nesrećnim brakovima.

Bračni terapeut je zatečen zahtevom da analizira odnos između ljubavnika, ali se u na kraju u njihovu priču upliće do te mere da rizikuje gubitak profesionalne etike.

De Silva kaže da je u ovoj knjizi „sam sebi dozvolio da razgovara o osećanjima i komplikovanim ljubavnim situacijama, poigravajući se i sa nervozom unutar veze koja je često smešna, jer u ljubavi lako postajemo smešni, što je za jednog pisca veoma privlačno“.

*Šta znači baviti ljubavnicima danas u Italiji, imajući u vidu reputaciju ove institucije u Vašoj zemlji?

– To olakšava stvari, jer sve ono što je vezano za zabranu, pre svega u etičkom smislu jeste privlačno kao „zabranjeno voće“. Tako da to olakšava situaciju u smislu da pospešuje interesovanje.

*U razgovorima o ovom romanu ističete da je institucija braka u Italiji u krizi i ukazujete na fenomen povećanja broja razvoda posebno među starijim parovima. Kako Rimokatolička crkva gleda na to?

– To sad ne mogu da Vam kažem. Brak kao institucija je stvarno u krizi, što ima razne posledice, uključujući i izmene i u zakonskim okvirima koji regulišu razvode. Polako se menja tretman supružnika prilikom razvoda. Žene su u Italiji posle razvoda do sada bile zaista veoma zaštićene na uštrb muškaraca. U Rimu postoji kamp koji podseća na nomadske kampove sa prikolicama u kojima žive muškarci koji posle razvoda ne mogu finansijski da se oporave. U tom pogledu sad dolazi do promene i vidi se da zakonodavstvo radi na tome da se to izmeni. Poenta je u tome da brak više ne treba da bude biznis i zarada. Ukoliko ne dođe do te reforme, brak će „eksplodirati“ – nema nikakve budućnosti.

*Koliko Vaš glavni junak predstavlja „sliku“ tipičnog Italijana?

– Liči u utoliko što je kukavica pred sopstvenim emocijama. Nema sposobnost da ih prati. U tom pogledu zaista podseća na prosečnog Italijana, jer je neodlučan da krene za svojim emocijama, dok je njegov otac sušta suprotnost. On ima hrabrosti da kaže „ne“ bez obzira na kritike i napade okoline.



Fotografije sa promocije knjige  „Bračna terapija za ljubavnike“ u Kragujevcu

– Ono što me je na to podstaklo jeste uopštena radoznalost u takvoj vrsti situacije budući da tema koja se tiče ljubavnika podrazumeva veliku dozu drame. Pokušao sam da se bavim tom temom kroz humor, da to bude zabavan pristup, naravno ne gubeći iz vida književnu vrednost čitave priče. Ja mnogo volim knjige koje nas teraju na smeh, ali koje istovremeno imaju i svoju književnu vrednost. Ne znam da li sam u tome uspeo, ali to je bio moj cilj.

[left]
[/left]
– Ja sam ovaj roman napisao pre svega imajući u vidu književnost, nisam razmišljao o filmskoj obradi priče koja se kasnije dogodila. Možda to proizilazi iz toga što svaki junak ima svoje dostojanstvo i mišljenje – što se svaka tačka gledišta u uvažava, što možda deluje kao da se kamera pomera iz jednog u drugi ugao. Svaki pripovedački glas je podjednako važan. To je bio moj cilj, ali u tom trenutku nisam razmišljao o prebacivanju ove priče na filmsko platno. Potvrda za to je i što sam dok sam radio na scenariju morao da imam drugačiji, objektivniji pristup stvarima.

Ceo intervju - " Danas "

Milena Andrić Art – obucite se u umetnost!
Milena Andrić na lak način razrešava večnu dilemu da li je moda umetnost. Njeno stvaralaštvo pokazuje da umetnost nije rezervisana samo za muzeje i izložbe (iako često i izlaže svoja dela) nego da se može naći i u „uličnoj modi“, garderobi koju svakodnevno nosimo.

Na njenom sajtu može se videti kako nam njena kolekcija koja nosi naziv Milena Andrić Art poručuje da se svako može „obući u umetnost“. Unikatno, kreativno, avangardno, drugačije – to su reči kojima se može opisati ono što Milena Andrić radi.

Završila je Fakultet primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu, na odseku dizajn tekstila. Bavi se slikanjem i oslikavanjem unikatnih predmeta od tekstila, drveta, kože i stakla.

Njen rad možete pratiti i preko Fejsbuka i Instagrama. Ukoliko vam se dopadne ono što vidite, možete i kupiti ove zaista neobične modne komade.

Milena Andrić Art
Milena Andrić
Mi smo odlučili da pokušamo da otkrijemo kako Milena Andrić stvara modu namenjenu ljudima „koji žele da se izdvoje iz mase svega istog i plastičnog“.

Kada i zašto ste odlučili da osnujete „brend“ Milena Andrić Art?

Oduvek sam volela da imam garderobu koju niko nema, pa sam sebi pravila stvari. Šila i na već gotove stvari našivala, slikala temperama za trenutni efekat, dok nisam na fakultetu otkrila boje za tekstil i sve njihove mogućnosti. Predmeti Oblikovanje štampanog i tkanog tekstila bili su mi omiljeni. Tada sam sebi oslikavala garderobu, po porudžbini radila modele za devojke kojima se dopalo šta ja radim.

Milena Andrić Art
„Universe“, Akril na platnu
Sada Milena Andrić Art obuhvata više proizvoda. Tu su prvenstveno slike, od kojih sve kreće, jer motive sa slika prenosim na sve ostalo što koristimo u svakodnevnom životu. To su odevni komadi (ženske majice i haljine, tašne, ogrlice i narukvice od kože, muške majice), zatim predmeti iz kućnog aksesoara od drveta, keramike, porcelana (podmetači za čaše, šoljice, stolice). Sve je ručno oslikano bojama za tu vrstu materijala.

Sve radim u malim serijama, i ručno je oslikano, samim tim i unikatno.

Kako spajate umetnost i modu?Milena Andrić

Unikatno stvaranje omogućava spoj umetnosti i mode. Motivi sa mojih slika su na majicama, tašnama… Svako kome se dopada ovo što ja radim može se „obući u umetnost“.

Šta Vam je izvor inspiracije? Svakodnevnica ili umetnička dela?

Na mojim slikama preovladavaju portreti, oni su mi uvek bili inspiracija. Ljudski lik, muški i ženski. Ponekad je to i neki zanimljiv dan koji iz mene izvuče dosta kreativnog! Inspiracija su mi muzika, boje, trenutna osećanja, ljudi koje srećem na ulici…

Da li imate uzore u modnoj industriji?

Nemam uzore u modnoj industriji. Poštujem rad pojedinih kreatora, ali ne mogu reći da su mi uzori. Valentino Garavani mi je posebno zanimljiv, duge ženstvene haljine koje naglašavaju vitko žensko telo. A od domaćih kreatora bih izdvojila Draganu Ognjenović. Čista i jasna forma!

Ovo što ja radim je „ulična moda“ koja se promenom patika u štikle može pretvoriti u odeću za večernji izlazak. Avangardna i namenjena ljudima koji žele da se izdvoje iz mase svega istog i plastičnog.

Materijali koje koristim su pamuk i koža.

Koji su Vaši planovi za budućnost?

Bliska budućnost je izložba slikane kože u Modernoj galeriji Narodnog muzeja u Kragujevcu 23. marta. Postavka se sastoji iz ogrlica od kože koje se nalaze na žičanim lutkama, koje su u stvari materijalizovani modeli sa mojih slika.

U aprilu će biti spremna nova kolekcija majica, haljina i tašni, a i za muške ljubitelje moje umetnosti majice, ručno oslikane. Modeli su za sezonu proleće-leto. Sve je perivo na 30 stepeni. Preporučuje se program na mašini za ručno pranje i peglanje sa naličja.

Milena Andrić

Šuplji ljudi ne menjaju svet – Branko Kukić

„U suštini, svet živi po konformističkim obrascima, sputava ga prekomeran i zaludan rad, strah od novog, jednosmeran način života, potrošački mentalitet, opsednutost spektaklom. Ne bavi se suštinom života u smislu želje za lepim i jednostavnim, za humanošću i za napretkom, bez besmislenog preterivanja. Potrošačko društvo je odraz nekulture. Na vidiku su mašine koje će se zvati čovek. A za čoveka će se već naći neko ime čije značenje neće govoriti nikom ništa. Umetnost, religija i ljubav tu će biti nemoćni i suvišni, jer su i oni već primili mnoge oblike i izraze tehnologije. Bojim se da je prošlo vreme revolucija i prevrata. Šuplji ljudi ne menjaju svet.”

Život je putovanje, počelo je spontano






Viktor Lazić: Pucali su na mene u Iraku i čak metkom razlupali far na mojoj "ladi". Hapsili su me i psihički teško maltretirali u zatvoru u Južnoj Osetiji. Jednom sam se na Sumatri tako razboleo da sam bio ubeđen da živ do kuće neću stići
Imali smo čast da porazgovaramo sa Viktorom Lazićem, najpoznatijim srpskim putnikom i putopiscem, čovekom vanserijske širine uma i duše, a čast nam je i da najavimo buduću saradnju - Viktor će sa nama deliti svoja iskustva koja do sada nije podelio sa čitaocima. 

On je književnik, advokat i doktorand kineskog prava. Viktor je i turistički vodič, ovlašćeni prevodilac za engleski jezik, član Udruženja književnika Srbije, te ambasador Srpskog bibliografskog društva. Osnivač je i predsednik Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju “Adligat”, u okviru kojeg su smešteni i Muzej srpske književnosti i Muzej knjige i putovanja, čiji je direktor. Dodatno se bavi i filatelijom i numizmatikom, ali je široj javnosti poznat po svojim vanredno živim putopisima. Proveo je 12 godina na putovanjima na šest kontinenata, u 100 zemalja. Objavio je šest knjiga i više od hiljadu tekstova i reportaža u raznim medijima. Govori engleski, ruski i nemački, a sporazumeva se na još desetak jezika. 


Nije bilo lako samo pobrojati sva vaša zvanja, a sigurno ih nije bilo jednostavno steći. Kako biste vi sebe predstavili, kako sebe vidite? 

Čovek. Književnik i advokat. Od kada znam za sebe, čak i moja najranija sećanja u detinjstvu, vezana su za knjigu i poeziju. Kasnije pravničko obrazovanje takođe je definisalo važan deo moje ličnosti. U mojoj porodici ja sam deveta generacija posvećenika kulturi. Jedan od običaja u porodici već više vekova je da svi imamo više različitih znanja, poznajemo više različitih zanata, pa se to odrazilo i na mene. Ponosan sam na to što sam položio pravosudni ispit, ali i išao na kurs za auto-mehaničara, da sam prevodilac ali i turistički vodič... 

Umeli ste da uporedite putovanja sa čitanjem, pa da kažete da ako ne putujete, kao da ste na istoj stranici knjige. Privlače vas nepopularni, do kraja još neistraženi predeli, o njima i pišete. Šta vas je motivisalo na ovakve poduhvate? 


Potraga za znanjem. Nepresušna, večita, suštinska. Uzbuđuje me da otkrivam nešto novo, kako sebi, tako i drugima. Moja putovanja nemaju smisla ukoliko sa sobom ne povedem i druge radoznalce, čitaoce mojih putopisa.


Obišli ste više od 100 zemalja, na šest kontinenata. Da li je ideja da posetite svih 198 ili imate druge ciljeve? 

Broj država zavisi od onoga koji ih broji. Kao i sve na svetu - moć je u rukama posmatrača. Ja poznajem putnike koji, u želj da povećaju broj država koje su posetili, umeju da se zabroje i preko 250; poznajem i tvrdoglavce koji odbijaju da priznaju i već priznate države, pa tvrde da na svetu postoji samo 150 koliko-toliko suverenih država. 

Kada putujete, mnogo naučite o povezanosti svega na svetu, ali i o predrasudama i relativnosti. Naučite da to što se sa nekim ne slažete ne znači da on, iz određenog ugla posmatranja, nije u pravu. Ujedinjene nacije priznaju 193 državе, mada članica nije Vatikan, a do 2002. godine nije bila ni Švajcarska. Da ne pominjem teritorije koje su proglasile nezavisnost ili čija je državnost osporena, a njih u svetu ima više od stotinu. 


Da li je ideja da zavirite u svaki kutak planete? 

Da, voleo bih da posetim svaki kutak Zemljine kugle, bez obzira na ljudske granice, postojeće ili nepostojeće, granice na mapama, u glavama ili u prirodi. Doživljaji i znanje svakako su značajniji od svake brojke, mada brojke ponekad dobro oslikavaju iskustvo i stadijum dokle je neko u svojim istraživanjima planete stigao. Međutim, ja sam od onih putnika koji vole da detaljno upoznaju predeo u koji su došli. 

U Rusiji sam proveo ukupno dve godine u nekih šest navrata, prošao sam najmanje 100.000 kilometara obilazeći ovu zemlju sa kraja na kraj: vozio sam se „ladom nivom“ od granice Norveške do granice Severne Koreje, i drugim putem nazad. Obišao sam 63 provincije od 88, koliko ih ova zemlja-gigant, zemlja-kontinent ima. I verujte mi, ja nisam video Rusiju! 

Sramota bi me bilo da tako nešto kažem, kada sam jedva zavirio u njena ogromna prostranstva. A imate ljude koji u Moskvi provedu jedan dan, popiju kapućino negde blizu Kremlja, lupe recku na zidu i mirne duše pričaju prijateljima kako su Rusiju „videli“, a na mapama koje im stoje na zidu to ogromno prostranstvo označe kao „posećeno“.



