...............



Je li to zadovoljilo vašu nostalgiju za pisanjem prave proze?
— Bio sam, ipak, vrlo zadovoljan svojom ulogom pisca, jer eto, pisao sam. . . Vidio sam da pjesma može ići zajedno s borcima u stroju. Kolona maršira i pjeva. Prije toga nikad nisam pisao pjesme, iako sam dobio prvu Rakićevu nagradu na predlog Isidore Sekulić. ,,On piše poetsku prozu, — rekla je ona tada — i nije isključivo da će jednog dana početi da piše pesme“. To se obistinilo.
U ratu sam pisao i pjesme za pionire. Što se proze tiče, u to vrijeme sam jedino napisao svoje ,,Priče partizanke“. Njih sam zapisao sitnim, sitnim slovima u jednoj maloj svesci koju i sad negdje čuvam. To je trebalo da bude negdje štampano 1944. godine, ali taj rukopis je zaplijenjen kad je bio desant na Drvar. Priče su štampane tek posle rata u Sarajevu.
Posle oslobođenja sam se vratio svojoj staroj ljubavi — kratkoj priči i prozi uopšte.

Svet zanesenjaka
Jeste li razmišljali nekad o tome da li je neki pisac iz naše ili svetske književnosti uticao na Vas?
— Nikad nisam razmišljao o tome. Moj zemljak Petar Kočić je sasvim drugačiji po temperamentu. Ja sam mek. Lirski, ili možda malo lirsko-humoristički. Pišući svoje priče, tek nakon godinu ili dvije, počeo sam pokazivati svoju pravu farbu. Osjetio sam ono što mi leži — svijet između mašte i stvarnosti. Shvatio sam da većina ljudi ide kroz ovaj život pomalo zaneseno. Zato kod mene ima čitav niz takvih junaka. Nisam morao da ih izmišljam, oni su bili oko mene.

A da li ste i Vi išli „zaneseno“?
— Bio sam zanesenjak, a to sam i danas.

 Da li je ostalo nešto zabeleženo, a iz nekih razloga nenapisano? I šta je to?
— Šta da kažem? U ratu nisam bilježio ništa. Vodio sam jednom neki dnevnik dvadesetak dana. Kada sam ga pronašao posle rata — ničeg od onoga što sam tamo napisao nisam se sećao. Morao sam se prisjećati kasnije i tada sam vidio kako je pamćenje vrlo nesiguma stvar. Zato i ne pišem uspomene iz rata, jer uopšte ne pamtim kako je sve redom išlo.
No, kad treba da pišem neku literarnu stvar — pojavljuju se detalji koji su mi potrebni. Tu je ono što sam proživljavao nekad, i ja to ugrađujem u literaturu, pravim kombinacije.
Mnogi se ljute na mene što ne pišem o događajima onako kako su tekli, ali ja nisam ništa bilježio . . . Sve sam nosio u pamćenju. Dobro je što sam neke stvari napisao na vrijeme, na primjer, roman ,,Prolom“, gdje je opisana neopisiva biblijska gužva 1941. godine. Bilo je zbog toga mnogo ljutnje i protesta: „Gdje ti je ovo, pa kako ono, — rekli su neki borci, pa nije to tako bilo“. A ja sam tačno opisao taj metež opštenarodnog ustanka i veliku muku oko stvaranja narodne vojske i istorijski poduhvat Partije kad je iskovala bratstvo i jedinstvo.
 


Ćopić u Brelima


Samo primitivna sredina ne prihvata humor
Ima li nečega čega se ne biste poduhvatili da pišete?


— Jedino se u literaturi za djecu klonim krvavih scena, nasilja . . . Njima pisati o ubijanju, mislim štetno je. Omladinu treba oplemenjivati.

A šta ste od toga videli za pozorište?
— Dosta je mojih stvari dramatizovano. Neke su uspjele više, neke manje. Neke sam sam pisao. Ali pošto sam pomalo i satirik, ja ne gledam hoće li se to nekom svidjeti ili neće. Često sam nailazio na veliki otpor. A te otpore i dan-danas ne razumijem.
Ako čovjek napiše dobru komediju sa živim likovima, on uopšte neće štetiti ni progresu, ni svojoj zemlji, ni revoluciji, niti ljudima uopšte.
Strah od komedije i humora je potpuno bezrazložan.
Čini mi se da što je sredina primitivnija — teže prihvata humor.

Kako ste u sebi „mirili" humoristu, satiričara, sa dečjim piscem?
— Ljudi koji pišu dobre humorističke stvari, kao Mark Tven, Karel Čapek, Zmaj, Nušić i mnogi drugi, pisali su istovremeno divne stvari za djecu. Humoristi i djeca vole život bez granica i ograda. Negdje se njihovi pogledi na svijet podudaraju u najboljem smislu. Njima se čini da je sve moguće . .

Zašto kao obdareni kozer i satiričar ne dodirujete savremene teme?
— To nije za mene! To je za ljude koji te stvari bolje osjećaju. Ima nekih savremenih tema od kojih sam malo daleko, u koje još nisam prodro.

 Zar nije malo paradoksalno da vam je bliža prošlost nego svet u kome sada živite?
— Da, tako izgleda. Ali, čitao sam, eto, Kaporove ,,Folirante“, pa se setim svih tih poznatih stvari. Vidim da sam sve to i sam proživio. Ali, kad bih htio o tome da pišem, ne bih mogao, ili bih se vrlo malo stvari mogao sjetiti.
S druge strane, kada pišem, pustim svojoj komediografskoj mašti na volju i ne vodim računa o tome šta će se od toga svidjeti, da tako kažem, toj nekoj ,,cenzuri“.

Da li je zaista bilo nekih ,,cenzura“ koje su se mešale u vašu literaturu?
— Ima ljudi koji se miješaju u literaturu na jedan nedopustiv način, a ne razumiju se u nju.

Na primer?
— Napisao sam komediju „Odumiranje međeda“. Oko nje je bilo loma . . .

Ali, zar je ipak ne daju u satiričnom kabareu ,,Jazavac“?
— Da, ali okrnjenu! Ona najoštrija, najfinija mjesta su smaknuta i izbačena. Preostalo mi je jedino da je štampam u sabranim djelima. Tamo je cijela. Prosto sam je tamo stavio, neka se vidi kako sam, kad i u koje vrijeme pisao i šta sam napisao. Ljudi treba da shvate da pisac mora govoriti istinu o svijetu.

Jeste li, možda, posle one kritike zbog one davno objavIjene ,,Jeretičke priče“ odustali od pisanja na savremene teme?
— Ne! Produžio sam. Pisao sam i dalje, ali sam i dalje nailazio na otpor. Tako sam prošao i sa poslednjom pričom u „Bašti sljezove boje“. Priča se zove ,,Zatočnik“. Govori o prvoborcu koji ide u pečalbu.

 Neki ipak kažu da ste se vi uplašili više danas, nego u ratu i da ste postali konformista?
— Nisam! Kakav sam bio, takav sam i ostao. Konformizam se sastoji, u stvari, u nezameranju, i šta ja znam ... To je kad čovek možda počne pomalo dizati ruke od pravih tema. Ja, ne! Sve što napišem, objavljujem odmah.

Da li još uvek žurite da nešto novo napišete?
— Sada se nigdje ne žurim. Vraćam se kratkoj priči koju najviše volim ...

 Ima li neka žaoka koju niste uputili tamo gde ste nameravali?
— Ima!

intervju: Ljiljana Boričić (Duga, decembar 1975)
izjava, fotografije u boji: Enes Čengić (Studio, decembar 1987)

yugopapir.blogspot.com

ИНТЕРВЈУ: ВЛАДИЦА МИЛОСАВЉЕВИЋ


Ћирилов ми је рекао: Владице, Ви сте добра љубавница, а лоша жена

Глумица која у Битеф театру игра Лени Рифенштал говори о модерном фашизму, Стиву Тешићу,
 размени кључева од стана са Миром Фурлан, квалитету и трајању, позитивној треми...



Глумица Владица Милосављевић (60) освојила је југословенску публику глумом и лепотом. Била је, спортски речено, „капитен” женског глумачког тима. Али, потом је, како редитељи кажу, отишла у други план. Своје привремено повлачења са сцене објашњава ратом, браком и бригом о двојици синова који још траже животне путеве: Михајлу (21) и Гаврилу (19) Рафајловић.
Али, уз бригу о породици Владица Милосављевић, ћерка некад истакнутог глумца Драгољуба Гуле Милосављевића, ових дана пуни три позоришне сале у Београду. У Битеф театру игра главну улогу у представи „Лени”, а у Југословенском драмском носи две представе: „Маркс у Сохоу” и „Разбијени крчаг”.

Шта нам нудите као Лени...
Ту играм чувену немачку филмску редитељку у чијим филмовима се величају нацизам и Хитлер. Али, Лени Рифенштал је после Другог светског рата ту оптужницу негирала и наставила је да ради. У 70. години је заронила и снимила изузетне филмове о подводном животу. Мислим да је и сад свет у великој опасности од надолазећег фашизма. То нам најављују многа догађања широм света рехабилитацијом нациста, убица и криминалаца свих опредељења.

...шта као „Маркс у Сохоу”...


Писац Хауард Зин био је један од водећих идеолога антикапитализма, па сам ја, као „Маркс”, антикапиталиста са свим аргументима нормалног света.

...а шта у „Разбијеном крчагу”?
Једна изузетна екипа, предвођена генијалним редитељем, доноси урнебесну комедију у којој уз салве смеха нудимо и горку животну истину.

Ко вас је увео у глуму?
Стари завет треба одбацити, а сачувати Нови завет

Шта читате?
Читам књигу која је преузбудљива. Писац је Лакаријер, а књига се зове „Гностици”. Генијална је. Враћа ме на то да црква уопште не би требало да призна Стари завет. Правила живота „Гностика” су модернија. Стари завет мора да се одбаци, јер ту је зуб за зуб, око за око! Тек у Новом завету имамо „дај други образ”, а то је најтеже... 
Завршила сам дизајнерску школу, графику. Али, тог лета сам у Дубровнику гледала „Хамлета” у режији Дина Радојевића. То је било седамдесет и неке. И тада сам, уместо на Академији за примењену уметност, положила пријемни испит на Академији за глуму. Али, касно сам почела да уживам у овом послу. Доводио ме је и до стреса и до неких чари, јер то је адреналинска професија.

Ко вам је био пример за углед?
Нисам га имала.

Шта је с вашим амбицијама?
То ме је, осамдесетих година у Њујорку, питао и Стив Тешић, добитник Оскара. Казала сам му да само на први поглед нисам амбициозна. Кад имам пројекат ја сам више него амбициозна. Могла сам тада да останем у Америци, али зашто, у Југославији се живело солидно и много и квалитетно радило. Комунисти су очигледно више ценили културу. Нису непрестано смањивали буџет култури.

Чему вас је научио рат у Југославији?
Рат нема никакве везе са народом, већ само са квазиполитичарима. Пре тог рата у Југославији, у оној лепој земљи, радила сам у свим републикама. Мени је било дивно. Обожавала сам Босну, Хрватску, Словенију... Имала сам кључ од стана Мире Фурлан у Загребу, као што је она имала кључ мог стана у Београду.

Кад сте се вратили послу?
После пет сезона паузе, снимала сам неколико главних улога у филмовима за телевизију: „Алма Малер”, „Недовршена симфонија”, „Ивана”... Потом сам позвана у Атеље 212, а затим сам, у режији Алисе Стојановић, играла у представи „Ближе”. И то је било врло успешно. Трајало је десет година. Али, затим три године нисам играла у свом позоришту, Југословенском драмском, јер за мене, казали су, „није било улога”, па су ми смањили плату.

Шта је у глуми мера вредности?
Увек је, у свим пословима, а посебно у уметности, најважнији квалитет који доноси оно најважније, а то је трајање. Јован Ћирилов ми је рекао: „Владице, Ви сте добра љубавница и лоша жена.” У „преводу” то значи да сам ја глумица која зна шта ће бити хит, па ме он одведе и у друго позориште, а својој матичној кући сам лојална само кроз конкретне пројекте.

Шта обележава вашу глуму...
Кад добијем оно што хоћу, улогу која ми потпуно одговара, у њу улазим са великом количином љубави, енергије и решеношћу да од себе сваки пут тражим све више. Убија ме рођени перфекционизам и чињеница да се представе спремају све краће.

..а шта ваш живот?
Мој став је хришћански: према људима се понашам онако како желим да се они према мени понашају. Али, мене носи унутрашња потрага. Ја од ње и живим. Некад мислим да и не живим од спољног света, него од оног што је у мени, што је моја илегала. То је мој унутрашњи живот, који се прелива на ово што је споља. Мислим да је та спрега врло важна за уметнике.

Како се осећате на сцени?
Увек се, при изласку на сцену, тресем од страха да бих се, потом, осећала моћно. И то је та спрега између онога што носим у себи и онога што се на мени види. То је позитивна трема, ваљда. После тога дајем публици све најбоље од себе. И то ми је узбудљиво.

Зашто је живот узбудљив?
Живот је узбудљив у оним сегментима где, стално, можемо нешто ново да откријемо. Мени је увек занимљиво оно иза, односно како нешто функционише. То је неко константно учење. Та радозналост и непрекидна потрага чине живот ултразанимљивим.

Брине ли вас шта?
Брине ме чињеница да се ми у 21. веку бавимо Првим светским ратом, јер хитно бисмо морали да се бавимо Другим светским ратом, али не само кроз „Лени”, већ да бисмо проникли у то шта је заправо фашизам да бисмо могли да га препознамо на првом кораку.

Шта бисте данас питали политичаре?
Занима ме шта сад за нас чине чланови странака у Србији сем што видим да сви возе џипове. У странке се очигледно улази из личне користи, а не да би се народу помогло. Зашто је код нас најскупља храна. Зашто код нас никако да дође демократија, него се демократизовала корупција. То су питања која, у мојим представама, у истом смислу, покрећу и „Лени” и „Маркс”... Јер, ћутати је лицемерно.

politika.rs
Аутор: Славко Трошељ
28.12.2015.

"Glumci su oni koji čekaju da budu izabrani"


Na frontu je opasno, mi nemamo pravo da drhtimo pred neprijateljem i uporno ponavljamo
 da teatar svakog trenutka može da izgubi živo, kaže u intervjuu za "Dnevnik" glumac
beogradskog Narodnog pozorišta Ivan Bosiljčić.



"Svim snagama i duhovnim i fizičkim bi trebalo da se branimo, iako nam brojno stanje ne ide u prilog. Ići za svojim snom i kad nema uporište u realnosti, nije ništa drugo do vera", poručuje Bosiljčić u odgovoru na tvrdnju onih koji ponavljaju da umire teatar.

Kraj godine i dve premijere: u matičnom nacionalnom teatru u Šilerovoj dami „Marija Stjuart” zaigrao je grofa od Lestera, a na Velikoj sceni zemunskog Madlenijanuma igra Velikog Getsbija u istoimenoj predstavi koja iz posebnog ugla antiratne drame donosi kultni Ficdžeraldov roman.

"Getsbi nije samo književni lik, on nas upućuje na samoispitivanje i susret sa sobom. Svako od nas bi trebalo da se zaustavi, ako još uvek to može, i promisli koliko ga je grozničavo vreme u kome živimo odvojilo od “življenja”, pa je i pitanje gde su se zagubili naši snovi i vera: postoje, naravno, stvari koje se bez obzira na cenu ne smeju prodati.
Za razliku od Getsbija, imam sreću da nisam visoki kapitalista, da ne živim luksuznim životom i to je jedna od stvari zbog kojih sam srećan što živim u Srbiji. Prošle godine sam bio u Njujorku i video sam kakva je to furija. Ovde još uvek mogu da budem i otac i radnik, umetnik i dobar suprug, jedno ne isključuje drugo. Verujem da je ovo sredina koja je zadržala taj potencijal duhovne vrednosti i toga nikada ne bismo smeli da se odreknemo", kaže glumac

Igrate u velikim predstavama, najčešće u glavnim ulogama. Znači li to da prihvatate samo takve role?

