Džordž Gordon Bajron


Lord Džordž Gordon Bajron (engl. George Gordon Byron, 1788—1824) je bio pesnički prvak engleskog romantizma; stekao je međunarodnu književnu slavu romantičnim epom „Čajld Harold“, a potom i poemom „Don Žuan“ i poetskim dramama „Manfred“ i „Kain“. Bajron se rodio kao deklasirani aristokrata, no kasnije pripada najvišim krugovima, iako je po prirodi buntovnik i slobodoumnih nazora. Umire od malarije u borbi za oslobođenje Grčke od turskog jarma. Njegov život i delo usko su povezani, dopunjuju se i stvaraju gotovo nedeljivu celinu. Slobodarski duh i pesničko delo engleskog buntovnika nadahnuli su mnoge velike pesnike, kao što su npr. Puškin, Ljermontov, Lamartin i drugi.

Život

Za Bajronov život, za koji možemo reći i da je nadmudrio njegovu umetnost, važno je to što je bio aristokratski. Aristokrate u 19. veku u Engleskoj imale su mnogo privilegija ali i prepreka. Bajron nije hteo da se ponaša kao engleski lord, i zato je sebe pretvorio u izopštenika. Već u ranoj mladosti, kada su školski tutori uspevali da privole tek da čita lektiru, i kad se tek začinjao njegov sočan ljubavni život, Bajron je već imao status ukletog ljubavnika «koji na svojoj i tuđoj patnji iznova započinje zidanje peščanih kula».

Na Kembridžu, gde kao mladi aristokrata i nije imao prave potrebe da uči, zanimao Bajron se zanimao čitanjem i liberalno političkim idejama. Ostalo vreme provodio je u Londonu, na zabavama, poprilično raskalašnim i čiji je bio idejni predvodnik. Za te žurke imao je ono što je bilo potrebno – «neobuzdanu individualnost i često napadan stil ponašanja i življenja». Bio je lep, zgodan – i hrom – lutka visokog društva. Njegova rana poezija izazvala je slabašan odjek. U časovima dokolice 1807. mladi Bajron je izjavljivao kako mu krajnji cilj i nije da bude pesnik, već da se posveti širem javnom i političkom delovanju.

Bajron je na apsolventskom putovanju po Mediteranu proveo pune dve godine – od 1809-1811, i upravo na tom «velikom putovanju», on je stekao neophodna iskustva potrebna da bude pesnik. Među najvažnijima stoji osećanje svetskog bola - Veltšmerc(nem. Weltschmerz). To je posebna vrsta romantičarske nejasne i neizlečive tuge, i osećanja da je ovaj svet najgori od svih mogućih svetova, koji će Bajron donekle integrisati u svoje pesništvo.

Već u prvom odgovoru na negativne kritike, mladi Bajron je pokazao da on ne nudi nikakvu «novu poeziju za novo doba» već da želi da degenerisanoj sadašnjosti ponudi lepšu prošlost – Bajron je bio privržen klasicističkim pravilima i normama više no ijedan drugi romantičar.

Priliku da i sam odigra ulogu bajronovskog junaka, pošto ga je uobličio svojim «Hodočašćem Čajlda Harolda» i nizom «istočnjačkih priča» u stihu, Bajron dobija 1816. kada ga zbog greha bluda (afera sa svojom sestrom Ogastom) svetina napada. Lišen poze, a prisiljen da živi njenu stvarnost, Bajron počinje da izražava svoj najvažniji stav – da je samo stvaranje put iz iskrene tragike i besmislenosti ljudskog života. Zato na početku trećeg pevanja Harolda Bajron poredi svoj pad sa Napoleonovim padom, opisujući, simbolički, Vaterlo.

Kako nije mogao da izdrži izrugivanje svetine, i detronizaciju koju je u Engleskoj doživeo, pesnik je otišao u novo lutanje - samoprognanstvo, na kome je prikupio materijal za dela koja je pisao.

Njegovo prvo odlično delo jeste Šijonski Sužanj*, napisan u Švajarskoj, nakon susreta sa Šelijem. Osnovna poruka o robu koji se oslobađa iz tamnice je u tome da svi ideali, pa i sloboda, gube vrednost kada se ostvare. Tu istinu otkriva i Čajld Harold u drugoj polovini speva. Za čitavu životnu tragediju iskusniji, junak koji je do malopre lutao obalama Mediterana, i najmanji spoljašnji povod u predelima koje nalazi koristi za samopreispitivanje, povod za razišljanje o velikoj tajni života, i još većoj tajni umetničkog stvaranja.

Produkt ovakve umetničke samosvesti je Don Žuan. Bajron sad već živi u Veneciji i još prezire sve što je englesko – do te mere da menja svoju sadržinu pod utiskom italijanskog duha i književne tradicije, a iz metrike uzima otava rimu – laku tečnu i izuzetno pogodnu za pesničko pripovedanje.

U neku ruku, kroz Don Žuana koji i nije tipičan Bajronovski junak, pesnik pokušava da se razračuna sa svojim «drugim ja» iz ranih priča u stihu, pesama, i speva Čajld Harold. 16000 hiljada stihova imao je Don Žuan 1824, kada je Bajron umro, od malarije, razočaran u svoje pokušaje da pomogni Grčkoj da pobedi u ratovima protiv Turaka, i stane na noge.

Don Žuan, u nezavršenom vidu u kome ga danas čitamo pisan je šest godina. U mnogom, građen je kao prvi pravi proizvod Bajrona, još uvek romantičarski ličan, pošto je reč o autoironiji (samoruganju), ali podosta širi i obuhvatniji od prethodnih Bajronovih pesničkih poduhvata.

Bajron se smatra prvom slavnom ličnošću u modernom smislu. To je bila delom i pesnikova strategija, kada je nagonio slikare da ga prikazuju kao čoveka od akcije, ili kada se putem svojih stihova samoreklamirao.

Poetika

Lord Gordon bio je nastariji u takozvanom drugom krugu engleskih romantičara, i jedan je od najzaslužnijih za stvaranje mita o romantičarama zbog svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji.

Svi predstavnici drugog kruga romantičara (Bajron, Šeli, Kits) su rano i tragično stradali pesnici čije stvaralaštvo i život doprinose stvaranju romantičnog stereotipa, a to je – pobuna protiv društva, patnja i tugovanje i eksperimentisanje sa halucinogenim drogama.