......................


b92

Znate li svoju narednu destinaciju ili je još niste odabrali? Birate li vi svoja konačna odredišta ili ona, zapravo, biraju vas? 

Biramo se međusobno. To je jedna divna interakcija, za koju nikada ne znam kako će da se završi. Voleo bih da u skorije vreme obiđem zemlje Bliskog istoka koje nisam, kao što su Liban i Sirija, ali to uopšte ne znači da me put neće odvesti, recimo, na Antarktik. 

Da li se smatrate „digitalnim nomadom“ - koji putuje i sve beleži kamerom, ili vam je bitnije da sebe ispunite iskustvenim sadržajem? 

Ne, ja nisam digitalni nomad. Moj dom je Beograd. Ovde provodim veći deo godine, iako ne moram. Nekih sedam do osam meseci godišnje radim na stvaranju Muzeja knjige i putovanja i Muzeja srpske književnosti u okviru Udruženja „Adligat“ i to je glavni razlog što toliko dugo boravim kod svoje kuće. U proseku četiri meseca godišnje putujem, ali se ni tada ne osećam kao nomad. Svuda se osećam dobrodošlo i kao kod kuće, a kod kuće se osećam isto kao kada putujem. 


Dosta toga beležim kamerom, pre svega zato što je ljudski mozak isuviše nesavršen. Nije moguće upiti i sačuvati toliko utisaka, sećanja i znanja sa kojima se čovek svakodnevno na putovanju sreće. Ja nisam fotograf, već književnik, ali foto i video kameru koristim kao neku vrstu moderne, brze dnevničke zabeleške. Često kasnije jednu fotografiju pretočim u celu jednu priču...






Gde vas je odvelo vaše prvo putovanje? 

Prvo veliko putovanje van Evrope dogodilo se 2004. godine, kada sam otputovao na Tajland. Imao sam novca za desetak dana luksuznog boravka, umesto toga ostao sam mesec dana i prvi put bio primoran da noćim na otvorenom, prvi put se oduševio džunglama, plemenskim načinom života, drugačijom kulturom i običajima... 

Međutim, ja ceo život doživljavam kao jedno putovanje. Spontano sam počeo da obilazim planetu, pa mi se čini da od rođenja putujem. Da li su putovanja započela sa dečačkom posetom Parizu kada sam imao sedam godina i prvi put bio očaran Versajem, Trijumfalnom kapijom, Ajfelovom kulom? Ili mnogobrojnim posetama tetki koja živi u Londonu još tokom osnovne škole? Čak 14 puta sam bio u Londonu, najviše pre svoje 18. godine. 

Tokom srednje škole sam takođe koristio svaki slobodan trenutak da obilazim prijatelje i rođake širom Srbije i regiona, od Rumunije do Makedonije. Već tada sam znao da će putovanja biti važan deo mog života. Prvi duži potpuno samostalni odlasci bili su u Hamburg za moj 18. rođendan, pošto sam bio jedan od pobednika na takmičenjima iz nemačkog jezika - na gradskom takmičenju u Beogradu sam, recimo, osvojio drugo mesto. 


.................

..............

Mnogi bi poživeli vašim životom, ali ne nalaze način. Ako nije tajna, kako finansirate svoja putovanja? 

Sve je stvar izbora. Ako zaista želimo da putujemo, uvek postoji način. Ali, nemojmo se zavaravati, uvek postoje i izgovori. Ja sam mnogo toga rizikovao da bih sebi obezbedio putovanja. Mnogo toga sam se odrekao, mnogo sam se namučio. Na to nije i ne treba da bude spreman svako, ali ne volim kada me ubeđuju da je nemoguće, jer odlično znam da nije. 

Jeste li i na samom putovanjima nalazili poslove, kako biste sebi, eventualno, produžili boravak nakon što je budžet ispražnjen? 

Nikada nisam bio samo putnik, uvek sam nešto radio na samom putovanju kako bih pokrivao barem deo troškova. Svoje prvo putovanje van Evrope, na Tajland, kada sam imao 18-19 godina, platila mi je država. Bio sam među najboljim studentima u Beogradu, i dobijao sam solidnu stipendiju, koju sam sačuvao za putovanje. 


Tokom studija imao sam dogovor sa roditeljima: dokle god sam redovan student i prosek mi je iznad osam, novac koji bi davali da mi plate godinu pokloniće mi u kešu. Jedno od takvih putovanja, tokom kojeg sam ispit iz krivičnog prava spremao u vulkanu u Indoneziji, opisao sam u knjizi „U srcu Sumatre“. 

Odrađivao sam smeštaj u Moskvi, u Mongoliji sam prao magarce da bi mi popravili auto, a koliko sam samo dana i noći na putovanju proveo radeći za računarom, prevodeći, pišući, završavajući razne vrste konsultantskih, uglavnom pravnih poslova i slično... U Etiopiji sam čak i iznajmio džip i sa njim taksirao sa jednim prijateljem, kako bismo otplatili najam i gorivo. Dakle, kada se jako želi i kada se mora, uvek se nađe način. 

Posle 12 godina putničkog staža, koliko otprilike iznosi vreme koje sam proveo na putovanjima, zasluženo sam ostvario napredak i sada ostvarujem prihode koji su sasvim solidni. Moji putopisi se sada dobro prodaju, imam stalne sponzore koji mi sada pomažu, a uz to sam i advokat.







Kako ste se snalazili za smeštaj? 

Godinama sam putovao sa izuzetno malim budžetima. U „ladi nivi“ proveo sam sveukupno sigurno više od 500 noći i toliko se navikao da u njoj spavam da sam tu slađe spavao nego u hotelima! Posle povratka sa jednog putovanja bilo mi je neobično i čak pomalo krivo što sam se vratio kući da spavam u krevetu... 

Barem pedesetak noći spavao sam pod otvorenim nebom, barem dva puta toliko proveo sam kod drugih putnika koje sam pronalazio preko internet-klubova, a barem tri puta toliko primali su me u domove ljudi koje sam sretao na samom putovanju. Tek o hostelima u kojima sam spavao mogao bi se napisati ceo roman... Ovog januara u Japanu, recimo, oko nedelju dana bio sam u kapsulama, u sobama koje nalikuju na prostor koji mrtvak dobije u mrtvačnici, doduše za nijansu veći. To su faktički sobe-fioke. 



Volite li da ste sami ili u društvu? 

„Najbolje se putuje kad putuješ sam“. Navikao sam i zavoleo da sam putujem, istražujem... Moja putovanja su izuzetno naporna, to nije odmor, već su bliže ekspediciji. Teško je od nekoga očekivati da sa mnom pešači desetine kilometara dnevno, da se danima penje ka vrhovima litica i planina kako bi došao do neke nepristupačne ali značajne monaške kelije u Etiopiji, da spava pod vedrim nebom i sve do poslednjeg dinara potroši na knjige. 

Koje iskustvo biste naveli kao promašaj, ako je takvih bilo, koja je najopasnija situacija u kojoj ste se obreli, a na koju stranicu pasoša ste posebno ponosni? 



Najveći promašaji najviše nas nauče. Ne bih mogao da se setim nijedne greške, a bilo ih je zaista mnogo, a koje se kajem i koju smatram promašajem. Pucali su na mene u Iraku i čak metkom razlupali far na mojoj „ladi“, hapsili su me i psihički teško maltretirali u zatvoru u Južnoj Osetiji. Jednom sam se na Sumatri tako razboleo da sam bio ubeđen da živ do kuće neću stići... Sve to ulazi u životni staž i nauk putnika. 

Najponosniji sam na praznu stranicu, na onu još uvek neispisanu, na sve ono što ću tek obići i opisati. Ponosan sam i na to što sam, pre putovanja svetom, dosta putovao po Srbiji, što me je naučilo da poštujem i volim i svoje i drugačije. 


...............

.............

Gde je danas „lada niva“ po kojoj ste čuveni? 

„Lada niva“ je penzionisana u februaru ove godine, kada sam prvi put odlučio da je privremeno ne registrujem. Poslednjih godina bila je službeno vozilo Muzeja knjige i putovanja, pa ju je svako ko je poklanjao knjige ovom muzeju mogao videti pred svojim vratima. Međutim, godine i kilometri učinili su svoje i potreban joj je remont koji više nije isplativ. 

Nadamo se da ćemo je ipak popraviti i koristiti kao neku vrstu putničke biblioteke - knjigoladobusa, prepunu turističkih vodiča, putopisa i slične literature, voziti je po gradu i omogućavati iznajmljivanje tih materijala. Da li će i kada ta ideja da zaživi, to ne znam..






Naslednik ste čak devet generacija duge tradicije bibliotekarstva - biblioteke „Lazic“, zvanično otvorene davne 1882. godine. O žrtvi vaših predaka za očuvanje ove tradicije dovoljno govori anegdota da je vaš pradeda vredne primerke zašio u gunj i tako ih nosio sa sobom dok je pešačio preko Albanije, da bi, za njim, deda bio prinuđen da biblioteku zakopa ispod vinograda, kako je komunističke vlasti ne bi zaplenile ili uništile. Danas ste vi u velikoj meri posvećeni oplemenjivanju njenog fonda, koji ima preko milion primeraka. Možete li nam reći nešto više o tome? Imate li dugoročne planove kad je u pitanju Muzej knjige i putovanja, koja je vaša vizija? 


Gradimo jednu važnu instituciju, stub kulture ovog regiona. Sa 53 osnivača, među kojima su Darko Tanasković, Milovan Danojlić, Ljubomir Simović, Matija Bećković, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Filip David, uz podršku SANU, Matice srpske, Narodne biblioteke Srbije, Udruženja književnika Srbije, Srpskog književnog društva... mislim da nam je uspeh garantovan. Trenutno se u našim fondovima nalazi oko dva miliona predmeta, od čega su više od milion publikacije. 

Mi smo hibrid biblioteke i muzeja, posvećeni smo očuvanju i unapređenju kulture, ali i međunarodnih odnosa. U Muzeju knjige i putovanja mogu se videti knjige sa svih meridijana. Taj muzej je spomenik raznolikosti planete. Tu možete da vidite knjige od slonovog izmeta ili knjige koje možete pojesti - od pirinča, tu su i knjige na štapićima od bambusa, sa koricama od ljudskih kostiju, stranicama od palminog i bananinog lišća... Dakle, tu je ceo svet prikazan preko knjiga. 

U Muzeju srpske književnosti možete da vidite važan deo srpske istorije, sa fokusom na književnost. Pored rukopisa i predmeta skoro svih značajnijih srpskih književnika, ovde se mogu videti i nameštaj porodice Obrenović, pismo Hajduk Veljka Petrovića, prvi poznati rukopis kneza Mihaila Obrenovića, originalna pisma Nikole Tesle... 

Autor ste nekolicine putopisnih romana, među kojima najpopularniji „Velika avantura“ i „U srcu Sumatre“. Publika ih vidi kao veoma živopisne, utiska je da imate dar da sopstveni doživljaj prenesete u toj meri verno da se čitalac oseća kao da je bio u vašoj koži. Mogu li se čitaoci radovati nekom novom ostvarenju u narednom periodu? 

Važan smisao mojih putovanja jeste u pisanju i želji da doživljeno podelim sa drugima. Upravo pripremam dve knjige za štampu, jedna se zove „Zemlje koje ne postoje“ i posvećena je regionima širom sveta koji su proglasili nezavisnost. Obišao sam ih najmanje tridesetak.



b92

Bojana Stojanović Pantović: Zavladala inflacija pesničke reči

Savremena srpska poezija najvitalniji deo naše književnosti






Sa 15 godina počela je da objavljuje stihove, a sa 18 prikaze pesničkih knjiga. Te dve stvaralačke staze Bojana Stojanović Pantović (1960) održava godinama, s podjednakim uspehom. Posle priznanja “Gordana Todorović” i “Rade Tomić”, u petak joj je uručena i nagrada “Đura Jakšić” za zbirku “U obruču”, u izdanju NB “Stefan Prvovenčani”.

Autorka je niza veoma zapaženih studija knjiga, eseja i kritika, kao što su “Linija dodira”, “Nasleđe sumatraizma”, “Srpski ekspresionizam”... Uređivala je književno-naučne časopise i listove, bila urednica u “Nolitu”, stalna je saradnica uglednog američkog časopisa World Literature Today, profesor je na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

* U kojoj meri se vaša nagrađena knjiga razlikuje od prethodnih zbirki?


- Rekla bih da je zbirka “U obruču” možda moja najličnija knjiga, i u tom smislu je bliska prvoj zbirci “Beskrajna”, dok sa prethodnom zbirkom “Lekcije o smrti” iz 2013. čini neku vrstu diptiha, poetičkog i smisaonog dopunjavanja. “U obruču” je knjiga u kojoj je osnovno egzistencijalno stanje rastanak, odlazak, i to onaj trajni, sa najbližim osobama koje su višestruko odredile moj život i mene kao ljudsko i pesničko biće: pre svega majka i otac, a potom i neki bliski pesnici koji su uticali na formiranje mog pesničkog senzibiliteta.

* Kako je tekao taj razvoj?


- U zbirci “Beskrajna” postavlja se pitanje umnoženih identiteta kroz vreme i prostor, da bih se u poslednjoj ponovo vratila toj temi, od prenatalnog perioda do zrelog doba kroz brojne mitske, ženske i muške figure, ali kao plod neposrednog iskustva gubitka. Opet, u “Lekcijama o smrti” preispituju se granična stanja života i smrti kroz filtere sna, istorije, drugih tekstova, svakodnevnog života, da bi se na kraju bolno konkretizovala.

* Zbirka nosi karakterističan naslov - “U obruču”. Kakav je raspon njegove simbolike?