"Zabluda je da su glumci izbirljivi. Ne zaboravite da smo mi oni koji čekaju da budu izabrani, što nas dovodi u poziciju da duboko poštujemo svaku ulogu koju dobijemo. Trenutno na repertoaru imam jednak broj velikih uloga i manjih u kojima sam podrška vodećim rolama, kao npr. u predstavama, “Marija Stjuart”‘, “Jadnici”, “Izbiračica’’, “Srpska Trilogija’’, i to ne umanjuje moju radost bivstvovanja na sceni."

Kako izgleda igrati u različitim, ali najvećim i najposećenijim teatrima Beograda, i to u najpopularnijim komadima?

"Svestan sam da se danas retko na velikim scenama postavljaju kapitalna dela i veoma sam zahvalan što sam deo bitnih pozorišnih projekata u proteklih nekoliko sezona. Ali ne zaboravite da se ozbiljnost teatra čuva i u samostalnim glumačkim projektima, mimo pozorišta. Koleginici Vesni Stanković od srca čestitam na snazi,talentu i entuzijazmu kojim ostvaruje svoje autorske projekte i po svetu osvaja nagrade!

Što se tiče projekata u kojima nastupam u Madlenijanumu, svaki je bio izazov za sebe, susret sa temama života i smrti mi je bio na duhovnu korist. Ono što je zajedničko za sve ove priče je da one pred gledaocima otvaraju filozofske teme, ali i nude nadu i katarzu. To nije vrsta teatra posle koga odete preplašen kući u zemlji da se sa nekim posvađate"

Šta glumci misle o domaćim rediteljima i na šta se žale pri dobijanju uloga?

"Bilo bi zanimljivije da pitate reditelje šta zapravo misle o izgledu glumaca. Za sebe znam samo da me direktori fotografije i snimatelji redovno psuju, u šali naravno, jer zbog mene moraju da dižu kamere i reflektore. Šta ću,visok sam 1,94cm!"

Imate li doživljaj koji ćete pamtititi ceo život, a vezan je za profesionalni angažman?

"Susret na sceni sa Nebojšom Dugalićem."

Izvor: dnevnik.rs
b92.net

Vesna Goldsvorti: “Solunski anđeo” nad Londonom

Miljana KRALJ

Vesna Goldsvorti o stihovima za koje je dobila uglednu britansku nagradu, dvojnom identitetu,
 predrasudama: Time što živim u Britaniji, “vidljivija” sam kao srpski pisac. Pesma na svom
jeziku - pre 20 godina.





ZA knjigu pesama “Solunski anđeo” Vesna (Bjelogrlić) Goldsvorti, nedavno je dobila uglednu međunarodnu nagradu “Robert Krošou”, koja se dodeljuje u Kembridžu i nosi ime čuvenog metafizičkog pesnika iz 17. veka. Posle uspeha eseja “Izmišljanje Ruritanije” i memoarske proze “Černobiljske jagode” ( u prevodu sa engleskog kod nas ih je objavila “Geopoetika”) vratila se poeziji, koju je intenzivno i sa uspehom pisala pre nego što se, sledeći svoje srce, sredinom osamdesetih, zaputila na sever, u Veliku Britaniju.

*Danas, posle četvrt veka Vesna Goldsvorti predaje kreativno pisanje na londonskom univerzitetu Kingston. Stihove je počela da piše na engleskom, kaže, u isto vreme kada je postala svesna da i sanja na tom jeziku. Pitamo je da li je ta podudarnost slučajna?
- Dokaz je da poeziju i prozu pokreću različiti stvaralački impulsi. Iako sam prozu objavljivala godinama, stihovi mi nisu dolazili na engleskom sve dok nisam u engleskom okruženju proživela četvrt veka. Izgleda da je toliko potrebno da jezik prožme samu srž bića. I “domaćima” ritam i rima budu problem, a tek strancima! Radila sam za Bi-Bi-Si emisiju o tome i navela primer poezije Tenisona, gde ima dosta rima koje ne funkcionišu dok ne shvatite da ih je on izgovarao drugačije, u dijalektu. Moji studenti se smeju kada ja pokušam da izgovorim reči sa naglaskom Linkolna iz koga Lord Tenison potiče, ali shvate poentu.


SRPSKI IDENTITET* Kroz šta Vaš desetogodišnji sin najneposrednije doživljava svoj srpsko-crnogorski identitet, s obziromna to da raste u zemlji svoga oca?
- Teško pitanje, ako izuzmemo posete Beogradu, šetnje s dedom, bakine kolače i tenkove na Kalemegdanu po kojima se vere svaki put kad dođe bez obzira na roditeljske zabrane. Ja sam Srpkinja čija je porodica u Beogradu gotovo ceo vek ali sam poreklom Hercegovka i Crnogorka, a samo Škoti razumeju koliko ta priča o poreklu iz planinskih, ratničkih krajeva može da traje. Na očevoj strani, moj sin je Englez sa dosta škotske krvi. Škote ćete uvrediti ako ih nazovete Englezima, iako to srpske novine bezbrižno rade. Moj sin ima preduslove i da postane znameniti istoričar nacionalnog identiteta i da odluči da je to pitanje za njega sasvim irelevantno.

* Razmišljate li da, posle “engleske” , objavite i “srpsku” zbirku?
- Otišla sam iz Beograda kada nije bilo interneta, daljine su bile teže premostive, a radost sam uvek nalazila više u pisanju nego u objavljivanju, pa nisam ni pokušavala. Poslednju pesmu na srpskom objavila sam pre dvadesetak godina. Međutim, iako su moje ranije knjige na srpski prevodili drugi, “Solunskog anđela” prevodim sama. Kada završim posao, možda će se naći i izdavač. Taj most ću preći, kako to Englezi kažu, kada do njega dođem.

* Nagrađena zbirka satkana je od intimne i zajedničke istorije, od preplitanja uticaja dve kulture, kojima već podjednako pripadate. Koje će asocijacije u stihovima biti bliže engleskim, a koje srpskim čitaocima?
- Ta dva uticaja su apsolutno ravnopravna, u smislu da je jezik engleski, a da je pisac srpski. Jezik nosi svoju istoriju a ja u njega unosim svoju. Na primer, u pesmi “Venecijanski intermeco” koristim zvuke Roberta Brauninga, viktorijanskog pesnika koji je umro u Veneciji, ali stihovi odjekuju sećanjem na Lazu Kostića. Međutim, to je i jednostavna pesma o momentima strasti. Ne morate da prepoznate ni srpskog, ni britanskog pesnika da biste u njoj uživali.





* Pesma “Solunski anđeo” završava se stihom “da bi mogla da se podnese tolika istorija/ potreban je krug bistre plave vode/ između tebe i nje”. Šta se to u srpskoj istoriji jasnije vidi u odrazu “bistre plave vode”?
- Pesma pokušava da odgovori na pitanje: Šta znači biti Srpkinja u Britaniji danas? Šta znači teret i blagoslov mog sećanja na Srbiju i Jugoslaviju? Krug bistre plave vode je aluzija na Britaniju kao ostrvo na kome živim, ali i britanski izraz za udaljenost i distanciranje. Pritom je iz same pesme jasno da je distanciranje nemoguće ako je nešto u krvotoku. Baš time što živim u Britaniji, ja sam i “vidljivija” kao srpski pisac.

* Našu bivšu zemlju poredite sa Atlantidom u pesmi “Jugoslovenski nokturno”. Šta je sve sa njom potonulo?
- Moj prijatelj Aleš Debeljak, slovenački pesnik koga poznajem od dvadesete godine, rekao je nedavno hrvatskom “Jutarnjem listu” da smo mi koji smo rođeni šezdesetih godina bili zlatna generacija bivše Jugoslavije. Uveliko oslobođeni ideološkog tereta, uživali smo prednosti zemlje koja je nešto značila, kojoj su se udvarali svetski političari, umesto da nam, kao danas, drže pridike. Međutim, na neki način smo i deo izgubljene generacije koja ne zna uvek šta da radi sa tim uspomenama na Jugoslaviju, kako da, u jeziku psihologije, krene dalje. Amartja Sen piše o “pobeđenom argumentu koji odbija da napusti scenu” i ja sam tako nazvala Jugoslaviju u jednom eseju koji uskoro izlazi u Americi. Atlantida mi je poslužila kao ideja nečega što je potonulo, ali nije nestalo.

novosti.rs

Često guramo prst u šteker

Ljubica Arsić, za “Novosti”, o romanu “Rajska vrata”, koji je ušao u najuži
izbor za prestižnu Ninovu nagradu.






SVAČIJI život je svojevrsna drama koja zaslužuje da bude opisana. Sam život je zapravo drama. Nije mi bilo stalo da pronalazim neverovatne događaje već da od onog što je moguće i svuda oko nas napravim knjigu koja će biti uzbudljiva - kaže, za “Novosti”, Ljubica Arsić o romanu “Rajska vrata” (“Laguna”), koji se našao u najužem izboru za ovogodišnju Ninovu nagradu.
Ova knjiga nam otkriva tajanstvene svetove muško-ženskih odnosa i mirisa. Polazi od priče o pronađenom tabletu u jednoj firentinskoj tratoriji i zatim čitaoca vodi do mreže drugih priča, srećnih i tragičnih, koje su isprepletane i važne za glavnu junakinju Đurđu...
- Kao kad provirite kroz odškrinuta vrata samo da vidite da li ste ostavili upaljeno svetlo ali se pogled ne zaustavlja samo na tome već počinje da primećuje ono što možda ne želite da znate. Prokletstvo radoznalosti ne dozvoljava da jednostavno prestanete da gledate - kaže jedna od vodećih savremenih srpskih pripovedača, autorka zbirki priča “Maco, da l’ me voliš” (Andrićeva nagrada), “Cipele buvine boje” (nagrade “Pro-femina” i “Biljana Jovanović”), “Tigrastija od tigra” (“Laza Kostić” i “Žensko pero”), romana “Ikona”, “Mango”...
Ko su junaci romana?

- Najbolje je da čitalac sam otkriva prirodu mojih junaka jer svako piščevo tumačenje može da im nanese štetu.
Đurđa, kao i njena baka, ima talenat da oseti i zapamti miris, a kažete da molekuli mirisa mogu da se uporede sa rečima, da je čulo mirisa oko koje vidi stvari gde su nekad bile...
- Miris se najduže pamti, u stanju je da oživi najdublje sećanje i da veoma tačno ponovi već doživljenu emociju. Ponekad, kad mi, dok zagrevam mleko, padne na vrelu ringlu nekoliko kapi, ja se setim davnog mirisa zagorelog mleka, kad iskipi na šporetu. Danas više niko ne kuva pasterizovano mleko, ali je njegova zagoretina ostala u mojoj arhivi sećanja pohranjena za sva vremena. Takođe, privlačne su mi i rapsodije mirisa koje komponuju parfimeri velikih kozmetičkih kuća, proučila sam kombinacije najčudnijih mirisa pokušavajući da saznam, kao kad je u pitanju slikarsko ili književno delo, odakle je potekla inspiracija i kako se stvorilo takvo savršenstvo. Zapravo, čulo mirisa je jedino koje sebi nije podiglo hram umetnosti kakav ga imaju ostala čula.
Može li prošlost da se pronađe, rekonstruiše, oživi?

- To polazi za rukom samo književnosti, jer ona to radi iz najboljih namera, da bismo hodanjem kroz prošlost zavoleli život koji upravo živimo. Oživljavanje prošlosti je sporazum sa prolaznošću sa kojom nema takmičenja. Stvar je u tome, kako kaže jedan lik iz “Rajskih vrata”, da nam od onog što smo doživeli ostane što je moguće više lepih uspomena.
Zašto ste izabrali Firencu kao grad za preturanje po prošlosti?
- Sve u tom gradu ima svoju težinu koju joj daju burna istorija i umetnost, a ipak, za stranca, život je u njemu vidljiv po tankim crtama koje odvajaju mit prošlosti od banalne svakodnevnice. Firenca deluje kao pozornica za operu punu trovanja i incesta, u kojoj se svi poubijaju ali ipak na kraju ustanu, poklone se publici i odu na porciju špageta. U tom gradu sretala sam čudne spodobe zaostale iz prošlih vremena koje vuku, zajedno sa brilijantima ukrašenom pudlom, breme svog plemenitog porekla. Tim gradom se šetaju i naši bivši zemljaci, turisti, čiji odvojeni i osamostaljeni jezici zvuče poznato ali i tuđe, daleko, kao Danteovi stihovi i Mikelanđelovi soneti.
Čitamo da život nije ono što živimo već ono što zamišljamo da živimo. Da li to odlikuje modernog čoveka?
- Čini se da je u modernom svetu više zamišljenog, što je posledica čovekove sve veće inercije, nepokretljivosti, lenjosti. Čovek često unapred napiše svoju biografiju i onda po njoj živi. Možda je to dokaz čovekove anđeoske prirode, da za njega stvarnost ima suviše uprljano lice. Ako se setimo baš Danteovih vremena u Firenci, ni tu nije ništa bolje. Beatriče je kovana u zvezde dok su stvarne žene zapravo živele krajnje jadno. Sudbina prelepih Madona u galeriji Ufici, kad bi zanosni modeli dosadili slikaru osmehivali su se krezavim osmehom, sa vanbračnom decom prećutkivanom u umetnikovoj biografiji.
Sa kakvim životnim problemima se suočavaju zrele žene, kakva je i glavna junakinja, šta im je potrebno, da li ih muškarci razumeju?
- Između muškaraca i žena postoji stalni sukob, takoreći borba i jedinstvo suprotnosti, žešći nego što je opisano u “Gorskom vijencu”. Sve više mislim da tako treba, da je ta borba neprestana u stvari ljubav, koja se u toj silini varnica i održava. U vremenu koje isključivo reklamira mladost, zrele žene čeznu da budu zeleno voće i podvrgavaju se intervencijama posle kojih liče na Mini Maus. I to zašto? Da bi se šepurile pred drugim ženama. Muškarci opet tajno ugrađuju fišbajne i silikonske listove, takođe da bi u svom bratstvu zadobili poziciju golgetera. A u stvari, svi zajedno su manekeni laži. Kad sretnem nečije pravo lice, pa još ako je nasmejano, dođe mi da ga izljubim.
Na jednom mestu čitamo da nama na Balkanu treba da odrede staratelja, nekog da se brine o nama, kad već sami o sebi ne umemo... Šta su posledice takvog stanja stvari?
Mnogi Srbe vide kao infantilne i žele da nam budu tate, valjda zato što smo od onih koji ne prezaju da u zanosu igre gurnu prst u šteker i ostanu živi. Drmala nas je tokom istorije pošteno struja ali se nekako brzo oporavimo, možda je to zato što u nama još živi onaj barbarogenije koji svoju divlju baštu, punu šiblja i strnjike nikad neće pretvoriti u bečki park sa upicanjenim šimširom.

“HAMBURGER” KNjIŽEVNOST

KAKO se staramo o književnosti, umetnosti, kulturi uopšte?
Bahati smo i bagatelišemo ono što imamo. Stvarno sam nesrećna kad vidim kako surovo zaboravljamo naše velikane i kako nas samo jubileji podsećaju da imamo nešto vredno. Da li je u pitanju kompleks superiornosti kojim svima pokazujemo da su daroviti ljudi sasvim obična stvar i da se u našim krajevima rasprostiru kao šaša ili, zbog stalnog seljakanja, osećamo prezir prema svemu onome što se pri sledećoj seobi ne može poneti, ne znam, ali mi cela stvar sa veoma darovitim pojedincima koje zatamnjuje jeftina “hamburger” književnost i folk meketanje liči na onaj vic kad sin pita tatu kakva je razlika između reči besplatno i džabe. E vidiš, kaže mu otac. Ti se, sine, besplatno školuješ ali džabe.