Za dela Bajrona indikativan je jedan poseban tip junaka, čiji se veliki deo karakteristika može pripisati samom piscu. Proučavaoci su pronašli tragove bajronovskog junaka u Džonu Miltonu i mnogim stvaraocima Romantičkog pokreta. To je idealizovan karakter čiji su atributi talenat, strast, prezir prema društvu i njegovi institucijama, nedostatak poštovanja prema rangu i privilegijama (iako ih junak poseduje), gajenje ljubavi koju je srušilo društveno neodobravanje ili smrt, pobuna, prognanstvo, tajna prošlost, arogancija, preterano samopouzdanje ili nedostatak dubljeg uvida i na kraju, samodestruktivnost.

Veličina Bajronove poezije je u tome što je promenila književna shvatanja Evrope. Bajronovski junak je puno obrađivan, i emocionalna težina koju stvara je naravno neizmeriva. Bajronov idealizam, njegov «svetski bol», i njegova, najblistavija od svih bajronskih sudbina, učinili su ga jednom od najvećih figura romantizma. Romantizam, kao reakcija na strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bajronom je dobio novi pravac.

Brojne borbe za nezavisnost (Francuska, Grčka, Amerika, Španija) svorile su i konretne socijalne teme romantizma, o nedopustivosti bestidnog bogatstva, o besmislenosti rata i o krahu tiranija.Pesnički fokus je na malom junaku, običnom čoveku.


wikipedija

GLE, IDE LEPA KAO NOĆ

Gle, ide lepa kao noć kraja
Zvezdanog neba, vedrih klima,
Sve najlepše od mraka i sjaja
U liku svom i oku ima,
Umekšanom svetlom raja,
Što od neba ga dan ne prima.

Tek sena jača, manja zraka-
I slabi slast neiskazana
U valu njenih uvojaka,
Il' blaga svetlost, licu dana,
Gde kaže slatka misao svaka
Svu draž, čistoću svoga stana.

S tog obraza i čela nežna
-Što tiho je, a reč ne gubi-
Smešci zbore i boja nežna,
Da njenu prošlost blagost rubi,
Da ne zna duh njen zemnih čežnja,
A srce njeno čisto ljubi.

ŽENA

Malo taj, mislim, pozna ženske grudi
Tko s uzdahom steć' želi ljubav njenu;
Zar mari ta za srce kog zaludi?
Obaspi hvalom svog idola zjenu;
Ne preponizno, jer će u tom trenu
Prezret ti trud, čak i tvog stiha čar;
Ako si spretan, nežnost skrij; za ženu
Drskost još uvek najbolja je stvar:
Ljuti je pa je teši, okrunit ćeš žar.




SUNCE SVIH BEZ SNA

O tužna zvezdo, sunce svih bez sna!
Što iz daljina suzna treptiš sva,
Što u noć sjaš al' ne goniš tim mrak,
O kakve davne sreće ti si znak!

Tako sja prošlost, svetlost sveg' što minu,
Što blistava je, al' nema toplinu;
Zuri u tami Bol u sjaj tvoj bled,
Jasan, al' dalek - čist, al' kao led!

Muškarac je najslabiji kad mu lepa žena šapuće da je snažan.

Lord Bajron

Jedino što volim kod žena jeste to što one umeju da lažu s
takvim ubedjenjem, da i sama istina može ličiti na laž kada izlazi iz
njihovih usta.

Lord Bajron

Nećemo više šetati po noći



Ne, nećemo više šetati po noći,

Do sitnih sati odlagati san

Ma koliko mi srce želelo poći,

Ma mesec sjao kao da je dan.



K'o mač po boju u korice što legne

K'o duša što grudi zna da smori,

Tako i srce mora da prilegne

I ljubav mora da se odmori.



Mada je noć za milovanje,

I mada prebrzo osvane dan,

Nećemo ići u ašikovanje

Kad mesec sija kao da je dan.

ATENSKA DJEVO, PRIJE NEG SATI



Živote moj, volim te



Atenska djevo, prije neg sati

Rastanka dođu, srce mi vrati,

Ili ga, jer mi ode iz grudi,

Zadrži, i sve što ti nudi!

Odlazim, čuj moj uzdah i bo,



Živote moj, volim te



Tako mi tvoje nemirne kose

Što egejski je vjetrovi nose,

I obrva što crne rube

Nježno ti lice te ga Ijube,

I zjena kao u srne, o,



Živote moj, volim te



Tako mi usni tih koje žudim

I struka tvoga za kojim ludim,

I ovog cvijeća što o sreći

I Ijubavi zna reć' što reći

Riječ ne zna; bilo dobro, zlo,



Živote moj, volim te



Atenska djevo, valja se nama

Rastati, misli na mene, sama.

Prem' Istambul me zove tog trena,

Srce mi, dušu uze Atena;

Uvijek ću tebe voljet! Znaj to!



Živote moj, volim te

Byronove pesme su se prodavale bolje od pesama bilo kog drugog engleskog pesnika pre njega; život mu je bio pun skandala svake vrste; i muškarci i žene bacali su mu se pred noge; konačno, umro je u trideset šestoj godini u Grčkoj - ne baš u borbi, ali sasvim blizu nje. Pa ipak, ove neobične činjenice jedva obuhvataju sve ono što je Byron značio za čitaoce 19. veka. Italijanski patriot Giuseppe Mazzinija je zapisao: "Nikada se 'večni duh slobodnog uma' nije jasnije prikazao među nama". U Evropi i u obe Amerike i mladi i stari, muškarci kao i žene, protestanti i katolici, aristokrate i radnici - svi su oni u njemu pronašli ne samo novu poeziju, već i novu jačinu emocija, zahvaljujući kojoj je sve što su već znali o ljudskom iskustvu delovalo bledo.



Čak i samog Byrona iznenadio je sopstveni uspeh, koji niko nije mogao predvideti pri njegovom rođenju. Iako je poticao iz ugledne porodice, otac mu je umro kada je imao tri godine, ostavljajući i njega i majku u relativnom siromaštvu u Aberdinu u Škotskoj. Takode je morao da se suoči sa ozbiljnom i doživotnom nesposobnošcu - rođen je sa zgrčenim stopalom. Posle niza neobičnih smrti u porodici, postao je šesti baron Byron kada je imao deset godina, a porodično imanje u propadanju Newstead Abbey nasledio je kada je postao punoletan. Uprkos svojoj tituli i obrazovanju na elitnim engleskim ustanovama, kao što su Harrow (1801-1805) i Univerzitet u Kembridžu (1805-1808), nikada sasvim nije uspeo da prevaziđe obeleženost svog detinjstva, ili se barem tako osećao. Kompenzaciju je našao u čestom hvalisanju o svom aristokratskom poreklu, kao i u upuštanju u sve ono što uvaženi ljudi srednjeg sloja ne bi trebalo da rade, kao što su seksualni odnosi sa lepim dečacima.