- Taj naslov je neka vrsta dijaloga sa zbirkom “Otvaranje prstena” Staniše Nešića (1956-2016). U pesmi se postavlja pitanje da li je i kako moguće prevazići kružno, mitsko proticanje vremena i otvoriti ga ka beskraju, ka bestelesnom, sumatraističkom načelu. Ujedno, njegovo negiranje kroz naglu a ne više skladnu smenu godišnjih doba ne samo da otvara kosmičku dimenziju, već čoveka stavlja pred kapije istorijskog vrtloženja vremena, koje se katkad ubrzava, ponekad usporava, ali nas uvek ostavlja same i ranjive, spremne da se “nežno i pokorno stiskamo u obruču”. Motiv obraćanja mrtvima i prisvajanje prostora onostranog, kao i zazivanje seni i duha umrle majke, što je tako potresno opevao Đura Jakšić, prisutni su osobito u poslednja dva ciklusa zbirke. Takođe, teskoba postojanja praćena je i autopoetičkim konotacijama: da li je i smisao poezije u njenoj uobručenosti, zgusnutosti, u nemogućnosti da lako dopre do čitaoca?

* Upravo to je tumačenja tema (auto)ironičnog triptiha “Tuđi stihovi”. Da li je to i pesma o vašem čitanju “tuđih” tekstova?


- Da, svakako. U toj trodelnoj pesmi pokušala sam da se poigram ne samo sa tzv. pesničkom pozom i svojevrsnom tipologijom pesnika i njihovih poetskih svetova, već, pre svega, utiskom koji ostavljaju na čitaoca, odnosno kritičara. Naravno da se u njoj tematizuje i moje kritičarsko ali i obično, čitalačko iskustvo, u kome dolaze do izražaja i izvestan zamor i možda prevelika očekivanja od poezije. Jer taj savez između pesnika i čitalaca samo je povremeno prijateljski ugovor. Pogotovo danas kada imamo hiperinflaciju pesničke reči i dezorijentisanost kritičke opservacije.


novosti, 2.06.2018.
................

.............



* Šta vas sve inspiriše i koliko radite na stihovima, s obzirom na uvreženo mišljenje da pesma nastaje u trenu?


- Ideja o pesmi, nekakav trag u vidu osnovnog tona ili boje, tamne ili svetle, stvara samo određenu mentalnu sliku koja omogućava pisanje tek prve varijante pesme. Sve ostalo je naporan i katkada psihički iscrpljujuć rad. Desi se ponekad, ipak, da jezik u potpunosti prati protok poetske imaginacije i da se pesme slažu “same od sebe”, ali meni se to desilo samo jednom, sa zbirkom “Isijavanje”, koja je nastala takoreći u jednom dahu. Sa zbirkom “U obruču” imala sam baš na samom kraju velikih nedoumica u pogledu njene kompozicije. Činilo mi se kao da su to dve zbirke u jednoj, i morala sam da je rasklopim i ponovo sastavim prema nekim drugim načinima povezivanja pojedinačnih pesama u cikluse.

* Koliko pesnik i kritičar, spojeni u jednoj ličnosti, pomažu, odnosno odmažu jedan drugom?


- Mogu da govorim samo o svom iskustvu, ali mislim da je slično i kod drugih pesnika, makar onih koji su se ozbiljno afirmisali u obe discipline. Da li su to lice i naličje jednog istog posla? I jesu i nisu. Jezik poezije i kritike se umnogome razlikuju, uprkos prirodnoj težnji poezije da ovaploti mišljenje preciznom upotrebom jezičkih slika, dok kritika ispoljava svojevrsnu diskurzivnu praksu i omogućava čitaocu komunikaciju s tekstom. Analitičko-sintetička snaga kritičke misli često računa i sa slikom i metaforom.

* Koje su karakteristike savremene srpske poezije?


- Savremena srpska poezija predstavlja, na sreću, možda i najbolji deo srpske književnosti. Od visokomodernističkog i postmodernističkog pevanja ponovo se kod mlađih autora i autorki aktiviraju različite forme neoavangardnih praksi, kojima se želi ukazati na potrebu za društvenim promenama u sasvim drugačijim istorijsko-
-političkom i globalnom okruženju. Ujedno, postoji i snažna obnova tradicionalnih, neoklasičnih formi pevanja, što je kontinuirana odlika srpske poezije još od devedesetih godina prošlog veka.
* Poezija se malo čita, a nove zbirke neprestano izlaze. Kako objašnjavate taj paradoks?
- U značaj poezije na jednom opštijem planu sumnjao je čak i Bogdan Popović, koji je u predgovoru svoje “Antologije novije srpske lirike” sa primetnom dozom ironije napomenuo da je pesništvo “malo čudan zanat, i izvesno, u svojoj celini, ceni se više no što zaslužuje”. Ovo ukazuje na činjenicu da je sa stanovišta elitne kulture, pesništvo jedna vrsta možda precenjenog atara u koji ne zalazi baš svako, a često je nedostupno i stručnjacima. Pa ipak, izgleda da se održala svest o dubokoj nužnosti poezije i danas.

MAJKA I ĆERKA


* Kakva su vaša profesorska iskustva sa studentima najmlađih generacija, s obzirom na to da i vaša ćerka Katarina Pantović aktivno piše o savremenoj srpskoj poeziji?


- Mlade generacije su više okrenute prozi, pa i teoriji, ali oni, koji poput moje ćerke pišu i tumače poeziju, rade to veoma ozbiljno i posvećeno. U mojim zbirkama uvek se nalazi pesma posvećena njoj. Tako se uloga kćeri preokreće u ulogu majke i na tom složenom odnosu grade se mnogi smisaoni aspekti zbirke “U obruču”.

novosti

UMBERTO ECO

Umberto Eco zna više o lepoti i ženama i od Klikovog ekspertnog tima!

Jedini koji se usudi tvrditi da je lepota Monice Bellucci relativna
Tek što je u 'Istoriji lepote' na 400 stranica izneo šta misli, već je postao izbirljiv. Mona Lisa mu smrdi na transvestita, Rembrandtove žene mu imaju brkove, a Venera Milska mu je nekako pregolema. Je li Uta iz Naumburga naša sledeća Klik cura? -

Gospodine Eco, pre nekoliko godina sam bio u vašoj kući u Milanu; holandski nogometaš Ruud Gullit još uvek stanuje iznad vas. Čini se da je to prirodni zakon da se bogati i lepi brzo nađu.

ECO -Raduje me da mislite da sam lep. No Gullita sam slabo viđao, ponekad bih ga sreo s tim njegovim rasta pletenicama u liftu. Stanujemo ovdje već 14 godina i obožavam pogled na gradsku utvrdu Sforza. I jako mi se sviđa ovako, biti okružen svim tim knjigama.

Navodno ih ima više od 30.000?

ECO. Da i zato sam upravo tražio stan s dugačkim hodnicima. Doduše, na policama vlada sređeni nered. Nemam nikakve kartice ni kartoteke za knjige, no uvek tAčno znam gde su mi najvažnije. Moja biblioteka mi je tako uzbudljiva kao nekima Pirellijev kalendar.
Može li biblioteka biti uzbudljivija od Pirellijevog kalendara? Salvador Dali je našao kompromis!

Koja je po vama najlepša knjiga?


ECO: Ovoga trena Joyceov "Uliks", prvo izdanje. To mi je zadnji šoping. Dugo sam ga tražio, budući da postoji još samo 1000 primeraka. Prelepo mi je to kada držim knjigu u rukama. Nikakav film, nikakva fotografija ne može doseći tu radost, to bogatstvo koje osećam kada prelazim prstima po njenim stranicama. Sam taj tihi čin čitanja ima u sebi nešto uzvišeno, intimno što bih mogao usporediti sa seksualnošću. Sedim tako fino u ovom naslonjaču i jako mi se sviđa kako mi je uređen stan, tako svetao i...



Na zidu imate jedan vrlo čudan umetnički primerak: nebrojeni kistovi na zidu.


ECO : I štA je tu čudno? Volim to. Isto kao i ovu Praksitelovu skulpturu. Zašto se smejete?

Zato što nije originalna!
ECO: Naravno da nije original, pa? Nije iz 4. veka pre Hrista. Ona je vic, jeftina reprodukcija. Ponekad pogledam njeno lice i mislim da je jako lepo. Ima to umirujuće delovanje.

Što zapravo znači 'lepo'?
ECO : Dođite na moj seminar, dajte mi pola godine. Mislim da je Sokratova bista, iako prikazuje užasno ružnog čoveka, čudesno lepa. Ne mogu na ovo pitanje odgovoriti dok kažete keks.

Upravo ste napisali podeblju knjigu o istoriji lepote. Morate mi to moći reći!

ECO : Ne. Lepota je uvek pitanje vremena, epoha. Tizian ne bi znao što bi s Picassovom slikom, sigurno bi je smatrao strašno ružnom. Neki ljudi kupuju kič i žive sretno usred tog kiča koji je smatram nepodnošljivim. Što se kaže, svaki lonac nađe svoj poklopac.
Jedna druga američka poslovica kaže: ne postoje ružni muškarci, samo siromašni.
U isto vreme istinito i profano. Naravno da bogati ljudi imaju priliku definiSati lepotu. Mogu sebi priuštiti stvari koje su retke, tražene, upravo u modi, žene koje odgovaraju trenutnim idealima lepote. U ljudskoj istoriji jaki i moćni su uvek uzimali ono što su želeli. No to još ne znači da estetski užitak odmah prelazi u seksualnu požudu. Najverojatnije nećete ovog trena poželeti otići s mojom ženom u krevet ako se ona sada pojavi na vratima.

No kada se pojavi Pirellijev kalendar, muškarcima odmah cure sline...

ECO : Može biti, kao što je moguće da će se moji unuci za nekoliko godina držati za trbuh i umirati od smeha pri pogledu na taj kalendar i te čudne poze devojaka. Još uvek se sećam kako sam nakon rata listao neki magazin za koji sam mislio da je strašno uzbuđujući i mašta mi je radila ko luda. Nedavno sam još jednom bacio pogled na njega i nisam mogao shvatiti što su mi te slike nekada radile: bio je tako krotak, tako katolički čist. Tu i tamo bih vidEo koji nožni list, početak dojke i to bi bilo to. Dosadno.

Zar nije lagano pokriveno uzbudljivije od stopostotne golotinje?

ECO: Verojatno. Ranije ste od žena mogli videti samo lice; a noge i ruke su bile pokrivene. Mislim da danas te stalne provokacije savršenim telima na televiziji i reklamama izazivaju u ljudima psihičke krize: depresije, frustracije, nemir koji izaziva hajka na nedostižnu savršenost.

Šta vas je zapravo nateralo na to da napišete tu istoriju lepote, valcer od 400 stranica?

ECO : Lepota me zanima, fascinira. Pa diplomirao sam na estetici Tome Akvinskog.
Tako debeli svećenik. Posve svejedno predavao on u Parizu, Orvietu, Rimu, uvek je morao raditi široki polukrug oko katedre da bi mogao početi s predavanjima.
Da, vrlo časni docent. Dakle, u šezdesetima sam počeo raditi na temi ljpote. Uglavnom sam skupljao slike, radio bEleške - no od projekta nije bilo ništa.

I mi to godinama radimo u Kliku - skupljamo slike, a jednog dana će pasti i beleškeNije da niste imali ništa od tog projekta ljepote! Pa ipak ste se zaljubili u jednu jako lijepu suradnicu.

ECO : Da, ali i ja sam bio prilično zgodan momak pa su me prijatelji pitali: Zar te nije strah oženiti Nemicu? A kada sam poželio kupiti nemački auto, mislili su da sam preterao! Nemački auto, pa nemačka žena! Na kraju sam kupio Citroën.

Citroën DS je nekada opevao i filozof Roland Barthes koji ga je nazvao božicom. Nešto kao da je auto posta moderni pandan gotičkim katedralama
.ECO : To mi je malo prezanesenjački. Za futuristu Marinettija brzina je bila savršena lepota, lepša i od božice pobede Nike sa Samotrake. Za mene je auto jednostavno predmet koji me emocionalno ne dira. Lepota je uvek relativna.

A što je s Monicom Bellucci, Marilyn Monroe, Mona Lisom, koje slove kao apsolutno lepe?

ECO : To nije istina. To je samo zapadnjački pogled. A gde su japanski pisci koji slave tanke okserice Azijatkinja? To je prava erotika! Postoje i kulture koje vole napuhane i prevrnute usnice, produljene vratove, a neke od njih idu tako daleko da se ne libe ni zarezati i osakatiti i onda reći: lepo!

Sledeća Klik cura - Uta iz Naumburga!
Drugačije rečeno: s kime biste najradite otišli na večeru - s Mona Lisom, Rembrandtovom ženom ili Venerom Milskom?

ECO: Ni sA jednom od njih. Lepota je uvek više od površine. Nisam baš siguran bih li s tim damama imao dovoljno tema za razgovor. Osim toga, Mona Lisa mi je malo sumnjiva, mogla bi biti i transvestit. Rembrandtovim ženama se mogu samo nasmejati, nekako mi imaju previše brkova. A što se one Venere tiče, ona mi je malo prejaka. Ako bih baš morao izići s nekom od tih žena iz istorije umetnosti, onda bi to bilo s Utom iz Naumburga.


Zašto baš s njom?

ECO : Zato što imam osećaj da mi se ta ranogotička skulptura s naumburške katedrale koju je stvorio neki nepoznati umetnik oko 1250. nekako obraća! Hm, zašto? Ta gracioznost kojom odiše, taj oval njenog lica, pa njen pogled koji ide u daljinu. Volim to. Inače sve na njoj deluje nekako harmonično - prava lepota.

