Taj riđi besposličar sa kvrgavom glavom, proveo je sve svoje dane u grozničavom radu. Radeći ili tražeći posao izgarao je gorućim plamom koga su oči njegovih bližih otkrile tek posle njegove bedne smrti. Evo jedne ilustracje tog života.

Pešice sam prošao Pas-de-Calas, ne kanal već departement. Pošao sam na taj put u nadi da ću tamo možda naći bilo kakav posao - sve bih bio prihvatio... Putem sam ovde onde, zaradio koje parče hleba u zamenu za crteže koje sam imao u svom kovčegu. No kad sam potrošio svojih deset franaka poslednje noći sam morao spavati pod vedrim nebom, jedanput u nekim napuštenim kolima, koja su ujutru bila sasvim bela od mraza, to je bilo loše konačište, i jedanput, a to je već bilo malo bolje, u nekom načetom plastu u kome mi je pošlo za rukom da načinim dosta ugodno ležište samo što neka sitna kiša nije baš povećavala udobnost”. (Theu, Cuesmes 24. IX. 1880)."...

Da sam u Cuesmesu ostao malo duže razboleo bi se od bede. Ne smeš misliti, da ja ovde rasipno živim, moja se hrana uglavnom sastoji od suhog hleba i po kojeg krumpira ili kestena što ih ljudi ovde prodaju na uglovima ulica". (Theu, Bruxelles, l. XI. 1880).

Prošao je Vincent van Gogh „kroz besplatne tečajeve velikog univerziteta bede" kako sam veli. Otuda je poneo neugasivu ljubav prema malom čoveku poniženim i uvređenim slično autoru istoimenog eposa sa kojim ga vežu slične crte. Sa kakvom je strašću i ljubavlju prilazio toj temi svedoče nam podjednako njegove slike i njegova pisma.

Govoreći na temu Makedonca (Dela apostolska XVI. 9) propovednik u Borinageu stvara portret radnika identifikujući ga sa sopstvenim autoportretom:

„... govorio sam, da ga treba zamisliti kao radnika sa dubokim tragovima boli, i umora na licu, koji nema lepu spoljašnjost, ali ima besmrtnu dušu, što žudi za hranom koja nije prolazna." (Theu, Borinage 26. XII. 1878).
„Na tom sam izletu video još nešto: sela tkalaca. Rudari i tkalo se donekle razlikuju od drugih radnika i obrtnika, a ja za njih osećam veliku simpatiju i smatrao bih se sretnim da ih jednog dana mogu naslikati. Rudar je čovek sa dna ponora de profundis, a tkalac ima zamišljen, gotovo sanjarski gotovo mesečarski izraz." (Theu, Curesmses, 24. IX 1880).

Vincentovo ogorčenje na društvene prilike izraženo je ovom između ostalih strasnih rečenica u pismu prijatelju Rappardu:
„Tkalčevu sam siluetu naslikao samo zato, da kažem ovo: pogledajte kako se ova crna masa zaprljane hrastovine sa svim ovim letvama, ističe u sivilu koje je okružuje i zamislite, da u tom ambijentu živi jedan crni majmun ili patuljak ili prikaza koja od zore do mraka pokreće te letve."

Naivan i detinjski prostodušan, morao je doživeti strahovite susrete u životu dok je došao do gorke istine koju je izrekao nad umirućim ocem:

„Teško je umreti ali živeti je još teže."

Tada je već preživeo deo svoje tragedije čoveka osuđenog na samoću i prve oštre sukobe sa društvom. Preživeo je svoju ljubav i razočaranje prema Sienni, ženi koju je podigao sa ulice i radi koje je dobacio svom društvu i čitavoj civilizaciji u lice:

„Čujte me, gospodo, ja ću vam reći, vama, koji tako držite do forme i do civilizacije i to s pravom, šta je civilizacija, delikatnije i čovečije: ostaviti jednu ženu ili osetiti sažaljenje za ostavljenu ženu?„

Čak i bratu Theu, s kojim ga je vezivala nežna ljubav i koji je možda bio jedini čovek koji ga je voleo, u času sumnje i ogorčenja dobacio je nešto, što plastično karakteriše društvene poglede ili bar jedan deo iz konglomerata njegovih društvenih pogleda:

„Kažeš da će uskoro biti otvorena izložba Delacroixovih dela. Dobro. Na njoj ćeš sigurno videti sliku Barikada... Zamisli dakle vreme oko godine 1848... Od tada se mnogo toga dogodilo, ali ja sam duboko uveren, da bi se ti, da smo tada živeli, našao na Guziotovoj, a ja na Micheletovoj strani. A kada bismo obojica ostali dosledni možda bismo se, s nekom tugom u srcu, našli licem ulice kao neprijatelji, na primer na jednoj takvoj barikadi, ti spreda kao vladin vojnik, a ja straga kao revolucionar ili buntovnik." (Theu Nuesen 1883)

Njegova umetnost nije samo rezultat nekog apstraktnog talenta. Iza nje stoji čovek koji je godinama radio, gledao, razmišljao i pitao. Žudeo je za suštinom stvari, za istinom, za znanjem:

„Dobro je da mnogo znamo o stvarima koje su skrivene mudracima, ali koje je priroda otkrila siromašnim, bezazlenim ljudima deci." (Theu, Amsterdam 9. I. 1878).