Byron je pripadao starodrevnoj aristokratskoj tradiciji po kojoj su i dečaci i žene bili jednako prihvatljivi kao pasivni partneri za seks. Muške škole koje je pohađao podstakle su njegove rane homoseksualne eksperimente. Iako je Byron imao nekoliko strasnih heteroseksualnih veza kao mladić, nikoga nije voleo više od Johna Edlestona, mladića iz hora koga je sreo u Kembridžu. Napisao je nekoliko ljubavnih pesama posvećenih njemu, i kasnije ih je objavio sa egzoticnim ženskim imenom 'Thyrza' koje je poslužilo kao maska za mladića. Drugo pevanje u Putovanjima Cajlda Herolda (Childe Harold's Pilgrimage, 1812) završava se strastvenim lamentom nad Edlestonovom smrću. Godine 1821. Byron se priseća 'žestoke, iako čiste, ljubavi i strasti' prema Edlestonu, koja je bila deo 'romanse najromantičnijeg perioda' njegovog života (Letters and Journals, 8:24).

Byron je insistirao na čistoti svoje ljubavi prema Edlestonu, iz prostog razloga što su u ranom devetnaestom veku kodovi ponašanja u Britaniji uticali da pedofilija bude manje društveno prihvatljiva nego ikada ranije. Iako u aristokratskoj tradiciji pedofilija kao što je Byronova nije smatrana seksualnom devijacijom, nove buržoaske norme nisu blagonaklono gledale na seksualne odnose između muškaraca, kao ni na odnose između odraslih osoba i osoba smatranih za decu. Oni koji su bili optuženi za sodomiju suočavali su se, u najboljem slučaju, sa potpunim gubitkom ugleda a, u najgorem slučaju, sa vešanjem. Takva situacija učinila je da Byron nastavi sa seksualnim odnosima sa dečacima tek onda kada se nalazio daleko od Engleske. Njegovo putovanje izmedu 1809. i 1811. godine u Portugal, Španiju, Grcku i Albaniju pružilo mu je mnogo prilika za tako nešto. Njegove najopsežnije afere bile su sa dva mladića koji su se zvali Eustathius Georgiou i Nicolo Giraud, i prema kojima je postupao mnogo otvorenije nego prema Edlestonu. Kada je, na primer, ostavio Georgioua, napisao je: 'Naš rastanak bio je veoma emotivan, sa dovoljno poljubaca da se opskrbi jedan internat, i dovoljno zagrljaja da se uništi dobar glas cele jedne grofovije u Engleskoj' (Letters and Journals, 2:6).



Byronov život se drastično promenio 1812. godine kada je, na povratku sa svojih putovanja, objavio izveštaj o njima u Putovanjima Cajlda Herolda (Childe Harold's Pilgrimage), delu koje je od njega stvorilo najpoznatijeg pesnika u Engleskoj. Njegova slava se povećavala sledećih nekoliko godina zahvaljujući tome što je pisao pripovetke u stihu, navodno zasnovane na onome što mu se dešavalo na Bliskom istoku. Ove kratke i strastvene poeme bavile su se usamljenim, izopštenim junacima, koje su progonila sećanja na zabranjene erotske doživljaje, čije je detalje Byron obazrivo sačuvao nedorečenima. Byronovi čitaoci su pretpostavljali da je on svoje likove zasnivao na sebi, a mnogi su kao nikad do tad bili očarani njegovim prikazivanjem mračne strane duše. Sa tačke gledišta zanimljive za otkrivanje njegove seksualnosti, pesme su mu dvosmislene. Nijedna njegova pesma ne prikazuje otvoreno problem ljubavi izmedu dva muškarca, iako jedna od njih, 'Lara' (1814), flertuje sa ovom temom kroz ljubav između glavnog junaka i njegovog sluge, žene prerušene u muškarca. U svakom slučaju, junak čuva tajnu koju ne može da otkrije i koja ga čini pobunjenikom protiv društva, a i sprečava da ga bilo ko u potpunosti upozna. Iz post-stounvolske (Stonewall) perspektive, uprkos otvorenoj heteroseksualnosti Byronovih priča, njegovi junaci deluju kao prikriveni homoseksualci o čijoj homoseksualnosti tekst nikad ne govori.

U međuvremenu, Byron je bio umešan u nekoliko skandaloznih afera, ukljucujuci i onu sa njegovom polusestrom Augustom Leigh, kao i aferu sa Lady Caroline Lamb, koja se prerušila u muškog slugu u uzaludnoj nadi da će tako zadržati njegovu naklonost. Godine 1815. Byron je podlegao društvenom pritisku i oženio se ženom nesumnjivog ugleda, Annabellom Millbanke. To je bila velika greška. Ona ga je napustila godinu dana kasnije, a englesko društvo bilo je preplavljeno različitim spekulacijima. S obzirom na Byronovu reputaciju, ni jedna glasina nije mogla biti odviše skandalozna, pa se Lady Caroline Lamb, da bi se osvetila Byronu zbog toga što ju je prezreo, pobrinula da homoseksualnost iznese kao glavni uzrok bračnog spora. Byronov greh bio je manje u njegovom skandaloznom ponašanju nego u tome što je, šta god da uradi, postajao predmet opšteg ogovaranja. Suočen sa onim što je smatrao sveobuhvatnim društvenim ostrakizmom, Byron je zauvek napustio Englesku 1816. godine. Nakon leta provedenog sa Percyjem i Mary Shelley u Švajcarskoj, što je Mary dalo ideju za Frankenstein-a, Byron se nastanio u Italiji.