Najviše je nesreća na svetu skrivila lepota, kaže aforističar Lichtenberg.

ECO: Naravno da lepota ima i svoju tamniju stranu, da ne kažemo razarajuću kvalitetu. Villon tako peva "La belle dame sans merci". Ta užasna lepota je u stanju naterati čoveka na neveroVatne akcije!

Kao recimo Helena koja je kriva za desetogodišnji rat u Troji?

ECO: Helena je tada BILA utelovljenje nečeg što danas Bush utelovljuje naftom - eksplozivnu mešavinu. U toj borbi se, dakle, nije radilo o lepoti, već o moći i uticaju.

No kada je Menelaj hte da oubije svoju nevernu Helenu, nije uspeo. Nekako su joj grudi bile preleepe i kada bi je čovek pogledao, morao je spustiti ruku.

ECO : Otkuda vam to?! Pa to je jedna priča koju je ispričao Homer. Homer je bio nadareni pripovjdač koji je očito jako dobro znao kako postići efekt - a ta je epizoda tako savšreno ispričana da se urezala u memoriju nebrojenih generacija, samo zato što je tako lepa.

Ime kao da su mu smišljali u reklamnoj agenciji! Eco - Ex coelis oblatus - pao s neba
A što je s vama, gospodine Eco? I vi ste sodabrali jako lepo ime, gotovo kao da ste angažovali neku reklamnu agneciju.

ECO - to je pre svega jedno praktično ime, budući da moram na svojoj turneji potpisati na hiljade knjiga. Možete zamisliti kako bi bilo mučno da se, recimo, zovem Montescalferi? No zato je stvoreno moje ime. Eco - Ex Coelis oblatus - pao s neba. Tako je jedan službenik nazvao mog dedu budući da je bio bezimeno siroče.

Postoji li, kada čovek baci neki istorijski sveobuhvatni pogled, neka epoha koja je proizvela toliko ružnih stvari kao naša?

ECO : Kako to mislite? Mislite na ove betonske mostove koji režu pejzaž? Višekatnice bez karaktera? Morate znati da niti ranije život u gradovima s kanalizacijom nije bio čisti užitak. Možda će za nekoliko stotina godine ljudi reći: super su ti betonski mostovi! Veličanstveni!

Mislite li ozbiljno? Danas tako neki umetnik nabaca stare delove automobila u neku sobu na Documenti u Kasselu, a posetitelji kažu: "Zanimljivo." No jedan Tizian zasigurno ne bi došao na ideju da nabaca okvire prozora na hrpu i kaže: leepa umetnost.

ECO : Može biti da je lepota malčice nestala iz umetnosti i da trenutno dominira estetika provokacije. No prisetite se samo s koliko je muke u srednjem veku crtano i slikano zlo i užasi. Npr. ružna čudovišta Hieronymusa Boscha.

U vašem novom romanu 'Tajanstveni plamen kraljice Loane' vaš junak i u ružnim stvarima vidi lepotu. Konkretnije rečeno, nakon što se olakša, promatra svoj proizvod i kaže: 'Lepa puževa arhitektura. Još se pari. Borromini.'

ECO : Pa Borromini je bio barokni čovek i u 17. veku je stvorio predivne kupole za crkve, a moj se protagonist oseća blaženo malo zahvaljujući i njemu. Lepota je uvek zavisna o konkretnim situacijama. Npr. žedan čovek u pustinji će se baciti na izvor vode i on tada neće imati oko za lepotu.

Možda su ljudi primetili da lepota sve više nestaje iz umetnosti pa su se bacili na svoja tela koja žele oblikovati?

ECO : Oduvek su se ljudi mučili na najluđe načine zbog nekih ideala lepote. Može biti da je danas kult savršenog tela malo porastao iz razloga što je sve u našoj okolini tako funkcionalno oblikovano. Tako da se na telo ne gleda više kao na dar prirode već kao na masu koja se može oblikovati.
Frajeri iz Burme obožavaju duge vratove, a u Etiopiji čavle u donjoj usnici

Kao npr. tetovažama koje su danas i više nego moderne?

ECO: Da, pogotovo leti čovjek može videti jako puno mladih žena koje na svojim grudima nose tetoviranog tigra. Poštujem to iživljavanje fantazija i moda. Ja lično to mogu estetski odbiti, no činjenica je da istorijski gledano u dekadentnim vremenima preokupacija vlastitim telom raste. Ne bih hteo leći u krevet sa ženom koja je nalepše na svom telu nagrdila. Osim toga, stalno se pitam - zašto te žene ne misle na svoju budućnost? Sada je taj tigar još napet, no za nekoliko godina će biti nekako truo. Ne bih hteo ljubiti ženu s piercingom na jeziku.

Berlusconi je tako nedavno zategnuo lice.

ECO : Malo je nategnuo podočnjake, tako da deluje više 'tough', a ne plačljivo. No puno fatalnije nego taj sjaj površine je njegova faktička Moć: moć nad televizijom, ja to zovem De-facto-cenzura-režim. On je užasno moćan, dakle mora dobro izgledati. Vitalno. Fit.

Možda su upravo Schwarzenegger i Berlusconi čista avangarda nove političke kulture: trijumf i vlast ljepoteI John F. Kennedy je 1960. dobio izbore protiv Nixona jer je izgledao bolje i bio mlađi.

ECO : Da, tada je počelo biti važno jesi li ili nisi telegen. Ovog trenutka se razvija jedan demokratski model koji preti reprezentativnoj demokraciji. U Americi dve stranke koje kontrolišu privredu nude dva kandidata, a oni se jedino razlikuju u lepoti, gestama, brzini gestikulacije i inscenaciji, a ne i u programima. To što je jedan glumac tipa Schwarzenegger mogao postati guverner i to samo zato jer izgleda užasno sposobno na filmu, to je već jako sumnjivo. Možda su upravo Schwarzenegger i Berlusconi čista avangarda nove političke kulture: trijumf i vlast lepote. Pa to je skandal da lepši kandidat ima veće izglede, no s druge strane to je jako prirodno.

Zvučite malo pesimistično.

ECO : Ne. Pa i u atenskoj demokraciji su vođe morale ostaviti fizički dojam. Već su tada visili na trgu i rugali se Sokratovoj ružnoći. Jedan filozof tipa Sartrea sme biti ružan, no ne i političar.

A što je sa Schröderom? Nije baš da puca od lepote?

ECO : Mogao bih reći da se trudi. Danas vam se sve svodi samo na sjaj i upravo doživljavamo seksualizaciju politike. Lepota je danas postala važnija od reči.
No i reči mogu očarati.

Mislite na komunizam?

ECO : Sve su se evropske sile urotile u svetu bitku. Papa i car, francuski radikali i nemački policajci. Bubububumm. Zbilja žestoko. Kao Beethovenova Peta. Veličanstveni ritam, veličanstveni Marxov tekst, apokaliptični ton pomešan s ironijom. Nažalost, lepe reči ne mogu spasiti svet.
Nisu loše ni one riječ s početka vašeg novog romana: 'Kako se zovete? Čekajte! Na vrhu mi je jezika!'
ECO : To mi je prilično brzo palo na pamet. Sviđa mi se. Junak je doživeo nesreću i izgubio je pamćenje.

Sada ćete sto posto zaurlati: Ne! Ovaj roman nije autobiografija!

ECO : Neću! Naravno da spominjem stvari koje sam lično doživeo. No nikada ne bih pisao o sebi. Čovek u autobiografiji nikada nije iskren.

No knjiga se čita kao da deda priča priče svojim unucima. A onda sam došao ja!

ECO : U neku ruku ste u pravu. Vraćam se svojim iskustvima, obrađujem čak i sećanja svojih prijatelja. Počnem pisati, a onda me prošlost pretekne - muzika, stripovi moje mladosti. Kada sam završio, pomislio sam: Ovo je knjiga za moju generaciju. Inače to neće nikoga zanimati.

Čini se da je to bio prilično veliki zalogaj - ta političko-kulturna istorija Italije u tridesetim i četrdesetim godinama 20. veka.

ECO : Da, no knjiga se prodaje sasvim dobro. Mislim da ljudi žele nešto saznati o svojoj istoriji. Hteo sam reći - ja sam vam naime jedan profesor i to onaj koji nedeljom piše romane - što se sve događalo između ratova. Hoću reći, Joyce je pisao o Dublinu svoje mladosti, Thomas Mann o svojoj obitelji iz Lübecka - i uvek bi se našlo publike.

Čini se da volite prošlost?

ECO : Rado živim s prošlošću. Sve sam sačuvao: svaku školsku zadaću, iskaznicu Balille, to vam je bila dečja fašistička organizacija, stripove koje sam tada čitao.

Nije li to ipak neka vrsta autobiografije napisana sa slutnjom skore smrti.

ECO : Ma dajte! Ono što svaki dan potiskujemo je to da nas smrt može svakog trena susresti. Već za pet minuta mogu umreti. Spreman sam za smrt.
Umberto Eco (72), koji se 1980. proslavio 'Imenom ruže', pozira s jeftinom kopijom Praksitelove skulpture. Pa šta? Glavno da ga njegova glava smiruje kad se posvađa sa ženom!
Dve želje, piše u vašem romanu, ima svaki čovek - doživeti vlastiti sprovod i moći leteti.
Pa tako vam je to. Ako vidite vlastiti pogreb, onda znate da ste mrtvi. Još kao učenik sam se pripremio na smrt i napravio egzorcizme. Starenja se ne bojim, sve dok mi ova glava gore ne počne bulazniti. Čovjek postaje opušteniji.
Da?
Da! Samo me jedna stvar čini nemirnim. Ako ćemo raditi fotke, htio bih skinuti k

Jedan od naših najuglednijih i najnagrađivanijih književnih prevodilaca Zoran Paunović preveo je petnaestak romana. A kako sam navodi najdraži mu je „Uliks“.

„Najdraži mi je jer je bio najizazovniji, a baš zbog toga bi, pretpostavljam, trebalo da ga u neku ruku smatram i najmrskijim, pošto posle njega još uvek ne uspevam da pronađem nešto čime bih ponovo „podigao lestvicu“ – što nikako ne znači da sam siguran da sam s Uliksom uspeo da je preskočim. Ali bilo je lepo gledati je tako visoko.“

Preveli ste Džojsovog „Uliksa“ za jednog a potom ste prevod „peglali“za drugog izdavača. Rekli ste da to nije knjiga za jedno čitanje ali ni za jedno prevođenje...

– Iskoristio sam priliku da za drugog izdavača neke stvari, recimo, popravim. Nema toga mnogo, ali nije beznačajno. Evo, odaću jednu malu tajnu. Džojs je u svom manijačkom nastojanju da svakom slovcu u Uliksu podari i neki skriveni smisao, odlučio da svaki od tri dela knjige (prvi čine tri poglavlja, drugi narednih dvanaest, a treći završna tri poglavlja) počne inicijalom jednog od troje glavnih junaka. Prvi počinje sa „S“ – Stiven, drugi sa „M“ – Moli, i treći sa „P“ – Poldi, od Leopold. U radu na prvom izdanju, u jednoj od nebrojenih redaktura teksta, malo sam se zaneo pa sam na početku trećeg dela pronašao bolji red reči i izgubio početno „P“. Sad sam ga vratio. Nije to nešto što će mnogo čitalaca primetiti, ali meni je bilo važno. Kao i neke druge slične „sitnice“.

Iako je evidentno da je „Uliks“ svojevrstan pandan Homerovoj „Odiseji“ on, kako ste i sami rekli, nije samo to. Šta je još?

– Uliks je pre svega savremeni mit: mit o trivijalnom – jedini koji je moguć u nejunačkom svetu lišenom svake uzvišenosti. Umesto da se rasplače ili razljuti nad činjenicom da je Leopold Blum jedini Odisej kojim se može podičiti kukavni dvadeseti vek, Džojs poručuje: mit je mrtav, živeo mit. Završno „da“ Blumove neverne Penelope nije rezignirano mirenje s užasom praznine, već instinktivno, radosno prihvatanje života takvog kakav je. Džejms Džojs, pisac bez doma u životu i književnosti, napisao je bezdomnu knjigu (zato na njenom kraju piše Trst-Cirih-Pariz, 1914-1921) o junacima koji uzalud traže svoj dom, i njome stao na čelo duge povorke raseljenih lica koja je obeležila književnost minulog veka. Mnogi od njih – poput Nabokova ili Kiša – nikada nisu krili da su „izašli iz Džojsovog šinjela“.

Kako tumačite činjenicu da je prvi ovdašnji primerak „Uliksa“ ugledao svetlo dana baš na Džojsov rođendan?

– Nije to bilo slučajno – izdavač je želeo da obraduje Džojsa, i bio je to ne prvi, već nulti primerak, ručni rad. Štampanje prvog tiraža okončano je tek nekoliko dana kasnije. No uprkos tome, gest izdavača nosio je u sebi finu simboliku: Džojsov rođendan postao je, po mnogima, i datum rađanja moderne književnosti.

Ne čini li vam se kao da je Džojsova vizija sveta oličena u sentenci ‘živeti, grešiti, padati, trijumfovati, iz života stvarati život’ namenjena prevashodno današnjem čoveku?

– Džojs je tu, po mom mišljenju, odredio pre svega svoj put u životu – odbacivanje svih oblika kolektivne svesti i potpuni individualizam, koji neće zazirati ni od stvaralačkog samožrtvovanja s jedne, niti od bilo kog vida učestvovanja u životu s druge strane. Čak ni od onoga što se, po različitim kriterijumima, definiše kao „greh“. Takav neverovatan spoj asketizma i hedonizma dostupan je samo onima koji su istinski jaki, i istinski sigurni u sebe. Trajno nastojanje da se dosegne tako nešto verovatno jeste jedan od plemenitijih načina da se proživi život. Stoga ta čuvena Džojsova sentenca nije recept, ili uputstvo za upotrebu života – već izazov.