Branislav Đorđević


novoati.rs

9.03.2016. - Slobodna Evropa

Žilnik: Ljudi sa Balkana se lako identifikuju sa
 sudbinama migranata




Problem migranata iz Afrike i Bliskog istoka trenutno je u fokusu evropskih vlada. Iako zemlje na različite načine pokušavaju riješiti pitanje migranata, poznati srbijanski reditelj Želimir Žilnik svojim filmom "Destinacija Srbistan" (Logbook Serbistan), koji je prikazan u revijalnom programu Međunarodnog filmskog festivala Kratkofil, govori o običnim ljudima, te njihovoj borbi za budućnost.


U uvodnim kadrovima filma u oči upada cifra od 45.000 migranata koji su prošli ili su još u Srbiji, a njihova svjedočenja u azilantskim centrima svjedoče o tome kroz šta prolaze tokom perioda adaptacije na život i društvene okolnosti u Srbiji.
Kroz tu adaptaciju, oni ispoljavaju svoje individualne vrijednosti koje pokazuju snagu malog čovjeka da ne potone u teškim vremenima.


Žilnik kaže da ovim ostvarenjem želi da problematiku migranata pokaže iz drugog ugla, te da se saznaju drugačiji detalji na brojne teme, poput ksenofobije, od onih koje prenosi štampa. Žilnik ističe i da se ljudi sa Balkana vrlo lako identifikuju sa sudbinama migranata.


"Kad su ovde bili ratovi 90-ih godina, iz Jugoslavije je otišlo istom stazom oko dva miliona ljudi da bi spasili živu glavu i bili su primljeni u Austriji, Mađarskoj, Nemačkoj, Holandiji i drugim zemljama", navodi Žilnik.
Zbog tog razumijevanja, Žilnik kaže da su tokom snimanja filma naišli na potpuno drugačiju reakciju stanovništva od one koja se propagira u medijima.

Insert iz filma "Destinacija Srbistan"
Pogledajte



"Mediji su išli tom starom retorikom mržnje i ksenofobije, straha i histerije. Mislio sam da je to sada glavna tema i rekao sam ekipi da se spremimo, jer tu će biti svađa, tuča, možda i većih incidenata. Mi smo krenuli sa snimanjem i videli sasvim drugu situaciju. Stalno smo kružili od crnogorske granice na jugu pa do Novog Pazara, Tutina, Sjenice, Čačka, Ivanjice, Beograda i Subotice", ističe Žilnik, te dodaje:


"I tu smo vidjeli jednu drugu sliku gde je stanovništvo, ako ne prijateljski raspoloženo, onda tolerantno. U mnogim devastiranim krajevima Srbije sa devastiranim selima, zatvorenim fabrikama, zapuštenim oranicama i livadama bez ijednog grla stoke, videli smo svet koji ove ljude poziva da, naprimer, dođu i uzmu malo sira. Mi odemo i kažem: 'Daj da kupim kilo sira', a oni kažu: 'Uzmi pet sramota je, jer ja to nemam kome da prodam' ".


Čak i oko centara za azilante vidjelo se dobro raspoloženje.


"Stanovnici kažu: 'Ove radnje nam ne rade, nema kupaca, a sada nam je povećan promet za 200 do 300 odsto, jer azilanti kupuju telefonske kartice, jelo, čokolade i svašta drugo', jer svi oni - iako bedni - kad se upućuju na putovanje imaju neku podršku od rođaka i prijatelja u tom smislu da im ne daju neku gotovinu odjedanput, jel' to je opasno i onda bi bili meta kriminalaca, nego im u zemlju gde se nalaze preko Western 
Uniona šalju po 200-300 evra", pojašnjava Želimir Žilnik.


"To su, ujedno, i ljudi koji, kada dođu u Srbiju, predstavljaju iskusne, a moram reći snažne i zdrave ljude, u smislu da su prošli već hiljade kilometara kroz razne opasnosti, i tu ima dosta obrazovanih i inteligentnih ljudi sa kojima kad razgovarate, recimo sa Sirijcima, kao da razgovarate sa ljudima iz bivše Jugoslavije, potpuno isto. Čak imaju iste priče jer kažu: 'Mi, dok ovo nije počelo, nismo znali ko je šiit, a ko sunit. Išli smo u iste džamije'. Iz Avganistana sam sretao najveći broj neverovatno dobro obrazovanih ljudi koji govore bolje engleski nego ja. Začuđeno bi ih upitao kako znaju engleski kad su Talibani, a oni bi mi odgovorili da su Talibani došli sa brda i zaostalih krajeva, a Avganistan je bio civilizovana država", navodi ovaj filmski autor.


Žilnik smatra da je evropski egocentrizam provincijsko gledanje na stvari, jer"oni dobro poznaju političke prilike u Evropi i znaju mnogo toga".


"Ja sam među tim Afrikancima i Azijatima čuo izjave koje su pametnije i tačnije od polovine govora ministara inostranih poslova Afrike, Azije i Evrope, i to me je zaprepastilo. Kada čujete za 90 minuta filma šta oni govore, videćete da pametnije govore nego ovi kad se skupljaju na konferencijama i lupetaju skrivajući svoje mutne političke igre", tvrdi Žilnik.
Tokom procesa snimanja filma Žilnik je saznao i da migranti ne putuju na slijepo ka Evropi, jer i njima moderne komunikacije omogućavaju da se snalaze. Svako od njih ima neki mobilni telefon. Na telefonu prate Google mape i znaju gdje ima jeftino da se jede, pa i gdje su policijske stanice. Ono što je Žilnika pozitivno iznenadilo su socijalne i servisne službe u Srbiji.


"Službe prilično dobro funkcionišu, barem ono što smo mi posmatrali, jer vi možete azilanta - koji je premoren ili ranjen ili bolestan - prijaviti u nekoj zdravstvenoj ustanovi u 3.00 sata ujutro i lekari će ga primiti. Znači da je država, ipak, dala neke instrukcije da im pomognemo, jednim delom iz humanosti, a drugim delom da budu dovoljno snažni da izađu iz Srbije", riječi su Želimira Žilnika.


Većina azilanata želi da napusti Srbiju jer znaju da su primanja niska i da nema mnogo posla. Želja im je da se dokopaju zemalja sjeverne Evrope gdje su primanja mnogo veća. Ipak, mali broj želi da ostane, ali su tu - sa druge strane - službe zakazale, pojašnjava Žilnik.


"Naše vlasti, kad je reč o davanju azila, daju te potvrde da možeš da uđeš u taj azilski sistem, ali kod davanja azila su vrlo neefikasni ili restriktivni. Ono što smo od podataka dobili za 2014., tu su dati samo jedan ili dva azila, što je frapantno kad pomislite da već je u Austriji prošle godine dato 40.000 azila, a u Nemačkoj 80.000."


Insert iz filma "Destinacija Srbistan"

Pogledajte



Žilnik smatra da je najezdu migranata prvenstveno iz Afrike uzrokovala sama Evropa.
"Afrika je glavna arterija evropske privrede. Iz zapadne Afrike se izvlači sve od nafte, rude, pa do uranijuma za nuklearne centrale, te plemenite vrste drveta. Tamo kad strane kompanije rade, dovode svoje radnike, a domaće stanovništvo živi u nemaštini i primorano je da beži."
Na kraju svega, Žilnik ističe da podizanje zidova u Mađarskoj radi sprečavanja novog priliva migranata, treba da predstavlja veliku sramotu za cijelu Evropu.
"To pravljenje zidova je direktan pokazatelj jedne duboke političko-psihičke bolesti ove današnje nove evropske političke garniture, garniture koja je došla na vlast uz proklamaciju 'rušimo zidove, rušimo granice' i restrikcije za kvalifikovane, snažne i ljude sa voljom za rad. Mađarska, koja pravi zidove, prije svega svoj identitet u Evropi i otvaranje evropskih vrata dobila je tako što je mađarski ministar spoljnih poslova sekao žicu prema Africi i rekao je: 'Shvatite me, ja sam normalan. Želim slobodu. Primite nas. Mi smo vaši', a oni sad prave zidove. To je ljudska sramota", zaključuje Želimir Žilnik.


Želimir Žilnik (rođen u Nišu, 1942. godine, živi i radi u Novom Sadu), autor je brojnih igranih i dokumentarnih filmova, jedan od začetnika žanra doku-drama, nagrađivan na domaćim i internacionalnim filmskim festivalima. Od početka profesionalnog rada na filmu okrenut savremenim temama koje uključuju društvenu, političku i ekonomsku kritiku svakodnevice.


Gojko Veselinovic
slobodnaevropa.org

Milan Vlajčić: Ko su današnji "violinisti u kupleraju"
Branka Mihajlovic, Slobadna Evropa



[size=45]Milan Vlajčić književni, filmski kritičar, hroničar kulturnih fenomena, objavio je ovih dana knjigu „Pogled iz ogledala” sa podnaslovom: „Dnevnik o nebeskom narodu, zoni sumraka i smrtonosnoj motoristici”.[/size]
Knjiga je, kaže autor, ispisivana svakog utorka u nedelji, 52 puta, od oktobra 2013, za regionalni e-portal sa devizom „Novinarstvo s potpisom”.
Kao i u nekim prethodnim knjigama”, piše Vlajčić u uvodnom tekstu, „ima tu svačega: o ministarstvu straha, vladikama i balkano-genijima, nezavršenim sudskim sporovima, hiljadugodišnjoj cenzuri, Paradžanovu i najboljim zatvorskim godinama, Bahu i Arsenu Dediću, Prustovoj sobarici, Foknerovom uredniku...“
RSE: U knjizi govorite, između ostalog, i o medijima. Ministar Tasovac je rekao da je u zemlji, u kojoj se priča, diskutuje i debatuje o cenzuri medija, bespredmetnogovoriti o cenzuri. Baš ove nedelje izašao je vrlo ozbiljan izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije, u kome se konstatuje da ništa nije bolje stanje u medijima nego 2011. godine. Kako se vama čini ova izjava?

Milan Vlajčić: Ne da nije bolje, nego je sve gore i gore. Petnaest godina od 5. oktobra, kada smo imali svi velika očekivanja, demokratska ideja je potonula zahvaljujući Borisu Tadiću. Poslednje četiri godine tapkamo u mestu. Mediji su u privatnim rukama. Polovina medija ne saopštava ko su vlasnici. Vlada veliki haos i velike prevare se događaju. Kada je takvo stanje i kada se vlasnici kriju, možete misliti šta rade mladim novinarima koji uglavnom rade kao honorarci. Kada ne ispune prvu želju svoga urednika, lete na ulicu. Novinar sam 55 godina i do ovog trenutka 35 godina sam bio u Politici, u nekim teškim vremenima tobožnjeg Titoizma. Nikada nije bilo tako da je novinar toliko nesiguran i da nikada ne zna kada može da kaže hoću ili neću.
RSE: U toku je Fest. Koje filmove ćete gledati?
 
Milan Vlajčić: Gledao sam „Sen Loren“ koji je šamar kulturnom Beogradu. To je jedan šminkerski film koji nama ne govori ništa. Fest je rođen 1971. pod krilaticom „Hrabri, novi svet“. Ni tada svet nije bio hrabar i novi, ali sada je gore nego ikada. Sada odjedanput „Sen Loren“, modni dizajner i ikona modne kulture. Tu nema ništa novo. Taj film je sramota za Beograd.
 
Nije važno. Idemo dalje. Ima divnih filmova. Ima film koji bi trebalo da gledaju svi koji se bave medijima, a zove se „Noćne hronike“. To je najporaznija kritika medijske kulture u Americi. Taj film je trebalo da otvori Fest. Džejk Džilenhol igra čoveka sa smetlišta koji primeti da, kada se dogode saobraćajne nesreće, dolaze televizijski paparaci koji to snimaju i nude brzo nekim televizijskim stanicama. Kupi malu kameru i na kraju filma on je glavni dasa koji pokriva to područje. To je jedna porazna slika tabloidizacije u Americi. Nismo mi daleko od toga. Važno je da je film na programu. Treba ga videti.
RSE: Vaša knjiga „Pogled iz ogledala“ počinje tekstom iz oktobra 2013. u kome komentarišete dolazak novog ministra Ivana Tasovca i odlazak prethodnog ministra Petkovića. Da li je ministar Tasovac „violinista u kupleraju“?
 
Milan Vlajčić: Svi smo mi na ivici da to budemo. Taj tekst sam napisao sa velikom strašću. Neki ljudi moje generacije, uopšte nisu znali ko je Jug Grizelj. Dokaz kako kod nas memorija brzo prolazi. Jug Grizelj je jedan fantastičan novinar. U Novostima je 1982. imao svoju kolumnu. Pisao je kolumnu pod tim naslovom, pokazujući da mediji ne smiju da budu violinisti u kupleraju i da moraju da vode računa o etici poziva. On je zbog toga izbačen iz Novosti. Onda ga je primio Nin i tamo je završio karijeru. Posle je postao predsednik Novinarskog udruženja. Jedan fenomenalan tip. Taj tekst je bio apsolutno kanoničan, pogotovo za ove godine propasti medijske etike.
RSE: Da li se ikada novinarstvo oporavilo od sunovrata u 90-tim godinama i od takozvanog patriotskog novinarstva?

Milan Vlajčić: Nije moglo da se oporavi. Svi oni koji su tada vitlali perjanicama Miloševićeve zločinačke politike, sem dvoje troje, koji su nestali,ostali su na sceni. Neki su ponovo vraćeni u uredništva pojedinih redakcija i teraju vodu na svoju vodenicu. Sada više nije Milošević ta perjanica. Sada je glavna perjanica srpski nacionalizam, odbrana srpskog identiteta, autošovinizam, što su izmislili kao jednu magičnu i idiotsku formulu. Takvih je sve više.
RSE: Da li su pipci korupcije čvrsto utemeljeni u medije danas? Vi ste o tme govorili. Naš radio je bio „kriv“ zbog jednog suđenja vama.
 
Milan Vlajčić: Imao sam nekoliko sudjenja. Objavio sam tekst - Vladika tuži novinara. Vladika Porfirije me je tužio. Dobio sam sudsku odluku, a nisam ni znao da sam tužen. Tužio me je jer sam rekao da samo u nekim džamahirijama može da se dogodi da vrhunsko crkveno lice bude na čelu medijske asocijacije (RRA). Rekao sam da treba da odgovora i za prisustvo porno sadržaja, koga ima koliko hoćete. Podsetio sam ga da prema crkvenom kanonu on, ne da ne sme da gleda porno, nego ne sme ni da pomisli na te bestidne sadržaje. Zbog toga me je tužio. Sudija je doneo odluku i obavestio me je da je tu prijavu bacio u đubre.
 
Jedan sudski spor još uvek traje. Tužio me je Goran Paskaljević. Suština je oko toga da je on namestio onu igru da bude njegov film kandidat za Oskara. Uhvaćen je „sa prstima u pekmezu“. To sam rekao novinaru vaseg Radija. Rekao sam dato nije dovoljno transparentno, da je on poznat kao majstor manipulacije. To još traje jer je naše pravosuđe takvo kakvo je.
RSE: U knjizi detaljno opisujete sudbinu Leni Rifenštal, rediteljke koja se stavila u službu Hitlerove propagande. Šta vas fascinira u njenoj sudbini? Kakve to veze ima sa našim prostorom?

Milan Vlajčić: Ima. Leni Rifenštal je 1934. godine napravila dokumentarni film o Hitleru „Trijumf volje“, bez ijednog reda komentara. Ona je otkrila suštinu nacizma, puštajući te dokumentarne snimke. Tri godine kasnije je objavila „Olimpiju“, opet bez reči komentara, gde vidimo Hitlera koji beži sa tribine na minhenskoj olimpijadi da ne stisne ruku crncu Džesi Ovensu. Da ne postoji to svedočanstvo, mi ne bi smo znali kako izgleda nacizam iznutra.
 