Tamo je Byron imao uspeha kao nikad do tada. Odbacio je skoro u potpunosti svoj raniji melodramatični stil, a njegova poezija krenula je drugačijim pravcem koji se otvorenije bavio njegovom seksualnošću. U njegovom remek-delu, satiričnoj poemi Don Juan, on napada seksualnu hipokriziju u Engleskoj. Iako je njegov junak čuveni, gotovo mitski heteroseksualac, on ne propušta da začini svoje delo homoseksualnim nagoveštajima i unese u njega oštroumnu, camp duhovitost, koja je neka vrsta prethodnice Oscaru Wildeu. U prilično zatvorenoj drami Sardanapalus, on prikazuje junaka koji se pojavljuje u haljini, glave ovenčane cvećem, i ustaje protiv ratne etike svog društva. Takva njegova dela, narocito Don Juan, skandalizovala su Byronove čitaoce u Engleskoj više nego ikad, ali su mu takođe donela i najveću čitalačku publiku.



Godine 1823. Byron biva sve nespokojniji i žudi za novim poljem delovanja. To što je tražio pronašao je u borbi Grcke za nezavisnost od Turske, te je otputovao tamo u pomoć grčkim trupama. Čim je stigao, bojno polje sa zaraćenim stranama brzo je raspršilo njegovu romantičnu zanesenost, no takode je sreo Lukasa Halandristanosa, prelepog mladića od nekih petnaest godina. Tri poslednje Byronove pesme opisuju njegovu strast prema Lukasu, kao i njegovo razocarenje jer mu Lukas, za razliku od njegovih prethodnih mladih slugu, nije uzvratio ljubav. Groznica, kao i nesposobni lekari učinili su kraj Byronovom životu 19. aprila 1824. godine. Iako su tekstovi o Byronu iz devetnaestog veka ponekad ukazivali na njegovu pedofiliju, iscrpni detalji o njegovom seksualnom životu ostali su tajna sve do pionirskog dela Louisa Cromptona: Byron and Greek Love iz 1985. godine.

Andrew Elfenbein

Bibliografija:
Byron, George Gordon, Lord. Byron's Letters and Journals. Leslie A. Marchand, ed. 3 vols. London: John Murray 1973-1982.
Byron, George Gordon, Lord. The Complete Poetical Works. Jerome J. McGann and Barry Wheeler, eds. 7 vols. Oxford: Clarendon, 1980-1993.
Crompton, Louis. Byron and Greek Love: Homophobia in Nineteenth-Century England. Berkeley: University of California Press, 1985.
Rutherford, Andrew, ed. Byron: The Critical Heritage. London: Routledge & Kegan Paul, 1970.



Encyclopedia, izd. George E. Haggerty, New York & London, 2000,

MRAČAN MI DUH JE

Mračan mi duh je - o, brzo strune
Harfe dotakni da čujem njih;
Nek blagi zvuci uši mi pune
Uz prsta tvojih dodir tih.

Ako još nada puni grud meni,
Taj zvuk će je izmamit znat,
Ako još suza ima u zjeni,
Poteći će, i bol će stat.

Nek trzaj bude dubok i snažan,
Nek vedra nota ne bude prva;
Minstrele, čuj me, plač mi je važan
Prije neg' bol mi srce shrva,

Jer tuga je odnjihala njega
I duga, nijema bol i nesan,
Sad spoznat najgore od svega
Mora, i puknut - il' rodit pjesan.

---------------------------------------------------

NATPIS NA SPOMENIKU NEWFOUNDLANDSKOG PSA

Kad Ijudski stvor sa svijeta pođe tog,
Poznat ne slavom, već zbog roda svog,
Kipar se trudi prikazat bol svu
Pa se po urni zna tko leži tu;
Kad prođe sve, na grobu možeš štiti
Ne što on bje, neg' što bi trebo biti;
A jadni pas, najbolji drug ti dani,
Što dočeka te prvi, prvi brani,
Što srce gospodara u svom krije,
Samo za nj živi, muči se i bije,
Sruši se prezren, jer dušu što ima
Tu je na zemlji, nebo mu ne prima,
Dok čovjek za se, bijedni kukac taj,
Uz oproštenje traži cio raj.
O, čovječe, kratkovjeki ti stvore,
Izopačeni robe i još gore,
Tko zna te, prezre taj te istog maha,
Ti gnusna hrpo oživljenog praha!
Tvoje je prijateljstvo himba, žarka
Ljubav tek blud, tvoj smijeh laž, riječi varka!
Životinja bi svaka, kad bi tvoga
Imena bila, sramila se toga.
Ti, što sad gledaš urnu tu, što prije
Prođi - je sućut potrebna joj nije:
Mog prijatelja grob je ovo svježi;
Imao samo jednog sam - tu leži.

---------------------------------------------------------

NEĆEMO VIŠE TAKO KASNO

Nećemo više tako kasno
Lutat u noćni sat,
Premda će grud još ljubit strasno
I mjesec jednak sjat,

Jer korice mač troši jak,
A duša troši grudi,
Predah i srcu treba čak,
I ljubav odmor žudi.

Noć je za ljubav doba strasno,
Al' brzo dan stić' zna,
nećemo više tako kasno
Dok blistav mjesec sja.

Ona ide

Ona ide u svetlu lepote
Ko noć blaga u zvezdanom sjaju.
Sve što ima u svetu krasote:
Svetlog, tamnog – njene oči daju
Sve nežnosti, i divote s njima,
Što dan blistav ne može da ima.

Ni zrak manje, ni ti više sama
Sen u valu crnih joj vitica
Il u skladu loknica, il prama
Što se spušta preko njenog lica,
Preko čela, gde čedne, spokojne
Misli – svoga mesta su dostojne

Na tom licu koje ozarava
Srećni osmeh večite vedrine;
Gde dobrotom svakog očarava
Mirni odsjaj večite vrline,
Na tome se divnom licu čita
Ljubav – mirna, nevina i večita.

Ne plaši se neznanja, boj se lažnog znanja, jer od njega dolaze sve nesreće na svijetu

Lord Bajron

************************

POHODI U LEPOTI, SLICNA NOCI...

Pohodi u lepoti, slicna noci,
podneblja vedrog koju roj zvezda prati;
od tame i sjaja sve sto moze doci
najbolje, kroz njen lik ces sagledati
istancano u svetloj toj mekoci,
koju blistavom danu nebo krati.

Vec veci sjaj il nesto jace sene
neizrecivu car upola niste,
sto vitice talasa raspletene
i njeno oko ima za zariste,
gde pomisli su jasno izrazene;
Kako je cisto njino boraviste!