Džojs je i kroz svog junaka, Leopolda Bluma, odao svojevrsnu počast trivijalnostima i promovisalo antiherojstvo. Smatrate li da je trivijalnosti neophodna ili smrt ili umetnost da bi dobila smisao, možda i lepotu?

– Plašim se da termin „trivijalno“ danas više i nema onaj smisao koji je imao u Džojsovo vreme, kada je sećanje na uzvišenost još uvek bilo živo, znatno življe no danas, kada možda više i ne postoji nešto što bi bilo antiteza sveprisutne trivijalnosti. U nekom danas napisanom Uliksu, taj maleni i jadni Leopold Blum bio bi herojski antipod nekom savremenom Odiseju. Smrt, ili patnja, mogu – i to tek nakratko – trivijalnosti podariti privid nekog višeg smisla. Pravi smisao, i lepotu, može joj dati jedino umetnost. A i to sve ređe. Zato nam – premda to svakako nije jedini razlog – danas toliko znači taj Uliks.

Dejan Ognjanović
O PREPOZNAVANJU ZLA I NJEGOVOJ NEUNIŠTIVOSTI
Dejan Ognjanović, jedan od najznačajnijih domaćih proučavalaca i kritičara filmskog i književnog horor stvaralaštva, nedavno je obznanio da će sredinom juna 2019, nakon višegodišnje nedostupnosti čitaocima, iz štampe izaći treće izdanje njegovog romana prvenca Naživo (2003, 2010).

Knjiga je privukla veliku pažnju već po objavljivanju prvog izdanja, iako je izbor izdavača (niška Prosveta) doprineo tome da se do knjige dolazilo mnogo teže nego što bi to bio slučaj u iole normalnijim okolnostima. Ipak, možda je baš i taj detalj u vezi sa teškom dostupnošću – pored same tekstualne građe uvijene u plašt okultnog i inspirisane žanrovskim filmovima – doprineo naročitoj osobenosti ove knjige i njenog daljeg života.

Roman donosi priču egzistencijalne strave, smeštenu u vreme napetosti i krvavih ratnih sukoba na tlu bivše Jugoslavije, u vreme potpune dekadencije društva, dezorijentacije pojedinca i njegovog suočavanja sa potpunim beznađem. Nakon što slučajno dođe u posed intrigantnog tajnog snimka brutalnog ritualnog obreda na kome uspeva da uoči i nešto što drugima ne polazi za rukom, radnik jednog opskurnog video kluba iz Niša kreće u svoju potragu za životnom istinom, svesno ulazeći u svet krajnje bestijalnosti koji koegzistira paralelno sa našim.

Povodom novog izdanja romana Naživo, sa Ognjanovićem razgovaramo o životnoj priči te knjige, razlikama u odnosu na prethodna izdanja, njenoj aktuelnosti šesnaest godina kasnije i andergraundu kao sudbini.

Inače, u toku je pretplata na Naživo, a više detalja o tome može se pronaći na blogu autora.

Art-Anima: Kako je došlo do III izdanja romana Naživo?

Dejan Ognjanović: Polako, ali sigurno… (smeh) Ukratko rečeno, ovom romanu nikad nije bilo suđeno da postane bestseler, iako je možda imao neke pretpostavke za to, čak i veće od nekih koji su to postali. Prvo izdanje objavio je 2003. godine niški izdavač koji je samo godinu ili dve potom „privatizovan“, odnosno, u prevodu, propao. Distribucija je bila mala, reklama praktično nikakva, tiraž skroman, a ja promocije namerno nisam hteo da radim. Pustio sam ga da se sam bori, i izbori za kultni status, koji je i dobio, među onima kojima je i namenjen: ljubiteljima horora, pre svega, ali i poklonicima pomerene, ekscentrične književnosti, drugačije od onoga što se na ovim prostorima inače nudi.

To izdanje se rasprodalo posle nekoliko godina a, realno, dobar deo tiraža sam morao ja da otkupim od izdavača i sam da ga prodajem, jer oni za to u svojim finalnim trzajima nisu imali snage ni umeća. Potom sam nastavio da dobijam mejlove zainteresovanih, i onda odlučio da, u II izdanju, ne gubim vreme sa „izdavačem“ čiji ću veći deo posla ja sam da obavljam, a on da ubire veći deo zarade. I zato sam II izdanje objavio sam, kao samizdat, u još 300 primeraka. Bilo je to 2010. godine. Posle nekoliko godina i oni su „planuli“…

I tako, već pet godina unazad ja nemam primerke ovog romana, a potencijalna publika me je neprestano opsedala, preko mejlova, poruka na fejsbuku, pa i u susretima naživo: „Gde i kako nabaviti Naživo?“ Predugo vremena je odgovor glasio: nigde. Kad mi je prekipelo više da čekam druge izdavače, i da zainteresovanima odgovaram da knjige nema niti znam kad će je i gde biti – odlučio sam da je objavim sam.

AA: Zbog čega roman izlazi kao samizdat?

DO: Iskren da budem, dugo mi se činilo da bi najprikladniji dom za taj roman bio Orfelin, s kojim već godinama odlično sarađujem. Međutim, naposletku se ispostavilo da čak ni to nije tako, iz nekoliko razloga: prvo, taj roman je ipak seksualno eksplicitniji, krvaviji, žešći od svih drugih knjiga tog izdavača; drugo, kod Orfelina sam već objavio II izdanje mog drugog romana, Zavodnik, i bila bi preterana uzurpacija da on od domaće horor proze izdaje samo mene, kao da nema drugih pisaca; treće, knjige domaćih autora slabije se prodaju kod Orfelina, pa tako i moj Zavodnik i dalje stoji u magacinu sa skoro trećinom tiraža (rađen je u 1.000 primeraka) neprodatom. Ja nisam hit-mejker, moje se knjige ne prodaju u hiljadama, i ne bih da nenamerno upropastim tog inače odličnog, ali ipak relativno malog izdavača…

Kad je postalo jasno da od izdanja kod Orfelina nema ništa, kontaktirao sam samo još jednog prijateljskog izdavača, koji je u načelu bio zainteresovan, ali je njegov izdavački plan za ovu godinu bio prepun, i moj roman je mogao da dođe u obzir za izdavanje tek početkom iduće godine. Shvatio sam da neću izdržati još godinu dana odgovaranja na mejlove i poruke: „Nema knjige i ne znam kad će je biti.“ Pošto je moj nedavni eksperiment u samizdatu, knjiga Kult Gula, sasvim solidno prošao, odlučio sam da se još jednom bacim u rizik samoizdavanja.

Zvučaće kao kiselo grožđe, ali možda je za taj i takav roman, koji je i po sadržini i po temi i po stilu i pristupu underground i kult, i najbolje da svoj život nastavi u pomalo opskurim senkama samizdata – gde će padati u šake isključivo onima koji znaju zašto, a ne i slučajnim prolaznicima kraj knjižara. Po principu, „Ko zna, znaće; ko ne zna – neznaće.“

AA: Ima li razlika u odnosu na prethodna izdanja?
DO: Već drugo izdanje je prilično izmenjeno u odnosu na prvo, u smislu da sam izmenio početak, izbacio čitave pasuse ovde-onde, i ispolirao neke stilske rogobatnosti iz debitantske verzije. Istina je da je tom prvom izdanju falila jača i stroža urednička ruka, naročito na mikro-planu, na nivou rečenice, izraza. Drugo izdanje je popravilo mnoge od tih mladalačkih nedostataka. Treće je, sa dodatnih devet godina iskustva (i, nadam se, zrelosti), još značajno ispolirano i sređeno, i dovedeno u oblik koji smatram finalnim.

Ovog puta nema radikalnih izmena: nisam menjao, tj. izbacivao ili dopisivao čitave strane ili pasuse, ali postoji ogroman broj „sitnih“ izmena – praktično, na svakoj strani ih ima najmanje dve-tri, a uglavnom i više. Negde se radi o zameni nekih reči i izraza prikladnijima; drugde su čitave rečenice izbrisane – ili dopisane. Ubacio sam, recimo, neke detalje kako bi se još čvršće ovaj roman povezao sa drugim mojim delima iz tog sveta koji čine zajedničku, veliku priču, od čega je ponešto već napisano i objavljeno, a ponešto, čime će ova priča biti zaokružena, tek treba da bude napisano i objavljeno, uključujući tu i finalni roman – Prokletije. Ima i relativno sitnih, ali bitnih detalja kao što je, recimo, referenca na zloglasni snimak „Škorpiona“ (pošto su mi neki ranije zamerali odsustvo pominjanja srpskih zlikovaca), i tome slično.

Realno, kada u jednom romanu koji ima negde oko 250 strana ubacite po 3-4 izmene na svaku stranu, to na kraju uopšte nije malo: to je možda hiljadu, ili preko hiljadu promena čije zbirno dejstvo nije zanemarljivo. Mislim da je intonacija romana tek sada sasvim onakva kakva treba da bude, bez iskliznuća prisutnih u ranijim verzijama.

Osim toga, ovo izdanje sadrži i neke dodatke kojih nije ranije bilo.

AA: Pomenuli ste dodatke – u čemu se oni sastoje?

DO: Naživo 3.0 je redigovana, doterana verzija teksta, praćena ilustracijama (klasične gravire, crteži i slike) i nekolikim dodacima. Ti dodaci su: 1) Početak prvog izdanja romana Naživo, odnosno izbačena verzija početka romana, iz njegovog I izdanja (koja je drastično promenjena u II izdanju); 2) Neke kraće izbačene deonice, tj. krupniji delovi koji su izbačeni iz I izdanja i koje niste imali u II izdanju; 3) Recepcija romana Naživo, sadrži detaljan osvrt, uglavnom sa citatima, o tome šta su o ovoj knjizi pisali ili usmeno govorili Jovica Aćin, Ranko Munitić, Đorđe Kadijević, Goran Skrobonja, Vasa Pavković, Dimitrije Vojnov i još brojni pisci, kritičari i izdavači. Takođe, tu su opširni odlomci iz zvaničnih, objavljenih napisa o romanu: Znak sagite, Gradina, Blogov kolac, Dnevnik, Slava… 4) Nerealizovana filmska verzija Mladena Đorđevića, ili: moj detaljan osvrt, po prvi put, detaljno i konkretno, na to kako i zašto nije došlo do filmske verzije romana Naživo, koju je hteo da radi Mladen Đorđević; tu ćete videti u čemu su se sastojala „kreativna neslaganja“ između dveju vizija… 5) Recenzija Gorana Skrobonje, hvalospev pionira domaćeg savremenog horora, sročen I izdanju ovog romana; 6) Pogovor drugom izdanju, u kojem govorim o genezi zapleta, o mestu i ulozi koju Priština kao važna lokacija u romanu ima, o autobiograskim momentima, o okultizmu i ezoteričnim stvarima opisanim u romanu, o tome kako i zašto je došlo baš do ovog naslova… 7) Pogovor trećem izdanju, u kojem, pored ostalog, govorim o svojim enciklopedističkim ambicijama, nostalgično se osvrćem na vreme VHS-a u fin-de-siecle Srbiji, na Beograd kao odsutnu lokaciju romana (kroz odnos provincija – prestonica u Naživom), itd. Izrazi zahvalnosti prijateljima knjige i pretplatnicima (koji su poimence izlistani na kraju).

AA: Prošlo je 16 godina od izlaska I izdanja; kako vam danas izgleda taj roman, i tematika kojom se bavi? Njegova radnja smeštena je u 1995. godinu. Da li je on i dalje aktuelan u 2019. godini?
Naživo - drugo izdanje

Naživo – drugo izdanje (Samizdat, 2010)

DO: Suprotno popularnom mišljenju, ja nemam običaj da ponovo iščitavam svoja pisanija jednom kad budu objavljena. Tako sam i kroz Naživo poslednji put prošao, gustim češljem, 2010. godine, prilikom redakcije teksta za II izdanje. Pomalo sam strepeo sada, devet godina kasnije, vraćajući se tom tekstu, ali moram reći da sam uglavnom bio prijatno iznenađen, i uopšteno gledano – zadovoljan. Mislim da sam postigao više od 90% onoga što sam izvorno želeo. U novoj redakciji pokušao sam da se još za koji procenat primaknem nedostižnom skoru, i da to sve još malo popravim, ali u načelu – to je to. Stojim iza ovog romana sasvim, bez rezerve, i mislim da mu nisu potrebna izvinjavanja tipa: „Bio sam mlad, početnik, nisam znao…“, „Prvi mačići se bacaju u vodu“, i tsl.

Najkrupnija razlika između vremena dešavanja iz ovog romana, i današnjice, nalazi se u dva ogromna tehnološka čuda koja su stupila na globalnu scenu posle 1995. godine, a koja bi primetno promenila način odvijanja njegovog zapleta, a to su: mobilni telefon i – internet. Ali čak i to, suštinski, ne znači da se ovaj zaplet ne bi mogao desiti danas, nego samo da bi u ponekim detaljima njegovo odvijanje izgledalo malkice drugačije. Naravno, tu je i ogromna političko-državna promena, u tome da je Kosovo u međuvremenu nasilno istrgnuto iz pravnog i upravljačkog sistema države Srbije i prebačeno u nekakav kvazi-nezavisni, legalno sumnjivi Limbo.