Taj tekst sam pisao pominjući njene filmove i memoare „Sećanja“, koji su fantastični. Na 35. godišnjicu završetka rata, upala je jedna novinarka iz Šterna i rekla da ima za nju 35 pitanja. Uzela je pitanja i sutradan je rekla da su sjajna, ali da joj neće odgovoriti, već će napisati knjigu. Njena knjiga je fantastično dokumentovana. Ima 700 stranica i izašla je u našem izdanju. Ima je još u knjižarama. Knjiga je sjajna jer pokazuje odnos ideologije i umetnosti.
 
Priznala je da je bila u službi Hitlera i rekla: „Nisam birala vreme u kome ću živeti, nisam znala da li će nacizam vladati sto godina“. Povukla se. Posle rata je bila kažnjena. Jedino nije priznala da li je spavala sa Hitlerom. Inače je priznala sve. Možda je znala za konc logore, možda nije.
RSE: Ko su naši Leniji u 90-tim?

Milan Vlajčić: Mi nemamo naše Lenije. Imamo neke pisce koji su koketovali sa fašizmom.
Dobrica Ćosić je odjednom napisao tri-četiri knjige nekih svojih dnevnika i memoara. Njegovu knjiga komentarišem ovde. Zove se „Godina zmije“. U njoj on „pojašnjava“ 79 dana bombardovanja. On je čučao u svojoj vili u podrumu. Piše uz sveću, proklinje Zapad i zapadne sile koje udaraju na jednu kulturu koja je jela zlatnim kašikama, kada se tamo jelo prstima. Ni jednog trenutka ne pominje odgovornost Miloševićeve fašističke politike.
 
Jednog dana on izlazi na površinu. Divan dan. Ide i ugleda neke mlade ljude koji sede u kafićima. Zapiše nešto što je najveća niskost: „Ovi ljudi sede ovde, umesto da su uzeli pušku u ruke i odu na Kosovo da brane srpstvo“. Čovek od 90 godina bi poslao tada, kada je zemlja već poražena i bombardovana, neke mlade ljude na Kosovo. To je krvožedno.
RSE: Da li 90-te čekaju da budu na pravi način umetnički obrađene, bilo da je reč o filmu ili književnosti? Šta vi sa tom tematikompreporučujete?
 
Milan Vlajčić: Nekoliko opakih filmova je napravljeno na tu temu. Srđan Dragojević je napravio „Lepa selo lepo gore“ i „Rane“. „Bure baruta“ je odličan film. Sada se u memoaristici, recimo u Politici, rehabilituju Miloševića, gde se kaže da on nije bio toliko loš, da je on bio simbol intelektualizma. Da je fenomenaln obranio Srbiju. Potpuno suprotno od onoga što je on radio 90-tih godina. To je tužno.
RSE: U jednom trenutku u knjizi se pitate ko će svedočiti o ovom vremenu. Podsećate na sjajne polemike između I i II svetskog rata pa na dalje, na velike polemičare koji su otvarali razna pitanja.
 
Milan Vlajčić: Nemamo takve gorostase kakvi su bili Milan Bogdanović, koji je oko fašizma polemisao sa Crnjanskim, pa su otišli na sud. Veliki polemičari su bili i Miroslav Krleža, Marko Ristić..... Mi danas imamo ljude koji se bave estetikom i pišu svoje knjige, svoju poeziju. Nemamo ljude te vizije i analitičke pribranosti. Imamo razne takozvane političke analitičare, koji čas udaraju na ovu, čas na onu stranu. Sve je to nerelevantno i nevažno.
RSE: Možete li preporučiti knjige koje objašnjavaju ovo vreme?
 
Milan Vlajčić: Knjiga Filipa Davida koja je dobila NIN-ovu nagradu „Kuća sećanja i zaborava“ koja govori o holokaustu na našim prostorima. Uz ono što je Danilo Kiš uradio u Enciklopediji mrtvih. Obojica su to doživeli, grozno i strašno. Postoji jedan veliki pisac, koji je ovoga trenutka potpuno skrajnut. To je Aleksandar Tišma i njegova „Knjigu o Blamu“, ili „Upotreba čoveka“. Govori o konc logorima, o čoveku koji je ugrožen do kraja. Takvih pisaca ima.
RSE: Da li su oni zaboravljeni?

Milan Vlajčić: Aleksandar Tišma je malo zaboravljen. Tišma je odavno zaslužio sabrana dela. U poslednjih 20 godina on je potpuno skrajnut. Ima još takvih pisaca. Jedan od njih je Mladen Markov, koji je umro pre godinu dana, koji je dobio NIN-ovu nagradu. Nakon toga niko nije objavio nekoliko njegovih fenomenalnih knjiga koje govore o udaru na posleratno selo, kada su seljaci bili naterivani u logore i bili ubijani.
Danas, oni koji govore o vremenima Titoizma i titoističkog jednoumlja,uglavnom su oni ljudi koji su u tim vremenima došli sa Prokletija..... školovali se u Beogradu, dobili doktorate, sve katedre osvojili. Kada je došao nacionalizam, odjednom govore o titoističkom jednoumlju. A u tomjednoumlju su stvarali Dušan Matić, Marko Ristić, Miroslav Krleža, Ervin Šinko.....mogao da začas nabrojim 50-ak pisaca. Danas, mi ni deset takvih pisaca nemamo koji imaju tu društvenu relevantnost.
 
RSE: Kako ih baštinimo? Na jednom mestu u knjizi, sa dosta gorčine govorite o tome. Zanimljiva je vaša priča o ulici koju je dobio Danilo Kiš u Beogradu.
 
Milan Vlajčić: Tamo negde 1994. sam prvi put otišao i video da je to ulica koja ima 100 metara i koja nema ni jednu kuću. Tada je to bilo jedno ogromno đubrište. U Politici sam napravio jedan gorak komentar i rekao da Danilo Kiš, koji je izbačen iz Beograda, a zna se kako, sa intrigama, besmislenim optuzbama da je plagijator, što je sve bilo bedno, možda zaslužuje baš tu ulicu jer je napravio nekoliko sjajnih eseja o đubrištu u savremenoj kulturi. Deset godina kasnije odem i otkrijem da ta ulica više ne postoji u tom obliku, da je presečena, da je neki tajkun ukrao pola ulice i sagradio palatu. Napravim novi komentar. Javi mi se Nenad Bogdanović, gradonačelnik Beograda u to doba, i reće da ne može da veruje. Poslao je tamo nekoga da proveri. Javio se za jedan sat i rekao da sam u pravu. Ništa nisu mogli da urade sa tim što je neko ukrao ulicu jednom piscu. Beograd je na taj način i raspolućen. Ovde se samo tajkunske stvari događaju.


................

.............

RSE: Vi ste obišli sve ulice koje su dobili ti veliki pisci, poput Pekića, Vinavera?
 
Milan Vlajčić: Sa Stanislavom Vinaverom je jedan potpuno skandalozan slučaj. Sednem jednom u autobus i kao „besposlen pop“ odem u Žarkovo. Vinaver je jedan od velikih pisaca srpskog duha i srpske književnosti. Dobio je jednu ulicu u Žarkovu, koja je bila neobeležena. Žarkovo je na ivici grada. To je selo. On je morao da dobije makar jedan bulevar. I Crnjanski je dobio ulicu na Višnjičkoj padini. To je sramno. I Crnjanski zaslužuje bulevar.
 
Ali kod nas patrijarsi i ruski carevi dobijaju vrlo zvučne i lepe ulice. Mi naše veličine ne negujemo. To Francuzi, Nemci ili Amerikanci ne bi uradili.
RSE: Šta je sa institucijama? Koja su to mesta kulture koja su danas za vas bitna? Znamo kakvu su sramnu ulogu u 90-tim odigrale te velike nacionalne institucije i u pripremi ratova – Akademija, SPC, Udruženje književnika. Koja vi mesta danas posećujete?
 
Milan Vlajčić: Posećujem ona mesta gde su tribine, kod Borke Pavićević, pa u Parobrodu, gde se odvijaju neke divne polemike i tematski ciklusi. Mi drugih institucija nemamo. Udruženje književnika, takvo takvo je, ima 2.000 članova. To je ono isto udruženje koje je osnovalo Odbor za zaštitu istine o deluRadovana Karadžića. Još uvek imaju taj odbor. I nisu mnogo bučni jer je u međuvremenu sve propalo.
 
RSE: Ali se javljaju neka nova mesta. Neka od njih ste pomenuli. Postoje i alternativni festivali, kao festival alternativnog filma.

Milan Vlajčić: To je divno. Postoji DOX, festival dokumentarnog filma koji će biti za 20 dana. To se sve radi štapom i kanapom. Država nešto malo pomogne, tek toliko da ljudi mogu da kupe taksene marke i da pošalju neke pošiljke. Ova država o tome ne vodi računa.
RSE: Šta sada čitate?
 
Milan Vlajčić: Sve više čitam na engleskom. Čitam jednu knjigu koja je neverovatna. Zove se „Posao kasapljena“. Jedan poznati engleski kritičar je napisao knjigu o važnosti negativne kritike, koja cepa i rastura. I tu navodi najznačajnije filmske kritičare u istoriji filmske kritike, sve sa citatima. To su paklene stvari. Niko nikoga nije tužio sudu, a ovde kod nas te tuže sudu jer kažeš za nekoga da je majstor manipulacije. Mi smo izgubili tu vrstu kritike.
Kod nas se snima i prikazuje film koji već sedam dana ne silazi iz kulturnih rubrika, „Bićemo prvaci sveta“. To je konjuktura, da malo podiđemo nacionalnom egu. Kome je do toga, neka gleda. Šta će oni meni da prepričavaju uspeh naše košarke. Ja sam to uživo gledao.


Slobodna Evropa

Marina Abramović: Od 70. morate da završite sa sra*ima
SPIEGEL IZVOR


Već 40 godina ova umetnica ekstremnim performansima privlači pažnju. Ove godine napuniće 70 godina. Povodom njene autobiografije koja će se pojaviti na jesen, nemački "Spiegl" je objavio veliki intervju sa Marinom Abramović.





* Gospođo Abramović, ove godine ćete napuniti 70 godina. Da li je to razlog za slavlje? 

I te kako! U Americi niko ne govori o godinama. Prirediću veliku žurku sa 300 zvanica u Gugenhajm muzeju. Možda ću igrati oko šipke – da vidimo da li mogu da se spustim niz šipku sa vrha muzeja. Još vežbam. Želela bih dugo da živim, da napunim 100... 

* Da li se plašite da će vas vreme pregaziti? 

Prošle godine stalno sam bila u neverovatnom strahu da nemam dovoljno vremena da uradim sve što želim. Pošto sam radila kao luda, krvni pritisak mi je bio toliko visok, da sam mislila da ću dobiti moždani udar. Onda sam otišla u Indiju – u utočište. Provela sam mesec dana u zatvoru koji zovu Sanatorijumom. Ne možete otići, daju vam vrlo malo hrane i stalno ste gladni. Bila sam tamo i tokom božićnih praznika, ali oni ih nisu slavili. Samo smo radili vežbe disanja. Bilo je odlično. Već sam zakazala novi boravak u isto vreme. Ako neko ima 70 godina, treba da bude svestan da je svakog dana bliži smrti. Zato se moraju smanjiti “s*anja”. 

* Recimo? 

Odgovaranje na glupe pozive. Svaki dan dobijamo na stotine mejlova. 

* Isplanirali ste već svoju sahranu: ne jedan, nego tri kovčega i tri sahrane – u Beogradu, Amsterdamu i Njujorku. Da li ostajete pri tome da jedna bude u Beogradu? 



Ne. Otkako su mi roditelji umrli, odustala sam od te ideje. To nije zemlja koju ja poznajem. Ja se ne osećam ni kao Srpkinja, ni kao Crnogorka. Ja sam Eksjugoslovenka. Potičem iz zemlje koje više nema. 

* A kao dete, kad ste imali pet-šest godina, proveli ste godinu dana u bolnici. 

Zbog pogrešne dijagnoze. Mislili su da imam hemofiliju, ali je bila reč o jednoj drugoj bolesti sa dugim, dugim krvarenjima. Kad sam dobila prvu menstruaciju, to je prestalo. 

* Zašto godinu dana? 

Zato što sam živela u Jugoslaviji. Nije mi bilo tako loše. Svi su mi kupovali poklone i bili fini prema meni. Kod kuće je bilo loše. Majka me je često tukla i svuda sam imala modrice. Takođe su me ošišali kad sam bila mala. 

* Vi još nosite dugu kosu... 

Da povratim moć. Oni su je spalili. Ali moram priznati da mi je moj izdavač rekao da više ne smem da pričam o svom detinjstvu, jer mi autobiografija izlazi na jesen. Obećala sam mu. 

* Zašto ste nastavili da živite s majkom sve do tridesete? 
Zato što u komunizmu nije bilo stanova. U to vreme, prijavljivala sam se na razne poslove – u pošti, farbala sam podove, prala sudove. Život kod kuće bio je najjeftiniji. Bilo je vrlo uobičajeno da i tri generacije žive pod istim krovom. 

* Kad ste se odselili, postali ste nomad. 

Nakon što sam u poznim dvadesetim srela Ulaja... 

* ...Koji je umetnik poreklom iz Nemačke i s kojim ste narednih 13 godina izvodili performanse... 

...Živeli smo pet godina u kombiju. Išli smo u pustinju, posetili Aboridžine, Indiju. 

* I danas ste u pokretu bez prestanka: Brazil, Argentina, London, Kina... Mnogo putujete? 

Ja radim. Ja ne mogu poslati sliku, ja šaljem sebe. Kad sam živela u Jugoslaviji, sanjala sam da jednog dana vidim svet. Da je sada ovde svemirski brod koji će da me vodi u drugu galaksiju – odmah bih krenula. Toliko sam radoznala. Prošle godine mislim da nisam provela više od 20 dana u Njujorku. Na aerodromu ponekad mislim odakle je došao moj kofer. Ne znam da li bih mogla negde da se skrasim. Osim toga, nemam muža, porodicu, potpuno sam slobodna. 

* Da li ste ikada imali decu? 



Ne. Nikad. Tri puta sam abortirala jer sam bila ubeđena da će to biti pogubno za moj rad. Jedna osoba može imati ograničenu količinu energije u telu, a ja želim da je delim s drugima. To je moje viđenje života. To je razlog zašto žene iz sveta umetnosti nisu uspešne kao muškarci. Ima mnogo talentovanih žena. Zašto su muškarci na važnim pozicijama? Jednostavno: ljubav, porodica, deca – sve ono što žena ne želi da žrtvuje. 

* To ste odlučili još u mladosti? 

Da. Naročito zato što sam imala tako užasno detinjstvo. Nisam želela da budem majka. Nikako. Moji studenti su moja deca. 

* Nakon retrospektive u MoMa muzeju 2010. vaš život se potpuno promenio. 

Kad sam sedamdesetih počela da se bavim performansom, mislili smo da je 30 posetilaca veliki broj. 200 i 250 – fantastičan! A u MoMA je došlo 750.000 ljudi! Moja publika se potpuno promenila. To nije obavezno publika koja posećuje kulturna dešavanja. Ima tu poljoprivrednika, domaćica, dece, političara, ljudi raznih profesija. Javnost je postala moj rad. Stojim iza, a ne ispred i dajem samim ljudima alat uz pomoć kog će sami izvesti performans.








Kao organizovani koncert. Ljudi obično dođu da vide nešto i onda odu. Međutim, u 21. veku nemaju želju da gledaju pasivne stvari. Žele da budu deo nečega, da nešto iskuse, osete povezanost s drugima. 

* Vreme igra centralnu ulogu u vašem radu. Zar tokom performansa nemate utisak da protiče sporo? 

U trenutku kad pomislite tokom performansa “Koliko dugo ovo moram da radim?”, izgubili ste. Vaša koncentracija je izgubljena. To odmah oseti i publika – nanjuši da ste uplašeni i da u vama ima sumnje. 

* U performansu ste iznova i iznova išli do sopstvenih granica. Dozvolili ste publici da vas maltretira, gotovo čupa za kosu. 

To je razlika između teatra i performansa: u pozorištu je krv kečap, a u performansu je prava. 