Zbore sa cela, sa obraza njena
spokojno, tiho ali i recito,
osmeh i boja prozracno-rumena:
da dani su vrline za njom to,
da ne cezne za zemnim dusa njena,
da je to srce jos bezazleno!

Napuštajući Newstead Abbey


Kroz grudobran tvoj, Newstead, šuplji vihor huče,
Ti očinska dvorano, vičnosti što truni;
Sad kukuta i čičak smradovima muče
Vrtove mog doma što ružam bjehu puni.

Od plemenitih serdašca što hrabrošću zveče
Preko Europe do palestinske ravni,
Dokon grb i štit, sa svakim šumom što ječe
Jedini su tragovi, koji snivaju u tamni.

Zašto stari Robert ne izdigne iz zraka
Ratni vijenac notam svoje harfe, i kraj
Askalonskih kula ne probudi junaka?
Glazbi ruku njegovih udijeliše smrt kraj.

Još brojni junaci dolinom tom snatru;
Za dom svoj i kralja u zemljcu su pali:
Suze vaše zemlje zapališe vatru;
O hrabrosti vašoj govore anali.

Na marstonskom polju za svoga vladara
Četiri brata, u borbi, ispustiše duše.
Zališe zemlju sa krvlju, što je progara
I odanost svoju sa smrću prisegnuše.


Dusi heroja, zbogom! potomci vam viču;
Sa trona od predaka zadnji pozdrav dade.
Doma, il u divljini, sijećanja što niču,
Nova hrabrosti, žrtva potekla iz nade.


Makar pri rastanku oko zamuti suza,
Njegova narav, ne strah, to žaljenje budi;
Dok daljinama hoda, plač mu je muza,
I Očevā slava što u ušima gudi.

Ta slava i sjećanje, što još su mu sveti;
Uz obećanje zemlji što joj davno pruži,
Žive kao ti il poput tebe će mrijeti
Kad jednom se prah njegov sa tvojime združi.

Lord Byron

Jednoj gospi

Kad Čovjek, istjeran iz Raja,
Za časak zasta pokraj vrata,
Svaki ga prizor bivšeg sjaja
Nagna klet’ kob što mu je data.

Al’ iduć kroz daleke kraje,
Nauči snosit grijeh svoj prijek;
Tad drugo vrijeme ču mu vaje,
U radu svome nađe lijek.

Tako će, gospo, sa mnom biti,
Ne smijem vidjet čar vaš, jao:
Dok krzman, uz vas, neću kriti,
Uzdišem zbog sveg’ što sam znao.

Mudriji bit će bijeg moj taj
Od napasti što vreba samo;
Ne mogu gledat u svoj raj
Bez želje da ne živim tamo.


Gle, ide lepa kao noć

Gle, ide lepa kao noć kraja
Zvezdanog neba, vedrih klima,
Sve najlepše od mraka i sjaja
U liku svom i oku ima,
Umekšanom svetlom raja,
Što od neba ga dan ne prima.

Tek sena jača, manja zraka-
I slabi slast neiskazana
U valu njenih uvojaka,
Il’ blaga svetlost, licu dana,
Gde kaže slatka misao svaka
Svu draž, čistoću svoga stana.

S tog obraza i čela nežna
-Što tiho je, a reč ne gubi-
Smešci zbore i boja nežna,
Da njenu prošlost blagost rubi,
Da ne zna duh njen zemnih čežnja,
A srce njeno čisto ljubi.
Nazad na vrh Ići dole

Lord Byron

Da, mi nećemo lutati više

Da, mi nećemo lutati više
u kasnoj noći ti i ja,
i zalud srce ljubavlju diše
i mjesečina još uvijek sja.

Jer duša kreće već iz grudi
uz mač što hrli sad u boj;
za predahom mi srce žudi,
i ljubav traži kraj već svoj.

I zalud noć sva voljenjem diše
i zalud njoj će uskoro kraj,
nas dvoje neće lutati više
uz mjesečine blistav sjaj.


Kad rastasmo se tada


Kad rastasmo se tada
uz muk i suza breme,
a bol nam srca savlada,
na vrlo dugo vreme,
bled, hladan, obraz ti posta,
ko led sam celov tvoj;
a meni tek tuga osta
kroz ceo život moj.
Tog jutra rosu ledenu
sred svog osetih čela
ko hladnu strepnju jednu
što obuze me cela.
Ti skrši zavete svoje;
sad mnogom pripadaš, znam;
kad ime spomenu tvoje
i mene samog je sram.
O tebi priča svud bruji,
za me posmrtno zvono;
kroz srce jeza mi struji:
što te ljubvljaše ono?
Ti nikome od tih ljudi
ne beše tako znana;
bol osta sred mojih grudi
i večno živa rana.
Mi sastasmo se tajno;
sad tajno pamtim, smerno,
što srce ti nehajno
već presta biti verno.
A sretnem li te kada
kroz mnoga leta duga,
moj pozdrav biće tada
sav pusta, nema, tuga.”


Dnevnik u Kefaloniji


Probudili se mrtvi – zar ja da spavam?
Svet čitav protiv tirana usto – zar ja da puzim?
Žetva je zrela – zar oklevati da žanjem?
Ne, ne dremam ja! Od trnja mi ležište,
i svaki dan mi je jek trube u uhu,
i odjek njegov u srcu.


Kad je na ljeta mnoga


Kad je na ljeta mnoga trebalo,
plačuć nijemo i srca slomljenoga,
da se rastanemo,
bljedilo tvojih obraza i tvojih usana led,
jasno mi, jasno predskaza
nesretnih godina sljed!
Jutarnja rosa što pade ledena na me sa granja,
nagovještaj mi dade današnjih osjećanja.
Prekrsti sve što reče,slavna si sad ,al čime?
Stid me zbog tebe peče kada ti spominju ime.
Ja čujem, kad spomenu tebe, mrtvačka zvona i lako stresem se,
srce zazebe: zašto te voljeh onako?
I ne slute za nas dvoje oni što tebe su znali,
dugo će, dugo moje srce za tobom da žali.
U potaji smo se sreli, u ćutnji sad jadujem dane,
što srce ti zaborav preli?
Što duh tvoj da me obmane?
Ako se ikad ja i ti na svijetu još sretnemo,
kako ću pozdraviti tebe?

KAD JE NA LETA MNOGA...



Kad je na leta mnoga trebalo,placuc nemo i srca slomljenoga,
da se rastanemo,
bledilo tvojih obraza i tvojih usana led jasno mi,jasno predskaza
nesrecnih godina sled!