Tematski i idejno, pitanja kojima se ovaj roman bavi nisu zastarela, naprotiv, možda su još i aktuelnija danas: pitanje odnosa pojedinca i društva, ekscentričnosti i konformizma, imanja svog JA i nemanja nikakvog JA, lični naspram nacionalnog identiteta, duhovi (građanskog) rata, smisao i uloga nasilja u medijima od TV i internet vesti pa do igranih, dokumentarnih filmova i raznih klipova koji prikazuju ekstremnije vrste pornografije, odnosno ubijanje i smrt… Pa onda razne teorije zavere, sekte, zaleđina nedavnih balkanskih dešavanja i odjeci ratnih strahota… I mnoge druge teme, da ih sad ne ogoljavam baš sve.

Na kraju krajeva, svedoci smo da smo i dalje, danas, u 2019. godini, taoci onih zloduha koji su u politici bili aktivni 1995. godine; zle i proklete „devedesete“, nažalost, nisu bile iskorenjene, njenim nosiocima dopušteno je ne samo da biološki prežive nego i da politički opstanu, da se vrate na državnu scenu i prave se kao da ništa to nije bilo, „puj-pike, ne važi“, „Sto Muslimana za jednog Srbina“ se pretvorilo u kvazi-Evropejstvo, itd, itd, a ogavne „devedesete“ vide se i na drugim poljima, ne samo u politici. Eno ih, u muzici, na estradi, u javnom životu, evo ih u opštem beznađu, jer iako formalno nismo sada pod sankcijama, mi svi jesmo ovde zatočeni, zarobljeni od strane nekih drugih sumanutih diktatora i globalnih, nama nenaklonjenih sila; nismo bombardovani iz vazduha, raketama i bombama, ali jesmo nekim drugim, možda i smrtonosnijim đubretom…

Ukratko, bojim se da današnji čitalac koji, iz svoje aktuelne stvarnosti, uđe u svet romana Naživo – neće doživeti „kulturni šok“, neće osetiti krupan prelaz, a još manje će osećati da čita nekakav „istorijski roman“ u čije okruženje i vrednosti ne može da uđe niti da sa njima korespondira. Naprotiv, dodatna jeza koju će osetiti danas, a nije je mogao osetiti 2003. kad je prvo izdanje objavljeno, sastoji se upravo u osećaju deža vija, u prepoznavanju Zla i njegove neuništivosti, odnosno cikličnog vaskrsavanja…

Ovo nikada nije bio eskapistički roman, ni tada kada je nastao, a još manje danas. On vam on ne pruža mogućnost da sebi kažete: „Dobro, ipak je to daleka prošlost, imam distancu prema ovim događajima, ovo nema veze sa mnom, ovako nešto se ne može ponoviti…“ E, pa – može! Eno ga, cvrči, kmeči, prenemaže se, slinavi i žvalavi gde god pogledate.

AA: Nedavno ste, takođe u sopstvenom izdanju, objavili knjigu Kult Gula: prvih 10 godina, u kojoj ste odabrali najbolje tekstove sa vašeg bloga The Cult of Ghoul. Na kakav je odziv naišlo to izdanje i da li ste zadovoljni?

DO: Dobar odaziv na to izdanje ohrabrio me je da se upustim u finansijski prilično rizičnu i teško predvidivu avanturu zvanu samizdat. Više od polovine tiraža Kulta već je otišlo čitaocima, i kako izgleda, Kult Gula ima dobre šanse da bude rasprodat do kraja ove godine, ili najkasnije do prve godišnjice svog izdanja, u rano proleće 2020. Fidbek od čitalaca je takođe odličan, i to mi veoma znači.

Mislim da će svi koji u ruke budu uzeli novo izdanje Naživog takođe biti zadovoljni, jer to što je knjiga samizdat ne znači da iza nje stoje neki amateri i početnici i neznalice, naprotiv. Prelom i grafički dizajn, uključujući ilustracije na koricama, radi David Tankosić, iskusni i višestruko dokazani majstor iz Orfelinovih izdanja (Nekronomikon, Više od istine, edicija „Poetika strave“…). On mi je mnogo pomogao uradivši i prelom i unutrašnji dizajn Kulta Gula, a pošto je već autor korice za drugo, Orfelinovo izdanje mog Zavodnika, činilo mi se više nego smislenim da baš njega angažujem da sada oživotvori i Naživo. Biće ovo knjiga koja slobodno može da stoji na policama (kućnim, nažalost ne i knjižarskim) na kojima stoje druga Orfelinova izdanja. I nadam se da ćete joj se često vraćati.

"Tartaren Taraskonac" Alfons Dode

" ... Iza svega toga imate Taraskon, a u malome svetu obraslom dlakom i perjem, Taraskon je vrlo rđavo zapisan. Čak i ptice selice obeležile su ga velikim krstom na svojim putničkim kartama; i kada divlje plovke, spuštajući se na Kamargi u dugim trouglima, spaze izdaleka varoške zvonike, ona koja je na čelu počinje odmah gakati što može jače: "Evo Taraskona! Evo Taraskona!" i celo jato skreće u stranu."

Iako je između dva Svetska rata kao pisac priznat i prevođen u Srbiji, o Alfonsu Dodeu (1840-1897) se i danas nedovoljno zna. Stoga sam sa oduševljenjem dočekala "Tartarena Taraskonca" u izdanju Blic biblioteke a u okviru serijala posvećenog velikim svetskim piscima.
Ova trilogija koja predstavlja jedno od najznačajnijih ostvarenja francuske humorističke proze, na najbolji mogući način upoznaje čitaoce sa pripovedačkim darom Alfonsa Dodea, naturaliste i romansijera koji je više od bilo koga drugog razumeo ljude sa periferije, lokalne Don Kihote francuskog društva. Taj uticaj Migela de Servantesa i njegovog najpoznatijeg dela "Don Kihot" više je nego primetan; Dode prema njemu gaji duboko poštovanje i naklonost poredeći dualnost ličnosti svog glavnog junaka Tartarena sa suprotstavljenim karakterima Don Kihota i Sanča Panse, junaka punog uobrazilje i ponosa i prostodušnog seljaka zadovoljnog prosečnim tokom života. A isto divljenje prema prozi Dodea, osećao je njegov savremenik Gistav Flober nazivajući ovo delo, remek delom. Sasvim suprotno od gneva Taraskona koji će Dodea sačekati sa jasnom porukom mržnje i osvete -Smrt Dodeu!

" Posle pet minuta, čamac stiže na suvo i Tartaren stade nogom na ovaj mali Berberski kej, na kome je, 300 godina pre toga, jedan španski rob, po imenu Miguel Servantes, spremao - pod bičem alžirskih čuvara robova - jedan divan roman koji će se zvati Don Kihot. "
"Don Kihot i Sančo Pansa u istom čoveku! Možete misliti kako su rđavo morali živeti! Kakva borba! Kakav razdor! ... Kakav bi lep dijalog tu mogao napisati Lukijan ili Sen-Evremon, dijalog između dva Tartarena, Tartarena-Kihota i Tartarena-Sanče! Tartaren-Kihot koji se oduševljava pričama Gistava Emara i uzvikuje :"Idem!", Tartren-Sančo koji misli samo o reumatizmu i odgovara:"Ostajem."

U tri epizode naslovljene "U Taraskonu", "Među Turcima"i "Među lavovima", ispričana je priča o malom i dobroćudnom jugu Francuske i gradu Taraskonu, domu naivnih i dobrih ljudi, zaglibljenih u dosadu i uobrazilju, u romanse koje se nasleđuju i lov na kačkete a nadasve, u moćnu i tako odvažnu priliku Tartarena Taraskonca, lovca na lavove! Taj nadmoćni pripovedač beše im i Bog i sudija, i idol i zagonetka i stoga rešiše da ga testiraju i svojim podbadanjima nateraju da ode u Alžir, u lov na lavove kao dokaz njegove junačke prirode! Ali naš Tartaren beše video lava samo u svojoj mašti i cirkusu i ovako nespreman, obreo se u svetu hidžaba i kamila, jasmina i magaraca, trgovaca i prevaranata koji mu ukradoše i razum, u liku lepe muslimanke Baje, i novac i ponos u liku kneza Gregorija od Crne Gore. Pa ipak, vođen dobrim usudom, srećom ili karmom, naš junak uspeva da se vrati u svoj Taraskon, ovenčan slavom i kožom slepog, manastirskog lava! Sve do nekih novih pustolovina koje ga očekuju...

" Ah! Zaista je prijatno sesti pred veliki čanak pun popularnosti, ali kako se čovek opeče kad se taj čanak prevrne!"
" Za Taraskon, Alžir, Afrika, Grčka, Persija, Mesopotamija, sve je to neka velika zemlja, gotovo mitološka i zove se Turci."
"O, kako je prolazna ljubav taraskonska!"

Ovo divno delo,  koje će vas uvesti u neverovatan svet mašte, sažeto je u samo 63.strane umetničke slobode, smelosti i inventivnosti, za svoje vreme i svoje zemljake - i revolucionarnosti! Iako je Dode bio protivnik Francuske revolucije, njegov Tartaren uzburkao je naciju više nego bilo koja ranija politička previranja - ideološki, književno, sociološki. I ukazao na novo doba koje dolazi.
Godinama kasnije, geografski Taraskon mu je oprostio prisvajajući lik Tartarena za simbol svoje snage, ideala, težnji, želja. I ovenčao ga slavom Francuskog Don Kihota.

" Zanimljiv prizor za oči koje bi umele da vide."

"Najlepše priče" Anton Pavlovič Čehov

 . . .
Izuzetan novelista i realista, pisac čija komika odzvanja i u najturobnijim epizodama njegovih vanvremenskih priča, Anton Pavlovič Čehov na mnogo načina privukao je pažnju ruske i svetske književne scene svojim talentom i umećem da sažeto, kratko, jasno i groteskno predstavi realnost Rusije 19.veka. Njegove novele, duhovite, maštovite, izuzetno dosetljive i inteligentne, u čitaocu bude emocije prepoznavanja - sve ono što likovi Čehova proživljavaju, osetili smo ili osećamo i mi na svojoj koži, bolno, iskreno, duboko, komično. Saživeli smo sa njegovim junacima i postali saborci na istom polju želja. Ove interpretacije razlikuju se od drugih jer u njima neću naglašavati najbolje dubokoumne citate budući da kod Čehova takvih i nema, naprotiv, sve one misli koje bih izdvojila svedene su na svakodnevne, obične, ljudske istine svima nama bliske i stoga je nemoguće citirati pisca naroda, autora kog sam doživela kao samu Mudrost otelotvorenu u liku čoveka koji je toliko bogat znanjem, iskustvom i spoznajom.
Ovu priču pripovedaka, jednostavno naslovljenu sa "Najlepše priče", izdala je Blic biblioteka 2014.godine u okviru serijala Velikani ruske književnosti. Obuhvata dvanaest probranih priča koje se bave sličnim ali i različitim temama i zapažanjima - od svakodnevnih života i shvatanja ruskih seljaka, preko ekonomskih prilika toga vremena i krize vrednosti i morala u kojoj obrazovanje biva bačeno pod noge snalažljivosti neukih i korupciji vlasti, do problema porodičnog naselja i položaja žena u ruskom društvu tog doba, potcenjenih, potlačenih, utišanih, namučenih duša.
Ipak, jedna činjenica ostaje specifična za Čehova i izdvaja ga od velike grupe autora koje izuzetno poštujem. On je majstor situacione komike. Čitajući ovu knjigu, bila sam potpuno uvučena u jedan svet kome ne pripadam a koji me je opio svojom autentičnošću, promućurnošću i originalnošću. Tome svakako doprinosi i prisan ton obraćanja čitaocima, u drugom licu množine, ali iznad svega, ta maestralnost razvitka jedne ideje u tako kratkoj i zahtevnoj književnoj formi kakva je novela.

"Podoficir Mamuzić". "Ženska sreća", "Otac porodice" ,"Seoski kmet" ,"Kuvarica se udaje", "Ćuran", "Sredstvo protiv pijanstva", "Kontrabas i flauta", "Uputstvo kandidatima za ženidbu", "Muzikant", "Bez mesta" i "Nevolja", zaslužuju vašu čitalačku pažnju.
Stoga, Čehovljizujte svoje leto i nasmejte buduće dane!

"Devojka sa zlatnim očima" Onore de Balzak

Francuski romanopisac i po mnogim kritičarima, ključna figura realizma, istoričar naravi francuskog društva - Onore de Balzak (20.maj 1799.-18.avg 1850.) jedan je od najplodonosnijih autora prve polovine 19.veka i hroničar jedne epohe postojanja francuskog društvenog miljea. Pred kraj života omiljen, slavljen i ovenčan članstvom u Francuskoj akademiji i Društvu književnika, svoj spisateljski put započeo je grčevitim pokušajima pisanja na malom tavanu porodične kuće, na mestu gde su u sukobu između roditeljskih težnji i završene advokature i stremljenja ka stvaranju savršenog dela, izronile prve misli i prvi redovi "nejakih, nedovoljno dobrih" romana koje će Balzak, u svom perfekcionizmu, odbaciti kao nedostojne i potpisati ih tuđim imenima. Tek deset godina kasnije, jedan roman kao sinteza njegove težnje ka idealnom i stvaralački zrelom, otvoriće mu vrata književnog sveta i doneti mu zasluženu pozitivnu kritiku. Ali ni one negativne nije se pribojavao - objašnjavao ju je rečima da je baš ona znak revolucionarnosti i istinitosti dela o kojem se sudi. A takva su bila baš sva njegova.
"Devojka sa zlatnim očima" poslednji je deo trilogije "Priča o trinaestorici" i poput mnogih njegovih romana, objedinjenih u celinu zvanu Ljudska komedija, bavi se strastima, porocima, zaverama, usponima i padovima francuske buržoazije i iznad svega - psihologijom mase. Baš zato u I glavi, "Pariske fizionomije", pisac nastoji da pruži svoj uvid o duši Pariza, o naravi njegovih žitelja, o osobinama i karakterima svakog građanina Pariza ponaosob. I tu se prvi put može osetiti jasan ton prezira sa kojem Balzak govori o stanovnicima ovog grada ali i cele Francuske, smatrajući buržoaziju najnižom od svih društvenih klasa, skorojevićima lišenim svakog osećaja za duhovnost i ispravnost, za lepotu i etiku.