* Oni žive u Njujorku, gradu koji živi neverovatno brzo, a na vašem performansu u MoMA sedeli su u tišini celog dana. 



o je nešto najteže što sam uradila. Pripremala sam se za to godinu dana. Ljudi ne razumeju šta znači kada se ne pomeraš tri meseca. To je pakao. Ranije sam morala da promenim sopstveni metabolizam. Samo noću sam pila vodu, da danju ne bih morala da idem u toalet, nisam ručala, samo sam malo doručkovala i jela laganu vegetarijansku večeru. Na to sam morala da navikavam svoje telo. U 62. to je bilo vrlo teško. 

* Zbog umetnosti i gladujete? 

Da, redovno, to je moje “veliko spremanje”. Ne treba da stalno čistimo kuću, nego naša tela. To je naš najvažniji dom. Pet ili šest dana mesečno samo pijem vodu, ne jedem, ne pišem, ne radim ništa. 

* Izgledate 20 godina mlađe nego što jeste, a toliko mučite svoje telo. 

Moj lekar kaže da su mi i krv i unutrašnji organi mnogo mlađi. Verujem da je to zato što toliko volim život, volim ljude. Moja majka je bila vrlo aktivna žena. Penzionisala se u 62. i u 86. umrla užasnom smrću od potpune demencije. Promenila je život od aktivnog do potpuno pasivnog. Ja ću da umrem radeći, a ne dok sedim ispred glupog TV-a. Ljude ubija penzija. 

* Da li je radoznalost fontana mladosti? 



Jedina osoba koja je luđa od mene i kojoj se divim svim srcem je Zuzan Zontag. Uvek je bila izuzetna. Išla u najbolje barove, vozila se Nju Džerzijem, da čuje neki pank bend. Onda znate šta se dešava u svetu. Ja ne izlazim noću. Volim jutra. 

* Da li to znači da ne pijete alkohol? 

Nikad. Ne volim ni ukus ni miris. Moj porok je čokolada, ne alkohol. Ne dobra čokolada, nego ona loša, sa mnogo šećera i kakao putera. 

* Vrlo ste strogi prema sebi – šta očekujete od publike? 

Oni koji dolaze, moraju prvo da predaju svoj telefon, kompjuter, sat, sve. Onda dobiju slušalice koje prikrivaju sve druge zvukove. To je trenutak transformacije: od posmatrača do učesnika. 

* Bez kompjutera, bez telefona – to je mnogim ljudima vrlo teško. 



Videla sam mnoge Japance koji su stavili slušalice, slušali i rekli: “Nešto ne radi, ništa se ne čuje”. Onda sam im objasnila o čemu se radi – o tišini. Poludeli su! Dovlačili su svoje prijatelje, koji su dovodili svoje prijatelje... Ta deca nikad nisu iskusila pravu tišinu. Uvek se negde čuje muzika, ili nešto drugo. Moja publika je zaista veoma mlada – većina je u dvadesetim. Rade vrlo jednostavne stvari. Onda dobiju jednostavne zadatke – stani, sedi, lezi. Onda broje zrna pirinča i sočiva. Potpuno zanimljivo: pošto, baš kao što brojite i sortirate zrna pirinča i sočiva, tako se bavite i svojim životom. Svako to radi drugačije. Traje satima. 

* Kako to mislite? Živite onako kako brojite zrna pirinča? 

U početku se zabavljate. Onda ste potpuno frustrirani jer ih ima previše. Onda ćete biti besni. Izgubićete koncentraciju i poludeti. Ali kad prođete kroz sve te faze i počnete pravilno da dišete, vaš um se stabilizuje i dobijete rezultate. Ako uspete da brojite i sortirate zrna pirinča i sočiva, ovladali ste životom. To je upravo to: disciplina, samokontrola, koncentracija. 

* Svet umetnosti vas optužuje da se više ne bavite umetnošću, da ste “Nju ejdž”. 

Nisam zainteresovana za “Nju ejdž”, ne znam ni šta to znači. Ono što me zanima je svest o tome kako se ljudi menjaju. 

* Napadaju vas i zbog vaše bliskosti sa svetom mode. 



Već sedam godina nisam kupila ni jedan komad garderobe – sve dobijem besplatno. Ranije nikad nisam imala novca za ze stvari. A sada da to ne nosim? Izvinite. Sve što vidite na meni dali su mi drugi. Doduše, čizme koje su mi bile potrebne sama sam kupila u Njujorku. 

* Da li volite što živite ovde? 

Energija je neverovatna. Morate da budete u Njujorku, a onda napustite grad i ponovo mu se vratite, jer vas u suprotnom pojede. Da li znate da je celi taj grad napravljen od granita? Da mu ništa ne pobegne. Probudite se ujutro i radite kao ludi i onda sledećeg dana isto tako. To se nikad ne završava. Svi žive u toj buci. 

* To može biti i fatalno. 

Ne želim da umrem u Njujorku. Kad pokušam sve i kad se umorim, otići ću u manastir u Indiju. Date im novac i oni se brinu o vama. Imaju divne crvene pande, luda sam za njima. I koalama. Oni čine srećna jutra. Ali neću da umrem ovde kao oni, kako ih zovete? – “Starci”. Ovde ako ste stari, kao da ste prljavi. 

* Terate publiku da osluškuje tišinu. Šta za vas to znači? 



Za mene, to nije prostorni mir oko mene, nego mir uma. Ako uspete da uđete u taj misaoni prostor, to je prava tišina. Divni Tibetanci imaju reč za to – zovu ga “bićem kao takvim”. To znači da je prazno, ali prepuno značenja. To nije praznina bez sadržaja. Kada dostignete tu mentalnu tišinu, dobijate priliku da razumete smisao života. To je tišina za mene. Ali to nije lako.



b92.net

Intervju sa Lazarom Ristovskim - " Vreme "

U nijansama je suština

sonja ćirić
20.08.2015.

"INTELEKTUALCI U SRBIJI ĆUTE. OSIM ČASNIH IZUZETAKA. NAŽALOST. OPOZICIJA U SRBIJI NE POSTOJI. SANU, KOJA BI TREBALO DA BUDE SVEST I SAVEST NARODA, ĆUTI U TRENUTKU KADA I KULTURNO I SVAKO DRUGO BIĆE U SRBIJI IZUMIRE. I NAROD ĆUTI. DA LI JE TO DOBRO ILI NE? VIŠE NI SAM NE ZNAM. VOLEO BIH DA OVO POVERENJE KOJE IMAJU PREMIJER I NJEGOVA STRANKA OVOGA PUTA NE BUDE IZIGRANO. JA NISAM OD ONIH KOJI BI SE RADOVAO DA OVA POLITIKA PROPADNE SAMO ZATO DA BI PROPALA I DA BISMO SE RADOVALI JER SMO ETO POGODILI DA ĆE NAS I ONI IZDATI I PREVARITI, POKRASTI. JA NISAM OD ONIH KOJI SLAVE SVOJE PORAZE"



Lazar Ristovski upravo završava film Tajna o mašinovođama (scenario i režija Miloš Radović) u kome igra glavnu ulogu i čiji je koproducent njegova kuća Zillion Film, a početkom godine je prikazan film Bićemo prvaci sveta (režija Darko Bajić, scenario Gordan Mihić i Nebojša Romčević) u kome glumi Tita. U Hrvatskoj je igrao glavnu ulogu kod Zrinka Ogreste u filmu S one strane, čija se premijera očekuje do kraja ove godine, kao i premijera filma November man Rodžera Donaldsona u kome igra sa Pirsom Brosnanom. Prethodno je igrao u 73 filma i TV serije, među kojima su i filmoviBelo odelo čiji je kompletan autor (scenario, režija, glavna uloga, produkcija), sa kojim je bio na festivalu u Kanu, i Beli lavovi (režija, produkcija, glavna uloga).
Pored svega toga upravo mu je u izdanju "Lagune" izašla knjiga Jednostavne priče, njegova prva zbirka priča, i treća knjiga posle romana Belo odelo i Kako sam dobio Oskara. U njoj je Ristovski ispričao sudbine trinaestoro takozvanih običnih ljudi koji žive svuda oko nas, uglavnom neprimetno. Ova knjiga je i neposredni povod ovom razgovoru.


"VREME": Zašto ste knjigu nazvali Jednostavne priče? Životi koje ste zapisali nisu jednostavni životi. Zašto mislite da priče o njima – jesu?
LAZAR RISTOVSKI: Naslov knjige je rođen na vrlo jednostavan način. Kada sam doneo rukopis u "Lagunu" i sa njenim vlasnikom, gospodinom Dejanom Papićem, razgovarao o mogućem naslovu za knjigu, predstavio sam knjigu kao zbirku priča koju sam napisao jednostavnim jezikom, bez suvišnih reči i poređenja, digresija i ukrasa. Trudio sam se da sve što je suvišno izbacim bež žaljenja. Smatram da jezik i misao u pričama moraju biti jezgroviti kao u pesmama.
Dejan je predložio da se onda i priče zovu Jednostavne priče. Tako je nastao naslov knjige. Kada se nešto otvara, onda se otvara samo. Međutim, suštinski odgovor na vaše pitanje jeste da su priče jednostavne po svojim motivima. Likovi imaju svoje unutrašnje nemire i svoje živote, koje ima svaki čovek. Čim se probudi, bez obzira na koju nogu je ustao, čovek počinje da se hvata u koštac sa danom koji mu predstoji. Ali taj moj čovek nema pretenzije da bude veliki. Nema želju da bude političan i da rešava sudbinu sveta. On gleda kako će da preživi u vremenu koje je pred njim i u kome se on ne pita mnogo o sudbini i budućnosti planete. A to što mu se baš toga dana desilo upravo ono što nije trebalo, to je jednostavno život.


Da li poznajete vaše junake? Da li, na primer, kupujete hleb u pekari Ilije Makedonca, ili da li je Gvozden inspektor u vašoj policijskoj stanici? Jeste li možda i vi imali problema sa podstanarima, porodicom gačaca, kao i vaš junak majstor Toma? Ukratko: da li su Jednostavne priče priče iz vašeg života?
Sve je iz života. Nijedna priča, niti umetnost uopšte, ne rađa se samo iz mašte. A i ta mašta počiva na iskustvu posmatranja. Ove priče su svakako priče iz mog života. Ali one nisu potpuno istinite, niti sam ja junak svake priče. Priče su kombinacija mog emotivnog pamćenja, likova i situacija u kojima sam se nalazio i priča koje sam čuo, a kasnije nadograđivao. Neki likovi iz priča postoje. Neki su izmišljeni. Neke od priča su se desile, a neke su izmišljene. U mom glumačko-rediteljskom životu uvek me je više uzbuđivao proces stvaranja nego krajnji rezultat. Tek sad, pišući, otkrivam koliko je taj proces uzbudljiv. U njemu istinski uživam. Pripovedač ima jedinstvenu priliku, kao retko ko u umetnosti, da se stavi u poziciju nekoga ko posmatra, ali u isto vreme i kreira ono što će videti. To je uzbudljiv proces, zar ne? Na čitaocu je da čitajući Jednostavne pričezamišlja i odgoneta. Ostavio sam mu dovoljno prostora da može da se pronađe u nekoj od njih.





Mesto događanja nekoliko priča iz vaše nove knjige je Zemun, odnosno njegov Gardoš. Da li ste izabrali ovu prestoničku opštinu zato što ste njen počasni građanin?
Naravno da ne. To što se neke od priča događaju na Gardošu je prosto zato što tamo živim i što posmatram ljude koji žive blizu mene. Lakše je kombinovati priču sa ljudima koje poznajete i situacijama koje su vam se desile nego izmišljati i jedno i drugo. Gardoš je samo mesto na kome sam pisao većinu mojih priča, a koje su nastale u mom emotivnom pamćenju na bilo kom mestu na svetu. Ističem emotivno pamćenje zato što ja, a čini mi se i mnogi drugi, pamtim situacije, ljude i događaje za koje su me vezale emocije, a ne samo događaj sam po sebi.
Ja ne želim sebe da zovem piscem. Još manje književnikom. Ja želim da budem pripovedač dobrih priča, koje će ljudi rado čitati i slušati, kao što su se nekada, dok nije bilo televizije i interneta, pripovedači rado slušali i kada im se verovalo da je ono što pričaju, ama baš sve, "živa istina".


Junaci vaše knjige ne žive lagodnim životom. Pa ipak, ne žale se zbog toga, niti krive državu. To, očigledno, nisu oni isti ljudi o kojima ste pričali u filmu Beli lavovi, oni koji su pozivali na revoluciju. Da li ste vi odustali od revolucije?
Mislim da je krajnje vreme da se manemo revolucija i politike, i da se okrenemo radu. Da se podsetimo šta je to radna disciplina, da radimo na ličnom usavršavanju, obrazovanju i vraćanju kulturnog identiteta naciji. Naravno, za to treba da postoje uslovi. Oni koji vode državu moraju da ih obezbede. Oni to za sada čine više na rečima nego u praksi, ali mi nemamo izbora. Moramo verovati da je ovo poslednji put kada nekome dajemo šansu, verujući da nas ponovo neće obmanuti, pokrasti i ostaviti u bespuću nekog rijalitija.


Zašto nemamo izbora? Zašto moramo verovati da nam se više nikad neće desiti da nas vođe ne obmanu?
Priča o belim lavovima je poslednji vapaj radničke klase u Srbiji. Pokušao sam da tim filmom napravim radničku himnu. Radnici su je prihvatili, ali sindikati koji bi trebalo da brinu o radnicima nisu, jer oni su samo produžena ruka države.
Srbija je danas kapitalistička zemlja. Ali Srbijom vlada tek početni oblik kapitalizma u kome postoje kapitalisti, i potpuno nezaštićena radnička klasa. Ne postoje instrumenti koji štite radnike i građane. Zaštitnika građana čim podigne glavu, odmah bi da ošišaju do glave. U razvijenom kapitalizmu to nije moguće. Jer tamo postoje jake institucije koje štite radnike. Mi još nismo dovoljno bogati da pripadamo društvu razvijenih kapitalističkih društava. Kada za to budemo spremni, bojim se da će u modi biti neko novo društveno uređenje.


Sinonim za film Beli lavovi je Radnički rep. Gde je njegova energija, kako je dočekana?
Moj Radnički rep je 2011. godine kada je izašao film, za nekoliko meseci imao naJutjubu skoro dva miliona pregleda i nekoliko hiljada komentara. Ipak, skoro nijedna televizija nije smela da ga emituje. Ni danas. Bio je preopasan za svaku politiku i nerado dočekan od svakog repera. Svi su ga radije izbrisali. Beli lavovi su veliki film, aliRadnički rep jeste veliki i opasan rep. Ponosan sam na Radnički rep. Radnička klasa u Srbiji postoji samo kao nužno zlo.


Otvarajući ovog avgusta Filmski festival u Herceg Novom, apostrofirali ste pobunjene intelektualce i podsetili ih na njihov zadatak da se bore protiv šunda i kiča. Kako da se bore kad nemaju zakonodavnu moć?
Intelektualci u Srbiji ćute. Osim časnih izuzetaka – reditelj Goran Marković, ili pesnik i dramski pisac Milena Marković... ima ih, ali ne mnogo. Nažalost. Opozicija u Srbiji ne postoji. SANU, koja bi trebalo da bude svest i savest naroda, ćuti u trenutku kada i kulturno i svako drugo biće u Srbiji izumire. Časni izuzetak je akademik Dušan Kovačević, koji i svojim dramama i javnim nastupima brani dostojanstvo naroda. Reč naroda je jača od svakog zakona. Ali, i narod ćuti. Da li je to dobro ili ne? Više ni sam ne znam. Voleo bih da ovo poverenje koje imaju premijer i njegova stranka ovoga puta ne bude izigrano. Ja nisam od onih koji bi se radovao da ova politika propadne samo zato da bi propala i da bismo se radovali jer smo eto pogodili da će nas i oni izdati i prevariti, pokrasti. Ja nisam od onih koji slave svoje poraze. Želim da ovaj projekat uspe zarad naše budućnosti i naše dece. Taj mandat koji su velike vođe dobile, važi do novih demokratskih izbora. Srbija, na žalost, ili na sreću, nije samo Beograd. Toga moramo biti svesni.