Jutarnja rosa sto pade ledena na me sa granja nagovestaj mi dade
danasnjih osecanja.
Prekrsi sve sto rece,slavna si sad-al cime?Stid me zbog tebe pece
kada ti spominju ime.

Ja cujem,kad pomenu tebe,mrtvacka zvona,i lako stresem se,srce zazebe:
zasto te voleh onako?
I ne slute za nas dvoje oni sto tebe su znali:dugo ce,dugo moje
srce za tobom da zali.

U potaji smo se sreli,u cutnji sad jadujem dane:sto srce ti zaborav preli?
Sto duh tvoj da me obmane?
Ako se ikad ja i ti na svetu jos sretnemo,kako cu pozdraviti tebe?
-Placuci nemo.

Pjesnički prvak engleskog romantizma; stekao je međunarodnu književnu slavu. Byron  se rodio 1788. kao deklasirani aristokrat, no kasnije pripada najvišim krugovima, iako je po prirodi buntovnik i slobodoumnih nazora.Umire u borbi za oslobođenje Grčke od turskog jarma. Njegov život i djelo usko su povezani,dopunjuju se i stvaraju gotovo nedjeljivu cjelinu. U književnost je ušao kao pobornik klasicizma pa u obranu svoje prve zbirke pjesama, koja je doživjela oštru kritiku, piše satiričko djelo u du- hu Popea (v.), gdje nepravedno napada romantičke pjesnike.

Zatim putuje u španjolsku, Portugal, Grčku, Albaniju i Tursku, a nakon povratka objavljuje svoj putni dnevnik Putovanje Childea Harolda (Childe Harold’s Pilgrimage, 1812). Taj romantički ep, u kojem se prvi put javlja “bajronski” junak, pjesnika je preko noći učinio slavnim. Putnik Harold, kojemu B. pridaje starinski naslov “childe”, što znači vitez, melankolični i razočarani usamIjenik, sit života i užitaka, prkosno luta iz zemlje u zemlju ne našavši nigdje mira. Suvremenicima nije bilo teško poistovetiti taj romantički lik s njegovim stvaraocem, koji je u Haroldu prikazao svoga dvojnika, ali je istovremeno na temelju vlastite književne tvorevine svjesno izgrađivao samoga sebe. Nakon tog djela B. se na Ijestvici književne slave veoma brzo uspinje i objavljuje istočnjačke priče u stihu: Kaurin (The Giaour, 1813), Nevjesta iz, Abida (The Bride of Abydos, 1813), Gusar (The Corsair, 1814), Opsada Korinta (The Siege of Corinth, 1816) i Parisina (1816). Među njima Gusar i njegov nastavak Lara (1814) dalje izgrađuju ponositi i mrki bajronski lik.

Usporedo s tim književnim uspjesima B. kao čovjek zadivljuje i zapanjuje englesko društvo. Privlačne vanjštine, a neobuzdan slobodnjak, on svojim životom potvrđuje legendu o fatalnoj romantičkoj ličnosti.

No, iako je postao mondena veličina aristokratskih krugova, značajno je da to isto društvo mrzi i strastveno se bori protiv svake nepravde i ugnjetavanja, što je već i prije dokazao svojim govorom u kući lordova u kojem se zauzimao za radnike okrivljene zbog uništavanja strojeva. Novo razdoblje u Byronovu životu, a i u stvaranju, nastupa njegovim odaskom u svojevoljno progonstvo. Javno optuživan zbog rodoskvrnja, zauvijek napušta domovinu te najprije boravi u Švicarskoj, a zatim dulje vrijeme u Italiji. U tom razdoblju svoj ep Childe Harold dopunjuje novim putnim slikama (iz Belgije, iz doline Rajne, Švicarske i Italije), u koje je unio sjećanja na povijesne događaje (Waterloo) i na književne ličnosti (Rousseau) te ih je protkao mnogim romantičnim opisima prirode. Ogorčen zbog izgnanstva, B. u pjesničkoj drami Manfred (1817), u kojoj se ugledao na Goetheova (v.) Fausta, zaokružuje “bajronski lik” dodavši mu još i titansku snagu. U Manfredu, glavnom junaku istoimene drame, koji osjeća neku zagonetnu krivnju i nesavladiv je u htijenju da postigne zaborav, engleska je javnost prepoznala pjesnika te ga je zbog toga čak proglasila osnivačem “satanske” pjesničke škole.

lako je pronio svijetom glas romantičkog junaka, B. ostaje vjeran klasicističkim uzorima i u tom duhupiše niz drama. Najuspjelije djelo, epsku satiru Don Juan (1819—1824), B. stvara vjerujući, poput klasicista, da je dužnost pjesnika šibati licemjerstvo. U tom duhovitom epu patos ranijih ostvarenja ustupa mjesto ironiji, a Don Juanovi brojni doživljaji i putovanja postaju izlika za široku društvenu satiru. U tom se djelu isprepleću retorika i šala,lirski Ijubavni stihovi i Vjerno prikazivanje stvarnosti. Slobdarski duh i pjesničko djelo engleskog buntovnika nadahnuli su mnoge velike pjesnike, kao što su npr. Puškin, Ljermontov, Lamartine… Umro je 1824.

Izvor:Poezija by J.Letić

Mračan mi je duh

Mračan mi duh je – o, brzo strune
Harfe dotakni da čujem njih;
Nek blagi zvuci uši mi pune
Uz prsta tvojih dodir tih.

Ako još nada puni grudi meni,
Taj zvuk će je izmamit znati,
Ako još suza ima u zjeni,
Poteći će, i bol će stati.

Nek trzaj bude dubok i snažan,
Nek vedra nota ne bude prva;
Minstrele, čuj me, plač mi je važan
Prije neg’ bol mi srce shrva,

Jer tuga je odnjihala njega
I duga, nijema bol i nesan,
Sad spoznat najgore od svega
Mora, i puknut – il’ rodit pjesan.