Iako nije imao sistematsko obrazovanje nužno je pretpostaviti priličan kvalitet znanja iza jedne ovakove rečenice

„u Shakespeareu ima Rembrandta, u Micheletu Correggia, u Victoru Hugou Delacroix-a a osim toga u evanđelju ima Ternbrandta ili u Rembrandtu evanđelja."

Van Gogh je mislio da se ljubav prema slikama i ljubav prema knjigama upotpunjavaju.

„Ja osećam gotovo neodoljivu strast prema knjigama, imam potrebu da jedem hleb" (Theu, 1878).

Čitao je bibliju Micheleta, Shakespearea, Hugoa, Dickensa, Eshila, Zolu, Daudeta, Gauthiera, mnoštvo značajnih i još više beznačajnih autora.

Isključiv u životu bio je isto tako isključiv u svom slikarstvu. Priznavao je doduše da u njemu vrvi od različitih protivrečja.

„Sa mnom je koji put kao sa produktom dvu negativne veličine koje daju pozitivnu" - (pismo Rappardu), ali je uveren u svoj „raison d'etre"

Platno koje ja naslikam zaista više vredi od čistog belog platna. Ja za sebe ne tražim ništa više, ali vjeruj mi, ali zaboga ja imam prava, ja imam razloga da slikam" (Theu, Arles 1868).
„Predobro znam za čime idem i preduboko sam uveren da sam na kraju krajeva na dobrom putu, kad hoću da slikam ono što slikam, a da bi me bila briga za ono što drugi o meni govore" (iz pisma Rappardu).

Naivno gledanje ovog čoveka postajalo je oštrim kad se radilo o slikama i o umetnosti. Oštro je zapažao između ideje i „čina" između osećaja za nešto i potencije: „što znači crtati? Kako se to postiže? To je krčenje puta kroz gvozdeni nevidljivi stid, koji se, nalazi između onoga što osećamo i onoga što možemo" (Theu 1888).

Koliki je put prešao njegov duh za ciglih deset godina, možda nam ma kako bledo, ipak pokazuje razlika između njegove pohvale i raznih anonimnih engleskih i holandskih slikara i sopstvenog opusa koji svakako spada među vrhunce slikarske kreacije.
U jednom pismu bratu napisaće 1883. godine tek, ponosnu misao čoveka koji je svestan svojih mogućnosti:

„Neću da lepota zavisi o mome materijalu, nego o meni."

Doduše ovaj retko savesni čovek tek je krajem 1883. godine mogao konstatovati «ja se pred prirodom ne osećam više nemoćan kao nekada» (Theu, Etten, septembra 1881). Međutim kada je došao do te svesti, nije, ni bratu, ni prijateljima, ni onima čiju je umetnost poštovao, dozvoljavao da posumnjaju u njegov rad:

„Mouve mi je zamjerio što sam rekao „ja sam umetnik", ali ja neću povući ono što sam rekao, jer se razumije, samo po sebi, da ta reč ima značenje: uvek, tražiti, a nikada ne naći savršenstvo." (Theu, bez datuma Haag 1882).
Savršenstvo nije našao, ali je svoju umetnost u punoj meri ostvario.

Pisma Vincenta van Gogha.
Izbor iz izdanja „Kulture", Zagreb 1952, u prevodu Radovana Ivšića i sa predgovorom Radoslava Putara.

Ja sam, na veliku radost gostioničara, poštara... noćnih švrljala i sebe samog, tri noći probdio slikajući. Spavao sam danju. Često mi se čini da je noć mnogo življa i bogatije obojena nego dan.“

„Ali ja moram nastaviti da idem svojim sadašnjim putem, jer ako ne budem ništa radio, ako ne budem učio, ako ne budem više tražio, bit' će zlo sa mnom. Evo, što ja mislim da je potrebno, nastaviti, nastaviti. Vidiš, strastveno radim, mada još od tog rada nema nekog velikog rezultata. Ja se ipak nadam, da će na tom trnju jednom procvasti belo cveće i da su ove moje naoko jalove borbe samo porođajne muke. Najpre boli, zatim, posle njih, radost.“