Nedavno je lična tragedija vašeg kolege, glumca Ljubivoja Tadića, bila povod mnogim napisima o lošem materijalnom stanju naših glumaca.
Žao mi je mog kolege i njegove porodične tragedije. Nažalost, tu se odmah postavlja jedno – ali. Ali, zar je drugačije mnogima u Srbiji? Ne samo glumcima.
Ipak, ako kultura jednog naroda nije podržana od države, a sada to sigurno nije, kakva nas to Srbija čeka u budućnosti? Neobrazovana i nekulturna. Nije reč samo o jednokratnoj socijalnoj pomoći umetnicima. Treba jednokratno i zauvek zavoleti Srbiju i uvek brinuti o njoj.


U jednom momentu se čulo da imate materijalnih teškoća da okončate postprodukciju filma Tajna o mašinovođama. Ovo je petnaesti film u vašoj produkciji, znači da imate zavidno i iskustvo i umeće u tom poslu, pa ipak...
To je ta priča o kulturi, pa i o filmu. Na konkursu Fonda za kinematografiju se dobiju pare tek toliko da počneš film, a onda se postavlja pitanje kako ga završiti? Još uvek imam poteškoća da završim film. Priča o mašinovođama će, nadam se, biti završena na proleće sledeće godine. Država je, vidim, dala olakšice stranim producentima, nadam se da će tako pažljiva biti i prema nama, domaćim.Ali, ja nisam od onih koji stalno kukaju i kritikuju. Od svojih roditelja, koji su bili radnici, naučio sam da radim. Zato danas, kada se vrlo malo snima, ja snimam na mišiće. A kao što vidite, pored toga sam stigao da napišem i knjigu priča.


Skloni smo da u svemu prepoznajemo metaforu ili skrivenu poruku, pa zato zašto ne pomisliti: ako je mašinovođa čovek koji nastoji da određenom trasom bez problema odvede druge ljude ka nekom cilju, da li uglavnom junaku vašeg filma treba videti takvog čoveka?
Ne, ne. Zašto bismo u svemu tražili politiku, zaveru i metaforu. Ovo je jedna romantična i melodramska priča. Priča o usamljenosti, o nedostatku ljubavi i o grčevitom držanju za ostatke života koji nas održavaju na površini.


Ako u filmu Tajna o mašinovođama nema politike, aduta svakog domaćeg filma, na šta vi igrate? Sudeći po priči filma (ljubav oca i sina koji nisu rođeni otac i sin), cilj vam je da u gledaocima probudite emocije. Vi očigledno mislite da one još uvek postoje, da nisu pogubljene u, na primer, ratu devedesetih.
Emocije uvek postoje. Pa to je ono što nas razlikuje od životinja. Istina je da su one na neki način potisnute i pojednostavljenje. Istina je da se na život gleda samo crno-belo, bez pratećih nijansi osećanja, ali tako izgleda ceo moderni svet. Nije to slučaj samo sa Srbijom. Nije rat i ne može rat da pogubi emocije. On može, naprotiv, da ih i izoštri i učini intenzivnijim. Problem je ono posle rata. E, to posle rata je doprinelo da se emocije, naročito kod mladih ljudi, nekako pojednostave. Svele su se samo na one nužne. Nijanse koje čine suštinu su se pogubile.


Inostrani kritičari su pohvalili vašu glumu u filmu Novembar Man, a film i Pirsa Brosnana koji je bio zvezda filma – nisu. Da li ste pomislili: da živim u nekoj drugoj zemlji, više bi me cenili?
Mene u Srbiji cene sasvim dovoljno. I to možda više publika nego kolege. Mislim da me se kolege pribojavaju, ali me intimno cene i poštuju ono što sam napravio. Znate šta, ja sam odigrao preko 4000 predstava u pozorištu i preko 70 uloga na filmu i televiziji. Dobio sam skoro sve nagrade koje se mogu dobiti u regionu, a i šire. Obišao sam sa filmovima sve najveće svetske festivale i hodao crvenim tepisima. Radio sam sa najvećim rediteljima sveta i igrao sa najboljim glumcima u Srbiji i van nje. Dosta za tri života. Ali ja sam mnogo radio. Svakog dana i uvek samo radio, radio. Bilo bi stvarno loše da posle toga nisam postigao i velike rezultate.


Na kraju Jednostavnih priča uputili ste pismo svom čitaocu. Ko je taj čovek?
Svako ko ima otvoreno srce da primi mene kao pripovedača i da ovoga puta isključi činjenicu da sam i glumac. Zatim, svako ko je spreman da prepozna sebe u nekoj od priča, bez obzira da li je to nešto lepo ili nije. Tek kada čovek prihvati svoje mane, može se sresti sa sobom. Po meni je i ljubav spremnost da nečije mane voliš više nego njegove vrline. Dakle, čovek kome se obraćam je hrabar čovek, koji se ne boji da se sretne sa sobom.


U kratkom tekstu o vašoj karijeri piše da ćete nastaviti s pisanjem. Zvuči kao da ćete se više posvetiti mirnijoj umetnosti, da ćete manje snimati nego što trenutno snimate.
Ja ću snimati onoliko koliko budem mogao, ali ću takođe i pisati. Sve je to pitanje strasti. Ako strasti nema, neću ni pisati, ni snimati, ni živeti. Život bez strasti nije život.

vreme.co.rs

VREME | BR 1141 | 15. NOVEMBAR 2012. >

LJUBA POPOVIĆ: Logika vrednosti

dragan todorović
"EVO I REČENICE KOJA OBJAŠNJAVA SVE: ČUVENI LEO KASTELI, KOJI JE BIO OTAC MODERNE U NJUJORKU, KAD SU GA PITALI DA LI VERUJE U MODERNU, ON JE REKAO, NE, JA SAMO VERUJEM U JAKE LIČNOSTI. NIJE DOVOLJNO SAMO SLIKATI"
U Modernoj galeriji Valjevo, koja je, kako kaže akademik Ljuba Popović, sa jednom stolicom i telefonom postala jedna od najprestižnijih u Srbiji, otvorena je Ljubina izložba, sa 36 slika iz kolekcije Ivana Ćurkovića, našeg poznatog sportiste i sportskog funkcionera, nekadašnjeg golmana Partizana i Sent Etjena i viteza Legije časti. Bila je to prilika da sa akademikom Popovićem, koji je skoro 50 godina u Parizu, progovorimo o kolekcionarstvu, slikarstvu, kulturi i kulturnoj politici, pa i politici...


"VREME": U vašem tekstu, u katalogu izložbe, kažete da niste odgonetnuli kolekcionara Ivana Ćurkovića, koga ste svrstali u familiju iskrenih ljubitelja umetnosti?
LJUBA POPOVIĆ: Njegovo kolekcionarstvo je za mene enigma, on nije čovek koji se time bavi kao zanatom. Kad je prvi put došao kod mene u atelje, početkom devedesetih, gledao je slike i otišao. Posle nedelju dana zove telefonom i kaže, ona slika desno u ćošku, ne mogu da je se otarasim, mogu li da je kupim. To je bila slika Kapija, veliki format, posvećena Frederiku Polu, piscu SF romana. Mislio sam da se radi o trenutnoj zabludelosti, ali je Ivan, malo-pomalo, oformio pravu kolekciju od 36 mojih slika, i to sa prefinjenim ukusom, što je bilo teško očekivati od jednog sportiste, makar on bio i prvoklasan. Ali suština njegove motivacije za sakupljanje slika, i to baš mojih, jer ja sam na kolekcionarstvo uvek gledao kao na blagi oblik ludila, za mene je i dalje bila nerazumljiva, tu iracionalnost ne objašnjava ni njegova rečenica koju mi je više puta ponavljao: "Šta si mi to uradio!"
U mojim slikama su zapletene tajne koje su i meni nedokučive. To što se na platnu odvija, pred mojim očima, često mi izgleda kao rezultat neke više volje, s kojom mi je teško da se sporazumem. I samo u onim srećnim trenucima, kad mi se čini da smo progovorili istim jezikom, samo onda uspeva mi da poverujem da to natezanje sa opskurnim slikama ima nekog smisla. Nije to za normalne ljude. Ponekad se, takođe, pitam koja je to vrsta ljudi kojima te slike zaista nešto znače.
Ćurković je poznatiji u Francuskoj nego ovde, i njegov odnos prema slikarstvu je dosta delikatan. Mi smo se našli u nekim temama, on je čovek čelične volje, korektan, pravi gospodin, i meni imponuje što kupuje moje slike. Svojevremeno smo u Parizu pošli taksijem na ručak, kad smo stigli pred restoran, pitam taksistu koliko to košta, on se okrene i kaže, gospodine, ja kad vozim najboljeg golmana svih vremena u Francuskoj, to se ne plaća. Ja padam na takve scene.
Jednom me zvao na neku proslavu Partizana, koja je bila u Narodnom pozorištu, da i ja nešto kažem. Šta da kažem, ne bavim se ni Partizanom ni Zvezdom. Izađem na binu i kažem da sam ja partizanovac od 1942. tajac, misle ljudi posenilio. Kod naše kuće u Valjevu čuveni Boba Mihailović je trenirao fudbal, mi deca smo mu dohvatali loptu, gledali smo ga kao ikonu. Kad sam došao u Beograd, Boba je igrao za Partizan, pa je normalno da navijam za Partizan od 1942.

U toj kolekciji su, kako kažete, i neka vaša najbolja platna?
Tu ima nekoliko mojih jako značajnih slika, pomenuta Kapija, pa Put u zamak posvećena Kafki, tu je i slika Mesto oplođenja, serija "Ostrvo glava", koja je vrlo čudna. Sad će biti 50 godina kako sam u Parizu, i moram da kažem da ja ne prodajem svakom sliku, ali strašno poštujem ljude koji ih kupuju. Važno mi je da slike do kojih mi je stalo odlaze u prave ruke. Ja nemam neku produkciju, i uvek želim da znam ko su ti ljudi, da bi slike otišle na pravo mesto. Kad god iz mase vlasnika pokušavam da izdvojim one koji su iskreno i intimno vezani za moje slike, nameće mi se zaključak da su to neobični, originalni, čak bizarni tipovi. Ta njihova neobičnost izgleda da je na istoj talasnoj dužini sa vibracijom mojih slika. Između njih se uspostavlja nekakav nemušti dijalog, koji isključuje i mene, i sve ostalo što je vezano za moje realno postojanje.
Čovek koji je najviše kupovao moje slike je direktor vode "Perije", koji mi je napravio internacionalnu kotu. On je to kupovao 70-ih godina, kad je izašla moja prva monografija, koju je napisao Rene Solije, to je prva monografija jednog Srbina u svetu. Tada je Žan Davre ušao u galeriju u kojoj su bile moje slike, i rekao: Kad se završi izložba, pošaljite slike i račun. To je van pameti, ali je tako. On je imao ogromnu kolekciju, kupovao je i Dadu Đurića, Dalija, naslednici su se kasnije raskusurali sa tim nasleđem.
Meni je drago što je ova Ćurkovićeva kolekcija došla u Valjevo, jer ova izložba nije mogla da bude ni u Beogradu, ni u Kragujevcu, to je neki moj lokalpatriotizam. A to je i dug nekolicini ljudi koji su posvećeni ovoj galeriji, u prvom redu direktoru galerije Dušanu Jovanoviću, koji fenomenalno radi svoj posao. U ovoj galeriji sve mora da bude vrhunski, ja o tome strogo vodim računa.

U katalogu izložbe je i tekst Nikole Kusovca o kolekcionarstvu na ovim prostorima, početkom prošlog veka država je otkupljivala kompletne izložbe, bilo je toga i u socijalističko vreme...
U doba kralja Aleksandra država je bila u mnogo čemu sređena, da kažem da je Aleksandar često doručkovao sa Meštrovićem, koji je tada radio mauzolej na Avali. Otkupljivala je država, ali je bilo i drugih kolekcionara, zahvaljujući čemu su naši muzeji bogati. Posle raspada Jugoslavije i u Srbiji su se javili ljudi koji imaju pare, slike se kupuju iz raznih razloga, novi kolekcionari kupuju Tikala, Voju Stanića, Dunjića, Dolovačkog, mene, Veličkovića... Ono što ne valja je što su i tu atmosferu zatrovali razni moderni performansi, što su popustili standardi kvaliteta.

Da li je potrebno da se država pojavljuje na tržištu, da uspostavlja standarde, stvara kulturn u baštinu?
Kako ja vidim, tu ima Ministarstvo kulture, sad zavisi ko je ministar, Lečić je davao za pozorište, Voja Brajović isto, ovaj sad ne znam...

Ovaj sad ministar kulture ima muzej automobila!
Onda će taj automobile da finansira. U moje vreme imali smo nekoliko jakih ličnosti, Aleksu Čelebonovića, Bihalji Merina, Žiku Bogdanovića... oni su znali šta je slikarstvo. Zahvaljujući Čelebonoviću ja sam kupio prvu furunu, jer mi je kupio sliku za Muzej savremene umetnosti. Dekadencija je u neku ruku došla kad je država prestala da kupuje, a i kad kupuje, kupuje nusproizvod, popustila je kritika, štampa, nema kriterijuma, država nije mecena, danas su mecene tajkuni...
Prave vrednosti su sve dalje, kao da smo prihvatili KGB sistem, sve je Kratko, Glupo i Besadržajno, došlo dotle da je i Dobrica "teška literatura", brzina se nakalemila na prizemnost...
Kad ste pomenuli Dobricu, morate i mene, mi smo malo dinosaurusi... Postoji tu neki jaz između nas i ove generacije, meni su predavali majstori, ta akademija je gajila zanat. Mi smo otišli, nove generacije su dobile nove profesore, oni gaje ljude po svojim standardima. Ali nema da se tu nešto stvara. A Beograd je stvaralačka teritorija, na kojoj, na nesreću, stvaraoci teško mogu da opstanu. Promaja koja je napravljena sa svetskim slikarstvom nije naša. Pazite, ja ne govorim nacionalno, ja sam optužen kao čovek koji ne slika ništa srpsko, kažu, na onim Ljubinim slikama nema ništa srpsko. Nije slikarstvo da bude srpsko slikarstvo, slikarstvo je univerzalna priča. Ali postoji kreativni duh koji obitava na našoj teritoriji, on se ogleda i u filmu, književnosti. To je moglo da izađe iz zemlje, i pokaže nešto što je drugačije od svetskog. Ima tu kreativnih ljudi. Šteta je da se na to kaleme kojekakve fekalije koje dolaze iz inostranstva. Tu bi država, kad bi imala prosvećenog čoveka, mogla nešto da uradi.
U svoje vreme Milovan Đilas je, na nekom sastanku, rekao Titu da bi trebalo napraviti majstorske radionice, ovaj pitao kome, a Đilas je rekao Milu Milunoviću, Marku Čelebonoviću, Đorđu Andrejeviću... I oni su napravili pet majstorskih radionica, svi su imali ogromne ateljee, učenike... Prosvećeni političar bi mogao mnoge stvari, recimo da ode na Kalemegdan, pogleda Paviljon Cvijete Zuzorić, to je jedan od najlepših paviljona u Evropi, ali je došla neka budala, stavila neke drvene skalamerije i uništila taj prostor... U tom duhu bi trebalo učiniti napore, da prorade neke stvari.





Možda bude te prosvećenosti, na čelo je došao čovek koji kaže da će prema svetu biti Miloš, a u Srbiji Karađorđe. Predsednik države je u najboljim godinama postao master ekonomista, kao da na ličnom primeru promoviše geslo da treba učiti, učiti i samo učiti!
Da. Ja sam čovek koga mnogi pokušavaju da privuku u svoje tabore, ali sam uvek to eskivirao, jer smatram da su slikari posebna kasta. Posebno jer sebe ne smatram umetnikom, nego majstorom svog posla, a da li sam umetnik, neka odluči istorija.