Natpis na spomeniku newfaundladskog psa

Kad Ijudski stvor sa svijeta pođe tog,
Poznat ne slavom, već zbog roda svog,
Kipar se trudi prikazat bol svu
Pa se po urni zna tko leži tu;
Kad prođe sve, na grobu možeš štiti
Ne što on bje, neg’ što bi trebo biti;
A jadni pas, najbolji drug ti dani,
Što dočeka te prvi, prvi brani,
Što srce gospodara u svom krije,
Samo za nj živi, muči se i bije,
Sruši se prezren, jer dušu što ima
Tu je na zemlji, nebo mu ne prima,
Dok čovjek za se, bijedni kukac taj,
Uz oproštenje traži cio raj.
O, čovječe, kratkovjeki ti stvore,
Izopačeni robe i još gore,
Tko zna te, prezre taj te istog maha,
Ti gnusna hrpo oživljenog praha!
Tvoje je prijateljstvo himba, žarka
Ljubav tek blud, tvoj smijeh laž, riječi varka!
Životinja bi svaka, kad bi tvoga
Imena bila, sramila se toga.
Ti, što sad gledaš urnu tu, što prije
Prođi – je sućut potrebna joj nije:
Mog prijatelja grob je ovo svježi;
Imao samo jednog sam – tu leži.

Žena

Malo taj, mislim, pozna ženske grudi
Tko s uzdahom steć’ želi ljubav njenu;
Zar mari ta za srce kog zaludi?
Obaspi hvalom svog idola zjenu;
Ne preponizno, jer će u tom trenu
Prezret ti trud, čak i tvog stiha čar;
Ako si spretan, nježnost skrij; za ženu
Drskost još uvijek najbolja je stvar:
Ljuti je pa je tješi, okrunit ćeš žar.

SUNCE SVIH BEZ SNA

O tužna zvijezdo, sunce svih bez sna!
Što iz daljina suzna treptiš sva,
Što u noć sjaš al' ne goniš tim mrak,
O kakve davne sreće ti si znak!

Tako sja prošlost, svjetlost sveg' što minu,
Što blistava je, al' nema toplinu;
Zuri u tami Bol u sjaj tvoj blijed,
Jasan, al' dalek - čist, al' kao led!

-- Lord Bajron

Piše: Milan Balinda

Mladi Džordž Gordon Bajron postao je lord u svojoj desetoj godini. To mu je bila prednost u životu, ali su ga rođenjem snašle i dve velike nevolje: psihički nestabilna majka i veoma deformisano stopalo koje ga je toliko sputavalo da je kasnije u životu preklinjao lekare da mu ga amputiraju. To se nije dogodilo. Ne manji problem predstavljala je i njegova majka s velikim i štetnim uticajem.

Kako je imao problema s hodanjem, mladi Bajron je to nadomestio postigavši zavidne rezultate u vodi. Postao je savršeni plivač koji je mogao da u vodi prevali razdaljinu i preko 10 kilometara. Takođe je celog života mučio muku sa svojom debljinom. Često je postio, gladovao čak, pio lekove, ali borba protiv prekomerne telesne mase bila je Bajronova svakodnevna muka.

Sa jednim svojim drugom 1809. godine krenuo je na dvogodišnju turneju po Evropi. Po povratku u Britaniju objavio je svoju čuvenu poemu Putešestvije Čajlda Harolda. Odmah je postao slavan. Sledio je taj uspeh serijom „istočnjačkih pesničkih priča“: Nevesta iz Abigosa, Gusar, Opsada Korinta i drugih. Kasnije piše još čuvenija dela kao što su: Manfred, Bepo, Don Žuan… Smatra se najboljim romantičarem Engleske, a jedan je od osnivača romantičarskog pokreta u Evropi.

Lord Bajron je dobar deo svog života proveo u bežaniji. Nakon razvoda od svoje žene i seksualnih skandala koji su taj razvod sledili, Bajron je primoran da napusti Englesku. Putuje Portugalijom, Španijom, Švajcarskom, Italijom, Albanijom, Grčkom, Turskom i Bliskim istokom. Lord Bajron je rođeni buntovnik, a nakon što je proteran iz Italije odlazi u Grčku i tamo moralno i materijalno pomaže grčki oslobodilački pokret protiv Turaka. Umire od malarije u Misolongiju, u taboru grčkih pobunjenika, i potvrđuje proročanstvo svoje majke koja je još 1801. tvrdila da će njen sin umreti u 37. godini života.

Svoje prvo seksualno iskustvo imao je već u devetoj godini. Za to je zaslužna porodična dadilja, Škotkinja Mej Grej. Tokom tri godine, veoma religiozna dadilja koja je često ponavljala biblijske molitve, koristila je svaku priliku da se uvuče u Bajronov krevet da bi radili „raznorazne igrice“. Mej je takođe dozvoljavala Bajronu da posmatra dok je ona vodila ljubav sa svojim ljubavnicima. Kad je došlo vreme za seksualnu aktivnost, mladi lord je već posedovao dosta iskustva.

Vrlo je verovatno da je Bajron bio biseksualac, ali ga je sama pomisao da vodi ljubav sa odraslim muškarcem užasavala. Imao je nekoliko predloga da to učini, ali je prestrašen uvek bežao glavom bez obzira. Tokom srednjoškolskog i univerzitetskih studiranja, u rodnom Londonu i Kembridžu, priređivao je bahanalije sa prostitutkama, ali je imao i najmanje dve stalne ljubavnice. Jedna od njih, koja se oblačila u odeću dečaka, predstavljao je kao rođaka. Skandal je izbio kada je u jednom renomiranom hotelu „mladić“ imao pobačaj.

U Turskoj ga je fascinirala značajna fizička razlika između Engleza i Turaka: „mi imamo kožicu, a oni nemaju“. Takođe je insistirao da su u Engleskoj poroci „kurvarluk i napijanje; u Turskoj sodomija i *********. Mi volimo devojku i bocu, oni lulu i nastranost“.

Marta meseca 1812. Bajron upoznaje Lejdi Karolinu Lamb, dvadesetsedmogodišnju ženu Vilijema Lamba, koji kasnije postaje Lord Melburn, premijer engleske vlade. Njena vitka i dečačka figura odgovarala je Bajronovom ukusu i ubrzo su postali ljubavnici. Taj je ljubavni odnos bio veoma žestok ali se Bajron na kraju ipak umorio od te veze. Uz pomoć Lejdi Melburn, majke Karolininog muža, Bajron je u decembru raskinuo vezu. Ta njegova odluka nije se dopala Karolini i pretila je osvetom. Plašeći se šta bi ona mogla da uradi, Bajron se sklonio kod Elizabete Skot, 40 godina stare supruge Edvarda Harlija, Grofa od Oksforda. Sa njom je proveo vreme do juna sledeće godine i bio je, smatra se, poslednji iz serije njenih ljubavnika koje je imala tokom braka.