Šta da ti kažem o prosečnim umetnicima, kojima ja, po tvom mišljenju, ne bih hteo pripadati? Zavisi šta podrazumevamo pod rečju prosečan. Ja ću učiniti što budem mogao, ali ja ne prezirem prosečnost u običnom značenju te reči. Sigurno je, da se čovek neće uzdići iznad proseka, ako prezire ono što je prosečno i čini mi se, da moramo bar u početku donekle poštovati i prosečnost, te da moramo znati, da i to već nešto znači i da se bez truda i muke ne može biti ni prosečan.“

„U slikarstvu ima nešto beskrajno, ja ti to ne mogu na brzinu razjasniti,ali to je divno za izražavanje ugođaja. U bojama ima skrivenih harmonija ili kontrasta koji deluju sami po sebi i koje bez toga ne bismo mogli iskoristiti. Stvari koje vidim, bude u meni nove užitke, jer sam se počeo nadati, da ću sam uraditi nešto, u čemu će biti duše. Velike se stvari, naime, ne rade samo po impulsu, do njih dolazimo nadovezivanjem sitnih stvari, povezanih u jednu celinu.“

„Ako je čovek zdrav, on mora moći živeti od jednog komada hleba, sve ako i radi celi dan i još mora imati snage da ***** i popije koju čašicu, jer je to potrebno. A ipak, mora jasno osećati zvezde i beskonačnost u visini. Tada je život uprkos svemu gotovo čaroban. Ah, ljudi koji ne veruju u ovo sunce pravi su bezbožnici!“ ( izvor)

Pismo koje je Vinsent Van Gog imao kod sebe 29.jula 1890

Dragi moj brate,

Hvala ti na tvom plemenitom pismu i na novčanici od 50 franaka koja je bila u njemu. Pošto je to u redu, što je glavno, zašto bih bogami insistirao na manje važnim stvarima, pre nego što bude prilike da zrelije popričamo o poslovima, a to je verovatno daleko.

Drugi se slikari nagonski klone rasprava o današnjoj trgovini, mada na to misle.

I zaista, mi možemo govoriti samo kroz naše slike. A ipak, dragi moj brate, to stoji da sam ti govorio i da još jednom ponavljam, sa svom ozbiljnošću koja proističe iz napregnutog upornog razmišljanja kako da se potrudim da postupim što bolje mogu - ja i to opet ponavljam da ću uvek smatrati da si nešto drugo od običnog trgovca Koroom, da si preko mene učestvovao u samom stvaranju slika, koje čak i u slomu zadržavaju svoj mir.

Jer sa nama tako stoje stvari, i to je sve ili barem glavno što mogu da ti kažem u trenutku relativne krize. U trenutku kada su stvari jako zategnute između trgovaca slikama mrtvih i živih umetnika.

E pa što se tiče mog rada, ja zbog njega izlažem opasnosti svoj život i zbog njega mi je napola pomračen razum - dobro - ali ti ne spadaš, koliko ja znam, među trgovce ljudima, i možes se, smatram, opredeliti, postupajući zaista čovečno, ali šta ćeš?

pismo bratu Teu

April 1882.

Želim da radim crteže koji će pogoditi izvesne ljude. Sorrow je tek mali početak, mogućno je da i mali pejzaži poput “Avenija Medervort”, “Livade u Rejsveku”, “Sušionica ribe”, takođe predstavljaju male početke. U svakom slučaju, neposredno sadrže nešto iz mog vlastitog srca.
Želeo bih da, kako u figuri, tako i u pejzažu, iskažem ne nešto sentimentalno i setno već duboki bol.
Sve u svemu, želeo bih da postignem da za moje delo mogu da kažu: ovaj čovek ima duboka i prefinjena osećanja. Uprkos mojoj takozvanoj grubosti, shvataš li, ili – baš zbog nje.
Šta sam ja u očima većine – niko i ništa, ili čudak, ili neprijatan čovek – neko ko nema položaj u društvu ili ga neće imati, ukratko, skoro ništa.
Dobro, zamisli da je baš tako, onda bih želeo da svojim delom pokažem šta postoji u srcu tog čudaka, te ništarije.
To je moja ambicija koja nije toliko zasnovana na ogorčenosti, koliko na ljubavi “uprkos svemu”, više je zasnovana na osećanju spokojstva, nego strasti. Mada sam još često u bedi, ima u meni sklada i smirene, čiste muzike. U najsiromašnijem kućerku, u najprljavijem kutku, ja vidim slike ili crteže. I moj duh se, gonjen nekom neodoljivom silom, kreće u tom pravcu.
Sve više me druge strane napuštaju, a što me one više napuštaju, to hitriji postaje moj pogled u sagledavanju slikarske strane. Umetnost zahteba uporan rad, rad uprkos svemu i neprestano posmatranje.
Pod upornošću podrazumevam stalan rad, ali i privrženost vlastitoj koncepciji, uprkos svemu što drugi govore.
Nadam se, brate, da ćeš za nekoliko godina , a možda već sada, malo-pomalo, početi da viđaš mojih ruku dela koja će ti pružiti bar neku nadoknadu za žrtve koje si podneo.