Pošto ste često znali da komentarišete i političke prilike, bez sugestija, kakvo je vaše mišljenje o promeni vlasti u Srbiji?
Iskreno da kažem, smatram da smo sa Tadićem došli do dna, do kraja, sa ovom novom vlašću smo ispod tog dna. Nemam ništa protiv ljudi na vlasti, kao što nisam imao ništa ni protiv prethodnih, ali oni nemaju tim, nemaju ljude. Svojevremeno mi je Koča Popović objašnjavao šta je vlast, ako neko hoće da vodi državu, on mora da ima tim. Ne možeš ti da treniraš majmune, i da igraš fudbal. Ako hoćeš dobar tim, trebaju ti dobri igrači.
Da li ovi sad imaju snage i umeća za nešto, to ne verujem. Recimo, za mojih 50 godina u Parizu promenilo se ne znam koliko ambasadora. Samo su dva valjala, jedan je bio Ivo Vejvoda, upoznao me sa Dalijem, učinio puno za moju reputaciju. Posle su se razni ređali, došao je Bataković, video sam da je to čovek posvećen svojoj zemlji. I sad su tog čoveka smenili. Zašto nas u Parizu nisu pitali da li je taj čovek nešto vredeo ili nije. Kako hrvatski ambasador, i kod njih se menja vlast, može da ima tri mandata? Ja tu odluku sa Batakovićem ne razumem, i ne priznajem. Ja priznajem logiku vrednosti, a Bataković je dosta uradio.
Političku vlast cenim po njenom odnosu prema kulturi, i tu se priča završava, jer kultura je jedina vrednost jednog naroda!

U prethodnom intervjuu, pre dve godine i nešto, rekli ste nam da radite sliku – testament.
Izgubio sam strašnu energiju radeći tu sliku, više od dva meseca samo trakeljam, bio sam načisto paf. Završio sam je pre letovanja, a radio sam je preko tri godine. Oduzela mi je strašnu energiju, ne samo duhovnu, nego i fizičku, trebalo se pentrati po slici sa tolikim dimenzijama.
To je velika, ogromna slika, 2,6 puta 4 metra, sada je u jednom zamku u Normandiji, kod gospodina Mišela Puksa, koji je vlasnik zamka iz 17. veka. Slika ima naziv Ima li života posle smrti, to su neke figure koje lete u crnom, zadovoljan sam njom, ona je sada u ogromnom prostoru, i novi vlasnik je oduševljen. Ta slika je imala dosta transformacija, u početku je bila neka apokalipsa, pa dolazak antihrista, tako se i zvala jedno vreme, onda je polako slika uzimala svoje tokove, počela meni da diktira više nego ja slici. Jer kad slika odmakne, ona počne da nameće neke svoje zakone. To je čudo, kad ti slika traži da od nje napraviš nešto što nije ono što ti hoćeš.

Vaše slikarstvo se još tumači, kažu da je ono olako okarakterisano kao fantastično, da je daleko složenije?
Nadrealizam je zatvoreni krug koji osnovao Breton. Mada sam od modernog slikarstva jedino to gledao, nisam se bavio nadrealizmom. Nadrealizam je istorija, a ja živim u sadašnjem svetu, i kao sunđer upijam taj svet, zato na mojim slikama nema nadrealizma, u smislu istorije, nego ima problema rađanja i umiranja. Mene zanima čovek, njegov opstanak, koliko njegov život ima smisla, to je moja opsesija, premda sam skretao i u erotizam, nisam imao ograničenje šta treba da slikam.
Ja, recimo, nisam mislio da ću prodavati slike. Kad sam bio student, izložio sam sliku Rađanje idiota, sa Oljom, Miljušem, ušao je čovek sa štakama, u pratnji mlađeg, i prišao mojoj slici. Mlađi čovek je rekao da je to gospodin Melhior, danski ambasador, da bi kupio sliku. Sa prijateljem sam odneo sliku u kabinet, kad mi je ambasador dao koverat sa parama, to je za mene bio šok.


Ima još medialaca, jeste li u kontaktu?
Mediala je nadrealistički, zatvoren krug, koji je sa smrću Šejke završen. Sve što je urađeno posle toga ne spada u Medialu. Uostalom, uglavnom svi su i pomrli, Šejka, Siniša Vuković, Olja... Ostao je Miro Glavurtić, može se reći da sam i ja tu, Uroš Tošković je negde u Crnoj Gori. Mediala je imala svoju svetlost, to su bili obrazovani ljudi...


Po interesovanjima ste renesansan čovek?
Kod mene postoji ta žeđ za saznanjem, mogu da se pohvalim da imam konjsku memoriju, sećam se događaja iz 1938, kad sam imao četiri godine. To je stručna memorija, filmska memorija, memorija literature, memorija stripa, to je kod mene kao kompjuter. To nema mnogo veze sa slikarstvom, ali u svetu slikarstva se ne uspeva samo slikama, nego i harizmom znanja i poznavanja raznih oblasti. Ne bih ja dobio nikakvo ime samo sa svojim slikarstvom. Kad sam otišao u Pariz bio sam 1000 puta prepotentniji nego sad, moj prvi galerista, Marsel Zerbib, tražio je da promenim ime, jer Ljuba ne može da se izgovori na francuskom. Odgovorio sam mu da ne dolazi u obzir, naučiće da ga izgovaraju kako treba.
Ili, kad mi je isti taj Zerbib dao veliku novčanicu od 500 franaka, kao naknadu za šest slika, isplaćivalo se mesečno. Kad mi je dao novčanicu, pita me, pošto sam ja Balkanac, možete li da mi date garanciju da je to umetnost. Ja mu odgovorim da će to proceniti istorija, i krenem ka izlazu, ali izvadim onu veliku novčanicu i vratim se, pitam ga, može li novčanica da se iskopira, kaže da ne može, e pa ne mogu ni moje slike, to vam je garancija, kažem mu.
Evo i rečenice koja objašnjava sve: čuveni Leo Kasteli, koji je bio bog otac moderne u Njujorku, kad su ga pitali, da li veruje u modernu, on je rekao, ne, ja samo verujem u jake ličnosti. Nije dovoljno samo slikati, čovek mora da ima svoju "priču".


Znači, sad ste u "paf", odmarajućoj fazi?
I "paf" zna da prija, skoro sam čitao knjigu Tajanstveni plamen kraljice Loane, od Eka, koju sam dobio na poklon, i tu sam naišao na rečenicu koja je toliko moja: taj lik ne žali što će da umre, ali strašno žali šta će biti sa njegovom bibliotekom. Ni meni nije žao da odapnem, nego mi je strašan pojam kome će da idu sve te knjige i stripovi.


I slike?
Dobro, slika nema, samo tri-četiri slike su kod mene.

vreme.co.rs

Đorđe Kadijević: Deca su doživljavala šokove zbog "Leptirice", STRAŠNIJA JE OD "PSIHA"

Đorđe Kadijević, reditelj, istoričar umetnosti i kritičar, nedavno je postao prvi dobitnik nagrade „Bela Lugoši“ za izuzetan doprinos horor umetnosti koju dodeljuje festival Dead Lake. U razgovoru za „Blic“ autor kultnih filmova, među kojima su „Leptirica“ i „Sveto mesto“, pa velike TV serije „Vuk Karadžić“, kaže da nije očekivao nagradu.



- Nadobijao sam se nagrada, ali ova je nova i zahvalan sam mladim ljudima koji su me se setili i udostojili me ovakvog poštovanja. Smatram da srpski horor treba da izbegne karakter komercijalnog žanra, ali kao što sam već rekao, mene horor ne interesuje i ja sam pravio filmove poetske fantastike - kaže Kadijević.

Ni sam ne zna zašto je pravio filmove poetsko-fantastičnog žanra. Smatra da je to čučalo u njemu odvajkada i da je jednostavno imao afiniteta prema tome.

- Donekle razumljivo objašnjenje bilo bi što sam se nasnimao ratnih filmova i što sam upao u klopku crnog talasa. Žao mi je što nisam mogao dalje da radim tu tematiku i ja sam tada promenio žanr tražeći temu koja neće biti na udaru dežurne svesti ideoloških čistunaca. Idealan model za to bila je fantastika koja je meni bliska jer sam je nosio u sebi. Bilo je svejedno na šta i kakve priče ću naići, ali sam naišao na priču Milovana Glišića i zato se Sava Savanović računa kao ekranizacija te priče, a zapravo nema nikakve veze s tim, ama baš nikakve - kaže za „Blic“ Kadijević.



Priseća se da je zbog „Leptirice“ bilo komičnih situacija, ali je zadovoljan što je publika burno reagovala na nešto što nikada nije videla u sopstvenoj nacionalnoj produkciji.

- Nastavnici su govorili deci da gledaju film jer dopunjuju znanje o srpskoj literaturi misleći da je to ekranizovana proza Milovana Glišića. Umesto toga su deca doživljavala šokove, čak su ih vodili kod psihijatra. Roditelji su decu privodili kod pokojne Mire Nikolić, glumice koja je igrala Leptiricu, insistirajući da je dotaknu i da im ona pokaže zube da bi se uverili da nije vampir, već divna devojka.

Videvši da „Leptirica“ dobro ide, počeo je da snima i druge filmove na tu temu koji su odlično prihvaćeni. Kadijevićevi, kako kaže, „hororski, poetsko-fantastični filmovi, ocenjeni su kao njegovi najbolji filmovi jer nisu pravljeni kao trikovi ili sa namerom da stvore paniku i uplaše gledaoce“.

- Moj dobar prijatelj, akademik Dobrica Ćosić mi je nakon što je odgledao „Leptiricu“ rekao da ovo nije trebalo da mu priredim jer ga je u pojam ubio poslednji kadar u kome Petar Božović leži pored praznog groba iz koga je pobegao vampir. Ta otvorenost filma prema budućnosti i da ništa nije dovršeno i jer nema kraja zaprepastila je ljude i to je ono najstrašnije u „Leptirici“. Za razliku od „Psiha“ koji ima racionalno pokriće, za radnju u mojim filmovima toga nema.



Na pitanja o „Svetom mestu“ Đorđe Kadijević se ipak vraća „Leptirici“ i kaže da bi ona i danas izgledala isto.

- To je najrepriziraniji film na televiziji, a od 1974. sve generacije isto reaguju na njega. Reaguje isto i publika u Japanu i gde god da je prikazivan, a prikazan je na pet kontinenata. Dobijao sam pisma iz Kanade, Australije, Afrike od običnih ljudi, ali i sineasta koji su mi tražili objašnjenja. Prema anketi jednog američkog instituta, nalazi se na trećem mestu najstrašnijih filmova, iza „Psiha“ i „Noći veštica“, a objektivno je strašnija od oba - kaže reditelj.

Žene i stanizan

Kada je birao glumce za svoje kultne filmove vrlo dobro je znao u šta se upušta i da zapravo „vuče đavola za rep“.

- Đavo je bio tema o kojoj sam često razgovarao i shvatio sam da on nije ružan, već lep jer je Lucifer nekada bio Arhanđel, a kada je zgrešio, Gospod ga je bacio u tamu, ali mu nije oduzeo život. Zato ako su moji filmovi donekle satanizirani, u njemu uvek igraju lepe devojke. Ispada da ja nešto imam protiv žena, naprotiv, sve što imam u sebi je za njih, ali moram reći da ako je čoveka napravio Bog, žene su pravili i Bog i đavo. Kod mene su scene satanizma uvek povezane sa ženskom lepotom, a ne ženskim bićem. Divim se ženama jer mogu biti majke i što su toliko puta pokazale da su hrabrije od muškaraca - zaključuje Kadijević.



Rođen sam na ukletom mestu

- Pošto sam jedva preživeo rat i izgubio skoro sve svoje u njemu to je bila moja prava tema. Ja sam tada propao i nikada se nisam povratio. Ali, nijedan moj ratni film nije autobiografski, već govori o užasnom iskustvu koje sam stekao gledajući šta čovek čoveku može da učini, a to se nije svidelo tadašnjim vlastima. Jedini sam reditelj koji se bavio kontrarevolucijom i to mi je zamereno. Većina mojih scenarija nije realizovana, tek 30 odsto, jer sam živeo u jednoj od najnesrećnijih zemalja na svetu, u ukletom mestu kao što je Balkan i vremenu koje je daleko od ljudskosti – kaže Đorđe Kadijević.

blic

EKSKLUZIVNO

Entoni Hopkins: Znam da nosite brojne ožiljke na koži i duši

Entoni Hopkins, glumačka legenda, govori za "Novosti" o odrastanju i sazrevanju 
pred kamerama, holivudu, srpskim glumcima, Evropi, Americi, novoj seriji
 "Zapadni svet"..








ČOVEK danas mora biti inteligentan da bi se nečem novom prilagodio i da bi preživeo. U suprotnom, pregaziće ga novine. Trenutno, televizija u svojim rukama drži moć, a vi ne možete insistirati na velikim filmskim projektima ako publika želi nešto drugo. Ali i to će proći. Gluma pak ne zna za format, vreme ili žanr. Ona je dobra ili loša.

Ovako, u ekskluzivnom intervjuu za "Novosti", govori jedan od najvećih svetskih glumaca ser Entoni Hopkins (78). Proslavljena holuvidska zvezda, oskarovac, rođeni Velšanin, naglašavajući da je njegov posao da glumi jer od toga živi, kaže i da je zlatno vreme Holivuda prošlo, kao i da glumci iz Srbije znaju koji su to zahtevi koje danas nameće filmska industrija.
- Hrabrost je važna osobina. Nema nezamenljivih. Zlatno doba Holivuda imalo je svoja velika imena. Filmske zvezde koje su potpisale jedan sjajan period svetske kinematografije. I srpski film pamti ta vremena, čuvenu "Sutjesku", "Bitku na Neretvi" i brojne glumačke veličine koje su posećivale vaše prostore krajem prošlog veka. Međutim, to doba je prošlo. Verujem da je sada tako i u Srbiji. Uostalom, poslednjih godina sarađivao sam sa mnogim vašim mladim glumcima, i znam da savršeno razumeju nove zahteve - kaže Hopkins, koji sledeće godine obeležava pola veka glumačke karijere.
Ovog oktobra pred njim je nova avantura - povratak na televiziju u naučnofant astičnom serijalu HBO produkcije "Zapadni svet", čija premijera je zakazana za 3. oktobar. Najavljujući ulogu doktora Roberta Forda, ikona svetskog glumišta se sa setom seća dana kada se pre 40 godina otisnuo u Ameriku i zauvek ostao u njenom zagrljaju.
- Vreme je tako brzo proletelo da deluje nestvarno. U Njujork sam došao davne 1973, a u Malibu sam se preselio već 1975. Jednostavno sam navikao na ovdašnji način života. Obožavam ga! Kao i Amerikance. Dobrodušan su i zahvalan narod. Mada, imaju tu dozu ludila koja ih čini posebnima. Karakter im se najbolje oslikava u pravilu njihovog života: "Zašto čekati? Uradimo sve odmah!" Nedavno sam video sjajnu šalu, u stripu magazina "Njujorker". Amerikanac je na Tibetu, gde sa starim mudracem priča o smislu života. Na njegovo pitanje koja je sledeća lekcija kojoj će ga podučiti, guru mu odgovara da će to biti nauk o strpljenju i kako je potrebno mnogo života da bi se spoznala ta mudrost. Na to mu Amerikanac odgovara: "U redu, pokušaću, i savladaću je za 20 minuta!"



* Posećujete li često Veliku Britaniju?
- Idem u Englesku, i volim da joj se vraćam. Nedavno sam boravio tamo zbog snimanja filma "Garderober" sa Ijanom Makelenom. Zaista divno iskustvo.

* Kako ste se osećali zbog odluke Velike Britanije da napusti EU?
- Naučio sam s vremenom da ništa ne možete kontrolisati. Ljude kojima ste podarili glas i vlast morate podržavati. To je, valjda, ispravno. Mada, možda, ne i pravedno. Nisam ciničan. Jednostavno, više ni o čemu nemam mišljenje. Neki bi rekli da je to ignorisanje stvarnosti, ali nije me briga čak ni za to.