Jula meseca 1813. Lord Bajron je prekršio najveći seksualni tabu – zaveo je svoju udatu polusestru, Avgustinu Lei. Devet i po meseci kasnije Avgustina je rodila ćerku, Medoru. Bajron je bio ponosan na očinstvo. Ipak, da bi ućutkao zlokobne glasine koje su kružile o incestu, Bajron se oženio sa Anabelom Milbank koja je verovala da može da ga preobrazi. Brak koji je trajao samo godinu dana bio je katastrofalan. Bajron je skoro postao neuračunljiv i preplašena Lejdi Bajron, nakon što im se rodila ćerka Avgusta Ada, traži od suda da se legalno razdvoje. Istovremenu o Bajronu kruže najverovatnije netačne glasine o njegovoj perverznosti. Pod tim pritiscima Lord Bajron zauvek napušta Englesku 25. aprila 1816. godine. Ali pre nego što je napustio svoju otadžbinu Bajron ima seksualne odnose sa 17 godina starom Klarom Klejmort i to na njen predlog. Kratko druženje proizvelo je ćerku Alegru, rođenu sledećeg januara meseca.

Nalazeći se u Veneciji, Bajron pronalazi sobu blizu trga Svetog Marka i odmah uzima za ljubavnicu ženu vlasnika pansiona, Marijanu Segati. Nešto kasnije poseduje još jednu ljubavnicu i primoran je da žonglira raspored druženja veoma oprezno jer mu je druga ljubavnica, Margarita Ćogni bila veoma ljubomorna. Vremenom Bajron raskida sa Marijanom i uzima u zakup jednu palatu koja mu je služila i kao burdelj za njegove ljubavnice i ulične prostitutke. Margarita, da bi osigurala svoju poziciju kao primarna ljubavnica, igra ulogu domaćice palate. Ipak su njeni ljubomorni napadi zamarali Bajrona, a nakon što ju je on zamolio da ode Margarita mu je pretila nožem i ubola ga u šaku. Potom je skočila u kanal. Nakon što ju je Bajron konačno ubedio da je više ne želi, ona se mirno vratila svom mužu.

Aprila meseca 1818. Bajron je upoznao Terezu Džukoli, 19 godina staru kontesu u „proračunatom braku“. On zvanično postaje njen cavaliere servente (gospodin na usluzi), što je bilo prihvatljivo italijanskim običajima za takvu vrstu brakova. Na grofov poziv Bajron se seli kod njih, a kasnije kada se to grofu nije više dopadalo na Terezin zahtev grof i grofica su se zvanično razdvojili. Ta četvorogodišnja afera skoro sasvim je pripitomila Bajrona koji je počeo da uživa u bračnom miru. Bajron i Tereza živeli su zajedno sve dok on nije 1823. godine otišao za Grčku gde je sledeće godine umro.

Sumiranjem seksualnog života Lorda Bajrona ukazalo bi se sledeće: rano imao seksualne odnose, seksualno zlostavljan kao dete, orgijao, biseksualac, pratili ga seksualni skandali, imao polne bolesti, plaćao prostitutkama, strasan ljubavnik i satir, voajer, počinio incest…

KAD SMO SE RASTALI NAS DVOJE


Kad smo se rastali nas dvoje

S tišinom i u suzama,

Srca slomljenog ćutali smo glas

Koji rominjaće sad godinama;

Blijedih i studenih obraza

I poljupca ledenog kao nikad prije

Osjetismo da sad utire se staza

Koja će u tugu da nas zavije.

Rosa ovog našeg jutra

Po čelu mome je kapala.



Znam da doći će to čudno sjutra,

To sam ja, a i ti negdje osjećala.

Ništa više od starih obećanja.

Pod svjetlošću dugo čamim sam.

Razdaljina naša sad sve je tanja.



U sebi tiho ja skupljam sram.

O tebi preda mnom govore

Ja ih sve slušam lako;

U meni tad vragovi zaromore,

Zašto si mi bila draga tako?

Ne znaju da sam te poznavao.

A jako dobro sam te znao.

Dugo sam te, dugo oplakivao

Duboko da bih išta sad pričao.



Nas dvoje bi se sastajali tajno,

Ja u tuzi provodio sam dane;

Kad bi ti srce zaboravilo bajno

Tvoj duh i sve te obmane,

Kad bih te ja vidio samo

U neko daleko doba, ama!

Šta da ti kažem tad, damo,

S tišinom i u suzama?

 

DAKLE, LUTATI NEĆEMO VIŠE



Dakle, lutati nećemo više

Toliko dugo u te sitne sate,

Iako bi srce još da diše,

Dok Mjeseca zraci se klate.



Kao što i mač izliže oklop svoj,

A od duše izmore se grudi,

Tako će i srce napraviti zastoj,

A ljubav će nama da zarudi.



Iako tijela naša pravila su kiše,

I ta strast trajala je svu noć,

Ipak mi lutati nećemo više;

Dok Mjesec sija, moramo poć.

 

FRANČESKA



Frančeska hoda po sjenkama noći,

Al’ ne da bi k nebu onda mogla poći –

U sjenici bašte ona ako se odmara,

To nije jer joj se s cvijećem razgovara.

Zvuk u tami – ipak ona ne čuje slavuje –

Iako bi uvce njeno radije glas da čuje.

Korak njen i od lišća gustog staza –

Srce to što lupa i ona blijedih obraza.

Glas jedan šapuće kroz lišće što šušti,

Njih dvoje će se sresti – još samo malo,

I već srce njegovo na grudi njene je palo.

 

ELEGIJA



Sa svih strana zaposjela te ljepota!

Grob tvoj neće biti užas i strahota;

S busena tvoga ruža će cvjetati,

Lišće njeno proljeće će najavljivati

A iza čempresa vijoriće tmina ta.



Plavi jedan potok žubori tamo,

Na nj će Tuga saviti svoje lice,

Misao svoju nahraniti snom samo,

A blagi predah hodom, laganice;

Kao da ona mrtve budi! Nesrećnice!



Plač mrtve u život vratiti neće!

Smrt nit’ zna nit’ čuje za jad:

Od žala nema nikave sreće.

Možda da se manje leleče tad?

A ti koji meni govoriš da zaboravim,

Sav si blijed i vlažnih očiju, vidim.