Nikada nisam čuo neku dobru propoved o mirenju sa sudbinom, niti sam ja ikada smislio dobru, postoji samo ta Movova slika i Mileovo delo.
To je mirenje sa sudbinom, ali ono pravo, ne pastorsko. Te rage, te jadne. iscrpljene rage, crne, bele, smeđe; one su tu strpljive, krotke, spremne, rezignirane, mirne. Uskoro će morati još jednom da vuku teški šlep, naporni rad se bliži kraju. Kratak predah. Dahću, oblivene znojem, ali nečujne su, ne ropću, ne bune se, ni na šta se ne žale. Odavno su navikle na to, navikle već godinama. Pomirile su se sa sudbinom da još malo žive i rade, ali sutra će ići na čerečenje; “neka bude”, one su spremne.
Nalazim na toj slici tako neobično uzvišenu filozofiju, primenljivu i bezglasnu, a čini mi se da kaže: “Umeti patiti bez roptanja, to je jedina praktična stvar, to je velika veština, lekcija koju treba da naučimo, rešenje životnog problema.” Čini mi se da bi ta Movova slika bila jedna od retkih pred kojom bi Mile dugo stajao mrmljajući: “Ovaj slikar ima srca.”
Teo, ja zaista nisam pejzažista, mada radim pejzaže, na njima će uvek biti tragova likova.Ipak je jako dobro to ima ljudi koji su prevashodno pejzažisti. I jako me zaokuplja misao da si jedan od njih “i ne znajući”. Govorim ti o tome jer, usred finansijskih teškoća, osećam da ništa nije sigurnije od manuelnog zanata u bukvalnom smislu, rada koji se izvodi rukama. Kada bi postao slikar, jedna od stvari koja bi te iznenadila bila bi da je slikarski zanat, uz sve što podrazumeva, relativno težak fizički posao; ako izostavimo duhovni napor, intelektualno mučenje, taj posao svaki dan iziskuje prilično značajan fizički napor.

Hag, 7. januar 1881.
Evo ponovo sam u periodu borbe i obeshrabrenja, strpljenja i nestrpljenja, nade i očajanja. Ali potrebno je da ga junački prebrodim i uskoro ću imati bolju koncepciju akvarela.
Više volim da šest meseci ne ručam i tako uštedim, nego da povremeno dobijem od Tersteha deset guldena uz njegove zamerke.
Baš bih voleo da znam šta bi slikari rekli za njegov argument da “treba raditi manje po modelu, jer je jeftinije”, s obzirom da se, nakon dugog traganja, mogu naći i modeli koji nisu mnogos skupi.
Raditi bez modela je pravo mučenje za slikara likova, naročito u početku.
P.S. Teo, ovo je gotovo čudesno!”Prvo me obaveštavaju da treba da odem po tvoje pismo. Nakon toga K.M. naručuje od mene dvanaest malih crteža perom, vedute Haga, od kojih su neki već nacrtani (Pademus – Gest – Vlersteg su bili gotovi) za 2,50 guldena po komadu, što je cena koju sam ja odredio, uz obećanje da će, ako mu se ovi crteži dopadnu, naručiti još dvanaest, ali da će on odrediti cenu, veću od moje. Treće, evo gde srećem Mova koji se srećno oslobodio svoje velike slike i obećava mi da će me posetiti. Dakle; “krenulo je, ide, biće još bolje!”
I još jedna stvar koja me je pogodila i to duboko pogodila : rekao sam modelu da ne treba danas da dođe – nisam rekao zašto – ali sirota žena je ipak došla i ja sam se pobunio. “Da, ali ja nisam došla da poziram, došla sam da vidim da li imate šta da jedete”, a donela mi je porciju boranije i krompira. Ipak postoje stvari zbog kojih vredi živeti.
Evo nekoliko reči koje su me jako pogodile i dirnule kod Sansjeovog Milea, to su Mileove reči:
“Umetnost je borba – u umetnost treba uložiti sebe u potpunosti”.
Treba raditi i više nego naporno: više bih voleo da ništa ne kažem, nego da se slabo izrazim.”
Tek sam juče pročitao ove poslednje Mileove reči, ali sam ranije osećao to isto i zbog toga imam nekad potrebu da se izražavam grubom stolarskom olovkom i perom radije nego tankom četkicom.
“Čuvaj se, Tersteh! Čuvaj se! Grdno grešiš!”