* Šta nam možete reći o dr Robertu Fordu, čiji lik tumačite u "Zapadnom svetu"?
 Uvek dobijam uloge koje su u potpunoj suprotnosti sa mojom prirodom. Ti likovi su zavisni od apsolutne kontrole, a ja sam više od onih koji se prepuštaju struji. Volim takav život i trudim se da ništa ne shvatam previše ozbiljno. To ubija čoveka. Ford je sušta suprotnost - sve mora da bude potpuno savršeno. U neku ruku, on je lud. Podeljena ličnost, kojoj je dostojan sagovornik jedino on sam.

* Zbog čega mislite da takve uloge pronalaze baš vas?

- Trudim se već godinama da to shvatim, ali ne uspevam. Moguće je da je to zbog moje hladnokrvnosti, praznog pogleda... Ali nikada u tim likovima nisam nalazio užitak. Ne zanima me kontrola. Verujem da sva ljudska patnja dolazi iz potrebe čoveka da kontroliše sve. Da dominira i teroriše ljude oko sebe. Davno sam digao ruke od toga. Najveća mudrost koju sam stekao tokom života je da ne znam ništa. Mogu da imam mišljenje o nečemu, ali niko ne može da tvrdi da sam u pravu, i da je to mišljenje ispravno. Jednostavno - ne znamo ništa.
* Šta vas je privuklo projektu "Zapadni svet"?
- Nema tu velike filozofije, i to je ono što najviše nervira novinare. Svi očekuju neku fenomenalnu priču, i zaneme od čuda kad im kažem: "Ulogu sam prihvatio jer je to moj posao. Pozvao me je agent, poslao mi scenario, i ja sam prihvatio". Ljudi bi voleli da pročitaju da me je oduševila ideja što ću glumiti poremećenog doktora iz hit-filma Majkla Krajtona, snimanog početkom sedamdesetih godina prošlog veka, a moja istina je sasvim drugačija. Dopalo mi se što seriju baziranu na filmu radi HBO, i što ću se posle nekoliko godina vratiti televiziji. I što je moj posao da glumim, i da za to budem plaćen. Dakle, zašto sam prihvatio ulogu dr Forda - nemam pojma. I to nije prenemaganje velike zvezde. Tako zaista mislim. Čudna smo sorta mi glumci.
* U čemu ste najviše uživali glumeći Forda?
- Sjajno sam se proveo snimajući ovu seriju. Bilo je veoma opuštajuće. Scenario je zahtevao da naučim brojne dijaloge, i pročitam mnogo teksta, ali tome se uvek radujem. Obožavam da učim dugačke tekstove napamet. To moj mozak održava svežim. U tome sam najviše uživao snimajući "Zapadni svet". I, naravno, u saradnji sa sjajnim glumcima, kao što je Džefri Rajt.



* Volite li naučnu fantastiku?
- Treba razlikovati žanr naučne fantastike od pojma utopije. U našoj seriji mi se više bavimo tim terminom, a on me je oduvek plašio. Prošli vek bio je era utopija - blistavih ideja koje su donele mnogo krvi i smrti. Boljševička revolucija, nacizam, fašizam u Italiji, zatim i hladnoratovski period, koji je ostavio velikog traga i u vašoj zemlji. Brojni su ožiljci utopijskih politika i ideja zapisani na koži i dušama balkanskih naroda. Često razmišljam o tome kako smo sa Rusima po završetku Drugog svetskog rata bili saveznici, a zatim su otkrivene strahote sovjetske tiranije. Ali nisu to samo odjeci jednog vremena. Teror ideologija menja lica, dok se pod maskama uglavnom kriju iste ideje.

* Imate o tome i lično iskustvo...
- Moj otac je bio ekstremni marksista. U tom duhu sam i ja odgajan. Kako su godine prolazile, slušao sam brojne priče - za i protiv. Kao zaključak, posle svih tih suprotstavljenih mišljenja, shvatam da je jedina izvesnost - smrt. Ima onih koji misle da će im slava, moć i novac omogućiti da je pobede, ali varaju se. Veruju da kontrolišući svaki aspekt svog i tuđih života čine nešto važno. Smrt je najbolji pokazatelj koliko u tome greše. Nema kontrole.

* Možda bismo onda mogli da prestanemo da se opterećujemo nevažnim sitnicama?
- Upravo tako. To je predivan osećaj. Prihvatite neizvesnost - to je jedina sigurna budućnost.
MOJ JE MOTO: SKOČI SA IVICE I NE OKREĆI SE!
AMATERSKI, putovanje magičnim svetom izmišljenih likova i života koji nas decenijama ostavljaju bez daha, Hopkins je započeo 1957. po završetku studija na Kraljevskom koledžu muzike i glume u Velsu, a zatim i Kraljevske akademije dramskih umetnosti u Londonu. Ipak, prve ozbiljne korake pred kamerama i na pozorišnim daskama napravio je uz čuvenog Lorensa Olivijea davne 1967. On je Hopkinsa, nakon što je ovaj dobio prvu ulogu u Strindbergovom "Plesu smrti", opisao kao "mačka koji rolu nosi ponosno poput miša u zubima". A baš tada, budući oskarovac naučio je najvažniju životnu lekciju, koju je tako vešto usavršavao svih ovih godina: "Nervoza je taština. Pitaš se šta ljudi misle o tebi. Dođavola sa njima. Jednostavno, skoči sa ivice i ne okreći se".
Pedeset godina kasnije, ova maksima njegov je način života. Uz mnogobrojne pozorišne, ona mu je donela daleko poznatije uloge na velikom platnu, među kojima je svakako najpoznatija ona Oskarom nagrađena u kultnom ostvarenju "Kad jaganjci utihnu".

novosti.rs

Певала сам фалш, најгоре што могу


На маестралан, комичан и сетан начин, најбоља глумица на свету отелотворила је још једну истиниту личност – најгору кабаретску и оперску певачицу на свету Флоренс Фостер Џенкинс





 Рим - Уколико за улогу Флоренс Фостер Џенкинс у истоименом филму Британца Стивена Фрирса глумица Мерил Стрип буде ускоро поново освојила номинацију за Оскара, биће јој то већ 20. пут и сигурно ће се међу америчким глумцима и глумицама чути оно фрустрирано: „О, не! Опет она!”
Уколико се деси да Оскара још једном и освоји, биће он четврти на њеној кућној полици. Тако је то када је Мерил Стрип друго име за глумачко савршенство, али и друго име за заробљеништво у успеху из чега одавно више нема бекства. Од ране младости па до своје сада већ 67. године највећи део провела је она као глумица – најбоља што је могуће бити – уз, према сопственом признању, сталну трему може ли стварна Мерил са својом личношћу таквом каква јесте да „испуни тог колоса од глумице Мерил Стрип, а да никог не разочара”. Тешко, иако слатко и изазовно бреме.
Представљање Фрирсовог филма на 11. Римском фестивалу и одавање почасти Мерил Стрип били су јединствена прилика да се чују и њене успомене: на прву освојену номинацију за Оскара за споредну улогу 1978. године за лик Линде у „Ловцу на јелене” Мајкла Ћимина, на првог освојеног Оскара за споредну улогу, за лик Џоане у филму „Крамер против Кармера” Роберта Бентона и на освојене Оскаре за најбољу главну улогу у филмовима „Софијин избор” Алена Пакуле 1982. и „Челична леди” Филиде Лојд 2011. у којем је отелотворила лик британске премијерке Маргарет Тачер...
Била је то и јединствена прилика за блиски сусрет с глумицом која би могла да одигра чак и ногу од писаћег стола а да јој гледалац до краја верује, која је сада и на комичан и на сетан начин отелотворила још једну истиниту личност – најгору кабаретску и оперску певачицу на свету, Њујорчанку Флоренс Фостер Џенкинс, лик који је у позоришној представи Јагоша Марковића играла Горица Поповић...
Играте сада времешну жену пуну страсти, ентузијазма, љубави према музици и певању, али жену с тако мало талента?
Мислим да овај филм и јесте о страсти, свим врстама страсти. И према послу и према партнеру, али и о томе шта све радимо у име љубави подржавајући једно друго и о томе шта нас држи у уметности и у животу. Да, мислим да је певање без страсти узалудно, а певање са страшћу а без талента је друга врста погрешног пута, али може бити и забавно и смешно.
Шта је вас инсписрисало и водило у путовању кроз лик Флоренс?
Никада до сада нисам имала улогу као што је ова. Радила сам многе припреме, чак и оне да певам најгоре што могу. Верујте, и то је веома тешко научити да произведеш такве фалш звуке и да створиш глас који је Флоренс створила и чула у својој глави. Мислим да ми је у томе помогло једно сећање на композитора Џорџа Гершвина који је током компоновања певао, што је звучало океј, али није било ни примаћи оном како су после његове композиције певали други с много моћнијим гласом.
Ви знате да певате, видели смо то и чули и у филмовима „Кућни пријатељ из прерије” и хиту „Мама миа”?
С 12 година сам певала „О света ноћи” на енглеском и француском када је један господин препоручио мајци да ме води на часове певања из Њу Џерсија у Њујорк. Две године сам школовала глас да бих ипак одлучила да ми се више свиђа да будем школска чирлидерсица тамо где су дечаци и да почнем да пушим.
За Флоренс је уметност извор радости и важности живота, а вама?
Исто је са мном и са сваком женом коју сам имала среће да портретишем као глумица. Ту радост нисам изгубила. Ја волим, баш волим ово што радим! Сваку жену морам да браним, да покажем њен живот, да вам покажем шта о њој знам. Ту сам за њих, без обзира на то да ли је реч о мирним или жустрим ликовима. Свако заслужује своје место и ја имам намеру да тако стално радим док год ме буду бирали за улоге.
Немате намеру да постанете и редитељ?
Не. Немам намеру да будем редитељ, поштујем оне који могу да раде обе ствари, да играју и да режирају. Одувек сам волела да глумим, да будем предмет субјективности. Не сматрам то послом већ задовољством, да долазим стално из другачијег света, да будем на различитим местима, да будем у свету чудеса што сам желела још од детињства и мислим да сам то научила од моје баке која је била веома занимљива особа. Свако жели да буде талентован, ја сам само једна од таквих.

Сањали сте о оваквој каријери и трајању када сте били млада глумица?
Замишљала сам наравно успешну каријеру као и сви други млади глумци, али сам тада мислила да бих у овим годинама у којима јесам сигурно већ нестала. Јер, одувек је постајала та свест о томе да толико мало има улога за жене у њиховим шездесетим или седамдесетим годинама, зато што сценаристи углавном не знају шта да напишу о женама изнад 40 година. Данас ипак има више могућности него некада. Телевизија се више отворила ка глумицама „у извесним годинама”.

Јесу ли сви филмови велика илузија?
Филмови су илузија зато што нам је она потребна, јер бисмо у супротном живели у свету документарности и пожелели да се убијемо. Мислим да је илузија лепота, уметност, занат, нешто веома важно. Живим ли ја у свету илузија чак иако имам четворо деце? Живим, јер ми је као и свима другима прекопотребна.

Било је улога које нисте добили?
Јесте. Волела бих сам да сам ја играла у филму „Слатки снови” и тумачила лик Петси Клајн, али признајем да је Џесика Ланг урадила то тако добро, фантастично. Но, ипак никада нисам опростила редитељу Карелу Рејсу што ме није одабрао.

А редитељ с којим нисте радили, а страшно бисте волели?
Мартин Скорсезе. Волела бих када би се он одлучио да у својим филмовима има већи простор за женске улоге. Можда и за мене.

Фестивалски омаж преминулом Мајклу Ћимину, заједно смо гледали инсерт из „Ловца на јелене”, какве су ваше успомене на тај филм?
Да сам га радила готово пре пола века, ха, ха! И увек се сетим, боже како је Роберт де Ниро тада био леп! Али, сетим се и тога како смо се сви осим њега знојили у тој скученој и преврелој приколици у сцени мог и његовог сусрета и загрљаја. Сви, осим њега који је имао увек тако врхунску контролу над собом да се није чак ни знојио. Сећам се и да су Мајкл Ћимино и директор фотографије Вилмош Жигмонд седели иза камере само у гаћама, а ја сам у дебелом џемперу сва знојава плакала и плакала, наравно не због њихових гаћа.

Који вас је редитељ највише укротио?
Ја сам неукротива! Питајте и мога брата који је овде са мном у Риму, рећи ће вам исто. Толико је редитеља то покушавало, Алтман, Полак, Ћимино. Многи од њих, тих вољених редитеља су отишли, тако да ћу ја ипак имати последњу реч.

Увек сте били и штићеник филмских критичара?
Не читам критике јер никада не знате одакле ће вас заскочити нечим што ће вас заболети, нарочито данас када је забављачки, жути журнализам у пуној снази и напада твоје лице, твоје године, твоје мисли, породицу. Увек сам била заштићена људима који ме воле, они никада не критикују оно што ја радим. Рецимо мој муж, он увек хвали и назива ремек-делом све што му ја скувам. Ха, ха. Али, тачно је, може се рећи да су ме некако критичари увек штитили...

Можда зато што сте савршена глумица?
Никако због тога, никада није реч о савршенству. Толико сам пута била несавршена.

Када то и где?
Рецимо, у филму „Жена француског поручника”. Никада нисам била до краја задовољна како сам одиграла лик Саре односно Ане. Тачно је да сам у потпуности дала себе том лику, али сама структура била помало вештачка јер сам била глумица која игра жену француског поручника, а у исто време и америчка глумица која игра британску жену. Ту је нешто било погрешно.

Глумачка храброст је већа када си млад?
Можда, али наравно да верујем у зрелост, у године када си свестан да можеш да будеш све бољи и бољи.

Жене и свет

У „Гвозденој леди” ви као Маргарет Тачер кажете већинско мушким парламентарцима да је важније шта говорите него како говорите?
То је тај проблем са свеприсутним сексизмом на свим нивоима. Свака је жена доживела посебну врсту презира када је на месту „које није за њу” и где „не би требало да буде”. Готово сви људи кажу Хилари Клинтон: „Не причај тако гласно! Буди атрактивнија!” Хоћу само да кажем: молим те слушај шта говорим, а не како говорим. Мислим да свака жена политичар пролази кроз сличан „надзор” и зато сам имала разумевање за свет Маргарет Тачер, а то није био пријатељски свет према женама. Као што ни данас није пријатељски настројен према женама које желе да буду лидери...

Аутор: Дубравка Лакић

politika.rs

S.N.: Pođimo od «špice». Čini mi se da ona u vašem filmu ima posebnu funkciju. «Š*****» je, recimo, u filmu Dvojebila skoro celina za sebe?


A.P.: Kod mene se izgled i funkcija «špice» mogu vezati za moj rad na dokumentarnom filmu. U filmovima Dvoje iTri, naročito, «špice» su mali dokumentarni filmovi o temi filma. 

S.N.: Naročito je sugestivna «š*****» u filmu Tri, jer se njome odmah nameću osnovna raspoloženja i atmosfera. Zašto ste se odlučili za seriju veoma ekspresivnih statičnih fotosa koji prikazuju užase ratnih razaranja?


A.P.: Ovde je «š*****», u isti mah, i jedna od komponenata koje formulišu temu. Prava tema filma Tri je rat i tragedija čina umiranja u ratu. Kroz «špicu» se, u nizu statičnih fotosa, prikazuju opšte strahote rata, a time se posredno sugerira opšti karakter tragičnosti umiranja u ratu. Smrt je u ratu (onako kako je doživljava jedan revolucionar u mome filmu), podjednako tragična i kad se umire, i kad nas okolnosti nagone da sami ubijemo. Pošto nije jednostavno ubiti, čak ni onda kad si u pravu, na svoj način je strašno i biti kažnjen i kažnjavati. Ovako shvaćena smrt u ratu, postaje opšta strahota rata, a «š*****» je samo jedna od komponenti koje formulišu temu.