" Nekoliko opservacija o duši Pariza mogu objasniti uzroke njegove mrtvačke fizionomije koja ima samo dva doba: ili mladost ili prevremenu ostarelost; mladost - uvelu i bez boje, starost - našminkanu u želji da bude mlada. "
" Koja duša može ostati velika, čista, moralna, plamenita pa, prema tome, koje lice može ostati lepo u posrtanju na koje se nailazi prilikom izvođenja zanata koji vas primorava da sagledate veličinu ljudske bede, da je analizirate, merite, procenjujete, da se njome bavite? "
" Umetničko lice je uvek preterano, ono se uvek nalazi iznad ili ispod konvencionalnih crta da bi ga glupaci smatrali idealom lepog. "

"Neobično srećna avantura", druga je glava ovog romana u kom se razvija priča o ljubavi, strasti i smrti poput mreže razapete između Anri de Monsea, mladića podjednako darovanog i srećom i lepotom i nenadanim bogatstvom i gospođice Pakite Valdes, devojke sa zlatnim očima, muze starih i požudne mete mladih Parižana, misteriozne stanarke još misterioznije palate De San Real. U borbi za zadovoljenjem svoje želje ka uživanju u telesnoj ljubavi sa Pakitom, Anri de Monse učiniće sve kako bi dokučio tajnu devojke sa zlatnim očima nesvestan da će otvaranjem te Pandorine kutije, otvoriti grobnicu jednoj mladoj duši, pronaći ključ svoje prošlosti i natovariti preteško breme na svoju, odveć opterećenu savest. Kroz dijaloge likova i piščeve opservacije, može se osetiti više nego očigledna Balzakova zgađenost ženskim rodom, njegov prezir i želja za uniženjem i poniženjem žena kao, po njemu, slabijeg i "glupljeg" pola. Postavlja se pitanje da li je to posledica njegovog načina života prožetog isključivo seksualnim avanturama i razvratnošću i činjenice da je ostao osakaćen za ljubav majke pa samim tim nesposoban da sentimentalnu ljubav sa nekom drugom ženom spozna ili je njegov prezir deo sveukupnog besa usmerenog prema društvu koje je oduvek težilo samo dvema stvarima - zlatu i zadovoljstvu, a čija je moć ipak počivala u rukama lepih žena, predstavnicama tog površnog društva.

" Kod mladića, ljubav je najlepše od svih osećanja, ona učini da život procveta u duši, ona svojom solarnom energijom razvija najlepše inspiracije i njihove najveće misli; prvenci u svemu dobijaju poseban značaj. Kod zrelih ljudi, ljubav postaje strast: snaga vodi zloupotrebi. Kod staraca, ona se prevara u porok: nemoć vodi do ekstrema. "

U poslednjoj glavi nazvanoj "Snaga krvi", pisac odmotava klupko svoje zavere ali i plete novo koje će zauvek ostati zamotano velom tajne i prikrivenog ubistva. Možda je poenta koja se može izvući baš ta da svaki porok i razvratnost vode u umiranje - duše, tela ili intelekta a možda i onog najtananijeg i najsvetijeg što posedujemo - savesti i osećanja. Da li je svaka idealna lepota osuđena na propast i da li samo moralno nečisti ostaju da traju? Da li je ropstvo samo fizička kategorija ili smo u gorem zatvoru onda kada nas um i inteligencija ograničavaju?
Onore de Balzak nije stigao da nam da odgovore. Prerano otišavši, poput svakog izvanrednog autora, ostavio nam je brojna pitanja otvorena. Da razmislimo, da shvatimo, da osvestimo. I prenesemo dalje, zarad lepote, života i sjaja u nekim drugim očima.
I zarad psihologije mase.
Moramo pod nju potpadati ali joj ne moramo i pripadat

Vladislav Petković Dis – Povest sentimenta zvezdanog pesnika

...
Uz Fernanda Pesou, Vladislav Petković Dis je jedini autor poezije o kojem sam pisala za Pogled kroz reči. Razlog je u tome što duboko verujem da proza ostavlja znatno više prostora za kvalitetnu i pre svega, verodostojnu interpretaciju i tumačenje piščevih misli i ideja. Međutim, talenat i izuzetno književno bogatstvo koje je Dis ostavio iza sebe prelomili su u želji da izađem van svojih okvira i oplemenim blog jednom drugačijom, novom i svežom interpretacijom.
Čistim poetskim nadahnućem.
 
...
“ Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san… ”


Stilski nedoterana a idejno dragocena, pesnički raskošna i vizionarska a jezički kritikovana –sve su to obeležja stvaralaštva Vladislava Petkovića Disa, jednog od najvećih elegičara koje je naša književnost zabeležila početkom 20.veka. I počevši od tada, Dis postaje utemeljivač jednog pravca koji će mnogim potonjim pesnicima poslužiti kao putokaz ka ostvarenjima nadrealistične, bogate i sadržajne poezije, baš onakve kakvu je Dis prelivao iz svoje duše u svaku strofu i ispisanu misao. Jer njegova narav iscrtavala je obrise njegovog stvaralaštva; te tegobne,teške,setne i sumorne lirike prožete elementima iracionalnog, snova i snoviđenja; gotovo halucinantnog prelaska iz sveta jave u onaj lepši, topliji i ljubavniji prostor u kome neke oči pružaju nadu i nadahnuće, utehu u vremenima koja su lomila i slamala odveć krhku Disovu prirodu. Doista, Dis je bio i ostao pisac sentimenta, duboko upleten u niti svojih stihova, sanjar i vrlo često nazivan “piscem slutnje”, onim koga odlikuje motiv smrti kao dominantno sredstvo za iskazivanje ličnih i intimnih stanja i raspoloženja. Shodno tome, kao da se neka kosmička nit umešala u njegovu sudbinu pretačući iz njegovog pera "Utopljene duše" samo par godina pre nego što ta vizija postane stvarnost i zaogrne njegovo celokupno postojanje velom tuge i ugašene svetlosti.

Iako žestoko kritikovan tokom svog celokupnog stvaralačkog perioda od strane eminentnih stručnjaka na čelu sa Jovanom Skerlićem, Disa to nije obeshrabrilo u nastojanju da svoju misao plasira baš onako kako mu je i dolazila – spontano, slobodno, sa žarom i željom da svoj glas pronese što više i dalje. Boemske četvrti tadašnjeg Beograda poslužile su kao idealan rasadnik njegovog navirućeg talenta i temperamenta, čuvajući i pamteći svaku anegdotu, reč i pokret ovog tek dosta kasnije, ovenčanog književnog velikana. Poznat po svojoj srdačnosti i rodoljublju, svom osećaju za ljude, Dis je bio jedna od omiljenih ličnosti toga vremena u krugovima u kojima se cenila njegova britka i vešta, brza pamet i originalan, gotovo idealistički i utopijski pogled na svet, drugačiji od svih tadašnjih poetskih stremljenja osim Bodlerovog, stvaralaštva njegovog savremenog književnog blizanca, Disu umetnički nepoznatog a metafizički vrlo bliskog. Melanholična i ranjiva simbolika oduvek ih je povezivala poput nevidljivog sporazuma u kojem obojica behu dve strane iste medalje, dva odličja iste vrednosti i umetničke siline. Nesvestan postojanja te sličnosti, Dis je stvarao poeziju koja ga je karakterisala kao jedinstvenog pesnika nesvakidašnjeg karaktera, zamišljenog i introvertno zagledanog u svoje biće odakle je crpeo sve svoje osećaje iznoseći ih na površinu poput odblesaka tog u duši čuvanog, fantastičnog sveta.
I čitajući danas njegovo svedočanstvo, njegovu poeziju kao zalog životu i vremenu u kojem je postojao i stvarao, ne možemo se odupreti nagonu da u te iste misli ne zaronimo, tražeći svoje zvezde i neke sebi bliske oči izvan svakog zla. Na tom putu će nas dočekati utamničena osećanja predaje i poraza, gorkog pomirenja sa rakom koja čeka da sahrani naše nade i snove, naša poniruća u sopstveni i Disov svet, ali na tom putu kroz grobnice očaja i boli, kroz nirvanu u kojoj pohode mrtvi - i nas će dočekati neka svanuća puna oblaka i cveća.
Neka nova, i njegova i naša, Disova proleća.

“ I na ovoj zemlji život me opija,
Po njoj kada lutam, moje misli blede,
Gube se u nebo, u svet harmonija,
U oblak, u zvezde, nevine poglede.

Na njoj ono mesto samo mene pleni,
Gde stanuje ljubav, gde je radost mlada,
Prolazna i lepa k'o cvet dragoceni
Kao presto snova, kao život nada... “

"A planine odjeknuše" Haled Hoseini

"Nađoh tužnu malu vilu
 pod senkom papirovog drveta.
 Nađoh tužnu malu vilu
 Što je vetar odnese jedne noći."

...
Koliko god se trudili, teško je ako ne i nemoguće sažeti u reči svo umeće i izuzetnost pripovedanja Haleda Hoseinija, jednog od danas najvoljenijih pisaca sveta. Njegova posebnost ne ogleda se samo u tematici koju bira za svoja dela ili u poznavanju same srži avganistanskog nasleđa već pre svega, u beskrajno toplim i nezadrživo snažnim emocijama koje unosi u svoj stil pisanja. U svaku rečenicu, u svaku misao, u sve ono zapisano ali i neizgovoreno a ipak naslućeno među redovima ovog predivnog dela. Ali i svakog drugog koje je njegova duša stvorila jer Haled Hoseini je zaveštanje Herata, plod i biser te duboke, potresne i vanvremenske umetnosti življenja i shvatanja života.Iako rođen i odrastao u Kabulu i svetskim prestonicama, kao dete uglednih i modernih Avganistanaca, snažno je i duboko vezan za svoje Heratsko nasleđe i svoje korene iz kojih crpi inspiraciju i nadahnuće, večito opijen stihovima Rumija i zagledan u beskrajni niz Šadbag sela rasutih po tlu Avaganistana. Mada ga je sudbina odvela u druge vode krunišući njegovu ambiciju medicinskim znanjem i zvanjem lekara interniste, njegova paštunska krv pronašla je put ka svojoj nesputanoj slobodi, u Lovcu na zmajeve ka Hiljadu čudesnih sunaca. I na kraju, ali samo za sada, A Planine odjeknuše.

" Priča je kao voz u pokretu; gde god da se ukrcate, stići ćete na odredište, pre ili kasnije. "
" Slutim da je istina kako mi čekamo, svi mi, uprkos beskonačno malim izgledima, da nam se desi nešto izuzetno."
" Ljudi kažu: nađi svrhu u životu pa ga živi. Ponekad, međutim, tek pošto ste živeli, shvatate da je vaš život imao svrhu, i to najverovatnije onu koju nikada niste smerali."


Kao što je i sam u jednom intervjuu izjavio, porodica je suština i jezgro oko koga se sve njegove priče pletu. Porodica kao ognjište, kao mesto spasa i pribežišta ali i porodica kao centar razdora i rasula a njeni članovi vezani neraskidivim karikama krvi, ljubavi, bola, sećanja. Baš kao Pari i Abdulah, dve duše koje život prožimajuće povezuje a sudbina okrutno i surovo razdvaja čupajući njihove uspomene poput pera prosutih duž puta, istih onih koje će Pari godinama kasnije vratiti taj izgubljeni i oduzeti deo njenog brata ili bar onog što je od njega preostalo, nagriženog starošću i fizičkim propadanjem. Vreme i prolaznost krnje i rune naše fasade ali i delikatne ivice razuma dok jedino što ostaje da traje, uprkos vetrovima promena i nasilja, jeste ono što smo stvorili. Neka nova Pari koja povezuje prekinute niti u koncu brojnih života.

" Naučio sam da svet ne vidi šta se u vama krije, da ga ni malo nije briga za nade i snove, za tuge koje se kriju ispod kože. Sve je toliko prosto, apsurdno i surovo... Lepota je ogroman, nezaslužen dar koji se dobija nasumično, besmisleno."

Utisak koji se nameće nakon čitanja ove knjige nije nešto što se realno i racionalno da zaključiti i razumeti. Naprotiv. Onda kada osetite da svaka reč ovde zapisana nosi bol i da se ta ista bol, ta čista tuga može sliti sa usnana imaginarnih ljudi i preliti u vašu dušu, potpuno nesvesno i van volje, tada ćete shvatiti da je ono što je Haled Hoseini postigao ovim ali i celokupnim svojim delom, mnogo više od otkrivanja tajni i brisanja prašine sa decenijama zaboravljene avganistanske kulture i religijske teskobe koju ta kultura nosi. Otključao nam je srca kao mnogi izvanredni autori vekovima ranije i podsetio nas da svi znamo taj univerzalni jezik priznat i poznat svuda na svetu, na svim kontinentima i u svim društvima, koliko god norme i učenja bila drugačija. Suze su svuda suze, bol je svuda bol a svi mi sposobni da osećamo isto gde god bili rođeni i koliko god bili (prividno) udaljeni jedni od drugih.
Jedino što bih istakla kao svojevrsnu zamerku ovom delu jeste neuobičajena hronologija pripovedanja koja zbog bogatstva i brojčanosti likova, doprinosi utisku isprekidanog, iseckanog toka dešavanja a to mnogim čitaocima može ostaviti gorak utisak haotičnog i nepreglednog pripovedanja, u neku ruku i teškog za misaono praćenje radnje. Međutim istovremeno, ovakav vid građenja radnje predstavlja i samo piščevo istraživanje sopstvenh granica, pa i prevazilaženje istih u cilju postavljanja novih kreativnih izazova i stvaranja još boljeg i maštovitijeg dela.
Ostaje nam samo da mu verujemo i da mu se prepustimo kao i do sada.
Jer Haled Hoseini nas neće izneveriti. Najbolje od njega tek nam sledi.

" Svima je nama Avganistan majka... Ali to je bolna majka, i već se predugo muči. Sad, istina je da su majci potrebni sinovi da bi se oporavila. Da, ali potrebne su joj i kćeri - jednako, ako ne i više!"

"Hiljadu čudesnih sunaca" Haled Hoseini

 . . . Sa razlogom jedan od najomiljenijih pisaca današnjice, Haled Hoseini očarava umećem da izjednači realnost i fikciju. Stvarne likove i izmišljena mesta, nepostojeće ljude i poznata geografska i istorijska odredišta u koja ih smešta. Dugo sam čekala na ovu knjigu i čini se - stigla je u pravi čas. Da zatvori i ovenča ovu 2013-tu kao godinu u kojoj sam požnjela mnoge dugo očekivane i zaslužene uspehe.
Vrlo ciljano nisam želela da vam ponudim sinopis ovog dela jer to možete pronaći bilo gde, pa i na samoj korici knjige. Radnja je samo okvir za suštinu, ram koji uokviruje njenu srž.
Stoga krenimo zajedno stopama Haleda Hoseinija.

...
" Ne mogu se izbrojati meseci što mu blistaju na krovovima,
  Ni hiljadu čudesnih sunaca što se kriju iza njegovih zidova. "
                                              (pesma Saib-e-Tabriza, 17.vek)

Avganistan, kolevka persijske civilizacije i duhovne raskoši. Nekada umetnički plodno tle na mapi drevnog Puta svile danas je, decenijama pa i stolećima kasnije, puko ognjište ratova i nepregledno groblje jedne zemlje izbrisane iz kolektivne svesti sveta. Od Avganistana danas nije preostalo ništa sem sumornih vesti, granata i pokušaja mirovnih snaga da koliko-toliko sačuvaju postojanje onih, oskudno preostalih, ljudskih života. I pod težinom te teške sudbine, o onom unutrašnjem, porodičnom, skrivenom životu njegovih građana ili ne znamo ništa ili samo mislimo da znamo iako smo svedoci tek male ivice surovosti koja se da nazreti pod velom burki i strogošću Kurana. Sve do ove knjige. Sve do uvida, ličnog i potresnog, Haleda Hoseinija.

" I to je, moji mladi prijatelji, priča o našoj zemlji: jedan napadač za drugim... Makedonci. Sasanidi. Arapi. Mongoli. Sada Sovjeti. Ali mi smo kao ti zidovi tamo. Izubijani i nimalo lepi za oko, ali i dalje stojimo."
" Setila se kako je Nana jednom rekla da je svaka pahulja uzdah jedne ranjene žene negde u svetu. Da svi uzdasi lete u nebo, skupljaju se u oblacima, a onda se lome u sićušne deliće koji tiho padaju dole na ljude. Da podsete kako žene poput nas pate, kazala je tad. Kako nemo trpimo sve što nas zadesi."

Dirljivo i tragično svedočanstvo o životu u Avganistanu, isprepletane porodične drame triju porodica koje razdvajaju status i moć novca ali spajaju iste muke i nakazna lica nasilja, Hoseini je pretočio u potresnu ispovest "Hiljadu čudesnih sunaca". U vidu tetralogije, ova priča zadire u samo središte ženske patnje i gubitka, u sramotu i poniženje, u sirovu i zadrtu snagu šerijata. U priču Marijam i Lejle, dve žene koje život spaja vezujući ih za istog čoveka, ogrezlog islamistu i nasilnika Rašida, i koje na tom putu bola i borbe za preživljavanjem nalaze utehu jedna u drugoj deleći svoju patnju kao saborci na istom, minskom polju modernog ropstva. Pod burkama, bez prava glasa, potlačene i kažnjavane bez prava na humanost, na ravnopravnost. Na ljudskost.

"Šta je to toliko čarobno kod prvog snega? Prilika da vidimo nešto još neokaljano, još neoskrnavljeno? Da uživamo u draži trenutka kada stiže novo godišnje doba, u divnom početku, pre nego što postane izgaženo i pokvareno?"
"Ljubav je opasna greška, a njen saučesnik nada varljiva je iluzija."
"Svi žele Džeka", rekla je Lejla Marijam. "Eto u čemu je stvar. Svi žele Džeka koji će doći da ih spase iz ovog užasa. Ali Džeka nema. Džek se ne vraća. Džek je mrtav."

Nikada prisnije i nikada bliže nećemo biti u prilici da spoznamo i osetimo Avganistan, da saosećamo sa njegovim ženama koje su heroine nacije ali i sveta jer svoju muku žive tiho i nečujno. Svoje trpljenje ne odaju već ga nose kao krst, na uveloj koži i ožiljcima svih prethodnih batina. Stoga kao najpotresniji citat iz ove predivne knjige navodim baš njenu posvetu - Ova knjiga posvećena je Harisu i Fari, koji su oboje nur moga oka, kao i ženama Avganistana. Hvala Haledu Hoseiniju, hvala mu na spremnosti da svetu izloži ogromnu strahotu života islamskih žena i na taj način bar malo doprinese u borbi za njihovo oslobođenje.
U težnji da se pojavi nur koja bi obasjala i njihove živote.

"... Društvo ne može da uspe ako su mu žene neobrazovane. Nema šanse."

Kao veliki pacifista i humanista i kao američki izaslanik UNHCR-a, agencije za izbeglice Ujedinjenih nacija, Hoseini je imao priliku da se na licu mesta, na izvorištu sveopšteg užasa rata i nasilja, upozna sa njegovom okrutnom i stravičnom stranom i suštinski sagleda sudbinu svoje zemlje koja ga zatiče u dubokoj potresenosti i otrežnjenju. Ali ga istovremeno i motiviše da priloži svoj zalog budućnosti kroz priču o Marijam i Lejli, jednoj duši u dva tela i na neki način, univerzalnoj ličnosti svake žene Avganistana.
Ovo je knjiga koja će vas činiti konstantno začuđenim ali i potpuno ranjivim za sve tegobe koje nosi. Zapitajmo se samo koliko se još ovakvih identičnih sudbina trenutno odigrava u svim muslimanskim zemljama u kojima vlada muški princip i zakon. Čini se da ne možemo pomoći a zapravo, svako ko želi pronađe i način baš poput Hoseinija koji nas u pogovoru na kraju svog dela, poziva da se informišemo o organizacijama u kojima svojim znanjem i radom možemo biti od koristi (www.unrefugees.com ). Jer nijedna žena na svetu nije zaslužila da ispašta zato što je rođena kao arami, da bude tučena ,silovana, šibana ili ubijena jer je branila vlastiti ili tuđi život. Nijedna žena nije zaslužila da je tretiraju nehumano, da je gaze, šutiraju, da njeno telo seku popot mesa izlažući je nesnosnim bolovima koji mogu odneti i dušu.
Svaka žena zaslužuje da bude Aziza. Voljena.
I da doživi vredan i dostojan a ne potresno smislen kraj za slučajno začet život.

"Kada su se vratili u Kabul, Lejlu je mučilo što ne zna gde su talibani sahranili Marijam. Želela je da poseti Marijamin grob, da posedi malo s njom, ostavi neki cvet. Ali Lejli je sada jasno da to nije važno. Marijam nikada nije daleko... Marijam je u Lejlinom srcu, gde sija blistavim zracima hiljadu sunaca."

"Мuškarci bez žene" Haruki Murakami

" Jednog dana, iznenada, postaješ jedan od muškaraca bez žene. Taj dan ti stiže naprasno, ne davši ni najmanji nagoveštaj predskazanja, bez opomene i predosećaja, bez kucanja i upozorenja. Tek, skrenuo si iza nekog ugla i shvatio da si već tu. Ali,više nema nazad. Jednom kad se iza ugla skrene, to za tebe postaje jedan jedini svet. U tom svetu tebe sad nazivaju jednim od 'muškaraca bez žene'. Beskrajno hladnom množinom. "
" Koliko god prazno ono bilo, ovo je i dalje moje srce. U njemu je još ostalo ljudske topline, makar i sasvim malo. Neka lična sećanja, poput morske trave upletene oko stuba na obali, u tišini čekaju plimu. Neka osećanja će sigurno prokrvariti budu li rasečena. Ja sada svom srcu još ne mogu da dozvolim da odluta na neko nepoznato mesto. "

. . .
Nadrealni ljubavnik savremene proze i svedok čudesnog u običnim životima. Tako sam doživela prvi susret sa prozom jednog, po svemu nesvakidašnjeg, autora današnjice. Nesuđenog Nobelovca čiji kvalitet pripovedanja, snaga mašte i maestralnost napisanog samo rastu sa godinama poput tomova njegovih novih knjiga. A "Muškarci bez žene" predstavljaju povratak na tlo kratke priče i svedočanstvo o ljubavima, nadama i tugama nekih sasvim (ne)običnih muškaraca. Po uzoru na Hemingvejeve "Muškarce bez žena", ova zbirka priča na koju se čekalo devet godina nakon prethodnog Murakamijevog ostvarenja, objedinjuje sedam piščevih doživljenih, proživljenih ali i zamišljenih iskustava u kojima nam predočava snagu i sentiment muške psihe, svet njihovih emocija ogoljen do same srži bola, gubitka i spoznaje.
Seksualnost kao pratilac svih Murakamijevih priča o ljubavi i gubitku, u ovom delu prikazana je i opisana bez ustezanja i cenzure, sasvim suprotno uvreženom mišljenju o uzdržanom japanskom temperamentu i naravi. Naprotiv, Murakami svojom slobodom da piše otvoreno i duhovito o onome što je u društvu iz kojeg je potekao još uvek tabu; tom slobodom da lascivno opisuje seksualnost i dodaje opaske o intimnim trenucima svojih junaka, on otvara priliku svakom čitaocu da preispita i svoje lične predrasude po pitanju spomenutih tema i da svakoj od priča priđe dublje, saosećajnije, iskrenije, priznajući da povremeno i sebe prepoznaje u stidu i nemiru, u neiskustvu ili mašti nekog od njegovih junaka. A životnost je ono što najviše odlikuje murakamijevsku prozu u ovom delu; ta pitkost i jednostavnost koja se lako usvaja a dugo pamti.
I nikada ne zaboravlja već samo prepričava dalje.

" Da li ste ikada poželeli da se ne vratite sebi?
 - Pa i ne bih imao kome drugom da se vratim.
 Vratiš se sebi, čak i ako to ne želiš. Samo, tada kad si se vratio, položaj ti je nešto drugačiji nego pre.
 To je pravilo. Nije moguće da bude potpuno isti. "
 " Pa ipak, ma koliko se dobro razumeo sa nekim, ma koliko tog nekog voleo, sasvim se zagledati u tuđe srce je nemoguće. Čak i ako to želiš, time samo sebi otežavaš. Ali, ako se na to nameriš, ako se samo potrudiš, zahvaljujući tom naporu uspećeš čestito da pogledaš u sopstveno srce. Stoga, ono što na kraju svega moramo da uradimo jeste valjda da se sa svojim srcem umešno, istinski pomirimo. Ako stvarno želimo nekog drugog, onda nam ne preostaje ništa do da pogledamo duboko i pravo u sebe. Ja tako mislim. "

Kroz svoje priče, poput najboljih autora, Murakami nam nudi i sekvence svoga života, iskreno i nedvosmisleno. Tako nam otkriva da je rano pronašao ljubav svog života i uplovio u bračne vode; da strastveno voli gramofonske ploče ili da hiragana kao deo japanske tradicije, i dalje opstaje kroz imena likova u njegovim romanima. Stoga Murakami ne očarava samo impresivnom biografijom već saosećajnim, dobro vođenim pripovedanjem koje u čitaočevoj mašti živo budi slike ljudi kakvih i same svi poznajemo; to su one, samo naizgled nepoznate ličnosti, stranci koje srećemo iznenada i neočekivano a koji nam poput Kamite, bravareve kći,Misaki, Kitarua i doktora Tokaija, ukazuju na svet koji živi ispod neme spoljašnjosti fizičkog, na sve te tanane i delikatne emocije koje pletu mrežu muške sudbine sve dok ga potpuno ne zarobe ili pak oslobode.
U telu i dahu samo jedne, posebne žene.

" Kad se njeno srce pomeri, ono za sobom povuče i moje. Kao dva čamca vezana konopcem. Čak i da želim da presečem tu vezu, sečivo kojim bi se ona dala preseći nigde ne postoji. "
 " Izgubiti ženu u suštini značilo je upravo to. Ono što žene čoveku daruju jesu ti posebni trenuci u kojima mu se, usled stvarnosti, ta stvarnost poništava. "

Poslednja priča, po kojoj je i celokupna zbirka dobila ime, "Muškarci bez žene" , predstavlja najpoetičniju i najljubavniju odu ženama koju sam ikada pročitala. Beskrajno nežnu i osećajnu zahvalnost ženama za sve to što jesu, za sve čudesno što unose u život svojih muškaraca. I to javno i sentimentalno priznanje preporučujem posebno, svim svojim muškim čitaocima da pročitaju i da uhvate bar delić te murakamijevske filozofije o ljubavi prema ženama.
O njihovoj vrednosti i njihovim lepotama.